У Н И В Е Р З И Т Е Т У Н И Ш У ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ - Научно-наставном већу- Н И Ш Одлуком Наставно-научног већа Економског факултета у Нишу бр. 04-1027 од 31.марта 2016. године именовани смо за чланове Комисије за оцену и одбрану докторске дисертације кандидата мр Валентине Милосављевић под називом: СПОЉНА ТРГОВИНА У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ПРИВРЕДЕ МЕКСИКА о чему подносимо следећи И З В Е Ш Т А Ј 1. Основни подаци о дисертацији Докторска дисертација кандидата мр Валентине Милосављевић под називом Спољна трговина у функцији стабилизације привреде Мексика презентирана је на 311 страна куцаног текста укључујући и списак коришћене литературе са 233 наслова (монографија, студија, уџбеника, чланака, реферата..). Дисертација се поред увода (1-3), закључка (284-290), списка литературе (291-307) и биографије (308) састоји из пет делова: - глава I: Структурне промене у спољној трговини Мексика (4-78); - глава II: Спољнотрговинска политика Мексика (79-128); - глава III Ефекти промена у спољној трговини на макроекономске перформансе Мексика (129-204); - глава IV Специфичности мексичких механизама превазилажења криза (205-267); - глава V Перспективе економске сарадње Србије и Мексика (268-283). Дисертација садржи и 45 табела, 71 график и 2 слике. 2. Анализа дисертације У уводу кандидат образлаже разлоге за избор Мексика као земље чије ће структурне и промене у концепту развоја и спољне трговине бити предмет истраживања. Мексико је као највећи светски дужник 1982. године објавио мораторијум на отплату спољног дуга што је означило и почетак светске дужничке кризе. Осамдесете године 20. века су изгубљене за развој ове земље, а 1994. године је избила и валутна криза праћена хроничним проблемом инфлације. Међутим, Мексико је успео да коренитим 1
променама оствари врло запажене резултате у побољшању својих макроекономских перформанси. Иако многи од поменутих проблема и даље оптерећују ову земљу, комплексни процес модернизације привреде, економско и производно преструктуирање, прилагођавање законитостима отворене привреде је наметнуло доминантну улогу спољне трговине у новој стратегији развоја. Међутим, такав приступ собом носи и нове врсте проблема које је управо Мексико најбоље осетио. Укључивање у вишеслојне интеграционе процесе на америчком континенту су отварале перспективу, али и нова питања која либерализовани економски процеси собом носе. У том смислу је значајан прелазак са институционалне на функционалну интеграцију мексичке привреде у светске економске токове и коначно напуштање стратегије развоја увозно супститутивне привреде који је био доминантан у Латинској Америци у претходним деценијама. За научни допринос овог рада врло је значајно да већ у уводу аутор наговештава преиспитивање концепта помоћи који нуде поједине финансијске институције чиме се напада опште важећа парадигма неолибералног концепта развоја. Доминантна улога у тим процесима се приписује спољној трговини. Испитивањем корелационе повезаности промена у структури спољне трговине и промена у макроекономским перформансама се долази до одговора на питања постављена у хипотезама. Први део рада је посвећен структурним променама у привреди Мексика. Од почетка 20. века, Мексико је као и многе латиноамеричке земље свој развој базирао на природним ресурсима. Налазишта нафте у мексичком заливу су давале наду да су залихе ''црног злата'' довољне за обезбеђење стабилних стопа раста. Но, врло брзо се увидело да осцилације цена сировина на светском тржишту угрожавају стабилност привреде, смањују стопе раста и изазивају озбиљне монетарне проблеме. Зато се у педесетим годинама заговара индустријализација заснована на теоријским поставкама Раула Пребиша и развоју увозно супститутивне привреде. Иако су почетни резултати били охрабрујући, врло брзо су исцрпљени ефекти протекционистичких мера. Аутаркични развој, незаинтересованост за извоз и потребе за увозом су резултирале у нагомилавању спољног дуга који је достигао кулминацију 1982. године када је Мексико, као највећи светски дужник, објавио мораторијум на сервисирање обавеза према страним повериоцима. Промена у стратегији развоја је уследила средином осамдесетих година 20. века када извоз добија доминантну улогу у привредном развоју. Либерализација спољне трговине и подстицај страних инвестиција ће у потпуности изменити квантитативну и квалитативну структуру спољне трговине Мексика. Извоз постаје знатно диверсификованији, осим сировина почињу да се извозе и производи вишег нивоа обраде, а либерализација доприноси и значајном приливу страних инвестиција. Још од шездесетих година 20. века почиње да се развија тзв. макиладора сектор који подразумева увоз производних инпута без царина за производњу робе која ће бити пласирана на иностраном тржишту. Овај сектор посебан замах добија са изменом концепта развоја у Мексику, а нарочито у последњој деценији 20. века након потписивања NAFTA споразума. За развој овог сектора правилно су идентификоване компаративне предности Мексика које се пре свега састоје у ниској цени радне снаге и близини великог тржишта САД. У макиладора индустрији су нарочито били 2
заступљени производи текстилне, електронске и индустрије аутоделова. Пре развоја макиладора сектора прерађени производи су у мексичком робном извозу учествовали са 37%, да би при крају 20. века то учешће премашило 80%. Спољнотрговински коефицијент је тако премашио 60%. Можда најбољу слику о промени структуре извоза даје податак да је Мексико почетком седамдесетих година извозио шкампе, кафу, памук и парадајз, а крајем 20. века аутомобиле, компјутере, електричну и електронску опрему. Извоз нафте је 1982. године износио 78% укупног извоза Мексика, пољопривреда је учествовала са 6%, а индустрија са 14%. Промене у спољнотрговинској политици су допринеле да 2009. године нафта у извозу Мексика учествује само са 13%, пољопривредни производи 3%, а индустријски 83%. Међутим, хронични проблем који ће пратити макиладора сектор је веома ниско учешће домаћих инпута у финалним производима и како ће се даље у раду видети, веома мали утицај на побољшање макроекономских перформанси мексичке привреде. Ипак, извоз је драстично порастао и 2014. године је износио 397,7 милијарди долара. Поређења ради, мексички извоз је 1985. године износио 5 милијарди долара. Међутим, не треба заборавити да је увоз још више растао с обзиром да главни извозни капацитети имају веома високу зависност од увоза инпута. Макиладора сектор се максимално развио захваљујући страним директним инвестицијама. Међутим, тај сектор је функционисао скоро независно од остатка мексичке привреде. Мали је био нето ефекат на извоз, а самим тим и мали нето девизни ефекат с обзиром да је највећи део инпута долазио из увоза. Као пример се наводи аутомобилска индустрија и чињеница да су највећи светски произвођачи аутомобила (General Motors, Ford, Chrysler, BMW, Toyota, Honda, Volkswagen и Mercedes Benz ) производњу делова пребацили у Мексико. Ова грана је са 65% учествовала у повећању продуктивности мексичке привреде. На сличан начин се у раду анализира и допринос електронске индустрије и осталих сектора промени структуре извоза. Посебна пажња се посвећује и сектору услуга у коме доминирају туризам и финансијске услуге, као и дознакама из иностранства по којима је Мексико на другом месту у свету. У 2008. години дознаке радника из иностранства су износиле 26 милијарди долара. Промена структуре мексичког извоза се у овом делу посматра из различитих перспектива. Тако се анализира повећање учешћа интра индустријске размене која је у последњој деценији 20. века повећана са 62,1% на 73,4% и то највећим делом u интра фирмској размени. Географску структуру извоза такође карактерише диверсификација и смањење учешћа САД као одредишта за мексичке производе, а повећање учешћа латиноамеричких земаља. Оно што прети мексичком извозу је све веће присуство конкурентних кинеских производа на америчком континенту. Интересантно је да су валутна криза из 1995. године и смањење куповне моћи у Мексику допринеле расту спољнотрговинског суфицита Мексика са САД. 3
Потписивање споразума NAFTA и укупна либерализација спољне трговине је допринела и приливу страних директних инвестиција. Оне су од 1993. до 2003. године учешће у БДП-у Мексика повећале са 7% на 27%. Најважније компаративне предности за стране директне инвестиције у Мексику су биле близина тржишта САД и ниска цена радне снаге. Због тога преко 60% СДИ потиче из САД. Са либерализацијом учешће у СДИ нарочито повећавају Немачка, Холандија и Шпанија. Секторска дестинација СДИ се такође помера у корист прерађивачке индустрије на рачун екстрактивне која је била доминантна до либерализације спољне трговине Мексика. До интересантних закључака аутор је дошао у анализи односа размене Мексика у периоду пре и након либерализације спољне трговине. Коефицијент односа размене је до средине осамдесетих година 20. века углавном зависио од кретања цена нафте и пољопривредних производа. Међутим, са диверсификацијом извоза, повећањем учешћа прерађивачке индустрије у спољној трговини односи размене бележе благи раст у 21. веку, са падом у 2009. години због светске економске кризе. Значајан утицај на успорени раст коефицијента односа размене имало је повећано учешће продора Кине на тржиште САД. Кретању односа размене је допринела и политика девизног курса који је до 1988. године фаворизовао потцењену вредност мексичког пезоса, а након тога је била очигледна прецењеност националне валуте у циљу обарања стопе инфлације. Аутор правилно закључује да би за Мексико далеко важнији податак био израчунавање факторских односа размене, с обзиром на високо присуство увозних инпута у макиладора сектору. Други део рада је посвећен спољнотрговинској политици Мексика која се у другој половини 20. века кретала од екстремног протекционизма до максималне ливерализације. Аутаркични развој заснован на развоју увозно супститутивне привреде и спољној трговини окренутој експлоатацији природних ресурса је примењиван четири деценије и Мексико је довео до позиције највећег светског дужника који је 1982. године прогласио мораторијум на сервисирање обавеза према страним повериоцима. Нису примењиване само високе царинске баријере већ и сви облици нецаринског протекционизма. Проценат увоза покривен дозволама повећан је са 28% у 1956. години на 70% у 1970. години. До 1983. године, 100% увоза било је предмет дозвола. Од 1986. године почиње модернизација привреде, либерализација спољне трговине и диверсификација извоза у којој примат преузима прерађивачка индустрија. Током 1990-их година, као резултат преговора са међународним повериоцима, фискална политика је постала рестриктивнија, у циљу постизања буџетске равнотеже и решавања хроничног проблема инфлације. Јавна потрошња је била ограничена, а као резултат тога, многа јавна предузећа су приватизована, порески приходи повећани, а званичне цене либерализоване. Примена мера стабилизације настављена је све до 1994. године, када је инфлација смањена на 7%, Међутим, апресирани реални девизни курс пезоса и шпекулативно кретање ''врућег новца'' довели су до девалвације пезоса крајем 1994. године, да би 1995. године, БДП забележио негативну стопу раста од -5,8%. Од тада, иако више није било мера програма ''економског пакта'', напуштен је фиксни режим девизног курса, а флуктуирајући девизни курс је допринео стимулисању 4
прилива страног капитала у производни сектор, док је инфлација остала прихватљива за мексичке услове. Просечан раст у периоду пре либерализације био је преко 6% годишње, у односу на испод 3% годишње, када је либерализација спроведена (укључујући и године након формирања NAFTA споразума). Овакви резултати које је донела либерализација се могу објаснити падом јавних инвестиција због рестриктивне фискалне и монетарне политике, прецењеном националном валутом која је од 1988. године обарала инфлацију и смањивала конкурентност мексичког извоза, као и неефикасним финансијским системом. Посебно наглашавамо заблуду да јавне инвестиције истискују приватне јер рестриктивна фискална политика је недовољно компензирана приватним инвестицијама. Треба напоменути и да је спољни дуг 1989. реструктуиран тзв. Бредијевим обвезницама чиме је Мексико добио предах у сервисирању обавеза према страним повериоцима чему је значајно помогао и пад каматних стопа на светском тржишту капитала. Коначно, Мексико је крајем 1994. године био приморан да напусти политику фиксног девизног курса јер драстичан пад девизних резерви је био јасан знак да се Централна банка Мексика неће моћи да избори са шпекулативним капиталом. На тај начин је либерализација проширена и на монетарну сферу уз све последице које из такве мере произилазе. Мексико је 1995. године морао да усвоји још један ММФ-ов програм о стабилизацији. Карактеристике овог програма стабилизације поновиле су многа начела претходног програма, увођењем следећих мера: непосредно смањење јавне потрошње, повећање цене нафте и цене електричне енергије, повећање пореза на додату вредност, и драматично смањење новчане масе, што је довело до повећања краткорочних каматних стопа, односно скупљег задуживања у националној валути. Истовремено, либерализација спољне трговине, сада убрзана удружењем NAFTA, наставила је са трансформацијом мексичке привреде. Дакле, Мексико је одговорио на валутну кризу применом јаког програма економског прилагођавања, као и потпуним придржавањем обавезама NAFTA да либерализује спољну трговину са САД и Канадом. Спољна трговина са САД и другим земљама рапидно је повећана, и Мексико је постао један од највећих појединачних прималаца страних директних инвестиција међу земљама у развоју. Потписивањем 12 билатералних и мултилатералних споразума са 44 земље (NAFTA, ЕУ, Јапан, Израел, EFTA, Чиле, Колумбија, Костарика, Никарагва, Перу, Гватемала, Ел Салвадор, Хондурас итд.) мексичка привреда је постала једна од најотворенијих у свету. У том погледу су нарочито значајне везе са латиноамеричким земљама које су садржане у споразумима: ALADI, LAIA, MERCOSUR итд. Мексико је институционални концепт развоја потпуно преоријентисао на функционални у којем доминантну улогу има извоз са својим ефектом мултипликације. Аутор је у овом делу описао и еволуцију увођења и укидања појединих инструмената спољнотрговинске политике (царина, нецаринских баријера, мера за подстицај извоза и политичких мера). У том смислу најзначајнији је споразум NAFTA којим је либерализована скоро укупна спољнотрговинска размена индустријских производа са САД и Канадом, као и већи део размене пољопривредних производа. Трећи део рада анализира утицај промена у спољнотрговинској политици на макроекономске перформансе Мексика. Просечна стопа раста БДП-а током читавог 5
периода протекционизма (1940-1982) била је око 5,9%, али после 1982. године овај просек је пао на 2%. Раст БДП-а био је последица, у великој мери, повећања стопе јавних и приватних инвестиција у периоду индустријализације и стабилности цена. Раст становништва (3,3% годишње) и БДП-а били су довољни да гарантују растући доходак по глави становника. Највиши нивои раста БДП-а су постигнути између 1977. и 1982. године, када су откривени нови извори нафте, а снабдевање нафтом на међународном тржишту повећано. Ниво девизних прихода повећао се као резултат извоза нафте, што је обезбедило нова финансијска средства која ће држава користити. Током протекционизма, вредност БДП-а повећана је са 15,6 милијарди долара у 1960. години на 194,3 милијарди долара у 1980. години. Након 1982. године стопа раста БДП-а је пала испод стопе раста становништва што је било највећим делом последица пада цена нафте на светском тржишту. Привредни раст је захваљујући цени нафте у 1982. године био чак(8,4%), да би већ наредне године постао негативан (0,58%). Након спроведених структурних реформи БДП Мексика је бележио озбиљне флуктуације. У просеку, у периоду 1985 2001, БДП се повећавао по годишњој стопи од 2,3%, или једва пола процентног поена изнад стопе раста становништва. После валутне кризе 1995. године, БДП бележи благи раст да би у 2001. години опет била забележена рецесија. Глобална финансијска криза 2009. године имала је снажан негативан утицај на мексичку привреду, а стопа раста БДП-а смањена је за 6,6% и износила је -4,7%. Мексичка привреда се релативно брзо опоравља од светске економске кризе и већ 2010. године остварује позитивну стопу раста од 5,2%. Просечна стопа раста БДП-а у периоду 2010-2014 износила је 3,3%. У периоду 1940 1982 БДП по глави становника растао је по годишњој стопи од 3,1%, а просечан учинак по раднику по стопи од 3,2%. Са овим информацијама долазимо до закључка да је континуирано повећање производа по глави становника током периода 1940-1982, било у потпуности резултат непрекидног повећања просечне продуктивности рада у том периоду. За разлику одтога, у периоду 1982-2000, стопа раста БДП per capita била је 1,1%, а просечан производ по раднику опао је на стопу од -0,1%. Дакле, након што су економске реформе имале времена да сазру, стопа раста и стопа продуктивности рада није много порасла. У Латинској Америци, Мексико је задржао корак са Аргентином, али не и Чилеом и, од недавно, Бразилом. Заиста, између 1985. и 2008. године, Мексико је забележио годишњу стопу раста БДП-а по глави становника од само 1,1%, мање него у свим земљама поређења, осим Венецуеле (0,8%). Такво кретање БДП-а баца озбиљну сенку на ефикасност неолибералног концепта развоја. Озбиљне су реперкусије структурних промена и на запосленост. Пре свега оне су се одразиле на сељење становништва из аграра у сектор прерађивачке индустрије. Укупна запосленост у пољопривреди је смањена са 8,1 милиона у раним 1990-тим годинама на 5,8 милиона у другом кварталу 2008. године. У пољопривреди, с друге стране, губици запослености превазишли су већину добитака у макиладора сектору, као и у сектору услуга. Либерализација спољне трговине и NAFTA изазвали су губитке формалних радних места и неуравнотежену расподелу дохотка међу радницима. Просечна плата у индустријском сектору у САД 2007. године била је 5,8 пута већа од мексичке плате, са 5,6 пута из 1993. године. Реалне зараде пољопривредних радника, 6
које су историјски биле мање него плате у индустрији, такође су опале после кризе 1995. године, и остале испод нивоа пре потписивања споразума NAFTA, барем до 2003. године. Реална вредност минималне зараде је опала 25% од ступања на снагу NAFTA. Такво кретање запослености и зарада ће донети нове социјалне и проблеме регионалног развоја јер ће се јаз у развијености између северних и јужних региона знатно повећати. Утицај спољнотрговинске либерализације на платнобилансну позицију Мексика се мењао током времена. Доминантан примарни утицај се односио на увоз који је значајно повећан па Мексико од 1989. године бележи дефицит. Од 1985. До 1992. године извоз је повећан за 75% док се увоз утростручио. Дефицит спољнотрговинског рачуна је достигао 7% БДП-а у 1994. години. Овакво стање је највећим делом било последица прецењене вредности пезоса од 1988. године. Уз то стално је био присутан и проблем необуздано високе инфлације. Неизбежна рестриктивна фискална политика праћена значајним приливом портфолио инвестиција је довела до обарања стопе инфлације, финансирања платнобилансног дефицита, али и валутне кризе када ће Мексико бити приморан да напусти политику фиксног девизног курса. Нестабилне портфолио инвестиције су чиниле 33% укупног прилива капитала и биће један од главних узрочника валутне кризе. Један од основних проблема мексичке платнобилансне позиције је била и остаје мала повезаност макиладора сектора са остатком привреде, њен безначајни девизни ефекат и поларизација привредне структуре где су на једној страни моћни монополи, а на другој мале фирме које или раде да би отплатиле скупе банкарске кредите или врло брзо гасе своје пословање. Четврти део рада обрађује специфичности мексичког приступа решавању нагомиланих економских и монетарних проблема. Оно чиме се Мексико у својој либерализацији може похвалити је сигурно раст извоза, контрола инфлације и јавног дуга, као и повољна екстерна позиција, односно остварени висок ниво спољне ликвидности и солвентности. Након кризе 1994. године, комбинација фактора, која је смањила притисак на реалне финансијске рањивости, обухвата мексичке свеобухватне реформе финансијског сектора, механизам очувања спољне ликвидности, специфичне политичке одлуке за контролу нето спољне задужености, издавање финансијских инструмената по фиксном курсу домаће валуте, као и проширење доспећа (криве приноса) како страног, тако и домаћег дуга. Укупан дуг Мексика (спољни и унутрашњи) је био испод 30% БДП-а на крају 2003. године. Иако је овај ниво значајно нижи од 45% БДП-а у просеку током кризе 1994-95, па чак и нижи од оног током кризе из 1982. године (преко 60% БДП-а), он се повећава од 2000. године, када је износио 26,5% БДП-а. Осим тога, са 30% БДП-а крајем 2003. године, дуг јавног сектора је био на сличном нивоу из 1993. године. У периоду 2007 2012 године спољни дуг Мексика повећавао се у просеку 6,5%, са највишим повећањем од 23% 2007. године, а најнижим од -0,8% у 2012. години. Након тога, спољни дуг Мексика нагло расте 2013. године на 352,9 милијарди долара. Међутим, велики раст извоза је омогућио раст девизних резерви. Мексико се налази на 11. месту у свету по својим монетарним резервама, које су у јуну 2015. године износиле 194,3 милијарде долара, односно око 15% БДП-а. Девизне резерве су према бруто домаћем производу имале растуће учешће у интервалу од 5,2% до 13,5%.Оне су у просеку покривале петомесечни увоз Мексика. Тиме је 7
обезбеђена задовољавајућа спољна ликвидност и превазиђен проблем који је осамдесетих година 20. века био главна препрека развоја. Најзад, аутор објашњава генезу и начин превазилажења валутне кризе. На примеру Мексика јасно је доказано да либерализација спољне трговине сама по себи није чаробни штапић који ће решити све економске проблеме. Штавише, либерализација није ни извозно-оријентисана стратегија развоја, уколико монетарна и укупна економска политика својим мерама не помогну остварење постављених циљева. Индустријска стратегија и политика девизног курса морају бити подржане процесом спољнотрговинске либерализације, али и адекватним мерама владе и централне банке. Из поменутог следе и препоруке за Србију, како у погледу избегавања негативних ефеката либерализације, тако и у погледу подстицаја позитивних искустава Мексика. У петом делу рада аутор констатује да би институције система требало да обезбеде услове за стабилан развој у смислу конзистентне фискалне и монетарне политике, као и незаобилазне улоге јавних инвестиција које не могу бити замењене приватним, већ напротив стимулишу приватне инвеститоре. Као доминантни проблем неконтролисане либерализације се види стварање сектора привреде који је више него недовољно инкорпориран у домаће економске токове, не доприноси побољшању нетодевизног ефекта и поред раста извоза и има занемарљив утицај на раст БДП-а. Тиме се доказује теоријска поставка да стране инвестиције не могу бити доминантни облик финансирања развоја што се не уклапа у неолиберални концепт развоја. Стране директне инвестиције су допунски извор финансирања развоја, могу помоћи у решавању неких економских и друштвених проблема (нпр. Незапослености, недовољног девизног прилива и сл.), али оне имају веома мали утицај на побољшање нето девизног ефекта, па и раст БДП-а. Управо то доказује и пример Мексика. Измена спољнотрговинске стратегије је решила неке проблеме мексичке привреде као што су санирање спољног дуга, очување спољне ликвидности и солвентности, али створила нове проблеме на социјалном плану, равномерном регионалном развоју, привреду учинила рањивијом на екстерне шокове и у коначном смањила просечне стопе привредног раста. У закључку кандидат прави критичку ретроспективу истраживања, ограђујући се од апологетског приступа неолибералном концепту развоја. Теоријски је, а на примеру Мексика и практично доказано да мање и средње развијене земље неконтролисаним отварањем свог тржишта санирају неке проблеме, али се јављају други који су дугорочнији и које је можда и теже пребродити. 3. Закључак и предлог комисије Мр Валентина Милосављевић је проучила обимну и разноврсну литературу релевантну за проблематику улоге спољне трговине у превазилажењу економских криза у Мексику. Богатством статистичких извора, упоредном анализом, као и бројним табеларним и графичким приказима дат је и својеврстан преглед економске историје Мексика чији проблеми и решења могу бити од изузетне користи земљама у развоју. 8
Сам рад чини складну целину са логично изведеном структуром и закључцима који доказују постављене хипотезе. Аутор је успео да оригинално и складно систематизује излагање и да коришћењем адекватног теоријско методолошког инструментарија дође до квалитетних закључака дубоко утемељених у науци и пракси. Коначно, посебно истичемо јасан и убедљив стил излагања и научни допринос који ова докторска дисертација пружа. На основу изложеног позитивно оцењујемо докторску дисертацију и предлажемо Наставно-научном већу Економског факултета у Нишу да прихвати овај извештај о оцени докторске дисертације мр Валентине Милосављевић под називом СПОЉНА ТРГОВИНА У ФУНКЦИЈИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ПРИВРЕДЕ МЕКСИКА и да одобри њену јавну одбрану. У Нишу, априла 2016. године ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ 1. др Милош Тодоровић, редовни професор Економског факултета у Нишу 2. др Предраг Бјелић, редовни професор Економског факултета у Београду 3. др Иван Марковић, ванредни професор Економског факултета у Нишу 9