Dr Miomir Jakši Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu DR AVA BLAGOSTANJA I MEHANIZMI SAGLAŠAVANJA I ARBITRIRANJA U ovom radu elimo da osvetlimo temeljna odreðenja kejnzijanske dr ave blagostanja koja ovaj sistem u potpunosti udaljavaju od kasiènog liberalnog poretka. Mehanizmi korporativnog pregovaranja, saglašavanja društvenih slojeva i dr avnog arbitriranja osiguravaju brzi rast i prosperitet koji samo u krajnjoj instanci poèiva na tr išnoj regulaciji i fleksibilnosti. Ovaj karakteristièni spoj dr avno-politièke rigidnosti i tr išne fleksibilnosti osvetli emo uz pomo : Ofeovog modela dr ave blagostanja, modela P evorskog o saglašavanju rada i kapitala i Midovog modela skoro obavezuju eg arbitriranja. Ofeov model dr ave blagostanja Po Klausu Ofeu, kejnzijanska dr ava blagostanja - multifunkcionalni i heterogeni skup politièkih i administrativnih institucija èiji je zadatak upravljanje kapitalistièkom privredom i strukturama socijalizacije - sada je u krizi; Ofe zato govori o krizi upravljanja krizom : u meðuodnosu ekonomskog, politièkog i administrativnog podsistema, dr ava blagostanja u odnosu na privredu prinuðena je da ostvaruje dva protivreèna zadatka - komodifikacije i dekomodifikacije: robna proizvodnja odr ava se na nerobni naèin koji, opet, svoju osnovicu ima upravo u robnoj proizvodnji. Dr ava blagostanja u odnosu na proces akumulacije nalazi se u odnosu pozitivne, odnosno negativne podreðenosti: negativno je podreðena utoliko što su kapital i radna snaga u privatnoj svojini i ne podle u politièkim odlukama, a pozitivno je podreðena jer interveniše na dekomodifikovani naèin, pa tako istovremeno mora i da odra ava, ali i ogranièava kapitalistièku robnu 1
proizvodnju. Odr avanje privatnosvojinskih razmenskih odnosa tako zavisi od dekomodifikovane (netr išne) politike dr ave. Javljaju se protivreènosti regulacije i deregulacije, komodifikacije i dekomodifikacije, ugro avanja ili reprodukovanja razmenskih odnosa. Utoliko dr ava blagostanja nije oruðe u rukama jedne klase, ve slu i interesima svih klasa radi reprodukovanja kapitalizma Kapitalizam je društvena struktura koju potpuno determiniše dominantni strukturni princip razmenskih odnosa; taj princip odr ava se kroz preplitanje komodifikacije i dekomodifikacije, koja zavisi od odnosa ekonomskog i politièkog podsistema; u takvoj strukturi svi elementi nu ni su za stvaranje viška vrednosti i meðu njima mora postojati zavisnost, bilo pozitivna, kada ostali podsistemi zavise od ekonomskog, ili negativna, kada oni intervenišu. Ofe analizira èetvorosektorski model kapitalizma (monopolski, konkurentski, dr avni i rezidualni) uz pomo èetiri varijabile (stepen organizacije, funkcionalni znaèaj, intenzitet konflikata i stopa rasta). Slièno struktralistièkom razgranièenju determinacije i dominacije u odnosima instanci i Ofe istièe pozitivno ili negativno potèinjavanje dr ave blagostanja kapitalistièkoj akumulaciji, koja u ovom sluèaju mo e biti tumaèena kao ekonomska instanca (strukturalisti) ili naèin proizvodnje (marksisti). Problem s kojim se suoèava politièko-administrativni sistem nije samo uravnote enje fiskalnih utrošaka i regulatornih usluga, s jedne strane, i lojalnosti masa i usluga blagostanja, s druge, ve je pre svega u tome da se nedostaci sistema ne pretvore u konflikte. Utoliko su politièko-administrativni i normativni podsistem pozitivno podreðeni ekonomiji ukoliko doprinose njenom funkcionisanju na osnovama dominantnog principa robne proizvodnje i razmenskih odnosa. Ova dva sistema negativno su podreðena ukoliko su odvojena od ekonomije i ne stvaraju uslove za njeno funkcionisanje. Pomenuti èetvorosektorski model. Iz ovih prikaza odnosa podsistema i èetvorosektorskog modela Ofe zakljuèuje: stopa rasta (kroz uèeš e u zaposlenosti) rastu od monopolskog ka rezidualnom sektoru (razlozi: smanjeno zapošljavanje u monopolskom sektoru, rast sektora usluga, rast infrastrukture i rast obrazovanja); funkcionalni znaèaj (meren kroz pretnje reprodukciji sistema) smanjuje se od monopolskog ka rezidualnom sektoru; stepen organizovanosti klasnih i interesnih grupa smanjuje se ukoliko idemo od monopolskog ka rezidualnom sektoru (uloga sindikata najve a je u monopolskom sektoru); 2
militantni konflikti izra eniji su ukoliko se kre emo od monopolskog ka rezidualnom sektoru (odbrambeni mehanizmi u monopolskom sektoru su najrazvijeniji). Kriza dr ave blagostanja, izra ena kroz fiskalnu krizu dr ave i prevelike zahteve u odnosu na raspolo iva sredstva, dovodi nas do pojma neupravljivosti, odnosno neefikasnosti; preoptere ena dr ava izlo ena je napadima, a neokonzervativne strategije kre u se u dva pravca: prvo, neoliberalizam monetaristièkog tipa, koji tr ište rada poistove uje s bilo kojim drugim tr ištem (Fridmanova prirodna stopa nezaposlenosti) i, drugo, strategija nacionalnog odricanja, štednje, i discipline. Teorije krize mogu biti po Ofeu objektivistièke ili subjektivistièke: objektivistièke se odnose na bi e, a subjektivistièke na svest formacije: ili, u našim uslovima to je izra eno kroz teze: sistem je dobar, ljudi se ne ponašaju kako valja, odnosno sistem nije dobar, a ljudi se racionalno ponašaju. Neupravljiv je onaj sistem u kome pravila po kojima se ljudi ponašaju krše funkcionalne zakone sistema, ili se ljudi ponašaju tako da zakoni ne mogu da funkcionišu. Kapitalistièka dr ava kao institucionalna forma politièke vlasti poèiva na naèelima privatne proizvodnje, poreskih ogranièenja, akumulacije i demokratske legitimacije: formu ove dr ave determinišu pravila demokratske i predstavnièke vladavine, a sadr inu stalne potrebe procesa akumulacije. Sve dok svaki pojedinac mo e da bude uèesnik u razmeni i robnim odnosima deluju sva èetiri uslova; dr ava ne mora da interveniše u privatnu proizvodnju, nema nedostataka sredstava, akumulacija se nesmetano odvija i nema problema legitimacije. Kljuèni problem je tendencija paralize robne forme, vrednosti više nisu roba: denominator aktivnosti dr ave je osiguravanje razmenskih odnosa individualnih ekonomskih aktera i to se ostvaruje administrativnom rekomodifikacijom, o ivljavanjem robne proizvodnje koja vra a vrednosti na tr ište, ili subvencionisanom zaštitom vrednosti. Ofeov zakljuèak glasi: i pored krize, dr ava blagostanja ne mo e se ukinuti a da to ne dovode do krupnih promena. Odnos podsistema je takav da dekomodifikovana intervencija postaje deo robne proizvodnje i ta administrativna rekomodifikacija (Ofe) ostvaruje se strategijom veštaèkog stvaranja uslova u kojima radna snaga i kapital, koji inaèe ne bi mogli da pre ive, opstaju i dalje; to se ostvaruje merama obrazovanja, prekvalifikacije - kada je reè o radnoj snazi, integracijom kapitala, poreskom, monetarno-kreditnom politikom - kada je reè o kapitalu. Utoliko ova politika rekomodifikacije optere uje kapital upravo u cilju 3
njegove reprodukcije, a pošto svi razmenski odnosi zavise od odluka kapitala i rada koji su u privatnoj svojini, ugro avanje njihove profitonosnosti ugro ava i reprodukciju. Ofe piše: Jednostavno reèeno, upravo pokušaji dr ave da odr i i univerzalizuje robnu formu iziskuju organizacije èiji naèin delovanja više nije potèinjen robnoj formi Ofe zato zakljuèuje da do konflikata ne dolazi unutar razmenskih odnosa izmeðu rada i kapitala, ve oko kontrole nad organizacijama društvene proizvodnje koje slu e robnoj formi a da same pri tom nisu deo te forme. Kejnzijanska dr ava blagostanja, kao forma kapitalistièke privrede, nalik je igri s pozitivnim ishodom: u igri s nultim ishodom igraèi bi se borili jedan protiv drugog, a u ovoj igri klase priznaju interese partnera u igri: radnici priznaju znaèaj profita, jer im on jedino obezbeðuje zaposlenje, a kapitalisti prihvataju blagostanje jer im ono osigurava rad. U recesiji se uništava osnovica ovakvih kooperativnih odnosa, dovode se u pitanje poverenje, saradnja, a i unutar aktera (sindikati, asocijacije poslodavaca) razbijaju se kolektivna svest i akcija, a sve više narasta partikularistièka svest. U duhu Ofeove administrativne rekomodifikacije Kouson i Saunders pišu da se Pulankasova relativna autonomija dr ave mora shvatiti kao dugoroèno zastupanje interesa kapitala, ali i povremeno kratkoroèno odstupanje od naèela profita i briga o interesima nekapitalistièkih slojeva. Dr ava je istovremeno u odnosima ekonomija-politika shva ena i instrumentalno i funkcionalno, a zastupanje nekapitalistièkih interesa tumaèi se njenom autonomijom u odnosu na kapital, a briga o tim interesima relativnoš u te autonomije. Mogu e rešenje je da se napusti jedinstvena teorija dr ave i da se razlièite funkcije koje slu e razlièitim interesima artikulišu na razlièitim nivoima dr avnog aparata". Tako se kapitalistièki i nekapitalistièki interesi ostvaruju na razlièitim nivoima dr ave. Po njihovom mišljenju klasni interesi rada i kapitala odnose se na proizvodne aktivnosti dr ave, a druge aktivnosti dr ave (obrazovanje, zdravstvo, stanovanje) ne mogu se analizirati u ravni klasnog iako iziskuju homogenu klasnu podršku. Odnose ekonomskog i politièkog na razlièitim nivoima dr ave autori objašnjavaju procesima alokacije resursa koji iziskuju razlièite forme dr avne intervencije. Tr išni naèin: na osnovama zakona vrednosti cenovni mehanizam, nezavisno od politièke vlasti, alocira resurse; proizvoðaèi su potèinjeni tr ištu, a dr ava u krajnjoj instanci garantuje privatnu svojinu i zakone, a 4
njeno minimalno mešanje osnova je konkurentskog individualizma; interesi se pluralistièki izra avaju u zajednici dobrovoljno udru enih pojedinaca. Birokratski naèin: nasuprot tr išnom modelu resursi se alociraju politièki od strane dr avnih institucija; mo je koncentrisana u rukama dr ave, ona donosi pravila alokacije, odreðuje pravila ponašanja svih aktera, interesno predstavljanje je monistièko i vezano za monopol jedne politièke partije; birokratski naèin alokacije iziskuje posebnu organizaciju, za razliku od tr išne, gde je alokacija strukturno determinisana. Korporativistièki naèin: poèiva na interesnom predstavljanju svih grupa, a krajnji ishod nije funkcija objektivnih zakona niti ciljeva odreðene politièke organizacije, ve je rezultat nagodbi i cenkanja, jer svaki partner raspola e mogu nostima sankcija. Mo nije niti koncentrisana niti pluralistièki raspodeljena, ve je unutar postoje e hijerarhije policentrièna. Dr avno posredovanje najèeš e se ostvaruje posredstvom ad hoc organizacija, a pravila su diskreciono postavljena. Planiranje je indikativno, a ideologija je reformistièka; interesno predstavljanje je prema ekonomskoj funkciji, neegalitaristièko, gde se koristi raspodeljuju po osnovu doprinosa proizvodnji. Shematski ova tri oblika alokacije resursa mogu se predstaviti kao tr išni, birokratski i korporativistièki naèin alokacije resursa.. Model P evorskog o saglašavanju rada i kapitala Radnici i kapitalisti kre u se izmeðu sadašnjosti i budu nosti. Radnici tako biraju izmeðu sadašnje borbenosti (r) ili èekanja na budu e efekte (s/c). Sam izbor za jednu ili drugu opciju mo e se predstaviti i grafièki. Radnici imaju razloga da pove aju borbenost i optiraju socijalizam jer je ab poboljšanje unutar kapitalizma manje od ac kada se opredele za socijalizam. Problem, meðutim, nastupa kada oni na socijalistièkoj putanji, od trenutka 0moraju da prihvate pad standarda, koji traje sve do trenutka 1, da bi se tek u trenutku 2 izjednaèio s kapitalizmom, a u trenutku 3 ga nadmašio. Radnici e tako stalno porediti nadnice koje dobijaju i rizik koji sa sobom donosi konsenzus. 5
Odnos budu ih profita koje radnici treba da èekaju da bi iz njih dobili više nadnice (faktoru s/c) ili da se sada bore za ve i udeo u sadašnjim profitima (faktor r). Izbor izmeðu sadašnjeg i budu eg pove avanja mo e se prikazati: blagostanje radnika (1) ukoliko je r s/c radnici nisu borbeni i omogu avaju akumulaciju pa nadnice rastu eksponencijalno; (2) ukoliko je s/c r (1+s/c) tada radnici pove avaju svoju borbenost, tako da nadnice rastu, a zatim stagniraju; (3) ukoliko su vrlo borbeni r (1+s/c) i ta borbenost sve više raste, nadnice u poèetku rastu, za zatim više ne, jer je profit smanjen. Iz prethodne analize P evorski izvodi teoreme najboljeg odgovora radnika, odnosno kapitalista. Teorema najboljeg odgovora radnika. Ukoliko je vremenski horizont dovoljno dug, tada e najbolji radnikov odgovor biti kompromis r militantnosti i a diskontne stope. Radnici e u i u kompromis (prilagoditi r) ukoliko je a, diskontna stopa, manja od stope prinosa s/c. Teorema najboljeg odgovora kapitaliste Ukoliko je vremenski horizont dovoljno dug, najbolji odgovor kapitaliste bi e da investira sve dotle dok je njegova diskontna stopa (b) manja od stope prinosa (1/c - r). - jedino ovde investira jer je diskontna stopa (b) manja od stope prinosa (kapitalni koeficijent minus borbenost radnika kao deo profita - (1/c - r). Konsensus rada i kapitala je igra dva igraèa: ukoliko su nesigurni, tada i radnici i kapitalisti pove avaju svoj diskont (respektivno a i b), pa je te e da se ispune uslovi konsensusa: - za radnike: da je militantnost manja od stope prinosa, za diskontnu stopu manju od stope prinosa: - za kapitaliste: da je investiranje ve e, za diskontnu stopu manje od stope prinosa: 6
Radnicima stoji na raspolaganju borbenost koja je u funkciji investiranja, dok kapitalistima stoji na raspolaganju investiranje koje je funkcija militantnosti radnika. Radnici su militantni bez obzira na s/c (to su i njihove nadnice, a kapitalisti dezinvestiraju, bez obzira na militantnost radnika U tom sluèaju nema konsensusa, jer ni oru je radnika (militantnost) ni oru je kapitalista (investiranje) ne vodi raèuna o kretanju štednje ili militantnosti, respektivno. Tako vidimo da i u ekonomskom i politièkom domenu kejnzijanski konsenzus zavisi od diskontovanja budu nosti na sadašnjost. U sferi ekonomije to se izra ava kroz elastiènu krivu ponude koja omogu ava rast realne velièine proizvodnje i zaposlenosti, a da pri tom ne deluje novèana iluzija koja realne velièine vra a na prirodne, uz nominalno više nadnice i cene. U sferi politièkih odnosa rada i kapitala konsenzus e se reprodukovati sve dok su ispunjeni uslovi diskontovanja, odnosno vere da e se obezbediti pove anje nadnica (za radnike) i profita (za kapitaliste). Midov model skoro obavezuju eg arbitriranja Za kejnzijansku dr avu blagostanja izuzetno su znaèajne: politika cena i dohodaka; oporezovana politika dohodaka; skoro obavezuju a arbitrarnost Suštinu politike dohodaka ini uvoðenje normi za pove avanje cena i plata, normi koje su vantr išne i obavezuju e. Kejnzijansko i sociološko tumaèenje inflacije sklono je ovoj politici jer polazi od monopolistièke strukture tr išta, interesnog organizovanja, arbitrarnosti u odluèivanju, što se sve mo e potisnuti jedino organizovanom politikom kontrole cena i plata. Naspram ovog, monetaristi su skloni tr išnom rešenju iznutra, gde striktno pridr avanje monetarnog pravila podrazumeva ogranièeni rast novèane mase iz èega proizlazi i neminovno saobra avanje plata i cena. Politika kontrole cena i dohodaka otvara slede e probleme: prihvatljivost od strane svih aktera politike koja, da bi bila sprovodiva i efektivna, mora poèivati na konsensusu; nu nost uvoðenja brojnih izuzetaka i izuze a, koja mogu biti arbitrarna i razvodnjavati suštinu politike; nekonsistentnost politike koja otvara mogu nost zloupotreba; nu nost uvoðenja arbitrarnih vantr išnih mehanizama kontrole. 7
Efekti inflacije mogu se znaèajno neutralisati indeksacijom i oporezovanom politikom dohodaka: u prvom sluèaju sve ugovorne obaveze vezuju se za neko realno sidro, koje onemogu ava promenu realne vrednosti ugovorne obaveze. U inflaciji je najve i problem razgranièavanje nominalnih i realnih velièina i efekata, odnosno kako razgrnuti nominalni omotaè i ustanoviti realnu sadr inu. Drugi delotvorni mehanizam po mišljenju autora je oporezovana politika dohodaka koja u osnovi znaèi dodatno i progresivno oporezivanje firmi koje ispla uju dohotke iznad utvrðenih normativa. Oporezovanu politiku dohodaka (engl. tax-based income policy - TIP) razradili su meðu prvima Vali i Vajntraub i profesor Lajard. Ona je utemeljena na stavu da se firme koje pove avaju dohotke iznad utvrðenog standarda moraju posebno oporezovati. Ideja je u osnovi identièna ideji ekonomike blagostanja da se oporezivanjem neke aktivnosti moraju destimulisati, kao što se zagaðivanje prirodne sredine oporezivanjem internalizuje. U sluèaju oporezovane politike dohodaka smatra se da firme koje pove avaju dohotke name u troškove drugima, bilo da se pove avaju cene, bilo da se drugi obavezuju da slede njihov primer kod regrutovanja radnika. U poèetnoj formi oporezovana politika dohodaka znaèila je novi vid korporativnog poreza èija je poreska osnova višak nadnica iznad odreðene norme. Predlagane su razlièite varijante oporezovane politike dohodaka; subvencionišu se forme èiji su dohoci ispod norme ili oporezuju one èiji su dohoci iznad; jedna varijanta je za poresku osnovu predlagala ukupni fond nadnica firme, a druga selektivno oporezivanje firmi u zavisnosti od broja zaposlenih; predlagao je da se prihodi po osnovu oporezovane politike dohodaka iskljuèivo koriste kao povra aj u privredu, a ne za podmirivanje bud etskih izdataka dr ave: na primer, za smanjivanje doprinosa firmi za socijalno osiguranje. Fender daje i jedan primer za oporezovanu politiku dohodaka Uzmimo da jedna firma èiji je ukupni fond plata jedan milion funti odluèi da pove a plate za 10 odsto, iako je norma za pove anje plata 5 odsto. Ukoliko je poreska stopa TIP politike 80 odsto tada e njen poreski raèun iznositi 40.000 funti (0.8 x 0,05 x 1 milion funti). Svako pove anje plata za 1 odsto iznad norme firmu e koštati 10.000 funti u dohocima i 8.000 funti u porezu. Slabosti tradicionalnih normi u promeni plata i cena uslovile su okretanje ka oporezovanoj politici dohodaka. Za svaku firmu odreðuje se fond plata 8
koji je neoporezovan, ili oporezovan po osnovnoj baziènoj poreskoj stopi, a svako pove anje iznad, u odreðenim skalama, znaèi i aktiviranje progresivnih poreskih stopa. Time se unosi odreðena fleksibilnost jer firme koje imaju realne rezultate mogu uprkos porezima pove avaju i dohotke stimulisati rast produktivnosti i proizvodnje. Evo i jednog primera: standardna poreska stopa je 40 odsto za rast plata od 5 odsto; ako one rastu 6 odsto, poreska stopa je 45, za 7 odsto 50 odsto. Prednosti ove politike su: prilagodljivost konkretnim uslovima, fleksibilnost, smanjivanje nezaposlenosti i bez rasta inflacije, manje distorzije na tr ištu u odnosu na tradicionalnu politiku dohodaka, jaèanje otpora neopravdanim zahtevima za rast dohodaka na nivou firmi, a ne nacionalne privrede. Nedostaci ove politike su slede i: kazne za pove avanje plata moraju biti dovoljno visoke i obeshrabruju e za firme; mogu nost da se prihvate zahtevi za rast dohodaka uprkos ve im porezima i prevaljivanje dodatnih troškova na kupce; potiskivanje tr išta i uvoðenje prekomernog arbitriranja i administriranja; problemi skopèani s definisanjem osnovnih agregata politike - standardni dohoci, porezi, norme za pove avanje, izuzeci, kazne i sl. Problemi sa oporezovanom politikom dohodaka su u slede em: saglasnost kljuènih aktera - firmi i radnika za uvoðenje ovakvog poreza od strane dr ave; uvoðenje rigidnosti u mehanizam raspodele kome je potrebna fleksibilnost; pribegavanje sredstvima koja e neutralisati TIP politiku; uvoðenje brojnih nenovèanih davanja radnicima, izbijanje štrajkova; pogrešna alokacija rada i uve ano uèeš e nekvalifikovanih slabije pla enih radnika u strukturi zaposlenih; zakljuèivanje radnih ugovora pre stupanja na snagu TIP politike èije je trajanje relativno dugo. Glavni argument protiv TIP politike utoliko se svodi na mogu nost da se uve ani troškovi za firme po osnovu oporezivanja dohodaka kroz cenu prevale na konaène potrošaèe. Jedna varijanta koja se predla e jeste da firme raspola u odreðenom kvotom dozvola za pove avanje dohodaka u odreðenim iznosima i za odreðeni broj radnika. Na makronivou jedne privrede ukupno uve ana sredstva za plate na taj naèin bila bi limitirana, s tim što bi se firmama omogu io odreðeni fleksibilni pristup raspodeli. 9
Skoro obavezno arbitriranje Nobelovac D. Mid predlo io je posebnu varijansu politike dohodaka - skoro obavezno arbitriranje. Po Midu, politika ACA je dopuna a ne zamena za tr išni mehanizam. U uslovima slobodno konkurentskog pregovaranja štrajk - otpuštanje jesu oruða kojima pribegavaju radnici - poslodavci kada se do rešenja ne mo e do i, ili im ono više ne odgovara. Mid smatra da je alternativa štrajku pribegavanje arbitriranju - pokušaju da se kroz kompromis doðe do odgovora. U sferi politièkog o ovome je pisao A. P evorski. Arbitar e rešenje tra iti negde izmeðu poslednjeg zahteva sindikata i poslednje ponude poslodavaca. Skoro obavezuju e arbitriranje (ACA) rešenje ne nalazi negde izmeðu nego iskljuèivo u ekstremima (i) poslednje ponude poslodavca ili (ii) poslednjeg zahteva sindikata. Nagraðuje se ili jedno ili drugo, i kompromisa izmeðu dve pozicije nema. Opasnost da se u potpunosti izgubi, po Midu, oba partnera apriorno navodi na umerenost u svojim zahtevima, jer naknadnog pregovaranja i cenkanja nema. ACA otvara slede e probleme: prvo, dogovor mora biti jasno definisan i obema stranama mora od poèetka biti jasna pozicija druge strane i nepostojanje mogu nosti da se naknadno menja sopstvena ponuda; drugo, preferencije arbitra igraju kljuènu ulogu; tre e, poznavanje prethodnih rešenja i odluka sadašnjeg arbitra mora se uzeti u obzir pre formulisanja sopstvene ponude ili zahteva. Midov predlog ACA politike ide za tim da se istovremeno mogu ostvariti puna zaposlenost i stabilnost cena: uva ava se tr išna solucija, proistekla iz peferencija svakog uèesnika, ali i opšti interes olièen u izboru arbitra. Primer je tr ište rada na kome poslodavci nude ni u nadnicu We od tr išne Wc, dok sindikati tra e ve u - Wt. U ovom sluèaju nagraðeni bi, po odluci arbitra, bili poslodavci, jer njihova poslednja ponuda nadnice We, mada ni a i od tr išne Wc i one zahtevane od strane sindikata Wt, uve ava zaposlenost za (nc - ne). Ovakvo rešenje u okviru ACA modela podrazumeva: uvoðenje zajednièkih tribunala za razrešavanje svih sporova, što je ve praksa u Britaniji; konsesualno pridr avanje odreðenih pravila ponašanja na èijim se 10
I Tehnolo{ke inovacije osnovama formuliše makroekonomska politika; uvoðenje sankcija za odstupanje od propisanih normi. I politika ACA ima svoje slabosti: prihvatljivost rešenja za obe strane; dodatni troškovi za ovakvo vantr išno nala enje rešenja; kompetentnost arbitara koji izuzetno moraju poznavati pojedine grane - prirodu tehnologije, industrijske odnose, konkurentsku poziciju, znaèaj za nacionalnu privredu i sl.; ogranièenost skoro obavezuju eg arbitriranja koje name e rtve za jednu stranu u inflatornim uslovima, kada se troškovi mogu prevaliti na tre e lice. 11