10_V_Okruglisto_24.vp

Транскрипт

1 Dejan Vuk Stankoviæ O RAZILA ENJIMA ZNANJA I MOÆI Nepoljuljano poverenje u racionalno obrazlo en govor-logos karakteriše filozofiju od vremena njenih antièkih poèetaka sve do kraja XIX i poèetka XX veka, kada se pojavljuju teorijski projekti koji radikalno osporavaju izvornu filozofsku zamisao i ambiciju. Posve svestan osnovnih postavki filozofskog diskursa, autor Mudrosti i 301

2 SKUPOVI moæi ukazuje na ogranièenja projekta tzv. èiste filozofije. Naime, po njegovom stanovištu, nezavisno od nikada posustalog filozofskog usmerenja na metafizièke istine, odnosno nastojanja da se jednom za svagda spoznaju prvi principi biæa, tj. ustrojstva svega postojeæeg, filozofski diskurs je nemoguæe razumeti van njegove veze sa promenljivim svetom neposrednog iskustva, to jest sa istorijom. Upravo je neposredno dovoðenje filozofskog znanja sa socijalnim institucijama, vrednostima, politièkim i kulturno-civilizacijskim osobenostima konkretne istorijske epohe i zajednice, glavna karakteristika savremenog filozofskog samorazumevanja, pa tako i ove knjige koja propituje odnos filozofije, njene istorije i povesnog konteksta. Gledano iz tog ugla, nu no je naglasiti da je ukazivanjem na neke od kljuènih autora u istoriji filozofije od Platona i Avgustina, preko Kanta i Hegela, sve do Nièea i Hajdegera, Vladimir Cvetkoviæ konzistentno pokazao izvornu zamisao o ivoj interakciji filozofije i politike. Po njegovom sudu, ni jedna metafizika nije lišena svojih politièkih implikacija, jednako kao što i svakoj politici, pre ili kasnije, postaje neophodno da se posredno ili neposredno dovede u vezu sa nekom filozofijom (metafizikom) preko koje se legitimiše postojeæe. Isto tako, uvid u celinu postojeæeg omoguæava filozofskom znanju da uspostavi dijagnozu o sopstvenom vremenu i da pokuša da izvrši uticaj na njega. Tako je dijagnostièko-terapeutska funkcija filozofskog mišljenja taèka u kojoj se meðusobno preklapaju naizgled tako razlièite teorijsko-praktiène discipline kao što su filozofija i medicina. I kao što u medicini osnovni deo posla biva obavljen dijagnozom i preporukom terapije, tako se i u filozofiji veliki deo misaonog napora svakog ko se njome bavi odnosi na dijagonozu o stanju duha u datoj istorijskoj epohi ili zajednici, uz promišljanje moguæih rešenja za njihove protivreènosti. Nastojeæi da prika e razlièite moduse takvih napora kroz istoriju filozofije, svagda ujedno i istoriju Evrope, Cvetkoviæ analizira dijalektièku prirodu odnosa znanja i moæi, odnosno filozofije i politike. Prema njegovom viðenju, tematizujuæi pitanje sopstvenog opravdanja, filozofija u krajnoj instanci uvek zahvata konkretnu društveno-istorijsku, odnosno praktièko-politièku ravan. Autor pokazuje da se u istorijskom vidu posredovanje filozofije i politike najupeèatljivije manifestovalo kroz dve forme: politièku filozofiju i ideologiju. I dok je politièku filozofiju odreðivalo nastojanje da se 302

3 odreðena ontološka poèela direktno proslede u politièku sferu (istorijski svet moæi), dotle ideologija, kao specifièno moderni fenomen, predstavlja te nju da se putem racionalnih, ili preciznije nauènih znanja, utemelje ili pak potkopaju odreðeni emiprijski utvrdivi odnosi društvene moæi. Na tom tragu, ukorenjen prevashodno u hermeneutièki pristup, Cvetkoviæ daje neku vrstu istorio-filozofskog kataloga u kome su predstavljene sve znaèajne epohe zapadnoevropskog kulturno-istorijskog i politièkog razvitka. Tako tzv. predmoderno doba Evrope ili antièko-hrišæansko razdoblje, razvija vlastito filozofsko samorazumevanje kome je cilj da omoguæi uvid u osnovu stvarnosti i karakter svakog njenog pojedinaènog segmenta, ali i da u isti mah pru i skup pravila za smisleno oblikovanje politièke zajednice, propisujuæi pri tom moralno po eljne ivotne obrasce. U Srednjem veku filozofija je u sadejstvu sa hrišæanskom verom utemeljila metafiziku hrišæanske objave, dok je politièku zajednicu i smisao ljudskog ivota nastojala da što potpunije dovede u vezu sa uèenjima Svetog Pisma. Za ovo razdolje evropske istorije karakteristièna je otvorena i neproblematièna sprega filozofskog znanja i praktièkog delovanja kako na njegovoj etièkoj, tako i politièkoj ravni. Na delu je neupitni identitet istine i dobra u kome vlada sokratovska deviza: Vrlina je znanje. Kontektualizovan u odnos znanja i moæi, pomenuti filozofski dictum sugeriše da je znanje oduvek bilo pratilac moæi, njena nesumnjiva i prisutna osnova. Moæi nešto uèiniti, ili da parafraziramo Vebera: Doneti odluku i istu konsekventno sprovesti, kako u domenu individualnog, tako i u domenu kolektivnog ljudskog bivstvovanja, uvek je u krajnjoj instanci podrazumevalo okret ka filozofskom znanju. U tom smislu Cvetkoviæ zakljuèuje da Ono što je uvek i svuda neposredni predmet politièkog: moæ/vlast, svoje (ne)reflektovano postojanje duguje istorijski oblikovanoj metafizièkoj pozadini ( slika sveta ) koja daje sveukupan smisao sveukupnom ivljenju, pa tako i konkretnom politièkom ivljenju. Meðutim, nastajuæi pod geslom oslobaðanja od normativnih sugestija prošlosti (Habermas), Moderna je radikalno osporila tradirano jedinstvo logièkog i ontološkog, Jednog i Mnoštva, istine i dobra, teorije i prakse, znanja i moæi. U velikoj meri determinisana transformacijama u matematici i prirodnim naukama, moderna filozofija prihvatila je matematièke kriterijume saznanja kao sopstvene uzore. Te nja ka jasnim i razgo- 303

4 SKUPOVI vetnim percepcijama, zajedno sa Bekonovim sloganom Znanje je moæ, dovela je do radikalnih promena u naèinu gledanja na teoriju i praksu. Vrhovni status metafizike je osporen i zamenjen glorifikacijom i sna nim razvitkom nauke(a), dok je klasièna politièka filozofija, koja se bavila racionalnim istra ivanjem etièkih osnova politike, prevladana pitanjima o samoodr anju politièke zajednice, odnosno pitanjima o uslovima opstanka i odr anja dr avne vlasti. Umesto refleksije skupa vrlina, koje su primerene u individualnom, a naroèito kolektivnom politièkom ivotu, glavna tema postaje razmišljanje o faktièki ustanovljenim odnosima moæi, o strategijama njihovog oèuvanja i opravadanja, teorijskog ili konkretno akcionog prevazila enja i negiranja. Zanimljivo je primetiti da se kontekst legitimisanja moæi podudara sa naèinom (auto)legitimacije filozofije. Cvetkoviæ navodi da se u Moderni moæ definitivno osamostaljuje i kao takva opravdava; slièno nekada filozofiji i njenoj istini radi istine, sada moæ nalazi svoj princip i razlog u sebi samoj... Politièka moæ se opravdava, razume i tumaèi vlastitim viškom ili manjkom i kao takva, ona je u potpunosti samodovoljni naèin postojanja. Rastaèuæi celoukupni smisao socijalno-politièkog postojanja na odnose moæi, Moderna je u krajnoj instanci i znanje o politici uèinila jednom, doduše sofisticiranom i prikrivenom, manifestacijom moæi. U borbi za što veæe sticanje svih oblika društvene moæi, znanje je dobilo ulogu nu nog i prateæeg sauèesnika. Zato je teleologija modernog znanja o politici više nego jasno uoèiva i prepoznatljiva: znanje (posredno ili neposredno) slu i u politièkoj borbi, bilo kao adut onih koji ele odr ati postojeæe odnose moæi, bilo kao sna ni impetus onih koji ih ele dovesti u pitanje i odluèno prevladati. Najzad, uvek je reè o tome da se na odnose moæi nadogradi odgovarajuæa manje ili više plauzabilna slika sveta. Umesto tradicionalnog znanja koje je pratilo moæ, ili iz koga je moæ crpela razlog svog postojanja, moderno znanje je gubitkom svog vrhovnog status i autonomije, postalo izjednaèeno sa moæi. Instrumenatalni karakter znanja koji je u bekonovskoj vizuri referisao na svet prirode, svoju krajnju konsekvencu dobio je u znanju koje te i dominaciji nad svetom ljudskih stvari. I kao što je uoèavanje pravilnosti u svetu prirode dovelo do moguænosti njenog efikasnog korišæenja za zadovoljenje i usavršavanje ljudskih potreba, tako je i znanje o intersubjektivnim odnosi- 304

5 ma kroz koje i u kojima se pokazuje bit ljudske prirode, omoguæilo, moglo bi se reæi i podstaklo, višestruko uveæanje sredstava vladanja i dominacije. Nauèni objektivizam zajedno sa etièkom neutralnošæu modernog politièkog znanja ili znanja o politici, uz neosporno usavršavanje institucionalno-organizacionih naèela društvenog ivota, na konkretnoj istorijskoj ravni ostavio je vrlo radikalne i heterogene apokaliptiène posledice. Cvetkoviæ zakljuèuje da...stalni napori duha da se stvarnost èisto pojmovno predstavi, i to na neprotivreèan naèin logosa, nikada nisu u potpunosti urodili plodom iz jednostavnog razloga što pojmovno mišljenje nije u stanju da istovremeno dosegne, objasni, razume i praktièno realizuje totalitet referentnih ravni stvarnosti. Utoliko savremena filozofska misao odustaje o velikih prièa i manje više otvoreno ironièno konstatuje sopstveni kraj. Lakoæa i preciznost izra avanja i saopštavanja navedenih uvida i njihovih teorijsko-praktièkih konsekvenci svedoèe o jednom uspešnom apsolviranju glavnih problema klasiène filozofije, posebno filozofije politike, predmetne oblasti koja je upravo usled stalne dominacije real-politike do danas uglavnom ostala na rubu sistematskih istra ivanja u našoj intelektualnoj sredini. Neven Cvetiæanin PREISPITIVANJA MODERNOSTI Cilj nove knjige Vladimira Cvetkoviæa jeste prikazivanje odnosa filozofije i njene istorije spram istorijske instance kao takve, odnosno pretresanje pojavnih oblika filozofije politike tokom njenog dosadašnjeg povesnog puta. Autor neguje hermeneutièki pristup koji referiše podruèja sveta ivota, nastojeæi pri tom da filozofiji pristupi suštinski, i u tom smislu neformalno u punom, kao i kolokvijalnom znaèenju te reèi. Na taj naèin Cvetkoviæ klasièna mesta filozofije prezentuje na jedan literarno zanimljiv, gotovo le eran naèin, što opet, naravno, ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje validnost njegovih krucijalnih uvida. 305