6. Djokovic Filip

Транскрипт

1 Stručni članak Professional Paper UDK : ; DOI : dx.doi.org/ /sjseco JEL: C4, G1 POSLOVNO ODLUČIVANJE O FINANSIRANJU TEKUĆIH AKTIVNOSTI U HOTELIJERSTVU BUSINESS DECISION MAKING ON FINANCING OPERATING ACTIVITIES IN HOTEL INDUSTRY 1 Dr Filip Đoković Poslovni fakultet Valjevo Univerziteta Singidunum, Valjevo Apstrakt Rezutat procesa upravljanja u preduzećima se odnosi na donošenje poslovnih odluka kao i na realizaciju odluka kroz poslovne aktivnosti. Poslovno odlučivanje, u najširem smislu sa vremenskog aspekta, može imati operativni i strategijski karakter. U ovom radu, akcenat je na analiziranju leveridža i stope prinosa odnosno operativnog odlučivanja u hotelijerstvu, koje je u funkciji finansiranja tekućih aktivnosti. Međutim, operativno odlučivanje da bi bilo efikasno, mora da bude usaglašeno sa strategijskim, kako bi svi segmenti operativnog odlučivanja našli odgovarajuću i svrsishodnu primenu. Odluke se u praksi, u većini slučajeva, ne mogu posmatrati separativno, zato što svaka od njih podrazumeva angažovanje smeštajnih, ljudskih, finansijskih, informatičkih i ostalih pripadajućih kapaciteta. Ključne reči: poslovno odlučivanje, leveridž, stopa prinosa, hotelijerstvo 1. Odluke o finansiranju tekućih aktivnosti Hotelska preduzeća su kao i ostala, izložena riziku poslovanja, što ukazuje na neophodnost iznalaženja metoda koje će meriti i procenjivati rizik. 1 Rad primljen godine. Odobren za objavljivanje godine. Kontakt autora: fdjokovic@singidunum.ac.rs. Paper received Approved for publishing

2 Dr Filip Đoković Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu Najznačajnija metoda je upravo leveridž (engl. leverage) pomoću koga se procenjuju finansijski kapaciteti uz prisustvo faktora koji se ne menjaju. Većina poslovnih odluka se odnosi na ostvarivanje budućih rezultata poslovanja hotelskih preduzeća, preciznije poslovnog i neto profita. Barjaktarović i Ječmenica (2010:19-27) identifikuju upravljanje rizikom kao proces koji je neprekidan i progresivan, naglašavajući neophodnost uspostavljanja funkcije za upravljanje rizikom. Sa tog aspekta rizik može biti poslovni i finansijski. Rizik poslovanja se odnosi na neizvesnost u vezi sa očekivanim rezultatom poslovne aktivnosti. Izloženost preduzeća riziku poslovanja meri se i kvantitativno izražava metodom poslovnog leveridža (Čačić, 2010: ). Poslovni rizik odražava neizvesnost u pogledu očekivanog profita i čine ga fiksni troškovi poslovanja koji su neelastični na promene u obimu aktovnosti na kratak rok. Finansijski rizik polazi od neizvesnosti budućeg neto profita kao prinosa na sopstvena poslovna sredstva odnosno imovinu. U cilju zaštite od rizika, sve veći značaj se pridaje neto vrednosti koja se odnosi razliku između ukupne aktive i ukupnih obaveza (Lukić, 2007:247). U primeni leveridža se porede fiksni i varijabilni troškovi prema finansijskoj realizaciji odnosno obimu prodaje. Iz ugla nepromenljivih faktora, leveridž može biti finansijski, poslovni i kombinovani. 2. Poslovni leveridž Poslovni leveridž predstavlja pravilo koje glasi da kod visokog učešća fiksnih troškova hotelskih preduzeća dolazi do proporcionalnog rasta profita sa rastom obima prodaje usled degresije fiksnih troškova i obrnuto (Nikolić, 2009:168). U slučaju pada tražnje za hotelskim uslugama, poslovno odlučivanje treba da bude usmereno ka smanjivanju cena i izbegavanju smanjivanja obima prodaje. To znači da fizički, ljudski i finansijski kapaciteti hotelskog preduzeća ostaju nepromenjeni. Poslovni leveridž je prisutan na kratak rok u svim preduzećima zbog fiksnih troškova poslovanja. Preduzeća stvaraju fiksne troškove poslovanja u nadi da će količina prodaje dati prihode koji će prevazići pokrivanje fiksnih i varijabilnih troškova. Postojanje fiksnih troškova poslovanja uzrokuje procentualnu promenu u obimu prodaje koja rezultira povećanom procentualnom promenom u poslovnom profitu ili gubitku. Profit se u ovom slučaju smatra kao profit pre 68

3 oporezivanja što znači da su isključene kamate na dug i dividende na prioritetne akcije, stoga poslovni profit odgovara EBIT-u. Faktor poslovnog leveridža utvrđuje se na osnovu odnosa marginalnog i poslovnog dobitka. Ovaj faktor je značajan za preduzeća koja su intenzivna kapitalom, jer imaju veliki iznos fiksnih troškova. Jedan od problema prilikom obračuna u poslovanju hotelskih preduzeća je prognoziranje obima poslovanja za budući period uključujući faktor neizvesnosti. Iz tog razloga proučavaju se odnosi između fiksnih i varijabilnih troškova, profita i količine prodaje. Za ovakve relacije, vrši se analiza: troškovi - obim pružanja usluga profit tzv. CVP analiza (Knežević, 2010: ). Rentabilnost sopstvenog kapitala prikazano je na slici broj 1. Slika broj 1: Rentabilnost sopstvenog kapitala Izvor: Nikolić (2009:172) Treba napomenuti da se poslovni rizik meri poslovnim leveridžom koji se dobija stavljanjem u odnos procentualnu promenu poslovnog profita i procentualnu promenuobima prodaje ili podelom marginalnog profita sa poslovnim profitom. Upotrebom poslovnog leveridža pokazuje se koliko puta se brže menja poslovni rezultat nego što se menja prihod od prodaje, ali pod uslovom nepromenljivih 69

4 Dr Filip Đoković Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu faktora koji se odnose na paritet prodajnih i nabavnih cena. Određivanje strukture kapitala je uslovljeno intenzitetom dejstva poslovnog leveridža. Poslovni leveridž se objašnjava i proučava korišćenjem analize prelomne tačke ili tačke pokrića. Prelomna tačka predstavlja količinu prodaje koja je neophodna da ukupni prihodi budu izjednačeni sa ukupnim troškovima. Tačka pokrića poslovanja određuje koji je obim pruženih usluga potreban da bi ukupni prihodi bili jednaki ukupnim troškovima. Ova analiza može biti izražena u fizičkim jedinicama ili vrednosno. Količinsko izražavanje prelomne tačke rentabilnosti podrazumeva prikaz fizičkih jedinica koje se odnose na broj usluženih gostiju, broj obroka i slično. U tački rentabilnosti se seku ukupni prihodi i ukupni troškovi. To znači da je potrebno utvrditi koja je količina pruženih usluga potrebna da bi se troškovi i prihodi izjednačili, odnosno da bi poslovni profit bio jednak nuli. Izražavanje prelomne tačke rentabilnosti u količini dobija se na sledeći način (Van Horne i Wachowicz, 2007): EBIT = P( Q) V ( Q) FC = Q( P V ) FC (1) Poslovni dobitak (skr. EBIT) jednak je ukupnim prihodima koji su umanjeni za iznos fiksnih i varijabilnih troškova poslovanja. EBIT - poslovni dobitak; P - cena po jedinici; V - varijabilni troškovi po jedinici; FC - fiksni troškovi; Q - količina pruženih usluga. Da bi se bliže objasnila suština prelomne tačke odnosno tumačenje rezultata, sledi primer jednog hotelskog preduzeća: Polupansion iznosi dinara Godišnji fiksni troškovi su dinara Varijabilni troškovi su po jednom punom pansionu dinara U prelomnoj tački (Qbe - tački pokrića) EBIT je 0 iz čega sledi: Q be FC = (2) ( P V ) 70

5 Qbe = / ( ) = Prelomna tačka iznosi 4.000, što znači da je toliko polupansiona potrebno postići da se ne bi stvarali gubici. Vrednosno izražavanje prelomne tačke rentabilnosti najčešće se koristi u slučaju preduzeća koja se bave prodajom ili pružanjem više proizvoda ili usluga odnosno podeduju određeni portfolio proizvoda i usluga.. Pri određivanju opšte prelomne tačke rentabilnosti polazi se od pretpostavke da prihod od prodaje svakog proizvoda ili pružene usluge čini stalan udeo u ukupnom prihodu od prodaje. Podrazumeva se da je vrednosna prelomna tačka u mogućnosti da pokrije fiksne i varijabilne troškove poslovanja (Čerović i Radović, 2011:99). Vrednosno izražavanje prelomne tačke rentabilnosti dobija se na sledeći način (Van Horne i Wachowicz, 2007): S = FC + (3) be V cbe - prelomna tačka (tačka pokrića) kod prihoda od prodaje FC - fiksni troškovi VCbe - varijabilni troškovi u prelomnoj tački S - prihod od prodaje = FC / (1 - (VC/S)) = /(1-0.5) = Pri ceni polupansiona u iznosu od dinara, gde su fiksni troškovi u iznosu od dinara, tačka pokrića kod količinskog obračuna prelomne tačke za minimalni broj jedinica je polupansiona i odgovarajuća je vrednosnom proračunu za prelomnu tačku u iznosu od dinara. Dobijeni rezultati ukazuju na to da svaki naredni ostvareni pansion iznad predstavlja dobit. Dodatni rast prodaje iznad tačke pokrića ili rentabilnosti troškova rezultira većim porastu profita, i obrnuto padom prodaje ispod tačke pokrića, rastu gubici. Poslovni leveridž predstavlja jednu od komponenti ukupnog poslovnog rizika hotelskog preduzeća koji se odražava kroz varijabilnost poslovne dobiti preduzeća (EBIT-a). Ostali faktori koji povećavaju poslovni rizik su promenjivost ili nesigurnost prodaje i troškova proizvodnje. 71

6 Dr Filip Đoković Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu Treba naglasiti sezonski karakter poslovanja hotelskih preduzeća. U periodu van sezone je poželjno prodavati usluge i formirati cenu na bazi obuhvaćenih varijabilnih troškova i bar minimalne količine fiksnih troškova samo da su hotelski kapaciteti u funkciji, a ne da se objekti zatvaraju. Poznavanje efekata poslovnog leveridža je značajno sa stanovišta utvrđivanja optimalnog obima aktivnosti i komponovanja željene finansijske strukture odnosno strukture kapitala svakog konkretnog preduzeća (Krasulja i Ivanišević, 2007). Utvrđivanje optimalnog obima direktno se odnosi na preispitivanje finansijskog i fizičkog kapaciteta kao i kapaciteta zaposlenih. Ukoliko se operativnim ili poslovnim leveridžom odredi minimalan obim potrebnih aktivnosti, to znači da se mora odrediti broj zaposlenih koji će biti u funkciji svakodnevnog poslovanja. Poznavanje suštine metoda poslovnog leveridža od velike je koristi menadžmentu svakog hotelskog preduzeća jer lakše može da procenjuje i da se prilagođava kretanjima na tržištu, pažljivo da prati kretanje troškova, sigurnije da donosi odluke o formiranju cena, daljim ulaganjima, kao i očuvanju poslovnog profita (Čerović i Radović, 2011:102). Faktor poslovnog leveridža se utvrđuje iz odnosa marže pokrića odnosno kontribucione marže i poslovnog rezultata (Stanišić i Nikolić, 2007: ). Takođe, ovaj faktor predstavlja procenutalnu promenu poslovnog profita hotelskog preduzeća koji proizilazi iz promene obima proizvodnje za jedan procenat. Osetljivost hotelskih preduzeća na promene stepena korišćenja kapaciteta razlikovaće se za svaki nivo ostvarenog prometa. 3. Finansijski leveridž Finansijskim leveridžom se za razliku od poslovnog, meri efekat pozajmljenih izvora finansiranja na rentabilnost. Dejstvo finansijskog leveridža je veće ukoliko je veće učešće pozajmljenih sredstava i obrnuto. Ključni faktori koji utiču na finansijski leveridž su: Razlika između stope prinosa na ukupna sredstva i prosečne kamatne stope kao cene pozajmljenih sredstava; Odnos sopstvenih i pozajmljenih sredstava. Finansijski leveridž pokazuje da se finansiranje zaduživanjem povećavaju efekti promena dobiti iz poslovanja na prinose akcionarima (Brealey, Myers i Marcus, 72

7 2008:400). Fiksni troškovi prouzrokuju finansijski rizik i aktiviraju dejstvo finansijskog leveridža (Stanišić i Nikolić, 2007: ). Veličina poslovnog leveridža koju koristi poduzeće, ponekad je determinisana fizičkim potrebama poslovanja preduzeća, dok je finansijska poluga uvek stvar izbora. Preduzeće ne mora da koristi kakav oblik finansiranja putem dugoročnog duga ili prioritetnih akcija već može da finansira svoje poslovanje i kapitalne izdatke iz internih izvora i izdavanjem običnih akcija. Međutim, u praksi se retko susreću preduzeća koja nemaju finansijski leveridž. Pravilo finansijske poluge ili finansijskog leveridža polazi od toga da je isplativo koristiti tuđe izvore finansiranja sve do trenutka dok se tim poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti koja je veća od kamatne stope tuđih izvora finansiranja. Vlasnike u većini slučajeva ne interesuje rentabilnost već prinos na sopstvena ulaganja. Prinos na sopstveni kapital je veći ukoliko je učešće pozajmljenog kapitala izraženije. Korišćenje finansijskog leveridža ima svoja ograničenja koja proizilaze iz odnosa pozajmljenog i sopstvenog kapitala u finansijskoj strukturi preduzeća. Stvaranje većeg odnosa doprinosi povećanju rizika što znači da će interesi poverilaca biti ugroženi. Da bi se poverioci osigurali, u većini slučajeva traže veću kamatni stopu sa povećanjem učešća pozajmljenog kapitala u ukupnom kapitalu hotelskog preduzeća, što je prikazano na grafikonu broj 1. Grafikon broj 1: Progresija finansijkog leveridža 73

8 Dr Filip Đoković Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu Vlasnici kapitala teže optimalnoj finansijskom leveridžu koji se objašnjava uspostavljanjem optimalnog odnosa između sopstvenog i pozajmljenog kapitala u ukupnom kapitalu hotelskog preduzeća kako bi se postigla rentabilnost na poželjnom nivou. Progresivni rast kamatne stope koji je izazvan rastom zaduženja, u krakom roku bi eliminisao povoljno delovanje finansijkog leveridža. Optimalna finansijska poluga odnosno leveridž je prikazan na grafikonu broj 2. Grafikon broj 2: Optimalni finansijski leveridž Problem finansiranja se može nagovestiti iz analiziranja finansijskog leveridža. Oslanjanjem na dugove mogu se ostvariti veći efekti za vlasnike prema onima koji bi se ostvarili da je celokupno poslovanje finansirano sopstvenim kapitalom (Nikolić, 2009:175). Poslovanje hotelskog preduzeća se može finansirati kombinovanjem vlasničke glavnice i dugova. To se može koristiti kada je u pitanju intenzivno korišćenje finansijskog leveridža. Ostvareni profit se deli između kreditora i vlasnika. Pošto kreditori imaju prioritet u učešću u ostvarenim zaradama, to znači da će ostatak raspoloživog profita zavisiti od strukture finansiranja preduzeća. Efikasnost profita za vlasnike će zavisiti od opterećenosti kamatama (Nikolić, 2009:175). 74

9 Prednost finansijskog leveridža se procenjuje na osnovu efekta koji ima na prihod po akciji (engl. earnings per share, skraćeno EPS). U procesu povećanja profita u prvoj fazi poslovni leveridž povećava efekat promena u prihodu od prodaje na promene u poslovnom profitu. U drugoj fazi, upotrebom finansijskog leveridža preduzeće može da poveća efekat promene u poslovnom profitu na promene u prihodu po akciji. EBIT EPS analiza tačke pokrića ili tačke indiferencije koristi se za proučavanje efekata finansijskih alternativa na prihod po akciji. Tačka indiferencije je nivo EBIT-a gde je EPS jednak za dve ili više alternativne strukture kapitala. Što je veća očekivani nivo EBIT-a, a pod pretpostavkom da je ona iznad tačke indiferencije, jača je podrška za upotrebu finansiranja na osnovu zaduživanja, pod uslovom nepormenjenih faktora. Da bi se odredila EBIT EPS tačka pokrića potrebno je da se odredi EPS za neki hipotetički nivo EBIT-a tako što se koristi sledeća formula: Q be ( EBIT 1)(1 t = N k ) PD (4) gde je: I = godišnji troškovi kamata; tk = stopa poreza na dobit PD = godišnja isplata prioritetnih dividendi N = broj običnih akcija Postoji jednostavnija formula: Finansijski leveridž= (5) Nastojanja svakog preduzeća su usmerena ka minimalizovanju finansijskog rizika na ostvarenje bruto profita. To znači da preduzeće teži da se finansira iz sopstvenih izvora. Koristeći sopstveni kapital i izmirujući obaveze o roku dospeća, ne stvaraju se troškovi finansiranja. U tom slučaju je bruto profit jednak poslovnom profitu, što je i prikazano u tabeli broj 1. 75

10 Dr Filip Đoković Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu Tabela broj 1: Primer finansijskog leveridža Redni broj Elementi U 000 novčanih jedinica 1 Prihodi od prodaje Varijabilni troškovi Marža pokrića Rashodi perioda bez kamata Kamate 0 6 Porezi na profit Poslovni profit Bruto profit Neto profit Finansijski leveridž 1 Iz primera finansijkog leveridža se može zaključiti da u hotelskom preduzeću ne postoji finansijski rizik, jer je poslovna dobit jednaka bruto dobiti. Suština je anuliranju neto rashoda finansiranja. U praksi je česta pojava troškova finansiranja, što ukazuje na stalnu tendenciju menadžera i vlasnika ka smanjivanju faktora finansijskog leveridža. Rizik ostvarivanja bruto profita se smanjuje ukoliko se povećava poslovni profit, a to se postiže povećavanjem marže pokrića uz smanjivanje periodičnih fiksnih troškova bez kamate. Suština je da poslovno odlučivanje bude usmereno ka povećanju prihoda od prodaje uz istovremeno smanjivanje varijabilnih i fiksnih troškova. Stanišić i Nikolić (2007: ) smatraju da ukoliko hotelsko preduzeće poseduje strukturu sredstava u kojoj su dominantna osnovna sredstva, tada dolazi visokih fiksnih rashoda uz nizak poslovni profit i izražen finansijski leveridž. Iz navedenog se zaključuje da se finansijski leveridž može smanjiti povećanjem sopstvenog kapitala, čime bi se smanjili troškovi finansiranja. 4. Struktura kapitala i stopa prinosa Pod strukturom kapitala smatra se kombinacija različitih hartija od vrednosti kojima se preduzeće koristi kako bi pribavljalo kapital i finansiralo svoje investicione aktivnosti. Struktura kapitala se u bilansnom smislu posmatra kao 76

11 odnos sopstvenog kapitala i dugoročnog kapitala u ukupnoj pasivi odnosno izvorima imovine. Postoje četiri dimenzije o kojima finansijski menadžeri treba da vode računa kako bi pronašli optimalnu strukturu kapitala (Brealey, Myers i Marcus, 2008:421): Porezi. Hoće li kompanija nastaviti sa plaćanjem poreza tokom celog perioda duga? Sigurne i profitabilne kompanije će i dalje nastaviti da redovno plaćaju svoje obaveze. Rizik. Finansijska kriza je skupa ako je kompanija preživi. Finansijska kriza će najverovatnoje pogoditi kompanije sa većim poslovnim rizikom. To je razlog zbog čega će se kompanije manje zaduživati. Vrsta imovine. Ako dođe do krize, troškovi su uopšteno najveći za kompanije čija vrednost zavisi od nematerijalne imovine. Takv ekompanije obično pozajmljuju manje nego kompanije sa sigurnom, meterijalnom imovinom. Pristup gotovini. Veći pristup gotovini olakšava finansiranje budućih ulaganja, ali može oslabiti podsticaje za menadžere. Razmatranje strukture kapitala je neraskidivo sa: Poslovnom strategijom firme; Politikom dividendi odnosno prinosa na kapital. Poslovna strategija firme se odnosi na poslovno odlučivanje o investiranju. Pošto se sredstva za investicije mogu obezbediti iz sopstvenih izvora ili zaduženjem ili njihovom kombinacijom, dolazi do promene strukture kapitala firme. Politika dividendi može biti usmerena na njihovu isplatu, porast akcijskog kapitala ili emisiju dividendnih akcija. Promene u strukturi kapitala nastaju usled sprovođenja investicionih odluka, što ima za posledicu iniciranje sledećih pitanja: Da li se zadužiti i ići na finansijski leveridž; Koja je optimalna struktura kapitala odnosno koji je nivo finansijskog leveridža? Od čega zavisi finansijski leveridž? Da li je vlasnička struktura važna za strukturu kapitala? Da li rast finansijskog leveridža povećava cijenu akcija? Analiza odnosa između stope prinosa na ukupni kapital, stope prinosa na pozajmljeni kapital i stope prinosa na sopstveni kapital ukazuje na različita razmatranja i ponašanja strukture kapitala u hotelskom preduzeću (Nikolić, 77

12 Dr Filip Đoković Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu 2009:180). U slučaju izjednačavanja stopa prinosa na ukupni kapital i prosečne kamatne stope na pozajmljeni kapital, finansijski leveridž je neutralan. To znači da se bruto profit ostvaruje samo na osnovu sopstvenog kapitala. Kada je stopa prinosa na ukupni kapital veća od prosečne kamatne stope na pozajmljeni kapital, znači da se povećava stopa prinosa na sopstveni kapital. Poslovni profit koji je umanjen za troškove finansiranja se stvara na osnovu sopstvenog i pozajmljenog kapitala, što ukazuje na pozitivne implikacije finansijskog leveridža na stopu prinosa na sopstveni kapital. U obrnutom slučaju, finansijski leveridž deluje negativno na stopu prinosa na sopstveni kapital. Menadžeri tada treba da obrate pažnju u kojoj meri im kamatna stopa opterećuje poslovanje. Neophodno je odrediti granicu do kog nivoa se treba zaduživati da bi se maksimizirala stopa prinosa na sopstveni kapital. Ukoliko zaduživanje preduzeća nije pod kontrolom, to može dovesti do ugrožavanja realizacije obaveza prema poveriocima, što prevashodno deluje na likvidnost. Preterano zaduživanje doprinosi smanjenom supstituisanju pozajmljenog sa sopstvenim kapitalom. 5. Zaključak Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti zasniva se na analiziranju svakodnevnih informacija iz poslovanja hotelskih preduzeća i okruženja u kome hotel posluje. Stoga, za menadžment hotela je od suštinske važnosti da poznaje i koristi metode koje su operativnog karaktera i u funkciji strategijske orijentacije hotelskog preduzeća. Najčešće korisćene metode proizilaze iz poslovnog i finansijskog rizika i odnose se na poslovni i finansijski leveridž. Podjednako važna metoda je stopa prinosa koja je ključna u kada je u pitanju zaduživanje hotelskog preduzeća. Literatura 1. Barjaktarović, L., Ječmenica, D. (2010) Upravljanje rizikom u srpskim osiguravajućim kompanijama. Singidunum revija. 7 (2). 2. Čačić, K. (2010) Poslovanje hotelskih preduzeća. Beograd: Univerzitet Singidunum. 3. Lukić, R. (2007) Bankarsko računovodstvo. VII izdanje. Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta. 78

13 4. Nikolić, D. (2009) Poslovne finansije u hotelijerstvu. Beograd: Visoka hotelijerska škola. 5. Knežević, G. (2010) Analiza finansijskih izveštaja. Beograd: Univerzitet Singidunum. 6. Van Horne, J. i Wachowicz, J. (2007) Osnovi finansijskog menadžmenta, Beograd: Datastatus. 7. Čerović, S., Radović, N. (2011) Promene poslovnog dobitka u odnosu na promene prihoda u hotelijerstvu, Singidunum revija. 8 (2). 8. Krasulja, D., Ivanišević, M. (2007) Poslovne finansije. X izdanje. Beograd: Ekonomski fakultet. 9. Stanišić, M., Nikolić, D. (2007) Kontrola i revizija hotelskog poslovanja. Beograd: Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment. 10. Brealey, A. R., Myers, C. S. i Marcus, J. A. (2007) Osnove korporativnih finansija. Zagreb: Mate. * * * * * Abstract Outputs of management process related to decision making and the implementation of decisions of the business. Business decision-making, in the widest sense of the time aspect, it can be seen from the operational and strategic character. In this paper, the focus is on analyzing leverage and rate of return the operational decision-making in the hotel as a function of current financing activities. Operational decision-making, must be aligned with strategic, so that all segments of the operational decision-making found appropriate and meaningful implementation. Decisions in practice, in most cases, can not be considered independently, because each of them implies the use of properties, human, financial, information technology and other related capabilities. Keywords: Business decision making, Leverage, Rate of return, Hotel industry 79