UDC 005.336.4 Датум пријема рада: 08.02.2016. Датум прихватања рада: 28.06.2016. Интелектуални капитал извор стварања вредности и конкурентности Intellectual Capital а Source оf Value Creation аnd Competitiveness Нада Тривић Универзитет у Новом Саду, Економски факултет у Суботици Сажетак: У савременим условима, материјални облик стварања вредности све више је резултат нематеријалних чинилаца, тако да се и материјална производња све више базира на знању. Повећање удела знања у новоствореној вредности главно је обележје нове економије, економијe знања. У економији знања најважнији економски ресурс за постизање конкурентске предности више нису капитал, природни ресурси или рад, већ знање, а у њему интелектуални капитал. Да би се снага интелектуалног капитала ефикасно користила, неопходно је разумети његову суштину, улогу и начин на који ствара вредност. Интелектуални капитал представља неопипљиве ресурсе, као што су иновативност, компетенцијe, тимски рад, имиџ, лојалност потрошача. Такође, израз интелектуални капитал означава нови поглед на ресурсе компаније и нови приступ вредности компаније. Интелектуални капитал обухвата неопипљиве или невидљиве ресурсе, а процењује се да он данас ствара готово 80% економске вредности; на њему се заснива конкурентска предност, а стварање вредности и вредност компаније резултат су снаге интелектуалног капитала.. Кључне речи: интелектуални капитал, знање, ресурс, конкурентска предност. Abstract: In modern conditions, the material form of value creation is more and more the result of intangible factors, so that material production is increasingly based on knowledge. Increasing share of knowledge in the newly created value is the main feature of the new economy, the knowledge economy. In the knowledge economy, the most important economic resource for achieving competitive advantage is no longer capital, natural resources, or labor, but knowledge and intellectual capital inherent in it. In order to efficiently use the power of intellectual capital, it is necessary to understand its essence, role, and the way in which it creates value. Intellectual capital refers to intangible resources, such as innovation, competence, teamwork, image, customer loyalty. Furthermore, the term intellectual capital is a new view of the company s resources, and a new approach to the company value. Intellectual capital includes intangible or invisible resources, and it is estimated that it now generates almost 80% of economic value; competitive advantage is based on it, and value creation and company value result from the power of intellectual capital. Keywords: intellectual capital, knowledge, resources, competitive advantage. Увод Развој информационе и телекомуникационе технологије значајно је снизио трошкове пословања и олакшао интеракције у размени знања. За материјалну производњу више није битно да се производи старо усавршено, него нешто trivic@ef.uns.ac.rs
26 Н а д а Т р и в и ћ ново. За то ново потребно је знање. Појављују се нове области науке, а све је краће време између открића и његове практичне примене, тј. комерцијализације. Производни процес све више личи на процес који резултира низом открића нови индустријски материјали, производна технологија и дизајн, који омогућавају понуду производа и услуга који су пре неколико година били у потпуности непознати. Долази и до промене структуре запослених: физички радници замењују се тзв. умним радницима. Материјални облик стварања вредности све више је резултат нематеријалних чинилаца, а материјална производња се све више базира на знању. Питер Дракер наводи: Највредније средство компанија XX века била је производна опрема, а највредније средство XXI века јесте знање радника и његова продуктивност. Повећање удела знања у новоствореној вредности главно је обележје нове економије, економијe знања. У економији знања најважнији економски ресурс за постизање конкурентске предности више нису капитал, природни ресурси или рад, већ знање, а у њему интелектуални капитал. Много је књига и чланака написано о знању и интелектуалном капиталу и њиховој улози у креирању вредности. Интелектуални капитал је постао снажан фактор данашње економске реалности. Међутим, већина економских и финансијских модела запослене (који су примарни носиоци знања и интелектуалног капитала) третирају као трошак, а не као ресурс. Данас опстанак и успех на светском тржишту могу осигурати само она предузећа која су способна да производе, управљају и континуирано повећавају властити интелектуални капитал. У складу с тим новонасталим трендовима, будућност привредног развоја морају бити привреда и предузећа која су базирана на знању. На том путу најважније је схватити да је интелектуални капитал кључни фактор претварања привреде и друштва у друштво знања. Главни циљ овог рада јесте да укаже на интелектуални капитал као активну варијаблу која битно одређује перформансе предузећа и привреде у целини, која је битна компонента трошкова, али има и велики значај у стварању вредности. 1. Глобалне промене и промена улоге производних фактора Економски развој је одувек био битно детерминисан научно-технолошким развојем. Током историјског развоја људског друштва, мењала се улога науке, али и улога човека као покретача промена. У време индустријске епохе човекрадник био је главни покретач промена, а за производњу је било важно искуство. Главна улога науке тада је била да анализира шта се догодило и како се нешто ради. У ери механизације, искуство је замењено знањем, носилац развоја је
И н т е л е к т у а л н и к а п и т а л и з в о р с т в а р а њ а в р е д н о с т и и к о н к у р е н т н о с т и 27 човек-стручњак, а улога наука је покретачка. Данас, у периоду треће технолошке револуције, за развој је кључна наука. Достигнућа треће технолошке револуције, иновације на подручју информационо-комуникационих и производних технологија, омогућиле су и убрзале процес глобализације и прелаз из традиционалне економије у нову економију, економију знања (енгл. Knowledge Economy). Као што је за аграрну епоху кључни економски и развојни фактор била земља, а за индустријску епоху финансијски капитал и мануелни рад, то је за економију XXI века знање, или његов економски облик интелектуални капитал. Увођење информатизације, аутоматизације и кибернетизације у производне процесе резултирали су новим концептом индустријске производње. Класични фактори производње, земља, рад и капитал, више нису кључни економски ресурси. Сада то место припада знању (Брунско, 2002). Улога знања је предводничка, јер се напредак постиже на бази резултата научних истраживања. Захваљујући технолошком напретку и развоју, у пословном окружењу предузећа долази до низа значајних промена. Те промене се огледају у томе да неке одлике пословања предузећа одлазе, јер нису више довољне да би предузеће било конкурентно; истовремено, неке одлике долазе и постају основне да би предузеће остварило конкурентност и задржало је. Министарство трговине Јапана наводи седам кључних грана које ће у наредном периоду доминирати у привредном развоју: микроелектроника и нови материјали, биотехнологија, телекомуникације, генетски инжењеринг, ваздухопловна техника, роботизација и машиноградња, израда хардвера и софтвера. За развој свих наведених грана више није битна расположивост капитала, земље, сировина и рада, већ се искључиво ради о расположивости знања. Најразвијеније економије света више од половине бруто домаћег производа заснивају на знању. Индустрије попут телекомуникација, рачунара, софтвера, тј. индустрије високе технологије, готово су удвостручиле свој удео у aутпуту у последњих двадесетак година, док услуге засноване на знању расту и брже (Драгичевић, 2002). Иако је знање било основни извор дугорочног економског раста још од индустријске револуције, оно што разликује његово данашње значење као генератора раста јесте да је информационо-комуникациона технологија мултипликативно убрзала помак према економији знања, омогућивши да се информације с ниским трошковима преносе на велике удаљености.
28 Н а д а Т р и в и ћ Државе Табела 1: Глобални распоред светског богатства Број држава % светског капитала Природни капитал Људски капитал Извозници сировина 63 4,6 44% 36% 20% Остале мање развијене земље 100 15,9 28% 56% 16% Развијене земље 29 79,4 17% 67% 16% Извор: Дујанић, М., Сундаћ, Д., Зрилић, Н., 1997, стр. 31 Произведени капитал У доба глобализације, када софистициране технологије супституишу човека, креативни сектори афирмишу људски капитал. У тим условима креативност се јавља као способност решавања сложених проблема и стварања новог знања. То је, заправо, умеће мишљења, реаговања и деловања на високо иновативан, оригиналан и ризичан начин. По правилу, креативност представља стварање нових идеја или комбиновање старих (већ познатих) на јединствен начин, и она је претпоставка за иновацију. Ради се о природном ресурсу којим све земље готово подједнако располажу. Међутим, оне нису у стварању и примени знања подједнако креативне и успешне. Разлог је у томе што знање није у свим земљама равномерно, као што је то случај с креативношћу. Концентрација знања се, ипак, дешава у само малом броју високоразвијених земаља (Рикаловић, 2010). Модерна знања и вештине, будући веома сложене, подразумевају веома специфичне претпоставке (специјализоване кадрове, високу технологију и финансирање). То је и објашњење због чега у условима глобалне економије сиромашне земље извозе креативност (тј. образоване и/или талентоване кадрове), док развијени свет трансформише знање у тржишну вредност, а као резултат неразвијени увозе производе и услуге развијених. У новом пословном окружењу предузећа су континуирано изложена променама, новим проблемима и новим приликама: тржишта су засићена (понуда је већа од тражње), животни век производа и услуга се скраћује, информације о окружењу су несигурне, прогнозе су све мање употребљиве. Промењени услови пословања захтевају и промену начина деловања предузећа. Предузећа су присиљена да константно усавршавају своје производе и проналазе нове путеве до све захтевнијих купаца/клијената. Све је мање времена за адекватне реакције на промене, а од предузећа се очекује проактиван однос, тј. да се данас припреме за промене које ће доћи сутра. Све су присутнији проблеми координације и интеграције, а све теже је осигурати унутрашњи склад између појединих организационих делова који се различито развијају. У таквим условима, темељни економски ресурси нису више ни капитал ни природно окружење, а ни рад, већ је то знање (Сундаћ, 2002). Предузећа која на време не уоче настанак друштва знања у свом окружењу сасвим се сигурно крећу у правцу властите ликвидације.
И н т е л е к т у а л н и к а п и т а л и з в о р с т в а р а њ а в р е д н о с т и и к о н к у р е н т н о с т и 29 Компанија мора бити довољно зрела да превазиђе ниво расправљања о пословним резултатима искључиво у књиговодственим оквирима. У ери знања, компанија мора да ствара и одржава радника зналца, а истовремено му мора омогућити процесе који креирају вредност, инфраструктуру организације и комуникацију са осталим радницима зналцима, да би ослободио своје знање. Скривена имовина (знање запослених, међуодноси клијената, лојалност етикети и тржишна позиција) имају све већу улогу у опстанку многих компанија (Edvinsson, Malone, 1997). Берзе показују да је интелектуални капитал много важнији од новца и остале традиционалне имовине, али се само неколико компанија труди да га мери и боље управља њиме. У последњих двадесетак година, удео нематеријалне имовине у укупној вредности предузећа све је већи, док је улога материјалне имовине све мања (Mu Shun Wang, 2011). Процењује се да око 80% вредности успешних компанија лежи у нематеријалној имовини, али она се не налази у билансима. То значи да вредност машина, опреме, залиха и обртног капитала компаније не одражава њену истинску вредност. Реч је о ставкама као што су: робна марка, запослени, патенти, заштитни знак, ауторска права и сл. Све више новостворене вредности ствара се знањем, а мање материјалним ресурсима и радом. Такође, све већи проценат запослених у предузећима бави се интелектуалним радом и производи нематеријална добра. Једна процена показује да свега 6% свих запослених у корпорацији IBM ради у фабрикама, док се осталих 94% бави осталим, неопипљивим, интелектуалним пословима. Слика 1: Однос материјалне и нематеријалне имовине у укупној тржишној вредности водећих светских корпорација у 2007. години Извор: Fortune Magazine, Annual report Top 500 companies, 2007.
30 Н а д а Т р и в и ћ У новонасталим условима и трендовима, главни задатак менаџера јесте да у посао предузећа уносе знање. Знање се брзо мења, па организација предузећа мора бити тако постављена да сви појединачно морају свакодневно радити на стицању знања. То значи да су данас потребне информације не само о производњи већ и о читавом процесу реализације производа/услуге. Због тога се јавља и потреба за новим начином организације предузећа мрежна организација, која укида хијерархијске препреке којима су били раздвојени управа и извршиоци. У хијерархијској организацији предузећа ток информација је једносмеран, једноставан и углавном без контакта с околином, а контрола пословања се спроводи надзором трошкова. Насупрот томе, у мрежној организацији ток информација је веома сложен и интензивно повезан с околином. Тако долазимо и до кључне противречности данашњег пословања предузећа. Реч је о сукобу две структуре: једна се успоставља новим начином пословања, а друга је наслеђена. 2. Појмовно одређење интелектуалног капитала Шта је интелектуални капитал? Бројне су његове дефиниције. Интелектуални капитал је збир свих знања у предузећу, која омогућавају конкурентску предност на тржишту (Tomer, 2008). Замислимо да је предузеће воћка. Све оно што је видљиво, дакле, стабло, гране и род дрвета, најјаче привлаче пажњу, па се ти сегменти, наравно, пажљиво негују и унапређују, о томе се извештава (финансијски прегледи, биланси) и на основу тога воћка се и продаје. Слика 2. Интелектуални капитал
И н т е л е к т у а л н и к а п и т а л и з в о р с т в а р а њ а в р е д н о с т и и к о н к у р е н т н о с т и 31 Међутим, да би потенцијални купац боље проценио могућности дрвета да дугорочно доноси здраве и обилне плодове требале би му додатне информације, које нису лако доступне. Скривене су у корену и виталним жилама унутар стабла и грана дрвета. Укус воћки и боја листова показују само колико је дрво здраво у том тренутку. Шта се догађа с кореном дрвета, с протоком виталних сокова? Ако корен пропада под земљом, лако може уништити дрво које је данас здраво и перспективно изгледа. У томе је и суштина управљања интелектуалним капиталом. Брига о оним невидљивим, за сутрашње пословање кључним факторима, као и њихово унапређење, данас су углавном препуштени појединачном ентузијазму, а то треба да буде свакодневна активност, као и она која се посвећује физичком/финансијском капиталу. На анализи тих ресурса раде десетине запослених: финансијски директор, шеф рачуноводства, главни и споредне књиговође итд. А ко брине о интелектуалном капиталу, о корену предузећа? Дефинишимо ближе интелектуални капитал. Може се рећи да је интелектуални капитал скуп људи, с њиховим знањима, способностима, креативношћу, инвентивношћу, вештинама, искуствима, мотивацијама, с информатичким мрежама којима се преносе знање и информације, софтвером, базом података, лиценцама, културом компанија, информацијама о купцима и квалитету односа с тржиштем. Због чињенице да су многи елементи интелектуалног капитала невидљиви, такав се капитал назива и невидљивом, неопипљивом, скривеном или нематеријалном имовином компаније. Даље, интелектуални капитал су и међуљудски односи, засновани на одговарајућој организационој култури.
32 Н а д а Т р и в и ћ Табела 2: Структура интелектуалног капитала 1 1 Сундаћ, Д., Шваст, Н. (2009). Интелектуални капитал. Министарство господарства, рада и подузетништва, Загреб.
И н т е л е к т у а л н и к а п и т а л и з в о р с т в а р а њ а в р е д н о с т и и к о н к у р е н т н о с т и 33 Према томе, структура интелектуалног капитала састоји се од: 1) људског капитала, а то су: способност, знање, вештина запослених и менаџера, интелигенција понашања у новонасталим условима; 2) структурног капитала, а то је инфраструктура компаније, као систем помоћу којег компанија функционише и 3) релационог капитала, а то су односи компаније с партнерима који су купци роба и услуга данас, али и у будућности. Само синергија људског, структурног и релационог капитала може резултирати чврстим интелектуалним капиталом, који постаје извор конкурентске предности предузећа. Земља, рад и капитал јесу ограничени ресурси. Коришћењем тих ресурса у производњи приход расте до оптималног нивоа искоришћености ресурса. Након оптимума, приход опада, без обзира на то што количина производње/продаје расте. Опада приход по јединици производа, па тако и укупан приход. Деловање закона опадајућих приноса показује да након зоне II, у којој су трошкови минимални у односу на количину производње, долази до великог пораста трошкова (Тривић, 2012). Слика 3: Кретање прихода и трошкова у условима коришћења класичних ресурса: земља, рад, капитал Интелектуални капитал као ресурс није ограничен и истовремено не може бити исцрпљен; зато коришћењем тог ресурса у производњи приход непрекидно расте.
34 Н а д а Т р и в и ћ Слика 4: Кретање прихода и трошкова (укупних и по јединици производа) у условима коришћења интелектуалног капитала као ресурса производње Могло би се рећи да на ресурс знање не утиче закон опадајућих (граничних) приноса, већ закон (експоненцијално) растућих приноса. Трошкови (по јединици производа и укупни) непрекидно опадају с порастом производње. Ситуација је врло слична природном монополу. Пошто се у производњи не може користити само интелектуални капитал, већ се он комбинује с ресурсима земља, рад и капитал то значи да је веће коришћење интелектуалног капитала (а мање коришћење земље, рада и капитала) повољније за предузеће. 3. Интелектуални капитал, кључни фактор развоја и конкурентске предности Углавном је јасно како машине и опрема повећавају продуктивност, стварају уштеде у раду или ограничавају производњу. Мање је јасно како људски капацитети и односи могу допринети продуктивности, заменити или допунити елементе опипљивог капитала. Један од разлога за овакав однос јесте и то што је интелектуални капитал тешко мерити и пратити. Тешко га је уврстити и у економску теорију или му дати математички израз. Ако се интелектуални капитал не може квантификовати или ставити у једначину, значи ли то да не постоји? (Leadbeater, London, 1999) Економисти који су усвојили позитивистичку оријентацију одговориће НЕ. Међутим, на другој страни све је јача економска струја заинтересована за овај невидљиви производни фактор. Сматрају да би предузетници требало да препознају значај интелектуалног капитала, као и да сазнају методе помоћу којих могу своја предузећа претварати у предузећа базирана на знању. Заправо, пут успешног развоја предузећа јесте пут развоја интелектуалног капитала у тим предузећима.
И н т е л е к т у а л н и к а п и т а л и з в о р с т в а р а њ а в р е д н о с т и и к о н к у р е н т н о с т и 35 Конкурентска предност је обележје које постоји када је предузеће делотворније и успешније од конкурената. Стара економија је основе конкурентске способности налазила у јефтиној радној снази, сировинама, енергији, технологији, механизацији, а касније и у аутоматизацији, док нова економија своју конкурентност базира на високим технологијама, знању и иновацијама, новом (глобалном) повезивању (умрежавању) и стратешком удруживању крупних предузећа мултинационалних и транснационалних компанија и корпорација. Табела 3: Извори конкурентске предности Стара економија цена диференцирани производ нижи трошкови производње Нова економија тржишне марке (брендови) имиџ (идентитет предузећа) патенти заштитни знак стандарди и дизајн односи са запосленима, купцима/клијентима, добављачима и осталим пословним партнерима С развојем предузећа и током времена, интелектуални капитал као нематеријална имовина постаје све важнији за стварање вредности у односу на материјални капитал предузећа. Нужно је прећи тачку када економски процеси које креира знање, тј. интелектуални капитал, постају пресудни за раст предузећа, јер у том тренутку предузеће улази у зону конкурентске предности (Сундаћ и Шваст, 2008), базиране на интелектуалном капиталу. Слика 5: Однос материјалне имовине и интелектуалног капитала у предузећу
36 Н а д а Т р и в и ћ Током времена и развојем предузећа значај интелектуалног капитала непрестано расте. У тачки A, значај материјалне имовине за стварање вредности већи је у односу на нематеријалну имовину, тј. интелектуални капитал. Тачка B представља стање када интелектуални капитал има велики значај за стварање вредности, а тиме и за постизање конкурентске предности предузећа. Тачка L је тренутак када предузеће улази у зону конкурентске предности захваљујући утицају интелектуалног капитала у стварању вредности. Тако се знање и управљање знањем појављују као одлучујући чинилац на којем се мора заснивати конкурентска позиција предузећа на тржишту (Сундаћ, Фатур, 2004). Међутим, једном постигнута конкурентска предност базирана на интелектуалном капиталу захтева континуирано улагање у интелектуални капитал у истраживање и развој, едукацију и развој запослених, нову технологију и сл. јер конкурентска предност није одржива сама по себи. Она се мора одржавати (улагањима у интелектуални капитал предузећа). Повећање удела знања у новоствореној вредности јесте главно обележје прелаза из индустријске у нову економију (економију знања), јер су информације и знање кључни чинилац пословног успеха: знати шта, знати како, знати где и знати када (know-what, know-how, know-where, know-when). Стога је кључни изазов економије XXI века дефинисање, управљање, мерење, унапређивање и вредновање знања и његовог економски релевантног појавног облика, интелектуалног капитала (Пулић, 2004). За стицање и одржавање конкурентске предности компаније знање је незаменљиво, пре свега у смислу креативне виталности. Одржива конкурентска предност циљ је сваког предузећа, јер доприноси натпросечној добити, која је императив у данашњем конкурентном пословном свету: самоодржање, уз стални раст и развитак предузећа. Она је резултат континуиране успешне употребе интелектуалног капитала у предузећу. У динамичком смислу одржива конкурентска предност јесте елемент интелектуалног капитала који помаже предузећу да постигне и одржи конкурентску предност у долазећим ситуацијама и променама. То је, пре свега, способност свих запослених да успешно реагују на промене. Суочене са све бржим променама тржишта и технологија, фирме морају подстицати и развијати флексибилност да би што успешније одговарале на изазове новонасталог окружења. То се постиже јачањем интелектуалних способности запослених и трансфером знања у процесе стварања вредности, који представљају основ за иновације. Управљање интелектуалним капиталом није сврха за себе, него мора бити у функцији стварања вредности. Битно је схватити да је материјални облик стварања вредности (приход) условљен и нематеријалним облицима стварања вредности. Фирма која подстиче на први поглед неопипљиве, али дугорочно делотворне акције, које доприносе стварању
И н т е л е к т у а л н и к а п и т а л и з в о р с т в а р а њ а в р е д н о с т и и к о н к у р е н т н о с т и 37 нематеријалне вредности, забележиће и повећање материјалне вредности. Кључ је у стварању узрочно-последичне везе између та два облика стварања вредности. Закључак У време брзих промена које су скупо стајале многе велике компаније, најважније је знати учити, јер је то једини начин да се предузеће брзо прилагоди новим условима пословања. Способност учења везује се за интелектуални капитал предузећа нову и још недовољно истражену економску категорију. Важно је успоставити процес сталног учења и усавршавања, што укључује утврђивање стручних, искуствених и креативних потенцијала запослених како би се прецизно и системски одредили потенцијали и позиције даљег унапређивања интелектуалног капитала. Интелектуални капитал постаје најзначајнији чинилац производње у свим секторима привреде. Ова анализа не претендује да представља целовит приказ проблематике о интелектуалном капиталу, али свакако указује на њен значај и озбиљност. Превасходни циљ јесте да се укаже на огромну стваралачку енергију која лежи у интелектуалном капиталу. Литература Брунско, З.(2002). Интелектуални капитал у функцији развоја сувременог господарства. У: Сундаћ, Д., Знање темељни економски ресурс. Ријека: Економски факултет. Драгичевић, М. (2002). Знање као темељни стратешки ресурс 21. стољећа (и случај Хрватске). Знање темељни економски ресурс. Ријека: Свеучилиште у Ријеци, Економски факултет. Дујанић, М., Сундаћ, Д., Зрилић, Н. (1997). Флексибилност и адаптибилност нови показатељи успјешности пословања. Ријека: ИБЦЦ. Edvinsson, L., Malone, M. S.(1997). Intellectual Capital: Realising Your Company s True Value by Finding Its Hidden Brainpower. New York: HarperCollins. Fortune Magazine (2007). Annual report Top 500 companies. Leadbeater, C., London, D. (1999). New Measures for the New Economy. International Symposium: Measuring and Reporting Intellectual Capital: Experience, Issues and Prospects, Technical Meeting, Amsterdam. Mu Shun Wang (2011). Intellectual Capital and Firm Performance. Annual Conference on Innovations in Business and Management, London, UK.
38 Н а д а Т р и в и ћ Пуљић, А., Сундаћ, Д. (2001). Интелектуални капитал кључни ресурс 21.века. Ријека: International Business Consulting Centre. Pulić, A. (2004). Intellectual Capital does it create or destroy value. Measuring Business Excellence, 8(1), 62 68. Рикаловић, Г. (2010). Развојна и економска политика и креативни капитал. Школа бизниса, 2/2010. Сундаћ, Д., Шваст, Н. (2008). Значај и улога интелектуалног капитала у произвођењу конкурентских предности подузећа. Зборник радова међународног знанственог скупа Друштво и технологија 2008. Загреб: Хрватско комуниколошко друштво. Сундаћ, Д. (2002). Знање темељни економски ресурс. Ријека: Економски факултет. Сундаћ, Д., Шваст, Н. (2009). Интелектуални капитал. Загреб: Министарство господарства, рада и подузетништва. Сундаћ, Д., Фатур, И. (2004). Интелектуални капитал чимбеник стварања конкурентских предности и логистичког подузећа. Економски преглед, 55(1 2), Свеучилиште у Ријеци. Tomer, F. J. (2008). Intangible Capital Its Contribution to Economic Growth, Wellbeing and Rationality. Massachusetts, USA: Edward Elgar Publishing, inc. Тривић, Н. (2012). Intellectual Capital Development Resource and Competitiveness Factor of 21st Century. Бања Лука: Researching Economic Development and Entrepreneurship in Transitional Economies. Résumé Knowledge has always been one of the most important company resources, which is especially noticeable in today s business environment. Technological development and the development of information technology have contributed to the increasing reliance of economy on intangible resources. It is estimated that intellectual capital (intangible or invisible assets) represents up to 80% of the company value, and that it is a major driver of innovation and competitive advantage in today s knowledge-based economy. The holder of all intangible business components is knowledge of managers and employees, which, integrated in an adequate organizational structure, forms the basis for the creation of competitive advantage. The higher the intellectual capital of company, the greater its ability to create superior value compared to the competition. The aim of this paper is to point to the components of intellectual capital, as well as their importance and role in new conditions.