PSS RUMA AUTOHTONE VRSTE DOMAĆIH ŽIVOTINJA 2012.
PREDGOVOR Modernizacija proizvodnje u poljoprivredi dovela je do povećanja produktivnosti u svim njenim oblastima,tako i u stočarstvu. U proizvodnji se koriste visoko produktivne rase različitih vrsta domaćih životinja. S tim u vezi, dolazi do velikog uništavanja autohtonih rasa domaćih životinja širom sveta. Uticaj takvih faktora doveo je i kod nas do isčezavanja nekih rasa. Angažovanošću velikih zaljubljenika u autohtone rase, dolazi polako do njihovog vraćanja iz zaborava. Od autohtonih rasa domaćih životinja koje se nalaze kod nas zastupljene su: svinje ( Mangulica, Resavka, Moravka,itd.), goveda ( Podolsko goveče, Buša ), ovce ( Čokanska cigaja, Pramenka -više sojeva), koza ( Domaća bela) i Balkanski magarac, Nonius konj. mr Nenad Katanić dipl.ing Pera Markić
RASE SVINJA Mangulica Lasasta mangulica se razvila na području Srema (okolina Rume, selo Buñanovci, a meštane ovog sela u Sremu nazivaju Lasani ). Mrke je boje i sa crnim čekinjama, telesne mase od 100 150 kg, relativno kratkog trupa i prasi 3 6 prasadi. Beli ili mañarski soj koji u zapadnoj literaturi zovu i mañarska masna svinja, je telesne mase od oko 180 kg, belosive do zućkaste boje kovrdžavih čekinja, malo veće plodnosti (5 6 prasadi po leglu). Njena koža je sivo pigmentisana. Subotički soj je nastao nesistematskim ukrštanjem belog soja mangulica sa linkoln i verovatno jorkšir rasom, tako da je ovo produktivniji i ranostasniji soj (7, 5 prasadi po leglu) Osobine mangulice Intenzivno farmerstvo i jednostrana selekcija rezultirala je, izmeñu ostalog, i velikom razlikom mangulica i mnogih plemenitih rasa. Preostale mangulice su, uglavnom, rezultat prirodne selekcije i seoskih gazdinstava koja nisu bila u mogućnosti da primenjuju klasičnu veterinarsku preventivu i kurativu. Glava im je srednje duga, sa pomalo savijenim profilom njuške; uši su srednje velike, padaju napred prekrivajući predeo glave oko očiju. Ovu rase krase crne trepavice. Minimalni broj sisa sa jedne strane je 5. Linija leña može biti ili prava ili blago savijena. Tipično za ovu rasu je obraslost gustim, dugačkim, uvijenim čekinjama ( nalik vuni ) koje su, u zavisnosti od soja u sivožućkastoj, riñoj ili crnobraon boji. Upravo, na osnovu te karakteristične prekrivenosti čekinjama, u germanskom govornom području je nazivaju wollschwein vunasta svinja. Čekinje se menjaju na jesen i u proleće, pri čemu su kovrdžavije tokom zimskog perioda. Čekinje ih štite od različitih vremenskih uslova kako od hladnoće tako i od visokih temperatura. U Srbiji se često svaka kovrdžava svinja naziva mangulicom. Koža im je sivocrna, svetlija kod belog i subotičkog soja, a spoljni delovi tela, usta i ivice nosa, grudi i papci su crno pigmentisani. Tokom leta koža poprima braonsivu nijansu.
Mangulicu odlikuju snažne kosti, snažna muskulatura, minñuše na vratu i kuštrav rep sa kićankom. Prasad su obeležena prugama sličnim prasadima divljih svinja ( livreja ), a pruge se gube posle desetog dana kod belog soja i posle 3 4 nedelje kod lasaste mangulice. Izuzetno je dobra majka, često i agresivna u slučaju ugrožavanja ili uznemiravanja prasadi. Prasad svuda prate krmaču, provode zimu napolju zajedno sa njom, kopajući i rijući zemlju u potrazi za žirom hrasta i bukve. Prirast je oko 750 gr dnevno. Mnogi će na osnovu ovih osobina pomisliti da je ova rasa svinje neisplativa: mangulica je kasnostasna rasa, sporog prirasta i relativno visoke konverzije hrane Ipak, ona ima izuzetne prednosti u odnosu na druge rase u pogledu slobodnog napasanja u ekstenzivnim sistemima držanja kada njena robustnost, otpornost na bolesti i stres i izdržljivost u klimatskim uslovima dolazi do izražaja. Imaju veliku potrebu za kretanjem. Snažni ekstremiteti ojačani čvrstim papcima omogućavaju veliku slobodu kretanja po različitim geografskim predelima i tipovima zemljišta. Za razliku od takozvanih plemenitih rasa, nemaju problema sa deformacijama lokomotornog aparata tako da opstaju bez problema kako na ravničarskim, planinskim tako i brdsko-planinskim pašnjacima od Alpa i Panonije do Karpata na Istoku i Stare planine na jugoistoku Evrope.
NAČIN UZGOJA MANGULICE Mangulica je, po svemu rečenom do sada, izuzetno jednostavna za držanje. Bukvalno uživa u blatu i deo prostora na kome se drži treba nameniti za kaljuganje. Kaljuganje im je neophodno zbog termoregulacije, ali i zaštite od ektoparazita. U ekstenzivnom držanju imaju potrebe za jednostavnim skloništem od kiše i snega, što naročito važi za bremenite životinje. Treba voditi računa da se omoguće osnovni uslovi za držanje, jer u protivnom može doći do kanibalizma, odnosno infantofagije od strane drugih grla. Prohtevi za hranom su im skromni, ali ipak traže raznolikost što u slobodnom napasanju nije ograničavajući faktor. Dobro iskorišćavaju to što nañu u prirodi, a sa dodavanjem koncentrovane hrane i ograničavanjem prostora izuzetno su podložne tovljenju i gomilanju masnog tkiva, pri čemu starija grla dostižu masu od 200 i više kilograma. Zbog izuzetno sporog prirasta i visoke konverzije hrane, mangulica može biti ekonomična isključivo ukoliko se primenjuje slobodno napasanje. Bez dodatne prihrane dostižu oko 80 kg za godinu dana, što se adekvatnim prihranjivanjem može uvećati. Specijalni rezervat prirode, Zasavica, je jedan od vodećih uzgajivača ove rase svinja. Proizvodi od mangulice Bioproizvod godine 2012. Terras, Subotica
Resavka Resavka Nastala je neplanskim ukrštanjem šumadinke i berkšira u područiju sliva reka Velike Morave, Mlave i Resave, kao i u istočnim brdovitim krajevima Srbije. Lokalni naziv za ovu rasu je i vezičevska svinja. Po telesnoj grañi i osobinama slična je moravki. Izgled i osobine: Telo resavke je srednje dugo i široko. Glava je duga i uska sa klopavim ili poluklopavim ušima. Boje je šarene sa gustim i glatkim čekinjama žutocrne boje. Spada u srednje stasne rase mesnomasnog tipa. Krmače su teške oko 140 kg, a nerastovi oko 160 kg. Krmače prase 7-8 prasadi. Dobro koristi hranu i lako se tovi. Veličina populacije u Srbiji: 50-100 primeraka u 2009.
Moravka Moravka ili moravska svinja nastala je u slivu reke Morave, ukrštanjem lokalne rase svinja šumadinke, sa berkširom koji je u Srbiju uvožen krajem 19. veka. U formiranju rase učestvovale su i rase mangulica i jorkšir. Rasa se razvila usled težnje da se dobije ranostasnija i mesnatija svinja za razliku od šumadinke koja je u tom kraju ranije bila najviše uzgajana. Izgled i osobine: Glava moravke je duga i klinasta sa poluklopavim do klopavim ušima. Trup je dug i uzak. Masa veprova je oko 135 kg, a krmača oko 120 kg. Crnosivkaste je boje kože, a obrasla crnom, retkom i glatkom čekinjom. Moravka spada u srednje ranostasne mesnato-masne rase. Prasi u proseku oko 8 prasadi mada često i više. Dobro koristi hranu koja se sastoji obično od kukuruza, paše, tikve i pomija. Dobro se tovi i meso je dobrog kvaliteta. Veličina populacije u Srbiji: 100-500 primeraka u 2009. (izvor podatka DAD-IS FAO)
RASE GOVEDA Podolsko goveče Podolsko goveče (sivo stepsko goveče ili podolac) spada u grupu primigenih goveda (Bos europeus primigenius). Vodi poreklo direktno od Evropskog divljeg govečeta tura (Bosprimigenius Bojenus). Ova i njima slična goveda su raširena u prošlosti na ogromnom prostoru od Ruskih stepa do severnog Jadrana. Gajena su u Podoliji (otuda i ime), Voliniji, Galiciji, Mañarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji (Vojvodini) i Hrvatskoj (Slavoniji). Upotrebljavani su uglavnom za rad, reñe u proizvodnji mleka i tovu. Postoji više sojeva. Izgled i osobine: Podolsko goveče je krupno, grube konstitucije, visina u grebenu je oko 130 cm, kod krupnijih sojeva i oko 140 cm. Masa krava je od 400 do 600 kg, a bikova 750 do 1000 kg. Boje su sive, sivo-bela. Gubica, vrhovi rogova i papci su uvek tamno pigmentisani. Ima izuzetno velike rogove u obliku lire, čija dužina može biti i 1 m, a raspon i do 1,5 m. Kasnostasna su goveda, junice se pripuštaju sa 2 do 2,5 godine starosti. Telad pri teljenju imaju masu izmeñu 18 i 40 kg. Laktacija je kratka a mlečnost je mala i kreće se od 700 do 1000 litara mleka. Mlečnost varira od uslova držanja i ishrane i može se dobiti i do 2000 litara u laktaciji. Podolac je odgajan u najekstenzivnijim uslovima. Za ishranu tokom leta koriste se pašnjaci koji, najčešće od jula i avgusta, u sušnim godinama imaju malo zelene trave. Posle skidanja useva, mogu se koristiti kukuruzišta i repišta. Zimska ishrana još je oskudnija, najčešćeje je to slama i kukuruzovina. Retko se dodaje zrnasta hrana, obično oteljenim kravama ili volovima pred početak radova. U takvom sistemu ishrane i nege, podolac, se izvanredno prilagodio. Od ostalih osobina koje karakterišu ovu rasu su sposobnost adaptacije na klimatske prilike, dobra plodnost, otpornost na bolesti, sposobnost kompenzacije posle nepovoljnih uslova nege i ishrane. Veličina populacije u Srbiji: 500 primeraka u 2009.
Buša Buša spada u grupu kratkorogih goveda Bos brachyeros europeus. Poznata je i pod nazivom domaće planinsko govedo ili ilirsko govedo. Buša i njeni meleze nalaze se u nerazvijenim brdskim, planinskim i kraškim područjima južno od Save i Dunava. Nekada je na Balkanskom poluostrvu buša je bila najzastupljenija rasa goveda. Upotrebljavana je za rad, i u proizvodnji mleka i mesa. Vrlo neujednačeno tako da postoji čitav spektar sojeva. Izgled i osobine: Buša ima relativno malo telo, visine u grebenu 100 do 110 cm. Krava je telesne mase od 180 do 250kg, a bik oko 300kg. Gotovo je uvek jednobojna i to od sive, preko smeñe, prugaste (narodni naziv za buše prekrivene gustim uskim tigrastim prugama), crvene do crne boje s prugom na leñima koja je u kontrastu sa osnovnom bojom. Može biti žuta ili siva (rusa). Za bušu je tipična srneća gubica tj. tamno pigmentisana sluzokoža sa svetlim obodom dlake oko nje. Rogovi i papci uvek su tamne boje. Rogovi su mali i kratki. Buša je kasnostasna. Junice se prvi put pripuštaju u uzrastu od oko 2 godine. Telad su sitna, po telenju masa im je oko 15 kg. Laktacija traje 9 meseci i daje oko 1000 litara. Količina prilično varira u zavisnosti od uslova držanja i ishrane tako da se može dobiti i do 1500 litara po grlu. Odlikuje se dosta dobrom plodnošću i otpornošću na bolesti. Buša je najveći deo vremena tokom leta i zime provodi napolju, bilo na pašnjaku ili ograñenom ispustu, a samo po najvećoj zimi i nevremenu zatvara se u staju. Hrana se sastoji od paše i brsta, a zimi najčešće od slame i kukuruzovine. Opleminjavanjem buše i melioracijskim radom na popravljanju proizvodnih osobina nastale su i druge rase kao što je gatačko govedo. Veličina populacije u Srbiji: 500-1000 primeraka u 2009.
RASE OVACA Cigaja Cigaja je ravničarska rasa ovaca, kombinovanih sposobnosti, za proizvodnju mleka, vune i mesa. Vodi poreklo od ovaca iz Male Azije, odakle se širila prema istočnoj Evropi. U našu zemlju proširila se iz Rumunije u 18. veku. Zbog dobre adaptiranosti na ravničarske uslove gajenja, areal cigaje je Panonska nizija, gaji se u Rumuniji, Mañarskoj, delu Bugarske, a u našoj zemlji u Vojvodini i ravnijim predelima Srbije, pre svega u Pomoravlju. Izgled i osobine: Visina grebena ovaca iznosi u proseku 67 cm (60-76 cm), a ovnova 75 cm (70-85 cm). Trup je srednje dužine, dubok, ali relativno uzak i pravougaonog oblika. Grudi su duboke, ali dosta uske. Greben je uvek nešto niži od krsta. Leñna linija je ravna. Karlica je nešto oborena. Noge su visoke, jakih kostiju, čvrstih papaka i uvek obrasle crnom ili mrkom dlakom. Runo cigaje je poluzatvoreno do zatvoreno, sastavljeno iz cilindričnih ili levkastih pramenova. Ovce daju prosečno 2,5-4 kg, a ovnovi 3,5-5 kg neprane vune. Telesna masa odraslih ovaca iznosi u proseku 70-75 kg, a ovnova 110-120 kg. U intenzivnom tovu cigajina jagnjad u starosti od 90 dana posižu težinu od 31 kg. Mlečnost cigaje je dosta dobro izražena i kreće se u granicama od 50-150 litara u laktacionom periodu od 6 meseci.
Pramenka Zajedničke eksterijerne odlike svih sojeva pramenke su: duga i uska glava, ovce su šute, reñe rogate, ovnovi su po pravilu rogati. Vrat je srednje dužine, ili dugačak, ali dosta uzan i slabo muskulozan. Trup je srednje dužine i po pravilu nešto duži od visine grebena. Širine su slabo, pa i nedovoljno izražene. Grudni koš je srednje dug, dubok, ali uzan i pljosnat. Rebra su pljosnata i pružaju se koso unazad. Širina leña i sapi je slabo izražena. na duga pešačenja i terene. Noge su snažne sa jakim kostima, koje su povezane čvrstim zglobnim vezama. Pramenka ima čvrste papke koji su izdržljivi Svi sojevi pramenke su kasnostasne životinje, koje polno sazrevaju sa 16-18 meseci, a porast završavaju u starosti od 3-4 godine. Pramenka je ovca kombinovanih proizvodnih svojstava (meso-mleko-vuna). Proizvodnja ovčijeg i jagnjećeg mesa pramenke je dosta skromna, u zavisnosti od sojeva i nivoa ishrane, odnosno stepena utovljenosti životinja. Živa mera ovaca kreće se izmeñu 25 i 55, a ovnova izmeñu 35 i 80 kg. Od istih faktora zavisi i randman mesa, koji se kreće od 40-50 %. Proizvodnja mleka pramenke je relativno mala, a znatno varira izmeñu sojeva (od 40-100 litara i više u laktaciji od 6 meseci) i usled uticaja ishrane. Težina runa u proseku iznosi 1,4 kg. Randman vune se kreće od 55-70 %. Runo pramenke je sastavljeno, kao što i samo ime kaže, od pramenova koji su otvoreni0, dugački, grubi, šiljasti ili levkasti kod rudih pramenki. Vuna je mešana i sastoji se iz osjastih vlakana i puha. U zavisnosti od zastupljenosti osjastih vlakana i puha razlikuju se sojevi pramenke sa grubom i sojevi sa rudom vunom. Pramenka je slabo obrasla vunom po trbuhu i donjem delu vrata, a noge, glava i uši su joj obrasli dlakom. Boja runa je najčešće bela, mada kod nekih sojeva pramenke runo može biti mrko pa čak i crno, dok ih je veoma mali broj sa šarenim runom. Dlaka koja pokriva lice i noge može biti različite boje, bele, crne, pravilno ili nepravilno šarena, žuto-bela, crno-bela, zatim žuta i prskana (bela sa crnim, žuta sa belim i slično). Plodnost pramenke je relativno dobra. Od 100 ojagnjenih ovaca dobija se 100-110 jagnjadi. Poroñajna težina ovih jagnjadi je izmeñu 2 i 4 kg, što zavisi od soja i nivoa ishrane majki. Jagnjad su otporna, a mortalitet je nizak.
U našoj zemlji postoji veliki broj sojeva pramenke koji su nastali u različitim klimatskim i ishrambenim uslovima. Imena su dobivali, obično, prema području postanka, planini i slično. Najpoznatiji sojevi pramenke su: sjenički, svrljiški, krivovirski, šarplaninski, ovčepoljski, kosovski, metohijski, pivski i drugi. Svi sojevi pramenke mogu se podeliti u dve grupe i to sojeve sa rudom i sojeve sa grubom vunom. U grupu pramenki sa rudom vunom spadaju sledeći sojevi: sjenički, svrljiški i šarplaninski Najpoznatiji sojevi pramenke sa grubom vunom su: pirotski, krivovirski, bardoka, karakačanski, pivski i drugi
RASE KOZA Domaća bela Domaća bela koza je nastala ukrštanjem balkanskih koza nižih područja sa jarčevima sanskih koza. To su melezi sa jako različitim nivoima proizvodnje i jako ne ujednačenosti boje i eksterijera. Boja dlake nije ustaljena rasna odlika,tako da ona može biti bela, crne, smeña, ima i šarenih grla. Domaća bela koza je otporna na duga pešačenja po najlošijim terenima u potrazi za hranom. Odrasle koze su težine oko 40kg a jarčevi oko 50kg, što zavisi od uslova držanja. U poboljšanim uslovima spoljašnje sredine, godišnja proizvodnja mleka je oko 200litara po laktaciji. Od 100 koza dobije se 180 jaradi.
RASA MAGARACA Balkanski magarac Balkanski magarac je jedan od varijeteta magarca rasprostranjenog u skoro celom svetu. Vodi poreklo od afričkog magarca (Equus asinus), dok azijski magarac (Equus homionus) nikad nije domisticiran. Izgled i osobine Balkanski magarac je autohtona primitivna rasa. Telesna masa odraslih mužjaka se kreće do 250 kg, a ženki do 200 kg. Visina grebena kod mužjaka u proseku iznosi oko 100 cm,a kod ženki 95 cm. Boja može biti siva,smeña,tamnosiva i crvenkasto smeña. U pogledu ishrane je veoma skroman, jer se zadovoljava sa malom količinom loše i kabaste hrane, a može da radi veoma dugo. Raspro-stranjena je u planinskim predelima Srbije i Crne gore. Polnu zrelost dostižu izmeñu 2 i 2,5 godine. Parenje je moguće tokom cele godine, ali se po pravilu odvija u proleće. Nakon gestacije od 12 do 14 meseci na svet dolazi obično jedno mladunče, ali se ponekad mogu javiti i blizanci. Period dojenja traje od 6 do 9 meseci. Veličina populacije u Srbiji: 500-1000 primeraka u 2009
RASA KONJA Nonius Razvoj i formiranje ove rase odvijao se u prvoj polovini 19-og veka, kada je u Austro-Ugarska monarhija bila u svetu poznata po svojim vrlo dobrim organizovanim i ureñenim ergelama iz kojih su izvoženi konji po cijeloj Europi. Rasa je nastala višestrukim ukrštavanjem Arapskih, Lipicaner, Normanskih i Engleski punokrvnih kobila sa pastuvima uvezenim iz Normadije. Konji su uzgajana paralelno u mañarskom gradu Hortobagu i slovačkom mestu Topolkani. Može se naći u severnoj Srbiji i Vojvodini. Dugo vremena nonius je upotrebljavan u vojne svrhe gde se pokazao kao odlični radni konji. Izgled i osobine: Spada u toplokrvu grupu konja. Prosečna visina grebena pastuva je oko 170 cm, a grebena kobila oko 165 cm. Prosečna masa pastuva je oko 600 kg dok su kobile nešto lakše i dostižu su oko 550 kg. Boje: od svetlo kestenjaste do tamno braon i crne.glava je srednje veličine. Mirni su i poslušni. Veličina populacije u Srbiji: 100-500 primeraka u 2009.
Literatura: [1.] www.stočarstvo.com [2.] www.lopare.net [3.] www.copib.org.rs [4.] www.selomozgovo.com [5.] Ovčarstvo- tehnologija proizvodnje; Gitić Milenko, Milun Petrović,Leka Mandić,Snežana Bogosavljević-Bošskovic, Vladimir Kućubić, Vladimir Došković; Čačak, 2009.