10_Mladenovic_ vp

Транскрипт

1 Ivan Mladenoviæ UDK: :141.78(Searle, John R.) Institut za filozofiju i društvenu teoriju Originalni nauèni rad Beograd DOI: /FID M SERLOVO SHVATANJE INSTITUCIONALNE REALNOSTI 1 Apstrakt: Osnovni cilj ovog rada jeste da se prezentuje Serlovo viðenje institucionalne realnosti koje predstavlja va an doprinos savremenoj politièkoj filozofiji i društvenoj teoriji. Meðutim, uprkos znaèaju Serlove teorije biæe ukazano na dva problema koji u velikoj meri ogranièavaju njene domete. Oba problema vezana su za pojam kolektivne intencionalnosti koji za Serla predstavlja kako kljuèan element za objašnjenje fenomena društvene saradnje, tako i za konstrukciju èitave društvene realnosti. Prva primedba odnosi se na to da Serl insistirajuæi na kolektivnoj intencionalnosti kao osnovi društvene saradnje previða element racionalnosti koji èitavu problematiku kooperativnog ponašanja, ali i društvene interakcije, èini znatno slo enijim. Drugi problem je u direktnoj vezi sa prvim. Serlu koncepcija kolektivne intencionalnosti ne samo da je onemoguæila da uzme u obzir koncepciju racionalne individe, veæ i individue koja je autonomni moralni delatnik. S obzirom da pojam kolektivne intencionalnosti onemoguæava uzimanje u obzir moralne autonomije individua, u Serlovoj teoriji nema mesta razmatranju pravednosti institucija. Kljuène reèi: institucija, društvena realnost, kolektivna intencionalnost, konstitutivna pravila, racionalnost. Osnovno ontološko pitanje koje motiviše Serlov (J. R. Searle) pokušaj konstrukcije društvene realnosti jeste kako je moguæe uklopiti objektivni svet institucija venèanja, vlasništva, vlada ili sudova sa svetom koji se u potpunosti sastoji od fizièkih èestica, svetom, dakle, kakvim ga opisuju prirodne nauke. Njegov prvi zadatak je da poka e kako se konstruišu društvene institucije, kako bi u sledeæem koraku demonstrirao na koji naèin su i one deo fizièog sveta. Zadatak bi bio da se poka e kako se sve to dr i zajedno. Tako nešto moralo bi da se poka e jer je osnovna poruka Serlove teorije upravo da ivimo u jednom jedinom svetu. Serl kljuèno pitanje formuliše na sledeæi naèin: 1 Rad je nastao u okviru projekta Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, pod nazivom Regionalni i evropski aspekti integrativnih procesa u Srbiji: civilizacijske pretpostavke, stvarnost i izgledi za buduænost (br ), koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. FILOZOFIJA I DRUŠTVO 3/

2 IVAN MLADENOVIÆ Glavno pitanje je kako konstruišemo objektivnu društvenu realnost? 2 Drugo pitanje bi moglo da se formuliše na sledeæi naèin: kako su moguæe institucionalne èinjenice u svetu koji se sastoji samo od sirovih èinjenica? Serl je uveo termine institucionalne i sirove èinjenice, pozajmljujuæi ih zapravo od Enskombove (G. E. M. Anscombe), još u ranoj fazi teorije govornih èinova kako bi napravio razliku izmeðu fizièkog aspekta proizvoðenja odreðenih zvukova kada se nešto kazuje i znaèenja koja iz ovih zvukova proizilaze, odnosno èinjenja neèeg prilikom kazivanja. Pravljenje ove razlike je od ogromnog znaèaja za Serla, jer su institucionalne èinjenice zapravo zavisne od ljudskih ugovora i meðusobnog sporazumevanja, dok sirove postoje nezavisno od ljudskog mišljenja i stanja svesti. Serlov omiljeni primer jeste da je sirova èinjenica to da je novèanica od jednog dolara zapravo parèe papira, dok je uistinu èini novèanicom institucionalna èinjenica ili kolektivno priznata institucija novca. Drugim reèima, ništa osim ljudskog ugovora ili sporazuma ne èini dati papir novèanicom od jednog dolara. Ali time se Serl zapravo vraæa na prvo pitanje kako su objektivne èinjenice koje su èinjenice samo zahvaljujuæi ljudskom ugovoru ili sporazumevanju moguæe u svetu sirovih èinjenica? Koje je Serlovo rešenje za oba navedena problema? Kako bi rešio prvi problem Serl uvodi nekoliko pojmovnih distinkcija. Da bi se razlikovao ontološki od epistemološkog aspekta problema treba praviti jasnu distinkciju subjektivno/objektivno. U epistemološkom smislu, subjektivno i objektivno su predikati sudova. Sudovi su subjektivni ukoliko njihova istinitost ili la nost zavisi od izvesnih sklonosti ili oseæanja. Sa druge strane, u sluèaju objektivno istinitih ili la nih sudova, postoje korespondirajuæe objektivne èinjenice koje date sudove èine istinitim ili la nim. Gledano u ontološkom smislu, subjektivno i objektivno su predikati nekih entiteta, što znaèi da se njima pripisuje neki modus egzistencije. U Serlovom razvrstavanju bol bi bio primer subjektivnog entiteta, dok planine, na primer, imaju ontološki objektivno postojanje zato što je nihov modus egzistencije nezavistan od mentalnih stanja subjekata Searle 1995: xii

3 Prava svrha svih ovih razlikovanja jeste da se utvrdi koje karakteristike sveta egzistiraju nezavisno od ljudske svesti, a koje svoju egzistenciju zahvaljuju upravo zavisnosti od svesti. Da bi èitavu stvar doveo do kraja Serl predla e i konaènu pojmovnu distinkciju intrinsiènih karakteristika sveta i onih koje su relativne u odnosu na posmatraèa (observer-relative). Jasno je da bi planine ili molekuli postojali i da nisu predstavljeni u ljudskoj svesti. Distinkcija izmeðu intrinsiènih karakteristika sveta i onih koje su zavisne od posmatraèa bi se sastojala u sledeæem: ako je taèno da je sto ispred mene napravljen od drveta (intrinsièna karakteristika), isto je tako taèno i da nešto mo e da bude sto (ili više tehnièki reèeno nešto va i kao sto) jedino ako postoje ljudi koji ga tako posmatraju ili koriste (karakteristika zavisnosti od posmatraèa). Suština je da karakteristike koje su zavisne od posmatraèa nisu neki objekti koji se pridodaju veæ postojeæoj realnosti, veæ je njihova uloga da dodaju epistemološki objektivne karakteristike realnosti kada su te karakteristike zapravo zavisne od posmatraèa. U navedenom primeru bi, dakle, bila epistemološki objektivna karakteristika to da je nešto sto, ali ta karakteristika i dalje postoji samo kao zavisna od posmatraèa, što znaèi kao ontološki subjektivna. To bi, dakle, bio Serlov odgovor na prvo pitanje. On podrazumeva da su neke ontološki subjektivne karakteristike zapravo epistemološki objektivne. Nije stvar samo subjektivnog mišljenja da je nešto sto, veæ i objektivno proverljive èinjenice. Iako predlo eno gledište deluje prilièno ubedljivo, ostaje ipak pitanje kako nam ono poma e da objasnimo konstrukciju društvene realnosti. Serlov odgovor je sledeæi: Glavni spoj na mostu koji ide od fizike ka društvu jeste kolektivna intencionalnost, a odluèujuæi momenat za proizvoðenje društvene realnosti jeste nametanje funkcije entitetima koju vrši ta kolektivna intencionalnost, a koja ne bi bila moguæa bez samog tog nametanja. 3 Uloge kolektivne intencionalnosti i dodeljivanja funkcije za proizvoðenje institucionalne realnosti biæe kasnije detaljnije ispitani. Ono što je za sada izvesno jeste da su institucionalne èinjenice rezultat prethodno opisane operacije. Nešto ima izvesnu funkciju ili FILOZOFIJA I DRUŠTVO 3/ Searle 1995:

4 statusnu funkciju samo ako je kolektivno prepoznato i prihvaæeno kao takvo. Ili Serlovim reèima: Sve institucionalne èinjenice su u ovom smislu ontološki subjektivne, uprkos tome što su uopšteno gledano epistemološki objektivne. 4 Serl smatra da i najjednostavnija svakodnevna scena kao što je, na primer, plaæanje raèuna u restoranu povlaèi za sobom veoma slo enu strukturu meðuzavisnosti izmeðu institucionalnih èinjenica. Da bi neko uradio samo navedenu jednostavnu stvar, potebno je da pre toga prihvati i prizna da se nalazi u jednoj specifiènoj instituciji (restoranu), da odreðeni ljudi imaju status da reprezentuju tu instituciju, zatim instituciju novca, da zna kako da ga koristi itd. Meðutim, koliko god da je ta struktura slo ena, Serl tvrdi da je za proizvoðenje institucionalnih èinjenica potrebno samo nekoliko stvari. Ovo je lista tri nu na elementa za proizvoðenje institucionalnih èinjenica: 1. dodeljivanje funkcije 2. kolektivna intencionalnost 3. konstitutivna pravila 1. Dodeljivanje funkcije. Koristeæi veæ uvedenu terminologiju moglo bi se reæi kako se funkcija najbolje mo e opisati kao karakteristika koja je zavisna od posmatraèa. Funkcije tako ne bi bile intrinsièna svojstva fizièke strane fenomena, veæ bi bile spolja nametnute ljudskom intencionalnošæu. Moguæe je, ipak, dodeliti funkciju nekom veæ postojeæem prirodnom fenomenu. Primer stola je jasan sluèaj u kome je jedan objekt napravljen kako bi slu io odreðenoj funkciji. Prvi zakljuèak bi bio da funkcije nikada nisu intrinsiène, veæ su zavisne od posmatraèa. Serl to naziva jakom tezom: IVAN MLADENOVIÆ eleo bih da istaknem jaku tezu po pitanju pojma funkcije: sve funkcije su zavisne od posmatraèa... One postoje jedino u zavisnosti od posmatraèa ili delatnika koji dodeljuje funkciju. 5 Serl u tom smislu pravi dalju distinkciju izmeðu delatnièkih i nedelatnièkih funkcija. Reklo bi se da je prirodna funkcija srca da pumpa krv. Iako je pojam funkcije zavisan od posmatraèa (jer strogo govoreæi, nema funkcija koje su nezavisne od posmatraèa), istina je Searle 1995: 63. Searle 1999: 121.

5 takoðe da neke funkcije postoje u prirodi nezavisno od ljudskih intencija. Ime za ovu vrstu funkcija je nedelatnièke funkcije. Ali pored njih postoje takoðe i delatnièke funkcije. One ukljuèuju ljudsku intencionalnost i ponekad ne mogu da postoje ukoliko ona nije kontinuirana. Nešto mo e da bude sto sve dok slu i odreðenim svrhama i sve dok je kao takav prepoznat. Meðu delatnièkim funkcijama Serl vidi posebnu podklasu onih èija je uloga da simbolizuju ili reprezentuju. Iako ih on ne zove tako, one mogu biti nazvane simbolièkim funkcijama. Ova posebna podklasa delatnièkih funkcija je od odluèujuæeg znaèaja za stvaranje institucionalnih èinjenica. 2. Kolektivna intencionalnost. Serl pretpostavlja da pored intencionalnosti oblika Ja nameravam postoji i druga vrsta intencionalnosti oblika Mi nameravamo, koja ne iskljuèuje prethodnu. Jedan od oèiglednih primera bi bio kada više ljudi zajedno guraju kola. Taèno je da svako od njih ima intenciju Ja nameravam, ali je isto tako taèno da je namera svakog od njih i oblika Mi nameravamo. Ne bi, dakle, bilo pogrešno ukoliko bi se Serlov pojam kolektivne intencionalnosti shvatio kao drugo ime za kooperativno ponašanje. Serl takoðe navodi primer dva muzièara koji sasvim sluèajno (èinjenicom da ive jedan pored drugog) izvode istu melodiju i muzièare koji to èine u okviru orkestra. U prvom sluèaju bi se moglo reæi da je njihovo izvoðenje naprosto sinhronizovano, dok tek u drugom mo e biti reèi o istinskom kooperativnom ponašanju. Serl nadalje smatra da èak i sukobi imaju karakter kolektivne intencionalnosti. Da bi uèestvovali u najobiènijoj tuèi, ljudi moraju da budu kooperativni u smislu da poštuju njena pravila. Serl zato ka e: Shvatite kolektivnu intencionalnost u mojoj glavi kao nešto osnovno. Ona je oblika mi nameravamo èak i kad je individualno moja. I ako uspevam u kooperativnom nastojanju sa vama, onda i ono što je u vašoj glavi imaæe oblik mi nameravamo. 6 Kad god imate saradnju izmeðu ljudi, imate i kolektivnu intencionalnost...na njoj se zasnivaju sve društvene aktivnosti. 7 Ipak ostaju dve stvari koje bi trebalo da budu razjašnjene. Prvo, u kom smislu je kolektivna intencionalnost shvaæena kao FILOZOFIJA I DRUŠTVO 3/ Searle 1999: 119. Searle 1999:

6 IVAN MLADENOVIÆ osnovna, i drugo, zašto Mi nameravamo ne mo e da bude redukovana na Ja nameravam. Serl smatra da je kolektivna intencionalnost osnovni fenomen u biološkom smislu i da se ona ne mo e redukovati na nešto drugo. Ona ne mo e da bude redukovana niti na individualnu intencionalnost, niti na neki hegelovski svetski duh koji bi bio nešto povrh individua. Evidencija u prilog tvrdnje da je kolektivna intencionalnost osnovni biološki fenomen mo e se naæi u èinjenici da èak i ivotinje koje love zajedno imaju neki oblik kooperativnog ponašanja. U svetu ivotinja postoje, dakle, društvene èinjenice. Ovaj pojam je od velike va nosti za Serla i on æe za koji trenutak biti preciznije odreðen. Serl takoðe smatra da treba odbaciti zahtev metodološkog individualizma, pošto on redukuje kolektivnu intencionalnost na individualnu. Po Serlu, ako neko nešto radi zajedno sa drugima, onda on to èini na kolektivan naèin. To što neko radi ne mo e se naprosto svesti na prvo lice jednine. Ja nameravam je u tom sluèaju samo deo naše zajednièke namere. Serl još dodaje da je konstrukcija sa dve ili više Ja nameravam, koji podrazumevaju verovanje da i drugi veruju itd., isuviše komplikovana i da vodi u beskonaèni regres. Dakle, moguæe je da delatnici u svojim glavama imaju intencionalnost oblika Mi nameravamo èak i u sluèaju kada je ona reformulisana u oblik Ja nameravam. Ovo Mi nameravamo, po Serlu, niti iskljuèuje, niti redukuje Ja nameravam. Treba ipak istaæi da Serl moguæi prigovor iz perspektive metodološkog individualizma pobija samo u pogledu intencionalnosti. On, naime, ne razmatra racionalnost delatnika i ulogu racionalne individue u kooperativnom ponašanju. Teorija igara koja postupke individua sagledava upravo iz perspektive racionalnosti na igre èiste saradnje gleda samo kao na jednu vrstu igra koja je relativno neproblematièna. Meðutim, za razliku od igara èiste saradnje pravi izazov jeste da se poka e na koji naèin je saradnja uopšte moguæa u uslovima koji ne podrazumevaju èistu saradnju, veæ mešovite motive gde su podsticaji za saradnju i nesaradnju isprepleteni. Uobièajeno je shvatanje da u standardnoj igri dilema zatvorenika igraè postupa iracionalno ako saraðuje uprkos tome što što kolektivno gledano to predstavlja suboptimalan ishod. Pozivanje na neku vrstu kolektivnog identiteta, odnosno na neki entitet kakav Serl ima u vidu, mo e da poslu i kao objašnjenje zašto su ljudi ponekad skloni da 190

7 saraðuju u igrama koje nalikuju dilemi zatvorenika. Meðutim, postoje i alternativna objašnjenja koja u potpunosti ostaju privr ena pretpostavci racionalnosti i duhu metodološkog individualizma, a koja ka u da saradnja u igri dilema zatvorenika mo e da bude racionalna ako se ta igra ponavlja, u suprotnom ili je saradanja nemoguæa ili mora da se odustane od pretpostavke racionalnog ponašanja. Serl bi, dakle, morao da ponudi argument koji kooperativno ponašanje objašnjava ne samo u svetlu intencionalnosti, veæ i u svetlu racionalnosti. U nedostatku takvog argumenta pozivanje na kolektivnu intencionalnosti za objašnjenje fenomena ljudske saradnje mo e da bude relevantno samo za odreðenu, relativno neproblematiènu, vrstu interakcija ili da va i u izuzetno specifiènim okolnostima, na primer kada je neka vrsta kolektivnog identiteta toliko jaka da nala e svesno rtvovanje sopstvenih interesa. Na kraju, mada ne i najmanje bitno, Serl društvenom èinjenicom naziva bilo koju èinjenicu koja ukljuèuje dva ili više saradnika koji imaju kolektivnu intencionalnost. Tako bi primeri ivotinja koje love ili ljudi koji šetaju bili sluèajevi u kojima je reè o društvenim èinjenicama. Gilbertova (M. Gilbert) je uvela pojam društvene èinjenice upravo u tom smislu i Serl ga koristi na isti naèin s tom razlikom što ga on shvata nešto šire. 8 Serl smatra da su institucionalne èinjenice posebna podklasa društvenih èinjenica. Ipak, da bi nešto bilo venèanje ili da bi va ilo kao venèanje morala bi da postoji odreðena institucija. Institucije, kako ih Serl shvata, nisu ništa drugo do sistemi konstitutivnih pravila. 3. Konstitutivna pravila. Serl ka e da su neka pravila konstitutivna zato što delovanje u skladu sa njima konstituiše samu tu delatnost. Verovatno je najbolji primer igra šaha. Evocirajuæi èuvenu Vitgenštajnovu (L. Wittgenstein) temu, Serl tvrdi kako pravila šaha upravo proizvode samu moguænost igranja te igre. Po Serlu, dakle, neka pravila su konstitutivna za igru šah, u smislu da je igranje šaha delom konstituisano upravo na taj naèin što se slede pravila. Suprotno konstitutivnim pravilima, regulativna pravila samo regulišu neku veæ postojeæu aktivnost. Pravilo poput toga da se vozi desnom stranom puta bilo bi te vrste. Karakteristika regulativnih pravila je da aktivnosti koje ona regulišu postoje nezavisno od samih pravila. FILOZOFIJA I DRUŠTVO 3/ Gilbert 1996:

8 IVAN MLADENOVIÆ Kao što je veæ prethodno istaknuto, sirova je èinjenica da je neka novèanica parèe papira koje ima odreðenu fizièku strukturu. Iako ova fizièka struktura mo e da postoji nezavisno od ljudske svesti, ono što ne mo e da postoji nezavisno od ljudske svesti jeste institucija novca. Institucionalne èinjenice pretpostavljaju postojanje odreðenih ljudskih institucija bez kojih ne bi mogle da postoje. A institucije, treba ponoviti još jednom, nisu ništa drugo do sistemi konstitutivnih pravila. Bilo da se gledaju pojedinaèno ili kao sistem, konstitutivna pravila imaju oblik X va i kao Y ili X va i kao Y u kontekstu C. Ova formula je naroèitog znaèaja za objašnjenje kompleksne strukture ljudskih institucija, o èemu æe biti više reèi kasnije. Pre nego što bude pokazano na koji naèin se kombinovanjem ova tri elementa stvara institucionalna realnost, moglo bi veæ da se zakljuèi kako upravo sistemi pravila èine moguæim institucionalne èinjenice. Tako je, na primer, u igri šaha moguænost da neko pobedi stvorena moguænošæu primene specifiènog pravila matiranja. Ono što Serl naziva jednostavnim modelom konstrukcije institucionalne realnosti jeste neka vrsta mešavine tri prethodno analizirana elementa. Evo kako se èitava prièa završava. Prvi korak je povezivanje dodeljivanja funkcije sa kolektivnom intencionalnošæu. Serl pretpostavlja da je upravo kolektivna intencionalnost ta koja stvara delatnièke funkcije. Ovaj korak kolektivnog nametanja funkcije, kada funkcija mo e da postoji samo zahvaljujuæi kolektivnom sporazumu ili prihvatanju, jeste kljuèna taèka za konstrukciju institucionalnih èinjenica. Reèeno Serlovim omiljenim primerom, ljudi mogu da podignu bedem oko svoje teritorije koji ima puku fizièku funkciju zaštite. On bi takoðe bio podignut zahvaljujuæi njihovom kooperativnom naporu. Kljuèni preokret u èitavoj prièi bi bio taj da nakon odreðenog vremena ostane samo linija na mestu na kome je nekad bio bedem. Ako ljudi i dalje nastave da prepoznaju tu liniju na takav naèin da ona oznaèava njihovu teritoriju, ona onda postaje èisto simbolièka granica koja postoji samo zahvaljujuæi kolektivnoj intencionalnosti. Njena funkcija je simbolièka zato što fizièki element više nije bitan. Linija koja se sastoji od kamenja sada predstavlja nešto sasvim drugaèije od njene fizièke strukture, ona sada predstavlja granicu. Preciznije reèeno, ona va i kao granica. To samo znaèi da je su za potpunu konstrukciju institucionalne realnosti 192

9 neophodna i konstitutivna pravila. Serl smatra da poèetna taèka svih institucionalnih formi koja ima strukturu X va i kao Y u C ujedno oznaèava prepoznavanje, prihvatanje i priznanje nekog novog statusa koji nije moguæ samo na osnovu èisto fizièke strukture: 9 Kljuèni element u prelasku sa kolektivnog nametanja funkcije na stvaranje institucionalnih èinjenica jeste nametanje kolektivno prepoznatog statusa kome se pridodaje funkcija. 10 U Serlovoj terminologiji, ime za ovu posebnu kategoriju delatnièkih funkcija jeste statusna funkcija. U pomenutom primeru, granica bi trebalo da funkcioniše isto kao i bedem, ali ona to èini upravo zahvaljujuæi kolektivnom prepoznavanju ili prihvatanju toga da linija ima neki novi status (znak graniène linije, na primer). Na taj naèin kolektivno nametanje funkcije proizvodi novu èinjenicu koja je institucionalna objektivnu èinjenicu koja je stvorena samo ljudskim dogovorom i sporazumevanjem. Meðutim, da bi se razumela kompleksna struktura institucionalne realnosti treba istaæi da Serl smatra kako pojedine institucionalne èinjenice zapravo zavise od šireg sistema konstitutivnih pravila. Fotion (N. Fotion) ovu karakteristiku opisuje na sledeæi naèin: Serl insistira na tome da institucionalne èinjenice ne mogu da postoje izolovano. Pošto su institucionalne èinjenice po definiciji deo bar jedne institucije i pošto se institucije obrazuju samo kada postoji sistem konstitutivnih pravila, individualne institucionalne èinjenice mogu da se razumeju i pripišu samo unutar sistema. 11 Ono što karakteriše logièku strukturu kompleksnih društava i institucionalnih èinjenica unutar njih jesu sledeæe dve stvari: 9 Serl iznosi i nešto jaèu, ali ujedno i problematièniju tvrdnju da ta karakteristika razlikuje ljude od drugih ivotinja. On naime ka e da iako ivotinje mogu da koriste razlièite objekte kao sredstva (pripisivanje funkcije) i imaju kooperativne forme ponašanja (kolektivna intencionalnost), samo ljudi imaju institucije i institucionalne èinjenice: istinski radikalan prekid sa ostalim oblicima ivota nastaje kada ljudi, uz pomoæ kolektivne intencionalnosti, nameæu funkciju fenomenima tamo gde funkciju nije moguæe ostvariti samo fizièkim ili hemijskim putem, veæ gde ona zahteva kontinuiranu saradnju ljudi i to u specifiènim oblicima prepoznavanja, prihvatanja i priznanja nekog novog statusa kome je funkcija pripisana. Ovo je poèetna taèka svih institucionalnih formi ljudske kulture i ona uvek mora da ima strukturu X va i kao Y u C.... Navedeno prema: Searle 1995: Searle 1995: Fotion 2000: 202. FILOZOFIJA I DRUŠTVO 3/

10 IVAN MLADENOVIÆ struktura X va i kao Y u C mo e da bude ponovljena 2. povezivanje ovih ponovljivih struktura mo e da formira sistem Da struktura X va i kao Y u C mo e da bude ponovljena znaèi da statusna funkcija mo e da bude nametnuta nekom entitetu koji veæ ima statusnu funkciju. U ovim sluèajevima X termin na višem nivou mo e da bude Y termin sa ranijeg nivoa. Serlov primer je da samo dr avljanin odreðene zemlje kao X mo e da bude predsednik te zemlje kao Y. Meðutim, kako bi neko bio graðanin on najpre mora da ima odreðeni Y status na nekom ranijem nivou. Dalja je karakteristika strukture ponovljivih statusnih funkcija to da su one u konstantnoj meðusobnoj interakciji èak i tokom razlièitih vremenskih perioda. Ove meðuzavisnosti mogu hijerarhijski da formiraaju odreðenu strukturu. Institucija venèanja bi se, na primer, sastojala od sledeæe kompleksne hijerarhijske strukture: proizvoðenje odreðenih zvukova va i kao iskazivanje reèenice, iskazivanje odreðene vrste reèenice u specifiènim okolnostima va i kao davanje obeæanja, davanje obeæanja u odreðenim uslovima va i kao ulazak u neku obavezu, ulazak u izvesnu vrstu obaveze va i kao venèanje. Tako bi venèanje bilo završni korak u lancu meðusobno povezanih institucionalnih èinjenica. Uprkos tome što je Serl ponudio prilièno razvijenu teoriju institucionalne realnosti, oèigledno je da u njegovoj teoriji nema mesta za pravdu. Da bi se videlo u kojoj meri to ogranièava pogled na proceduru konstrukcije institucionalne realnosti ukratko æe biti napravljeno poreðenje sa kantovskom verzijom konstruktivizma kakvu Rols (J. Rawls) ima u vidu u okviru svoje teorije. Dok je za Serla kolektivna intencionalnost dovoljna za kooperativno ponašanje, dotle je za Rolsa društvena saradnja moguæa jedino izmeðu individua koje su slobodne i jednake moralne liènosti. Po Rolsu, moguænost društvene saranje zasnovana je na koncepciji slobodnih i jednakih individua koje su sposobne da delaju na racionalan i razlo an naèin. To je i razlog zašto nije svejedno da li su rezultat konstrukcije samo institucije i institucionalna realnost ili pravedne institucije i osnovna struktura društva. Èini se da Serl, striktno se dr eæi pozicije kolektivne intencionalnosti, nije u moguænosti da na zadovoljavajuæi naèin formuliše koncepciju pravednih institucija i pravednog društva uopšte. Sasvim je u skladu sa Serlovom teorijom da su

11 nepravedne institucije ili nepravedan društveni poredak kolektivno prihvaæeni. Ako su, naime, kroz institucionalnu realnost neke moæi i obaveze stvorene i individua prepoznaje te obaveze, ali ne i kao samonametnute, veæ kolektivno nametnute, onda nema više govora o njenoj autonomiji. Zato je kod Rolsa koncepcija individue direktno povezana sa principima pravde koji se primenjuju na osnovnu strukturu društva, odnosno shemu glavnih institucija. Ono što je od naroèite va nosti za Rolsa to je kantovska koncepcija individue kao racionalnog i autonomnog delatnika. Rols je tim povodom u Teoriji pravde rekao sledeæe: Verujem da je Kant smatrao kako individua postupa autonomno onda kada sama bira principe delovanja i to kao najadekvatniji moguæi izraz svoje prirode kao slobodnog i jednakog racionalnog biæa. Principi po kojima postupa nisu usvojeni zbog društvenog polo aja ili prirodno dati, ili dati samo u odreðenoj vrsti društva u kojoj ona ivi ili odreðene stvari koje ona prosto eli. Postupati u skladu s takvim principima znaèilo bi postupati heteronomno. 12 U Rolsovoj verziji kantijanizma, individue kao racionalni i razlo ni delatnici trebalo bi da kroz proceduru konstrukcije ili kroz meðusobni sporazum iznaðu prve principe pravde. Njegov cilj je zapravo da pove e odreðenu koncepciju individue sa prvim principima pravde uz pomoæ procedure konstrukcije. Drugim reèima, ono što je eksplicitno kantovsko u Rolsovom pristupu jeste pokušaj da se spoje sadr aj pravde i odreðena koncepcija individue i to na takav naèin da individua bude shvaæena kao slobodna i jednaka, razlo na i racionalna, i iz tih razloga kao sposobna za društvenu saradnju. Ono što je sa druge strane krajnje rolsovski ili osobenost pravde kao praviènosti jeste da su svi navedeni elementi slobode i jednakosti, individue i društvene saradnje, kombinovani u jedno jedinstveno gledište uz pomoæ tri teorijska modela. Tri osnovna modela pravde kao praviènosti jesu: 1. moralna individua 2. prvobitna pozicija 3. dobro ureðeno društvo FILOZOFIJA I DRUŠTVO 3/ Rawls

12 IVAN MLADENOVIÆ Osnovna svrha modela dobro ureðenog društva i moralne individue jeste da se izdvoje suštinske Kantove ideje osoba kao moralnih individua i njihovog odnosa sa društvenom zajednicom kao slobodnih i jednakih graðana. Uloga modela prvobitne pozicije jeste da se spoje modeli individue i dobro ureðenog društva uz pomoæ principa pravde koji odreðuju odnose izmeðu individua u datom društvu. Radi se zapravo o tome koje bi principe graðani jednog dobro ureðenog društva, posmatrani kao moralne individue, izabrali kao prve principe za svoje društvo. Ako bi rezultat ovakve jedne procedure bio sporazum po pitanju odreðenih principa pravde, onda bi bio ispunjen osnovni cilj kantovskog konstruktivizma da se principi pravde pove u sa odreðenom koncepcijom individue. Meðutim, i dalje ostaje nedovoljno jasno šta znaèi da je koncepcija moralne individue, kao razlo ne i racionalne, osnova èitave konstrukcije. Rols tvrdi da razlo no u isto vreme pretpostavlja i nadilazi racionalno. Ono pretpostavlja racionalno zato što bez koncepcije nekog dobra koje pokreæe delatnike kooperativno ponašanje nema nikakvog smisla i nema mesta za pravednost. S druge strane, razlo no nadilazi racionalno zato što bi principi trebalo da ogranièe konaène svrhe svake od individua. Jedinstvo praktiènog uma za kojim je Kant tragao u Rolsovoj verziji je objašnjeno kao razlo no koje apsolutno ogranièava i nadilazi ono racionalno. To znaèi da principi pravde koji su dogovoreni u prvobitnoj poziciji prethode, ukoliko se radi o dobro ureðenom društvu, pojedinaènim koncepcijama dobara. Nema te utilitaristièke formule korisnosti koja bi prethodila principima pravde. Ova kantovska karakteristika je na najbolji naèin objašnjena isticanjem primata pravednog u odnosu na dobro: Evo ilustracije jedne od karakteristika jedinstva onog razlo- nog: Razlo no i Racionalno su ujedinjeni unutar sheme praktiènog uma koja ustanovljava striktni prioritet Razlo nog uz poštovanje Racionalnog. Ovaj prioritet pravednog nad dobrom jeste karakteristika kantovskog konstruktivizma. 13 Osnovni cilj u ovom radu bio je da se prezentuje Serlovo viðenje institucionalne realnosti koje predstavlja va an doprinos savremenoj politièkoj filozofiji i društvenoj teoriji. Meðutim, uprkos znaèaju Serlove teorije ukazano je na dva problema koji u velikoj 13 Rawls 1999:

13 meri ogranièavaju njene domete. Oba problema vezana su za pojam kolektivne intencionalnosti koji za Serla predstavlja kako kljuèan element za objašnjenje fenomena društvene saradnje, tako i za konstrukciju èitave društvene realnosti. Prva primedba odnosila se na to da Serl insistirajuæi na kolektivnoj intencionalnosti kao osnovi društvene saradnje previða element racionalnosti koji èitavu problematiku kooperativnog ponašanja, ali i društvene interakcije èini znatno slo enijim. Otud se suština prvog prigovora Serlovoj teoriji svodi na to da ona eventualno mo e da ima primenu na vrlo ogranièeni oblik društvene interakcije, a ne na globalno objašnjenje društvene saradnje ili realnosti kako bi to Serl eleo. Drugi problem je u direktnoj vezi sa prvim. Serlu koncepcija kolektivne intencionalnosti ne samo da je onemoguæila da uzme u obzir koncepciju racionalne individe, veæ i individue koja je autonomni moralni delatnik. S obzirom da pojam kolektivne intencionalnosti onemoguæava uzimanje u obzir moralne autonomije individua, u Serlovoj teoriji nema mesta razmatranju pravednosti institucija. Rolsova verzija kantovskog konstruktivizma u tom pogledu predstavlja va nu alternativu Serlovoj konstrukciji društvene realnosti. Literatura Fotion, Nick (2000), John Searle, Teddington: Acumen Gilbert, Margaret (1996), Living Together: Rationality, Sociality and Obligation, London: Rowman & Littlefield Rawls, John (1971), A Theory of Justice, Cambridge: Harvard University Press Rawls, John (1999), Collected Papers, Cambridge: Harvard University Press Searle, John R. (1995), The Construction of Social Reality, New York: The Free Press Searle, John R. (1999), Mind, Language and Society, London: Weidenfeld & Nicolson FILOZOFIJA I DRUŠTVO 3/

14 Ivan Mladenoviæ SEARLE S CONCEPTION OF INSTITUTIONAL REALITY Summary This paper aims to present Searle s conception of institutional reality as an important contribution to contemporary political philosophy and social theory. Its importance notwithstending, the two objections will be raised concerning the central notion of collective intentionality. Searle thinks of this notion as crucial for explaining human cooperation and social reality. The first objection is that Searle missed to take into accout the rationality assumption in his explanation of cooperation and human interaction. The second objection is related to the previos one. Additionally, Serle missed to investigate the role of autonomous moral agent in the procedure of constructing social reality. Given this shortcoming, there is no possibility for addressing the question of justice within Serle s theory of institutional reality. Key words: institution, social reality, collective intentionality, constitutive rules, rationality IVAN MLADENOVIÆ 198