2 3 2 Sarajevske priče 3 ANDRIĆ Sarajevske price
4 5 4 Sarajevske priče 5 na Trebeviću iznad Sarajeva, 1972. godine
6 7 6 Sarajevske priče 7 Pri če Ive An dri ća KNJIGA 3 Od istog pi sca: BE O GRAD SKE PRI ČE PRIČE O OSOBENJACIMA I MALIM LJUDIMA PRIČE O MORU TURSKE PRIČE PRIČE O SELU SARAJEVSKE PRIČE Copyright 2011 Za du žbi na Ive An dri ća, Mi lu ti na Bo ji ća 4, Be o grad Copyright 2011 Iz bor Za du žbi ne Ive An dri ća, Mi lu ti na Bo ji ća 4, Be o grad Copyright 2011 ovog iz da nja, LA GU NA
8 9 8 Sarajevske priče 9 SADRŽAJ Mrak nad Sa ra je vom...11 Pro ba...17 Jul ski dan...51 Na Latinskoj ćupriji...59 Po ruč nik Mu rat...65 Ma ra mi lo sni ca...91 O starim i mladim Pamukovićima...163 Ćilim...189 Tri dečaka...203 Uvod (iz Ku će na osa mi)...215 Sarači...219 Raz go vor pred ve če...227 Nemir...235 Štrajk u tkaonici ćilima...241 Pekušići...249 Pr vi su sre ti...255 Crven cvet...263 Buna...281 Pi smo iz 1920. go di ne...287
10 11 10 Sarajevske priče 11 Bife Titanik...305 Snopići...345 Rečnik turcizama, provincijalizama i manje po zna tih re či i iz ra za...355 Hronologija života i rada Ive Andrića...365 Napomena uz ovo izdanje...379 MRAK NAD SA RA JE VOM Ve zi rov le kar, dok tor Ga lan ti, ob i šao je bo le snog ar hi - man dri ta ko ji je bio za tvo ren u Žu toj ta bi ji zbog ne - kih knji ga, ne kog oruž ja i ne ke po li ti ke. Sa da je si la - zio ka me ni tim pu telj kom do na drum gde su ga če ka - la ko la. Sun ce je za pa da lo ne gde iz me đu Hu ma i ma - glo vi te rav ni ce u dnu vi di ka. Za la zi lo je po ne ko li ko pu ta za gust oblak pa se opet po ma lja lo i oba sja va lo. Kad je konačno uistinu iščezlo, ostala je u očima čoveko vim ne ka ne si gur na i bol na na da, da će se mo žda još jed nom po ja vi ti. Ali ume sto sun ca ja vi se ve čer nje rumenilo za kojim dolazi tama. Sunce koje zalazi za Sarajevom izgleda da je poslednje i da se ga si nad čo ve čan stvom za u vek, mi slio je ve - zi rov le kar. To je bi la jed na od onih krat kih mi sli ko - jima ga je da ri vao su mrak sva ko dnev no, a od ko jih je svaka nagrizala volju za životom i, pomalo, i život sam. Na uzvisini ispod tvrđavskog zida lekar zastade, i naslonjen na ogradu posmatraše ispod sebe Sarajevo ko je je iz gle da lo us trep ta lo i ne re al no u tom tre nut ku, između dana i noći.
12 Mrak nad Sarajevom 13 Do dir s Tur ci ma bio je za le ka ra je dan te ret na ko ji se na vi kao s vre me nom, kao na ne mi nov no zlo, ali do - dir sa ra jom bio je za nje ga pra vo mu če nje. Pro tiv no od mnogih Turaka i hrišćana u turskoj službi, lekar nije ola ko uzi mao po kre te ra je ali ni je ve ro vao ni u nji - hov ko nač ni uspeh. Nje mu su ra jin ski vo đi i pr va ci iz - gle da li kao ro bi ja ši ko ji se, da bi za va ra li vre me i sop - stve nu be du, igra ju voj vo da i kne že va. U stva ri on je ve ro vao da će ra ja na ne ti Tur ci ma mno go zla ali da se - bi ne će ni šta po mo ći. I kad god je ova ko mo rao da do - đe u do dir sa pred stav ni ci ma ra je, u nje mu se ja vlja lo neko jako sažaljenje koje se zbog svoje nemoći odmah pre tva ra lo u očaj, u že lju da se be ži iz ove ze mlje, ma ku da i što pre. Kao za ve ći nu evro pe ja ca, hri šća na, i za dok to ra Ga lan tia mo glo se re ći da ga je u Tur sku do ve la ne - zdra va am bi ci ja. Pr vih go di na, u Ca ri gra du, to li ko je mo rao da se mu či i bo ri da ni je imao kad ni da raz mi - šlja mnogo o Turskoj, o sebi i o životu koji vodi. Tada ga je uzeo u svo ju slu žbu bo ga ti i lu ka vi Osman-pa ša i zbri nuo nje ga i po ro di cu mu. Pa ša je imao ve li ko po - ve re nje u svo ga le ka ra, ako se po ve re njem mo že na - zvati ta nasmejana i malko prezriva naklonost kojom ga je do če ki vao od pr vog da na. Ka ko kod Osman li ja ništa nije određeno, jasno ni čisto, kako nijedna stvar ne slu ži sa mo ono me če mu je jav no na me nje na, i pa šin lekar dobivao je poslove koji nemaju ničeg zajedničkog sa njegovim zvanjem. Poveravani su mu tugaljivi, mučni i sumnjivi zadaci u administraciji, u pašinoj ličnoj politici ili u intrigama koje se pletu u Konaku. On je sve to svršavao sa urođenom tačnošću i opreznošću, mirno i bezobzirno, kako može da radi samo stranac ko ji stvar no ni je ve zan za sre di nu u ko joj ži vi. I ni kad nije mogao pomisliti da taj rano osedeli i smireni lekar ni je ni do da nas na šao se bi me sta u ovo me sve tu i da nosi kroz život tešku unutrašnju muku, nepriznavanu i nekazivanu. Misleći mnogo i dugo o Osmanlijama, lekar je svaki put dolazio do istog zaključka: njihova snaga počiva u njihovom odnosu prema vidljivom svetu. Oni se od po stan ka ose ća ju pot pu no jed no sa vi dlji vim sve - tom i ne že le ni šta ni da mu odu zmu ni da mu do da - ju. Otud nji hov mir i nji ho va rav no te ža ko ja pod se ća na čudesnu ravnotežu animalnog sveta. Njihova sila i nji ho va vlast to su da ro vi ko je stvar nost da je oni ma ko ji je pri zna ju bez u slov no i is klju či vo. Za to je be smi - sle no i uza lud no bo ri ti se pro tiv njih, jer tur ski si stem, nepokolebljiv, postoji kao što postoji svet, živi s njim i do tra ja va s njim, ali ne bo ji se to ga, ne po zna je ne mi - ra, ne pri zna je po ra za, ne lu ta, ne ka je se, ne pra šta, ide pra vo ka ci lju, a cilj mu je prost i ja san: ovaj svet, vas - ko lik i ova kav ka kav je. Le kar je do bro uvi đao da u su šti ni ni su u pi ta nju državne granice, vojničke pobede i politička moć. I pobeđeni, priklešteni i osiromašeni Turci će uvek biti gospodari ovoga sveta, ne zbog svoje moći nego zbog svog odnosa prema njemu. Poslednji Turčin, doteran u naj u da lje ni ju po kra ji nu Ma le Azi je, uži va će svo ja po sled nja do bra: hra nu, pi će, že nu i ku ću, bo lje, ja če i druk či je ne go ma ko ji hri šća nin sa Za pa da. I ne ma si - le ko ja mu to mo že ote ti. Ako i on po gi ne jed nog da - na, bra ne ći ta svo ja do bra, sa mo će po tvr di ti prin cip na kome je postojao i živeo. Nadgrobni kamen turski be li, ve se li ni šan bez tu ge i taj ne po ka zu je sa mo
14 Mrak nad Sarajevom 15 me sto na ko jem je za stao je dan Tur čin u svo joj bor bi za po sed sve ta ili za od bra nu nje go vih do ba ra. To što le kar zo ve u se bi tur ski prin cip, po sto ja će uvek. I kad ne sta ne Tu ra ka i tur skog ime na, ja vi će se ma gde u sve tu dru ga ra sa, pod dru gim ime nom, ko ja će se ova - ko ose ća ti jed no sa vi dlji vim sve tom, vo le ti ga, uči ni ti od njega središte svoga života, i vladati njime. Za to le kar ni je ve ro vao u po tre bu bor be sa Tur ci ma ni u uspeh ta kve bor be. Sve što ži vi u nji ho voj at mos - fe ri mo ra da im slu ži i slu ži će im dok ih ima. To su bile dnevne misli lekarove. Ali živeći i radeći dugo s Osmanlijama, kao lekar i kao po ve re nik, on je za vi rio u nji ho ve naj in tim ni je od no se, sa gle dao im na lič je, upo znao ce nu ko jom pla - ća ju svo je vla da nje sve tom. Okom hri šća ni na on je vi - deo pa kao čul nog ži vo ta, ča mo ti nju i jad te la, užas, ne red i bez vla šće te le snih po tre ba i proh te va. Po zna - vao je njihove tajne rane, njihove strahove, njihove srdžbe naprasne i ubilačke, njihove besanice bez nade i mo li tve, nji ho ve lju ba vi opoj ne, ali gor ke i na o pa ke, materinstva bez prava i dostojanstva, očinstva bez sreće i ne žno sti, za no se bez kri la. Sve to bi lo je pred met dru gih, noć nih mi sli le ka - rovih. Noću, lekaru je često dolazila osmanlijska vlast kao nešto plitko i površno. Njihovi gradovi i utvrđenja pričinjali su mu se kao šatori koji se talasaju i pomeraju pod sva kim ve trom i ne će odo le ti pr voj olu ji ni. Po ne - kad je jed nim po gle dom ob u hva tao sva nji ho va na se - lja kao pregršt prašine koju vetar slučajno snese na jed no me sto; kao ne što bez ko re nja i te me lja, što će opet ne ki slu čaj ni ve tar ome sti i raz ne ti; kao li šaj na jed nom de lu ze mlje. No ću, ka da pro šlost u čo ve ku ja - če go vo ri, on je po sto pu ta uve ra vao sam se be da ne može trajati to što je nastalo slučajno, mimo zakona i pro tiv smi sla ži vo ta. U tim tre nu ci ma nje mu se sve to či ni lo ta ko isti ni to i ja sno da ni je ni po mi šljao da bi neko mogao, znajući sve to, služiti tome principu koji je ne sa mo žao i šte tan ne go i ne si gu ran, slab, od da - nas do su tra. Ali tu bi se od jed nom okre nu la pro tiv nje ga sva sa vest sa svi svo jim po zna tim i več no no vim mu če nji ma. Da bi ne ko mo gao! Taj ne ko bi mo gao, i ko mo že, to je on, dok tor Ga lan ti, sa svo jom du šom ko ja sa mo no ću pro go va ra a da nju ću ti i drh ti. Slu ga i branilac toga poretka koji je osuđen da se raspline kao te žak i ru žan san, a dok tra je, po sto ji sa mo kao sra mo - ta i mu ka se bi i dru gi ma. Eto, u taj po re dak uzi dao je on, bez potrebe i voljno, po nekom nezdravom nagonu ko ga sam ne shva ća, svu svo ju mla dost, sve svo je mnogostruke darove. Zakopao je u to osmanlijsko sme tli šte ko je će pr vi ve tar raz ne ti, i što vi še uvi đa nje - go vu od vrat nost sve se vi še za tr pa va u nje ga. Upreg - nuo se ne sve sno, slu ži sve sno. A ta mr ska slu žba do la - zi mu no ću, pred li cem sa ve sti i u mir nom sve tlu lo gi - ke, kao odvratno čudovište; hiljadu razloga ima protiv se be, a ni jed nog oprav da nja. Po sle krat kog sna u ko me ni je ni kad za bo ra vljao se be ni svoj ži vot, svi ta lo je ju tro, je di ni od mor i je di - na ra dost le ka ro va ži vo ta. Jer u bi ci ko ja se stal no bi - la u nje mu, ju tro je bi lo vre me za tiš ja. Pro tiv ne sna ge ko je su se u nje mu rva le, ra sta vlja le bi se i sa kri va le ne gde u du bi na ma, a u čo ve ku bi osta ja lo raz li ve no ogrom no za do volj stvo zbog sa mog od su stva bo la. I ta da je na la zio sna ge za osme jak, za mi ran po gled i
16 17 Sarajevske priče 17 do bru reč. Sa mo, to je tra ja lo krat ko. Čim bi iza šao iz ku će, po či njao je da se me nja i ko le ba. Ka ko se sun ce di za lo, sve se vi še kru tio i le dio. I do volj no je bi lo da ču je ve zi rov glas iz da le ka ili da po gle da u žuć ka ste ze - ni ce će ha ji ne pa da ose ti u nji ma si lu ko joj tre ba sve da služi i ne pomišljajući na otpor. Sku pljao se mrak nad Sa ra je vom i pa li la sit na sve - tla. Do la zio je red na noć ne mi sli. Jer, u le ka ru su brige smenjivale jedna drugu kao revnosne straže. Hteo je još sa mo ma lo da se od mo ri na tom vi su na kom se la ko di sa lo i s kog se da le ko vi de lo, pre ne go si - đe u va roš i na sta vi ži vot čo ve ka ko ji je ra za pet i mu - čen u se bi. (1931) PROBA Žup nik je sa zvao si je lo. Po na či nu ka ko je po zvao zva ni ce i ka ko je smi šljao či me će ih bo lje ugo sti ti, mo glo bi se re ći da je neo bič no dru že lju biv, da uži va u go šće nju i na la zi za do volj stva u za do volj stvu dru gih. I njemu samom izgledalo je tako, dok je već nekoliko dana unapred spremao kuću za večerašnji prijem. Jer, žup nik ni je po zna vao se be. A i ka ko da se čo vek po - znaje kad u sebi nosi toliko suprotnosti? Urođene i stečene osobine se u njemu sukobljavaju, a iz mesta sukoba niče i polazi često treća, nova osobina. On, na primer, nije voleo ljude. To je onako uopšteno kazano, jer svi mi i vo li mo i ne vo li mo lju de, već pre ma uslo - vi ma i pri li ka ma, ali žup nik je po sve mu spa dao u onu ka te go ri ju lju di ko ja ma nje ose ća, a uko li ko ose ća, ose ća vi še i ži vlje za se be i svo je ne go za dru ge. Bio je čovek slabo razvijene mašte, i već po tome nesposoban da se du blje za mi sli i uži vi u po lo žaj dru gog i dru - gačijeg čoveka. Njegova pobožnost bila je malena i for mal na, jer je ta kva bi la i nje go va ve ra, vi še ne ka vr - sta na sle đa i na vi ke ne go plod ose ća nja ili čak mi sli.