HRANA JELENSKE I SRNEĆE DIVLJAČI 1. Uvod U lovnoj privredi realizovana trofejna vrednost jelenske i srneće divljači predstavlja jedan od najznačajnijih pokazatelja uspešenog gazdovanja lovištem. Ovaj pokazatelj je indikacija zdravstvenog stanja i reproduktivnog potencijala populacija divljači. Ukazuje na efikasnost primenjenih tehničkih i tehnoloških mera u lovstvu. Kroz trofejnu vrednost se u velikoj meri manifestuje usklađenost brojnosti divljači u odnosu na kapacitet lovišta. Drugim rečima, oslikava optimalizaciju gustine naseljenosti divljači u odnosu na životne uslove, koje im u ekološkom smislu pruža lovište. Na brojnost, polnu i uzrasnu strukturu populacija divljači utiče prirodna selekcija, kao rezultat interakcije genetske osnove divljači i uticaja faktora životne sredine. Među ovim faktorima, raspoloživost hrane za divljač ima najveći značaj. I čovek ispoljava svoj uticaj na sličan način. Kroz selekcijski odstrel i primenom ostalih mera, koje imaju za cilj usklađivanje životnih uslova sa brojnošću i raznovrsnošću divljači. I u slučaju antropogenog uticaja, merama dopunske prihrane divljači se pridaje najveća važnost. Svako lovište je deo šireg i kompleksnijeg eko sistema. U tom kontekstu kvalitet lovišta je utoliko veći ukoliko u manjoj meri remeti elementarne postavke baznog eko sistema. To naravno zavisi od ogromnog broja biotičkih i abiotičkih faktora, šireg ambijenta, uključujući tu i karakter, oblik i veličinu susednih lovišta i agroekoloških sistema. Na klimu i većinu abiotičkih faktora nemoguće je bitno uticati merama gazdovanja lovištem, ali se takvi činioci moraju razmatrati prilikom ustanovljavanja lovišta. Naročito u kontekstu naseljavanja pojedinim vrstama divljači. Među ovim faktorima najveći značaj imaju: Temperatura, vlažnost i strujanje vazduha. Sunčeva svetlost. Raspored, vrsta i intenzitet padavina. Nadmorska visina, ekspozicija i konfiguracija terena, oblik i celovitost lovišta. Geološke i pedološe osobine zemljišta. Raspored i veličina tekućih i stajaćih voda. Biotički faktori po načinu delovanja znatno su složeniji nego abiotički, i njihova detaljna analiza je mnogo kompleksnija, bilo da se radi o intraspecijskim ili interspecijskim odnosima. U svakom slučaju, ogroman značaj ima struktura, raznovrsnost i raspored pojedinih elemenata zoocenoze i fitocenoze lovišta. Odnos brojnosti, raspored i raznovrsnost predatorskih i biljojedih životinjskih vrsta, predstavlja kompleksan fenomen pod uticajem ogromnog broja činioca, što je slučaj i kada je reč o fitocenozi. U tom smislu od ogromnog značaja je učešće, sastav i raspored niske i visoke vegetacije, livada, šuma, žbunastih i grmolikih vrsta kao i polja za divljač. Biljni svet je neophodan za život divljači, jer predstavlja i hranu i zaklon. Upravo napred opisani faktori imaju presudni uticaj u obezbeđenju optimalnih uslova za život i normalnu reprodukciju divljači, kao i za visoku stopu preživljavnja podmlatka. To se konačno manifestuje kroz biološki potencijal i realizaciju zadovoljavajuće trofejne vrenosti divljači. Od ogromnog značaja je i minimalan uticaj čoveka, pre svega kroz obezbeđenje mira za divljač u lovištu, naročito u periodu reprodukcije, od parenja do donošenja potomstva na svet. Divljač se relativno lako navikava na uznemirivanja koja ne doprinose značajno i direktno promeni uobičajenih obrazaca ponašanja. Tu se pre svega misli na poljoprivredne i šumarske aktivnosti, kao i na saobraćaj. Sa druge strane, bilo kakva drugačija antropogena aktivnost, koja značajnije uznemirava divljač, dovodi do migracija u druga i mirnija staništa. U tom smislu je jasan značaj primene zakonskih propisa i vođenja planskog gazdovanja lovištem, u cilju obezbeđanja zadovoljavajućeg kvaliteta lovišta. 1
Veličina i karakter lovišta, kao i mere gazdovanja lovištem, kao celine zaokružene teritorijom i akvatorijom, sa ekološke tačke gledišta treba da obezbede uslove životne sredine nužne za opstanak, razmnožavanje i uspešno gajenje određenih vrsta divljači, tokom čitave godine. U tom kontekstu, kvalitet lovišta se manifestuje kroz dostizanje i održavanje matičnog brojnog stanja zdrave i trofejno kvalitetne divljači u odgovarajućoj srazmeri sa uslovima lovišta. Među životnim uslovima koji su značajni za divljač, najveći značaj imaju oni koji se odnose na njenu ishranu. Shodno navedenom, jasan je značaj usklađenosti brojnosti divljači u odnosu na površinu lovišta određenog kvaliteta, što se definiše kao kapacitet lovišta. U zavisnosti od toga da li se radi o biološkom ili ekonomskom kapacitetu lovišta, govori se o optimalnom ili maksimalnom broju grla krupne divljači, na produktivnoj površini od 100 ha lovišta, pri kome se realizuju: zadovoljavajuće osnovne biološke karakteristike najvećeg broja jedinki u populaciji, zadovoljavajući kvalitet trofeja, normalna telesna masa, adekvatan prirast i telesna razvijenost, pozitivan ekonomski rezultat poslovanja lovišta, i svođenje šteta koje divljač nanosi staništu na najmanju moguću meru. Jelenska divljač predstavlja neke od najbrojnijih vrsta divljih papkara. Otuda ima veliki značaj u lovnoj privredi. Skromnost jelenske divljači u prostoru i prilagodljivost na različite uslove staništa, od nizijskih do visokoplaniniskih šuma, predisponirala je njenu ogromnu rasprostranjenost. U ambijentu adekvantnih uslova staništa, delatnosti čoveka ne predstavljaju značajniji ograničavajući faktor za život jelenske divljači. Najzad, i neponovljiva uživanja koja lov na zrelog jelena, jelena lopatara i srnjaka, može da pruži lovcu, doprinosi da porodica Cervidea bude u žiži pažnje široke lovačke javnosti. Vrstama iz porodice Cervidae može da gazduje svako naprednije lovačko društvo. Zato postoji velika zainteresovanost širokog kruga lovaca, u pogledu uvida u savremena stručna i naučna saznanja, u ovoj oblasti lovne privrede. Stoga edukacija lovaca mia veliki značaja u cilju realizacije glavnih uzogjnih ciljeva. To su pre svega visoka trofejna vrednost i dobro zdravstveno stanje populacije. Jeleni su kao vrsta važni za živi svet Srbije, iz različitih aspekata. Ljudi od davnina love jelena iz različitiih razloga, a to su najčešće dobijanje mesa, kože i krzna. Sa druge strane lov može biti sportska aktivnost, tokom koje najčešće stradaju mužjaci zbog svojih parogova. Uništavanje prirodnih staništa i nekontrolisan lov, predstavljaju potencijalnu opasnost, koja može da dovede i do izumiranja pojedinih vrsta divljači, u ekstremnim slučajevima. Ishrana divljači u prirodi može u potpunosti ili delimično bazirati na prirodnoj hrani. U drugom slučaju čovek sprovodi meru dopunskog prihranjivanja divljači u lovištu. U današnjim uslovima prirodni izvori hrane nisu dovoljni iz više razloga, kao što su sporiji rast i razvoj podmlatka, manja plodnost, slabiji kvalitet trofeja, opstanak manjeg broja divljači na nekoj teritoriji, kao i zbog drugih razloga. Raspoloživost prirodne hrane zavisi od uslova u lovištu, stepena čovekove aktivnosti, kao i godišnjeg doba. U zimskom periodu karakterističan je deficit hranljivih materija. Čovekova aktivnost u poljoprivredi i šumarstvu, dovodi do smanjenja prirodnog staništa, a timi i do manje raspoloživosti prirodnih izvora hrane za divljač. U situacijama kada prirodni ulsovi u lovištu omogućavaju gajenje divljaći u manjoj veličini populacije oda ktuelne, potrebno je dopunsko prihranjivajne tokom cele godine. Na taj način se sprovodi prevencija potencijalnih šteta, koje divljač može da nanese šumkim i ratarskim kulturama. U nekim zemljama vrlo je aktivno farmsko gajenje divljači. Slično je gajenju domaćih životinja, s tim što je intezitet ishrane viši. Dopunska prihrana u lovištu predstavlja i metod za tretman dviljači lekovima i vakcinaciju. Primenjuje se i u cilju primamljivanja divljači radi osmatranja, prebrojavanja, hvatanja, obeležavanj,a selekcije, i prebacivanja u druga lovišta, kao i iz drugih razloga. 2
2. Biološke karakterisitike jelena, jelena lopatara i srne 2.1. Taksnomija i evolucija jelena U porodici jelena postoji 17 rodova i 53 vrste, i to u prirodnim staništima na svim kontinentima, osim Australije (Beuković i Popović, 2014). Koleno (Phylum): hordati (Chordata) Razred (Classis): sisari (Mammalia) Red (Ordo): papkari (Artiodactyla) Podred (Subordo): preživari (Ruminantia) Porodica (Familia): jeleni (Cervidae) Koleno (Phylum): hordati (Chordata) Razred (Classis): sisari (Mammalia) Red (Ordo): papkari (Artiodactyla) Podred (Subordo): preživari (Ruminantia) Porodica (Familia): jeleni (Cervidae) o Podporodica (Subfamilia): pravi jeleni (Cervinae) Rod (Genus): jeleni (Cervus) Vrsta (Species): jelen, jelen plemeniti, ritski ili obični jelen, evropski jelen (Cervus elaphus L.) Rod (Genus): jeleni lopatari (Dama) Vrsta (Species): jelen lopatar, jelen lanjac, šarenjak, šareni jelen, lopataš (Dama dama) Rod (Genus): srne (Capreolus) Vrsta (Species): srna (Capreolus capreolus L.) o Podporodica (Subfamilia): šupljozubi jeleni (Odocoileinae) Rod (Genus): šupljozubi jeleni (Odocoileus) Vrsta (Species): virdžinijski jelen ili jelen belorepan (Odocoilus virggianus L.) Od nekih drugih porodica papkara, jeleni se razlikuju po mnogim značajnim osobinama, a pre svega po tome što su preživari. Prvi ostaci životinja iz porodice jelena nalaze se u Aziji, odakle su se širili prema Evropi. Pri tome je nastalo i izumrlo više rodova odnosno vrsta. Sasvim je izvesno da počeci evolucije evropskog jelena (Cervus elaphus L.) datiraju iz davnih vremena, kada se javljaju najstariji izumrli preci poznati kao vodeni patuljasti mošuci. Pronađeni fosilni ostaci lobanja iz slojeva miocena pokazuju da ne postoje značajne razlike između recentnih i izumrlih vrsta. Jedan od rezultata evolucije jelena je i rod jelena lopatara. Pradomovina mu je Mala Azija, odnosno istočno Sredozemlje, sve do Iraka i Irana, gde ih danas gotovo i nema. Počeci evolucije srne vezuju se za eurosibirska prostranstva. U Evropi ima nalaza ostatka srneće divljači još iz početka ledenog doba. Tadašnja srna bila je veća nego današnja, a nastanjivala je srednju Evropu. Najstariji nalazi potiču iz peska kod Mocbax-a u Nemačkoj. 3
2.2. Rasprostranjenost jelena, jelena lopatara i srne Jelenska divljač je rasprostajena širom Evrope. Nastanjuje zapadnu, srednju i severoistočnu Evropu, afrički kontinent, a rasprostranjena je u delu Azije i Severne Amerike. Najpogodnija staništa za evopskog jelena su šumski kompleksi Austrije, Nemačke, Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Srbije. U našoj zemlji jelenska divljač je najrasprostranjenija u dolinama reka Dunava i Save. Tabela 1. Brojno stanje divljači u Republici Srbiji (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016) Godina Običan Jelen Lopatar Srna 2011 4166 635 117505 2013 5126 1001 120095 2015 5522 1098 127853 SRBIJA - SEVER Beogradski region - - 5840 Region Vojvodine 437 824 57652 SRBIJA - JUG Region Šumadije i Zapadne Srbije 153 44 33253 Region Južne i Istočne Srbije 1032 230 31108 Region Kosovo i Metohija - - - Od ukupnog broja jelenske divljači veći deo nastanjuje lovišta kao što su Gornje podunavlje, Karađorđevo i Posavska lovišta u Sremu. Jelena još ima i u Delibatskoj peščari u Banatu, a u istočnoj Srbiji jelena ima na Kučaju, Deli Jovanu, Miroču, Aliji i Homoljskim planinama. Jelenska divljač naseljava i Staru planinu, ali ova populacija migrira na teritoriju Bugarske. U ograđenim lovištima jeleni se uzgajaju u Bukinskom ritu kod Karađorđeva, Plavni kod Bača i u Lipovici na Kosovu. 4
Tabela 2. Pregled brojnog stanja evropskog jelena (Novaković, 1999) Lokalitet Površina, ha Broj grla Kozara (Bački Monoštor) 12000 1500 Apatin 6580 370 Delibatska peščara 33600 450 Bukinski rit (Karađorđevo) 5000 400 Lipovica 3000 250 Plavna 2600 130 Karakuša 8000 150 Crni Lug 730 80 Stara Planina 50000 100 Južni kučaj 52000 370 Miroč Štrbac 16100 20 Severni Kučaj 25500 20 Nacionalni park Đerdap 64000 300 Hajduk Veljko Petrovic (Negotin) 96423 400 UKUPNO 1104803 4540 Pradomovina jelena lopatara je Mala Azija. Već u trećem veku Rimljani naseljavaju neke od svojih provincija lopatarom, u početku na području današnje Španije, Francuske i Nemačke, a odatle i u Britaniju. U srednjem veku jelen lopatar se širi i u druge delove Evrope, pre svega u severna područja kao što su Danska i Švedska. Uglavnom u ograđene prostore i manje površine. U 18. veku je već bio prisutan u slobodnim staništima Portugalije i Italije. Danas je jelen lopatar rasprostanjen gotovo po celoj Evropi, većim delom u ograđenim prostorima, ali ga nalazimo i u prirodnim staništima. Zemlje sa najvećom brojnošću jelena lopatara su Mađarska, Češka, Danska, Slovačka i Španija. Jelen lopatar se u Srbiji uzgaja u ograđenom prostoru. Retko nastanjuje prirodna staništa. Najveća brojnost je u lovištima Vorovo, Dobanovački zabran, Subotička peščara, Marović i Karađorđevo. U istočnoj Srbiji jelena lopatara ima u lovištu Alija i u lovištu Vratna, kojim gazduje lovačko udruženje Hajduk Veljko Petrović iz Negotina. U Aliji ima oko 300 jedinki jelena lopatara, a u Vratnoj oko 150 jedinki. U današnje vreme srneća divljač živi u celoj Evropi, osim u Irskoj i na ostrvima u Sredozemnom moru. Granica rasporstranjenosti proteže se evropskom obalom Sredozemnog mora, ka zapadu do Pirinejskog poluostrva, zatim preko Engleske do jugoistočne Norveške i nekih delova Švedske. U Finskoj srna nastanjuje samo oblast oko severnog dela Botnijskog zaliva i Karelijskog moreuza. Živi u području od balktičkih republika, pa do Sankt Petersburga. Nastanjuje i oblasti u Turskoj, a iz Palestine se proširila u severni Irak, Iran, istočno Zakavkazje i širu oblast Kavkaza. Glavnim arealom rasprostranjenosti evropske srne smatra se srednja Evropa, gde je u današnje vreme najbrojnija u Nemačkoj i u zapadnom delu Čehoslovačke, kao i u ravničarskim i nižim brdskim područjima Austrije, zapadne Poljske, Mađarske, Slovenije, Hrvatske, Rumunije, Bugraske i Srbije. U Evropi živi u šumskim lovištima od ritskih šuma do granice šumske vegetacije. U Srbiji naseljava nizijske i brdske predele, a brojnost joj varira u zavisnosti od stanišnih uslova. Međutim, najbrojnija je tamo gde se šuma naizmenično smenjuje sa obradivim poljoprivrednim površinama. 5
2.3. Morfološke karakteristike jelenske i srneće divljači Jelenska divljač je vrlo lepa i krupna divljač. Evropski jelen je najkrupniji divlji papkar naših lovišta. Mišičavo, krupno i snažno telo, na vitkim žilavim nogama, naročito u slučaju mužjaka, odaje utisak besprekorne skladnosti. Kod većine sisara, pa i kod Cervidea, veličina tela je uslovljena srednjom godišnjom temperaturom. Povećava se sa sniženjem srednje godišnje temperature, dakle od juga ka severu, a na evropskom kontinentu od zapada ka istoku. Pored srednje godišnje temperature na telesne masu utiče gustina populacije divljači, i čitav niz ekoloških faktora kao što su padavine, visoki vodostaji u poplavnim područjima, dostupnost prirodnih izvora hrane, visina i dužina trajanja snežnog pokrivača, osvetljenost ambijenta i dugi faktori. Beuković i Popović (2014) navode da je visina jelena u grebenu 120-150 cm, a dužina tela od vrha njuške, pa do korena repa 220-275 cm, dok telesna masa varira u zavisnosti od tipa staništa. U planinskim lovištima je oko 200 kg, dok su u nizijskim nešto veće telesne mase, čak i do 300 kg. Košute su znatno lakše, telesne mase od 70-150 kg, s tim da mužjaci potpunu telesnu masu dostižu u VII ili VIII godini života, a košuta u V godini (Beuković i Popović, 2014). Zahvaljujući građi svog tela jelenska divljač je prilagođena za trčanje na veće udaljenosti. Trči veoma brzo, naročito izvan šumskih gustiša. Može da pravi skokove i do osam metara u dužinu. Oči jelenske divljači su krupne, smeđe i živahne. Nosno ogledalo je tamnije boje, a uši su relativno dugačke. Greben je nešto viši u poređenju sa krstima, tako da se leđna linija spušta u kaudalnom pravcu. Iznad papka na zadnjoj strani noge, nalaze se po dva zapapka. Papci su tokom evolucije nastali od trećeg i četvrtog prsta, a zapapci od drugog i petog. I papci i zapapci su obavijeni tvrdom rožnatom masom. Telo je obraslo dlakom, čija se boja tokom godine menja i uglavnom je prilagođena boji okoline. Osnovna boja zimske dlake jelenske divljači je siva do sivkasto smeđa, sa tamnijom nijansom na vratu i grebenu. U odnosu na zimsku dlaku, letnja je kraća, ređa, mekša i pripijena uz telo. Dlaka na trbuhu i nogama je mekša i svetlija nego na ostalim delovima tela. Takođe, i na većem delu glave je boja dlake svetlija. Uši se odlikuju tamnijom dlakom u poređenju sa ostalim delovima tela. Deo tela oko repa je karakteristične žućkaste boje dlake, i naziva se ogledalo. Tek oteljena jelenčad imaju svetlo sivu boju dlake sa karakterističnim nizovima svetlih pega, koji se pružaju u kranijalno-kaudalnom pravcu. Jelenska divljač menja dlaku dva puta godišnje, u proleće i u jesen. Menjanje dlake u proleće je mnogo intenzivnije od zimskog, koje u prirodi protiče jedva primetno. Prolećno linjanje počinje krajem marta ili početkom aprila i traje otprilike dva meseca. Kožne žlezde su veoma važne za život divljači, njen kontakt sa jedinkama u populaciji i interakciju sa ostalim elelemntima životne sredine. Lojne žlezde izlučuju masnoću u predelu korena dlake. Ove masne materije štite kožu od preteranog vlaženja i isušivanja. Od klupčastih žlezda najznačajnije su znojne. Značajne su u procesu termoregulacije, kao i u oslobađanju od štetnih produkata metabolizma i viška vode iz organizma. Jelenska divljač se znoji veoma retko, uglavnom posle dugog trčanja ili nekog dugug fizičkog napora. Osim znojnih žlezda, u koži jelenske divljači su i mirisne žlezde. Jelen poseduje tri vrste mirisnih žlezda. To su suzne žlezde ispod očiju (suzište), potkolene žlezde i žlezde u predelu korena repa. Suzište u vreme parenja nabubri, raširi se i luči sekret sa posebnim mirisom. Sve jedinke jelenske divljači bez obzira na pol i na uzrast, imaju potkolene mirisne žlezde. Ove žlezde luče miris koji divljač ostavlja za sobom, prolazeći kroz travu i rastinje. Takođe, u toku sezone parenja, jelen trljanjem ove žlezde o drveće, obeležava svoju teritoriju. Na korenu repa jelen ima repnu mirisnu žlezdu, koja se za vreme parenja uveća i izlučuje miris, po kome se divljač međusobno prepoznaje i pronalazi. Uz mirisne žlezde, jedna od najznačajnijih klupčastih žlezda je mlečna žlezda. Mlečna žlezda je nastala od znojne žlezde, koja se tokom filogeneze izmenila i počela da luči mleko, kao specifičan sekret. U mladih životinja ova žlezda nije potpuno razvijena. U toku prve bremenitosti košuta ona se razvija, a njena funkcija otpočinje sa porođajem. Vime košute je smešteno između zadnjiih ekstremiteta. Sastoji se iz dve samostalne polovine sa po jednom sisom. Košuta u doba pune laktacije za 24 časa izluči od 3,5 do 4,5 litara mleka. Mleko je koloidni rastvor belančevina, pravi rastvor mlečnog šećera i raznih soli, 6
vitamina, fermenata, hormona. Mleko košute sadrži oko 9 % masti. Predstavlja hranu koja omogućava prvu pasivnu imunizaciju i normalan rast i razvoj mladunčeta. Parogovi na glavi predstavljaju najuočljiviji element polnog dimorfizma kod životinja iz porodice Cervidae. To su koštani izraštaji, koji svake godine izrastaju i odbacuju se, što nije slučaj sa pravim rogovima kod šupljoroga. Parogovi rastu iz tačke na čeonoj kosti, koja se naziva parožište. Za razliku od životinja iz ove porodice kod šupljoroga kao što su goveda, ovce i koze, postoji komunikacija šupljine rogova i čeonih sinusa. Dinamika rasta, oblik, veličina, masa i formiranje pobočnih izdanaka parogova, karakterstični su za svaku vrstu. Na kvalitet parogova uticaj imaju brojni faktori. I nasledna osnova i uslovi sredine. Na naslednu osnovu se može uticati kroz selekciju tj. odstrel, a od paragenetskih faktora najznačajniji su uslovi ishrane. U tom smislu disbalans proteina, kalcijuma, fosfora i vitamina D, imaju najveći uticaj. Parogovolje ima veoma veliki značaj u lovnoj privredi, jer predstavlja trofejnu vrednost divljači. Služi za ocenu efikasnosti primenjenih odgajivačkih mera, kao i ocenu stručnog rada u jednoj populaciji određene vrste divljači. Svake godine odbacivanjem parogova visina parožišta se skraćuje. Tabela 3. Pregled srednjih vrednosti prečnika i dužine parožišta po godinama starosti (Novaković, 1999) Uzrast, godine Prečnik Srednja vrednost, mm Dužina Srednja vrednost, mm Levi Desni Levi Desni 5 39 39 63 64 6 41 40 57 57 7 42 42 52 53 8 44 44 50 51 9 45 45 48 49 10 45 44 44 45 11 47 47 43 43 12 48 48 39 41 13 i više 49 50 35 36 Ozlede parožnog temena, usled jakih udaraca ili u borbi tokom sezone parenja, mogu da dovedu do naprsnuća, koja samo u retkim slučajevima ne mogu da se regenerišu i imaju za posledicu pad trofejne vrednosti. Jelen lopatar je znatno manji od običnog jelena. Visina u grebenu iznosi 110 cm. Telesna masa mužjaka je oko 70 kg, dok su košute značajno lakše. Zimska dlaka je tamije, skoro mrke boje. Letnja boja dlake jelena lopatara je svetlo smeđa do kestenjasta, sa belim pegama uzduž cele kičme, a prema je repu sve tamnija. Donji delovi vrata, trbuh i unutrašnje strane nogu su svetlije boje. Rep je sa gornje strane taman, dok je sa donje strane bele boje. Posebnost jelena lopatara je što umesto krune koju čine parošci na vrhu roga kod običnog jelena, ima lopatu, po čemu je i dobio ime. Rogovi snažnih životinja dostižu težinu od 3 kg, a kapitalnih čak i do 4 kg. Odrasli lopatari odbacuju rogove u aprilu ili u maju. Starije jedinke kasnije odbacuju rogove, i u kraćem vremenskom roku, čak i za sat vremena. Kod mlađih lopatara odbacivanje parogova može da traje i do 10 dana. Novi parogovi počinju da rastu u septembru. Srna je najmanji pripadnik familije Cervidea u Evropi. Mužjak se zove srnjak ili srndać, ženka srna, a mladuče lane. Oblika tela je vitak i skladan. U poređenju sa jelenom i jelenom lopatarom, odlikuje se manje izraženim širinama i dubinama, naročito u grudnom delu. Repe je slabo razvijen i teško uočljiv u repnoj regiji, gusto obrasloj dlakom. Ekstremiteti su dugački, veoma tanki i 7
završavaju se malim, fino formiranim papcima, iznad kojih se nalazi zakržljali ostaci papaka. Zapapci pri sporom hodu ne dodiruju zemlju. Zadnji ekstremiteti su razvijeniji od prednjih, sa veoma izraženom i snažnom muskulturom. Zato je visina krsta, u stanju mirovanja, veća nego visina grebena, usled čega se leđna linija podiže u kaudalnom pravcu. Zadnje noge, snažnih mišića, sa čvrstim i veoma pokretnim petnim zglobovima, vidno su duže nego prednje noge i omogućuju duge i visoke skokove. Vrat je dosta nisko nasađen, duži od glave i tanak, ali je u odraslih srna dosta mišićav i znatno jači. Glava srneće divljači je plemenitog izgleda, relativno kratka i kupastog oblika, uža kod srne nego kod srndaća. Oči su krupne, tamne, sa izduženim zenicama. Njuška je crna, a uši su relativno dugačke i pokretljive. Srndać na glavi ima parogove, koje odbacuje svake godine. Manje su razvijeni u poređenju sa jelenom i jelenom lopatarom. Po telesnoj građi i načinu života srneća divljač spada u okretne i brze vrste papkara preživara, koji žive u zoni žbunaste i travnate vegetacije, na rubovima šuma, proplancima i podrastu razih šumskih biljaka. Telesna građa je prilagođena za brze skokove i skrivanje u obližnjem gustišu, a ne za trčanje na većim distancama. Kada se srneća divljač uznemiri beži brzim skokovima. Na otkrivenim terenima beži veoma brzo, i ako je prinuđena da beži na veću daljinu, a naročito ako je gonjena, počinje teško da diše. Tada se dešava da je sustignu veće zveri i rastrgnu. Zbog svojih tankih nogu srna se teško kreće po dubokom snegu ili blatu. Pliva dobro, ponekad i dobrovoljno. Odrastao srnjak sa naših terena, od vrha njuške do korena repa, dužine je 125 135 cm, visok 70 75 cm, a telesna masa bez utrobe je 14 do 20 kg, retko do 25 kg. Srne su u proseku lakše za 5-10% od srnjaka. Telesna masa srneće divljači zavisi i od nadmorske visine staništa divljači. Letnje dlake srneće divljači su skoro ravne, i samo su na čelu starijeg srnjaka i na zadnjem delu leđa donekle talasaste. Boje letnje dlake srneće divljači je skoro ravnomerno riđa do crvenomrka, dok je zimi žućkastosiva do sivomrka, s tamnije obojenim leđima i gornjim delom vrata. Donji deo grudi, trbuh i unutrašnje strane nogu obojeni su žučkasto, a u predelu oko korena repa je bela površina, koja se u Evropi naziva ogledalo. Ova površina je u srnjaka koji miruje elipsasta, a kod srna srcastog oblika. Tek olanjena lanad su mrke do sivomrke boje, sa nizovima belih mrlja na bokovima i vratu. Zimska dlaka srneće divljači je duža, grublja i gušća. Srneća divljač menja dlaku dva puta godišnje, u proleće i u jesen. Prolećno linjanje traje od aprila do juna, a jesenje počinje u toku septembra i traje do polovine oktobra. Kao i drugi papkari preživari, iz porodice Cervidea, i srna ima brojne žlezde u koži, ali je u odnosu na ostale vrste iz porodice, karakteristična po značajno razvijenijoj međuprsnoj žlezdi, između papaka. Ova žlezda luči mirisnu masnu materiju, koja pomaže održavanje strukture i funkcije papaka, ali ostavlja i jak mirisni trag. Upravo zato pse najviše uznemirava trag srneće divljači. Na lateralnim stranama nogu, ispod petnih zglobova, nalaze se zadebljanja kože, bogata brojnim mirisnim žlezdama. Aktivne su kod oba pola osim kod ženki u toku sezone parenja. Kod srndaća je koža na čelu, ispod rožišta, zadebljala i tvrđa. Taj deo kože sadrži brojne mirisne i masne žlezde. Aktivnost mirisnih žlezda najveća je u proleće, a masnih u periodu parenja. Izrazito i veoma važne mirisne žlezde smeštene u predelu oko korena repa i u analnoj regiji. Izrazito su aktivne samo kod ženki, u kratkom periodu tokom sezone parenja, što je u neposrednoj vezi sa dozrevanjem jajnih ćelija. 2.4. Reprodukcija jelenske i srneće divljači Jelenska divljač dostiže polnu zrelost u uzrastu od dve godine. Evropski jelen je poligamna vrsta. Jelen se pari sa više košuta u polnom žaru, u toku jedne sezone parenja, od jula do decembra. Od klimatskih i ostalih uslova u staništu zavisi kada će nastupiti parenje jelenske divljači. U planinskim predelima nešto kasnije, nego u ravničarskim. Do perioda parenja košute su u krdima, sa svojom teladi. Čak ni tada se krdo ne razbija. Košuta napušta tele samo kratko, u toku parenja. Jeleni formiraju posebna krda. Ove socijalne strukture se razbijaju u sezoni parenja. Jeleni se bore za košute. Košuta se pari nekoliko puta u periodu od 2-4 dana. Graviditet traje oko osam meseci. Košute donose mladunčad na svet od kraja aprila do juna, najčešće u maju. Košuta koja se priprema za telenje, prepoznaje se po tome što se 5-6 sati pre telenja izdvaja iz krda i pronalazi neko pogodno mesto na kome se teli. Posle telenja košuta lizanjem osuši tele, naročito u predelu stomaka. Lizanjem stomaka stimulišu se kontrakcije crevnog trakta teleta, što izaziva potrebu za sisanjem. 8
Jelenče je spremno da napravi prve korake već kod prvog sisanja, ali ga majka ne vodi sa sobom još desetak dana. U tom periodu sakriva ga negde u blizini mesta telenja. Tek nakon tog perioda, tele se u potpunosti pridružuje košuti. Na visinu embrionalne smrtnosti utiču pre svega ambijentalni uslovi, i to u prvom redu klima. Najveći gubicu su u toku oštrih zima, sa intenzivnim snežnim padavinama, naročito u lovištima u kojima se ne sprovodi adekvatna dopunska prihrana divljači. Reproduktivni život jelena lopatara je veoma sličan kao kod evropskog jelena. Sezona parenja jelena lopatara počinje polovinom oktobra. U borbama mužajci izgube i do 15% telesne mase. Procenat koncepcije kod juvenilnih košuta je oko 70%, a kod starijih grla do 90%. Na svet donose jedno, ređe dva teleta. Srndaći su osim kratkog perioda krajem zime i početka proleća, sposobni za razmnožavanje skoro cele godine, ali sezona parenja počinje krajem jula i početkom avgusa kada srne ulaze u polni žar. Najpre se pare prošlogodišnja ženska lanad, a na kraju stare vodeće srne. Borbe srndaća za vreme parenja su česte, a ponekad mogu završiti kobno, čak i za oba suparnika, ako dođe do zapetljavanja parogova. Srne se pare sa pobednikom, nekoliko puta u toku 2-3 dana. Srndać se pari sa najviše 3-5 srna. Kod srna se javlja pojava koja je specifična i svojstvena pojedinim divljim životinjama, poznata pod nazivom embriotonija. U nepovoljnim ambijentalnim uslovima nakon oplodnje, plod se razvija nekoliko narednih dana i potom ulazi u fazu mirovanja. Krajem jeseni se nastavlja razvoj ploda, u narednih 150 dana. Na taj način lanad dolaze na svet u periodu bujne vegetacije, kada ima najviše hrane. Graviditet sa embriotonijom traje do 280 dana, a bez embriotonije 165 dana. Srna najčešće olani 1 ili 2 laneta. Vrlo retko tri. 2.5. Socijalni život jelenske i srneće divljači i odnos prema faktorima sredine Jelenska divljač ima jako izražen nagon za formiranjem krda. Utoliko više ukoliko nastanjuje stepska područja, u poređenju sa šumskim. Van sezone parenja jeleni formiraju odvojena krda. Košute su u posebnim krdima, sa svojom teladi, iz prošle i tekuće godine. Pred telenje košuta, prošlogodišnji muški jelenčići odvajaju se i priključuju krdima mladih jelena, dok jednogodišnja ženska grla ostaju uz majku. Krdima mladih jelena ponekada se priključuju i starija muška telad iz tekuće godine, ukoliko su ostala bez majke. Zapaženi su i slučajevi solitarnog života mladih jelena. Boravak u krdu mladih jelena predstavlja kritičan period za muške individue. Još uvek nemaju sposobnost da odaberu pašu najboljeg kvaliteta, što se nepovoljno odražava na porast i razvoj. To dodatno potencira stres izazvan promenom socijalnog ambijenta. U krdu košuta vrlo retko se nađe neki stariji jelen, i obratno. Iako retko, dešava se da kada jeleni menjaju parogove, tokom zimskog perioda, takva košuta zauzme alfa poziciju u krdu. Za vođu krda se nameće košuta sa najistančanijim čulima (njuh, sluh, vid). To je alfa jedinka, koja dobro zapaža, brzo donosi odluke i određuje ponašanje celog krda. Diktira tempo kretanja, odnosno mirovanja. Predvodi krdo pri izlasku na pašu i pojilište i slično. Baš zato, pri selekcijskom odstrelu jelenske divljači, treba se fokusirati na grla sa začelja krda, a nikada na alfa košutu i njeno tele. Opisana socijalna organizacija podleže promenama samo tokom sezone parenja. Krdo je stabilan oblik organizacije jelenske divljači. Van sezone parenja, individue će biti izbačene iz krda, isključivo u slučaju bolesti ili povrede. Jelenska divljač u toku zime vrlo nerado menja stanište, i to isključivo u situacijama kada nemaju dovoljno hrane. U takvim situacijama, nastoje da pređu u ranije naseljavana staništa. Uprkos činjenici da je jelenska divljač veoma krupna i snažna, uticaj sredine na njen život i razvoj je veoma izražen. Ako su ekološki faktori koji deluju na populaciju nepovoljni, oni će se negativno odraziti i na čitav niz bioloških parametra jelenske divljači. Od činilaca koji se najviše odražavaju na život i razvoj jelenske divljači, najveći uticaj imaju klimatski uslovi, predatori i čovek. Jaki mrazevi, intenzivne padavine, dubok sneg i dugotrajne suše, mogu da predstavljaju veliki problem za jelensku divljač. Niske temperature, same po sebi, ne predstavljaju problem ukoliko je zdravstveno stanje u populacijama jelenske divljači na adekvatnom nivou. Međutim, postoji nepovoljan posredni uticaj, jer jaki mrazevi uništavaju vegetaciju neophodnu za ishranu jelena. 9
Dubok sneg otežava pristup hranilištima, i neretko dovodi do ozbiljnih povreda nogu. Sposobnost jelenske divljači da uspešno prezimi je u zavisnosti od uzrasta, kondicije i zdravstvenog stanja na početku zime, i naravno od trajanja zime. U sušnim godinama veliki broj grla ulazi u zimu sa niskom telesnom kondicijom. Poseban problem su mrazevi koji nastupe neposredno posle poplava. U takvim situacijama led otežava kretanja jelenske divljači, a i povrede su učestalije. I vetrovite zime su problematične, jer u takvim uslovima dolazi do značajnog pada apetita kod jelena. Od prirodnih predatora koji mogu da ugroze jelensku divljač najopasniji je vuk, ali i druge vrste. U manjoj meri problem predstavljaju ris, šakal, medved, orao, a ređe i lisica i kuna. Vuka danas na područiju Vojvodine nema, ali u nekim lovištima je evidentan porast brojnosti kao npr. Kopaonik, Golija, Tara, Deli Jovan, Stara Planina, pa i druga lovišta. To se negativno održava na brojnost papkarske divljači na tim područjima. U odnosima kompeticije između nepredatorskih vrsta divljači, jelenska divljač potiskuje druge vrste divljači, pre svega srnu. Međutim, divlja svinja konkuriše jelenu u prirodnoj ishrani u konzumiranju žira, na poljima za divljač, kao i u konzumiranju dodane prihrane u lovištu. Ipak, smanjenju brojnosti jelenske divljači daleko najviše doprinosi čovek, proširenjem ruralnih i urbanih naselja, izgradnjom saobraćajnica i industrijskih objekata, kao i radovima u poljoprivredi i šumarstvu. Socijalni život jelena lopatara u značajnoj meri je sličan kao kod evropskog jelena. To je takođe životinja koja formira krda, ali brojčano veća u poređenju sa evropskim jelenom. U sezoni parenja borbe retko završavaju fatalno, zahvaljujući karakterističnoj građi parogova. Jelen lopatar je teritorijalna životinja. Nema izražene migratorne sklonosti. Nastanjuje relativno malu teritoriju. To su neki od razloga za uzgajanje jelena lopatara u ograđenim lovištima. U takvim uslovima, predatori koji inače predstavljaju prblolem za evropskog jelena, u slučaju lopatara nisu od značaja. Međuti, evropski jelen i divlja svinja su mu konkurenti u ishrani. Zato se u ograđena lovišta, uz jelena lopatara naseljava muflon. Preko leta, do druge polovine avgusta ili početka septembra, krda srna sa lanadima su odvojena od krda srndaća. U tom periodu srna doji lane i veza između njih je izuzetno jaka. Do te mere da u slučaju gubitka majke lanad nisu sposobna da se integrišu u krdo. Početkom jeseni, sa slabljenjem polne aktivnosti srndaća, njihova krda se udružuju sa krdima srna i lanadi. Ovakva velika krda su karakteristična za period do kraja marta meseca. U ovakvim krdima srndać je retko na poziciji alfa jedinke. Veličina udruženih krda zavisi pre svega od gustine naseljenosti staništa i brojnosti populacije, naravno u odnosu na resurse. U tom smislu nije od značaja samo dostupnost hrane, nego i struktura i raspored površina pod livadama, niskim rastinjem i visokim drvenastim biljnim vrstama. U uslovima gušće vegetacije, koja pruža dobre uslove za skrivanje i zaštitu srneće divljači, veličina udruženih krda je manja ili su krda raširena na veću teritoriju u odnosu na zimski period. Krajem jeseni veza majke i laneta značajnije oslabi, a srne je konačno prekidaju u potpunosti, neposredno pred lanjenje. Srndaći se izdvajaju u posebna krda u aprilu, kada počnu da im rastu parogovi. Kako se razvoj parogova približava kraju, a raste aktivnost polnih žlezda, srndaći počinju solitarni život a borbe među njima se intenziviraju. Samo se mladi srndaći čiji ciklus rada polnih žlezda, u odnosu na odrasle, u toku godine kasni, i dalje drže u krdima. Slično kao što ima sklonost ka grupnom životu srneća divljač ima i sklonost prema zadržavanju na određenom staništu. Srne nerado migriraju, naročito zimi. Iako je srneća divljač rasprostranjena u raznovrsnim područjima, mnogo više je osetljiva ne nepovoljne ambijentalne uslove, u poređenju sa ostalim vrstama parogate divljči, koja nastanjuje našu zemlju. Teško podnosi jake mrazeve u kombinaciji sa visokim snegovima. Srneća divljač najteže podnosi nagle promene temperature. U uslovima jakih mrazeva, koji se smenjuju sa otopljenjem, nastaje snežna pokorica, koja otežava pristup hrani. Planinske populacije su otpornije od ravničarskih. Ipak, kada su zime vrlo jake, gubici su najveći kod podmlatka, potom kod gravidnih srna i na kraju i kod srndaća, u uslovima ekstremnih hladnoća. To je u direktnoj vezi sa formiranim telesnim masnim rezervama, koje su najmanje kod podmlatka a najveće kod srndaća. Svakako da je u tom smislu od ogromnog uticaja i opšte zdravstveno stanje u populaciji. Može se zaključiti da je u slučaju srneće divljači, zima jedan od najvećih faktora 10
prirodne selekcije, odmah iza predatora. Srna, kao sitnija od jelenske divljači, je daleko više ugrožena od predatorskih vrsta koje predstavljaju potecijalnu ili uslovnu opasnost za evropskog jelena i jelena lopatara. Agroindustrijski kompleksi i stanište srna su se preklopili u većoj meri, u poređenju sa jelenskom divljači. Srne na taj način lakše dolaze do hrane, ali uz izvesne štete koje nanose u poljoprivredi i šumarstvu. Takođe, postoji i izražen nepovoljan uticaj privrede i ostalih delatnosti čoveka na brojnost populacija srneće divljači. Podmladak neretko stradava od poljoprivredne mehanizacije, naročito tokom žetve ratarskih kultura, a generalno sve kategorije su podložne trovanju raznim štetnim materijama, kao što su pesticidi i kontaminanti iz otpadnih voda. Ozbiljan problem su i mehaničko-fizičke povrede pri prelasku preko puteva, pruga, veštačkih vodotokova i drugih saobraćajnica. Poljoprivreda, šumarstvo, lov, ribolov, turizam i mnoge druge čovekove aktivnosti, vrlo često su faktor remećenja mira, koji je neophodan srnećoj divljači u prirodnom staništu. 11
3. Fiziološke specifičnosti varenja hrane i metabolizma divljih preživara Jelensku i srneću divljač u našoj zemlji predstavljaju životinje iz reda papkara i podreda preživara. Takve životinje odlikuju se složenom građom želuca. Njihov želudac je višekomorni. Prvi deo želuca naziva se burag (rumen). Na njega se nastavlja mrežavac (reticulum). Ove dve komore u konkteksu fiziologije varenja predstavlaju jedinstvenu funkcionalnu celinu. Na mrežavac se nastavlja listavac (omasus), a zadnji deo višekomornog sistema želudaca je sirište (abomasus). Sirište je po građi i funkciji identično pravom želucu, kao i kod svih ostalih sisara. Naziv preživari dolazi od karakterističnog načina iskorišćavanja hrane. Konzumirana hrana kod preživara ostaje u buragu, gde se temeljno meša, a onda se vraća u usta na detaljnije žvakanje i natapanje pljuvačkom. Proces preživanja počinje 30-60 minuta posle uzimanja hrane i traje 7 8 časova, sa manjim ili većim prekidima. Za vreme preživanja životinja obično mirno leži. Ovakav način iskorišćavanja hrane je posledica evolucije. Nepredatorske vrste biljojeda su razvile sposbnost da konzumiraju velike količine hrane na pašnjaku, i potom se povuku u skrovišta, u kojima su u manjoj meri izložena predatorima. Međutim, postoje još neke, daleko komleksnije, razlike između preživara i ostalih biljojedih sisara. I jedni i drugi su orijentisani na konzumiranje hrane biljnog porekla, ali je preživari daleko efikasnije iskorišćavaju. Naročito kada se radi o hranivima bogatim celulozom. Razlog je činjenica da burag preživara nastanjuju brojni mikroorganizmi, koji se u prirodi ne nalaze u bilo kojoj drugoj sredini. U buragu im opstanak omogućava karakteristična elektrohemijska reakcija, koja je neutralna do blago kisela. Takođe, u buragu nema tkivne produkcije digestivnih enzima, kao što je to slučaj u sirištu tj. pravom želucu. U takvim uslovima procesi razgradnje hrane u buragu nisu enzimski, nego fermentativni. Drugim rečima, razlaganje hrane se odvija pod uticajem lokalnih mikroorganizama, a pre svega bakterija. U tom kontekstu najveći značaj imaju celulolitičke bakterije. Zahvaljujuži dejstvu njihovih enzima, koji razgrađuju celulozu, zid ćelija iz konzumiranog materijala biljnog porekla se razgrađuje, pa sadržaj ćelija postaje dostupan za dalju razgradnju fermentativnim putem, pod uticajem drugih mikroorganizama. Tu sposobnost nemaju nepreživarski biljojedi. Zahvaljujući tome efikasnost iskorišćavanja hraniva biljnog porekla, u slučaju preživara, je na daleko višem nivou. U tom kontekstu preživari se mogu razmatrati kao najviši domet evolucije, kada je reč o biljojedima (Radivojević, 2016). Ipak, opisana superiornost preživara ne završava se na tome. U buragu se nalaze i brojne protozoe ili praživotinje, koje se hrane lokalnim bakterijama. Upravo zbog toga, efikasnost preživara u iskorišćavanju proteina je veoma visoka. Proteini biljnog porekla bakterije buraga koriste za svoje potrebe, odnosno za sintezu sopstvenih proteina. Protozoe na bazi bakterijskog proteina stvaraju sopstvene. Na taj način se unapređuje biološka vrednost proteina. Ona je u materijalu koji napušta burag daleko veća u poređenju sa konzumiranom hranom biljnog porekla. U zavisnosti od toga u kojoj meri se proteini razgrađuju u buragu, u ishrani preživara se razmatraju dve kategorije proteina. Razgradivi i nerazgradivi. Upravo u tom kontekstu postoje izvesne razlike između pojedinih vrsta divljih preživara, pre svega između jelena i srna. Hemijska analiza sadržaja buraga srna uvek pokazuje relativno visok sadržaj sirovih proteina, u rasponu od 26,94-36,08% (Đorđević i sar., 2009). Prvenstveno zbog toga što srne u uslovima prirodnih staništa konzumiraju biljne delove sa visokim sadržajem proteina i niskim sadržajem vlakana. Na poljoprivrednim površinama konzumiraju najviše zelenu masu lucerke i crvene deteline, kao i soju i pasulj. To znači da su potrebe srna u proteinima veće u odnosu na jelene, naročito u nerazgradivom proteinu. Načelno, životinje iz porodice Cervidae, u odnosu na šupljoroge, imaju manje potrebe u ukupnim proteinima, ali veće u nerazgradivom proteinu. 12
Za preživare je karakteristična i značajna produkcija vitamina rastvorljivih u vodi u buragu, kao rezultat aktivnosti lokalnih mikroorganizama. Pre svega vitamina B grupe. Otuda odrasli preživari, sa dovoljno razvijenim buragom, imaju relativno niske potrebe u ovim vitaminima. 13
4. Ishrana divljih preživara iz porodice jelena Jeleni su životinje koje uglavnom pasu i brste zeljastu biljnu masu. Glavnu hranu jelenske divljači, u prirodnim staništima, predstavla livadsko bilje, kao i zeleni delovi žbunastih i drvenastih biljnih vrsta. Pored toga, jeleni rado konzumiraju i šumske plodove, kao što su žir hrasta i bukve, kesten i šumsko voće. Kada su im dostupne ratarske kulture, kao što su lucerka, strna žita i kukuruz, vrlo rado ih konzumiraju. Paleta hraniva koju jeleni konzumiraju u velikoj meri zavisi od dostupnosti. Veliku ulogu ima nivo, intenzitet i obim prihranjivanja u lovištu. Novaković (1996) navodi da u buražnom sadržaju jelena, sve do početka proleća, u lovištima u kojima nema na raspolaganju dodatnu hranu, oko 95% sadražaja predstavljaju drvenaste biljke, odnosno ne više od 5% u uslovima kada je organizovano prihranjivanje. Kada počne biljna vegatacija, udeo sadržaja buraga, poreklom iz drvenastih biljnih vrsta ne prelazi nivo karakterističan za zimski period, u uslovima prihranjivanja. Ovaj podatak jasno oslikava značaj dopunske prihrane jelenske divljači u zimskom periodu. Najveći deo potreba u hrani tokom vegetacije, a delom i tokom zimskog perioda, jelenska divljač podmiruje na bazi prirodnih izvora. Cilj uzgajivača treba da bude usmeren na obezbeđivanje prirodne hrane divljači u što većoj meri, što podrazumeva kultivisanje prirodnih i veštačkih ispasišta za divljač (livade i pašnjaci), ili zasnivanja oraničnih polja za divljač, zasejanih odgovarajućim kulturama. Prirodni uslovi ishrane u znatnoj meri mogu biti poboljšani usklađanjem šumskog i lovnog gazdovanja, pri čemu se uzgojnim merama omogućuje rast prizemne flore i žbunastih vrsta grmlja. Srneća divljač je u ishrani selektivnija od jelenske divljači, pa konzumira u većoj meri pupoljke, izdanke i lišće iz vršnog dela biljke, odnosno hranu bogatiju proteinima. Početkom proleća i jeseni, srne rado konzumiraju pečurke. U današnje vreme jedna od osnovnih karakteristika ambijenta koji nastanjuje jelenska i srneća divljač jeste preplitanje agroekooloških i prirodnih ekosistema. Staništa naših divljih preživara u značajnoj meri protežu se na poljoprivredne površine. U takvoj situaciji, a naročito uz neadekvatno gazdovanje lovno-privrednih subjekata, izvestan je i određeni nivo štete koje divljač može da nanese poljoprivredi. Đorđević i sar. (2009) navode značajne zaključke, na bazi pregleda uzoraka sadržaja buraga odstreljene divljači. Pre svega u kontekstu izbora hrane koju životinje konzumiraju. U velikom broju slučajeva, čaki prostim organoleptičkim pregledom sadržaja buraga, uočava se da jelenska i srneća divljač, u značajnoj meri konzumira neke ratarske kulture, a pre svega kukuruz i pšenicu. To potvrđuje postojanje problema šteta koje divlje životinje mogu da nanesu ratarskoj proizvodnji. U letnjem periodu pregled sadržaja buraga upućuje na konzumiranje zelene mase, dok se u zimskom periodu u intraruminalnom sadržaju uglavnom nalaze zrno kukuruza i hrastov žir, što dokazuje promenu načina ishrane u cilju stvaranja masnih rezervi za zimski period. 4.1. Najznačajnija hraniva u ishrani životinja iz porodice jelena 4.1.1. Zelena hraniva Čovekova aktivnost u poljoprivredi i smanjenje prirodnih staništa ograničavaju prirodnu ishranu divljači tokom cele godine. Čovek je od davnina zauzimao najkvalitetnije zemljište za poljoprivrednu proizvodnju, dok je divljim životinjama ostavljao manje plodne, močvarne, peskovite i druge terene koji nisu pogodni za intenzivnu obradu. Prirodna produkcija hrane za divljač na takvim terenima je neodgovarajuća, kako u kvantitativnom tako i u kvalitativnom pogledu. Ipak, uz dobre agrotehničke mere se može promeniti prirodna produkcija hrane i obezbediti kvalitetnija hrana za divljač, u toku skoro cele godine. Zelena hrana koja se može 14
proizvesti u takvim uslovima je fiziološki najpogodnija za preživarsku divljač, za razliku od dodate konzervisane kabaste hrane ili koncentrovane hrane. Osnovna karakteristika zelene hrane proizvedene na travnjacima ili oranicama jeste visok sadržaj vode, na nivou od 60 80%. Procenat vlage zavisi pre svega od stepena zrelosti biljke. Suva materija zelenih hraniva može da sadrži i do 20% sirovih proteina, pa i više, što zavisi pre svega od botaničkog sastava travnjaka. Ukoliko je veće učešće leptirnjača, toliko će biti i veći procenat proteina. U ukupnoj količini sirovih proteina, 45-85% su pravi proteini, a preostali deo su amidi. Jelenska divljač dobro koristi i amide zahvaljujući simbiotskoj mikroflori u predželucima. Količina celuloze je veoma varijabilna i zavisi u najvećoj meri od faze razvića biljka. Mlade biljke sadrže 15 18% sirove celuloze, koja je zahvaljujući manjem stepenu lignifikacije svarljivija. Starije i zrelije biljke imaju značajno veći procenat sirove celuloze, čak 20 30 %. Sadržaj sirovih masti u suvoj materiji zelenih hraniva je nizak i iznosi do 5 %. Veći ili manji deo sirovih masti su jedinjenja koja po hemijskoj prirodi nisu lipidi. To su etarska ulja, voskovi, biljni pigmenti (hlorofil, karotin, ksantofil), vitamini rastvorljivi u mastima i druge materije. Količina i sastav pepela (mineralnih materija) zavise od prisustva pojednih makroelemenata i mikroelemenata u zemljištu. Procenat pepela u zelenim biljkama je 7 11 %. Najviše zastupljen sastojak pepela je kalcijum, a sadržaj fosfora zavisi od stadijuma razvića biljaka. Mlade biljke sadrže veći procenat fosfora, oko 0,2 0,6 %. Zelene biljke sa pašnjaka su bogate pre svega B-karotenu,vitaminima B kompleksa, kao i u vitaminima K i C. U kilogramu mladih zelenih biljaka ima 50 100 mg karotina, dok se u starijim biljkama značajno smanjuje taj sadržaj. 4.1.1.1. Travnjaci Pored prirodnih ispasišta, moguća je proizvodnje hrane za divljač melioracijom priorodnih travnjaka, kao i zasnivanje sejanih travnjaka. Pri zasnivanju travnjaka prednost treba dati smešama višegodišnjih leptirnjača i trava, jer se dobija više suve materije po jedinici površine, kao i više proteina, a odnos proteina i energije je bolje izbalansiran. Smeše leptirnjača i trava manje variraju u pogledu prinosa, u odnosu na čiste kulture, a pri košenju se brže suše, sa manje mehaničkih gubitaka pri manipulacijama. Iskorišćavanje travnjaka može da bude i kombinovano, delimično putem ispaše, dok se jedan deo prinosa koristi za spremanje konzervisane stočne hrane (seno, senaža, silaža) za zimski period ishrane. Ukoliko je ispaša predviđena kao dominantni oblik eksploatacije travnjaka, onda pašnjake treba formirati na udaljenim mestima u lovištu, kako bi se izvršila prirodna disperzacija životinja u potrazi za hranom. Međutim, opredeljenje za ispašu ili košenje kao dominantni oblik iskorišćavanja travnjaka, u velikoj meri određuje izbor kultura u višegodišnjoj travno-leguminoznoj smeši. Iako lucerka prednjači s obzirom na hranljivu vrednost, prinos i dugovečnost, ne podnosi dobro gaženje, pa se koristi za spremanje konzervisane kabaste hrane za divljač. U slučaju kada se zasniva livada koja će se prvenstveno koristiti za ispašu, crvena detelina predstavlja bolju leguminoznu komponentu smeše. 4.1.1.2. Zelena hraniva proizvedena na oranicama U stočarstvu proizvodnja zelene stočne hrane na oranicama predstavlja alternativu travnjacima, kada je reč o ishrani preživara. Uglavnom se travnjaci zasnivaju u brdsko-planinskim područjima, dok je opredeljenje za proizvodnju zelene hrane na oranicama karakteristično za ravničarska produčja. Koliko će jedno ili drugo rešenje biti prihvatljivo za dopunsku ishranu divljih preživara, pre svega zavisi od opremljenosti lovnih gazdinstava zemljišnim površinama, sredstvima mehanizacije, kao i drugim faktorima, gde najveći značaj ima konfiguracija terena. Kada je reč o ishrani domaćih preživara, a pre svega goveda, proizvodnja zelene hrane na oranicama je jedan od osnovnih modela obezbeđenja potreba u stočnoj hrani. Ovaj način proizvodne kabaste hrane je poznat kao zeleni krmni konvejer. Adekvatnim izborom pojedinih biljnih kultura, omogućava se takav plan setve i žetve, koji obezbeđuje zelenu kabastu hranu za period od šest ili više meseci u 15
toku godine. Obično su prve kulture koje su na raspolaganju za košenje u proleće iz porodice krstašica. Najčešće je to uljana repica. Zatim pristižu smeše jednogodišnjih biljnih kultura iz porodica trava i leguminoza. To su ozime smeše strnih žita, kao što su ovas, tirikale ili raž, i leguminoza kao što su grahorica ili stočni grašak. Tokom leta najznačajnije kulture za stoku, u sistemu zelenog krmnog konvejera su lucerka, kukuruz, sirak i sudanska trava. Završne kulture, u ovom sistemu proizvodnje kabaste hrane za stoku su, tokom jeseni su perko i stočni kelj. Međutim, koliko god da je sistem proizvodnje kabaste stočne hrane na oranicama pogodan za stočarstvo, toliko ima i mnogo ograničenja u dopunskoj prihrani preživarske divljači. Tokom većeg dela zimskog perioda, nadzemna masa ozimih smeša strnih žita i jednogodišnjih leguminoza je niska. Stoga je nedostupna za divljač, već pri malo većoj visini snežnog pokrivača, a naročito kada se na njemu formira i ledena pokorica. Alternativa može da bude proizvodnja jarih smeša, ali samo u situacijama kad se raspolaže adekvatnom mehanizacijom za pravljenje senaže ili sena. 4.1.2. Korenasto krtlolasta hraniva Šećerna i stočna repa, čičoka, mrkva i slična hraniva, odlikuju se visokim sadržajem vode, velikom svarljivošću suve materije i malim sadržajem proteina i masti. Suva materija se najvećim delom sastoji od lako rastvorljivih ugljenih hidrata. Najveći značaj ima čičoka, jer se može gajiti u lovištima, pa je sa stoga najpogodnija za dopunsku ishranu divljači. Nadzena masa čičoke raste i do tri metra u visinu, pa predstavlja i dobar zaklon za divljač. Parcela pod čičokom može trajati godinama, jer i posle boravka divljači na njoj, u zemlji ostane dovoljno krtola koje će se razviti u zelene biljke naredne sezone. Čičoka sadrži oko 22% suve materije, 1% sirove celuloze, 0,2% masti i oko 2 % sirovih proteina, od čega je 30 40 % amidnog oblika. Srneća divljač rado konzumira njene nadzemne izdanke, ali i krtole koje kopaju papcima. Bilo da se radi o krtolama čičoke ili neke druge biljne kulture, mora se voditi računa o tome da se lako kvare, plesnive i trunu. Stoga se mora obratiti naročita pažnja na njiihovo skladištenje i čuvanje. Radi lakše i brže distrubicije, preporučuje se čuvanje u trapovima u blizini hranilišta. Trapljenje je jednostavan način za čuvanje korenasto krtolastih plodova. Najpogodnija temperatura za čuvanje korenasto krtolastih plodova je 2-5. 4.1.3. Plodovi šumskog bilja Deo potrebne hrane za zimsku prihranu divljači može se obezbediti prikupljanjem plodova samoniklog šumskog bilja. Tu se pre svega misli na žir hrasta i bukve, kesten, divlje jabuke, kruške, oskoruše, glog, crni trn i druge plodove, koje srneća i jelenska divljač rado konzumiraju. Kako se ovakvi plodovi ne bi pokvarili usled plesnivosti, potrebno je da se dobro osuše. Stoga su žir i kesten najpogodniji. Kesten mora biti zdrobljen, jer ga srne ne mogu koristiti u celom komadu. Tanini iz kestena sprečavaju pojavu proliva i dovode do izbacivanja crevnih parazita. 4.1.4. Konzervisana kabasta hrana 4.1.4.1. Seno Seno je najstarije kabasto hranivo koje se koristi za ishranu domaćih preživara. Uvažavajući hranljivu vrednost, a naročito sadržaj proteina, najkvalitetnije seno dobija se od lucerke. Za prihranu divljih preživara ima daleko veći značaj od senaže i silaže, zbog većeg sadržaja suve materije. To značajno olakšava transport, lagerovanje i distribuciju. Divlji preživari iz porodice jelena, za razliku od domaćih, konzumiraju manje količine sena. Razlog je činjenica da radije konzumiraju hraniva sa preko 40% vlage. Ipak, u zimskim uslovima, neophodno je obezbeđenje izvesnih količina sena za prihranu jelenske i srneće divljači. Zbog ograničenog konzumiranja, seno za jelensku i srneću divljač mora da bude vrhunskog kvaliteta i botaničkog porekla. Najbolje je lucerkino seno. 16