Univerzitet u Kragujevcu Fakultet pedagoških nauka u Jagodini ZADATAK ZA PRAKSU INKLUZIJA U OBRAZOVANJU POMOĆ U RAZVOJU PRIJATELJSKIH ODNOSA UČENIKU KOME JE POTREBNA DODATNA PODRŠKA Mentor: Dr Sunčica Macura Dr Jelena Starčević Studenti: Brankica Antić 26/2011-U Anastasija Radojković 25/2011-U Novembar 2013. Aleksandra Popović 27/2011-U 1
Inicijali učenika : Učitelj: Osnovna škola: Odeljenje: A.D. Vesna Gligorijević Rada Miljković (matični objekat) II/2 Osnovna škola Rada Miljković je lepo uređena škola sa prostranim školskim dvorištem i igralištem koja služe za odmor učenika i obavljanje raznih aktivnosti. Najveće bogatstvo ove kao i svake druge škole, jesu deca koja stiču kvalitetno obrazovanje zahvaljujući stručnom nastavnom kolektivu. Dolazak u školu nosio je sa sobom osećanje iščekivanja ali i straha zbog neizvesnosti kako će nam biti na praksi u novoj školi. Ušavši u školsku zgradu, dočekala nas je jedna ljubazna učiteljica koja nam je sa osmehom na licu pokazala raspored učionica po odeljenjima. Kada je školsko zvono označilo početak nastave prijatno smo se iznenadile kada smo shvatile da će upravo ta učiteljica ove godine biti naš mentor. Učiteljica se predstavila a zatim smo to i mi učinile kako bi nas učenici upoznali. Bila su to nežna i umiljata bića koja su sa radoznalim očima posmatrala i pratila svaki naš pokret. Pokušavale smo da prvi susret sa decom bude što prijatniji obzirom da je prvi utisak veoma važan. Smestile smo se u poslednjoj klupi. Pošto je učionica prilično mala, klupe su raspoređene u dve kolone s tim što se u jednoj koloni nalazila 2
po jedna klupa poređane u nizu jedna iza druge, dok su se u drugoj koloni nalazile po dve spojene klupe u svakom redu. Na panou su se nalazili radovi i fotografije učenika a po zidovima slike značajnih ličnosti srpskog naroda kao i ilustracije učenika (npr.kruženje vode u prirodi, reljef, vodeni ekosistemi itd.) Odmah na prvom času pažnju nam je privukla devojčica romske nacionalnosti koja je sedela sama u poslednjoj klupi smeštenoj do zida. Devojčica A.D. je imala gustu, dugu, crnu kosu koja se presijavala na svetlosti, krupne crne oči, rumene usne, čistu odeću (crveni džemper, roze pantalone i ružičasti šal), uredne knjige i sveske i predivan osmeh. Zaključile smo da je to marljiva, umiljata, odgovorna učenica. Zanimalo nas je zašto je ona sedela sama i izdvojena pa smo to upitale dve devojčice. One su nam odgovorile da su je zvale da sedi sa njima ali da je A.D. to odbila. Kad se začulo školsko zvono koje je označilo kraj časa i početak odmora prišle smo kod A.D. i upitale je zašto neće da sedi kod svojih drugarica. Devojčica nam je odgovorila da su je drugarice odbacile i rekle joj da ide da sedi u poslednju klupu kada ih je pitala da li može da sedi sa njima. Zbog toga što je prvobitno nisu prihvatile ona sada ne želi da sedi kod njih iako je zovu (zbog uticaja učiteljice). Tužan pogled u očima i zabrinut izraz lica ove devojčice, prilično nas je zabrinuo pa smo čvstvo odlučile da joj 3
nenametljivo pomognemo da uspostavi uspešnu komunikaciju i saradnju sa svojim dugovima. Od učiteljice smo dobile neke informacije o A.D. koje su nam koristile za realizaciju našeg cilja. Saznale smo da se devojčica posebno interesuje za predmet Likovna kultura i,u skladu sa tim, crtanje i bojenje u čemu je i uspešna; školski uspeh ove devojčice je dobar; živi sa bakom i mamom jer joj otac radi u inostranstvu i ima dva starija brata i još jednu mlađu sestru; socio-ekonomski status njene porodice nije mnogo visok ali ima solidne materijalne uslove i podršku za učenje kod kuće. Pošto je ova devojčica jako povučena i nema osećaj pripadanja grupi mi smo organizovale tri tipa aktivnosti u kojima je naša devojčica učestvovala zajedno sa svojim vršnjacima kako bismo je motivisale da se druži, pokazale drugoj deci da i ona ima svojih kvaliteta i da treba da je uključuju u sve zajedničke aktivnosti. Želele smo da se ona u toj sredini oseća prihvaćeno, uvaženo, poštovano, da veruje u sebe, da slobodno iskaže svoje mišljenje i sl. Njene mogućnosti i potrebe bile su zanemarene. Ove aktivnosti imale su za cilj povećanje doživljaja pripadanja, stabilnosti, poverenja, samopoštovanja i saradnje. 4
Prva aktivnost: Na času Fizičk og vaspitanja učiteljica nam je dopustila da dvadeset minuta organizujemo aktivnost sa devojčicama dok će ona nadgledati dečake. Dogovorile smo se da sa devojčicama organizujemo igru koju smo nazvale Kviz. Devojčice su se rasporedile tako što je svak sela na jednoj od triju klupa prema našim instrukcijama. Trudile smo se da svaka grupa bude ujednačena što se tiče uspeha i predznanja (da u grupi ima i slabijih i prosečnih i odličnih učenica). Učiteljica nam je pomogla da sastavimo pitanja koja ćemo postaviti devojčicama. Svaka od nas (svaka studentkinja) naizmenično je postavljala pitanja učenicama. Pošto smo napravile tri grupe sa po četiri člana a nas je takođe bilo tri, odlučile smo da svaka od nas ima svoju grupu kojoj će postavljati pitanja. Objasnile smo devojčicama da je cilj aktivnosti odgovoriti na SVA PITANJA. Pravilo je bilo sledeće: Ja (studentkinja) postavljam pitanje vašoj grupi. Vi imate 30 sekundi da razmislite a nakon toga da mi kažete odgovor. Pre nego što kažete konačan odgovor pitajte svakog člana za mišljenje. Jedno pitanje upućeno je jednoj devojčici iz grupe (npr.prvo pitanje postavljamo prvoj devojčici, drugo je postavljeno drugoj i slično). Ukoliko vaša drugarica kojoj je upućeno pitanje a koja je u vašoj grupi ne zna odgovor vaš 5
zadatak je da joj pomognete da odgovori na to pitanje. Ova poslednja instrukcija bila je posebno važna za A.D. Pitanja koja smo postavljale bila su iz gradiva. Vodile smo račluna o tome da putanja budu različitih nivoa složenosti kako bismo koliko možemo nastavu individualizovale i prilagodile je sposobnostima svake učenice.takođe, trudile smo se da pitanja budu iz gradiva koje trenutno obrađuju, koja su aktuelna. Po reakcijama devojčica, videle smo da su bile zadovoljne ovom igrom. Na redu je stigla i A.D. Prilično smo se uplašile i bile uzbuđene da li će ona znati odgovor na postavljeno pitanje. Pitanje za nju je glasilo: Šta su glagoli? Navedite definiciju. A.D. se najpre zbunila i počela je da navodi primere glagola. Njen odgovor glasio je : Glagoli su: pevati, svirati, trčati, kopati. Shavatile smo da A.D. zna suštinu glagola tj.zna da prepozna primere glagola u rečenici ali ne zna da iskaže definiciju istih. Bile smo veoma zadovoljne prilikom pružanja pomoći A.D. od strane jedne devojčice koja inače ima odlučan uspeh u školi a koja je sa A.D. u grupi. Ona joj je rekla sledeće: To što si navela jesu primeri ali moramo da navedemo definiciju glagola. Šta označava to što si ti rekla? Da li je to neka radnja? Na licu A.D.videle smo blagi osmeh. 6
Ona je uzviknula : Aha,znam! Glagoli su reči koje u rečenici označavaju radnju, stanje i zbivanje. Rekla sam da je odgovor tačan a nakon toga sledio je aplauz njenih vršnjaka što je u njoj izazvalo zadovoljstvo. Mi smo se osećale uzbuđeno i srećno. Kako je iznova bio red na nju da odgovori na pitanje pitanje, primetile smo da je sve sigurnija i slobodnija, spremna je da uvaži pomoć drugarica i da, što je veoma bitno, zatraži pomoć od drugih. Učenici su je sve više podržavali. Devojčicama smo stalno naglašavale da je cilj odgovoriti na sva pitanja. Dakle, nije cilj takmičenje grupa u tome koja grupa će dati više tačnih odgovora već je cilj odgovoriti na sva pitanja. Mi smo odgovore učenica zapisivale u svesku a nakon toga smo svesku predale učiteljici. Rekle smo učenicama da ćemo njihove odgovore proslediti učiteljici kako bi ona to uvažila prilikom ocenjivanja. Svaki član grupe dobio je plus od strane učiteljice kao nagrada za učestvovanje u igri i uloženi trud i napor. Bile smo iznenađene reakcijom devojčica. Upitale su nas kada ćemo opet igrati ovu igru što je u nama izazvalo čudan nemir pomešan sa srećom i zadovoljstvom. Učenici su, kroz ovu igru, saznali nešto novo, proširili svoja znanja i socijalizovali se. Devojčica A.D. se prijatno osećala, htela je da se igra ponovi, a ostale drugarica počele su da je smatraju članom grupe. Bio je to prvi uspešan korak ka stvaranju osećaja kod druge dece da su svi JEDNAKI, ka stvaranju osetljivosti za potrebe drugih bez 7
obzira na bilo koju ličnu odliku a kod A.D.ka stvaranju osećaja pripadanja grupi i vršnjacima. Druga aktivnost: Drugu vrstu aktivnosti ogranizovale smo na času Likovne kulture. U dogovoru sa učiteljicom, učenicima smo prethodnog dana rekle da za sutrašnji čas ponesu uvelo i zeleno lišće i lepak. Tako su i učinili. Učenike smo podelile u šest grupa a u svakoj grupi bilo je četiri učenika. Sve grupe dobile su isti zadatak koji je podrazumevao da od donetog lišća naprave neku životinju tako što će lišće zalepiti na list od bloka. Iako je volela ovu vrstu aktivnosti, A.D. je bila nesigurna da li će sve to dobro uraditi i da li će možda negde da pogreši. Pritom smo naglasile da svaki učenik pozajmi lišće ili lepak onom koji nije poneo materijal pošto smo prethodno ustanovile da je bilo takvih učenika. Prilikom biranja čanova grupe odredile smo da u svakoj grupi bude i dečaka i devojčica. Cilj je bio podstaći saradnju među učenicima u grupi. Dok su učenici radili, mi smo obilazile sve grupe i primetile da zaista sarađuju. Bojale smo se da će doći do problema, da neće sarađivati, da će pojedini biti dominanti i sebični, da nekima neće biti posvećena pažnja pa će njihov rad biti zapostavljen itd. Bile smo zadovoljne kada smo videle da nije došlo do toga. A.D. su pomagali i dečaci a ne samo devojčice. Ona je njima davala lišće a oni njoj lepak pošto nije ponela. Čak 8
joj je jedna devojčica seckala lišće a druga rukom držala list od bloga da se ne pomera dok lepi. A.D. je pravila leptira i bila je uspešna u tome. Kada su učenici završili rekle smo im da se potpišu na radu kako bismo radove okačili na panou u hodniku. Primetile smo da je A.D. bila naročito ponosna i srećna (više od ostale dece) zato što je njen rad takođe okačen. Devojčica je toliko bila zadovoljna da nas je u jednom trenutku zagrlila što je u nama izazvalo jezu i suze u očima koje smo sakrile. Treća aktivnost: Iako je A.D. imala dobar uspeh u školi, primetile smo da na času Matematike ima teškoća sa pojedinim zadacima. Pošto je bila stidljiva i izdvojena nije ni rekla šta joj predstavlja problem a još manje pitala ono što joj nije jasno. Prvo smo pomislile da joj mi pomognemo oko rešavanja zadataka ali smo onda zaključile da će biti bolje ako to uradi neko od njenih drugova jer će tako ona biti uspešna u rešavanju zadataka ali ćemo podstaći i drugarstvno. Odlučile smo da ovu vrstu aktivnosti organizujemo kroz rad u paru. Za to smo izabrale jednu učenicu koja ima odličan uspeh i koja je uglavnom pre svih završavala zadatke. Time podstičemo prihvatanje, razumevanje i empatiju kod deteta koje pomaže. Takođe, ovo dete ima dodatne zadatke nakon što završi prethodne pa joj na času nije dosadno 9
i ne postoji opasnost da pređe u nedisciplinovanog učenika. Kod A.D. razvijamo osećaj da pripada grupi, da se oseća sigurno, prijatno i zaštićeno u školi. Učešće u ovim aktivnostima podrazumeva saradnju sa drugima kroz zajednička iskustva u postizanju zajedničkog cilja. Grupni rad počiva na zajedničkim interesima što obezbeđuje koheziju, funkcionisanje i uspešnu delatnost, a to donosi i zadovoljsto članovima grupe. Želele smo da kroz ove aktivnosti podstaknemo prepoznavanje, uvažavanje i prihvatanje različitosti među učenicima. A.D. je imala problem uključivanja u kolektiv odeljenja ali zahvaljujući našoj pomoći razvile smo kod nje sigurnost i samopouzdanje. Odbačenosti od drugih izaziva osećanje niže vrednosti, slabiji školski uspeh što neminovno vodi naučenoj bespomoćnosti koja se lako stiče ali se teško oslobađamo od nje. Pošto smo mi bile na praksi relativno kratko vreme predložile smo učiteljici da A.D. premesti tj.da napravi drugačiji raspored sedenja tako što će nju smestiti da sedi negde u sredini kolone kako bi bila okružena drugarima koji će imati na umu da je i ona član njihovog odeljenja koja ne traži mnogo samo da bude prihvaćena i zadobije pažnju svojih vršnjaka. Učiteljica je prihvatila naš predlog što je kod nas izazvalo zadovoljstvo. Takođe, rekle smo učiteljici da podstiče ostale učenike da joj 10
pomažu kada god to zatraži i da,ukoliko smatra da je to drobro, na roditeljskom sastanku kaže roditeljima da o tome pričaju sa svojom decom. Cilj toga bio bi podsticanje empatije kako kod dece tako i kod roditelja jer empatija predstavlja preduslov zdravih i konstruktivnih odnosa i spremnosti na pomoć drugima. Bez cilja ne bi bilo moguće ostvariti bilo kakvu delatnost i uspeh. Neophodna je ciljna usmerenost kako bismo se uputili u pravom smeru i postigli ono što želimo. Tako je cilj oragnizovanja ovih aktivnosti bio uključenje deteta (A.D.) u učenje i socijalne aktivnosti kroz podsticanje osećaja pripadanja grupi i kolektivu. Takođe, kod ostalih učenika se podstiče pružanje pomoći drugima, uživaljavanje u osećanja drugih i spremnost učestvovanja u rešenju tuđeg problema, razvoj saradnje i timskog rada kao i osetljivosti za potrebe drugih. Deca su najveće blago čije prisustvo leči dušu. Njihov osmeh je vredniiji od sveg novca na svetu. Izrada zadataka na praksi doprinela je da steknemo još jedno divno iskustvo sa našim najmilijim bićima. Pružanje pomoći drugima izaziva divno osećanje u nama a videti i osetiti sreću, zadovoljstvo i radost zbog nekog našeg dela, svakako je od neprocenjive vrednosti. 11