Energetika : $tižu dolari Ima puno indicija da bi iduća godina mogla biti godina reformi i investicija u energetici: NIS, Panevropski naftovod, gasovodi, podzemno skladište gasa Banatski dvor, nove termoelektrane; ima indicija, ali nema - dokaza; energetski sektor Srbije prilično je inertan i okoštao tako da često ne da ne privlači investitore, nego ih odbija; samo pod uslovom da se započne sa ozbiljnim reformama i otvaranjem tržišta zaista stižu dolari Posle banaka na red dolazi energetika. Ima mnogo indicija koje govore da će iduća, 2007. godina, biti godina velikih promena, strukturnih zahvata i, svakako najvažnije, investicija u energetiku. Najpre, tu je Naftna industrija Srbije: strategija privatizacije NIS-a dobila je «zeleno svetlo» od svih zainteresovanih i samo se čeka da je Vlada i formalno usvoji. Tu je, makar u malo daljoj perspektivi, i Panevropski naftovod (Konstanca-Pančevo-Omišalj-Trst). U elektroprivredi je najzanimljivija, i najperspektivnija, na nedavnom Drugom energetskom samitu u Beogradu ponovljena ideja o izgradnji novih termoelektrana, jedne bazirane na kolubarskom uglju, a druge na jugu Srbije, na kosovskom uglju. Konačno, u gasnoj privredi to je završetak podzemnog skladišta gasa u Banatskom dvoru, ali još pre toga izgradnja novih, alternativnih (u odnosu na trenutno jedini preko Mađarske) pravaca snabdevanja gasom: iz Bugarske (Dimitrovgrad - Niš) i Rumunije (Arad - Mokrin). U ovoj oblasti priprema se još jedan, javnosti najmanje poznati projekat, izgradnja gasovoda koji bi povezao Srbiju i Hrvatsku. Da krenemo od ovog poslednjeg. Na Balkanu nešto novo Već do sredine septembra ove godine trebalo bi da bude završen prvo deo tzv. studije izvodljivosti, koja treba da pokaže energetsku i ekonomsku opravdanost povezivanja magistralnih gasovoda Srbije i Hrvatske. Studiju radi institut «Hrvoje Požar» iz Zagreba (koji je radio i Strategiju energetskog razvoja Hrvatske), ali su na njoj angažovani i stručnjaci iz hrvatske državne gasne kompanije PlinaCro, srbijanskog Srbijagasa kao i švajcarskog Kopešima (Copechim). Ovaj dokument pokazuje da sve češći susreti između političkih lidera Srbije i Hrvatske - prošle nedelje predsednik Srbije Tadić bio je u Zagrebu, za desetak dana očekuje se dolazak hrvatskog premijera Sanadera u Beograd - imaju svoju «materijalnu osnovu», ali je on u stvari samo deo jednog šireg ekonomskog, preciznije energetskog povezivanja u regionu. Naime, pre nešto više od mesec dana, tačnije 22. maja, u Beogradu, na sastanku Ministarstava ekonomije Rumunije i Ministarstva energetike Srbije, dogovoreno je, u okviru Memoranduma o saradnji, i povezivanje gasnih infrastruktura dvaju zemalja. Istom prilikom dogovoreno je da se veza uspostavi na liniji Mokrin (u Banatu) - Arad (u Rumuniji), a stručnjaci rumunskog Transgasa i Srbijagasa zaduženi su da naprave nacrt plana za realizaciju ovog projekta. Kada se ovome doda već usvojeni projekat regionalnog gasovoda Niš - Dimitrovgrad - Bugarska granica, postaje jasnije da se na Balkanu, ipak, dešava i nešto novo.
Možda na ovom mestu nije loše spomenuti da je ideja o povezivanju gasne mreže Srbije i Hrvatske u stvari stara dvadesetak godina, dakle datira iz vremena SFR Jugoslavije, a «revitalizovana» je prošle godine i to na inicijativu Ministarstva energetike Srbije. Ova poslednja činjenica predstavlja i malo svedočanstvo inicijative koju energetičari Srbije imaju kada je reč o regionalnom povezivanju. O tome još više govori jedna druga informacija. Naime, prilikom nedavnog susreta ministra za energetiku Srbije sa evropskim komesarom za energetiku i saobraćaj, Andrisom Pribalgsom u Briselu, Radomir Naumov je svom evropskom kolegi uručio inicijalni tekst Konvencije o održivom razvoju energetike Balkana. Možda je nedovoljno poznato, ali Evropska unija se opredelila da upravo energetika bude kamen temeljac procesa integracije Balkana u zajednicu evropskih naroda. Inicijativom Srbije da se formira Balkanska energetska konvencija ceo taj proces dobija još jedan, veoma snažan i značajan impuls, ali istovremeno otvara nove mogućnosti ekonomskog napretka i socijalne stabilnosti ovog prostora. Ovu poslednju rečenicu nikako ne treba shvatiti kao puku, i poželjnu, političku frazu. Naprotiv. Burni procesi zahvatili su svetsku energetiku čega se (šira) javnost «obseti» kad dođe do drastičnih povećanja cene prirodnog gasa ili nafte, ali je boljim poznavaocima jasno da se ništa od toga ne dešava slučajno, a ozbiljne zemlje se za to pripremaju godinama, pa i decenijama, unapred. U prilog tome govori i nedavna, u Amsterdamu održana, Svetska konferencija o gasu, koja se inače organizuje svake treće godine. Najviše razgovora na tom skupu bilo je upravo o razvoju gasifikacione distributivne mreže. Ako se zna da samo dve zemlje u svetu, Rusija i Iran, poseduju više od polovine svetskih rezervi prirodnog gasa, i da se opet, sama Evropa gasovodima povezuje najviše sa Rusijom, jasno je da je od ključne važnosti što pre definisati poziciju Srbije ne samo u regionu Jugoistočne Evrope već i šire.
Srbija na Balkanu - U rezervama nafte na Balkanu Srbija učestvuje sa 22 odsto, u proizvodnji nafte 32, potrošnji 40, a u ukupnom uvozu ovog energenta regiona sa 43 odsto; - U rezervama gasa Srbija učestvuje sa 60 odsto, u proizvodnji sa 22, potrošnji 44, a u neto uvozu 62 odsto; - U rezervama uglja 95 odsto, proizvodnji 72, potrošnji 70, neto uvozu 17 odsto; - U instalisanim kapacitetima električne energije sa 45 odsto, proizvodnji i potrošnji sa 50 odsto. Razlog više za to je i - «Nabuko». Naime, krajem juna u Beču su se okupili predstavnici bugarskog Erdgasa, rumunskog Transgasa, turskog Botasa, ukrajinskog Nemrega i mađarskog Mola, kako bi definisali pripremne radnje za implementaciju projekta Nabuko. Reč je, u stvari, o izgradnji gasovoda dugog 3.300 kilometara kojim bi u Evropu trebalo godišnje da stiže 30 milijardi kubnih metara prirodnog gasa. Još, doduše, nije rešeno da li će taj gas biti iz Azerbejdžana ili iz Irana (pre svega zbog političke pozicije ove druge zemlje, odnosno njenih nedovoljno definisanih ambicija u pogledu korišćenja nuklearne tehnologije), ali je glavna ideja tog gasovoda da se podrije ruski monopol na snabdevanje Evrope prirodnim gasom. Ono što je za Srbiju, međutim, znatno važnije jeste činjenica da je Nabuko - između ostalog i prema mapi prezentiranoj na pomenutoj Konferenciji u Amsterdamu - zaobilazi. Upravo tu leži strateški značaj realizacije pomenutih projekata Srbijagasa i Ministarstva energetike: što više, naime, novih veza prema budućim centralnim gasovodima, pa i prema Nabuku, kao i realizacija manjih, ali ništa manje strateški važnih veza ka drugim magistralnim gasovodima (jer se ostvaruje dodatni prihod od tranzita) to će biti veća privlačnost i konkurentnost, a to znači i stabilnost domaćeg energetskog tržišta. U tom kontekstu sve veći (i opet: strateški) značaj imaju veze Srbije sa Rusijom, preciznije, ruskim Gaspromom. Možda je prejako, ili pristrasno, ali Gasprom je u Amsterdamu delovao onako kako mu pozicija u svetu nalaže - liderski. Budući da Srbija sa Rusijom ima jedan izuzetno povoljan, možda i najpovoljniji, ugovor o snabdevanju gasom, blizu je pameti da bi Gasprom u tom kontekstu trebalo da zauzme odgovarajuće mesto. Da li je to na umu imao i premijer Koštunica tokom nedavnog boravka u Sankt Petersburgu, kada je pokrenuta inicijativa za formiranja nove rusko-srpske međudržavne komisije za sektor energetike (takođe i agroindustrije i infrastrukture) nije poznato, ali da bi Vlada Srbije trebalo što ozbiljnije i hitnije da se posveti «energetskim» odnosima za Rusijom prosto se samo po sebi nameće. Da ne bude zabune, to nikako ne znači da bi Rusiju (tj. Gasprom, ili, primera radi, Lukoil) trebalo na bilo koji način favorizovati, već da te odnose, u obostranom interesu, treba postaviti sasvim jasno i transparentno.
...a i (malo više) staro Mogao je ovaj tekst, međutim, početi i mnogo manje optimistički. Recimo, podsećanjem da je prošlo gotovo dve godine od stupanja na snagu zakona o energetici (1. avgust 2004.) i više od godinu dana od osnivanja Republičke agencije za energetiku (16. jun 2005.) a da još nisu doneti mnogi ključni dokumenti koji treba da omoguće brži razvoj energetskog sektora. Vlada Srbije trebalo je, recimo, da donese Akt o uslovima za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električne energije. Agencija je, pak, između ostalog, trebalo da donese tarifne sisteme za korišćenje sistema za prenos, transport i distribuciju energije, kao i objekata za skladištenje prirodnog gasa. Iza ovih rogobatnih naziva kriju se zapravo ključni akti koji treba da omoguće otvaranje tržišta i konkurenciju u ovoj oblasti. Primera radi u mini hidroelektranama krije se ogroman potencijal (EPS već ima «nacrtanih» 800 mesta gde bi se mogli podići ovakvi objekti) za tim postoji ogroman interes i stranih i domaćih investitora, ali sve to još uvek leži zatrpano prašinom iz nekih birokratskih mozgova. Ili, drugi primer. Zakonom o energetici dat je rok od dve godine (koji, dakle, ističe prvog avgusta 2006.) u kome je EPS morao da zaključi ugovore sa svim svojim potrošačima i da preuzme merne uređaje, tj. brojila, a time i da preuzme brigu o njihovom održavanju. To, znači ni manje ni više nego - tri miliona i 300.000 ugovora. Treba li naglašavati da ovaj ogroman posao nije ni - započet. Ovo su samo neki od pokazatelja da Srbija - kasni. To potvrđuje i ono što se dešava oko NIS-a. Rok za usvajanja strategije privatizacije bio je kraj maja, a u julu je trebalo da bude raspisan tender za strateškog partnera. Sada iz vlade usvajanje strategije najavljuju za početak jula, dok bi tender trebalo da usledi posle letnjih odmora, dakle tek u septembru. Ako se u obzir uzmu rokovi za prijavljivanje, što može da potraje i nekoliko meseci, pa razmatranje, a onda i stalno preteći izbori - već na jesen ove ili proleće iduće godine - pa nova vlada, pa njeno uhodavanje itditsl, moglo bi se lako desiti da se odluka o privatizaciji Naftne industrije
Srbije donese tek krajem iduće godine, a možda i posle toga (na ovu temu videti i «Srbija&MMF», rubrika Ekonomija i društvo). Prve licence Agencija za energetiku Republike Srbije izdala je 16. juna prve licence za obavljanje energetskih delatnosti. Od 59 podnetih zahteva prihvaćeno je njih sedam. Licence su dobile sledeće kompanije: 1. Društvo za inženjering i trgovinu HSE Balkan enerdži (Energy), Beograd, za trgovinu električnom energijom na tržištu električne energije; 2. Petrobart, za trgovinu naftom i derivatima nafte; 3. JP Elektromreža Srbije, Beograd, za organizovanje tržišta električne energije; 4. «Elektrovojvodina d.o.o. Novi Sad, za trgovinu na malo električnom energijom za potrebe tarifnih kupaca; 5. Elektroprivreda Srbije, Beograd, za trgovinu električnom energijom na tržištu električne energije, kao i za trgovinu električnom energijom radi snabdevanja tarifnih kupaca i 6. Elektrosrbija, d.o.o. Kraljevo, za trgovinu na malo električnom energijom za potrebe tarifnih kupaca.prema Zakonu o energetici, krajnji rok za pribavljanje licenci za energetske subjekte koji već posluju na tržištu Srbije je 1. juli ove godine. Licenca se izdaje na 10 godina ali je Zakonom propisano da Agencija može, privremeno ili trajno, oduzeti licencu i pre isteka tog roka.holding Slovenske elektrane (HSE) je vodeći proizvođač električne energije u Sloveniji, sa proizvodnjom više od 50 odsto struje. Grupacija uključuje pet proizvođača električne energije i jedan rudnik uglja, dve investicione kompanije i tri međunarodne kompanije (HSE Italia, HSE Hungary i HSE Balkan Energy). Petrobart je kompanija sa sedištem u Londonu i predstavništvima u Moskvi i Beogradu, čija je osnovna delatnost prerada i promet nafte i derivata. Petrobart je i generalni zastupnik švajcarskog lanca benzinskih stanica AVIA za tržište Jugoistočne Evrope. Kompanija prerađuje oko 30.000 tona sirove nafte mesečno za potrebe sistema u Srbiji. Konačno, jedan još «životniji» primer. U ovim vrelim letnjim danima mnogi su sigurno zaboravili uzbunu koja se prvih dana ove godine podigla zbog smanjenja isporuke gasa iz Rusije. Tada je Vlada čvrsto obećala da će do jeseni biti završeno skladište prirodnog gasa u Banatskom dvoru čime bi svi problemi oko snabdevanja gasom u zimskim mesecima bili rešeni. Još u februaru Upravni odbor Srbijagasa doneo je odluku o izdvajanju Banatskog dvora iz ovog sistema što je bio prvi korak ka formiranju posebnog (zavisnog) preduzeća. Zatim je, da podsetimo, trebalo da usledi konkurs (tender) za strateškog partnera koji bi investirao 50 miliona dolara koliko je potrebno za kupovinu gasa za formiranje tzv. «gasnog jastučeta» u skladištu za šta Srbijagas, odnosno država, kao njegov vlasnik, nemaju para. Vlada, međutim, ni do dana današnjeg nije dala saglasnost na ovu odluku (priča se da je glavni kočničar Ministarstvo privrede) tako da ništa od planiranih radnji nije obavljeno. Sada je, na sredini godine, jasno samo jedno: skladište u Banatskom dvoru neće biti završeno u obećanom roku, a domaći distributeri već sklapaju ugovore o skladištenju gasa u Mađarskoj. To će preduprediti nestašice, ali će cena gasa biti znatno veća što će, naravno, na jedan ili drugi način morati da plate domaći potrošači. Da Vlada Srbije u energetici nema baš jasnu i konzistentnu strategiju pokazuju i zbivanja oko već pominjanog Energetskog samita balkanskih zemalja. Naime, pokrovitelj prvog samita, održanog u maju, bio je tadašnji potpredsednik vlade Miroljub Labus. Skupovi ovakve vrste predstavljaju priliku da se, s jedne strane, analizira trenutno stanje u celokupnom energetskom sektoru regiona, a s druge da se prezentiraju investicione ideje, potrebe i planovi, te je i pokroviteljstvo drugog čoveka vlade bio znak da se Srbija zanima za tu problematiku. Bilo je predviđeno da vicepremijer Labus bude pokrovitelj i drugog samita. Međutim, ne da je posle Labusove ostavke samit ostao bez pokrovitelja, nego je i Vlada Srbije bila predstavljena slabije
nego mnoge susedne zemlje. To, naravno, pogotovo s obzirom na naziv skupa, «Energetska budućnost Balkana - investicije gde i kada», nije moglo proći čuđenja prisutnih. Tim pre što se danas takoreći svuda u svetu užurbano menjaju i dopunjavaju strategije razvoja energetike, jer sve projekcije razvoja pokazuju da će tražnja za energijom i dalje rasti, a da će se ekološke krize produbljavati. Ono što za Srbiju u tom kontekstu može da bude posebno važno jesu i računice koje kažu da će investicije u ovaj sektor do 2050. godine iznositi najmanje 50 hiljada milijardi dolara i da će više od polovine ovih sredstava završiti u zemljama u razvoju. Onakvim kakva je, recimo, Srbija. Koja, pak, da se ipak zadržimo na regionu, u rezervama, proizvodnji, potrošnji i uvozu nafte, gasa, ili uglja Balkanskog poluostrva učestvuje od 25 do čak 90 odsto (vidi okvir). Po tome sudeći, Srbija bi trebalo da bude značajan faktor u donošenju bilo koje odluke koja se tiče budućeg razvoja energetike regiona. Ali, koliko god dobro zvučalo, to je samo potreban, ali ne i dovoljan uslov da bi Srbija bila i suštinski deo balkanskog i evropskog energetskog sektora. Ono što je do sada učinjeno nije dovoljno. Jeste da je usvojen Zakon o energetici, kao i Strategija razvoja energetike do 2015. godine, osnovana je i Agencija za energetiku, (re)osnovana Agencija za energetsku efikasnost, potpisan je i ugovor o energetskoj zajednici zemalja Jugoistočne Evrope. Ali, malo šta od prethodnog može da se primeni u praksi, jer nedostaju podzakonska akta za realizaciju Zakona o energetici, nema ni operativnog programa za ostvarenje Strategije razvoja energetike, regulatorna Agencija za energiju (čini se više krivicom Vlade nego sopstvenom - vidi rubriku Pitanje nedelje) još nije uradila mnoge stvari koje su joj stavljene u zadatak, isto važi i za Agenciju za energetsku efikasnost...a u korenu svega toga leži činjenica da je srpski energetski sektor centralizovan već više od 50 godina, monopolski organizovan, inertan, okoštao i nefleksibilan, zaostao čak i u odnosu na promene koje se zbivaju u okruženju. Srbija s jedne strane gaji velike ambicije: da postane centar, ili čvorište, tranzita energije na Balkanu, ali i više od toga - da postane neka vrsta energetskog lidera u regionu. To joj, po njenom geostrateškom položaju, moglo bi se reći i pripada. S druge strane, međutim, po mnogim «performansama» svog energetskog, ali i ne samo energetskog, nego i ukupnog socijalnopolitičkog sistema, Srbija tu poziciju ne zaslužuje. Za početak, ona treba da teži zajedničkim ciljevima čitavog regiona: bezbednosti ponude (koju nema), održivosti razvoja (koji nije postignut, a i ne vidi se kako bi), i konkurentnosti (o čemu se mnogo govori, ali na čemu se malo radi). Dakle, kao što je to pokazano na početku ovog teksta, mogućnosti za ulaganje ima, ali - kao što se vidi iz njegovog drugog dela - prepreka nije ništa manje. Indicija, kako je rečeno na početku - ima, ali - nema dokaza. Zajednički imenitelj za kritične tačke razvoja srpskog energetskog sektora jeste - sporost: u završetku zakonodavne regulative, u demonopolizaciji, u sprovođenju reformi, u uspostavljanju domaćeg energetskog tržišta i, konačno, sporost u realizaciji potencijalnih ulaganja. Danas u svetu više nije problem kapital, problem je kako ga, u oštroj konkurenciji, privući. Svako dalje odugovlačenje povećava šanse da Srbija ostane bez investicija. U tom kontekstu, ova 2006. godina mogla bi da bude svojevrsna prekretnica za energetski sektor Srbije. Pod uslovom da se konačno otpočne sa ozbiljnim reformama, restruktuiranjem, otvaranjem tržišta, omogućavanjem konkurencije. U tom slučaju, i samo u tom slučaju, zaista - stižu dolari. Ekonomist magazin, broj 319, 03.07.2006. Mirjana Prljević, Zorana Milanović, Mijat Lakićević