PREVOD ROBERT SIMONIŠEK Robert Simonišek rođen je 1977. godine u Celju. Diplomirao je 2003. godine na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, na studijama filozofije i istorije umetnosti. Svoj pesnički prvenac, Potopljeni katalog, izdao je 2003. godine. Redovno piše kritiku i poeziju, koju objavljuje u priznatim slovenačkim revijama i časopisima. U okviru postdiplomskih studija istorije umetnosti, nalazi se na razmeni u Gracu i završava magistarski rad na temu art nouveau. robertsimonisek1@gmail.com MORE DANJU Svestlost se seli među rubove stvari i daruje im kristalnu čistotu jutra. Lava zrâka rasplinjuje se po površini i širi se u velikim krugovima. Talasi se posežu za ramenima obale, sasvim nesvesno i ritualno, kao muškarac za ženom. Beli galebovi dižu se polako, bestežinski plove u spiralama, već očišćeni od koprene soli koja se poput pritiska spušta ka površini. Njihova krila upisuju se u vazdušne tokove, koje sa čuđenjem prate prvi posetioci prepodneva. Školjke dremaju na morskom dnu. Negde u nedostupnim dubinama kruže delfini, ne čuješ ih, niti čuješ kako se njihova glatka tela u trenu probijaju preko granice mora i veličanstveno zamrzavaju u vazduhu. Pavetnilo odozgo valja se komplementarno prema drugom plavetnilu, koje se u kretanju menja. Heraklitove suprotnosti, koje vladaju među morem i nebom, neprestano se jednače i ruše granice u tvojim mislima. U ustrojstvo vetra ugrađeni su smeh i plač potonulih civilizacija, koje se kao aure sve zajedno sele, u njegovom telu, i šapuću legende koje, pokraj prozora, 190
razumeju još jedino očevi. U ustrojstvu vetra nastanjeni su mirisi maslina i zimzelena, koji se blagotvorno penju uz leđa ljudi. Boje ribljih tela pod suncem svetlucaju na površini. Negde u neodređenoj daljini, kao tačku na kraju obzorja, vidiš prve ribare, koji su ostavili umašćene i pocepane mreže. Njihove žene još nisu stigle do prodavnica i nisu rasprostrle novine po stolovima. Njihova deca još se nisu rastrčala po trgovima ni počela da šutiraju lopte. Praznina noći, koje već dugo više nema, pobeđena je spoljašnjim simbolima. Dan traje. Sediš na terasi, nije ti više potrebna sveska u rukama, dovoljne su dve šoljice neskafe, dvogled i letimično sećanje na tebi nekad drag rečnik sa imenima grčkih bogova. More, koje posmatraš, i dalje kraljuje. Harmonija postoji u svakom trenutku. MORE NOĆU Tama se zaodeva u vijuge mora i dobija na gustini. More spava neprimetno, kao ležeći orao, koji ravnomerno diše u, tebi nevidljivo ograđenoj, prostornosti. Vetar ima zalihu vremena za potpuno prilagođavanje ravnoj podlozi i gubljenje svoje brzine. Mesec, koji poput rupe u crnoj tkanini neba dovodi svetlost, lučno se spušta ka leđima mora. Tvoje zenice se, panterski i metodično, prilagođavaju promenama boja. Svake večeri se otoci, otežani krečnjakom i prožeti mirisom zimzelena, ugnezde još dublje u morsku površinu. Životinje na otoku ne reaguju, njihov nagon je na usnulom oprezu, koji nikome više ne prekriva tišinu. U zalivima škilje svetla i u unutrašnjosti belih, okrečenih soba pucketaju sveće. Pokreti retkih ljudi na obalama usklađuju se sa sporim talasom. 191
Čuješ samo one koji večeraju i kuckaju se čašama crnog vina, i one što se greju uz vatru na obali. Po trgovima primorskih mesta istorija zaustavlja svoje nasilno pravolinijsko kretanje i okreće se nazad, prema moru, kao da hoće da se sagleda u ogledalu. I ti si zaustavljen u levku vremena, okupan u snu preko kojeg plove modri apokaliptični jahači noći. I ti si još jedne noći opterećen solju mediterana na jeziku, nikada dovršen, nikada do kraja prepoznatljiv samom sebi, okrenut ka moru, u pravcu kojim vuče linija života. I ti si, kao drugi, sve sličniji sebi; ove noći možeš samo čekati kao kakvo grčko božanstvo u hramu, i biti potpuno svestan da si deo igre koju, tebi na dar, režira crno plavetnilo. LASTAVICE IZNAD LUBENICA* Bio je čas u kome je sunce bledelo pod pravim uglom na more. Mali predeo na mapi otoka, velike želje postavljene u novo obzorje među nama. Lastavice, koje su se iz vazduha spuštale kao po nebeskom užetu, proletale su kraj nas dvoje, u visini ruku. Sedeli smo na vrhu stene i gledali u zaliv, kao likovi na Fridrihovoj slici. Nismo još napravili raspored za popodne i nismo pojeli sendviče. Na koži smo osećali kako, sa zamasima njihovih krila, nastaje apstrakcija vetra. Videli smo kako iza naših leđa oblaci grade svoje bele zamkove. Osećali smo jata riba koje su klizile po venama mora i presecale dužinu zaliva. Videli smo restaurirane kamene kuće, po kojima se penje paučina vekova. *Lubenice su mesto na otoku Cresu. 192
Starica koja je skrenula u ulicu italijanskog generala, izražavala je u ritualnom hodu svu istoriju Lubenica. Nekome je mazga pojela sladoled iz ruku. U kuću u kojoj je starac prodavao crveno vino nisam ušao, iako sam osetio njegovu brižnu ruku na jeziku. Pljosnati disk sunca treptao je kao usijana voćka. U Vranskom jezeru se slatka voda i dalje mešala sa morskom. Videli smo kako zaliv postaje naš, i kako se među drvećem utire neki put, koji vodi do početka mora, do našeg početka. DOŠLJAK Ponekad neko dođe na vrh da oseti primorski trg, samo da bi razgledao veličanstveni odnos mora i neba, ili osetio razliku između glasova u sebi i tišine koju preplavljuje morski vetar. Uvek dođe neko i dugo gleda u horizont, dugo razmišlja, i seća se svojih prethodnih života, i zamišlja svoje buduće živote, ali na kraju ode ćutljiv i isti. Ponekad neko dođe da okusi prazninu koju nudi panorama mora, i dok kontemplira, postaje svestan svoje jedinstenosti, oblika svog tela i pokreta, svog govora, načina osmehivanja, koje blješti u ogledalu sunčevog obruča. Uvek neko dođe i, dok sunce zalazi, polako počne da se spušta u dolinu, začuđen, kao da je sa svakim pogledom, sa svakim izdahom, izgubio deo sebe, kada u njegovim mislima počne novo rađanje. 193
ČEKATI KAO MORE Čekati kao more, utonuo u sebe i uvijen u novi nadolazeći talas, koji nosi za sobom sve druge talase, koji za sobom nosi tokove svih drugih okeana. Čekati kao kamen na obali spruda, biti maskiran među drugim kamenjem, koje voda svake noći sve jače brusi, da postanu žilavi i otporni na procese starenja. Čekati kao mesec na vrhu tame, dok iza očiju osećaš zatvaranje trepavica, udarce unutrašnjeg vremena, rušenje vekova, koji se kroz suve dlanove pretaču kao vreo pesak. Čekati kao riba koja lebdi u vodi, biti u pripravnosti, sa svojim stvaralačkim škrgama, sa svojim unutrašnjim moćima i sa zalihom sopstvene energije. Čekati kao vatra na obali, učauren u svoje šiljate plamenove kreativnosti, koji se dižu i padaju, zajedno sa modrinom žeravice, u ništa tvog početka. Čekati kao kišobran spreman za kišu, čekati zatvoren u svojim oštricama mašte, koje se u sekundi otvaraju poput zuba aktivnog morskog psa. Čekati kao izduženi oblak u središtu neba, oko kojeg se skupljaju jata belih oblaka, Kroz kojeg, bez bola, utiru sebi put tvoji orlovi svesnosti. Čekati pokraj stola, kao na svaki telefonski poziv posebno, i čekati na svaki ulazak kroz vrata, kao da se dešava po prvi put. I onda se sva čekanja predaju tebi, i onda ti možeš postati ono što strpljivo čeka neko drugi kraj tebe. Ema Mimica rođena je u Beogradu 1980. godine. Završila je Treću beogradsku gimnaziju, a trenutno je apsolvent na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prevodi sa slovenačkog jezika. mpakiz@f.bg.ac.yu 194
SUSRET DVA JA Susret dva Ja na obali je sasvim bezbolan i nevidljiv za treće Ja. Najpre se oba potope u vodu, okrenuta jedno prema drugom, gledaju svoj sadržaj i oblik. Misle da su sama, iako vide druge ljude, i njihova sloboda uslovljena je nužnošću. Jedno drugo podstiču na verovanje vlastitom Ja, dok god se njihove sopstvene teorije, njihovi mehanizmi samosvesti, njihov čvrst društveni omot, njihovi uvek jednaki pokreti tela ne raspadnu na prafaktore i postanu sasvim osobenjački, neupotrebljivi za logiku sveta gde se ekonomija ukida. Oba Ja, svako za sebe, ne primećuju svoj psihološki slom, svoje potpuno nove strukture, koje se talože u crtama njihovih lica, u njihovom ispražnjenom sadržaju izraza i sve manjoj zalihi reči, koje im više nisu potrebne za odbranu. Oba Ja se sasvim usklađeno prilagođavaju beskorisnosti peska, mora i neba, dok konačno ne izgube svu navlaku teškog racionalizma, dok konačno ne desakralizuju i legitimišu jedno drugo, i dok se potpuno iznova ne prilagode okolini, dok konačno ne unište svoj čelično potencirani egoizam. Oba Ja su na kraju srećna kao posle bitke sa neodređenim ishodom, miluju se po obrazima i po koži, jedno drugom mrse kose, ispovedaju jedno drugom svu svoju krhkost, njihovi glasovi upotrebljeni su kao pri izgovaranju prve reči, kako bi prizvali nešto novo i šarmantno. Potom progovaraju prve reči ljubavi, koje počinju sa TI. Prevela sa slovenačkog Ema Mimica 195