Slide 1

ZAŠTITA PRIRODE I PRIRODNIH DOBARA 1. место, Just alone, аутор Влада Маринковић (2014)

Заштиту и унапређење природе Србије Завод спроводи обављајући следеће делатности:» покретање процедуре заштите, односно спровођење теренских истраживања и израда студија као стручне основе за заштиту подручја која обухвата прикупљање и обраду података, утврђивање граница подручја које се предлаже за заштиту, валоризацију, као и предлагање мера, режима заштите и категорије будућег заштићеног природног добра;» истраживачки рад и рад на очувању биодиверзитета и геодиверзитета као полазне основе за очување и унапређење угрожених и ретких биљних и животињских врста и објеката геонаслеђа;» стручни надзор који подразумева праћење стања заштићеног подручја и предузимање мера његове активне и пасивне заштите, уз пружање стручне помоћи и остваривање сарадње са управљачима;» издавање услова за радове у заштићеним подручјима и утврђивање услова заштите природе у поступку израде пројектне документације, просторних, и урбанистичких планова, основа (шумских, ловних, риболовних, водопривредних и др), програма и стратегија у свим делатностима које утичу на природу;» издавање научно-стручних публикација, односно публиковање научних и стручних радова из области гео - и биодиверзитета, монографија, брошура, приручника и другог информативног материјала о заштити природе, заштићеним подручјима и биљним и животињским врстама; израда штампаног, аудио и видео материјала који се односи на природне вредности Србије;» образовање, презентација и комуникација са циљем упознавање најшире јавности с богатством и вредностима природне баштине Србије, развијања јавне свести о неопходности и значају заштите природе и методолошке помоћи у образовању у области заштите животне средине и природе;» међународна сарадња кроз повезивање и размену података и искуства с различитим установама из света које се баве заштитом животне средине и природе, учешће у раду међународних организација, ангажовање на имплементацији међународних конвенција из области заштите природе и учешће у спровођењу одређених међународних програма и пројеката.

НОРМАТИВНО РЕГУЛИСАЊЕ Област заштите природе нормативно је регулисана Законом о заштити природе и другим законским и подзаконским актима који се непосредно или посредно односе на природу и природна добра. Поред примене закона, где је доношење Закона о заштити природе ("Службени гласник Републике Србије" бр. 36/09 и 88/2010) којим се уређују заштита и очување природе, биолошка, геолошка и предеона разноврсност, било од изузетног значаја, за нормативно регулисање ове области значајна су и многа подзаконска акта. Хармонизацијом правних прописа из области заштите животне средине и природе са прописима Европске уније која је у току, у области заштите животне средине и природе узимају се у обзир и примењују европски и светски стандарди. Такође, унапређењу и усклађивању заштите природе доприноси и примена одредби и принципа међународних конвенција чији је наша земља потписник.

Стратегије» Национална стратегија одрживог развоја, ("Службени гласник РС", бр. 57/2008 од 3.6.2008. године);» Нациoнална стратегија одрживог коришћења природних ресурса и добара, ("Службени гласник РС" бр. 33/2012);» Стратегија биолошке разноврсности Републике Србије за период од 2011. до 2018. године, ( Службени гласник РС бр. 13/2011);» Национална стратегија за апроксимацију у области животне средине за Републику Србију, (Службени гласник РС 80/2011);» Национални програм заштите животне средине, ("Службени гласник РС" бр. 12/2010);» Стратегија управљања минералним ресурсима Републике Србије до 2030. године.

Заштићена подручја Заштићена подручја су подручја која одликује изражена геолошка, биолошка, екосистемска и/или предеона разноврсност, због чега се актом о заштити проглашавају заштићеним подручјима од општег интереса. Под режим заштите стављају се и она подручја која су од значаја за опстанак миграторних врста сходно међународним прописима. Такође, заштићена подручја могу се прекогранично повезивати са заштићеним подручјима других држава. Заштићена подручја представљају заштићена природна добра, поред заштићених врста и покретних заштићених природних докумената. Заштићена подручја могу бити дефинисана у седам различитих категорија, односно врста: - Национални парк - Парк природе - Предео изузетних одлика - Општи и Специјални резерват природе - Споменик природе - Заштићено станиште

Под заштитом се налазе 474 природна добра: - 5 националних паркова - 17 паркова природе - 16 предела изузетних одлика - 69 резервата природе - 3 заштићена станишта - 325 споменика природе - 39 подручја од културног и историјског значаја која су заштићена на основу ранијег Закона о заштити животне средине и Закона о заштити споменика културе.

Природа Србије одликује се високом разноврсношћу биљног и животињског света, и представља значајан део богатства и разноврсности европске природне баштине. Њени најрепрезентативнији, најочуванији делови стављају се под законску заштиту. Зачеци законске заштите природе у Србији сежу далеко у прошлост, а први прописи којима се штити природа и чувају природни ресурси датирају још из XIV века. Прво подручје које је стављено под заштиту на територији данашње Србије била је Обедска бара, стављена под заштиту још 1874. године. Прва заштићена природна добра у Србији били су шумски резервати Оштрозуб, Мустафа и Фељешана у околини Мајданпека и водопад Велика и мала Рипаљка у околини Сокобање, заштићен 1949. године. Национални парк Фрушка гора, проглашен 1960. године, први је национални парк у Србији. На основу примењених мера институционалне заштите природе током више од шест деценија, површина заштићених подручја у Србији тренутно износи 530.714 ha, односно 6,00 одсто територије Србије. Просторним планом Републике Србије ( Службени гласник РС, број 88/10), предвиђено је да до 2015. године буде заштићено око 10% површине Србије, а да до 2021. године око 12% територије Србије буде под неким видом заштите.

ZAŠTITA PRIRODE I PRIRODNIH DOBARA OČUVANI DEO PRIRODE POSEBNIH PRIRODNIH VREDNOSTI I OBLIKA NACIONALNI PARKOVI PARKOVI PRIRODE PREDELI IZUZETNIH ODLIKA REZERVATI PRIRODE SPOMENICI PRIRODE ZAŠTIĆENA STANIŠTA I KATEGORIJA: PRIRODNA DOBRA OD IZUZETNOG ZNAČAJA II KATEGORIJA: PRIRODNA DOBRA OD VELIKOG ZNAČAJA III KATEGORIJA: ZNAČAJNA PRIRODNA DOBRA Carska bara Rezervat prirode

Национални паркови Подручје са већим бројем разноврсних природних екосистема од националног значаја, истакнутих предеоних одлика и културног наслеђа у коме човек живи усклађено са природом, намењено очувању постојећих природних вредности и ресурса, укупне предеоне, геолошке и биолошке разноврсности, као и задовољењу научних, образовних, духовних, естетских, културних, туристичких, здравствено-рекреативних потреба и осталих активности у складу са начелима заштите природе и одрживог развоја (чл. 30 Закона о заштити природе, Службени гласник РС бр. 36/2009 и 88/2010), ставља се под заштиту као национални парк. Националним парковима управљају посебна јавна предузећа, сходно Закону о националним парковима ( Службени гласник РС бр. 33/93 и 44/93. У току је доношење нове легислативе о пет националних паркова у Србији.»»

Национални парк Ђердап У североисточној Србији, на граници са Румунијом, простире се Национални парк Ђердап, на површини од 63.000 ha, проглашен 1974. године. Основни природни феномен подручја је грандиозна Ђердапска клисура Дунава, најдужа и највећа клисура пробојница у Европи. Ђердапску клисуру чине четири мање клисуре и три котлине, које се наизменично смењују у дужини од готово 100 km. Због велике дужине и дубине, најразноврснјих облика рељефа и заклоњених станишта са специфичном микроклимом, Ђердапска клисура је један од најзначајнијих рефугијума древне флоре и фауне Европе.

Подручје Парка насељава преко 1100 биљних врста, где се нарочито издвајају терцијарни реликти као што су: мечја леска, орах, јоргован, тиса, сребрна липа, кавкаска липа, и др. Богатство у врстама и сложени физички утицаји средине, условили су појаву преко 50 шумских и жбунастих заједница, од којих 35 има реликтни карактер. Разноликост станишта и биљних заједница одразила се и на фауну, која такође обилује реликтним врстама. Национални парк је станиште за преко 150 врста птица: сури орао, орао змијар, орао белорепан, црна рода, сива чапља, и друге ретке врсте обитавају на овом подручју. Поред других фаунских врста, ту су и сисари: видра, медвед, рис, шакал, дивокоза, срна, јелен...

Национални парк Фрушка Гора Обухвата највише гребенске делове брдског масива Фрушке горе, најдоминантнијег узвишења које се као зелено острво уздиже на јужној граници Панонске низије, уз саму обалу Дунава. Простире се на површини од 25.393 ha, и са заштитном зоном од 66.090 ha. Наш најстарији Национални парк, проглашен још 1960. године, чувен је по својим питомим падинама, столетним шумама и надалеко познатом виногорју. Због сложености свог геолошког састава, и трађе од стена из готово свих геолошких периода, представља својеврсно огледало геолошке прошлости овог подручја.

Фрушку Гору одликује богат и разноврстан живи свет. Некада острво у Панонском басену, Фрушка гора је још од давног плиоцена остала погодно станиште за многе медитеранске и субмедитеранске врсте. Шуме заузимају 90 одсто површине Парка. Доминирају шуме липе, храста и букве, а међу описаним заједницама, најинтересантније су шуме китњака и граба са костриком, и реликтне мешовите шуме храстова са грабићем. Флору Фрушке горе чини око 1500 биљних врста, међу којима преко 40 има статус природних реткости Србије (напр. терцијарни реликти: ловорасти јеремичак, кадивка, звончић; од ксеротермних реликата степе: татарско зеље, велика саса, гороцвет и бабалушка). Од присутних преко 30 врста орхидеја, 18 врста је од међународног значаја. У богатој фауни истичу се заштићене врсте инсеката, 14 врста водоземаца и гмизаваца на Црвеној листи угрожених врста, и бројне врсте птица око 211, међу којима је 130 врста гнездарица. Фрушка гора, једно од најзначајнијих подручја за гнежђење ретких птица у Панонској низији и Србији, за сада је једина тачка у Србији на којој се налазе активна гнезда орла крсташа, најугроженије врсте са Светске црвене листе. Међу бројним врстама сисара, издваја се заштићена група слепих мишева, текуница и слепо куче, али ту су и друге природне реткости.

Поред изузетних природних вредности, ово подручје карактеришу и бројни споменици културе, где се издваја 17 православних манастира саграђених у периоду од XV до XVIII века.

Национални парк Копаоник простире се на највишим и најочуванијим деловима планине Копаоник, која се уздиже у средишњем делу јужне Србије. Заштићен је 1981. године на површини од 11.809 ha, око које је заштитна зона површине од 19.985 ha.

Иако почиње на висини од око 800m, највећа површина Парка обухвата централни и најшумовитији део копаоничког масива, пространи, релативно заравњени предео висок око 1700m, познат као Равни Копаоник. У планинском рељефу доминира највиши, Панчићев врх (2017 m надморске висине).

Копаоник одликује високи степен биолошког и предеоног диверзитета. На овом масиву пронађено је преко 1600 врста биљака. Само високопланинску флору гради 825 врста, од којих је 91 врста ендемичног, а 82 врсте субендемичног карактера. Ту се истичу три локална копаоничка ендемита: копаоничка чуваркућа (Sempervivumkopaonikensis), копаоничка љубичица (Violakopaonikensis), и Панчићева режуха (Cardaminepancicii). На Европској црвеној листи четири, на Црвеној листи флоре Србије налази се 50 врста, а на списку природних реткости Србије 30 врста биљака овог масива. У односу на ендемску високопланинску флору Балканског полуострва, 11,9% ендема расте на Копаонику, што га чини једним од најзначајнијих центара ендемизма у Србији и на Балкану.

На Копаонику су присутни сви вегетацијски појасеви високих планина централног дела Балкана, који одражавају вегетацијско богатство овог подручја. Копаоник одликују велике површине са изузетно вредним и очуваним екосистемима. Еколошка разноврсност условила је и богатство животињског света. Богата фауна инсеката, (једини познати локалитет на коме је нађена ендемична и реликтна врста дневног лептира ColiasbalcanicaRebel), већи број водоземаца и гмизаваца, присутно 170 врста птица од којих је 90% гнездарица, и 39 врста сисара, чине изузетно природно богатство овог Националног парка.

Национални парк Шар-планина Шар-планина представља висок јужни обод Србије, простирући се у дужини од 85км, на граници са Македонијом. Своје име је заслужила, како се углавном сматра, због шаренила планинског пејзажа, контраста и живости боја којима ју је природа осликала. Како би се заштитиле њене изузетне вредности, установљен је Национални парк Шар планина 1993. године у привременим границама од 39.000 ha, док је предвиђено да трајним границама обухвати површину од око 97.000 ha.

Главни гребен ове планине је са преко 30 врхова високих од 2500 m, са највишим врхом у Србији Бистра (2652 m). Моћна снага леда из прадавног леденог доба, у својим различитим појавним облицима, избраздала је дубоке трагове у рељефу Шар-планине, и исписала историју геопроцеса који омогућавају проучавање земљине коре и реконструкцију геолошке прошлости Балканског полуострва и шире. По разнорсности облика, са око 100 циркова, Шар-планина представља прави музеј глацијалног рељефа под отвореним небом. Шар-планину одликује велико богатство и разноврсност живог света, и присуство великог броја реликтних и ендемичних врста. Са 45% биљног света Србије, особеним шумским заједницама и врстама, животињским врстама које се данас ретко налазе у природи, а многе су угрожене у читавом свету, Национални парк Шар-планина са пуним правом носи обележје склоништа за дивљи свет који данас убрзано нестаје. На Шар-планини живи 1800 биљних врста. Најзначајнији су бројни терцијарни и глацијални реликти, и 339 балканских ендемита, од којих су 18 локални ендемити, присутни искључиво на овом масиву (хајдучица краља Александра, борн-милера, шарпланински каранфилић, шарпланински шафран, шарска дивизма, шарска птичја трава, Дорфлеров петопрст...). У Националном парку живи 147 врста дневних лептира, 45 врста водоземаца и гмизаваца, око 200 врста птица и 32 врсте сисара, што га чини једним од фаунистички најбогатијих подручја Европе.

Поред тога што је овај национални парк по свом природном богатству једна од врућих тачака биолошке разноврсности Европе, он је изузетно драгоцен и као колевка српске духовности, државности и историје. На овом подручју се налази 45 цркава и манастира подигнутих у периоду од XIIдо XVI века. Ту су испосница и манастир Св. Петра Коришког из XIIIвека, црква Св. Петке изxiv века, црква Св. Богородице Одигитрије из XIV века, манастир Св. Тројице из XV века, остаци Душановог града и манастирског комплекса Св. Архангели из XIV века надомак Призрена, и други споменици културе од највећег националног значаја.

Национални парк Тара Национални парк Тара покрива највећи део планине Таре, која се налази на крајњем западу Србије, у лакатастој окуци реке Дрине. Проглашена је за национални парк 1981. године, на површини од 19.200 ha. Подручје Националног парка Тара, заједно са Заовинама и Парком природе Шарган Мокра Гора, чини окосницу будућег резервата биосфере Дрина.

Тара представља високу, знатно скраћену површ високу 1000-1200m, са које се уздижу ретки врхови висине од 1400 до 1600 m, испресецану дубоко уклесаним речним долинама. Поред кањонске долине Дрине са моћним кречњачким одсецима високим и преко 1000m, својом лепотом и дивљином издвајају се и кањони река Раче, Бруснице и Дервенте, и као изузетна атракција, водопади Мали и Велики скакавац на реци Рзав. Међутим, планина Тара нарочито је позната по бујним, густим, аутохтоним четинарским шумама, које је чине најшумовитијом планином Србије и Европе. Од преко 1000 биљних врста колико је ту присутно, око 20 су ендемичног карактера, међу њима и царица свих ендемита Европе, Панчићева оморика (Piceaomorica). Панчићева оморика је реликт терцијара, и балкански ендемит који је преживео велико ледено доба на веома ограниченим рефугијалним стаништима у средњем току реке Дрине, због чега је овај простор јединствен за очување биолошке разноврсности у глобалним размерама. Вегетацију гради 35 шумских и девет ливадских заједница, где су наjзаступљеније мешовите аутохтоне шуме смрче, јеле и букве, а посебну вредност чине реликтне и ендемореликтне заједице оморике, смрче, јеле, црног и белог бора.

Поред изузетног биодиверзитeта флоре, на подручју Таре су и бројна станишта значајне фауне. Као што је Панчићева оморика у биљном, тако је Панчићев скакавац у животињском свету Таре, локални ендемит којем је ово подручје једино станиште. Док Дрину и хладне поточне воде настањују ретке и племените врсте као што су младица и липљан, на подручју Таре се налази око 130 врста птица, као што су црна жуна, планински детлић, лештарка, уралска сова, гаћаста кукумавка, жутарица, мала мухарица, креја лешникара, итд. Међу фауном сисара је посебно значајно присуство медведа, вука, дивокозе, срне, видре, дивље мачке, куне златице, куне белице, итд. У Националном парку се налазе и бројни остаци културног наслеђа. Обновљени манастир Рача, некрополе надгробних споменика из XIV и XV века у Перућцу и Растишту, драгоцени су део средњовековне српске културне баштине.

Паркови природе Парк природе је подручје добро очуваних природних вредности са претежно очуваним природним екосистемима и живописним пејсажима, намењено очувању укупне геолошке, биолошке и предеоне разноврсности, као и задовољењу научних, образовних, духовних, естетских, културних, туристичких, здравственорекреативних потреба и осталих делатности усклађених са традиционалним начином живота и начелима одрживог развоја (чл. 34 Закона о заштити природе, Службени гласник РС бр. 36/2009, 88/2010 ). У Србији је до сада проглашено 17 паркова природе:» ПП Голија» ПП Поњавица» ПП Бегечка јама» ПП Грмија» ПП Тиквара» ПП Сићевачка клисура» ПП Камараш» ПП Шарган Мокра Гора» ПП Јегричка» ПП Стара Тиса код Бисерног острва» ПП Бељанска бара» ПП Стара планина» ПП Палић» РПП1 Клисура реке Милешевке» РПП ПТК Панонија» РПП Пољопривредно добро Зобнатица» РПП Парк Института у Сремској Каменици

PARK PRIRODE GOLIJA PODRUČJA IZUZETNIH PRIRODNIH VREDNOSTI OD POSEBNOG ZNAČAJA PROKLETIJE STARA PLANINA KUČAJSKE PLANINE DELIBLATSKA PEŠČARA

Предели изузетних одлика Предео изузетних одлика је подручје препознатљивог изгледа са значајним природним, биолошко-еколошким, естетским и културно-историјским вредностима, које се током времена развијало као резултат интеракције природе, природних потенцијала подручја и традиционалног начина живота локалног становништва (чл. 33 Закона о заштити природе Службени гласник РС бр. 36/2009, 88/2010 ). Сходно овом закону, разликују се природни предео изузетних одлика и културни предео изузетних одлика. У Србији је до сада заштићено 16 подручја ове врсте: ПИО Клисура реке Градац ПИО Долина Пчиње ПИО Овчарско-Кабларска клисура ПИО Мируша ПИО Лептерија Сокоград ПИО Суботичка пешчара ПИО Велико ратно острво ПИО Космај ПИО Власина ПИО Вршачке планине ПИО Авала ПнПЛ* парк шуме Ивље ПнПЛ Пругово ПнПЛ Рајац ПнПЛ Озренске ливаде ПнПЛ Део подручја у сливу река Ресаве, Суваје, Чемернице, Јеловог потока и Бељаничке реке ПнПЛ Предео нарочите природне лепоте, назив врсте природног добра по важећој законској легислативи до 1991. године.

Резервати природе На основу Закона о заштити природе ( Службени гласник РС бр. 36/2009, 88/2010, чл. 29), подручја неизмењених природних одлика са репрезентативним природним екосистемима штите се као строги резервати природе, односно подручја са неизмењеном, или незнатно измењеном природом од нарочитог значаја због одређених карактеристика и природних вредности где, уколико је човек присутан, живи усклађено са природом, као специјални резервати природе. Стручна и научна истраживања у овим заштићеним подручјима врше се на основу дозволе коју издаје Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине, и уз присуство управљача. У строгом резервату природе забрањене су привредне и друге активности. У Србији је до сада заштићено 69 подручја ове врсте.

Споменици природе Сходно Закону о заштити природе ( Службени гласник РС бр. 36/2009, 88/2010 ), споменик природе је мања неизмењена или делимично измењена природна просторна целина, објекат или појава, физички јасно изражен, препознатљив и/или јединствен репрезентативних обележја, као и људским радом формирана ботаничка вредност од научног, естетског, културног или образовног значаја. Зависно од примарних природних вредности и карактеристика, може бити геолошког, геоморфолошког, спелеолошког, хидролошког и ботаничког карактера. У Србији је заштићено 325 споменика природе, од тога 253 споменика природе ботаничког карактера, и 72 геолошког и хидролошког карактера.

Заштићена станишта Подручја која обухватају један или више типова природних станишта значајних за очување популација дивљих врста и њихових заједница, штите се као заштићена станишта. На основу Закона о заштити природе ( Службени гласник РС бр. 36/2009, 88/2010, чл. 32), заштићена станишта успостављају се ради заштите угрожених и ретких типова станишта, екосистема и/или дивљих врста на националном и међународном нивоу, односно омогућавања услова за очување популација дивљих врста, и заштиту крајње угрожених и рањивих врста. До сада су проглашена три заштићена станишта у Србији: - ЗС* Мали вршачки рит - ЗС Бара Трсковача - ЗС Гљиве на Ади Циганлији. * ЗС Заштићено станиште, врста заштићеног подручја сходно Закону о заштити природе ( Службени гласник РС бр. 36/2009, 88/2010.

Међународно значајна подручја Поред природних добара заштићених у националним оквирима, у Србији су издвојена и заштићена подручја која су значајна сходно међународним прописима. Међународно значајна природна добра у Србији такође су основ за развијање међународне сарадње, размене искустава, а у циљу унапређења заштите природе. Конвенција о заштити мочварних подручја од међународног значаја, нарочито као станишта птица мочварица, познатија као Рамсарска конвенција, која је овај назив добила јер је усвојена у граду Рамсару (Иран) 2. фебруара 1971. године, представља основ за акцију, у националним и међународним оквирима, по питању заштите и мудрог управљања влажним подручјима и њиховим ресурсима. Десет природних добара у Србији на листи међународно значајних влажних подручја, тзв. рамсарских подручја простиру се на 63,919 хектара. Завод за заштиту природе Србије је утврдио прелиминарну листу од 68 потенцијалних рамсарских подручја у Србији.

За очување светског наслеђа природе, од нарочитог значаја је деловање организације Уједињених нација за образовање, науку и културу UNESCO. УНЕСКО је 1972. године усвојио Конвенцију о заштити светске културне и природне баштине, на основу које утврђује Листу светске баштине са добрима за које Одбор Светске баштине сматра да поседују изузетне универзалне вредности. До сада је Завод израдио стручну основу предлога номинације два природна добра за упис у листу светске природне баштине: Национални парк Шар-планина и Споменик природе Ђавоља варош.

Properties inscribed on the World Heritage List: Cultural Dečani Monastery (2004) Natural and Culturo-Historical region of Kotor (1979) Stari Ras and Sopoćani (1979) Studenica Monastery (1986) Natural Durmitor National Park (1980) JEZERO - DURMITOR ŠARENI PASOVI - DURMITOR JEREMIČAK

ZAŠTITA NEPOKRETNIH KULTURNIH DOBARA KULTURNA DOBRA UPISANA U LISTU SVETSKE BAŠTINE KULTURNA DOBRA OD IZUZETNOG ZNAČAJA KULTURNA DOBRA OD VELIKOG ZNAČAJA ZNAČAJNA KULTURNA DOBRA Републички завод за заштиту споменика културе TOKOM IZRADE PROSTORNOG I URBANISTIČKOG PLANA PREDVIĐA SE ZAŠTITA SAMOG DOBRA I NJEGOVA ZAŠTITNA ZONA Stari grad Kotor

Споменици светске културне и природне баштине под заштитом UNESCO АРХЕОЛОШКО НАЛАЗИШТЕ ГАМЗИГРАД РОМУЛИАНА МАНАСТИР СТУДЕНИЦА СТАРИ РАС СА СОПОЋАНИМА - ПЕТРОВА ЦРКВА СТАРИ РАС СА СОПОЋАНИМА - МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ СТАРИ РАС СА СОПОЋАНИМА - МАНАСТИР СОПОЋАНИ СТАРИ РАС СА СОПОЋАНИМА - ОСТАЦИ СРЕДЊОВЕКОВНОГ ГРАДА РАСА СРЕДЊОВЕКОВНИ СПОМЕНИЦИ НА КОСОВУ - МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА СРЕДЊОВЕКОВНИ СПОМЕНИЦИ НА КОСОВУ - БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА СРЕДЊОВЕКОВНИ СПОМЕНИЦИ НА КОСОВУ - МАНАСТИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА СРЕДЊОВЕКОВНИ СПОМЕНИЦИ НА КОСОВУ - МАНАСТИР ДЕЧАНИ

Пожар у манастиру Прохор Пчињски Североисточно крило Краљевог конака, изглед из порте након пожара

Дана 27. јануара 2014. године, око 10,30 сати, у североисточном крилу зграде Краљевог конака у комплексу манастира Прохора Пчињског избио је пожар. Увидом у стање, које су 28. јануара обавили в.д. директора Мирјана Андрић, архитекта Драгољуб Тодоровић и историчар уметности Светлана Пејић, констатовано је да је пожар избио у североисточном крилу зграде и најпре захватио његову кровну конструкцију. Урушавање кровних греда изазвало је пожар међуспратне дрвене конструкције, која је у потпуности страдала, при чему је изгорео и дрворезбарени иконостасни крст с почетка 17. века. Пожар се брзо проширио, захвативши недавно обновљени кров западног тракта зграде Краљевог конака. Кров је у потпуности изгорео, а делимично је страдала и његова међуспратна конструкција.

Североисточно крило зграде Краљевог конака, унутрашњост након пожара

Краљев конак, изглед из порте након пожара

Краљев конак, детаљ унутрашњости након пожара Пошто још увек сагоревају дрвени елементи конструкције и просторије су затрпане шутом, након стабилизације стања и рашчишћавања у манастир ће бити упућена комисија која би проценила како статичку стабилност преосталих зидова, тако и насталу штету.

Историјат заштите у Србији Први акт о заштити развалина одређених развалина и замкова у Србији као споменика древности'' донет је 22. фебруара 1844. године. Издао га је књаз Александар Карађорђевић у сагласности са Совјетом. Као ''Уредба о заштити споменика древности из 1844'' један је од првих савремених општих споменичкоправних аката у Европи 19. века (после прописа папске државе, Грчке и можда још неке земље). То је први извор савременог споменичког права, па и савремене заштите споменика културе и других културних добара у Србији уопште. Влада НР Србије је 25. јуна 1947. године основала Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије (први директор књижевник Милорад Панић Суреп). Назив је промењен 1960. у Републички завод за заштиту споменика културе - Београд, а 1971. му је припојен Југословенски (раније Савезни) институт за заштиту споменика културе.

Заштитна археолошка ископавања и истраживања на аутопуту Е 80 коридор 10 (Ниш Димитровград) 2010. 2013. година

ПОКРАЈИНСКИ ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ Покрајински завод за заштиту споменика културе из Петроварадина у 2014. години је прославио 63 године плодног рада и постојања. Једна од најстаријих и најуспешнијих установа из области заштите културног наслеђа на овим просторима. Оформљен одмах после II светског рата са задатком евидентирања стања Фрушкогорских манастира, званично је основан решењем Народне скупштине Аутономне Покрајине Војводине из јануара 1951. године. Покрајински завод је данас део мреже службе заштите у Републици Србији и централна установа за заштиту непокретних културних добара на територији АП Војводине. У складу са Законом о културним добрима и међународним стандардима стручњаци Завода кроз истраживања и валоризацију културног наслеђа указују на уметничке, стваралачке и духовне вредности народа који живе у Војводини, о потреби очувања тих вредности, националних идентитета и различитости, као дела европских вредности. Током вишедеценијског рада израђени су многи конзерваторски пројекти и изведени радови на конзервацији, рестаурацији и реконструкцији културног наслеђа од изузетног и великог значаја за Републику Србију широм Војводине, али и у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Мађарској, Румунији, Египту и Грчкој.

http://www.pzzzsk.rs/ Завод је организационо подељен на четири сектора: управно-правни, истраживачки, технички и конзерваторско-рестаураторски, у чијем склопу делују два архитектонска и један сликарски атеље, дуборезачкопозлатарска радионица и столарска радионица, те фотолабораторија. Сарадња између сектора и стручњака је интензивна и условљена потребом успешног решавања сложених проблема заштите и обнове објеката, локалитета и артефаката из области археологије, архитектуре и урбанизма, сликарства, вајарства, примењене уметности, историје и етнологије. Дугогодишњи истраживачки рад на терену и архивима резултирао је стављањем под заштиту закона више стотина значајних објеката и целина у Војводини (65 споменика културе од изузетног значаја, 354 од великог значаја, 331 значајно културно добро).

ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ На ниској панонској планини, у историји познатој под више имена Mons Pinguis, Mons Almus, Alma Mons или Фрушка гора, која се простире између реке Саве и Дунава, од тридест пет манастира, изграђених у изванредном природном окружењу, сачувано је само петнаест.то су српске православне монашке заједнице у манастирима: Крушедол, Петковица, Раковац, Велика Ремета, Дивша, Ново Хопово, Старо Хопово, Нови Јазак, Мала Ремета, Гргетег, Беочин, Привина Глава, Шишатовац, Кувеждин и Врдник Раваница. Према историјским подацима, ове монашке заједнице, постоје од првих деценија 16. века, док се према легенди њихово оснивање везује за 12,13,14. и 15. век. Манастири су концентрисани на простору дугом 50 и широком 10 км. Током пет векова постојања били су носиоци духовног и политичког живота српског народа. Основани у време великих ратова и сеоба, фрушкогорски манастири су постали седишта, у којима је, по угледу на српску династију Немањића, брижљиво негован култ последњих српских деспота Бранковића. За разумевање духовног живота фрушкогорских манастира од једнаке је важности и неговање култова појединих светитеља око чијих моштију се окупљају ходочасници и задужбинари. Прилози ходочасника и развијени ктиторски обичаји код Срба били су у служби узвишених осећања, која су покретала градњу, украшавање и опремање манастира. У културној баштини Србије, јединствена целина фрушкогорских манастира, значајна је за верско, политичко и културно биће српског народа.

ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ ГРАДА НОВОГ САДА АЛМАШКА ЦРКВА НОВИ САД СПОМЕНИК КУЛТУРЕ ОД ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЧАЈА

КОМПЛЕКС ЈОДНЕ БАЊЕ Нови Сад, Улица Футошка 68 Просторно културно-историјска целина од великог значаја Комплекс Јодне бање СПОМЕНИК ЖРТВАМА РАЦИЈЕ КУЛТУРНО МЕСТО ОД ВЕЛИКОГ ЗНАЧАЈА

КУЋЕ ТРШЧАРЕ Нови Сад, Улица Kраљевића Марка 24, 26, 26a, 28 и 30 Просторно културно-историјска целина - 1998.

СТАРО ЈЕЗГРО НОВОГ САДА Нови Сад Просторно културноисторијска целина - 2008.

Старо језгро Новог Сада обухвата простор историјског центра града, у границама у којима је, након низа урбанистичких захвата, до данас сачувана његова аутентична урбана матрица, културно-историјски и просторно-функционални идентитет. Археолошка истраживања започета на овом простору деведесетих година XX века донела су материјалне доказе о постојању средњoвековног насеља, формираног након завршетка Велике сеобе народа, као и доказе о континуитету настањивања у позносредњовековном периоду до подизања нововековног града. Првобитна основа старог језгра формирала се крајем XVII века на сувим гредама омеђеним рукавцима Дунава, на месту средњовековног насеља. Први житељи насеља били су градитељи мостобрана, војници, трговци, крчмари и занатлије који су својом делатношћу подмиривали потребе градитеља и посаде Петроварадинске тврђаве. Поред Срба и, у мањем броју Јевреја и Немаца, који су, према старим пописима, били први становници Петроварадинског шанца, до средине XVIII века овај простор насељавају велике групе Јермена, Грка, Цинцара, Јевреја и Немаца, као и Срба избеглих из Београда и осталих делова тадашње Србије, после закључења Београдског мира (1739) којим је Аустрија поменуте области предала Турцима.

Препознатљива, до данас сачувана, урбана матрица, највећим делом, спонтано је формирана до средине XVIII века, а у цели-ни довршена у првој половини XIX века, након примене првих хидротехничких мера и захвата на регулацији насеља (1819). На том простору развијао се управни, просветни, црквени, културни и трговачки живот града, који је условио и адекват-но градитељско наслеђе. Простор старог језгра унутар утврђе-них граница обухвата 35ха, и у њему су сачувани морфолошки усаглашени блокови, тргови и добро планирани низови кућа грађени у временском распону од настанка нововековног гра да до данас. Преовлађује спратна и партерна градња са визуелно доминантним торњевима сакралних објеката и куполама појединих репрезентативних јавних и приватних палата. Време њихове градње обележило је и стилску припадност, тако да су заступљени објекти барока, класицизма, романтизма, историзма, сецесије и, у мањем броју, касније између два светска рата, објекти модерне.

Најстарији архитектонски слој старог језгра сачуван је у низовима кућа Змај Јовине и Дунавске улице, затим у блоковима које формирају улице Пашићева, Милетићева, Његошева, Грчкошколска и Николајевска, све до улице Јована Суботића, а нешто даље, ка југозападу, у блоку Градске куће. То су, претежно, спрат-не куће настале у великој обнови града непосредно после Буне и мали број објеката који су избегли уништење у бомбардовању 1849. године, попут кућа у Змај Јовиној 28 (1720) и Змај Јовиној 25 (1751), Старе православне болнице (1730) и Католичке пле-баније (1808). У рану градитељску групу, која веома доприноси високим амбијентално-архитектонским квалитетима овог прос-тора, сврставамо сакралне објекте: Николајевску цркву (1730), Саборну цркву (1741) и Успенску цркву (1765-1777). Касније, током XIX века, настају: Гркокатоличка црква св. Петра и Пав-ла (1822) и Римокатоличка црква Име Маријино (1895). Поред ових, и низ других објеката, својом просторном диспозицијом, репрезентативношћу, културно-историјским значајем, стил-ско-архитектонским одликама и амбијенталним вредностима, доприносе валоризацији старог језгра као материјалног сведо-чанства о генези града сачуваног у постојећем уличном растеру и континуитету садржаја који карактеришу овај простор као историјски центар Новог Сада.

КОМПЛЕКС БАНОВИНЕ СПОМЕНИК КУЛТУРЕ

Grgurina palata Principi obnove i zaštite gradskih istorijskih jezgara i spomenika kulture baziraju se na očuvanju: urbane matrice definisane parcelama i ulicama odnosa između građevina i slobodnih prostora forme i izgleda objekta u eksterijeru i enterijeru (razmera, volumen, stil, konstrukcija, boja, dekoracija) funkcija štićenih područja koje su se u gradu ustalile Sveti Luka Trg od oružja

ZAŠTITA RURALNOG NASLEĐA ETNO SELO SIROGOJNO OGNJIŠTE KUĆER KUĆA SA TREMOM

MOKRA GORA - TARA MEĆAVNIK

VOJVODINA - SALAŠ DJERAM TRŠČARA

OPŠTE MERE ZAŠTITE KOJE TREBA DA SE PRIMENE U BLIZINI ZAŠTIĆENIH KULTURNIH DOBARA Zabrana izgradnje industrijskih i drugih privrednih postrojenja koji ga svojim prisustvom i štetnim emenacijama mogu ugroziti Zabrana izgradnje velikih i frekventnih saobraćajnih sistema (auto putevi, železnice, aerodromi, luke) Zabrana izgradnje energetskih sistema (dalekovodi, akumulacije, hidroelektrane, termoelektrane, gasovodi, ugljenokopi) Zabrana eksploatacije mineralnih i drugih sirovina (rudnici, kamenolomi) Zabrana lokacija deponija smeća (jalovina, hemijski i radioaktivni otpad) Zabrana individualne gradnje (stanovanje, poslovni objekti) Adaptacija i rekonstrukcija postojećih objekata uz uslove službe za zaštitu spomenika kulture

ZAŠTITA OD ELEMENTARNIH NEPOGODA ZEMLJOTRESI POPLAVE KLIZIŠTA VELIKI POŽARI CIKLONI, TORNADA

ŽIVOTI LJUDI MORAJU BITI ZAŠTIĆENI OSNOVNI PRINCIPI ZA ODREĐIVANJE STEPENA ZAŠTITE PRI PROJEKTOVANJU SEIZMIČKI OTPORNIH ZGRADA OŠTEĆENJA ZGRADA TREBA DA BUDU OGRANIČENA BANJA LUKA VITALNI OBJEKTI I POSLE ZEMLJOTRESA MORAJU BITI U UPOTREBI

STEPEN UGROŽENOSTI OD POPLAVA DEFINIŠE: REŽIM KORIŠĆENJA REŽIM ZAŠTITE UREĐENJE UGROŽENIH ZONA ZAŠTITA OD POPLAVA ODBRAMBENI NASIP MEĐA,VOJVODINA, 2005. GRAD NA VODI, HOLANDIJA ČERKNJICA, SLOVENIJA, 2003.

OGRANIČAVANJE POŽARNIH RIZIKA SPREČITI KONCENTRACIJU PROIZVODNIH, SKLADIŠNIH I INFRASTRUKTURNIH OBJEKATA SA VEĆOM KOLIČINOM EKSPLOZIVNIH I OPASNIH MATERIJA VATROPREGRADNI POJASI (PRIRODNI ILI VEŠTAČKI): VODOTOKOVI SAOBRAĆAJNICE SLOBODNE ZELENE ZONE AUSTRALIJA LESNI POŽAR