Sowa Bogdanovi} POSLEDWI VOZ Dramska povest (za pozori{te ili film)
214 SOWA BOGDANOVI] Ro ena je u Zagrebu 1935 godine. Studirala istoriju umetnosti u Beogradu. Posle zavr{enih studija radila u Institutu za istoriju umetnosti na Filozofskom fakuletu u Beogradu. Rukovodila je projektima Bibliografija i istoriografija srpske umetnosti. Magistrirala sa temom Mihailo Valtrovi} i Dragutin Milutinovi} kao istra`iva~i srpskih starina. Objavqivala radove u nau~nim ~asopisima i zbornicima. Posle penzionisawa, 1994. godine posvetila se kwi`evnom radu. Pi{e dramske tekstove, romane i pripovetke. Objavila je komediju Kapija (SSD 16), Crvenkapa u nebajci (SSD 17), Ederlanda (SSD 18) Su ewe Baba Jagi (SSD 19), Stanojlo me u `enama (SSD 22). Od pozori{nih komada izvdeni su: Crvenkapa u nebajci (De~iji dramski studio u ^a~ku, premijera 1. IX 2001. u re`iji Drage ]iri}; Lutkarsko pozori{te u Ni{u, premijera 10 XI 2004. u re`iji Tawe Cvetkovi}), Ederlanda (Malo pozori{te Du{ko Radovi}, Beograd premijera 20. II 2002. u re`iji Voje Soldatovi}a) i Stanojlo me u `enama, (Kult teatar, Korak do pozori{ta 16. V 2005. u re`iji Sa{e Voli}a).
Posledwi voz 215 Sowa BOGDANOVI] POSLEDWI VOZ Dramska povest (za pozori{te ili film) LICA GOSPO\A DOBRILA MARJANSKI (oko 60 godina) Weni unuci: MILENA (16 godina) DAMJAN (15 godina) NIKOLICA (13 godina) KJARA (veliki pas) Epizodna lica: TASA (Milenin ujak) Kom{inice: DACA STANKA SOJKA TETKA BRANKA NATA Putnici u vozu: NI[LIJKA [VERCERKA STARI GOSPODIN STUDENT IZ BURGASA STUDENTKIWA GRKIWA DEVOJKA LUDAK Putnici u ~ekaonici: MONAH MONAHOVA MAJKA ILI RO\AKA DEZERTER HUMANITARAC GRK STARIJA @ENA DEVOJ^ICA PUTNICA IZ BUGARSKE Slu`bena lica: KONOBAR U STANI^NOM BIFEU KONOBARICA U HOTELU KONOBARICA U BIFEU NA GRANI^NOM PRELAZU KOMANDIR MILICIJE PRVI MILICIONAR DRUGI MILICIONAR CARINIK @ENA ZA [ALTEROM OTPRAVNIK VOZOVA KONDUKTER Ostali: STARIJI ME[TANIN MLA\I ME[TANIN Statisti: Qudi i deca u skloni{tu kasirke i kupci u samopozluzi, qudi na ulici, putnici u vozu i na `elezni~koj stanici. Milicionari na `elezni~koj stanici i na grani~nom prelazu DAMJANOV OTAC
216 Sowa Bogdanovi} PRVI ^IN Radwa I ~ina traje tri nedeqe. Dom gospo e Dobrile Marijanski Prose~an tipski stan modernog naseqa iz 70-tih godina pro{log veka. Name{taj stilski i glomazan, neprimeren sku~enom prostoru. Sve je pohabano ali ne i pocepano. Mnogo kwiga na policama, stolovima i po podu. Na zidovima ikone, starinsko srebrno kandilo, umetni~ke slike i fotografije predaka iz XIX veka. Veliki antikni sat koji ne radi, vaze i razni ukrasni predmeti nagurani su tamo gde je za wih bilo mesta. Uprkos teskobi i prividnom neredu dom izgleda lepo i prijatno. Ose}a se kontinuitet stare gra anske porodice koja se mnogo puta selila iz ve}eg u mawi stan. Dan prvi Predsobqe u stanu gospo e Dobrile Marijanski Otvorena vrata prema kupatilu i dnevnoj sobi. G -a Marijanski u kupatilu puni vodom veliko plasti~no bure za kupus. Ona je fina, prijatna osoba, nemarno o~e{qana i odevena komotno u ne{to staro. U dnevnoj sobi ukqu~en televizor. ^uju se vesti i stalno ponavqani saveti o pona{awu za vreme bombardovawa. Ulazi Milena krhka, ne`na devoj~ica. Vu~e te{ku putnu torbu. Za wom ide veliki pas Kjara. MILENA: ]ao Bako. (Spu{ta torbu). (Spu{ta lonac na lavabo, izlazi iz kupatila) [to si vukla tu torbu? Mogli su Damjan i Nikolica da je donesu? (Qubi se sa Milenom) MILENA: Nisam se setila. U gradu je haos. Do{la sam pe{ke. Ho}e li stvarno da nas bombarduju? Ne znam. Javi mami da si stigla. MILENA: (Kre}e prema telefonu) Tata je u panici. Telefonira svake no}i. Ube uje mamu da odmah iza emo iz zemqe jer }e ve} danas da nas bombaduju. Treba da se skloni ko mo`e.
Posledwi voz 217 MILENA: MILENA: MILENA: MILENA: MILENA: Mama ne veruje. Jednom su nam pretili, pa ni{ta. Tata je mo`da u pravu. Oni u inostranstvu su boqe obave{teni. Kako da idemo!? Stan nisamo prodali, vize nismo dobili... (Sti`e do telefona i pru`a ruku da podigne slu- {alicu) (Istr~ava iz de~ije sobe ozaren, opremqen za tenis, nale}e na Milenu) ]ao }ao. (U prolazu pomiluje Kjaru) Kuda }e{? Na trening. Kasnim... Zar ima{ trening? Danas?! Svaki dan imam trening. (Izlazi napoqe) (Sle`e ramenima. G -i Marijanski) [ta }e{ s tom vodom? (Koja se u me uvremenu vratila u kupatilo i nastavila da puni bure) Pravim zalihe... Hajde, telefoniraj. Milena uzima slu{alicu i okre}e broj. De~ija soba u stanu gospo e Dobrile Marijanski Nikolica sedi na podu i pravi od teglica kandila. Ulazi Milena sa putnom torbom i Kjarom. Kjara ska~e na Nikolicu. On je mazi. Milena spu{ta torbu u }o{ak, qubi Nikolicu a on se otima. Milena se smeje. NIKOLICA: [ta mi radi{!? Ne volim to. Koliko ostaje{? MILENA: Dok ne dobijemo vize. NIKOLICA: Vodite i Kjaru? MILENA: Nadam se. [ta to pravi{? NIKOLICA: Kandila. Kad bude no}u nestajala struja... Ti spavaj na mom krevetu, ja }u da rasklopim pomo}ni le`aj. MILENA: OK. Kjara }e da spava sa mnom. NIKOLICA: (Re a kandila na policu) Za{to ho}e da nas bombarduju? MILENA: Pojma nemam.
218 Sowa Bogdanovi} Teniski teren Topao sun~an dan. Damjan sam, na pustom teniskom terenu udara lopticu o zid. Trenira usredsre eno i mirno. Pun je enrgije i `ivotne radosti. Po~iwu da zavijaju sirene, objavquju vazdu{nu opasnost. Damjan ne obra}a pa`wu. Trenira i daqe zanesen nekim svojim lepim i vedrim mislima. Iznenada se ~uju jake detonacije. Damjan se prestravqeno baca na zemqu. ^im su detonacije prestale on se di`e i sumanutio, kroz puste ulice be`i ku}i. Tr~i, sapli}e se, posr}e, pada, ustaje i opet be`i. Skloni{te. Podrum stambene zgrade izdeqen pregradama od letvica na boksove. Premalen prostor za mnogobrojne stanare sedmospratnice koje je prva sirena za vazdu{nu opasnost oterala u skloni{te. Iako se ve} danima daju preko radija i televizije detaqna uputstva kako treba pripremiti skloni{ta i kako se treba pona{ati za vreme vazdu{ne opasnosti ni{ta nije pripremqeno. Porodice su se sabile u uski hodnik ispred svojih boksova jer su boksovi prepuni starih, nepotrebnih stvari. Kom{ije sede i stoje sabijeni jedni pored drugih. Nema gde da se pro e. G -a Marijanski, Milena i Nikolica sede na {amlicama ispred svoga boksa. Pored wih, ispred svojih boksova sede Stanka i Daca s jedne strane, a Sojka i wena Tetka s druge strane. SOJKA: Gde je Branka? TETKA: Nisam je videla. STANKA: ^im prestane vazdu{na opsanost moramo da se poduvatimo da sredimo podrum. SOJKA: Ne}e ovo vaqda dugo da traje. Ko zna! STANKA: U nekim zgradama su odavno izbacili stare` iz podruma, o~istili, proverili mokre ~vorove, klozete. Obezbedili re{oe za kuvawe kafe i ~aja... DACA: I le`ajeve uneli... SOJKA: Mo`e i na{ podrum da se sredi. STANKA: Itekako! Na{ je podrum gra en za protivatomsko skloni{te. Kad smo se useqavali re~eno nam je da u slu~aju opasnosti i boksove moramo da uklonimo.
Posledwi voz 219 Ja sam videla podrum pre nego {to su napravili boksove. Sve je predvi eno i mokri ~vor i sanitarni ure aji, ventilacija, hermeti~ko zatvarawe za slu~aj kontaminacije... NIKOLICA: Postoje izlazi iz zgrade ako bude sru{ena. U na{em boksu je jedan. MILENA: U na{oj zgradi je podrum~e malo, sa prozor~etom. Puno je zimnice i ogreva. ^uju se prigu{ene detonacije. Svi napregnuto slu{aju. NIKOLICA: To nisu bombe. To je protivavionska odbrana. MILENA: Za{to ne mogu psa da uvedem u skloni{te!? STANKA: Takvi su propisi. NIKOLICA: Nije u redu. SOJKA: A zamisli kada bi svi uveli svoje pse, ma~ke, kanarince. MILENA: Vaqda i `ivotiwe treba da `ive! DACA: Ne vredi raspravqati. Jedva ima mesta za qude. Kako li se sna{la moja Sofija sa bebom, sama! TETKA: Gde vam je zet? De`ura u televiziji. Nekoliko ja~ih detonacija. SOJKA: Ovo nije protivavionska. MILENA: [ta li radi moja mama sada? NIKOLICA: A Damjan oti{ao na trening! DACA: Ne brinite. Svi su kao i mi u skloni{tima. Nadam se da jesu. I daqe se ~uju detonacije, samo udaqenije. ]ute zabrinuti. NIKOLICA: STANKA: DACA: Malo }ute. MILENA: (Nikolici) Danas moramo da izbacimo ovaj kr{ iz podruma. ^im pro e vazdu{na opasnost po~e}u da sre ujem. Pije mi se kafa. A meni se pu{i. Ovo }e da potraje. Hajde Nikolice da na emo Tamaru i Jecu.
220 Sowa Bogdanovi} Ustaju i odlaze u dubinu skloni{ta. SOJKA: Trebalo je da ponesem {trikeraj. DACA: Koliko ti pla}aju? SOJKA: Ako {trikam dan i no} zaradim jednu tetkinu penziju. DACA: Pa nije ba{ neka zarada. SOJKA: Kako za koga. Prolazi Nata sa rasplakanom bebom u rukama. Nata ka{quca. Zaustavqa se pored wih. NATA: Mogu li da sednem malo kod vas? Slobodno, (Pokazuje na prazne {amlice) Nikolica i Milena odo{e nekuda. NATA: Eno ih dole sa decom. Igraju leti, leti. (Seda na {amlicu) Hvala. DACA: Uvalila vam }erka bebu a vi se jedva dr`ite na nogama. NATA: STANKA: TETKA: SOJKA: STANKA: TETKA: DACA: I ona se jedva dr`i na nogama. Nije lako sa troje male dece. (Gospo i) Vi se sigurno se}ate bombardovawa iz pro{log rata. Ne. Sva bombardovawa smo proveli u Aran elovcu. Tamo smo imali vilu. Ali se}am se dobro razorenog Beograda. Ja se se}am i bombardovawa. Tata je bio mobilisan. Mi smo sa mamom odmah posle prvih bombi pobegli u Kumodra`. Ja sam bila najstarija. Vukla sam veliki zave`qaj i vodila za ruku Sojkinog tatu. Mama je bila salaba i bolesna. Nosila je na{eg tek ro enog brata. I onda su nas kao i sada bombardovali saveznici. Za na{e dobro, kao i sada. Ne, ovo je bilo 1941, kada su nas bombardovali Nemci. Za savezni~ka bombardovawa bili smo stalno u Kumodra`u. Stra{no mi se pu{i. (Vodi cigaretu iz yepa) Ne}u da zapalim. Samo da je dr`im u rukama.
Posledwi voz 221 NATA: Deda Gaja pu{i u drugom kraju podruma. Niko mu ni{ta ne ka`e. Zbog wega sam i pobegla sa bebom ovamo. SOJKA: Neki su qudi ba{ bezobzirni. NATA: [to ti Daco ne ode{ ku}i u Mladenovac. Tamo vaqda ne}e da bombarduju. DACA: Ne mogu. Izgubi}u posao. Nekoliko trenutaka ti{ina, onda se javqa smirela. Svi `ure iz podruma. De~ija soba u stanu gospo e Dobrile Marijanski Ve~e. Milena sedi sa Kjarom na Nikolicinom krevetu. Damjan le`i potrbu{ke na svom krevetu, lice je zagwurio u jastuk. Nikolica le- {kari na pomo}nom le`aju i re{ava ukr{tene re~i. MILENA: Moja mama je za vreme vazdu{ne opasnosti ostala u stanu da pakuje stvari. Zamislite!? NIKOLICA: (Mileni) A teta Sofija? MILENA: Bila je sa bebom u skloni{tu. Gde si ti bio Damjane? [ta vas briga! Dan tre}i Kuhiwa u stanu gospo e Dobrile Marijanski G- a Marijanski, Damjan, Milena i Nikolica sede za lepo postavqenim stolom. Svi sem Nikolice jedu bez voqe. Kjara le`i na podu pored Mileninih nogu. U dnevnoj sobi ukqu~en televizor. ^uju se vesti o bombardovawu. [ta je ovo doru~ak ili ru~ak? I jedno i drugo. Doru~ak ste prespavali a ru~ak nisam mogla da skuvam. Nije bilo struje. NIKOLICA: No}as je u`asno gruvalo. MILENA: ^ulo se i u podrumu.
222 Sowa Bogdanovi} NIKOLICA: NIKOLICA: MILENA: MILENA: Za{to stalno bombarduju no}u? Za{to nas uop{te bombarduju? Ko nas bombarduje? (Mewa temu razgovora) Zar ti se ne svi a cvekla Milenice? Svi a mi se. Volim ja tvoju cveklu ali vi{e volim original. Kakva je to original cvekla? Ona iz tegle, iz samoposluge. Svi se smeju sem Milene. Jedno vreme jedu }ute}i. Deca dobacuju Kjari po neki zalogaj sa stola. Dan peti Samoposluga Puno kupaca. Milena i Nikolica idu sa korpom od gondole do gondole, gledaju u spisak i stavqaju u korpu hleb, mleko, keks i druge stvari. MILENA: (Gleda u spisak) Treba da kupimo zejtin a zejtina nema. NIKOLICA: Nema ni {e}era. MILENA: Ima pirin~a, ali Baka nije zapisala pirina~. NIKOLICA: Ako nije zapisano nemoj, ali evo cvekle original. (Stavqa teglu cvekle u korpu) MILENA: (Vra}a teglu iz korpe) Ne zezaj. Kupi}emo jo{ hranu za pse, pa idemo ku}i. Milena i Nikolica idu jo{ malo po samopozluzi, uzimaju hranu za pse, pri~aju. Prilaze kasi i staju u red. Po~iwu da zavijaju sirene za vazdu{nu opasnost. Kasirke, u panici, napu{taju kase i be`e u skloni{te. Kupci koji jo{ nisu platili istr~avaju iz samoposluge sa nepla}enom robom. Milena i Nikolica stoje neodlu~ni. Prolazi Daca sa prepunom korpom. DACA: [ta ste se ukopali, brzo u skloni{te. Nikolica i Milena ostavqaju korpu na kasi i polaze u skloni{te DACA: [to ostavqate robu!?
Posledwi voz 223 NIKOLICA: Nismo platili... DACA: E budale! Za minut mo`e bomba da padne na samoposlugu i sve da nestane! Daca istr~ava napoqe sa nepla}enom robom. Nikolica se koleba. MILENA: Hajdemo Nikolice. Ostavi tu korpu. Milena i Nikolica tr~e prema ku}i praznih ruku. Skloni{te Podrum je o~i{}en i sre en. Svako se u svom boksu sna{ao kako je umeo. Zidovi boksa g e Marijanski su oblo`eni posterima i bioskopskim plakatima. Ve}i deo prostorije zauzima le`aj pokriven }ebetom. Na wemu sede Milena, Nikolica i Damjan. Igraju neku igru, na pr. Na slovo na slovo... Milena se trudi da bude zabavna, Nikolica u`iva u igri, Damjan igra otsutno, kao da stalno oslu{kuje {ta se doga a napoqu. Ne ~uje se {ta pri~aju, tek ponekad se razaznaje neka re~, uzvik ili smeh. G a Marijanski sedi na {amlici ispred svoga boksa, Sojka sedi na stoli~ici pored we i {trika a Sojkina Tetka sedi u wihovom boksu na staroj foteqi koju su prekrili nekim pokriva~em. Stanka i Daca kuvaju kafu u svom boksu. STANKA: (Pru`a {oqice sa kafom Sojki i wenoj Tetki). Evo i kafice. Za kom{ijsko dru`ewe je najva`nija kafa. DACA: (Pru`a {oqicu g i Marijanski) Nikolica i Milena ostavili robu u samopozluzi! Nisu stigli da plate. DACA: Ama kakvo pla}awe u ovim prilikama! Nisu se sna{li. SOJKA: I ja sam pre neki dan ostavila robu u samoposluzi. TETKA: [to va{a }erka ne do e s bebom k vama? Ovo je ipak periferija. Smestila se kod svekrve. Ona ima ku}u sa velikim podrumom. Uneli su dole i krevete i {poret. TETKA: Blago wima. SOJKA: U obi~nom podrumu nije sigurno. [titi od {rapnela, ali kod direktnog pogotka... STANKA: Ovo je ipak pravo skloni{te sa izlazima za slu~aj da zgrada bude sru{ena.
224 Sowa Bogdanovi} Ne daj mi Bo`e da se provla~im kroz taj izlaz. SOJKA: Ka`u da ispod celog na{eg parka postoje hodnici i da mo`emo da iza emo ~ak u {kolsko dvori{te. NIKOLICA: La`u. Ju~e sam proverio. Na{ izlaz je ta~no ispod bakinog prozora. Ako se ku}a sru{i bi}e zatrpan. Suvi{e su mali izgledi da bomba padne na na{u zgradu. U gradu ima mnogo vi{e ku}a nego {to oni mogu da imaju bombi. SOJKA: U na{em nasequ nema zna~ajnih objekata. ^uju se jake detonacije. Svi napregnuto slu{aju. Ovo je mnogo blizu. MILENA: ^ini ti se. Blizu je, kad ti ka`em. TETKA: (Krsti se i mrmqa) Gospode Bo`e na{ za{titi i spasi narod svoj. DACA: (Krsti se i ona) Prpa. Iz dubine skloni{ta ~uje se pla~ bebe. Posle we po~iwe jo{ nekoliko male dece da pla~e. Dan osmi Dnevna soba u stanu gospo e Dobrile Marijanski: Damjan sedi na podu sa Kjarom i buqi u televizor. Prikazuje se neki film. G- a Marijanski sedi za pisa}om ma{inom i kuca. Milena i Nikolica izlaze iz kuhiwe. MILENA: Sve smo sudove oprali, obrisali i stavili na mesto. NIKOLICA: I masnu {erpu. Milena i Nikolica sedaju na pod pored Damjana i Kjare. MILENA: [ta pi{e{ bako? Prevodim ne{to za televiziju. MILENA: Ne{to zanimqivo? Pa i nije ba{.
Posledwi voz 225 MILENA: NIKOLICA: MILENA: NIKOLICA: NIKOLICA: MILENA: NIKOLICA: NIKOLICA: Da li pla}aju? Plati}e vaqda... Jednog dana... Hajdemo napoqe da igramo basket. Hajdemo! Meni se ne ide... Omalile mi patike. @uqaju me. I meni su omalile patike. Ti }e{ dobiti Damjanove ako wemu kupim nove. Dokle }u ja da nosim Damjanova stara odela?! Dok ne bude{ ve}i od Damjana. Onda }e on da nasle uje tvoja. To nikada ne}e biti. Moj je tata ve}i od tvog tate, i ja }u biti ve}i od tebe. Kada ti bude{ ve}i od mene ja }u biti slavni teniser i bi}u bogat. Fantazira{. Ne fantaziram. Dan deseti Dnevna soba u stanu gospo e Dobrile Marijanski Ve~e. Televizor je kao i obi~no ukqu~en. Vesti o bombardovawu. G a Marijanski sedi na kanabetu i krpi. Nikolica na podu ne{to pravi od lego kockica. Damjan sedi na foteqi i jede sendvi~. Kjara stoji pored wega i `icka. Damjan joj daje po neki zalogaj iz ruke. Milena je na telefonu, `ivo razgovara ali se razgovor ne ~uje. Spu{ta slu{alicu. MILENA: Mama je prodala stan. Sada }e da rasprodaje stvari. Zar }e sve da rasproda? MILENA: Ne ba{ sve. Fotografije, kwige i po ne{to vredno prene}e ovamo. NIKOLICA: Nema vi{e ujakove ku}e. Idem i ja u [paniju. MILENA: Tati je trebalo godinu dana da dobije papire za mamu i mene. Za tebe }e poku{ati ~im se tamo malo sredimo.
226 Sowa Bogdanovi} NIKOLICA: MILENA: [to je tebi toliko stalo da ode{? Svako pametan `eli da ode iz ove usrane zemqe. Sada jo{ i bombardovawe. Mami i meni se uop{te ne ide. Ceo `ivot ostavqamo ovde. Da smo bar mogle da odemo pre bombardovawa, nego vas ostavqamo sada... Te{ko mi je, a i mami. Pla~e po ceo dan. [to ne ostanete kad vam je te{ko?! Dan ~etrnaesti Dnevna soba u stanu gospo e Dobrile Marijanski Stan prepun paketa. Sve je zakr~eno. Damjan u~i. Nikolica i Milena igraju ~ove~e ne quti se. G- a Marijanski pegla. Ukqu~en televizor, vesti o bombardovawu NIKOLICA: Do i Damjane da igramo naquti se ~ove~e. Ne mogu. U~im. NIKOLICA: [to u~i{ kad nema {kole? A {ta da radim? Nema tenisa, nema bioskopa, nema diskoteke... NIKOLICA: Ja volim kad nema {kole. MILENA: Dr`i{ kwigu naopa~ke Damjane! Damjan naglo ustaje, {utne kwigu preko cele sobe i krene prema kupatilu. Sapli}e se o naslagane pakete pa i wih {utira. Uvek je bilo tesno u ovom stanu a sad i ovi paketi! MILENA: Sve }emo odneti ~im budemo mogli. Ho}ete li i Kjaru da vodite u [paniju? MILENA: Moramo da je ostavimo. Vi u [paniju a paketi i pas nama! (Otvara vrata kupatila) Jo{ i ovo bure. (Tresne nogom u bure i zalupi vrata kupatila za sobom)
Posledwi voz 227 MILENA: (Pla~e) On misli da je nama lako. Meni se srce cepa kad pogledam Kjaru. Vazdu{na opasnost. ^uje se gungula na stepenicama. Damjan istr~ava iz kupatila i kre}e u podrum. G- a Marijanski nastavqa da pegla. MILENA: Hajdemo i mi u skloni{te. Ja vi{e ne idem u skloni{te. MILENA: Ali Bako... Razbole}u se u tom vla`nom podrumu. Gu{im se. NIKOLICA: A {ta ako... Mogu mesecima da nas dr`e ovako. MILENA: Sigurnije je u skloni{tu. Nata se ve} razbolela. Jeste li ~uli kako ka{qe? (Vi~e sa vrata) Po`uri Milena. Damjan i Milena istr~avaju iz stana. NIKOLICA: Idem i ja a ti bako ~im grune str~i u podrum. Kad grune gotovo je. Bomba je pala gde je pala, sru{ila {to je htela i ubila ko joj se na{ao na putu. Nama ne mo`e vi{e ni{ta. NIKOLICA: U skloni{tu imamo dobro dru{tvo. Super se zabavqamo. Samo ti idi. NIKOLICA: Kako }e{ sama? Ostajem sa Kjarom. NIKOLICA: Bako, iskqu~i bar peglu. Koristim dok ima struje. Nikolica se koleba. Kre}e ka vratima i sudara se sa Dacom. DACA: Izvinite molim vas. Mogu li da upotrebim va{ VC? Naravno. (Daca ulazi u kupatilo). NIKOLICA: (Ostaje da stoji na vratima) Budibogsnama.
228 Sowa Bogdanovi} NIKOLICA: DACA: NIKOLICA: NIKOLICA: NIKOLICA: [to ne ide{ u skloni{te? Ni meni se ne ide. (Izlazi iz kupatila) Izvinite molim vas. (Str~ava u podrum). Na{ stan je postao javni VC. [ta mo`emo kada smo u prizemqu. Ima jo{ stanova u prizemqu. Ima u skloni{tu dva VC-a ali su zakqu~ani. Neko u wima dr`i benzin. Ja znam ~iji je benzin. Boqe da ne zna{. G- a Marijanski pegla i daqe. Televizor sada prikazuje neki Diznijev film. NIKOLICA: [to ti bako uop{te pegla{ ve{? Kako {to? NIKOLICA: Pa bombardovawe je. Niko ne radi takve stvari. Ho}u da `ivimo normalno. NIKOLICA: Suludo je peglati dok... ^uje se nekoliko jakih eksplozija uzastopce. Kjara je podvila rep, zavukla se pod sto i cvili. G- a Marijanski iskqu~uje peglu. NIKOLICA: Mogli bi ipak da idemo u skloni{te. Samo ti idi. Nikolica malo okleva, pa onda seda na pod pored Kjare. Istog dana, na istom mestu dva sata kasnije Nikolica sedi na kanabetu i re{ava ukr{tene re~i. G- a Marijsnaki re a pasijans. Javqa se smirela. Utr~avaju Milena i Damjan sa nekoliko drugova i drugarica, ulaze u de~iju sobu i zatvaraju za sobom vrata. Kjara {mugne za wima, a Nikolica za Kjarom. Trenutak kasnije ulazi Sojka sa Tetkom. SOJKA: Mo`emo li da posedimo malo kod vas. Bojim se da u em u lift a tetka se te{ko pewe do VII sprata.
Posledwi voz 229 SOJKA: TETKA: SOJKA: TETKA: SOJKA: TETKA: SOJKA: Samo izvolte. Sad }u da pristavim kafu. (Seda, vadi pletivo iz torbice i po~iwe a plete) Imate li vesti od Nikolicinog tate? Slabo. Ne znamo ni gde je. Javi se ponekad telefonom. Tek da znamo da je `iv. ^udi me da Nikolica ne `ivi sa ocem. Kako? I kada je Ksenija bila `iva bio je vi{e na terenu nego kod ku}e. Posledwih godina je stalno sa vojskom. (G i Marijanski) Zar vi vi{e ne silazite u podrum? (Pristavqa kafu) Zagu{qivo je a ja imam astmu. Lako je vama. Vi ste u prizemqu. Branka je na VII spratu pa ne silazi. Po celu no} {eta od terase do terase i gleda bombardovawe. Da li ja va{a snaja dobila vize? Ne. Ambasade su zatvorene. Osobqe je evakusano. A ona prodala stan! [ta }e sada? Ne znam. Tra`e neko re{ewe za one koji su predali papire. Sirena za vazdu{nu opasnost. SOJKA: Ovo je nemogu}e. Tre}a vazdu{na opsanost u toku jednog dana. Sojka trpa na brzinu pletivo u torbicu i sa Tetkom izlazi na stepeni{te. Damjan, Milena i wene drugarice istr~avaju iz de~ije sobe i pridru`uju se stampedu kom{ija koji jure u skloni{te. Nikolica i Kjara ulaze u dnevnu sobu i sedaju pred televizor koji je stalno ukqu~en.
230 Sowa Bogdanovi} Dan {esnaesti Stan gospo e Dobrile Marijanski. No} De~ija soba: Damjan, Nikolica, Milena, Kjara, nekoliko Mileninih drugarica, spavaju jedno preko drugog na tri le`aja. Svi su obu~eni. Soba g -e Marijanski: G -a Marijanski spava na svom krevetu obu~ena a na kanabetu spava Sojkina Tetka. Dnevna soba: Sojka, Daca, Stanka i jo{ nekoliko kom{inica sede na kanabetu, stolicama i foteqama, kako ko, i dremaju. Sirena za vazdu{nu opasnost. Op{ta pometwa. Kom{inice ska~u i tr~e u skloni{te. Iz de~ije sobe istr~avaju deca i izlaze na stepeni{te. Nikolica dr`i Kjaru da ne potr~i sa wima i le`e na kanabe ispred televizora. G- a Marijanski sa Sojkinom Tetkom izlazi iz svoje sobe. TETKA: U pravu ste gospo o Dobrila. Ni ja ne}u da silazim u podrum. Pravi}u vam dru{tvo. Da pristavim kafu? TETKA: Rano je za kafu. Ovo je ba{ naporno. NIKOLICA: Bako, ja bih ne{to pojeo. Idi u kuhiwu pa spremi sebi i Kjari ne{to. I pristavi lon~e za kafu. NIKOLICA: OK. (Izlazi iz dnevne sobe, a Kjara za wim) TETKA: Ja vam se divim kako izlazite na kraj sa troje dece, pa jo{ i pas. Ovo je i wihova ku}a. TETKA: Damjan i Milena su izgleda jako vezani. Pa odrasli su zajedno. Nekad smo svi `iveli ovde. Moj pokojni mu`, pa na{ih troje dece, pa su se deca `enila i udavala, pa su se ra ali unuci... TETKA: Kako ste `iveli svi u ovom prostoru!? Nije nam bilo lo{e. A onda su neki odlazili, neki umirali... I ostalo je jo{ nas troje. TETKA: A {to otac nije uzeo Damjana kada je gospo a Ksenija umrla?
Posledwi voz 231 Damjan je malo poznavao oca. Roditeqi su se razveli brzo posle wegovog ro ewa. Studentska qubav. Nikada i nisu `iveli zajedno. Damjan se vezao za ujaka. On mu je zamenio oca, na neki na~in. Kada je ve} izgubio majku, surovo bi bilo uzeti mu celu porodicu. TETKA: A kada se sin otselio, mogao je da povede i Damjana. Oni imaju garsowericu. Gordana je nasledila od svoje bake. Jedva di{u tamo. I Milena je vi{e kod mene nego kod svoje ku}e. TETKA: Jadni vi. Za{to? Zar nije divno {to imam veliku porodicu i {to sam jo{ u stawu da se o nekome brinem? Po~iwu jake detonacije, sasvim blizu. TETKA: Ovo je ba{ ozbiqno. Zar ne bi bilo boqe da si emo u podrum? Samo vi idite. Ja }u poku{ati jo{ da radim. Do ponedeqka moram da zavr{im neki posao. TETKA: A mi zaseli. NIKOLICA: (Ulazi iz kuhiwe sa kafom) Evo, skuvao sam kafu. Nikolica stavqa kafu na sto, g -a Marijanski i Tetka uzimaju {oqice. G -a Marijanski srkne i namr{ti se. Nikolice! Kakva ti je ovo kafa. Stavio si so umesto {e}era. NIKOLICA: Nisam vaqda! Izvini bako. Pristavi}u drugu. TETKA: Zbog mene ne mora{ du{o, ja odoh ipak u podrum. Sigurnije je. Izlazi iz stana. Nikolice! Nisi vaqda namerno?... NIKOLICA: Ovo je bako kao najezda varvara. Gori su od bombardovawa. Ku}u su nam opseli. Svuda guraju nos. Stalno zapitkuju. [to ih trpi{? Ja bi wih sve govwivom motkom rasterao. [ta se we ti~e gde je moj tata i za{to Damjan... Nemoj Nikolice. Ne interesuje wu to ozbiqno. Ona samo poku{ava da bude qubazna. NIKOLICA: Ne izlaze nam iz ku}e. Ne brini. Razi}i }e se sami. I oni su kao i mi jako upla{eni.
232 Sowa Bogdanovi} Dan dvadeseti Dnevna soba u stanu gospo e Dobrile Marijanski. Kasno ve~e Ukqu~en televizor. Vesti o bombardovawu. G- a Marijanski, Damjan, Milena i Nikolica sede i }ute. ^ekaju telefonski poziv. Kjara stavila glavu u Milenino krilo. Pored vrata Milenina spakovana putna torba. Zvoni telefon. G -a Marijanski uzima slu{alicu. NIKOLICA: NIKOLICA: MILENA: MILENA: Da... Zar ve}?... U redu... U redu du{o... Ne brini za nas... Qubim i ja tebe i sre}an put. (Spu{ta slu{alicu) Za pola sata dolazi Tasa po Milenu. Dali su im vize? Ne. Konzulati su zatvoreni. Idu no}as autobusom u Budimpe{tu. Tamo }e im dati vize. Idem i ja. Ne mogu vi{e da ostanem ovde. Zna{ da ne mo`e. Meni je ovde stra{no. Ho}u i ja kod ujaka u [paniju. Ne mo`e bez vize. Kada do em u Budimpe{tu mo`da }e mi dati vizu. Mama je poku{ala da preda i za tebe papire ali ne}e da prime. Za{to ja ne mogu da iza em iz ove usrane zemqe?! (Pla~e) Misli{ da je meni lako? Sramota me je {to vas ostavqam pod bombama. Ko zna ho}emo li se ikada vi{e videti! Vide}emo se, ne pla~i. O}u da idem odavde. Odve{}u te kod tate u Bugarsku. Za Bugarsku ti ne treba viza. Ne}u u Bugarsku. Ho}u u neku normalnu evropsku zemqu.
Posledwi voz 233 Ulica Mrak. G- a Marijanski, Milena, Damjan, Nikolica i Kjara stoje na trotoaru. Pored wih Milenina putna torba. Milena i Damjan zagrqeni. Nikolica ~vrsto dr`i Kjaru na povodcu. ^uju se u daqini prigu- {ene detonacije. Za nekoliko trenutaka sti`e fi}a. Zaustavqa se na uglu. Tasa izlazi iz auta, pozdravqa se. Deca i G- a Marijanski grle i qube Milenu. TASA: Hajde klinci, nemamo vremena. Milena po~iwe da pla~e. Grli i qubi Kjaru. NIKOLICA: Ne brini za Kjaru. Dobro }u da je ~uvam. Hajde du{o, ne pla~i toliko. Vide}emo se opet. Milena rida. TASA: Po`uri Milena, autobus ne}e da ~eka. Damjan ubacuje u kola Mileninu torbu, Milena ulazi u kola i seda pored Tase. Nikolica vu~e Kjaru koja poku{ava da u e sa Milenom u kola. TASA: Ne brinite. Javi}u vam ~im ih smestim u autobus. Milena seda u fi}u, kuca u prozor, govori ne{to iz auta koji je ve} krenuo. Ne ~uje se. Kjara se otima, laje, ho}e da potr~i za kolima. Za sve vreme ~uju se detonacije od bombardovawa i protivavionske odbrane. G- a Marijanski, Damjan i Nikolica ma{u. G -a Marijanski tiho pla~e, Nikolica je za{titni~ki zagrli. Damjan se nasloni na baku s druge strane. I on pla~e. NIKOLICA: Nemojte. I mene }ete rasplakati. Pla~u na ulici svi troje zagrqeni. Spu{ta se zavesa
234 Sowa Bogdanovi} DRUGI ^IN Radwa ~ina de{ava se u toku dana dvadeset drugog Voz za Sofiju Voz stoji na stanici u Dimitrovgradu. Nekoliko putnika, koji ne putuju preko granice, izlazi iz voza. Voz i deqe ostaje pun. Sva su sedi{ta zauzeta. Ima putnika i u hodniku. U jednom kupeu II razreda sedi G -a Marijanski izme u Ni{lijke i [vercerke. U uglu, do prozora, sedi studentkiwa Grkiwa. Na suprotnoj strani je Damjan izme u mladi}a iz Burgasa koji studira u Beogradu i Devojke, slu`benice neke banke. Na istoj strani, na sedi{tu do vrata sedi Stari gospodin. Police za prtqag su prepune i Damjanova sportska torba sa reketima je me u wima. Damjan je veseo, razdragan. Sprijateqio se sa mladim svetom. Svi kominiciraju me u sobom. NI[LIJKA: Jo{ malo pa smo u Sofiji. STARI GOSPODIN: GRKIWA: NI[LIJKA: GRKIWA: [VERCERKA: NI[LIJKA: NI[LIJKA: NI[LIJKA: [VERCERKA: ^udno {to toliko studenata putuje ku}i usred semestra. Iz na{e ambasade nam je preporu~eno jo{ pre bombardovawa da napustimo Jugoslaviju. [to niste odmah oti{li? Imam de~ka u Beogradu. Mobilisan je. Ju~e sam ga ispratila u vojsku. Samo da sre}no pro emo carinu. (G i Marijanski) Ostajete li dugo u Bugarskoj? Ne. Vra}am se prvim vozom. [to tako brzo?! [to se ne odmorite malo od bombardovawa? Ne mogu. Mla i unuk je ostao sam kod ku}e. [to i wega niste poveli? Duga je to pri~a. Imate li mnogo prtqaga? Ne. Moj unuk nosi onu torbu sa teniskim reketom a ja ni{ta.
Posledwi voz 235 [VERCERKA: [VERCERKA: [VERCERKA: NI[LIJKA: BUGARIN: BUGARIN: DEVOJKA: Ako nije problem prenesite jednu moju torbu preko granice. [to da ne. Recite mi samo {ta ima u torbi. Da me ne uhvate u la`i. Sitnice. Pokloni. Ne brinite. (Damjanu) A ti se sprema{ u Bugarskoj da igra{ tenis! Ja sam teniser. Ho}e{ li u Bugarskoj da ide{ i u {kolu? Ako budem morao. (Damjanu) Mora}e{ dobro da zapne{ na trenizima. Bugari imaju odli~ne tenisere. Ne}u dugo da ostanem u Bugarskoj. Furam kod ujaka u [paniju. Oho! Blago onome ko danas ima kod koga da ode preko granice! [VERCERKA: (Devojci) Kod koga vi idete u Bugarsku? DEVOJKA: Idem poslovno na nekoliko dana u Sofiju. [VERCERKA: I odmah se vra}ate? DEVOJKA: Na`alost. NI[LIJKA: Ja idem kod sestre u Plovdiv. Osta}u dok traje bombardovawe. [VERCERKA: I ja }u poku{ati... Razgovor se prekida u pola re~i. Ulaze dva milicionera. Paso{ka kontrola. PRVI MILICIONER: Paso{e molim. Svi vade paso{e, milicioneri brzo pregledaju paso{e jedan za drugim, rutinski, udaraju pe~ate. Vra}aju paso{ g -i Marijanski. Prvi milicioner udara pe~at na Damjanov paso{, onda ga zagleda i pokazuje Drugom milicioneru. Ne{to {apu}u.
236 Sowa Bogdanovi} PRVI MILICIONER: (Damjanu) Ti ne mo`e{ preko granice. Za{to pobogu!!? PRVI MILICIONER: Napunio je 15 godina. [alite se! DRUGI MILICINER: PRVI MILICIONER: DRUGI MILICIONER: DRUGI MILICIONER: Na `alost, ne {alim se. Bez posebnog odobrewa Vojnog odseka ne mo`e da napusti zemqu. Kako ne mo`e!? On je dete. Nije ni regrutovan. Takvo je nare ewe. De~ko mora da si e sa voza. Ne mogu da verujem! Samo neka on si e. Poku{a}emo ne{to kod Komandira. Oti}i }e nam voz. Ne brinite, dugo }e voz da stoji. Putnici gledaju zabezeknuto, sa sau~e{}em. Damjan skida svoju torbu sa police. Kancelarija stani~ne milicije Napoqu, pred zgradom stoje G- a Marijanski, Damjan i nekoliko milicionera. Pored wih je Damjanova torba. Ovo je besmisleno. Kome je on u vojsci potreban!? DRUGI MILICIONER: PRVI MILICIONER: Smirite se gospo o. Komandir }e poku{ati da dobije odobrewe. Kako da se smirim? U {oku sam. I nama je `ao, verujte. G -a Marijanski zagrli Damjana. On se jedva uzdr`ava da ne pla~e. Nekoliko trenutaka svi }ute. Ovo je nemogu}e! Sigurni ste da nije neka zabuna?
Posledwi voz 237 Milicioneri ne odgovaraju. Damjan polako seda na svoju torbu. Pokrio je lice rukama. Posle nekoliko trenutaka komandir izlazi iz Milicijske stanice. KOMANDIR MILICIJE: KOMANDIR MILICIJE: Na `alost, morate da se vratite. Poku{ajte da dobijete dozvolu u Vojnom odseku u Beogradu. Otac ga ~eka na `elezni~koj stanici u Sofiji! (Sle`e ramenima) Imate voz za Beograd u 1:30. Komandir se vra}a u kancelariju, milicioneri odlaze na peron. G -a Marijanski i Damjan ostaju sami. O Bo`e! [ta }emo sada? Moramo da se vratimo. U Beograd? U Beograd. Ne}u da se vra}am u Beograd. G -a Marijanski ne odgovara, uzima Damjana za ruku i vodi ga prema ~ekaonici kao malo dete. U drugoj ruci nosi torbu. Damjan ide uz wu i pla~e. G- a Marijanski se zaustavqa, bri{e Damjanu suze. Nemoj du{o. Re{i}emo mi to nekako. Stani~na ~ekaonica u Dimitrovgradu. Ceo jedan zid zauzimaju staklena vrata koja vode na peron. U ~ekaonici {alter za prodaju karata, zatvoren. ^ekaonica je bedna i prqava. Tokom decenija u nekoliko mahova je po malo modernizovana ali se nikada nije i{lo do kraja pa je ostajalo po ne{to staro. Plafon je od neke plastike koja imitira drvenu oblogu. Zidovi su belo okre~eni, prqavi. Pod od plo~ica. Po podu otpaci. Uz {alter za prodaju karata stoji duga~ak, belo obojen gelender od kovanog gvo` a koji treba da dr`i putnike da se ne guraju dok ~ekaju u redu za karte. To je gelender sa po~etka XX veka iz vremena kada je stanica gra ena. U istom stilu, kao gelender je i velika klupa sa naslonom koja stoji na sredini prostorije. Jo{ jedna obi~na drvena klupa, bez naslona, nalazi se uza zid pored ogromnog radijatora. Na zidu Red vo`we, neka obave{tewa i plakat sa ponudom povlastica za putovawa omladine po svetu. Jedna vrata vode napoqe, jedna u klozet, druga u neke zvani~ne prostorije. Osvetqewe je oskudno. Sa plafona
238 Sowa Bogdanovi} visi gola sijalica. Iznad {altera za karte zidni sat pokazuje 8 sati. Ve~e. Na gvozdenoj klupi koja stoji na sredini ~ekaonice, (i scene), sedi ~udan par: Mlad krupan pravoslavni monah i sredove~na `ena, isto vrlo krupna, neobi~no odevena, kao mirjanka koja dugo `ivi u manastiru. Te{ko se mo`e odrediti da li su Srbi, Bugari, Makedonci ili Grci, ali su sigurno ro aci. Verovatno majka i sin. Upla{eni su i zabrinuti. Ne govore. Komuniciraju me u sobom o~ima i jedva primetnim pokretima glave. Oko wih je gomila prtqaga kofera, torbi, zave`qaja koji povremeno prebrojavaju i proveravaju. Monah ponekad ustaje i izlazi napoqe, ali se odmah vra}a. S vremena na vreme prilazi {alteru za prodaju karata, zaviruje unutra ali ni{ta ne pita. Ovaj par dominira scenom. Sede tu kao engma. Ne zna se ni ko su, ni {ta su, ni kuda }e, ni odakle su. Oni su, prosto, deo op{te pometwe. Kroz velika vrata koja vode na peron ulaze G- a Marijanski i Damjan. Damjan je bled i upla{en. G- a Marijanski se malo primirila, nosi Damjanovu torbu. Damjan seda na klupu pored radijatora a G- a Marijanski prilazi {alteru za prodaju karata. Molim vas, kada imamo prvi voz za Beograd. @ENA ZA [ALTEROM: U 1:30. Ni{ta pre toga? @ENA Ni{ta. ZA [ALTEROM: A za Ni{? @ENA ZA [ALTEROM: @ENA ZA [ALTEROM: Ni{ta. Svi lokalni vozovi su otkazani. (@ena zatvara {alter) (Kuca na okno {altera) Molim Vas dve karte do Beograda. Ne prodajem karte za taj voz pre 12,30. (Ponovo zatvara {alter) G- a Marijanski seda pored Damjana na klupu. Ulazi sa perona Otpravnik vozova. OTPRAVNIK VOZOVA: (Obra}a se g -i Marijanski, familijarno) Skido{e dete s voza!? (Ne ~ekaju}i odgovor ulazi u slu`bene prostrije i zatvara za sobom vrata). Ovom kao da je milo.
Posledwi voz 239 Nemoj Damjane! Damjan se naslonio na baku. ]ute. Baka ga miluje po kosi. Iz usrane Jugoslavije me ne pu{taju u usranu Bugarsku! Za{to se meni sve ovo de{ava!? Ne de{ava se samo tebi. Za{to se nisam rodio kao Englez, Nemac ili bar kao jebeni Ma ar? Dosta Damjane! G -a Marijanski ustaje sa klupe i {eta po ~ekaonici. Damjan ustaje i pristi`e je. Izvini, nisam hteo da te qutim. Znam da ne misli{ to {to si rekao. Zapravo mislim, ali ne mislim ba{ tako. Eh Damjane, Damjane! Hajde da sednemo na klupu. Mo`e neko da nam ukrade torbu. Da stvarno. Mo`da onaj monah i wegova majka skupqaju po stanici torbe bez za{tite. Tebi je do {ale! Pogledaj koliko imaju prtqaga. [ta me briga. Ba{ sam radoznala. Ko li su i kuda putuju? Izgleda kao da se sele. ^ini mi se da su zabrinuti i upla{eni. Sigurno be`e od bombardovawa. Hajde da sednemo. Nasede}emo se. Boqe da pro{etamo. Kako da {etamo sa tom torbom!? Ostavi}emo torbu do pono}i u garderobi. Mo`da nemaju garderobu. Svaka `elezni~ka stanica ima garderobu. G -a Marijanski obilazi ~ekaonicu i tra`i garderobu. Kuca na vrata slo`bene prostorije. Niko ne odgovara. Izlazi otpravnik vozova iz klozeta.
240 Sowa Bogdanovi} Izvinite molim vas, gde je stani~na garderoba? OTPRAVNIK VOZOVA: Garderoba ne radi. Kako ne radi? OTPRAVNIK VOZOVA: Tako! Ne radi. Otpravnik vozova izlazi iz ~ekaonice napoqe. G -a Marijanski sle`e ramenima i vra}a se kod Damjana. Seda na klupu. [ta sam ti rekao! Kroz vrata koja vode na ulicu ulazi Mladi} sa malom putnom torbom. On je unezveren i o~ajan. Van sebe je. Pona{a se kao lud. Hoda gore dole po ~ekaonici. Ne{to mrmqa. Ponekad zapla~e. Udara povremeno pesnicama o zid. (Diskretno pokazuje na mladi}a) [ta je onom ~oveku? Ko bi znao!? Ima neku veliku muku. [ta li mu se dogodilo? Hajde da ga pitamo. Bako! [alim se. Kako mo`e{ da se {ali{?! Koliko }emo da ~ekamo voz!? Dugo. Hajde da ve~eramo. Nisam gladan. Moramo ne{to da pojedemo. Kod ku}e }emo biti tek sutra ujutro. Ne mogu da jedem. Zgr~io mi se `eludac. Kada ga ne~im napuni{ bi}e ti lak{e. Stani~ni bife G- a Marijanski i Damjan sede za jednim stolom. Pored wih Damjanova putna torba. Za drugim stolom sede Stariji me{tanin i Mla i me- {tanin. Za tre}im stolom sedii Otpravnik vozova. Pred wim je kafa i kisela voda. Stariji me{tatin pije rakiju iz ~okawa a mla i pivo iz fla{e. Za {ankom je konobar. Mo`e li kod vas da se dobije ne{to za ve~eru?
Posledwi voz 241 KONOBAR: Ne slu`imo hranu. Samo pi}e i kafu Damjane ho}e{ li ne{to da popije{? Nisam `edan. KONOBAR: Za pola sata zatvaramo zbog vazdu{ne opasnosti. Popij ne{to. Posle }e{ biti `edan. Dobro, uzmi koka-kolu. Dajte nam jednu koka-kolu i jednu kafu sa mlekom. KONOBAR: Nema mleka. Onda bez mleka. Konobar donosi na poslu`avniku kafu i pepsi-kolu i stavqa na sto. Me{tani koji piju za susednim stolom radoznalo gledaju putnike i ne{to {apu}u izme u sebe. Tra`io sam koka-kolu. KONOBAR: Pa to ti je isto. Nije isto. KONOBAR: Nemamo koka-kolu. (Kre}e prema {anku) I jednu ~a{u molim vas. Ne treba, pi}u iz fla{e. Konobar donosi ~a{u. Damjan je malo gurne u stranu i demonstrativno pije iz fla{e. Gospo a Marijanski rezignirano sle`e ramenima i pije svoju kafu. STARIJI ME[TANIN: Skinula milicija dete sa voza!? Neki propis Vojnog odseka. PRVI ME[TANIN: [to ne tutnuste milicioneru 50 DM? MLA\I ME[TANIN: Ne mo`e, idu po dvojica. Ne smeju jedan od drugog. U Beogradu }emo da tra`imo dozvolu od Vojnog odseka. STARIJI ME[TANIN: Jel regrutovan? Nije. Tek je napunio 15 godina. KONOBAR: Pobrqavio svet.
242 Sowa Bogdanovi} MLA\I ME[TANIN: MLA\I ME[TANIN: OTPRAVNIK VOZOVA: OTPRAVNIK VOZOVA: STARIJI ME[TANIN: OTPRAVNIK VOZOVA: KONOBAR: [to ne idete na drumski prelaz? Kako da do emo do tog prelaza? ]e da na emo neka kola da vas odbace. Lupi{e li mu pe~at na paso{? Da. Upravo su udarili pe~at kad primeti{e datum ro ewa. Onda boqe da ne idete na drumski prelaz. ]e da vide pe~at. Ako mu }u{ne{ 50 DM, ni{ta nema da vidi. I tam stoje po dvojica! Boqe da ne poku{avate. Ja bi vas pustio da sedite kolko `o}ete, al moram da zatvorim zbog vazdu{nu opasnost. Me{tani ustaju. G- a Marijanski i Damjan `ure da popiju svoje pi}e. Konobar bri{e {ank. Otpravnik vozova polako ispija kafu. Stani~na ~ekaonica. Sve je kao {to je i bilo. Onaj ~udni mona{ki par sedi na istom mestu. Mladi} i daqe hoda po ~ekaonici, povremeno ne{to {apu}e samom sebi, povremeno zapla~e. Lupi ponekad pesnicom u zid. Sat pokazuje 9 sati. G- a Marijanski i Damjan sede na klupi ispred radijatora. Damjan se naslonio na baku. Torba mu je uz noge. Tek je 9 sati. Ko }e da do~eka voz! Pa protegni malo noge. Pro{etaj po ~ekaonici. Damjan ustaje, {e}ka, ~ita red vo`we. Dolazi do plakata sa ponudama za putovawe omladine po svetu. ^ita zainteresovano. Bako, do i da vidi{. G -a Marijanski ustaje i prilazi Damjanu. ^ita i oboje se smeju. [ta ka`e{ na ovo? Mogao bih umesto u Bugarsku da proputujem malo po Italiji. Da skoknem do [vedske. Na `alost Damjane ne bi mogao. Nema{ 18 godina.
Posledwi voz 243 A domovini sam potreban i sa 15 godina. Pobrqavio svet {to re~e onaj ~ovek u bifeu. Bako, ne}u da se vra}am ku}i! Sredi}u ja to ve} sutra u Vojnom odseku i odmah putujemo ponovo. Ne `elim u Bugarsku. To je nepravda. Milena u Barselonu a ja ne mogu ni u Kryali! G -a Marijanski ne odgovara. Dosta joj je Damjanovog kukawa. Polako ide preko ~ekaonice i seda na klupu pored radijatora. U ~ekaonicu ulazi Mla i me{tanin iz stani~nog bifea i prilazi Mladi}u koji se, od kako je u{ao u ~ekaonicu nije primirio. Me{tanin i Mladi} tiho razgovaraju. Damjan prilazi klupi na kojoj sedi g -a Marijanski i stoji jedno vreme. Gladan sam. Mo`e{ li da se strpi{ malo? Koliko malo? Do sutra. Mnogo sam gladan. MLA\I ME[TANIN: (Mla em me{taninu) Izvinite molim vas, ima li ovde neka kafana gde bi mogli da ve~eramo? Ima hotel. Kad iza ete iz stanice, idite samo pravo glavnom ulicom. Hvala. Hotel G- a Marijanski i Damjan sede za stolom i ve~eraju neki ro{tiq. Oni su jedini gosti u sali. Ovo je hladno i neukusno... a hleb je bajat. Nemoj da zanoveta{. Ne mogu sve da pojedem. Prilazi Konobarica. KONOBARICA: Mogu li da naplatim? Moramo da zatvaramo pa da se ne zadr`avam. U redu,... koliko smo du`ni?
244 Sowa Bogdanovi} Konobarica pru`a ve} ispisan ra~un. G- a Marijanski pogleda, vadi iz ta{ne novac. Konobarica broji kusur. Ne treba, to je za vas. KONOBARICA: Hvala. (Sprema se da skloni tawire sa stola) Molim Vas upakujte mi ovo {to je ostalo. KONOBARICA: (Za}u eno i prezrivo) Imate papirnate salvete na stolu. G -a Marijanski pakuje meso i hleb sa Damjanovog tawira. Konobarica im, nestroqivo, kupi tawire ispred nosa i odlazi. G -a Marijanski i Damjan kre}u ka izlazu iz sale. Ala je bezobrazna! A dala si joj i bak{i{. Uvek dajem bak{i{ konobarima. A posle skupqa{ otpatke sa tawira, kao da smo prosjaci. To je hrana koju smo platili i koja }e ti biti potrebna kad ogladi{. Nemamo gde da kupimo drugu. Mene je sramota. Od koga? Pa od qudi... Od kojih qudi? U Be~u bi bilo normalno da nam spakuju ono {to nismo pojeli. Jo{ bi i ma{nicu vezali na paketi}. U Be~u!? Ali mi smo Bako na Balkanu!! Ba{ me briga {to smo na Balkanu! Stani~na ~ekaonica G- a Marijanski i Damjan sede na klupi uza zid. Stawe nepromeweno. Mona{ki par i daqe dominira scenom, Mladi} ~u~i u jednom }o{ku primiren. Sat na zidu pokazuje 10.10 Mla i me{tanin iz stani~nog bifea sedi pored g -e Marjanski i Damjana. ME[TANIN: ^ekate voz za Beograd? Da. ME[TANIN: [to ne idete na drugi prelaz? Udaren nam je pe~at na paso{e.
Posledwi voz 245 ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: @ao mi deteta. Kud sad da se vr}ete za Beograd! Moramo. Tedo ne{to da vam predlo`im, pa ako me poslu{ate, mislim stvar }e da bude re{ena. Recite. Ima ovde jedan moj prijateq. Zna granicu ko svoj yep. Pa? Mogo bi no}aske da vas prebaci u Bugarsku. Rizi~no je. Ama jok. On to radi stalno. Ne znam. Nije skup. Za 500 DM }e vas prebaci oboje. Kako posle da se vratim? Nemoj ni da se vr}e{. Moram da se vratim. Mla i unuk mi je sam kod ku}e. Pa ovaj moj prijateq }e prebaci i samo dete preko granice. Vi ne mora ni da idete. Ne bih se usudila... Razmisli. Moram da izi em da milicija ne primeti da se majem po stanici. (Mla i me{tanin odlazi). Ho}emo li da idemo s wim preko granice? Ne pada mi na pamet. [to? Ne}u ilegalno da prelazim granicu. Nije dotle do- {lo. Kakve to ima veze? Imali bi problema sa milicijom kada se budemo vra}ali. Ja ne}u nikada da se vratim. Idem kod ujaka u [paniju. Ali ja ho}u. Idem bez tebe. Ne dolazi u obzir. Ali Bako!
246 Sowa Bogdanovi} Zatamwewe ^im stignemo u Beogrd tra`i}emo dozvolu od Vojnog odseka pa }emo za nekoliko dana legalno da pre emo granicu. Ako nam ne daju? Poku{a}emo na drugi na~in. Ne}u da se vra}am. Damjane, du{o, i kada bih htela da napravim tu ludost ne bih mogla. Nemam 500 DM. Nemam ni 50, ni 10. Uop{te nemam para. Ista scena. Damjan nesre}an, le`i na klupi. Stavio je glavu baki u krilo. G- a Marijanski sede}i drema. ^udni par monaha sedi nepomi~no na svojoj klupi. Mladi}a nema. Sat pokazuje 11 ~asova. Ulazi Mla i me{tatnin i seda pored g -e Marijanski na klupu. ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: ME[TANIN: Zatamwewe Pa gospo o, odlu~iste li? Molim? O}emo li dete da prebacujemo preko granicu? Ne, ni{ta jo{ nisam odlu~ila. Nemam ni dovoqno novca. Ovaj moj kom{ija }e vam da popust. Ne vredi. Videste li onog de~ka {to je sedeo tu do malopre. Dobio je poziv za vojsku. On uteko kod rodbinu u planinu, al ga neko prijavio. ^im se vrne ku}i }e ga mobili{u. Mnogi be`e od vojske. Nekada nije bilo tako. E vidi{! Wega }e prebacimo no}aske preko granicu. Mo`e i tvoj unuk s wega. Moj komp{ija o}e da ga povede za 200 DM. Dobar ~ovek. Ne, hvala. Proba}emo za koji dan legalno da odemo u Bugarsku. Kako ho}e{!
Posledwi voz 247 Sve isto. Sat iznad {altera za prodaju karata pokazuje 1,20. Mona{ki par drema, mladi}a dezertera nema, u ~ekaonicu je u{lo desetak novih putnika koji stoje sa prtqagom u redu za vozne karte. [alter za prodaju karata je otvoren, G -a Marijanski je upravo kupila karte i prilazi klupi na kojoj spava Damjan. Damjane, hajde probudi se. Voz samo {to nije stigao. Vra}amo se? Moramo Damjane. (Damjan se di`e sa klupe, sawiv) Sat pokazuje 1:30. ^uje se pisak lokomotive. Stigao je voz iz Sofije. U ~ekaonicu ulazi nekoliko putnika i svi `urno izlaze iz stani~ne zgrade. Sa perona dolazi nekoliko milicionera i carinika i odmah posle toga otpravnik pu{ta putnike iz ~ekaonice na peron. Me u wima su G- a Marijanski i Damjan. Nose izme u sebe Damjanovu torbu. Voz. U kupeu su samo Damjan i G- a Marijanski. On spava opru`en na sva 4 sedi{ta, a ona, umorna i zabrinuta, sedi sama na drugoj strani i gleda pred sebe. Spu{ta se zavesa
248 Sowa Bogdanovi} TRE]I ^IN Dan dvdeset ~etvrti Samoposluga Rafovi su poluprazni, ali qudi kupuju {ta ima. Damjan i Nikolica idu sa korpom od rafa do rafa i stavqaju u korpu hleb, neke konzerve. NIKOLICA: Vidi ~okolada. (Grabi nekoliko i trpa u korpu) Nije na spisku. NIKOLICA: Ama kojem spisku!? Sutra ne}e biti. (Gleda u spisak) Moramo da kupimo zejtin (Stavqa fla{u zejtina u korpu. Nikolica dodaje jo{ jednu fla{u) Baka je napisala samo jednu fla{u. NIKOLICA: Neka. Mo`da posle ne}e biti. Nema ni {e}era, ni bra{na, ali ima pirin~a. (Trpa nekoliko paketa pirin~a u korpu) Baka nije zapisala pirina~. NIKOLICA: Nema veze. Trpaj samo, sutra ne}e biti. Nema mleka! NIKOLICA: Ti kao da si pao s Marsa. Za mleko se ~eka red od ranog jutra. Rasproda se ~im stigne. Nisam znao. NIKOLICA: Naravno da nisi kada je kod nas podela rada: ja ~ekam u redu a ti pije{ mleko. Stvarno nisam znao. Slobodno me probudi pa }u i ja... NIKOLICA: Nema veze ti fura{ u [paniju. A ti ujeda{! NIKOLICA: Nema hrane za pse! Nije va`no. Je{}e pas {to i mi. Damjan i Nikolica nastavqaju da idu po samoposluzi i uzimaju sa rafova po ne{to i nastavqaju da se ko{kaju ali se ne ~uje. Prilaze kasi. Vazdu{na opasnost. Kupci koji jo{ nisu platili istr~avaju iz samoposluge sa nepla}enom robom. Kasirke kojima je nare eno da za vreme
Posledwi voz 249 vazdu{ne opasnosti ne napu{taju kase vi~u za kupcima koji be`e sa nepla}enom robom. I one su u panici. Najradije bi pobegle ali ne smeju. Nikolica vu~e Damjana za ruku. NIKOLICA: Hajde, po`uri. Damjan spu{ta korpu na kasu i kre}e ka vratima. Nikolica uzima korpu. NIKOLICA: Nisi lud da ostavi{ robu?! Istr~avaju sa korpom iz samoposluge zajedno sa ostalim kupcima. Kuhiwa u stanu gospo e Dobrile Marijanski Damjan i Nikolica raspremaju namirnice koje su kupili u samoposluzi. ^uju se detonacije negde daleko. Odjednom jaka eksplozija u blizini. Nikolici ispada konzerva iz ruke. Damjan se baca na pod i zapu{ava u{i rukama. Nikolice, hajdemo u skloni{te. NIKOLICA: Idi sam. Dosadno je tamo bez Milene. NIKOLICA: Ima{ Tamaru, Micu, Jecu... Ne zezaj. Hajde sa mnom. NIKOLICA: Dobro, hajdemo. Nikolica i Damjan kre}u u podrum. U pretsobqu se sudaraju sa G -om Marijanski koja se upravo vra}a iz grada. Ona spu{ta ta{nu na stolicu, skida cipele i obla~i papu~e. Jesi li dobila? Nisam. Znao sam. Trebalo je da me pusti{ s onim ~ovekom preko granice. Opasno je. Opasno je kod ku}e. NIKOLICA: Ti kao da si jedini na svetu. U Vojnom odseku je nevi ena gu`va. Puna ~ekaonica roditeqa. Neki su imali i veze ali niko nije dobio dozvolu. NIKOLICA: Treba da se ponosi{ Damjane! Potreban si otaybini.
250 Sowa Bogdanovi} A ti mali ne zajebavaj. NIKOLICA: Samo sam hteo... Nemoj Nikolice. [ta }emo sada? Smisli}emo ne{to. Da nisu evakuisane ambasade mogli bi za tebe da izvadimo bugarski paso{. Sa wim bi lako pre{ao granicu. Odvedi me u Dimitrovgrad pa neka me onaj ~ovek prebaci ilegalno preko granice. Tata }e mi u Sofiji izvaditi bugarski paso{, pa }u s tim paso{em u [paniju. Pametno. Neka tvoj tata izvadi za tebe paso{ pa neka te on vodi u Bugarsku. NIKOLICA: Eto vidi{. Sve }e da se sredi. I to }e da potraje. Ilegalno bi bilo br`e. Zva}u no}as tvoga tatu da se dogovorimo. [to ga ne zova{ odmah? Nekoliko jakih detonacija negde u blizini. NIKOLICA: Ovo ba{ gruva. Moram malo da razmislim. Nemoj da razmi{qa{ nego ga zovi odmah. I tako ne silazi{ u podrum. (Vu~e Nikolicu za ruku i ist~{avaju iz stana). Istog dana uve~e. Dnevna soba u stanu gospo e Dobrile Marijanski Ukqu~en televizor. Vesti o bombardovawu. G -a Marijanski i Branka piju kafu BRANKA: Pa to je apsurdno! Malog Damjana nisu pustili preko granice! Da ne poveruje{! Zvala sam wegovog oca da do e po wega. BRANKA: Trebalo je da ga odvede jo{ pre bombardovawa.
Posledwi voz 251 BRANKA: BRANKA: BRANKA: BRANKA: Damjan nije hteo. Re{io da ide sa Milenom u [paniju. Siroto dete. Za wega je veliki udarac ujakov odlazak iz Beograda. Jeste. A i bombardovawe. Ceo mu se `ivot poremetio. Ne ume da se sna e u svemu tome. Ponekad ne znam {ta da radim s wim. Odve{}e ga tata u Bugarsku pa }e se tamo smiriti. (Ispija kafu i ustaje da ide). [to ne posedi{ jo{ malo!? Moram ku}i. Za pola sata javi}e se Katarina iz Nema~ke. Ako me ne na e izlude}e od brige. Stalno te proverava? Stalno. Ponekad mi se ~ini da je wima te`e nego nama. Branka i g -a Marijanski ustaju i kre}u ka vratima, u tom trenutku u stan ulaze Damjan i Nikolica. Obojica jedu burek iz hartije. Damjan je nanerviran, Nikolica se smeje. O~igledno je ne~im ve} sekirao brata. NIKOLICA: (Jo{ s vrata) Ho}ete li da i vama ispri~am vic? BRANKA: Hajde da ~ujemo. NIKOLICA: @ivela dva crva u govnima, otac i sin. Jednog dana pita sin oca Tata, za{to mi `ivimo u govnima. Vidi druge crve! @ive u vo}u, na li{}u, u kupusu, na raznim lepim mestima, samo mi u govnima. [to ne idemo odavde! Tata odgovara: E sine moj, ovo je na{a otaybina!. Dok Nikolica pri~a vic, Damjan, na ivici suza ule}e u de~iju sobu i zalupi vrata. BRANKA: NIKOLICA: E Nikolice, Nikolice! (Smeje se) Dobar vic! Gde si ga ~uo? U redu za mleko.
252 Sowa Bogdanovi} Dan dvadeset {esti Soba g -e Dobrile Marijanski No}. Ona spava u svom krevetu, Nikolica na otomanu a Damjan sedi u foteqi i slu{a vokmen. Ne sme no}u da zaspe. U jednom trenutku stra{an prasak. Od eksplozije se lome stakla na prozorima, lome se i ispadaju ragastovi od vrata. Stan je pun sr~e i polomqenog drveta. Na stepeni{tu se ~uje pravi stampedo kom{ija koji tr~e u skloni{te. Pla~u deca. Neka `ena vri{ti. G- a Marijanski i Nikolica se trzaju iz sna. Damjan prestravqen, drmusa ~as Baku, ~as Nikolicu. Bako, ti si luda, ti si skroz luda. Urazumi se Damjane. Ne bombardujem ja Beograd. NIKOLICA: (Bunovan i upla{en) Mo`da ipak treba i}i u podrum. Ne u podrum! Trebalo je oti}i odavde. Ne vredi. Bombarduju celu zemqu. Mogla si da me po{aqe{ ilegalno preko granice. Ne boj se Damjane. Sad }e tata da do e po tebe. Koji tata, bre! Dok on stigne svi }emo izginuti. NIKOLICA: Hajde, nemoj da kuka{. @ivi smo, hvala Bogu. Kojem Bogu! Da ima Boga ne bi nam se ovo doga alo. Ne huli Damjane. Nisi ti jedini. Treba da sedimo u podrumu kao sav pametan svet. Niko nije bio u podrumu. Nisam ~ula ni da je svirala {izela. Nije ni svirala. Ovo je iz ~istog mira. Svi su nam prozori razbijeni. NIKOLICA: Sre}a {to je leto. Zamisli da je zima. Ti si pravi dileja, uvek tebi neka sre}a. Hajdemo natrag u krevet. Kakav krevet bako. Vidi koliko je stakla po ku}i. O~isti}emo sutra. Gospo a i Nikolica se vra}aju u krevet. Damjan hoda nasumice po stanu.