PSIHOLOGIJA, 2009, Vol. 42 (4), str. 505-515 UDC 159.9.019.4.072-053.6:616.379-008.64 DOI:10.2298/PSI0904505D ZNAČAJ PODRŠKE PORODICE I VRŠNJAKA ZA METABOLIČKU KONTROLU DIJABETESA TIP 1 KOD ADOLESCENATA Dušanka Đurović 1, Dragan Katanić i Jovan Vlaški Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, Novi Sad Cilj rada je bio da ispita značaj socijalne podrške porodice i vršnjaka za metaboličku kontrolu bolesti kod adolescenata sa Tip 1 dijabetesom. Metabolička kontrola dijebetesa predstavlja regulaciju nivoa šećera u krvi i veoma je važna, jer smanjuje rizik od hroničnih komplikacija koje nastaju kao posledica ove hronične bolesti. Metabolička regulacija dijabetesa odvija se putem glikoregulacije (redovnim davanjem injekcija insulina u prepisanoj dozi), a kontrola ove regulacije od strane pacijenta sprovodi se svakodnevnim merenjem glikemije i vođenjem Dnevnika samokontrole. Ispitano je 79 adolescenata uzrasta 10-17 godina, kod kojih je dijagnostikovan dijabetes Tip 1 (insulin zavisni) koji su uključeni u tretman dijabetesa na Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu. Uzorak je bio podeljen u 2 grupe: grupu dece sa dobrom metaboličkom kontrolom (N=40) i grupu dece sa lošom metaboličkom kontrolom dijabetesa (N=39). Dobra metabolička kontrola je definisana glikoziranim nivoom hemoglobina HgbA1c < 7,6%. Od instrumenata korišćena je Skala socijalne podrške koja je imala dva dela: prva je forma u kojoj se procenjuje opažena socijalna podrška od strane porodice, adaptirana od Perceived Social Support Family Scale, a druga, u kojoj se procenjuje opažena socijalna podrška od strane prijatelja, adaptirana od Perceived Social Support Friend Scale. Adolescenti sa dobrom metaboličkom kontrolom diabetesa saopštili su da imaju statistički značajno više socijalne podrške od strane porodice, od grupe sa lošom kontrolom. U slučaju socijalne podrške od strane vršnjaka, nije bilo statistički značajne razlike između dve grupe. Pored toga, podatak o postojanju šećerne bolesti u porodici takođe je pokazao statistički značajnu povezanost sa dobrom metaboličkom kontrolom. Ključne reči: dijabetes Tip 1, metabolička kontrola, socijalna podrška, porodica, adolescencija 1 : decijipsiholog@yahoo.com
Dušanka Đurović, Dragan Katanić i Jovan Vlaški Dijabetes Tip 1 (insulin zavisni) je genetski uslovljena hronična nezarazna bolest koja je u ekspanziji u celom svetu. Tretman dijabetesa je kompleksan i podrazumeva svakodnevno i doživotno davanje insulinskih injekcija, specijalni režim ishrane i doziranu fizičku aktivnost. Metabolička kontrola dijabetesa predstavlja regulaciju nivoa šećera u krvi i veoma je važna za dijabetičare, jer smanjuje rizik od hroničnih komplikacija koje nastaju kao posledica ove bolesti (DCCT Research Group, 1993; 1994). Metabolička regulacija dijabetesa odvija se putem glikoregulacije (redovnim davanjem injekcija insulina u propisanoj dozi), a kontrola ove regulacije od strane pacijenta sprovodi se svakodnevnim merenjem glikemije i vođenjem Dnevnika samokontrole. Svaka 2-3 meseca, ordinirajući lekar sprovodi dodatnu kontrolu putem merenja nivoa glikoziranog hemoglobina (HgbA1c) i skrininga eventualnih hroničnih komplikacija dijabetesa. Dobra ( tolerantna ) metabolička kontrola dijabetesa je definisana glikoziranim nivoom hemoglobina HgbA1c < 7,6%. Insistiranje da glikemija kod dece bude stalno oko 7 mmol/l, neminovno dovodi do epizoda noćne hipoglikemije sa glikoneuropenijom, pa se u dečjem uzrastu toleriše dnevno-noćna glikemija u liberalnijem intervalu od 4-10 mmol/l. Treba naglasiti da dobar subjektivni osećaj pacijenta ne mora uvek da znači dobru glikoregulaciju, što predstavlja veliku opasnost i zamku za obolele koji su skloniji da prate svoj subjektivni osećaj, nego nivo glikemije. Iz tog razloga, priprema i obuka, kako samog pacijenta, tako i okruženja, više je nego neophodna. Dobro regulisanje dijabetesa Tip 1, posebno kod dece i adolescenata, je vrlo kompleksno i zahteva svakodnevni angažman (merenja nivoa šećera u krvi i, u skladu s tim, davanje injekcija insulina), ali i promenu ukupnog stila života, kako pojedinca tako i porodice (nov način ishrane i dijete). Nekoliko istraživanja ukazuje da deca, a naročito adolescenti ne pokazuju doslednost u pridržavanju svih nabrojanih aspekata tretmana dijabetesa. Spremnost na obmane (falsifikovanje Dnevnika samokontrole, nepridržavanje principa ishrane, uzimanje alkohola) dobija svoj puni zamah u adolescenciji (La Greca, Follansbee, & Skyler, 1990; Pendley, Kasmen, Miller, Donze, Swenson, & Reeves, 2002). Kada je reč o kontroli bolesti kao što je dijabetes Tip 1, koji se dijagnostikuje na ranom uzrastu, okruženje obolelog predstavlja značajan faktor za ponašanje usmereno ka zdravlju. Ovde, kao i kod drugih hroničnih bolesti, porodica svojim stavom koji se ogleda u prihvatanju bolesti i brizi za zdravlje predstavlja suštinu podrške za ponašanje usmereno ka zdravlju. Porodica, u stvari, predstavlja okruženje u kojem se proces suočavanja sa bolesti i kontrola dijabetesa odigrava (Newbrough, Simpkins & Maurer, 1985). Ulogu porodice u dobrom tretmanu dijabetesa većina teoretičara i istraživača svodi na dve dimenzije na podršku porodice i kontrolu od strane porodice. Podrška porodice uključuje ponašanja unutar porodice koja razvijaju individualna osećanja pripadnosti, komfora i osećaj deteta ili adolescenta da je suštinski prihvaćen i potvrđen kao osoba. Kontrola od strane porodice se ogleda u ponašanju usmerenom ka zdravlju deteta sa dijabetesom, a s namerom da se osnaži osećaj sigurnosti unutar porodice (Maccoby & Martin, 1983). Brojna istraživanja su potvrdila značajnu po- 506
Značaj podrške porodice i vršnjaka za metaboličku kontrolu dijabetesa Tip 1 kod adolescenata vezanost između podrške od strane porodice i psihološke prilagođenosti, međutim postoji i podjednak broj studija koje su podbacile u potvrdi ovog podatka, pri čemu su longitudinalne studije takođe dale neujednačene rezultate (Marteau, Bloch, & Baum, 1987; Auslander, Anderson, Bubb, Jung, & Santiago, 1990). Podrška porodice ima posebno važnu ulogu u promociji samokontrolišućeg ponašanja i predstavlja jedan od uslova dobre metaboličke kontrole. Razmatranje odnosa između podrške porodice i metaboličke kontrole čini se razumnom iz dva razloga. Prvi je nužnost uključenosti porodice u sprovođenje zahteva tretmana bolesti, a drugi je neophodnost promene postojećih porodičnih navika i stila življenja koje nameće činjenica postojanja šećerne bolesti kod člana porodice. Neka od istraživanja su sugerisala da deca koja žive u netradicionalnim porodicama imaju slabiju metaboličku kontrolu. Međutim, detaljnije provere ovih nalaza ukazale su na činjenicu da samo ona deca koja ne žive sa biološkim roditeljima imaju problem sa kontrolom dijabetesa (Marteau, Bloch, & Baum, 1987). Takođe, dokazano je da promene unutar porodičnog funkcionisanja, kao što su separacije, razvod, zasnivanje nove porodice, gubitak, promene u finansijskom smislu i porodičnom okruženju imaju svoj uticaj na metaboličku kontrolu. Hanson i saradnici su poredili 30 tradicionalnih porodica, sa 30 porodica bez oca (Hanson, Henngeler, Rodrigue, Burghen, & Murphy, 1988). Iako nije pronađena značajnija razlika u metaboličkoj kontroli, ove grupe su se razlikovale po tome što su deca iz porodica bez oca pokazala viši stepen prilagođenosti tretmanu dijabetesa nego deca iz tradicionalnih porodica. Iako postoji dosta metodoloških problema kod ovog i sličnih istraživanja, kao poruka može se izvesti činjenica da sastav porodice sam po sebi nije ključan za dobru kontrolu dijabetesa, nego subjektivni doživljaj porodice od strane pacijenta i veze koje postoje u tom porodičnom okruženju. Ono što je registrovano kao ključna stvar za adekvatno praćenje bolesti i ponašanje usmereno ka zdravlju jeste povećana uključenost roditelja u tretman dijabetesa nakon prolaska programa edukacije (Murphy, Wadham, Rayman, & Skinner, 2007). Edukacija roditelja predstavlja temelj tretmana deteta sa dijabetesom, pri čemu daje najbolje efekte ukoliko je integrisana i intenzivna. Tokom edukacije treba insistirati na otvorenoj komunikaciji unutar porodice i tehnikama koje podrazumevaju zamenu uloga, dijalog, pregovaranje. Pokazalo se da ovako koncipirana edukacija igra ključnu ulogu u postizanju dobre metaboličke kontrole, posebno kada su u pitanju adolescenti (Hampson, Skinner, Hart, Storey, Gage, & Foxcroft, 2001). Deo neuspeha u davanju jasnih odgovora o uticaju porodice na adolescente sa dijabetesom rezultirao je u pomeranju interesovanja, sa proučavanja porodičnog okruženja, na socijalni kontekst u kojem adolescenti žive. Kada je u pitanju socijalni život, adolescenti na prvo mesto po značaju stavljaju svoj socijalni život, tj. prihvaćenost od strane vršnjaka, dok podršku od strane roditelja i zadovoljstvo školskim uspehom doživljavaju kao manje važne. Adolescenti koji rastu i sazrevaju sa dijabetesom Tipa 1 nalaze se u nezavidnom položaju u odnosu na svoje (zdrave) vršnjake. Sa jedne strane, suočavaju se sa promenama i problemima tipičnim za taj period razvoja, a sa druge strane, pred njih se postavljaju očekivanja da nauče i unaprede kontrolu nad dijabetesom, ne bi li os- 507
Dušanka Đurović, Dragan Katanić i Jovan Vlaški tvarili željeni nivo kvaliteta života. Da bi se na pravi način ispunili svi zahtevi u kompleksnom tretmanu dijabetesa, neophodno je dosta znanja i veština. Smatra se da veštinom testiranja glukoze u krvi može ovladati dete već oko 12-te godine života. Do tada, očekuje se da roditelji ovladaju neophodnim znanjima iz ove oblasti, kako bi zajedno sa detetom ispunjavali složene zahteve bolesti. Ovo je jedan od razloga zbog čega adolescencija predstavlja izuzetno kritičan period razvoja za osobu sa dijabetesom. Bez obzira kada je dijabetes dijanostikovan, tokom puberteta ili ranije, adolescencija je period u kojem oboleli od dijabetesa uče da preuzimaju kompletnu odgovornost za tretman dijabetesa (svakodnevno praćenje nivoa glukoze u krvi gde su promene moguće, a na to utiču ishrana, vežbanje, druge bolesti, kao i aktuelno emocionalno stanje). Pored ovog, neophodno je sprovoditi dijetu kako bi se sprečile prekomerno visoke ili niske doze šećera u krvi (preporučuje se uzimanje češćih, manjih obroka u toku dana). Razvojno posmatrano, tek u adolescenciji deca obolela od dijabeta prvi put počinju da shvataju direktnu povezanost između aktivnosti koje sprovode i određenog nivoa glukoze u krvi. Sposobnost razumevanja fizioloških uzroka i posledica dijabetesa, kao i njegovih psiholoških implikacija, moguće je tek na ovom uzrastu, jer ga karakteriše zrelije apstraktno mišljenje, što uz znanje o dijabetesu koje je značajno veće nego u prethodnim razvojnim fazama, omogućava da se proces shvatanja bolesti zaokruži (Cowell & Marks, 1997). U isto vreme, u ranoj adolescenciji i značaj uticaja vršnjaka dostiže svoj vrhunac (Fulgini, Eccles, Barber, & Clements, 2001). Uticaj roditelja polako prelazi u drugi plan, a i sama deca i roditelji ukazuju da je kvalitet njihove veze drugačiji (Collins, & Russell, 1991.) Ove promene u potrebama i značaju socijalne podrške su normalne i omogućavaju razvoj autonomije ličnosti, ali istovremeno mogu biti i osnov za neka psihopatološka ispoljavanja, posebno kod dece sa hroničnim oboljenjem koja se već osećaju da su drugačija i imaju strah od neprihvatanja od strane grupe vršnjaka. Za decu sa dijabetesom, adolescencija je period kada se javljaju i problemi oko usaglašavanja zahteva koje ova bolest nameće sa ličnim uverenjima koja postoje o samoj bolesti i kompleksnim zahtevima za tretmanom koji se svakodnevno sprovodi. Ne treba zaboraviti da je nužno da adolescenti neprekidno imaju na umu i komplikacije koje vrebaju ukoliko se tretman sprovodi drugačije nego što je propisano. Interesantno je razmotriti povezanost metaboličke kontrole sa doživljajem socijalne podrške od strane vršnjaka, jer je ovo period kada se razvija prijateljstvo i uticaj vršnjaka je mnogo veći nego ranije. Zbog toga treba imati na umu da vršnjaci predstavljaju značajan izvor emocionalne podrške koji kod dece obolele od dijabeta može da upije i ublaži negativne uticaje bolesti, kao što su na primer bolne i komplikovane medicinske procedure. Međutim, isto tako smo svedoci da, pored pozitivnih uticaja iz okruženja koji podstiču brigu o bolesti, postoje i oni koji provociraju ponašanja koja su suprotna samokontrolišućim. Dunning (1995) je pronašao da 66% adolescenata preskače pojedine injekcije insulina ne bi li se prilagodili raznim zahtevima socijalnog okruženja. Takođe je pronašao da 55% novootkrivenih dijabetičara ne 508
Značaj podrške porodice i vršnjaka za metaboličku kontrolu dijabetesa Tip 1 kod adolescenata razgovara sa prijateljima o dijabetesu, a 35% smatra da bi ih njihovi prijatelji više voleli da nemaju dijabetes. U pubertetu, socijalni život i potreba za vršnjacima dobijaju drugačiji kvalitet, a obeležena su potrebama za samostalnim odlascima od kuće, eksperimentisanju sa hranom, do samostalnosti u načinu provođenja slobodnog vremena. Sve ovo podstiče adolescenta da traži fleksibilniji pristup u kontroli dijabetesa, ne bi li se što bezbolnije uklopio u društvo zdravih vršnjaka. Istraživanja pokazuju da se medicinske komplikacije izazvane nedovoljnim apliciranjem insulina u krv najčešće javljaju upravo u periodu adolescencije (Elleman, Soerensen, Pedesen, Edsberg, & Andersen, 1984). U slučaju adolescenata sa dijabetesom, odnosi sa vršnjacima su ometani i čestim i dugotrajnim odsustvom iz škole usled hospitalizacija, odlaskom na kontrole kod lekara, prekidanjem i neučestvovanjem u pojedinim školskim, vršnjačkim aktivnostima. Iz ovih razloga, deca sa ovom hroničnom bolesti imaju manju mogućnost obnavljanja već uspostavljenih socijalnih veza, kao i ograničenu sposobnost širenja socijalne mreže. To doprinosi pojavi različitih maladaptivnih ponašanja koja su takođe učestalija na ovom uzrastu, a nastaju iz opažanja sebe kao drugačijeg. Mnogi adolescenti sa dijabetesom koji sebe doživljavaju drugačijim, uvereni su da ih i drugi tako opažaju. Poteškoće u socijalnoj prihvaćenosti i manjak spontanosti koje se registruju kod ovih pacijenata, često su posledica straha od odbacivanja od strane vršnjaka, što za rezultat ima slabe socijalne relacije i nedostatak inicijative kod dece sa ovom hroničnom bolesti. Šanse za socijalne interakcije i socijalni status mogu biti ugrožene i sa druge strane, jer zdrava deca usled neznanja i strahova u vezi bolesti počinju da ih izbegavaju, provociraju ili odbacuju. Pored toga, neka stanja dijabetesa (npr. hiperglikemija) mogu rezultirati impulsivnim ponašanjem, pojačanom agresivnošću, što isto doprinosi da se socijalne relacije sa vršnjacima lako kidaju, a kasnije teško uspostavljaju. Sve nam ovo jasno govori da, kada je dijabetes u pitanju, vršnjaci mogu biti podržavajući, ali ponekad i ne i da, za razliku od roditeljskog, vršnjačko okruženje može imati dvosmernu ulogu u kontroli dijabetesa. Uprkos ovako jasnom sagledavanju značaja uticaja vršnjaka, mali broj istraživanja je posvećen uticaju podrške vršnjaka na dobru metaboličku kontrolu ili psihološku prilagođenost. Jedan od razloga su metodološki problemi, jer je teško razdvojiti kontrolu i podršku od strane porodice od kontrole i uticaja vršnjaka. Međutim, La Greca je u svom radu pronašao i jasno definisao povezanost između metaboličke kontrole i podrške vršnjaka (La Greca, Auslander, Greco, Spetter, Fisher, & Sanitago, 1995). Pokazano je da je emocionalna podrška vršnjaka potrebna ne bi li se umanjio osećaj različitosti i poboljšala psihološka prilagođenost, dok je podrška roditelja potrebna za uspostavljanje bolje metaboličke kontrole. Uzevši u obzir pomenute nalaze, vršnjačke interakcije imaju neosporan uticaj na psihološko prilagođavanje adolescenata bolesti, dok je porodica ipak značajnija za metaboličku kontrolu. Obzirom da hronična bolest nameće razna životna ograničenja, nesumnjivo je da je kod dece i adolescenta sa hroničnim oboljenjem povećan rizik od razvoja (psiho)socijalnih problema. Iako neka istraživanja opovrgavaju navedenu vezu, većina se slaže da hronično obolela deca i adolescenti češće imaju probleme u ponašanju i 509
Dušanka Đurović, Dragan Katanić i Jovan Vlaški nižu socijalnu kompetentnost (Kashani, Barbero, Wifley, Morris, & Shepperd, 1988). La Greca je opisao izvestan broj posledica hroničnih bolesti koje značajno utiču na socijalne relacije i interakcije koje razvijaju hronično oboleli. Najčešće spominjane su: razna ograničenja fizičkih aktivnosti, ometanje uobičajenih dnevnih aktivnosti, kontinuirana zabrinutost za fizičko zdravlje, modifikacija životnog stila usled nametnutog tretmana bolesti (La Greca, 1990). Meijer sa saradnicima je, upoređujući decu sa različitim hroničnim medicinskim stanjima, došla do zaključka da su posledice hroničnih bolesti koje se odnose na socijalno funkcionisanje uslovljene dijagnozom, ali da je niži nivo psihosocijalnog ponašanja utvrđen kod svake grupe hronično obolele dece u odnosu na decu sa normalnim razvojem (Meijer, Sinnema, Bijstra, Mellenbergh, & Wolters, 2000). Danas je opšteprihvaćeno mišljenje da je socijalna podrška medijator između ponašanja usmerenog ka zdravlju i pozitivnih ishoda tretmana bolesti. Postoje dva pravca objašnjenja ovog uticaja, tj. model glavnog uticaja i tampon model (Cohen & Wills, 1985). Model glavnog efekta zastupa tezu da samo postojanje socijalne podrške i detetov doživljaj da ona postoji jesu dovoljni i da imaju svoj pozitivan uticaj na dobro zdravstveno stanje, bez obzira na to da li je osoba pod stresom ili ne. Suprotno tome, tampon model pretpostavlja da socijalna podrška svoj efekat ostvaruje tako što umanjuje efekte stresa, upravo za vreme njegovog dejstva. Socijalna podrška je važna u situacijama stresa i svoj uticaj ostvaruje kroz pokrivanje psiholoških i bihejvioralnih posledica stresa, modifikujući percepciju stresora, uvećavajući postojeće resurse suočavanja ili modifikujući psihološku procenu stresora i na taj način pružajući mogućnost emocionalne podrške i ventiliranja. U našem radu, ispitali smo doživljaj socijalne podrške od strane porodice i vršnjaka kod adolescenata sa dijabetesom Tip 1 u cilju provere njihovog značaja za dobru kontrolu dijabetesa. METOD Uzorak i procedura Ispitano je 79 adolescenata uzrasta 10-17 godina, kod kojih je dijagnostikovan dijabetes Tip 1 (insulin zavisni) koji su uključeni u tretman dijabetesa na Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu. Uzorak je bio podeljen u 2 grupe: grupu dece sa dobrom metaboličkom kontrolom (N = 40) i grupu dece sa lošom metaboličkom kontrolom dijabetesa (N = 39). Dobra metabolička kontrola adolescenata sa insulin zavisnim dijabetesom je definisana glikoziranim nivoom hemoglobina HgbA1c < 7,6%. Svi ispitani adolescenti, kao i njihovi roditelji po otkrivanju bolesti prošli su edukaciju na Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, u Novom 510
Značaj podrške porodice i vršnjaka za metaboličku kontrolu dijabetesa Tip 1 kod adolescenata Sadu. Edukacija roditelja i dece sprovodi se kroz individualne i grupne razgovore sa pedijatrom-endokrinologom, nutricionistom, psihologom i sestrom-edukatorom tokom 10-14 dana boravka u bolnici. Cilj edukacije je upoznavanje sa bolešću, osamostaljivanje roditelja i dece u davanju terapije (insulinskih injekcija), ukazivanju na značaj pravilne ishrane i fizičke aktivnosti, samokontrole, kao i upoznavanje sa pravilnim postupanjem u specifičnim situacijama (hipoglikemija, infekcija, menstruacija, stres). Uloga psihologa u edukaciji je rad na suočavanju roditelja sa novonastalom situacijom, na prihvatanju dijagnoze hronične bolesti i pomoć u realizaciji ponašanja usmerenog ka zdravlju koje ova bolest zahteva. A, kada su u pitanju deca, rad na prihvatanju bolesti i pomoć u prevazilaženju različitosti u odnosu na zdrave vršnjake. Instrumenti Upitnik opštih podataka sadržao je demografske podatke, podatke o bolesti, podatke o socijalnoj strukturi i sastavu porodice, hereditarnoj zastupljenosti bolesti u porodici, kao i o urednosti vođenja dnevnika i kontroli dijabetesa. Skala socijalne podrške imala je dva dela: prva je forma u kojoj se procenjuje opažena socijalna podrška od strane porodice, adaptirana od Perceived Social Support Family Scale (PSS-Fa; Procidano, & Heller, 1983), a druga, u kojoj se procenjuje opažena socijalna podrška od strane prijatelja, adaptirana od Perceived Social Support Friend Scale (PSS-Fr; Procidano, & Heller, 1983). Skale mere koliko osoba opaža da su njene/njegove potrebe za podrškom ispunjene od strane porodice i od strane prijatelja. Svaka od navedenih formi sastoji se od dvadeset pitanja sa binarnim formatom odgovaranja. Veći broj poena znači i opaženu veću podršku, a maksimalni skor je 20 bodova. Interna konzistentnost za formu za procenu podrške od strane prijatelja iznosi α =.88, a za formu za procenu podrške od strane porodice α =.88. REZULTATI I DISKUSIJA Kao što se iz Tabele 1 vidi, Analiza varijanse pokazala je značajan efekat podrške od strane porodice na dobru kontrolu dijabetesa, dok se efekat podrške od strane vršnjaka nije pokazao kao statistički značajan. 511
Dušanka Đurović, Dragan Katanić i Jovan Vlaški Tabela 1: Socijalna podrška kod dobre i loše kontrole dijabetesa N AS SD F df P Podrška od Dobra kontrola 40 22.5500 1.3950 strane porodice Loša kontrola 39 23.8205 2.3605 Podrška od Dobra kontrola 40 22.1750 2.0113 strane vršnjaka Loša kontrola 39 23.0513 2.7998 8.533 77.005 2.562 77.114 Doživljaj socijalne podrške od strane porodice pokazao se, dakle, kao značajan za dobru metaboličku kontrolu kod adolescenata. Ovaj naš nalaz je u skladu sa istraživanjima na ovu temu koja su pokazala da adolescenti sa Tip1 dijabetesom iz podržavajućih porodica pokazuju bolju kontrolu bolesti (Anderson, & Auslander, 1980; Anderson, Miller, Auslander, & Santiago, 1981), a spremnost roditelja da zajedno sa adolescentom učestvuju u merenju nivoa šećera u krvi, pokazala se kao značajan faktor dobre metaboličke kontrole (Anderson, Ho, Brackett, Finkelstein, & Laffel, 1997; Vlaški i Katanić, 2007). Sa druge strane, socijalna podrška od strane vršnjaka nije se pokazala značajnom za dobru metaboličku kontrolu kod adolescenata. I pored toga što vršnjaci u ovom uzrastu predstavljaju značajan izvor identifikacije i socijalizacije, u slučaju dece obolele od dijabeta oni mogu da predstavljaju i izvor stresa, naročito ako se bolest krije, a kvalitet vršnjačkih veza ne karakteriše poverenje i prihvatanje. Istraživanja koja su se bavila ovom problematikom pokazuju da sa uzrastom raste značaj podrške vršnjaka u kontroli bolesti. Međutim, sam doživljaj prihvaćenosti od strane vršnjaka i podrška koju imaju oboleli od dijabetesa nije dovoljan za dobru metaboličku kontrolu (Pendley, Kasmen, Miller, Donze, Swenson, & Reeves, 2002.). Ispitujući koja je to vrsta vršnjačke podrške potrebna da bi imala efekta na metaboličku kontrolu, gore citirani autori naglašavaju da je edukacija vršnjaka nužna, kao i njihovo aktivno uključivanje u sve zahteve ove hronične bolesti. Efikasna vršnjačka podrška koja može da utiče na dobru metaboličku kontrolu je ona koja se bazira na upoznavanju vršnjaka sa celokupnim režimom života obolelog i insistiranju na prihvatanju i podršci. Podatak o postojanju šećerne bolesti u porodici (Tabela 2) takođe je pokazao statistički značajnu povezanost sa dobrom metaboličkom kontrolom (Hi-kvadrat = 4.684; df = 1; p =.03). Tabela 2: Dijabetes u porodici Nema herediteta Ima herediteta Dobra kontrola 11 (35,5%) 29 (60.4%) Loša kontrola 20 (64.5%) 18 (39.6%) Ukupno 31 (100%) 48 (100%) 512
Značaj podrške porodice i vršnjaka za metaboličku kontrolu dijabetesa Tip 1 kod adolescenata Budući da Multipla analiza varijanse pokazuje da ne postoji zajednički efekat podrške od strane porodice i postojanja herediteta na dobru kontrolu, ovaj nalaz se pre može objasniti činjenicom da kod porodica sa iskustvom dijabetesa postoji razvijenija svest o nužnosti pridržavanja režima ponašanja usmerenog ka zdravlju. Dakle, nije u pitanju nekakva specifična porodična dinamika, već jednostavno bolno ranije iskustvo sa ovom hroničnom bolešću donosi veću ozbiljnost u pristupu njenom tretmanu. Kao generalni zaključak našeg (kao i drugih) istraživanja može se reći da je podrška vršnjaka važna kao emocionalni rezervoar i donosilac osećanja pripadnosti vršnjačkoj grupi, ali da je za dobru metaboličku kontrolu dijabetesa najvažnija podrška od strane porodice. Isto tako, nesumnjivo je da je u tretmanu dijabetesa edukacija pacijenta i njegove porodice (a, po mogućnosti i vršnjačke sredine) izuzetno važan uslov obezbeđivanja dobre metaboličke kontrole. Mogli bismo čak reći da je dobra edukacija preduslov adekvatne socijalne podrške koja će pacijenta usmeravati ka ponašanju usmerenom ka zdravlju. LITERATURA Anderson, B. J., Auslander, W. F., Jung, K. C., Miller, J. P., & Santiago, J. V. (1990). Assessing family sharing of diabetes responsibilities. Journal of Pediatrics Psychology, 130(2), 477-492. Anderson, B. J., Ho, J., Brackett, J., Finkelstein, D., & Laffel, L. (1997). Parental involvement in diabetes management tasks: Relationships to blood glucose monitoring adherence and metabolic control in young adolescents with insulin-dependent diabetes mellitus. Journal of Pediatrics, 130(2), 257-265. Cohen, S., & Wills, T. A. (1985). Stress, social support and the buffering hypothesis. Psychologica Bulletin, 52, 55-86. Collins, W. A., & Russell, G. (1991). Mother-child and father-child relationships in middle childhood and adolescence: A developmental analysis. Developmental Review, 11, 99-136. Cowell, J. M., & Marks, B. A. (1997). Health behaviours in adolescents. In D. S.Gochman (Ed.), Handbook of health behavior research: Vol.3. Demography, development and diversity (pp. 73-96). New York: Plenum Press. Diabetes Control and Complications Trial Research Group (1993). The effect of intensive treatment of diabetes on the development and progression of long term complications in insulin-dependent diabetes mellitus. New England Journal of Medicine, 329, 977-986. Diabetes Control and Complications Trial Research Group (1994). The effect of intensive treatment of diabetes on the development and progression of long term complications in insulin-dependent diabetes mellitus: Diabetes Control and Complications Trial. Journal of Pediatrics, 125, 177-188. Dunning, P. L. (1995). Young-adult perspectives of insulin-dependent diabetes. Diabetes Education, 21(1), 58-65. 513
Dušanka Đurović, Dragan Katanić i Jovan Vlaški Elleman, K., Soerensen, J. N., Pedesen, L., Edsberg, B., & Andersen, O. O. (1984). Epidemiology and tretment of diabetic ketoacidosis in a community population. Diabetic Care, 7, 528-532. Fulgini, A. J., Eccles, J. S., Barber, B. L., & Clements, P. (2001). Early adolescent peer orientation and ajusment during high school. Developmental Psychology, 37(1), 28-36. Hampson, S. E., Skinner, T. C., Hart, J., Storey, L., Gage, H., & Foxcroft, D. (2001). Effects of educational and psychosocial interventions for adolescents with diabetes mellitus: a sistematic rewiew. Health Technology Assessment, 5, 21-79. Hanson, C. L., Henngeler, S. W., Rodrigue, J. R., Burghen, G. A., & Murphy, W. D. (1988). Father absent adolescents with insulin-dependent diabetes mellitus: a population at risk? Applied Development Psychology, 9, 243-252. Kashani, J. H., Barbero, G. J., Wifley, D. E., Morris, D. A., & Shepperd, J. A. (1988). Psychological concomidants of cystic fibrosis in children and adolescents. Adolescence, 23, 873-880. La Greca, A. M., Auslander, W. F., Greco, P., Spetter, D., Fisher, E. B., & Santiago, J. V. (1995). I get by with a little help from my family and friends: Adolescents support for diabetes care. Journal of Pediatric Psychology, 20(4), 449-476. La Greca, A. M. (1990). Social consequences of pediatric conditions: Fertil area of future investigations and intervention? Journal of Pediatric Psychology, 15, 285-307. Macoby, E., & Martin, J. (1983). Socialization in the context of the family: parent-child interaction. In P. H. Mussen (Ed.), Handbook of Child Psychology. New York: Willey. Marteau, T. M. Bloch, S., Baum, J. D., (1987) family life and diabetic control. Journal of Clinical Psichology and Psychiatry; 28(6): 823-833. Meijer, S. A., Sinnema, G., Bijstra, J. O., Mellenbergh, G. J., & Wolters, W. H. (2000). Social Functioning in Children with a Cronic Illness. Journal of Pediatric Psychology and Psychiatry, 41(3), 309-317. Murphy, H. R., Wadham, C., Rayman, G., & Skinner, T. C. (2007). Approaches to integrating peadiatric diabetes care and structured education: experiences from the families, adolescents and children s teamwork study. Diabetic Medicine, 24, 1261-1268. Newbrough, J. R., Simpkins, C. G., & Marer, H. (1985). A family development approach to studying factors in the management and control of childhood diabetes. Diabetes care, 8, 83-92. Pendley, S. J., Kasmen, J. L., Miller, L. D., Donze, J., Swenson, C., & Reeves, G. (2002.). Peer and Family Support in Children and Adolescents With Type 1 Diabetes. Journal of Pediatric Psychology, 27, 429-438. Procidano, M. E., & Heller, K. (1983). Measures of perceived social support from friends and from family: Three validation studies. American Journal of Community Psychology, 11, 16. Vlaški, J. i Katanić D. (2007). Klinička pedijatrijska dijabetologija. Novi Sad: Symbol. 514
Značaj podrške porodice i vršnjaka za metaboličku kontrolu dijabetesa Tip 1 kod adolescenata ABSTRACT SIGNIFICANCE OF FAMILY AND PEER SUPPORT FOR METABOLIC CONTROL OF TYPE 1 DIABETES IN ADO- LESCENTS Dušanka Đurović, Dragan Katanić and Jovan Vlaški Institute for Children and Youth Health Care of Vojvodina, Novi Sad, Serbia The aim of the paper was to explore the significance of family and peer support for metabolic control of Type 1 diabetes in adolescents. Metabolic control refers to maintenance of acceptable blood glucose level thus diminishing risk for chronic complications. It involves regular insulin shots, measuring blood glucose and keeping diary, as the daily based self-control. Regular visits to endocrinologist and screening for chronic complications are compulsory. The sample comprised 79 adolescents age 10-17 years with diagnose of Type 1 diabetes and properly treated at the institute. The sample was divided in two groups with good (N=40) and poor (N=39) metabolic control. A criterium for good metabolic control was glycosilated hemoglobin less than 7,6%. Social support was measured by Social Support Scale consisting of two parts the first for estimation of registered family support (based upon modified Perceived Social Support Family Scale) and the second for estimation of registered friends support (modified Perceived Social Support Friend Scale). Adolescents with good metabolic control referred statistically more significant social support in the family, unlike the group with poor metabolic control. Considering peer social support, there was no statistically significant difference. Positive family history for diabetes also appeared to be directly linked to good metabolic control. Key words: diabetes Type 1, metabolic control, social support, family, adolescents RAD PRIMLJEN: 26.06.2009. 515