SRBIJA I EU: NAKON SAMITA U SOFIJI Jul 2018.

SRBIJA I EU: NAKON SAMITA U SOFIJI Jul 2018.

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 Predgovor............................................. 3 Suzana Grubješić DOMETI ZAPADNOBALKANSKE AGENDE U 2018. GODINI................ 4 Uvod................................................ 4 EU Zapadni Balkan renesansa ili?............................... 5 Da li je region posle Sofijskog samita bliži EU?.......................... 6 Zaključak.............................................. 9 Internet izvori........................................... 9 Prof. dr Slobodan Samardžić OD SOLUNA (2013) DO SOFIJE (2018)............................ 10 Uvod povodom dva dokumenta................................ 10 Entuzijazam Soluna (2003) i prvo obećanje članstva....................... 11 Brzi prelazak zenita integracije i ulazak u zonu krize....................... 12 Kako stojimo sa proširenjem?................................... 13 Ima li realnog izlaza iz novoevropskog fatuma.......................... 14 Šta bi trebala da bude alternativa?................................ 16 Dušan Proroković OD SOLUNA DO SOFIJE: ZAŠTO JE SLABIO UTICAJ EU NA ZAPADNOM BALKANU? 18 Uvod................................................ 18 Od Kelna do Soluna........................................ 18 Od Soluna do Sofije........................................ 20 Metodski pristup u traženju rešenja top-down ili bottom-up................. 22 Zaključak.............................................. 26 Literatura:............................................. 26 Milan Igrutinović UTICAJ SPOLJAŠNJIH FAKTORA NA PROCES EVROINTEGRACIJA............ 27 Uvod................................................ 27 Spoljna politika Evropske unije.................................. 27 Unutrašnja politika Evropske unije pokušaji reformi...................... 29 Najava nove politike SAD prema Evropi............................. 32 Zaključak.............................................. 34 Literatura:............................................. 34 2

Srbija i EU: nakon samita u Sofiji PREDGOVOR Evropska unija je odlučna da intenzivira angažovanje kako bi podržala političke, ekonomske i društvene transformacije u regionu Zapadnog Balkana, uključujući i veću pomoć na osnovu konkretnog napretka u vladavini prava i društveno-ekonomskim reformama, jedan je od zaključaka samita lidera EU i Zapadnog Balkana održanog u Sofiji. Iako inicijalno zamišljen kao skup na kojem bi trebalo da bude reafirmisana perspektiva članstva za zemlje Zapadnog Balkana, takvo nešto se nije desilo proširenje je izostavljeno i tokom govora i iz završne deklaracije. Za uzvrat, uveden je novi termin konektiviti (povezivanje), kao izraz želje Unije da se zemlje regiona pre formalnog članstva jače povezuju među sobom i sa EU. Postavlja se, međutim, i pitanje da li je EU svesna da odlaganjem proširenja ili zadržavanjem Zapadnog Balkana u čekaonici nepopravljivo slabi svoju poziciju u regionu i da je njen politički uticaj daleko manji od novca koji daje zemljama u procesu integracija. Drugo, koja je cena držanja Zapadnog Balkana izvan EU, čak i ako nije 100 odsto spreman, da li je ona veća ili manja od ulaska? Debata u Beogradu bila je poslednja u seriji događaja koje Evropski pokret u Srbiji i Fakultet političkih nauka organizovao u ukupno 17 gradova Srbije, u saradnji sa Evropskim pokretom u Srbiji Sremska Mitrovica i Evropskim pokretom u Srbiji Kraljevo. Debate su održavane u okviru projekta Evropa za mene koji je podržala Delegacija Evropske unije, sa idejom da se u javnosti pokrenu razgovori na teme značajne za Srbiju u procesu evropske integracije i građanima pruže proverene i korisne informacije. U Beogradu, jul 2018. 3

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 Suzana Grubješić Generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji DOMETI ZAPADNOBALKANSKE AGENDE U 2018. GODINI Uvod Nakon višegodišnjeg zapostavljanja i sklanjanja proširenja s dnevnog reda, Evropska komisija je u februaru predstavila novu strategiju za Zapadni Balkan. 1 Obnovljeno interesovanje došlo je u pravi čas: ekonomska stagnacija, nacionalizam, populizam, organizovani kriminal, korupcija, zarobljena država i spoljašnji podstrekači nestabilnosti godinama pritiskaju zapadnobalkanska društva na njihovom iscrpljujućem putu prema Evropskoj uniji. Nova strategija predstavlja ambiciozan korak u dobrom pravcu jer prepoznaje potrebu za poboljšanjem procesa koji će Zapadni Balkan približiti Evropskoj uniji. Proširenje je bilo priključeno na aparat za veštačko disanje, jedva se održavajući u životu, uz rast nepoverenja između zemalja regiona i zemalja članica EU. Nevoljnost i neodlučnost EU uglavnom se pripisuje sada već čuvenom zamoru od proširenja, stavu da je prijem 12 zemalja 2004. i 2007. i još jedne 2013. predstavljao preveliko opterećenje za EU koja nije u stanju da se nosi sa novim, dodatnim članicama. Zapostavljanje regiona ogleda se i u činjenici da je visoka predstavnica za spoljnu politiku Federika Mogerini prvi put posetila region tek 30 meseci nakon stupanja na funkciju! Preporuke Evropske komisije izražene u Strategiji za kredibilnu perspektivu proširenja za pojačan angažman EU sa Zapadnim Balkanom uključuju i 6 flagship initiatives reprezentativnih inicijativa koje će EU preduzeti kako bi pomogla Zapadnom Balkanu u oblastima od zajedničkog interesa. To su: jačanje vladavine prava, poboljšana saradnja na polju bezbednosti i migracija kroz formiranje zajedničkih istražiteljskih timova i evropske granične i obalne straže, proširenje energetske unije na Zapadni Balkan, smanjenje cene telefonskog impulse u romingu i uvođenje širokopojasnog interneta u regionu. 2 Strategija prvi put pominje i 2025. kao indikativnu godinu prijema novih članica u EU Srbije i Crne Gore, koje su najdalje odmakle u procesu pristupanja. 1 European Commission, COMMUNICATION FROM THE COMMISSION TO THE EUROPEAN PARLIAMENT, THE COUNCIL, THE EUROPEAN ECONOMIC AND SOCIAL COMMITTEE AND THE COMMITTEE OF THE REGIONS A credible enlargement perspective for and enhanced EU engagement with the Western Balkans, Strasbourg, 6.2.2018 COM(2018) 65 final. Dostupno na: https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-political/files/communication-credible-enlargement-perspective-westernbalkans_en.pdf Pristupljeno: 25.06.2018. godine 2 Ibid. 4

Srbija i EU: nakon samita u Sofiji U aprilu je Komisija objavila Izveštaj za sve zemlje regiona (i Tursku) i donela preporuke (po ko zna koji put) o otvaranju pregovora sa Makedonijom i po prvi put sa Albanijom. 3 EU Zapadni Balkan renesansa ili? Bilo bi, međutim, preuranjeno zaključiti na osnovu aktivnosti Komisije da je proširenje doživelo renesansu jer poslednju reč u procesu imaju zemlje članice. To se naročito videlo na samitu EU- Zapadni Balkan u Sofiji, prvom nakon pauze od 15 godina. 4 Otkad je početkom ove godine Bugarska preuzela predsedavanje Savetom, proširenje se našlo na vrhu njene agende. Nesumnjiv interes Bugarske da Srbija, Crna Gora i druge zapadnobalkanske zemlje uđu u Evropsku uniju iskazan je kroz lansiranje priče o samitu u Sofiji kao o Solunu 2, a koji je na kraju bio sve osim toga. Najjače upozorenje stiglo je od francuskog predsednika Makrona odmah po sletanju na aerodrom u Sofiji nema proširenja dok se sama Unija ne reformiše i konsoliduje. Rezultati samita u Sofiji, održanog 17.maja, su, najblaže rečeno, razočaravajući za zapadnobalkanske zemlje. U svom Kominikeu, Evropski savet jednostavno konstatuje da ponovo izražava svoju nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi regiona. Kada uporedimo tekst deklaracije iz Sofije sa Solunskom deklaracijom, vidimo da je tokom 15 godina došlo do regresije i da je od čvrstog obećanja o članstvu koje EU dala zapadnom Balkanu u Solunu 2003. godine, u Sofiji ostala samo evropska perspektiva. U međuvremenu su, između Soluna i Sofije, Grčka i Austrija pokušavale da organizuju slične samite, ali bez podrške glavnih zemalja EU, to nije bilo izvodljivo. A, primera radi, u tom periodu održano je čak 5 samita Istočnog partnerstva, što dovoljno govori o mestu koje je Zapadni Balkan zauzimao na agendi EU. Samit u Sofiji bi mogao da se nazove i totalnim fijaskom ako ga posmatramo kroz prizmu ambicija da se ubrza ili barem učvrsti evropski put zapadnog Balkana. Umesto da nakon 15 godina bude zamajac u procesu integracija, vodeće zemlje EU su ga iskoristile da relativizuju i praktično ponište pozitivne elemente iz strategije o proširenju. U usvojenoj deklaraciji ne samo da se nigde ne pominje proširenje, a kamo li neki datum ili mapa puta, nego je potpuno ignorisana i strategija koju je izradila Evropska komisija. Lideri EU su se i na Sofijskom samitu daleko više bavili ključnim problemima Unije migrantima, odnosima sa SAD, Iranom...nego li Zapadnim Balkanom. 5 3 Godišnji izveštaj EC o napretku za 2018. godinu (april 2018), Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20180417-serbia-report.pdf, pristupljeno 24.06.2018. 4 EU-Western Balkans summint in Sofia, 17.5.2018. Više informacija o ovom samitu i njegovim rezultatima dostupno na: http://www.consilium.europa.eu/en/meetings/international-summit/2018/05/17/ 5 Sofia declaration of the EU-Western Balkans summit, 17 May 2018. Dostupno na: http://www.consilium.europa.eu/en/press/ press-releases/2018/05/17/sofia-declaration-of-the-eu-western-balkans-summit/ pristupljeno: 24.06.2018. 5

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 Glavna i jedina tema oba panela samita EU-Zapadni Balkan bilo je povezivanje connectivity dok je proširenje bilo zabranjena reč koja se apsolutno nije mogla čuti ni u jednom govoru što zvaničnika iz EU, ali ni njihovih kolega sa zapadnog Balkana. Agenda povezivanja prebačena je, logično, iz Berlinskog procesa u proces proširenja. Berlinski proces nastao je 2014. godine najmanje iz dva razloga: političkog, jer tadašnja novoformirana Komisija skinula proširenje s dnevnog reda (predsednik Komisije Junker izjavio je da tokom njegovog mandata do 2019. neće biti prijema novih članica) i ekonomskog, jer je nedvosmisleno utvrđeno da konvergencija Zapadnog Balkana sa EU ide presporo i da su glavni uzroci neadekvatna infrastrukturna transportna mreža, nerazvijene komunikacijske mreže, nedovoljno investiranje u ljudski kapital i inovacije. Od početka je Berlinski proces bio dopuna, a ne zamena za politiku proširenja. Nova dopuna proširenju jeste i povezivanje, kako unutar regiona, tako i regiona sa Evropskom unijom. Podrška za implementaciju Sofijske deklaracije sastoji se u sledećem: - Odobreni su grantovi u iznosu od 190 miliona evra za tzv. Peti paket povezivanja, za dodatnih 11 transportnih projekata (puteva, železnice, luka), uz 1 milijardu evra zajmova međunarodnih finansijskih institucija. Ovo uključuje finansiranje prve dve sekcije auto-puta mira Niš-Priština- Drač i plavog auto-puta duž Jadranske obale; - Za razvoj Digitalne agende Zapadnog Balkana Evropska unija izdvaja 30 miliona evra za širokopojasnu mrežu u regionu; - Izradiće se mapa puta za smanjenje troškova rominga između zapadnog Balkana i Evropske unije; - Nastavlja se podrška planovima za formiranje Regionalne ekonomske oblasti (REA), što je istovremeno i plan samog regiona; - Povećaće se podrška mladima kroz povećanje budžeta za program razmene Erazmus Plus; - Podržava se uspostavljanje bliže saradnje u oblasti bezbednosti kroz unapređenje policijske i pravosudne saradnje. Naravno, tu su i standardne rečenice/poruke poput nastavka regionalne saradnje, jačanja dobrosusedskih odnosa, borbe protiv korupcije i kriminala i uspostavljanje vladavine prava. Da li je region posle Sofijskog samita bliži EU? Postavlja se pitanje da li je region zapadnog Balkana u ovom trenutku bliži Evropskoj uniji nego pre? Opšti utisak je da nije, iz nekoliko razloga: Iz EU stižu disonantni tonovi: Komisija podržava proširenje (donošenje strategije, javno zagovaranje), dok ga pojedine zemlje članice uporno sklanjaju sa agende. U tome prednjači 6

Srbija i EU: nakon samita u Sofiji Francuska koja tradicionalno nije naklonjena proširenju, a pogotovo njegovom ubrzanju. Da će Pariz usporavati proces proširenja kad god mu se ukaže prilika videlo se na junskom Evropskom savetu, kada Makedoniji i Albaniji nije odobren datum za početak pregovora, već su dobile uslovni datum, jun 2019. Ovoga puta Francuskoj su se pridružile Holandija i Danska, bez obzira na sve pohvale upućene Makedoniji zbog postizanja istorijskog sporazuma sa Grčkom oko budućeg imena (Republika Severna Makedonija), kao i Albaniji za korektno sprovedenu reformu pravosuđa. Srbija je otvorila još dva poglavlja (ukupno 14 za 4 godine), a Crna Gora jedno (ukupno 31), dok je Bosna i Hercegovina dobila dodatna pitanja za Upitnik. Snaga i uticaj EU na zapadnom Balkanu zasniva se na kredibilitetu politike proširenja. Ovaj kredibilitet zahteva bolje alate koji bi uticali na promene na terenu. Zemlje članice EU ne treba da očekuju da će zapadnobalkanske zemlje postati održive demokratije bez vođstva i pomoći same Unije. Dijagnozu problema u regionu nefunkcionalna tržišna privreda, zarobljena država, nerešeni bilateralni sporovi ne treba mešati sa nenalaženjem rešenja, odnosno, očekivanja da region sam nađe rešenja koja ni EU nema, ne treba da budu izgovor za držanje regiona na priličnoj udaljenosti od članstva u EU. Kada se godinama primenjuje ista strategija prema regionu, onda se ne mogu očekivati drugačiji rezultati. Povratak na mantru ne radi se o datumu, već o procesu učinio je da proces pridruživanja postane sam sebi i svrha i cilj. U međunarodnim odnosima nema vakuuma nedovoljni angažman EU u regionu u toku protekle decenije, oslobodio je put za značajnije prisustvo drugih aktera, pre svih Rusije, Turske i Kine. Francuski predsednik Makron eksplicitno je izjavio da ne želi da se Zapadni Balkan okrene prema Turskoj ili Rusiji. Ali, sama Unija čini malo toga da se suprotstavi geopolitičkom prodoru ovih zemalja. Mada, s druge strane, čini se da pretnja Rusijom, Kinom ili Turskom, koju često koriste lideri zapadnoevropskih zemalja u razgovorima sa čelnicima EU, ne daje željene efekte u smislu ubrzanja procesa evropskih integracija. Opšti cilj politike EU prema zapadnom Balkanu je koriščenje procesa pristupanja za promovisanje i ubrzanje evropeizacije regiona, kako bi zemlje kandidati postale u potpunosti integrisane, demokratizovane i modernizovane. Ali, tokom dugog niza godina zamor od proširenja preslikao se na Zapadni Balkan kao zamor od pristupanja i zamor od reformi. Doduše, EU priznaje i prepoznaje da je Zapadni Balkan deo Evrope, geografski okružen članicama EU i da ima istorijsku šansu da svoju budućnost neraskidivo poveže sa EU. Da bi se ta šansa iskoristila potrebna je posvećenost obe strane i pronalaženje novih, efikasnijih pristupa. Politici sve po starom (business as usual) više nema mesta u novim međunarodnim okolnostima. Već je postalo opšte mesto govoriti da se Evropska unija nalazi u još jednoj krizi koja je žestoko uzdrmala same temelje ovog još uvek najuspešnijeg ekonomskog i mirovnog projekta posle Drugog svetskog rata. Od pobede Donalda Trampa, sve češće se postavlja pitanje da li će trans-atlantska alijansa, kao glavni stub globalnog posleratnog poretka, uopšte i preživeti. To 7

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 što američki predsednik preferira diktatore i despote i to što nema previše poštovanja za svoje evropske saveznike bilo je očigledno i na samitu G7 i u kasnijim izjavama. Uspeo je da uruši sistem slobodne trgovine, a sve češće pominje i kolektivnu bezbednost. Da li to nagoveštava kraj liberalnog poretka sa američke tačke gledišta? Kako će Evropa reagovati, koje mogućnosti uopšte ima pred sobom? Na ova pitanja još uvek nema jasnog odgovora sa evropske strane, ako ne računamo uvođenje kontramera, tj. povećanje carina na američke proizvode. Uz to, američki predsednik minirao je i Pariski sporazum o klimatskim promenama i dogovor sa Iranom, iza koga Evropa još uvek stoji. U međuvremenu je Evropska unija zamalo doživela imploziju. Migrantska kriza, koja je svoj vrhunac imala 2015. godine, otkada broj migranata i tražilaca azila drastično opada, prerasla je u političku krizu par ekselans. Na površinu su izašli stari nerešeni problemi, a dojučerašnja savezništva našla su se pred pucanjem. Bivše komunističke zemlje centralne i istočne Evrope, sve sa populističkim vladama, uspele su da se odupru uvođenju obaveznih kvota za prijem migranata, koje će nakon celonoćne debate na Samitu održanom 28. juna postati dobrovoljne. Novi momenat je nova italijanska vlada predvođena evroskeptičnim i populističkim liderima Severne Lige i Pokreta 5 zvezdica, koja se snažno odupire skoro svemu što dolazi iz Brisela, osim evropskim parama. Kancelarka Merkel je jedva sačuvala koaliciju sa bavarskom CSU, pristavši da na granici Nemačke i Austrije formira tranzitne kampove za migrante. I ona i Evropa su iz ovog sukoba izašle oslabljene. Istovremeno, s druge strane okeana, razdvajana su i stavljana u kaveze deca od roditelja koji su pokušavali da uđu u obećanu zemlju. Evropska unija se uvek ponosila time da je zajednica vrednosti koje štite manjine i uvek je primala sirotinju, nemoćne i poražene. Ugrožavanje solidarnosti, kao jedne od ključnih evropskih vrednosti, jeste do sada najozbiljniji test za zajednicu. Umesto kampova i kvota za prijem migranata, trebalo bi da mnogo veću pažnju posveti pomoći u razvoju onih zemalja iz kojih migranti dolaze, kao i da se nametne kao globalni akter u rešavanju sukoba i ratova od kojih stotine hiljada ljudi beži ka Evropi. Na samitu je doneta odluka o prebacivanju pola milijarde evra u EU Trast Fond za Afriku i druga tranša od tri milijarde evra (od dogovorenih šest) za pomoć izbeglicama u Turskoj. Što se tiče ostalih najavljenih reformi, kancelarka Merkel i predsednik Makron našli su se na pola puta da, moguć je zajednički budžet evrozone, zajednička evropska odbrana, formiranje Evropskog saveta bezbednosti, Evropskog monetarnog fonda, Evropske agencije za azil. Čini se da je vreme za novi Lisabon i da izmene evropskog ugovora više nisu tabu tema. Upitana šta je cilj u narednih 5 godina, kancelarka Merkel kaže: da svet spozna da u spoljnoj politici Evropa govori jednim glasom. Na velika vrata se u javni diskurs vratila i fleksibilnost, kao spasonosno rešenje za buduće ustrojstvo Unije. Ali, za zapadne članice fleksibilnost znači dublju integraciju i više Evrope, a za istočne predstavlja opasnost da postanu drugorazredne članice. Teško je definisati fleksibilnost neka od mnogih objašnjenja uključuju Evropu u više brzina, jezgro i avangardu koja će povesti Evropu napred, ili koncentrične krugove članstva. 8

Srbija i EU: nakon samita u Sofiji Istovremeno, debata o fleksibilnosti pojačala je podele među članicama. Za pristalice dublje integracije, fleksibilna Evropa je prirodno rešenje za novi momentum u evropskoj politici, a za skeptike, takva Evropa otkopava stare podele. Ova tema će biti jedna od ključnih na izborima za Evropski parlament u maju 2019, kao i prilikom kasnijeg formiranja nove Komisije. Zaključak Imajući sve ovo u vidu, ne treba nikoga da čudi trend da se proširenje pretvara u zadržavanje. Žrtva tog trenda je kredibilitet Evropske komisije koja je izašla sa novom strategijom o proširenju na Zapadni Balkan. Izgleda da i zemlje članice, ali i zemlje kandidati već ignorišu strategiju i njene prioritete. Svi su svesni da nijedna zemlja sa Zapadnog Balkana, uključujući Srbiju i Crnu Goru, nije spremna da uskoro postane članica EU. Ova konstatacija očiglednog, tako često ponavljana i prihvaćena kao nepromenljivo stanje, preti da dodatno smanji podršku evropskim integracijama u zemljama regiona. Postavlja se, međutim, i pitanje da li je EU svesna da odlaganjem proširenja ili zadržavanjem Zapadnog Balkana u čekaonici nepopravljivo slabi svoju poziciju u regionu i da je njen politički uticaj daleko manji od novca koji daje zemljama u procesu integracija. Drugo, koja je cena držanja Zapadnog Balkana izvan EU, čak i ako nije 100 odsto spreman, da li je ona veća ili manja od ulaska? Na ta pitanja mi odavde ne možemo da odgovorimo, a bojim se da će odgovori iz Evropske unije kasniti, možda i previše. Internet izvori European Commission, COMMUNICATION FROM THE COMMISSION TO THE EUROPEAN PARLIAMENT, THE COUNCIL, THE EUROPEAN ECONOMIC AND SOCIAL COMMITTEE AND THE COMMITTEE OF THE REGIONS A credible enlargement perspective for and enhanced EU engagement with the Western Balkans, Strasbourg, 6/2/2018 COM(2018) 65 final. Dostupno na: https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-political/ files/communication-credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf Pristupljeno: 25. 06. 2018. godine Godišnji izveštaj EC o napretku za 2018. godinu (april 2018), Dostupno na: https://ec.europa.eu/ neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20180417-serbia-report.pdf, Pristupljeno 24.06.2018. EU-Western Balkans summint in Sofia, dostupno na: http://www.consilium.europa.eu/en/meetings/ international-summit/2018/05/17/ Pristupljeno: 17. 5. 2018. 9

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 Prof. dr Slobodan Samardžić Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka OD SOLUNA (2013) DO SOFIJE (2018) Uvod povodom dva dokumenta Evropska unija izdala je prvih meseci ove godine dva dokumenta koji se tiču tzv. zapadnog Balkana. Jedan je Strategija proširenja EU (februar), a drugi Deklaracija sa samita šefova država i vlada Evropske unije i lidera država regiona (mart). Oba dokumenta očekivana su i primljena u našoj javnosti sa velikom pažnjom i nadama. Moj je utisak da ni jedan ni drugi nije bio prihvaćen trezveno, kako u medijskim izveštavanjima, tako ni u potonjim političkim i analitičkom reagovanjima. U slučaju prvog dokumenta (Strategija proširenja) bio je visoko podignut propagandni nivo očekivanja pre nego što je dokument donet, a posle donošenja primetan je bio njegov nerealan (propagandni) način tumačenja. U odnosu na prilično nekonzistentan sadržaj dokumenta, javnosti je bila predočena njegova jedna strana, ali ne i njegova ciljana višesmislenost. Godina 2025, kao vreme očekivanog pristupanja Srbije (i Crne Gore) Uniji bio je dominantan motiv izveštavanja i objašnjavanja, uz tendenciozno prećutkivanje, ili tek sporadično pominjanje, stavova u dokumentu koji spretno relativizuju izvesnost naznačene godine. Dok je o poznatim uslovima, koji su u dokumentu vrlo istaknuti, još i bilo reči, o ključnoj stvari koja se tiče dinamike pristupanja, a to je unutrašnja reforma EU kao uslov prijema novih članica, u zvaničnim medijima nije se mogla čuti ni reč. Efekat ovakvog izveštavanja i šireg javnog tretiranja ovog pitanja bio je u trendu održanja dobrog raspoloženja javnosti u pogledu perspektiva pristupanja koje su, navodno, sadržane u dokumentu. Što se drugog dokumenta tiče, Deklaracije iz Sofije, bili smo svedoci istog prethodnog pristupa a sasvim drugačijeg ishoda. Samit je bio najavljivan kao najviša potvrda dobrog ishoda našeg puta u EU, dok je njegov završetak doživljen u vidu razočarenja. Tekst Deklaracije onemogućio je onu najsigurniju propagandu kada je reč politici proširenja i pristupanja pozivanje na obećavajući rok i reči. Ali, ovde nije pomenuta godina prijema niti ima reči kao što su: pristupanje, proširenje, članstvo. Ne može se sa sigurnošću govoriti o tome da li je tekst ove Deklaracije imao upravu tu nameru da eksplicitnijim realizmom smanji nerealna očekivanja i vlasti i motovisanih građana regiona, a 10

Srbija i EU: nakon samita u Sofiji posebno Srbije (i Crne Gore). Bilo kako bilo, preovlađujuće razočarenje, koje su, možda neoprezno, izrazili glavni akteri procesa pristupanja i kreatori javnog mnjenja u Srbiji, govori o njihovoj nedoraslosti da se suoče sa činjenicama. Oba ova dokumenta, ako se pažljivo čitaju, trebalo bi da upućuju na otrežnjenje i aktera i javnosti i što racionalnije sagledavanje objektivne stvarnosti. Jer, oni u svojoj srži sasvim dobro i dovoljno govore ne toliko o našim šansama i prilikama, koliko o unutrašnjim problemima Evropske unije. Naime, ona se zadugo, dovoljno dugo da bi bilo ko mogao da predvidi, neće širiti i tu leži primarni razlog nemoguće perspektive novog članstva. Entuzijazam Soluna (2003) i prvo obećanje članstva Ako se realno pogleda, Srbija je danas, 2018. godine, dalje od članstva u EU nego 2003. Ovu drugu godinu uzimamo kao merodavnu stoga što je juna meseca te godine održan važan sastanak Evropskog saveta u Solunu, čiji se jedan dokument tiče i perspektive pristupanja Uniji preostalih država balkanskog regiona. U tom dokumentu se na jednom mestu izričito kaže da proces evropske integracije neće biti završen sve dok Uniji ne pristupe i ove zemlje. Da ovde nije bila reč samo o zanosnoj maštariji, već i o tada realnoj perspektivi, pokazaću u onome što sledi. Pre toga samo želim da istaknem tezu da je EU danas mnogo dalje od Srbije nego što je bila tada. Tada se, razume se, nije moglo znati da je samit u Solunu bio labudova pesma Evropske unije kakva se razvijala od osnivanja Evropskih zajednica pedesetih godina prošlog veka. Sve je delovalo kao svečani trenutak novog zaleta u još dublje i još šire integracione zahvate. Najpre, ovaj samit jednoglasno je usvojio Predlog ugovora za ustav Evrope i time okončao gotovo dvogodišnji rad, po svemu uspešan, ustavne konvencije. Ostalo je samo još da naredna međuvladina konferencija prosledi utvrđen tekst državama članicama na ratifikaciju. Sa ovako dovršenim postupkom Evropska unija ušla bi u stanje eksplicitne ustavnosti. Time bi se otvorila njena nova era. Potom, godinu dana ranije uvođenjem evra kao zvanične valute bio je započet život monetarne unije, kojom bi se dovršio projekat potpunog ekonomskog zaokruženja velikog integracionog projekta. U vreme samita evro je već pokazivao svoju sposobnost takmičenja na svetskom finansijskom planu stalno jačajući svoju vrednost u odnosu na dolar. Još je bilo prerano da se primete sistemske slabosti novoformirane ekonomske i monetarne unije, a posebno nisu mogle da se vide nezakonite radnje nekih država članica evro zone (ne samo Grčke). Najzad, u vreme pomenutog samita bilo je jasno da se politika proširenja EU prema istoku Evrope uspešno sprovodi i da su osam država bivših komunističkih režima i dve male mediteranske zemlje po svim merilima spremne za prijem. Dva prethodno pomenuta integraciona zahvata, koji vrše znatno produbljivanje integracije, idealno se dopunjuju prijemom novih država članica, tj. proširenjem integracije, što sve zajedno govori o punom napredovanju procesa ujedinjavanja Evrope. 11

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 U ovakvoj situaciji nije bilo ničeg prirodnijeg do da se preostalim zemljama Balkana otvori perspektiva članstva, tim pre što su sve one, u manjoj ili većoj meri, bile u procesu stabilizacije i pridruživanja koji je trebalo da ishodi odgovarajućim sveobuhvatnim sporazumima kao instrumentima upravo pripreme za pristupanje. Ovaj samit izričito je potvrdio ovakvu perspektivu i time otvorio odgovarajuća očekivanja. On je to mogao, ne samo da bi ove zemlje verbalno ili samo geopolitički vezao za Uniju, već da bi od njih učinio integralne delove izglednog procesa ujedinjenja Evrope. Takva panevropska atmosfera prenesena je i na preostali Balkan pre svega zato što se Unija tada samoj sebi činila sposobnom da to i sprovede. Brzi prelazak zenita integracije i ulazak u zonu krize U današnjim analizama izbijanje dugoročne krize u EU vezuje se za svetsku finansijsku krizu od 2008. godine i njen odlučujući uticaj na stanje javnih finansija jednog broja država članica EU. Buduće da je ovde reč o pogođenosti jednog od najvažnijeg podsistema integracije monetarne unije, ovaj pristup ima ne samo dosta pristalica nego i dosta razloga. Ali, pošto nas zanima jedan opšti efekat krize kriza panevropskog projekta EU prve nagoveštaje potonje velike krize nalazimo u važnim događajima pre 2008. godine. To je pre svega propali projekat evropskog ustava. Opšte je poznato da je ovaj ambiciozni poduhvat definitivno podbacio na referendumima u Francuskoj i Holandiji u proleće 2005. Takođe je poznato da je EU četiri godina kasnije usvojila tzv. Lisabonski ugovor kao svoj temeljni akt, tako da ona na kraju priče nije bila pravno obezglavljena posle ustavne katastrofe. Ali, događaji iz 2005. pokazali su da je Unija ostala ranjena na svom najosetljivijem mestu, a to je legitimnost njenog postojanja u očima njenih građana. U Francuskoj i Holandiji građani su većinski izrazili nepoverenje prema ustavnopravnom uobličenju postojećeg stepena integracije, a takvo uobličenje bilo je za zagovornike ustava ključno za nastavak integracije. Izgleda da su gubitnici ustavnog projekta bili u pravu, jer je ovaj ubedljivo manifestvovani manjak legitimnosti Unije možda bio presudan za neuspešno hvatanje u koštac sa pravom krizom za koju još nisu znali da će doći. A prava kriza, ona sistemska, pojavila se, kao što smo rekli, sa svetskom finansijskom krizom 2008. Ona je važne elemente političkog sistema EU složenost procesa odlučivanja i sprovođenja odluka, njegova tehnokratska priroda, međuvladina izbornost i manjak demokratske reprezentativnosti zakonodavnih i izvršnih tela, pouzdanost Suda pravde da bude čuvar ustava učinila disfukcionalnim. Ali, ovo nije sve. Antikrizna politika, koja je institucionalno i praktično stupila na snagu tek 2011. godine, ne samo da nije postigla planirane rezultate, nego je stvorila jedan poprilično nedemokratski, zapravo autoritaran, parasistem koji u spoju sa dugim i neizvesnim trajanjem krize postaje jedini delujući poredak. Njegova ovlašćenja i procedure stvoreni su po uzoru na državne vanredne mere, ali on se odomaćio kao redovan poredak upravljanja, time i moći, bez vidljive perspektive napuštanja evropske javne scene. 12

Srbija i EU: nakon samita u Sofiji Sa ovim kriznim i parasistemskim novinama koincidira loš efekat velikog proširenja sa svojim ekonomskim i političkim posledicama. U ekonomskom smislu postoji u najmanju ruku stagnacija u pogledu pokazatelja efektivnog privrednog ujednačavanja istoka sa zapadom Unije. U političkom smislu proširenje je znatno komplikovalo sistem uključujući u njega naglo povećani broj preferencija i interesa a da sistem odlučivanja nije bio funkcionalno uprošćen, već, naprotiv, sa pristupom novih aktera dodatno usložnjen. Tako se Unija za kratko vreme suočila sa dva međusobno podsticana problema. S jedne strane, krizna politika štednje i finansijske discipline nije dala očekivane antikrizne rezultate u većem broju starijih južnih država članica. S druge strane, novoprimljene zemlje nisu stekle onaj stepen razvoja koji bi i njima i ostatku Unije garantovao stabilnost tržišta radne snage. Naprotiv, došlo je do velikih migracija sa istoka na zapad, što je dovelo da odgovarajućeg poremećaja na zapadnom delu zajedničkog tržišta radne snage. Na sve ovo su se nadovezali veliki talasi migracija sa Bliskog Istoka i severne Afrike, posebno od 2014. Oni su Uniji, kao već kriznom bolesniku, dodatno otežali normalno funkcionisanje. Zbog internog neslaganja u vezi prihvata migranata, praktično se raspao više decenija građen sistem unutrašnje bezbednosti Unije. Ona više gotovo da nema zajedničku politiku migracije, azila i viza, računajući i sistem integrisanog upravljanja spoljnim granicama Unije. Ova kao i druga pitanja rešavaju se, manje-više, ad hoc dogovorima najviših predstavnika država članica, ili jednostranim akcijama s jedne strane najjačih, a s druge pogođenih država. Kako stojimo sa proširenjem? U ovakvim prilikama, koje su vremenom postale strukturisana stanja, niko ne može da očekuje neko novo proširenje Unije. Naprotiv, ona sama dočekala je da jedna važna i jaka država članica, Velika Britanija, izađe iz Unije i to direktno izraženom voljom građana. Prijem novih država, dakle, nije zamisliv za dugo vreme, kako se u jednom od dva pomenuta dokumenta kaže dok se ne obave reforme. Ali, svi znaju da nisu samo reforme, već je neophodna ozbiljnija transformacija cele EU, za šta ona sada nema snage. Ono što se moramo zapitati s obzirom na stanje stvari jeste: zašto Unija nije svoju politiku proširenja iz ranijeg mirnog perioda promenila ili bar prilagodila realnim okolnostima. Prema zemljama tzv. zapadnog Balkana ona vodi politiku proširenja kao da je s njom sve u redu, pa preostaje samo da one ispune uslove. Znači, načelno isto kao, recimo, u slučaju proširenja zemalja istočne Evrope, doduše sa više uslovljavanja. Pa pošto balkanske zemlje teško izlaze na kraj sa ispunjavanjem sve rigoroznijih uslova, ostaje utisak da tu leži osnovni problem odlaganja, a ne u samoj Uniji. A primarni problem sada je u Uniji. Kada bi nekim slučajem neka od zemalja kandidata ispunila sve uslove, ona ne bi bila primljena sve dok se unija ne reformiše. Sudeći po zvaničnoj i formalnoj politici proširenja, reklo bi se da sa Unijom nema nikakvih problema u vezi načelnog prijema. Ali, ovde je reč o prividu. Ako nije promenila formu prijema 13

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 novih članica, Unija je promenila njenu sadržinu i, posebno, funkciju. Zapravo, ova politika nema više funkciju da se neka država primi u punopravno članstvo, već da u novoj bezbednosnoj konstelaciji u Evropi Unija upravo posredstvom ove politike osigura odlučujući uticaj i kontrolu nad bezbednosnim ponašanjem zemalja tzv. kandidata. To više nisu kandidati za članstvo, već kandidati za odbranu Unije i celog zapadnog sveta od država i organizacija koje njihovi političari imenuju kao neprijateljske. Imajući u vidu da su politički poreci u svim državama kandidatima i potencijalnim kandidatima ne samo fragilni nego i autoritarni i, posebno, da su privrede ovih država ne samo slabe nego i zavisne od same Unije, zadatak politike proširenja jeste da bez obzira na neobećavajuću stvarnost očuvaju izglede članstva kako bi domaće aktere pridruživanja i pristupanja, njihove neposredne političke i materijalne benefitore, održali u dobroj pro-unijskoj kondiciji. Budući da je vreme najveći neprijatelj ove strategije, ona polagano evoluira u delovanje preko prećutnog ucenjivanja, stvarajuću klimu straha od napuštanja tzv. evropskog puta. Ne samo političari i udruženja agitatorskog karaktera, nego i akademski ljudi šire unutar ovih država atmosferu evropskog fatalizma, čije bi praktično preispitivanje navodno bilo ravno svakoj vrsti katastrofe. Ima li realnog izlaza iz novoevropskog fatuma Videli smo da kreatore naše javnosti nisu mogle da otrezne ni jasne poruke sa Samita u Sofiji o tome da je članstvo u EU nepredvidljivo ne samo dok se Srbija (i ostale zemlje kandidati) ne reformišu nego i dok se sama Unija ne reformiše. Ovo nisu nepoznate situacije u novijem političkom iskustvu Srbije. U takvim situacijama činjenice stvarnosti ne mogu da se probiju kroz naslage zvanične propagande kada imate samo jednu ideološku igru u gradu. U poslednjoj deceniji Srbija je preplavljena novoevropskom strategijom koja je, zbog nemogućnosti da pruži projektovani rezultat, postala predmetom ubeđivanja stanovništva metodom klasične ideološke kampanje. U takvom medijskom, kvazikomunikacionom kontekstu, zdrav razum nema mnogo šansi iz prostog razloga što nosioci zvaničnog znanja i njegove primene (praktična politika pristupanja) ne dopuštaju da drugačiji glas sa uske margine dopre do ozbiljnije javne scene. Ovakvoj situaciji odlučujuće doprinosi sve više prinudni karakter politike proširenja koja, kao što smo rekli, poslednju deceniju ima drugačiju funkciju od pređašnje. Naime, države koje su ušle u ovo kolo moraju u njemu da ostanu bez obzira na slabe rezultate dosadašnjeg procesa pridruživanja i nerealne izglede članstva posredstvom procesa pristupanja. Ona formalna politika proširenja, koja za svoj cilj ima punopravno članstvo države kandidata u EU, pretvorila se u proces pristupanja bez članstva. Toga postaju svesni i domaći akteri ove politike posmatrani u širokom spektru od političara do novinara, ali ne samo ovi učesnici, nego i dobar deo opozicionih stranaka u Srbiji ne žele da se pomere sa svojih ideoloških pozicija. Oni kao da su uhvaćeni u fatum tzv. evropskog puta i bez obzira koliko su svesni njegovog prinudnog a ne dobrovoljnog karaktera ne razmišljaju o bilo kakvoj reviziji ove politike. 14

Srbija i EU: nakon samita u Sofiji To da su države kandidati u određenom prinudnom stanju u tzv. procesu pristupanja nije u neskladu sa unutrašnjim prilikama u samoj Uniji. Mnogo toga u njenoj antikriznoj politici ima rezultantu prinude za države članice nad kojima se sprovodi tzv. evropski semestar. Ako je tako unutar Unije, logično je da bude i van nje, s tim što države kandidati još nisu formalno prenele svoje nadležnosti Uniji te, načelno gledano, imaju neki manevarski prostor bar za inicijativu u vezi reforme postojeće politike. A za takvu reformu, štaviše i za ozbiljnije preispitivanje, ima puno razloga. Ako smo na terenu Srbije, dovoljno je setiti se da je za zvaničnu politiku EU neophodno priznati otcepljenje jednog dela državne teritorije što je uslov nad uslovima, dakle uslov bez čijeg ostvarenja nema više ničega u procesu pristupanja pa da se zapitamo o čemu se tu zapravo radi. Ali, redovni, dakle uz ovaj pomenuti vanredni, problem Srbije sa Unijom jeste njeno svekoliko nazadovanje upravo od kako je (leta 2008. godine) potpisala i vrlo brzo ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Ovo je sveobuhvatni, tipski, sporazum koji treba zemlju da u potpunosti pripremi za fazu pristupanja i destinaciju punopravnog članstva. On se, dakle, već celu deceniju sprovodi bez bilo kakvog izgleda za merljivo približavanje cilju, a trebalo je po planiranoj dinamici da danas budemo pred samim ciljem. Srbija je, međutim, po svim pokazateljima kriterijuma iz Kopenhagena (1993) danas u lošijem položaju nego te 2008. godine. Ekonomski gledano po godišnjem rastu BDP, visini javnog duga, budžetskog deficita, spoljnotrgovinskog bilansa, stopi nezaposlenosti, stopi zaposlenosti, odlivu vitalnog stanovništva u inostranstvo, prosečnoj plati, minimalnoj plati, prosečnoj penziji itd. svi pokazatelji u periodu od 2004. do 2008. bili su bolji u poređenju sa narednim periodom do danas. Od postizanja ekonomske konkurentnosti države kandidata unutar zajedničkog tržišta, što je ključni kriterijum u sklopu ekonomskih, nema ništa. Štaviše, EU je za sve ovo vreme podizala lestvicu ekonomskih uslova iako su pokazatelji privrednog stanja Srbije govorili suprotno. Recimo, da bi se ostvarila planirana dinamika spoljnotrgovinske liberalizacije iz SSP, Srbija je morala da spusti carinsku zaštitu gotovo za sve robe do nule, iako je njena privreda pokazivala negativnu stopu rasta. Istovremeno Srbija se u pogledu spoljne trgovine do te mere vezala za zajedničko tržište EU da je postala u potpunosti zavisna od njega. To za jednu privredu strateški nije dobro čak i kada ima spoljnotrgovinski suficit sa nekim tržišnim prostorom, a ne permanentni i rastući deficit kao Srbija. U političkom smislu, politički sistem Srbije iz stanja obnovljene parlamentarne demokratije i stvaranja prakse ustavnosti postepeno se vraćao u prevaziđeni model stranačkog hiperpluralizma sa složenom većinskom koalicijom i neustavnom predominacijom šefa države, da bi potom (od 2012) prerastao u režim lične vlasti, hegemone stranke i totalnog stranačkog klijentelizma. Nepoštovanje Ustava postao je prepoznatljiv stil vladanja. U redovnim godišnjim izveštajima o napredovanju Srbije, Komisija EU nije primećivala ove ključne činjenice političkog života Srbije. Najzad, u oblasti uvođenja i primene pravnih tekovina EU, Srbija je vredno usvajala na stotine evropskih zakona i drugih propisa, ali nije razvijala modernu javnu upravu, kao ni pravosudnu 15

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 granu vlasti, što su uslovi bez kojih zakon ostaje mrtvo slovo na papiru. Stranački uticaj na ove ustanove u kadrovskom, materijalnom i profesionalnom pogledu ogroman je i po svemu neuporediv sa stanjem u prethodnom periodu. Zanimljivo je da za sve ovo vreme Srbija nije koristila ni ugovorne mogućnosti, sadržane u SSP, za reviziju aktivnosti na sektorima sa lošim prolaznim rezultatima u primeni novih pravila. Umesto toga, njeni političari protekle dekade više su se koncentrisali na realizovanje nepisanog ali ključnog uslova predaju Kosova i Metohije odcepljenim Albacima, misleći da u tome leži tajna uspeha. O realnoj situaciji u samoj Uniji, koja je u isto vreme prolazila teške godine svoje krize, niko nije ni razmišljao. Srbija je, dakle, po svemu nazadovala u ključnom periodu svojih evropskih integracija. Ali, kao što smo prethodno videli, nazadovala je i EU, tako da je došlo do pozitivne korelacije ovih uporedno negativnih procesa. Zato se s puno činjenica i pokazatelja može zaključiti da su danas Srbija i EU objektivno udaljenije jedne od druge nego što je to bilo 2003. godine. Šta bi trebala da bude alternativa? Prosto je neverovatno da posle sedamnaest godina od kako se Srbija uputila ka Evropskoj uniji i na osnovu stanja obostrane nemogućnosti članstva ne postoji javno relevantan projekat konstruktivnog preispitivanja ove besciljne politike. Ako zvanična politika već deset godina govori da je ovo put bez alternative i ako je svima jasno da je to put bez destinacije a sa lošim prelaznim rezultatima, onda je valjda prirodno bar razmišljati i javno raspravljati upravo o alternativi. Čak i u okruženju tonova koji navode da je svrha ovog procesa reforma države i društva a ne članstvo u EU, u suočenju sa dosadašnjim reformama koje su preduzete s ciljem evropeizacije Srbije jasno je da ovo nije dobar način. Odmah treba reći da preispitivanje ne znači destrukciju evropske dimenzije srpske državne strategije; naprotiv, naš bi zadatak bio da ukažemo na način promene dosadašnje neuspešne evropske politike u uspešnu. Sadašnji ugovorni okvir stabilizacije i pridruživanja dao je rđave rezultate. On je u današnjim uslovima i neuspešan i praktično prevaziđen. Ako nema perspektive članstva, a ostaje perspektiva (drugačije) reforme, onda više nije potreban sveobuhvatni ugovor, jer se on pokazao neopravdano ambicioznim u pogledu sopstvene svrhe da pripremi zemlju za naredni proces pristupanja. Umesto njega Srbiji je potreban ugovor ili serija ugovora o onim pitanjima koja su od obostrane koristi krajnje pragmatički posmatrano. To su pitanja u oblasti trgovine, obrazovanja, zaštite životne sredine, transporta, telekomunikacija, nauke i dr. gde se mogu lako i pojedinačno meriti uspesi i problemi u realizaciji. Srbiji je potrebna ne samo sistemska kompatibilnost nego i efikasnost izražena u inherentnim merilima pojedinih oblasti ugovaranja, a ne u nekom spoljnom merilu, recimo, u privrženosti tzv. evropskim vrednostima, ili u učešću u zapadnoj geopolitičkoj strategiji u eri novih globalnih ratnih igara. 16

Srbija i EU: nakon samita u Sofiji Ovo je način da se odnosi Srbije i EU razvijaju, učvršćuju i unapređuju pouzdanim putem napredovanja. To je otvorena perspektiva odnosa i saradnje, nasuprot dosadašnjem zatvorenom krugu jednostranog obavezivanja na relaciji evropska birokratija srpska klijentela političkih i socijalnih benefitora navodnog procesa evropskih integracija. Razume se, inicijativa za preispitivanje ovakve vrste može da potekne samo sa strane Srbije. Ova zemlja uhvaćena je u bezizlazan krug novije prostorne politike EU u kojoj Srbija može da igra samo ulogu pouzdanog igrača u tampon zoni sa formalnim statusom spoljne periferije EU. Takav status već predodređuje prioritete EU u odnosima sa Srbijom i ukoliko ona hoće da bude ozbiljna država i sa takvim stavom gradi svoje odnose sa EU, ona mora da pokrene ideju, postupak i perspektivu promene. Nije nemoguće da bi EU, sigurna u svoj dosadašnji odnos sa Srbijom, pokrenula neku vrstu kažnjavanja, ali ni na kratak rok ona ne može izolovati zemlju po uzoru na devedesete godine prošlog veka. Ovde nije reč ni o kakvom geostrateškom zaokretu, već o vođenju računa o sopstvenim interesima razvoja koji bi po svim ključnim tačkama bio kompatibilan sa EU i njenim državama članicama. 17

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 Dušan Proroković Načelnik Centra za evroazijske studije Instituta za međunarodnu politiku i privredu i profesor na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost OD SOLUNA DO SOFIJE: ZAŠTO JE SLABIO UTICAJ EU NA ZAPADNOM BALKANU? Uvod Za poslednjih deset godina, posmatrano sa formalne strane, balkanske zemlje su napredovale u procesu pridruživanja EU. Najpre Bugarska i Rumunija, a zatim i Hrvatska su postale punopravne članice, status kandidata za prijem imaju Crna Gora (od 2010. godine), Srbija (2012), BJR Makedonija (2014) i Albanija (2014), BiH je 2016. godine podnela kandidaturu za članstvo, a administracija samoproglašene državolike tvorevine kosovsko-metohijskih Albanaca, takozvana Republika Kosovo je, koristeći mehanizme duplog koloseka integracija iz 2003. godine (a koji su u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN) potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU 2016. godine. Posmatrajući iz ove perspektive, može se zaključiti kako sve države iz regiona postepeno koračaju ka EU, te da će se pre ili kasnije zajedno naći u ovoj, pan-kontinentalnoj integracionoj celini. Međutim, primetno je da istovremeno poverenje u EU u javnim mnjenjima svih balkanskih država opada, dok broj evroskeptika dramatično raste. Razlozi zbog kojih proceduralno-formalni napredak u evrointegracijama ne prati i rast poverenja u EU su kompleksni i višeslojni, pa zbog ograničenog prostora neće biti svi analizirani. U ovom radu će, u određenoj meri, biti razmatran metodski pristup institucija EU prema političkim procesima na Zapadnom Balkanu kao uzročnik kontinualnog slabljenja uticaja Brisela u regionu, što rezultira i progresijom evroskepticizma. Od Kelna do Soluna Bez ikakve sumnje, na početku XXI veka se nazirao sveobuhvatan i konzistentan plan delovanja EU na Zapadnom Balkanu 1. Najpre je 1999. godine na inicijativu EU na konferenciji u Kelnu osnovan 1 Pojam Zapadni Balkan će uvek biti stavljan pod navodnicima, zato što je, posmatrano sa stanovišta (političke) geografije i geopolitike apsolutno neutemeljen. Radi se o političkoj konstrukciji, osmišljenoj unutar NATO i EU, kako bi se označio geografski prostor koji obuhvata bivšu SFR Jugoslaviju bez Slovenije, ali sa pridodatom Albanijom. 18

Srbija i EU: nakon samita u Sofiji Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope. Ova, multilateralna konfiguracija obuhvatala je značajno širi krug učesnika i donatora. Kao partneri (supporting partners) se uz sve tadašnje članice i organe EU Evropsku komisiju i Savet EU, pojavljuju još i SAD, Turska, Rusija, Japan, Švajcarska i Norveška. Pomagači i savetnici (facilitators) prilikom uspostavljanja ove strukture bili su i Savet Evrope, OEBS, UN, UNHCR, OECD, NATO, MMF, EIB, EBRD i Svetska banka. Primetno je i da geografski opseg delovanja Pakta, kako mu samo ime kaže, ne obuhvata samo Zapadni Balkan, već su punopravne članice i Bugarska, Rumunija i Moldavija, a Ukrajina dobija status posmatrača. Sa sedištem u Solunu, Pakt je trebao da u okviru tri radna stola (working tables) za demokratizaciju i ljudska prava; za ekonomsku rekonstrukciju, saradnju i razvoj; i za pitanja bezbednosti (koja su obuhvatala bezbednost i odbranu, pravna pitanja i unutrašnje poslove) pomogne prevazilaženju postojećih napetosti i dugoročno stabilizuje neuralgičnu oblast na jugoistoku kontinenta. U osnivačkom aktu se podvlači kako je cilj da se prethodna politika reagovanja na krize u jugoistočnoj Evropi zameni dugoročnom strategijom sprečavanja kriza 2. Samo četiri godine kasnije na Samitu EU u Solunu je usvojena tzv. Solunska agenda (pun naziv je: Solunska agenda za Zapadni Balkan: Kretanje prema evropskim integracijama), potpuno komplementarna sa ciljevima Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, a kojom se naglašava (u određenoj meri i garantuje) evropska perspektiva celokupnog regiona 3. Naime, ovim dokumentom se predstavnici Albanije, Bosne i Hercegovine, Državne zajednice Srbije i Crne Gore, Hrvatske, BJR Makedonije i privremenih institucija u Prištini (koje nastupaju uz saglasnost UNMIK-a poštujući odredbe Rezolucije SB UN 1244/1999) obavezuju na sprovođenje reformi u skladu sa Kopenhaškim kriterijumima i evropskim pravnim nasleđem (acquis communautaire), ubrzavanje pretpristupnih procesa, zaključivanje mreže bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini i razvijanje sveobuhvatne regionalne saradnje, dok se, od strane EU garantuje definisanje novih instrumenata finansijske pomoći do 2013. godine zapadnobalkanskim državama za sprovođenje reformi, kao i podrška aktivnostima i inicijativama koje promovišu socijalnu koheziju, etničku i religijsku toleranciju, multikulturalizam, povratak izbeglih i interno raseljenih lica, te borbu protiv nacionalizma. 4 Proces stabilizacije i pridruživanja zapadnobalkanskih zemalja se Solunskom agendom obogaćuje i učvršćuje, predviđa se institucionalizacija saradnje kroz uspostavljanje Evropskog partnerstva (European Partnership), usaglašavanje spoljnih i bezbednosnih politika i proširivanje međuparlamentarne saradnje. EU je, dakle, čvrsto opredeljena da integriše Zapadni Balkan, pa se u uvodnom delu završnog dokumenta podvlači kako podrška Zapadnom Balkanu u pripremama za buduću integraciju u evropske strukture i na kraju članstvo u Uniji za EU predstavlja visoki prioritet. 5 2 Gerald Knaus, Marcus Cox, Minaa Jarvenpaa, The Stability Pact And Lessons From A Decade Of Regional Initiatives, European Stability Initiative, Berlin, 1999, str. 2 4. 3 Samit je zapravo održan u letovalištu Porto Karas, na Halkidikiju, udaljenom više od 100 kilometara od Soluna, ali to nije uticalo na naziv dokumenta koji je usvojen. 4 European Commission, EU-Western Balkan Summit: Declaration, C/03/163, Thessaloniki, 2003, tačke 1 8. 5 European Council, The Thessaloniki Summit: a milestone in the. European Union s relations with the Western. Balkans, IP/03/860, Brussels, 2003, str. 1-2. 19

EVROPSKE SVESKE br. 9/2018 U svakom pogledu, ovakav pristup je delovao obećavajuće, pa u svim državama obuhvaćenim ovim procesom raste raspoloženje za integraciju u EU, a u njihovim strateškim dokumentima se to navodi i kao prioritet. Međutim, ono što je verovatno još i važnije, jeste da taj proces nedvosmisleno podržavaju i važni činioci regionalne bezbednosti SAD, Rusija i Turska, pošto su sve tri zemlje uključene u rad Pakta stabilnosti. Integracija celokupnog regiona jugoistočne Evrope u EU nije shvaćena kao pretnja bilo kome, što stvara uslove da se taj proces završi brzo i efikasno i tako dugoročno oblikuje regionalna bezbednosna dinamika. Ubrzavanje procesa evrointegracija se anticipra kao sistemsko rešenje, kojim će biti prevaziđeni teški međudržavni i međuetnički sporovi i stvoren okvir za kontinuirani razvoj. Od Soluna do Sofije Visoka predstavnica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Federika Mogerini naglasila je kako Samit EU-Zapadni Balkan održan 17. maja 2018. godine u Sofiji predstavlja važan događaj jer je to prvi i najvažniji politički znak da EU i njeni zapadnobalkanski partneri ne dele samo isti geografski prostor, već političke ciljeve i sudbinu. 6 Prvo i najlogičnije pitanje, koje se nameće posle ovakve izjave, jeste: ako ovaj samit, održan 2018. godine, predstavlja prvi i najvažniji znak, šta je onda značio celokupan angažman EU na zapadnobalkanskom prostoru u prethodnom periodu? Da li to nisu bili važni znaci? Ili je Federika Mogerini zaboravila kako su razne inicijative EU preduzimane i mnogo pre nego što je ona postala Visoka predstavnica? Svakako, sveobuhvatne domete samita u Sofiji tek ćemo moći da procenjujemo i analiziramo u narednim godinama, kada bude moguće sagledavanje efekata i rezultata preduzetih mera. Posmatrajući iz današnje perspektive, izgleda da nema mesta preteranom optimizmu vidljivom u nastupima funkcionera EU. Važno je i što, posmatrajući sa proceduralnog stanovišta, ovaj skup zapravo predstavlja krnji Samit, pošto je predsednik Vlade Španije odbio da učestvuje na njemu zbog prisustva predstavnika takozvane Republike Kosovo. Unutar EU nema saglasnosti oko najvećeg i najznačajnijeg bezbednosnog izazova ne samo na Zapadnom Balkanu, već i u kontinentalnim razmerama: kako se odnositi prema jednostranom potezu vlasti u Prištini? Treba imati u vidu da je ubedljiva većina od dvadesettri članice EU uspostavila diplomatske odnose sa takozvanom Republikom Kosovo, ali to istovremeno ne znači i da postoji konsenzus kako se prema ovom entitetu odnositi i kako ga ubuduće u pravno-formalnom smislu tretirati. Za zaključke koji će biti izneti u ovom radu to je itekako značajno. Istina, u završnom dokumentu iz Sofije se podvlači da će poseban naglasak biti stavljen na stvaranje novih mogućnosti za mlade koje će doprineti socio-ekonomskom razvoju Zapadnog 6 Federika Mogerini Samit EU Zapadni Balkan u Sofiji je veoma važan za sve, Nova srpska politička misao, 5.maj 2018, dostupno na: http://www.nspm.rs/hronika/federika-mogerini-samit-eu-%e2%80%93-zapadni-balkan-u-sofiji-je-veomavazan-za-sve-jer-delimo-iste-ciljeve-%e2%80%93-ali-to-nece-biti-samit-prosirenja.html 20