УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА Завршни рад Методика обучавања елемената технике без лопте у рукомету Студент: Тијана Милијановић 1. Доц. Др Бранко Гардашевић 2. Доц. Др Зоран Валдевит 3. Ред. Проф. Др Саша Јаковљевић Мишљење о раду: Београд, 2013.
Садржај 1. Увод 3 2. Теоријски приступ појму спортска техника 5 3. Методика тренинга 8 4. Систематизација технике 11 5. Крактеристике рада са млађим узрастима 17 5.1. Карактеристике рада са децом узраста од 5-7 година 18 5.2. Карактеристике рада са децом узраста од 7-9 година 19 5.3. Карактеристике рада са децом узраста од 9-12 година 20 5.4. Карактеристике рада са децом узраста од 12-14 година 21 6. Техника кретања без лопте у нападу 23 6.1. Основни став и кретање у њему 23 6.2. Трчање 24 6.3. Заустављање 26 6.4. Скокови 26 6.5. Падања и устајања 27 7. Техника кретања без лопте у одбрани 28 7.1. Основни став 28 7.2. Кретање у одбрамбеном ставу 28 7.3. Промена смера кретања 29 7.4. Излазак на нападача 29 7.5. Пресецање путање лопте при додавању 30 7.6. Избијање лопте при вођењу 30 7.7. Блокирање лопте 31 8. Техника голмана 32 8.1. Основни став и кретање у њему 33 8.2. Одбрана гола од ниских лопти 34 8.3. Одбрана гола од полувисоких лопти 35 8.4. Одбрана гола од високих лопти 36 8.5. Одбрана гола са крилне позиције 37 8.6. Одбрана гола "лепезом" 38 9. Примена елемената технике без лопте у практичном раду 39 9.1. Основне вежбе у обучавању елемената технике без лопте у нападу 39 9.2. Основне вежбе у обучавању елемената технике без лопте у одбрани 42 9.3. Основне вежбе у обучавању технике голмана 45 10. Закључак 48 11. Литература - извори 49 2
1. УВОД Рукомет припада групи полиструктуралних, комплексних спортских активности у којима преовладавају кретања ацикличног и цикличног карактера. У игри се надмећу две екипе од по шест играча и по једним голманом, на терену димензија 20 x 40 m, а утакмицу воде и надзиру двоје судија, мерилац времена и записничар. Рукомет је једна од најпопуларнијих и најраспрострањенијих спортских игара са лоптом која се игра на свим континентима. Неке од основних карактеристика рукомета су следеће: једноставно дефинисан циљ игре, богатство природних облика кретања, атрактивност, целокупни утицај на антрополошки статус, равномеран телесни развој, подједнак развој свих моторичких способности, свестран развој функционалних способности, индивидуалност и креативност, социолошка адаптација... Сведоци смо да деца улазе у спорт све раније. Због тога је веома важно анимирати децу за овај спорт врло рано, већ приликом њиховог уласка у школске клупе, уз помоћ квалитетних програма и едукованих стручњака. Мини рукомет је идеалан за децу раног школског узраста ( од V до IV тазреда) јер су правила једноставна, кретања природна, а у игри учествује велики број ученика. До врхунских резултата у прошлости је било могуће доћи и без посебног научног приступа тренингу и такмичењу, док је то данас немогуће. Без знања о основама методике тренинга, планирања и програмирања као и контроле тренажног процеса није могуће пратити европске и светске трендове, јер таленат и потенцијал више није доволјно уочити, већ га је потребно и усмерити и развијати. Увид у вредности што већег броја карактеристика и параметара омогућује правилну дијагностику тренираности и оптимално планирање, програмирање и контролу учинка тренажног процеса. Темељ тих поступака чине редовна и правовремена тестирања. Добијени резултати упоређују се са моделним карактеристикама врхунских рукометаша у сврху усмеравања управљачких акција. Конкретно, уколико се појаве дефицити у неким облицима припремљености, употребом за ту ситуацију предвиђених тренажних средстава, потребно их је правовремено контролисано анулирати. 3
Понекад резултати тестирања неке врхунске екипе могу послужити као моделне, али и као показатељ тренутних трендова развоја конкретног спорта у целини. Бављењем рукометом се остварује целовит утицај и омогућује равномерно унапређење укупног антрополошког потенцијала играча, а нарочито у подручју морфолошких карактеристика јер подједнако ангажује све системе за кретање, омогућавајући складан развој мишићних група. За разлику од бројних цикличних индивидуалних спортова у којима резултат зависи од мањег броја компоненти, резултатска успешност у рукомету условљена је великим бројем чинилаца, а понајвише техничким могућностима, тактичким знањима, физичким потенцијалом, морфолошким карактеристикама и психичким особинама играча, противничким деловањем и спољашњим утицајима околине ( Рогуљ и Форетић, 2007). У већини спортских игара, а тиме и у рукомету због његових моторичких и енергетских карактеристика бажне су све функционалне и моторичке способности. Доминантно место ипак заузимају анаеробна и аеробна издржљивост, експлозивна снага, брзина и координација ( Милановић, 1997). 4
2. ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП ПОЈМУ СПОРТСКА ТЕХНИКА Спортска техника се дефинише као рационално и ефикасно извођење кретања ради решавња моторичких задатака у процесу тренинга и такмичења. Сама реч спортска техника има два значења, у првом случају се мисли на идеалну технику, на њен модел, а у другом се мисли на реалну технику неког спортисте. Често се техника која доводи до високих резултата сматра савршеном и њом владају врхински спортисти. Многобројне, темељне анализе технике откриле су и откривају низ грешака у техници, чак и код највећих спортиста света. Према томе, модел спортске технике је циљ којем тежи сваки спортиста, али га, практично, никада до краја не остварује. Из овога се може закључити да на техничком усавршавању спортисте треба стално радити током његове каријере (Копривица, 2002.). Спортска техника је уско повезана са физичком, техничком и тактичком припремом. Посебно се истиче веза технике и тактике. Оне се толико међусобно преплићу у тренажном и такмичарском процесу да се најчешће говори о техничко-тактичкој припреми спортисте. Развој тактике јако утиче на садржај техничке припреме као и на извођење појединих техничких елемената. На технику утичу и промене правила, усавршавање спортских објеката, справа и реквизита, размена техничког искуства међу спортистима, резултати научних истраживања, експерименти које изводе спортисти на тренингу и такмичењу. 5
Генерална подела технике у спорту може бити: 1. Општа 2. Специфична Општа техничка припрема је предпоставка формирањња специфичних вештина у конкретној спортској грани. Већи број разноврсних моторичких вештина, које имају позитиван трансфер, добра су основа за специфично техничко усавршавање. Специфичну технику чине основна спортска техника и допунска спортска техника. Основну спортску технику чине основна кретања, ставови и положајиу конкретној спортској грани, који омогућавају спортисти да се у складу са правилима такмичења успешно такмичи. Док је допунска спортска техника виши ниво технике карактеристичан за поједине спортисте и у вези је са њиховим индивидуалним карактеристикама. Али исто тако, техника у некој спортској грани може се поделити на: 1. Технику у целини 2. Подсистем технике (делови, фазе и детаљи) Техника у целини је када се спортиста такмичи у изабраној спортској грани. Део технике, као подсистем целине, саставни је део целовите технике. Део технике, нпр. рукометаша су: хватање лопте, додавање лопте, вођење лопте, шутирање и друго.. Ако се било који део технике даље подели реч је о фазама технике. Свака спортска техника има целину, делове, фазе и детаље који чине целину и сви ови чиниоци су значајни за тренера са становишта стицања знања о спортским вештинама и са становишта методике обучавања. У спорту као што је рукомет, где тактика значајно утиче на спортски резултат, изузетно је важна минимална тактичка информативност технике за противника, тако да у техничкој припреми треба тежити да спортиста усвоји најрационалнију технику, али и да уме да је примени, тако да не откривајући своје тактичке замисли постигне резултат. 6
Велику улогу у техничкој припреми има исправљање грешака, тако да треба водити рачуна о следећем: 1. Грешке треба исправљати одмах, чим се уоче. Ако се оклева, техничке грешке се могу стабилизовати и касније знатно теже исправити. 2. Ако је уочено више грешака прво треба исправљати оне које могу довести до повређивања спортисте. 3. Не могу се све грешке исправљати истовремено, то може изазвати конфузију код спортисте. Пажња спортисте треба да буде усмерена на исправљање једне, највише две грешке. 4. Тренер мора заинтересовати спортисте за анализу узрока који су довели до грешке и трагањем за успешном методиком исправљања исте. 5. Спортисте треба подстицати да на такмичењима демонстрирају исправну технику. 6. Не треба истицати само грешке. Прво треба рећи шта је добро у кретању, а затим указати на грешку и како је исправити. 7. Ако спортиста не може да разлучи правилно и неправилно кретање, ако се грешка у кретању стабилизовала, треба користити контрасна кретања. 8. Спортисти треба демонстрирати грешку коју прави, како би је боље схватио. 9. У цикличним спортским гранама на грешке треба указивати у току вежбе. 10. Понекад од спортисте треба тражити да наглас понове како је потребно известинеко кретање. 11. На исправљању техничких недостатака треба радити до првих знакова замора и смањења пажње. Техника у спорту, без сумње има важан утицај на крајњи резултат. У зависности од спортске гране значај технике може бити различит. У рукомету, као једној од спортских игара, техника представља битан сегмент игре који је уско повезан са тактиком, физичком припремом, психолошком и другим врстама припрема. Из тога произилази да ефикасност спровођења техничких елемената зависи од нивоа физичких и техичких способности играча. Процес усавршавања технике мора да тече у континуитету, без застоја, током читаве каријере спортисте. 7
3. МЕТОДИКА ТРЕНИНГА Метод потиче од грчке речи methodos, што значи испитивање, истраживање, пут и начин истраживања. Вујаклија (1980) под методом подразумева смишљено и планско поступање при раду, ради постигнућа неког успеха, истине или сазнања. Методика представља скуп знања законитости, метода и принципа по којима се одвија нека активност. Методски принципи су основне мисли и начела по којима се врши одређено испитивање или истраживање и датој научној области. Основни методски принципи су: од лаког ка тешком, од познатог ка непознатом и од простог ка сложеном. Методологија има слично значење као и методика, стим што се мање односи на сам педагошки процес у васпитно-образовном раду, а више на техничке радње, облике и начине којима се долази до објективних истина у систематском раду. ( Попмихајлов 1984.) Методски принципи су основне мисли и начела по којима се врши одређено испитивање или истраживање у датој научној области. Основни методски принципи су: од лаког ка тешком, од познатог ка непознатом и од простог ка сложеном. Под методом тренинга треба подразумевати начин на који се примењују средства тренинга (вежбе). Методе тренинга, по Копривици (2002), можемо сврстати у три велике групе: 1. Методи обуке 2. Методи оптерећења 3. Методи информације 8
Методи обуке су начини и поступци који се примењују са циљем усвајања и савршавања знања, умећа и навика кретања. Методе обуке даље можемо поделити на: 1. Синтетички метод примењује се када се неки покрети или кретања уче као целина. Користи се при усвајању релативно једноставних покрета и кретања и при усвајању сложених кретања која се не могу поделити на фазе и обучавати појединачно. Примењује се у раду са почетницима млађим узрасним категоријама. 2. Аналитички метод када се неко кретање подели на мање целине, које се затим увежбавају, реч је о аналитичком методу. Примењује се при обучавању сложених кретања када није погодна примена синтетичког метода, када је у претходној обуци усвојена нека грешка коју треба исправити и када је потребно посебно увежбати један део кретања. 3. Комплексни метод комбинација аналитичког и синтетичког метода. У пракси најчешћи метод. Примењује се увек после аналитичке методе када треба делове кретања повезати у целину или када је синтетичка метода била неефикасна, па се морала применити и аналитичка и поново синтетичка метода. Методи оптерећења у тренингу се примењују ако је основни циљ да се остваре тренажни утицаји који су зависни од величине оптерећења. Методама оптерећења не развијају се само моторичке и функционалне, већ и техничко-тактичке, психолошке и друге способности. Методе оптерећења се деле на: 1. Континуирани метод карактеристичан по томе што се у главном делу тренинга примењују оптерећења која трају све време без пауза за одмор и било каквих прекида. Постоје две основне варијанте континуираног метода: равномерни континуирани метод и променљиви континуирани метод. 2. Интервални метод када се током тренинга вежбање прекида у више наврата како би се спортиста одморио за следећи напор, реч је о интервалном методу. Ово је доминантан метод у припреми спортиста. Интервални метод има две варијанте: понављајући интервални метод и променљиви интервални метод. 3. Такмичарски метод метод у коме доминантно место у садржају има такмичарска вежба. 9
Методи информација су саставни део сваког тренинга без обзира да ли је главни задатак у тренингу везан за величину оптерећења, усвајање и усавршавање физичких способности, технике, тактике или је везан за психолошку и теоретску припрему спортиста. Свако вежбање, свако такмичење, сваки појединачни тренинг и његова фаза, микроциклус, годишњи и вишегодишњи циклус, по правилу почињу, па и завршавају се информацијом. Методе информације можемо поделити на: 1. Основне основне информације су жива реч, демонстрација и посматрање. 2. Помоћне то су звуци при кретању, оријентири, техничка средства, трагови после кретања, гестови и мимика. 10
4. СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ТЕХНИКЕ Техника значи вештина, механичка спретност, вичност, умешност. Поједини аутори различито дефинишу технику, али суштинса разлика не постоји. Тако Копривица (2002) спортску технику дефинише као рационално и ефикасно извођење кретања ради решавања моторичких задатака у процесу тренинга и такмичења. За успешно решавање тих задатака неопходан је одређени ниво техничке припремљености. Под техничком припремом се подразумева степен усвојености система кретања (технике) карактеристичног за спортску грану и усмереног ка постизању високих спортских резултата. Наводећи за технику да је специфичан начин извођења телесне вежбе, Бомпа (2006) сматра да је она збир поступака који путем својих облика и садржаја, омогућава и олакшава кретање. Обучавање и усавршавање рукометаша представља процес који карактеришу разноврсни елементи унутрашње структуре као што су: полазни положај, пут кретања (кога одређује правац и амплитуда), брзина кретања, темпо и ритам кретања. На извођење технике и њених елемената непрестано утичу спољашње и унутрашње силе. Развој технике представља процес престројавања и промена у моторном смислу, што значи да је кретање усмерено на рационалније коришћење спољашњих и унутрашњих сила које делују у изградњи покрета и кретања. На развој технике рукометаша утичу и узајамно деловање тренера и играча, ниво опште и специфичне припреме. На основу поделе различитих аутора (Попмихајлов 1984., Доленец и Звонарек 1999.) општа систематизација технике се може извести и на следећи начин. У фази напада технику делимо на: технику са лоптом и технику без лопте. У фази одбране подела се односи на технику играча и технику голмана (шема 1). 11
TEХНИКА у нападу у одбрани без лопте играча са лоптом голмана Шема 1. Систематизација технике у рукомету по Доленецу и Звонареку (1999). Техника голмана Доленец и Звонарек (1999.) технику голмана систематизују на следећи начин: 1. Основни став: положај руку, тела, ногу, положај у односу на гол 2. Кретање голмана на голу 3. Одбране рукама 4. Одбране ногама 5. Одбрана телом уз сарадњу руку и ногу 6. Одбрана гола од ниских лопти 7. Одбрана гола од полувисоких лопти 8. Одбрана гола од високих лопти 9. Одбрана гола са крилне позиције 10. Одбрана гола "лепезом" 12
Попмихајлов (1984.) врши поделу технике на следећи начин: 1. Основни став и кретање у њему 2. Одбрана гола од ниских лопти 3. Одбрана гола од полувисоких лопти 4. Одбрана гола од високих лопти 5. Одбрана гола са крилне позиције 6. Одбрана гола "лепезом" Узимајући у обзир претходно наведене поделе које се односе на технику голмана може се закључити да Доленц и Звонарек обраћају више пажње на фазе покрета рукама и ногама. Схватајући значај ових детаља у процесу обучавања технике голмана може се рећи да прва подела садржајније обухвата све потребне елементе технике. Техника играча у нападу са лоптом Доленец и Звонарек (1999.) технику играча у нападу приказују на следећи начин: 1. Држање лопте 2. Основни став играча са лоптом 3. Хватање лопте 4. Вођење лопте 5. Заустављање 6. Додавање лопте 7. Шутеви на гол (шутеви са земље, шутеви из скока и са позиције пивотмена) 8. Финте 9. Залети 10. Подбацивање (укрштање) 11. Одвлачење 12. Блокаде (бочно и чеоно) 13
Попмихајлов (1984.) технику играча у нападу са лоптом дели на: 1. Држање лопте (једном руком и са две руке) 2. Хватање лопоте 3. Додавање лопте 4. Подизање лопте са тла 5. Вођење лопте 6. Финте 7. Залети 8. Шутирање на гол (шутеви са земље, шутеви из скока и ситуациона примена шутева на гол) 9. Подбацивања (укрштање) 10. Одвлачење 11. Блокада играча Упоређујући поделе ових аутора може се закључити да са аспекта технике играча у нападу са лоптом не постоји битна разлика, осим једног елемента, а то је заустављање. 14
Техника играча без лопте Аутори Доленец и Звонарек технику играча без лопте деле на напад и одбрану, а Попмихајлов под техником кретања без лопте подразумева сва кретања, и она везана за напад и за одбрану. Доленец и Звонарек елементе технике играча у одбрани деле на: 1. Основни став (однос руку, ногу, тела) 2. Кретање у одбрамбеном ставу (бочно и чеоно) 3. Заустављање 4. Промена смера кретања 5. Излазак на нападача 6. Спречавање скок-шута 7. Пробијање блокаде пивотмена (са предње или задње стране) 8. Затварање линије после дуела 9. Пресецање путање лопте при додавању 10. Избијање лопте при вођењеу 11. Блокирање лопте (са земље, у скоку, са једним, два или више играча у блоку) Систематизацију технике играча у нападу без лопте Доленец и Звонарек врше на следећи начин: 1. Основни став у нападу 2. Трчање 3. Заустављање 4. Залети без лопте 5. Откривање (ослобађање од противника без обзира на смер кретања) 6. Претрчавање противника 7. Утрчавање у слободан простор 8. Измена места играча у нападу 9. Скокови 10. Падања и устајања 15
Попмихајлов технику кретања без лопте класификује на следећи начин: 1. Основни став и кретање у њему 2. Трчање 3. Заустављање 4. Скокови 5. Падање и устајање Поред очигледне разлике у броју наведених елемената, уочљива је посебна разлика у недостатку елемената технике у одбрани у раду Попмихајлова из 1984. Јасним недостатком се може сматрати непостојање технике дуела, спречавања скок-шута, блока са земље и скока. Овим се уједно умањује значај одбране као фазе игре што је неадекватно. 16
5. КАРАКТЕРИСТИКЕ РАДА СА МЛАЂИМ УЗРАСТИМА Када се говори о тренингу младих у спортским играма треба имати у виду о ком нивоу бављења је реч. Може се рећи да постоје три нивоа или облика бављења младих у спортским играма, у овом случају у рукомету: настава у школи (на часовима физичког васпитања), у такозваним "школама" спортских игара и у клубовима. Без обзира у ком облику се изводи рад са младима он мора да буде прилагођен узрасту, односно карактеристикама појединог узраста. То значи да треба одредити биолошку старост детета, која се често разликује од морфолошке, а још више од хронолошке старости. Треба знати проценити психолошку зрелост и моторички развој. Тренинг млађег узраста требало би да буде усклађен са биолошким развојем младих. Пре свега неопходан је плански рад на општој физичкој припреми, при чему је значајно равномерно ангажовати читав организам. Програм би требало да је усмерен на свестрано физичко образовање. Најбољи резултати код сваког детета требало би да буду постигнути у каснијем степену развоја, тј. када дете достигне зрелост. Основни циљ у раду са младима је да се они припреме свестрано, систематски и да стекну стабилну основу за постизање највиших спортских резултата. Зато се у тренингу ставља акценат на добре основе у погледу физичких способности, техничких, тактичких знања и психосоцијалних карактеристика. У погледу физичке припреме треба изградити општу физичку способност. Техничка припрема заузима значајно место у тренингу са млађим узрастима. Тренинг технике је обично монотон, поготово деци у чијој је природи игра, из тог разлога је корисно технику вежбати кроз игру, а то су обично хваталице и штафетне игре. Тренер би требао да зна у ком периоду и колико може тренингом да утиче на неку способност, а то значи да мора да зна критичне сензитивне периоде у развоју способности младог играча. 17
У односу на то, тренер ће одабрати адекватне методе и средства тренинга. У тренингу са млађим категоријама, нарочито у првим годинама развоја, неопходно је да се користи што шири избор вежби. При томе треба водити рачуна да свака вежба буде по свом карактеру прилагођена узрасту детета. 5.1 Карактеристике рада са децом узраста од 5-7 година У предшколском узрасту раст детета се одвија знатно брже него у школском узрасту. Позитиван утицај телесног вежбања и спортског тренинга на раст и развој изузетно је значајан у овом периоду. Под утицајем све бржег спољашњег темпа, модернизације спорта и живљења уопште и деца се упадљиво брже развијају, а самим тим и раније улазе у спорт. У овом периоду психомоторног развоја деце посебно треба нагласити развој ИГРЕ. Игра се не може заменити нити било чиме надокнадити у развоју и васпитању детета. Играјући се, дете развија основну моторику: брзину, издржљивост, снагу, координацију, окретност, спретност, прецизност, сналажљивост у непознатим ситуацијама. Кроз игру децу прожимају позитивна осећања, такође се ослобађају агресивности, јер им игра пружа могућност да се испразне. Самим тим, препорука неких аутора је да се у овом периоду највише требају користити игре са лоптом, елементарнее игре... Једна од најбитнијих ствари у овом узрасту је избећи прерану специјализацију. Слика 1. Шаљиви приказ преране специјализације. 18
5.2. Карактеристике рада са децом узраста од 7-9 година Значајно је истаћи да је у периоду од 6 до 8 година достигнут задовољавајући ниво контроле мишићних група, чиме су створени услови за овладавање прецизним покретима. У овом периоду се развија брзина покрета и постоје повољни услови за рад на развоју окретности (Кукољ, 2006). У претходном развоју (испод 7 година) дете је развијало своју машту, забављајући се углавном само, док се сада заједно са својим друговима и другарицама (својим узрастом) обучава кроз лаке елементе кретања (игре, трчања, прости облици скакања и бацања) (Обрадовић и Маринковић, 2007). Такође исти аутори наводе да је основни задатак да деца кроз вежбе врше више разноврсних покрета, а у другом плану је да их одмах изводе потпуно правилно. 19
5.3 Карактеристике рада са децом узраста од 9-12 година У овом периоду од девете до дванаесте године значајно се развија окретност. Такође се развија сила мишића али и брзина трчања (Кукољ, 2006). УЗРАСТ СПОРТСКА АКТИВНОСТ 7-8 Пливање, спортска гимнастика, уметничко пливање 8-9 Уметничко пливање 7-10 Стони тенис, тенис 9-10 Скокови у воду, скијање, скијашки скокови 9-12 Нордијске дисциплине, (трчање) 10-11 Спортско-ритмичка гимнастика 10-12 Брзо клизање, фудбал, атлетика, једрење, сурфинг 11-12 Акробатика, кошарка, рукомет, одбојка, хокеј, ватерполо 12-13 Рвање, коњички спорт, веслање, стрељаштво, мачевање 12-14 Бокс 13-14 Бициклизам 14-15 Дизање тегова, body building Табела 1. Предлог хронолошког узраста деце за почетак бављењем спортским активностима (по Угарковићу "Дечији спорт од праксе до академске области", 2003). Такође, овај узрасни период је добар за почетак бављења рукометом (Угарковић, 2003.). Овакве ставове који су везани за почетак првих корака уласка у спорт треба ставити пред разматрање и дискусију, јер деца у пракси почињу да улазе у спорт, у нашем случају у "рукомет" много раније него што је наведени аутор предложио (табела 1). 20
"Овај узраст карактерише складнији телесни развој, већа брзина и окретност, што означава и економичније владање покретима. Деца улажу у рад више борбености уз већ раније научене основне покрете. Рађа се жеља за већим успехом пошто деца овог узраста испољавају већу и трајнију тежњу за бољим памћењем, то ће у већој мери моћи да се прикажу поједини елементи технике и онда захтевати од њих да се вежбе изводе правилније и прецизније". (Обрадовић и Маринковић, 2007). 5.4. Карактеристике рада са децом узраста од 12-14 година Истиче се да фаза стабилизације у морфолошком развоју прати уравнотежење психичких функција, а са почетком друге фазе убрзаног развоја око четрнаесте године психолошки развој добија буран ток, настаје сукоб између природе појединца и онога што га у друштву очекује (Кукољ, 2006). У периоду од дванаесте до четрнаесте године пораст резултата може припасти постепеном развоју мишићне масе, укупном развоју моторичких способности у претходном периоду и њиховој хармонизацији у даљем развоју. Издржљивост као својство се у пуној мери испољава у периоду од дванаесте до четрнаесте године и поред тога што су влакна спорог трзаја већ формирана од седме године. Такође се развија сила и репетативна снага. Треба узети у обзир да се код дечака и девојчица разликују сензитивни периоди, али без сумње резултати у тестовима за процену силе и снаге код дечака се побољшавају у периоду релативно стабилног развоја, што значи да је испољавање снаге остварено по основу хармонизације кретања, односно боље координације у условима релативне мале масе тела (Кукољ, 2003). Ипак треба водити рачуна и о томе да је у овом периоду напуштање спорта најинтензивније (Бачанац, 2003). 21
"Овај узраст карактеришу видне промене у телесном и психичком развоју детета. Убрзани раст доводи до растезања мишића уз цевасте кости, дете добија мршав изглед, што се испољава и у споријем развијању мишића и снаге. Промене у телесној грaђи утичу и на функције унутрашњих органа. Раст срчаног мишића у оптерећени рад, јер мора да убацује веће количине крви у ткива, доводи до повећања крвног притиска, јер развој крвних судова заостаје за развојем срца. Појачани рад жлезда са унутрашњим лучењем изазива нагле промене у психичком стању детета, које у овом узрасту испољава већу осетљивост и раздражљивост". (Обрадовић и Маринковић, 2007). Из свега претходно наведеног можемо рећи да сваки од наведених узраста има своје одлике у којима се повољно развијају разне моторичке способности. Познавање сензитивних периода омогућава тренеру да правовремено и потпуно делује на развијање одређених способности. Тренер мора познавати узрасне карактеристике како би утицао на физичке, тактичке, психолошке, техничке и друге способности играча, да би играчи у том одређеном периоду постигли своје индивидуалне максимуме. 22
6. ТЕХНИКА КРЕТАЊА БЕЗ ЛОПТЕ У НАПАДУ Највећи број аутора фокусиран је највише на технику без напада. Тако највише њих технику кретања без лопте дели на: лопте у фази 1. Основни став и кретањее у њему 2. Трчање 3. Заустављање 4. Скокови 5. Падање и устајање 6.1. Основни став и кретање у њему Основни став (сл. 1) и кретање у њему представљају положај играча у којем за време утакмице оствари највећи број кретања. Из основног става играч обезбеђује најлакши полаз и стартну брзину. Под основним ставом подразумевамо раскорачни, који може да буде паралелни и леви и десни дијагонални. Колена су као и труп у зглобу кука благо повијена напред, руке су одручно погрчене, а шаке окренуте према напред (сл. 2). Слика 1. Слика 2. 23
Кретање у описаном ставу треба да је најрационалније у односу на противника и лопту. У игри најчеше имамо следеће начине кретања. Бочно, које може бити докорачном техником или пак одбрамбени играч се у односу на лопту благо окрене полулево или полудесно крећући се нормалним кораком. Овде се мора водити рачуна да не дође до тзв. укрштеног корака. Кретање у основном, најчешће одбрамбеном ставу, захтева још и излажење на нападача које може бити полубочно лево или десно или пак право напред, и враћање на своје место. Техника излажења је истрчавање са добрим заустављањем. За поновно враћање у почетни положај примењује се техника окретања, тако што се играч окрене полубочно у ону страну на којој је лопта и брзим корацима заузме првобитни положај. Техника кретања у назад је превазиђена и нерационална те је и треба што мање користити. Основни став и кретање у њему треба да је меко, а то омогућава брзо и рационално кретање и усавршавање како без лопте, тако и са њом. 6.2. Трчање Рукометна игра обилује богатством разноврсних кретања и покрета. Трчања као основни облик премештања тела у простору заузимају значајно место у игри. Обзиром да је рукомет игра са специфичним кретањем, значи да је и трчање адаптирано према специфичним условима игре. Техника трчања мора бити рационална и економична јер ће она директно утицати на правилно извођење свих покрета без лопте и са њом. У техничком смислу најпре морамо водити рачуна о нагибу целог тела, одразном импулсу као и раду руку. Наиме, сва брза кретања која се изводе у рукометној игри, као на пр. када играч трчи пуним спринтом у контранапад, саопштавају се ексцентричним одразним импулсом. Брзина кретања играча ће зависити од нагиба тела, ако је оно под оштријим углом нагнуто напред, значи да ће рад ногу са ексцентричним одразним импулсом бити бржи, а саопштаваће се врховима прстију. У супротном, што је мањи нагиб тела према напред, кретање ће бити спорије. За правилно и рационално трчање значајну улогу има рад руку. Практично рад руку и ногу мора бити усклађен. У обучавању технике трчања посебну пажњу треба посветити синхронизацији рада руку и ногу. 24
У рукометној игри значајно место заузима: стартна брзина, трчање у правилној линији, криволинијско трчање као и трчање у изломљеној линији са нагласком на промену ритма кретања. Стартна брзина се најчешће јавља у моменту када играч из одбране треба да пређе у напад, тако да је старт најчешће висок, а по некад и летећи. Значајан утицај на стартну брзину има брзина реаговања играча на визуелне и звучне сигнале. На стартна кретања надовезује се техника трчања, мишићна снага опружача и нагиб тела. Праволинијско трчање се најчешће користи када играчи иду у контранапад. Ово трчање у потпуности одговара атлетској техници трчања на кратке стазе. Криволинијско трчање или слалом примењује се најчешће у ивршавању индивидуалних задатака у нападу. Трчање са оштром променом правца кретања се најчешће примењује у извршавању сложених техничко-тактичких задатака. За извођење овог начина трчања потребно је да играч има високо изграђена координациона кретања и окретност. Промена правца кретања саопштава се на тај начин што се супротна нога од жељеног правца кретања избаци у бочну страну (косо напред) са нешто већом амортизацијом у зглобу колена и стопала те се са њом изводи одскок и тело усмерава у жељеном правцу кретања. Приликом извођења овог сложеног кретања значајну улогу има нагиб тела и рад руку. 25
6.3. Заустављање Заустављање као технички елемент у савременом рукомету заузима значајно место. Наиме, оно се најчешће примењује у комбинацији са променом правца кретања. Заустављање може да се изведе са истовременим доскоком на обе ноге, једнотактно, и може бити паралелно и дијагонално, а у односу на противничког играча оно може бити чеоно или бочно. Заустављање може бити и двотактно, које се најчешће изводи када је играч имао већу брзину кретања. Тада приликом заустављања доскоком прво на једну, а затим већим искораком на другу ногу, нагибом тела у назад и спуштањем тачке тежишта тела обезбеђује се сигурно заустављање. Овај начин уједно може да послужи за брзу промену правца кретања. 6.4. Скокови Скокови као елемент технике заузимају значајно место у рукометној игри. Наиме, лепота игре у неку руку зависи и од примене наведеног елемента. Скокови као технички елемент могу да се изведу у вис и у даљ једном и са обе ноге. Набројани скокови могу да се изведу из места и из залета. Када говоримо о скоковима, треба рећи пар речи и о доскоцима јер се практично сваки скок састоји из следећих фаза: залета или припремне фазе, одскока, лета и доскока. У овој целини једно од значајнијих места заузим доскок. Важно је да се напомене да он може бити на одскочну, замашну ногу или на обе (суножно). Скок у вис одскоком са једне ноге се најчешће примењује код скок-шута. Скок у даљ најчешће користе линијски играчи чији је основни задатак што даљи скок у глманов простор за стварање позиције за шут. Скокове са једне ноге најчешће користе голмани у свом техничком репертоару за одбрану гола. Суножни скок најчешће користе одбрамбени играчи када су у ситуацији да блокирају лопту која је упућена на гол. 26
6.5. Падања и устајања Специфичност рукометне игре захтева од играча да добро савлада технику падања и устајања. Наиме, играчи који нису савладали овај елемент технике долазе у ситуацију да се повреде. Обзиром на ситуације које се јављају у рукомету разликујемо следеће падове: пад напред, пад ротацијом и пад назад. Пад напред са амортизацијом на руке најчешће виђамо код пивотмена и крилних играча (сл.1). Понекад ову врсту пада виђамо у код играча који изводи шут са седам метара. Техника падања састоји је у томе што играч испруженим рукама које су у предручењу, савијањем у зглобу лакта амортизује пад. Пад напред са ротацијом преко рамена руке којом је избачена лопта. Техника пада ротацијом заснива се на инерцији руке која је замахом у кретању избацила лопту, а наставак замаха уједно служи да се након амортизације изврши ротација тела преко одговарајуће осе. Ову технику најчешће примењују пивотмени. Пад назад у поваљку изводи се тако што се поставе руке у назад те се амортизацијом руку и савијањем ногу у коленима иде у поваљку. Сем технике пада у назад неопходно је да играч има довољно снажну мускулатуру руку и раменог појаса. Технка устајања у принципу треба да се заснива на коришћењу ротационих сила изазваних падом. Слика 1. Амортизација пада преласком у склек. 27
7. ТЕХНИКА КРЕТАЊА БЕЗ ЛОПТЕ У ОДБРАНИ Аутори су извршили разне поделе што се кретања без лопте у одбрани тиче, али као најосновније издвојила бих: 1. Основни став (однос руку, ногу, тела) 2. Кретање у одбрамбеном ставу (бочно и чеоно) 3. Заустављање 4. Промена смера кретања 5. Излазак на нападача 6. Пресецање путање лопте при додавању 7. Избијање лопте при вођењу 8. Блокирање лопте (са земље, у скоку, са једним, два или више играча у блоку). 7.1. Основни став Основни став у одбрани налик је оном у нападу. Такође се дели на паралелни и дијагонални као и у нападу. Разлика је у томе што су у одбрамбеном ставу колена мало погрченија, стопала размакнутија, труп је мало више нагнут према напред, а глава уздигнута. Руке су у одручењу са раширеним шакама. Из овог става играч може брзо да реагује бочним кретањем лево или десно или истрчавањем. 7.2. Кретање у одбрамбеном ставу Кретање у описаном ставу треба да је најрационалније у односу на противника и лопту. У игри најчеше имамо следеће начине кретања. Бочно, које може бити докорачном техником или пак одбрамбени играч се у односу на лопту благо окрене полулево или полудесно крећући се нормалним кораком. Овде се мора водити рачуна да не дође до тзв. укрштеног корака. 28
7.3. Промена смера кретања Промена смера кретања врши се заустављањем, односно спуштањем тежишта и преносом тежишта тела на искорачну ногу. Стопало слободне, унутрашње ноге усмерава се у нови, жељени правац кретања, након чега следи и замах друге ноге у истом правцу. Најчешће се промена смера кретања врши за 90 или 180. Кретање ногама обавезно морају пратити синхронизовани замаси рукама који инерцијским импулсом потпомажу промену и олакшавају поновно успостављање кретања. Промена смера кретања користи се током кретања у зонским и индивидуалним одбранама, код прелаза из фазе напада у фазу одбране, код варки, одвлачења, откривања и слично. 7.4. Излазак на нападача Кретање у одбрамбеном ставу, захтева још и излажење на нападача које може бити полубочно лево или десно или пак право напред, и враћање на своје место. Техника излажења је истрчавање са добрим заустављањем. За поновно враћање у почетни положај примењује се техника окретања, тако што се играч окрене полубочно у ону страну на којој је лопта и брзим корацима заузме првобитни положај. Техника кретања у назад је превазиђена и нерационална те је и треба што мање користити. Излазак у дуел изводи се у тренутку када је нападач испред или са стране, истрчавањем или бочним кретањем. Искорачна нога усмерава се у правцу кретања нападача, рука је високо у предручењу и усмерена на руку нападача у којој се налази лопта. Одбрамбени играч настоји да спречи шутирање хватањем или одгуривањем подлактице или шаке играча у нападу. Друга рука је усмерена на тело нападача, на кук или раме и гурањем или обухватањем спречава играча у продору. Након успостављеног контакта са нападачем важно је даље померање тежишта тела у смеру супротном од кретања противничког нападача јер сама активност руку није довољна за успешно заустављање играча. 29
7.5. Пресецање путање лопте при додавању Овим елементом се долази у посед лопте тако што се извршава пресецање путање лопте коју нападач упућује свом играчу у виду додавања. Из припремног, дијагоналног става се брзим и изненадним кретањем улази у путању лопте, након чега се лопта зауставља дланом и прстима испружене руке и тако ставља под контролу. Након што је пресекао противничко додавање играч наставља да се креће, води лопту или прави одређени број корака и додаје лопту. Играч који изводи пресецање мора кренути правовремено, у тренутку избацивања лопте. Превремени излазак на пресецање омогућава противничком играчу који баца лопту да промени намеру,а и непотребно се отвара простор у одбрани који је напустио одбрамбени играч, а закаснелим изласком се лопта не може стићи. Неуспешно пресецање најчешће има за последицу стварање тренутног вишка играча и отвара могућност реализације са позиције коју је одбрамбени играч напустио. Пресецање се користи против постављеног напада када се играчи дидају око зоне по позицијама или у случају дугог, непрецизног или спорог додавања. 7.6. Избијање лопте при вођењу Лопта се нападачу избија тако да му се или неприметно приђе, најбоље од позади или у трчању поред њега, са стране руке којом води лопту. Брзим завршним искораком ближе ноге у односу на лопту долази се у ниски дијагонални став, из ког се лопта одузима нападачу истом руком у односу на искорачну ногу и то у тренутку када се лопта одбија од тла. Лопта се одузима испруженом руком и отвореним дланом у супротну страну, тако да се може прихватити другом руком и ставити под контролу. Међутим, ако играч процени да нема шансе да се лопта правилно ухвати, настојаће да описаном техником избије лопту у простор где постоји могућност да је ухвати неко од његових играча. Избијање лопте при вођењу се примењује када је нападач поистовећен са ритмом вођења, најчешће у ситуацијама у којима је нападач неопрезан, када има потешкоћа са контролом лопте, кјада води лопту ближом руком у односу на играча у одбрани, када мења руку којом води лопту или када лопта има висок одскок. 30
7.7. Блокирање лопте Блокирање лопте је елемент којим одбрамбени играч зауставља шут нападача не остварујући контакт са њим. Зависно од висине шутирања, разликујемо ниски, полувисоки и високи блок. Успешност блока зависи од правовременог постављања одбрамбене површине на смер шутирања, правилносг полжаја тела и покрета играча у блоку. У односу на висину упућивања шута, блок се може извршти једном или обема рукама. Такође, разликујемо пасивни блок који се изводи у месту непосредно испред црте 6m (сл. 1), и активни блок, који се изводи из кретања односно максималног изласка према нападачу са тенденцијом блокирања шута док је лопта још у руци нападача или непосредно након избачаја (сл. 2). Већа ефикасност се постиже пасивним блоком, посебно код скок шута са спољних позиција, јер лопта тада има силазну путању па је доступнија на црти. Осим једноструког, постоји и двојни блок у коме учествују два играча, односно вишеструки у којем учествује више играча, а који се на пример поставља код извођења слободног бацања по истеку времена игре. Слика 1. Пасивни блок. Слика 2. Активни блок. 31
8. ТЕХНИКА ГОЛМАНА Многи стручњаци и тренери са правм кажу да је добар голман "пола" екипе. Чињеница је да се голману поклања посебан третман у тренажном процесу јер је он тај који не сме да погреши у извршењу свијих задатака на голу. Квалитетан голман у екипи не само што зна да одбрани "зицер" противника, него исто тако зна да брзо, правовремено и тачно упосли своје играче у нападу, те му је и ту огроман учинак у реализацији када је екипа у нападу. Због изузетног значаја у екипи, голману се поклања посебна пажња још код селекције да задовољи одређене морфолошке и моторичке карактеристике, па све до психолошких чинилаца који су доминантни код доброг голмана. Током тренажног процеса, а у зависности од наведених карактеристика најпре се учи и усавршава техника голмана, а касније и остале способности. Добро савладана и рационална техника омогућује голману да понекад буде централна фигура на утакмици, јер својом ефикасношћу мами аплауз публике. Технику голмана можемо поделити на следећи начин (Попмихајлов 1984.): 1. Основни став и кретање у њему 2. Одбрана гола од ниских лопти 3. Одбрана гола од полувисоких лопти 4. Одбрана гола од високих лопти 5. Одбрана гола са крилне позиције 6. Одбрана гола "лепезом" 32
8.1. Основни став и кретање у њему Основни став голмана (сл. 1) је онај у коме голман проведе највећи део времена за време тренинга и утакмице. То је оптималан положај тела, руку и ногу из кога голман може најефикасније да изведе покрете у смислу одбране гола. Основни став голман заузима када се налази испред гола, на половини, и удаљености 1-1, 5m, а у замишљеној линији је између гола и средњег играча у нападу. Наведени став је раскорачни, паралелни у коме су стопала у ширини кукова. Скочни, колени и карлични зглоб су благо повијени тако да је тежиште тела на предњем делу стопала. Труп је усправан, а руке су у одручно погрченом положају са шакама окренутим напред. Поглед је усмерен ка лопти. Кретање по голу је најчешће докораком, а изводи се у полукруг по замишљеној линији која полази од стативе, на удаљености од 50 cm па у луку чија је најдаља тачка око 1, 5 m, да би се завршила на другој стативи такође удаљена 50 cm. Кретање на голу може да буде и трчање, на пример, ако крилни играч у нападу пребаци лопту на супротну страну другом крилу, онда је потребно да голман трком заузме одговарајући став. Једино није рационално кретање прекораком и оно се не користи, јер може да доведе до саплитања у кретању. Кретање докораком захтева од голмана да је увек једном ногом ослоњен на тле. Сем бочног кретања, голман је често у ситуацији да интервенише изласком из гола напред. Слика 1. Основни став. 33
8.2. Одбрана гола од ниских лопти Под одбраном гола од ниских лопти (сл. 2) подразумевамо да је лопта упућена на гол у доњи угао ударајући у под или десетак сантиметара изнад. Одбрана гола од таквих лопти састоји се у томе што голман из основног става најкраћим путем изведе искорак у страну тако да је тежина тела на искорачној нози. Нога је тако постављена да је унутрашња страна стопала окренута у правцу доласка лопте. Натколеница и потколеница затварају угао од 90 или нешто већи. Труп је отклоном нагнут према искорачној нози, а руке спуштене доле, испред ноге, тако да је лакат ослоњен на зглоб колена, а шака дотиче тле испред патика. Слободна рука је активна и налази се у одручењу. Слика 2. Одбрана ниске лопте. Овакав став омогућује одбрану гола обзиром на ширину одбрамбене површине коју остварује искорачна нога и постављена рука. 34
8.3. Одбрана гола од полувисоких лопти Одбрана гола од полувисоких лопти (сл. 3) може да се изведе на два начина. Први је постављањем руке полувисоко, а испред лопте, а други је постављањем руке и исте ноге, с тим што може бити да је одбрана изведена у скоку или да је једна нога на тлу. Техника одбране гола од полувисоких лопти изводи се тако што голман из основног става довођењем руке у одручење изводи испад у страну са које долази лопта тако да је тежина тела на нози којом је изведен искорак. Шака је окренута у правцу доласка лопте. Други начин, сигурнији и бољи је одбрана руком и одноженом ногом у страну. На овај начин голман обезбеђује већу површину којом штити гол. Ако се још налазио испред гола, те је тиме смањио угао шутеру, ефекат одбране биће још бољи. Слика 3. Одбрана полувисоке лопте. 35
8.4. Одбрана гола од високих лопти Техника одбране високих лопти (сл. 4) састоји се у томе да голман постави руке са окренутим шакама у правцу доласка лопте. Ако је лопта упућена у угао тада голман прибегава одскоку, али са супротне ноге од стране на коју је упућена лопта. Овде је важно да се напомене да се високе лопте у принципу хватају са две руке када су упућене од играча са спољне позиције. Разлога за то има више. Постављањем обе руке повећава се површина одбране гола, лакше се хвата лопта и постоји могућност да се лопта одмах упути у контру. Има ситуација када голман мора високе лопте да брани једном руком, то су моменти када је лопта упућена са линије 6 метара или нешто даље та не стиже да постави обе руке. Тада је оправдана одбрана једном руком јер је бржа, а често и ефикасна. Слика 4. Одбрана високе лопте. 36
8.5. Одбрана гола са крилне позиције Основни став када је одбрана са крилне позиције у питању (сл. 5) разликује се по томе што је голман ослоњен на стајну ногу која је ближа стативи, док је друга само спуштена на тле, мало повијена у зглобу колена, спремна да брзо реагује. Труп је усправан и у малом засуку. Рука поред стативе је узручно погрчена са шаком окренутом напред за брањење простора изнад главе, док је друга лако одручена поред тела за одбрану полувисоких и високих лопти. Ноге су у благом искораку, тако да би градиле што већу површину за одбрану гола. Лопте упућене према доле, бране се постављањем ноге са стопалом окренутим према лопти, лопте упућене полувисоко бране се постављањем ноге и руке, док се лопте упућене високо бране обема рукама (сл. 6). Слика 5. Основни став голмана код одбрана са крилне позиције. Слика 6. Одбрана високих лопти са крилне позиције. 37
8.6. Одбрана гола "лепезом" Одбрана гола "лепезом" (сл. 7) је све чешћа појава у савременом рукомету, раније тај стил није био толико популаран и могао се видети само у ретким ситуацијама. Одбрана "лепезом" најчешће се користи када шутира играч са линије 6 метара или приликом извођења 7 метара. Техника одбране гола "лепезом" изводи се на следећи начин: из основног става одскоком напред у правцу играча (да се смањи угао) голман истовремено шири руке, кроз одручење, а ноге кроз разножење, чиме жели да покрије што већи простор на голу. Ако је лопта упућена полувисоко голман се отвара ногама и рукама, а ако је упућена високо, онда је одбрана само рукама. Слика 7. Одбрана "лепезом". 38
9. ПРИМЕНА ЕЛЕМЕНАТА ТЕХНИКЕ БЕЗ ЛОПТЕ У ПРАКТИЧНОМ РАДУ У практичном делу биће обрађени разни методски поступци обучавања елемената технике без лопте у нападу, елемената технике без лопте у одбрани и елемената технике голмана, али и грешке које се током обучавања могу појавити. Овим путем дајем прилог методици који може бити примењен у тренажном процесу рукометаша и усавршавању основних елемената. 9.1. Основне вежбе у обучавању елемената технике без лопте у нападу Обучавање основног става и кретања у њему: - Упознавање са основним ставом. Тренер објасни играчима основни став и прикаже га. После тога играчи заузму основни став и при томе тренер обраћа пажњу на положај тела, руку, ногу и главе. - Играчи су у основном ставу. На знак тренера лагано изводе зибове у скочном зглобу, коленом и зглобу кука. Тренер даје знак, а играчи поново заузимају основни став. - Кретање из основног става. На знак тренера играчи у месту заузимају основни став и на други знак крећу у одређену страну. - Заузимање става у ходању. Играчи ходају и на знак тренера зауставе се и заузму став. На други знак наставе ходање, а на следећи опет заузму став. - Заузимање става у паровима: играче поставимо у две врсте које су окренуте једна према другој. У једној врсти играчи су нападачи, а у другој су играчи одбране Нападачи се крећу у разним правцима, а одбрамбени играчи реагују на њихово кретање одговарајућим кретањем из основног става. Грешке: Укочено држање тела, превише раширене руке, недовољно савијена колена. 39
Обучавање трчања: - Приказ и објашњење правилног трчања од стране тренера. - Играчи лагано трче са погледом усмереним у удаљену тачку. - Играчи лагано трче са покретима ногу као да возе бицикл. - Лагано трчање са опуштеним раменима и махањем поред тела савијених руку у лакту. - На знак тренера убрзавање корака без промене брзине кретања. - На знак тренера повећавање темпа и брзине кретања. - Ходање са испадима у страну - Скокови са ноге на ногу. - Скокови са ноге на ногу у страну. - У лаганом трчању промена правца кретања на знак у једну и другу страну. - Кретање уназад променом правца кретања у једну и другу страну. - Комбиновање промене правца кретања у једну и другу страну, трчања у назад и праволинијског трчања. Грешке: Недовољан или прекомеран рад рукама, неприродно и усиљено трчање, лоше постављање стопала при промени правца трчања, нагињање трупа напред. Обучавање заустављања: - Из ходања доскок на обе ноге и заустављање. - Из лаганог трчања заустављање на исти начин. - Мењати брзину кретања и зауставити се на одређеној линији доскоком. - Више кратких полазака и заустављања нагињањем назад и продужавањем корака. - Из највеће брзине истим начином зауставити се до одређене линије. Грешке: Заустављање опруженим ногама, подизање карличног дела, нагињање трупа напред. 40
Обучавање скокова: - Приказ и објашњење скока од стране тренера. Играчи покушавају да изведу задату технику скока и тренер одмах исправља грешке. - Из лаганог кретања скочити са једне и доскочити на другу ногу. - Скок у даљ са неколико корака залета доскоком на обе ноге. - Скок у даљ са неколико корака залета доскоком на одразну ногу. - Из залета, на исти начин, извести комбиновани скок у даљ и у вис доскоком на одскочну ногу. - Извођење исте вежбе додавањем покрета рукама. - Са неколико корака залета наскочити на узвишење (наслагане струњаче, клупу, шведски сандук) одскоком ноге супротне руци којом се шутира и доскочити на обе ноге. - Залетом од неколико корака скочити у вис и прескочити препреку (клупу, конопац или летвицу) доскоком на одразну ногу. Грешке: Неправилно постављање стопала приликом одраза, недовољно опружање ногу при скоку, забацивање главе, превише згрчене руке. Обучавање падова: - Приказ и објашњење од стране тренера. - Из лежања на грудима са рукама иза леђа, наизменичним подизањем од подлоге ногу и главе изводити поваљку напред-назад. - Из клечећег става на струњачи извести поваљку на грудима напред и назад са рукама савијеним поред тела и длановима окренутим напред. - Из усправног става спустити се на руке. - Из става о шакама спустити се на прса и прећи у поваљку назад. - Наскочити у став о шакама и прећи у поваљку. - Из чучња извести колут напред преко рамена руке којом се шутира. - Залетом од неколико корака извести колут напред преко рамена руке којом се шутира. - Из упора лежећег ротација за шутерском руком по уздужној основи и поново до упора. - Из стојећег става пад у упор и по уздужној оси ротација за шутерском руком. 41