THEORIA 1 BIBLID 0351 2274 : (2014) : 57 : p. 79 91 DOI: 10.2298/THEO1403079B Originalni naučni rad Original Scientific Paper Mašan Bogdanovski INFERENCIJALNI KONTEKSTUALIZAM KAO EPISTEMIČKA ANTISKEPTIČKA STRATEGIJA APSTRAKT: Ovaj rad analizira prednosti inferencijalnog kontekstualizma nad drugim varijantama kontekstualističkih teorija u epistemologiji. Inferencijalni kontekstualizam je označen kao epistemička antiskeptička strategija, nasuprot semantičkim strategijama, koje su takođe inspirisane Vitgenštajnovim spisom O izvesnosti. Pokazuje se da epistemičke strategije sadrže izvesne unutrašnje protivrečnosti, zbog čega bi prednost trebalo dati semantičkikm strategijama, ne samo u argumentaciji protiv skepticizma, nego i u interpretaciji Vitgenštajna. KLJUČNE REČI: kontekstualizam, inferencijalni kontekstualizam, skepticizam, epistemička i semantička strategija. Jedna od najuticajnijih antiskeptičkih teza u novijoj epistemološkoj literaturi 1 ispirisana je epistemičkom interpretacijom Vitgenštajna, koju je Majkl Vilijams (Michael Williams) izložio u svojoj knjizi Unnatural Doubts: Epistemological Realism and the Basis of Scepticism (Neprirodne sumnje: Epistemološki realizam i osnova skepticizma). 2 Radi se o njegovom inferencijalnom kontekstualizmu, koji uključuje jednu eksternalističku teoriju saznanja. To znači da inferencijalni kontekstualizam Majkla Vilijamsa podrazumeva da subjekt ne mora biti svestan razloga koji opravdavaju njegova verovanja. Pomenuti kontekstualizam je inferencijalan u tom smislu da tvrdi da ono što definiše kontekst nije, kao na primer u slučaju semantičkog kontekstualizma, konverzacioni kontekst pripisivača znanja, već je to inferencijalna struktura subjektovog konteksta. Ono što definiše kontekst jeste u stvari pitanje šta se testira u odnosu na šta i šta u epistemičkom smislu ostaje fiksirano u odnosu na nešto drugo. Poenta je da će u svakom kontekstu postojati 1 Tekst je nastao u okviru projekta Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije pod brojem 179041. 2 Williams, Michael, Unnatural Doubts: Epistemological Realism and the Basis of Scepticism, Basil Blackwell, Oxford, 1991.
80 Mašan Bogdanovski skup verovanja koji će biti fiksiran i tako imun na epistemičku procenu. Epistemički status drugih verovanja biće određen u odnosu na nepomični okvir tih verovanja. Vitgenštajnovski rečeno, ta verovanja predstavljaju šarkeg oko kojih se vrata okreću. Da bi se vrata okretala, moraju da postoje šarke. Prema Vilijamsu, u različitim kontekstima, različita verovanja mogu da odigraju ulogu šarki i to će se ogledati u pomeranju inferencijalne strukture, kako se pomeramo iz jednog u drugi kontekst. U jednom kontekstu verovanje može da igra ulogu šarki i da u skladu s tim bude imuno na epistemičku procenu. Na taj način, ono predstavlja deo pozadine koja je izvesna i u odnosu na koju se testira status drugih verovanja u tom kontekstu. U nekom drugom kontekstu, isto verovanje možda ne igra tu ulogu i može da bude epistemički procenjivano u odnosu na različiti skup verovanja-šarki. U spisu O izvesnosti 3, Vitgenštajn je kroz tu metaforu šarkig izložio svoju koncepciju sudova koji igraju sasvim posebnu epistemičku ulogu. Te sudove izdvaja navodna činjenica da, za razliku od ostalih naizgled empirijskih sudova, naše verovanje u njih ne zahteva neko utemeljenje u svedočanstvu i oni nisu podložni koherentnoj sumnji. Uprkos odsustvu zadovoljavajuće evidencione potkrepljenosti, njihova imunost na koherentnu sumnju deo je logike našeg naučnog istraživanja. 4 Na taj način, Vitgenštajn je doveo u pitanje staru epistemološku mudrost da verovanja možemo legitimno imati samo kada su dovoljno zasnovana svedočanstvom i da nijedno verovanje u empirijski sud nije nepodložno koherentnoj sumnji, ukoliko otkrijemo da su osnove za to verovanje manjkave. Vitgenštajnove opaske su na ovom mestu prevashodno uperene protiv Murovog zdravorazumskog odgovora skeptiku. Mur je, nasuprot skeptiku, tvrdio da zna određene sudove koje su filozofi pre njega smatrali otvorenim za skeptičku sumnju. Čuven je njegov dokaz postojanja spoljašnjeg sveta, pa time i poricanje svake skeptičke hipoteze konstruisane tako da tog sveta nema, u vidu podizanja jedne ruke i izgovarnja rečenice Evo jedne ruke, i podizanja druge ruke i izgovaranja rečenice Evo druge ruke. Pošto je, kako je smatrao, dokazao da zna da ima dve ruke i, na taj način, da postoje dve spoljašnje stvari, dokazao je i da postoji spoljašnji svet. Mur je insistirao na tome da je ovo savršeno strog dokaz jer mi takve dokaze i inače posmatramo kao konkluzivne dokaze određenih stavova, kao nešto što odlučuje o nekim pitanjima koja se tiču onoga što je pod sumnjom. Na primer, kako dokazujemo da na ovoj stranici teksta postoje tri greške u kucanju? Jednostavno, pogledamo da li je prisutna neka greška, pa onda druga, pa onda treća. Ako to predstavlja adekvatan dokaz suda Na ovoj stranici postoje tri greške, zašto podizanje dve ruke ne bi bilo adekvatan odgovor skeptiku? Na taj način, Mur odgovara na skeptičke izazove direktno potvrđujući sporne sudove, zajedno sa 3 Vitgenštajn, Ludvig, O izvesnosti, Fidelis, 1996. U daljem tekstu, paragrafi iz knjige će biti navođeni prema standardnoj univerzalnoj oznaci OC. 4 OC 341-3.
Inferencijalni kontekstualizam kao epistemička antiskeptička strategija 81 empirijskim osnovama koje ima za opravdanje svog verovanja. Štaviše, istinitost suda Imam dve ruke je izvesnija od valjanosti bilo kog od skeptičkih argumenata čija je svrha da se suprotstave našem verovanju u taj sud. 5 U tom smislu, dok skeptik na osnovu sumnje u opšte antiskeptičke sudove koji se tiču našeg odnosa prema spoljašnjem svetu dokazuje opravdanost sumnje u svakodnevne iskaze, koji navodno pretpostavljaju istinitost ovih antiskeptičkih sudova, murovski stil odgovora podrazumeva dokazivanje znanja o opštim antiskeptičkim sudovima na osnovu instanci znanja svakodnevnih iskaza. Jedna od ključnih komponenti Vitgenštajnove kritike murovskog pristupa jeste zapažanje da je Mur, argumentišući na ovaj način, pogrešno predstavio našu epistemičku praksu, tretirajući sudove koji imaju ulogu šarki kao da su obični empirijski sudovi. Vitgenštajn se, da bi to pokazao, usredsredio na Murovu tvrdnju da zna iskaz Imam dve ruke. Mur kaže da zna taj iskaz i da je njegovo znanje potkrepljeno svedočanstvom. Može da vidi da ima dve ruke, da ih opipa i tako dalje. Ako je njegovo polaganje prava na znanje opravdano, antiskeptičke teze iz svega ovoga slede relativno glatko. Ako neko zaista zna da ima dve ruke i zna da posedovanje ruku implicira da postoji spoljašnji svet, onda on zna i da postoji spoljašnji svet. 6 Međutim, širom svog spisa O izvesnosti, Vitgenštajn tvrdi da ne možemo ispravno reći da znamo sudove šarke. Na primer, Vitgenštajn smatra da je svedočanstvo kojim Mur potkrepljuje svoju tezu da zna da ima dve ruke u potpunosti irelevantno. Ono što taj iskaz čini izvesnim i na taj način izuzetim od sumnje nije činjenica da uživa visok stepen evidencijalne podrške, već to što u određenim okolnostima igra ulogu okvira. Pošto predstavlja jednu vrstu okvira, nismo spremni da prihvatimo da nešto može da važi kao svedočanstvo protiv njega. Šta god pretendovalo da bude takvo svedočanstvo, nije izvesnije od samog iskaza Imam dve rukeg. Murova greška se sastoji u tome što naše verovanje da je taj iskaz istinit smatra zasnovanim na nekoj evidenciji. Ako o svedočanstvu treba da razmišljamo kao o nečemu što zasniva verovanja u određene iskaze, onda to svedočanstvo mora da bude izvesnije od samog verovanja. Nevolja je, međutim, što to neće biti moguće u slučaju sudova okvira, šarki ili murovskih sudova, kao što je Imam dve ruke, zbog toga što u uobičajenim okolnostima ništa nije izvesnije od njih. 7 Verovanje u iskaz Imam dve rukeg nije utemeljeno na posmatranju tih ruku, kao što to smatra Mur, pošto činjenica da on ima čulo vida nije izvesnija od činjenice da ima ruke. Naime, ako bi neko nalik na Dekarta sumnjao u nešto toliko izvesno kao što je to da ima ruke, zašto bi onda verovao svedočanstvu svojih čula? Kada bi ga slepac upitao da li ima dve ruke, 5 Moore, G.E., Proof of an External World, u Moore, G.E., Philosophical Papers, London, George Unwin, 1959, str. 147. 6 Nagovešteno već u OC 1. 7 OC 250.
82 Mašan Bogdanovski Mur ne bi pogledao da proveri. Naprotiv, možda bi u nekim okolnostima proveravao svoj vid tako što bi pogledao u svoje ruke. Pitanje koje Vitgenštajn postavlja Muru je šta proveravamo čime. 8 Kada neko tvrdi da zna neki iskaz, on time implicira da može da ponudi razloge koji predstavljaju osnove za svoje znanje, to jest, implicira da je u položaju da nam kaže kako zna, pri čemu su osnove koje ima izvesnije od samog iskaza koji zna. Međutim, pošto same šarke nisu evidencijalno zasnovane jer ništa nije izvesnije od njih, u njihovom slučaju će to biti nemoguće. 9 Umesto da kaže da zna neki sud okvira, Mur je trebalo da prizna da takav sud za njega samo stoji nepomičnog. 10 To ne znači da Mur može da izrazi sumnju u šarku, tako što će nas upozoriti da ona nije potkrepljena svedočanstvom. Sama uloga koju šarka igra obezbeđuje joj neodrživost bilo kakve sumnje u nju. Šta bi moglo da utemelji takvu sumnju? Sve što bi moglo da posluži kao osnova za izražavanje sumnje moralo bi da bude izvesnije od suda u koji sumnjamo, a kao što smo videli, ništa nije izvesnije od nje. Ona je deo okvira koji je izuzet od epistemičke procene, pošto nikada ne možemo ispravno da kažemo da znamo takav sud ili da sumnjamo u njega. Na taj način, Vitgenštajn se zalaže za radikalnu reviziju našeg razumevanja strukture razloga i svedočanstva. Neposredna posledica takve revizije biće konverzaciona neprikladnost polaganja prava na znanje murovskih sudova. Naši razlozi ne idu do kraja, sve do samih temelja, pošto naša praksa navođenja razloga za verovanje, kao i navođenja razloga za sumnju, pretpostavlja pozadinu sudova koji predstavljaju neutemeljene šarke, imune na svaku sumnju. Ovo predstavlja preokretanje klasične fundamentističke paradigme u teoriji epistemičkog opravdanja, pošto Vitgenštajn time tvrdi da su najizvesniji sudovi zapravo oni kojima po prirodi nedostaje podrška svedočanstva. Neki od temelja našeg znanja u vidu vitgenštajnovskih šarki su ne samo samoopravdavajući i samoočigledni, već nisu opravdani ničim u šta subjekt veruje. Pošto prikladno polaganje prava na znanje implicira da moramo biti kadri da pružimo relevantne osnove njemu u prilog, iz takve perspektive na strukturu razloga i svedočanstva sledi da je svako polaganje prava na znanje nužno neutemeljenih sudova šarki u najmanju ruku neprimereno. Najvažnije je to što ovakva slika strukture razloga podrazumeva da će i svaka sumnja u pogledu šarki takođe biti nužno neutemeljena. Pošto i svako izricanje sumnje u neki iskaz zahteva zadovoljavajuće osnove, sledi da će svaka sumnja biti bar konverzaciono neprikladna. Dakle, nije neprimereno samo Murovo polaganje prava na znanje sudova okvira, već je to i skeptikova sumnja u takve sudove. 8 OC 125. 9 OC 243, 438, 441, 483-4, 550-1, 564, 574, 576. 10 OC 116.
Inferencijalni kontekstualizam kao epistemička antiskeptička strategija 83 U stvari, Vitgenštajn o šarkama kaže mnogo više nego što je to nagovešteno ovim kratkim izlaganjem. Međutim, sve što dodaje ovim tezama predmet je velikih kontroverzi među filozofima. Ovo što sam izložio predstavlja minimalnu interpretaciju relevantnih delova spisa O izvesnosti, oko koje bi se svi složili. Svaki vitgenštajnovski odgovor na skepticizam složio bi se sa ovim opisom okvira ili šarki. Međutim, minimalna interpretacija podrazumeva samo to da Vitgenštajn tvrdi da je polaganje prava na znanje ili sumnju u šarke konverzaciono neprikladno, a O izvesnosti sadrži niz primedbi koje nagoveštavaju mnogo jaču tezu: naime, takva polaganja prava na znanje su više nego neprikladna ona su i nekoherentna ili čak besmislena. Na primer, Vitgenštanjn nas upozorava da kada kažemo da znamo neki sud okvira, to nije analogno suvišnom tvrđenju da je nešto istinito, već je sličnije izgovaranju rečenice Dobro jutro! u sred razgovora. 11 Time se krši gramatika epistemoloških tvrdnji. 12 Na taj način, nije uopšte jasno da li O izvesnosti nudi odgovor skeptiku koji je po svojoj prirodi epistemološki. Prema Vitgenštajnu, i Mur i skeptik pokušavaju da kažu nešto što se ne može izreći i to objašnjava prividnu nekoherentnost skeptičkih i antiskeptičkih argumenata. Ipak, uprkos tome što je motivisana prevashodno semantičkim, a ne epistemičkim razlozima, ta teza i dalje ima epistemološke konsekvence, pošto dovodi u pitanje svaku teoriju saznanja koja skeptičku sumnju tretira ravnopravno sa uobičajenom, svakodnevnom sumnjom. Svaki epistemološki odgovor skeptiku će i dalje zahtevati neku jaču tezu o šarkama, nego što je sadrži ovde izložena minimalna interpretacija. Prvi razlog leži u tome što nam minimalna interpretacija ne govori ništa o uslovima za znanje, već se usredsređuje na to šta su prikladni uslovi za polaganje prava na znanje ili sumnju. Sve dok nismo spremni da usvojimo neke dodatne pretpostavke o prirodi znanja, neće morati da bude nikakve suštinske veze između neprikladnosti skeptičkih polaganja prava na sumnju s jedne strane i, s druge strane, antiskeptičkih argumenata, kao i pitanja da li stvarno posedujemo znanje koje skeptik dovodi u pitanje. Moglo bi se desiti da posedujemo znanje o šarkama koje skeptik dovodi u pitanje, ali da ne možemo ispravno da polažemo pravo na njega. Ili, obrnuto, može biti da nam nedostaje znanje koje mislimo da imamo, kao što to skeptik tvrdi, ali da njegovu sumnju ne možemo ispravno izraziti. Isto važi i za minimalnu vitgenštajnijansku tezu o strukturi razloga i svedočanstva. Nedostatak potkrepljenosti verovanja u sudove okvira svedočanstvom implicirao bi da ih ne znamo samo ako znanje shvatimo na evidencijalistički način, a uopšte nije jasno da li je takvo shvatanje prisutno u O izvesnosti. Drugi razlog za neophodnost proširenja minimalne interpretacije spisa O izvesnosti, tiče se načina na koji minimalna interpretacija favorizuje skeptičko čitanje našeg epistemičkog položaja u odnosu na antiskeptičko. Ako iz njenog stava da naša praksa navođenja razloga zavisi od prihvatanja iskaza 11 OC 464 12 OC 10, 111-2, 116, 151, 347-50, 372, 414, 461, 468-9, 576.
84 Mašan Bogdanovski koji su u potpunosti neutemeljeni sledi bilo kakvo naravoučenije, onda je to sigurno naravoučenije koje ima bar velike simpatije za skepticizam. Ono predstavlja podršku skeptičkom izazovu koji naše znanje tretira kao neutemeljeno, bez korena, neosnovano, kao nešto što zapravo uopšte nije znanje. Kao što je i sam Vitgenštajn zaključio, teškoća sa kojom se suočavamo se zapravo sastoji u tome da shvatimo odsustvo temelja za naša verovanja. 13 U vezi s tim, Majkl Vilijams iznosi dve teze, koje u njegovoj poziciji stiču središnju ulogu i koje njegovo stanovište razlikuju od konkurentskih kontekstualističkih teorija. Prva glasi da bazična verovanja u nekom kontekstu, Vitgenštajnove šarke ili, kako Vilijams voli da ih zove, metodološke nužnosti, posedujemo bez odgovarajućih osnova, na način koji smo upravo videli. Druga je još radikalnija: to je teza da ne postoji hijerarhija različitih konteksta. Različiti konteksti su upravo to što jesu različiti. 14 Time se on suprotstavlja semantičkom kontekstualizmu jer prema tom gledištu skeptički kontekst postavlja zahtevnije standarde od svakodnevnog i u tom smislu je epistemički superiorniji. Teza semantičkog kontekstualizma reaguje na skeptički paradoks tako što tvrdi da je termin znanje indeksički termin, koji u različitim kontekstima izricanja iste rečenice može da ima različito značenje. 15 Skeptički paradoks je shvaćen kao nekompatibilnost tri iskaza, od kojih je svaki, uzet ponaosob, sasvim prihvatljiv. Kao prvo, ne možemo da znamo negacije skeptičkih hipoteza. Dalje, ako ne možemo da znamo negacije skeptičkih hipoteza, onda ne možemo da znamo nijedan od svakodnevnih iskaza koje obično smatramo da znamo. I na kraju, kao treće, mi možemo da znamo svakodnevne iskaze. Prvi iskaz u skeptičkom paradoksu je intuitivno prihvatljiv zbog toga što je skeptička hipoteza da nas vara Zli Demon ili da smo mozgovi u posudi kojima manipulišu neuronaučnici definisana tako da nikako ne možemo da znamo da li je lažna. Pretpostavka je da ne možemo utvrditi da li jesmo ili nismo mozgovi u posudi ili žrtve obmane Zlog Demona. Nema ničega što nam je dostupno na fenomenološkom planu, a što bi moglo da ukaže da nismo, tako da nikako ne možemo da znamo da ovi scenariji nisu ostvareni. Drugi iskaz je intuitivno prihvatljiv zbog toga što počiva na ubedljivom principu da je znanje zatvoreno pod svojim poznatim implikacijama. To je takozvani princip deduktivne zatvorenosti znanja, prema kojem ako subjekt zna neki iskaz i zna da taj iskaz implicira neki drugi iskaz, on zna i taj drugi iskaz. 13 OC 166. 14 Williams, Michael, Unnatural Doubts: Epistemological Realism and the Basis of Scepticism, Basil Blackwell, Oxford, 1991, str. 121-5. 15 Najpoznatiji primeri su Cohen, S., Contextualism and Skepticism, Philosophical Issues 10, 2000, str. 94 107.; DeRose, K., Solving the Skeptical Problem, Philosophical Review 104, 1995, str. 1 52. i Lewis, D., Elusive Knowledge, Australasian Journal of Philosophy 74, 1996, str. 549 67.
Inferencijalni kontekstualizam kao epistemička antiskeptička strategija 85 Teško je zamisliti kako bi jedan naizgled toliko nesporan princip mogao da bude lažan. Povrh toga, kada iskaze koji su relevantni za skeptički argument ubacimo u zaključivanje zasnovano na principu deduktivne zatvorenosti znanja, vidimo zbog čega nam skeptički zaključak na kraju deluje toliko ubedljivo. Ako znam da sada i ovde sedim, onda svakako moram da znam i da nisam mozak u tegli. U skladu s tim, ako ne mogu da znam negaciju skeptičke hipoteze da sam mozak u tegli, sledi da ne mogu da znam svakodnevne iskaze za koje znam da su nekonzistentni sa ovom hipotezom, kao što je iskaz da ovde i sada sedim. Skeptički argument bi se tako sastojao u zaključivanju na negaciju trećeg iskaza iz skeptičkog paradoksa. Problem je onda u tome što nismo kadri da prihvatimo zaključak skeptičkog argumenta. Ako bismo njegov ishod da ne možemo da znamo nijedan svakodnevni iskaz smatrali apsurdnim, pred sobom bismo imali reductio ad absurdum skeptičkog zaključivanja. Međutim, snaga skeptičkog argumenta počiva na njegovoj pretpostavci da je sasvim nebitno da li smo zaista žrtve skeptičke hipoteze. Mi i dalje ne znamo svakodnevne iskaze, čak i ako u stvari nismo žrtve skeptičke hipoteze i ako je svet veoma sličan svetu u kojem smatramo da se nalazimo. Upravo nam ta modalna dimenzija zaključka skeptičkog argumenta zadaje tolike muke kad pokušavamo da odgovorimo na njega, pošto podrazumeva da je znanje o onome što mislimo da znamo nemoguće, bez obzira na to kakav je svet u stvari. Pristup skeptičkom problemu koji je zasnovan na pojmu osetljivosti (sensitivity) 16 pokušava da ga reši posredstvom jedne modalne teorije saznanja koja poseduje nezavisnu prihvatljivost. Ona uspeva da uhvati veliki broj naših intuicija o znanju, ali za posledicu ima odbacivanje veoma intuitivnog principa deduktivne zatvorenosti znanja. Filozofi koji idu ovim putem smatraju da je nužan uslov za znanje da subjektovo verovanje prati istinu kroz najbliže moguće svetove u kojima je ono u šta verujemo lažno. Taj uslov praćenja koji se postavlja pred znanje isključuje potrebu za znanjem negacija skeptičkih hipoteza, ostavljajući svakodnevno znanje netaknutim. Vidimo da se tim pristupom poriče druga teza iz nekonzistentne trojke. Najveća snaga ovog pristupa je istovremeno i njegova najveća slabost jer je prinuđen da odbaci princip deduktivne zatvorenosti znanja, na šta je retko ko spreman. Murovski pristup skeptičkom paradoksu nema taj problem, već, naprotiv, na svoj način koristi princip deduktivne zatvorenosti znanja. 17 On dokazuje da mi znamo veliki broj svakodnevnih iskaza i na osnovu principa deduktivne zatvoreno- 16 Dretske, F., Epistemic Operators, The Journal of Philosophy 67, 1970, str. 1007 23. i Nozick, R., Philosophical Explorations, Oxford: Oxford University Press, 1981. 17 Sosa, E., How to Defeat Opposition to Moore, Philosophical Perspectives 13, 1999, 141 54. i Pritchard, D., Resurrecting the Moorean Response to Scepticism, International Journal of Philosophical Studies 10, 2002, str. 283 307.
86 Mašan Bogdanovski sti znanja prosto poriče da ne možemo da znamo negaciju skeptičkih hipoteza. Na taj način, murovski pristup poriče prvu tezu iz naše nekonzistentne trojke. Imamo podjednako dobre razloge kao skeptik da upotrebimo princip deduktivne zatvorenosti znanja u ovom smeru, umesto da ga upotrebimo u suprotnom smeru, da bismo potkopali naše svakodnevno znanje. Dalje, skeptik je taj koji u ovom kontekstu zastupa apsurdnu poziciju, tako da teret dokaza treba da bude na njemu, umesto na nama. Iako murovsko otkriće da možemo da znamo da nismo mozak u tegli ili da nas ne vara zli demon može delovati zbunjujuće, mnogo je manje zbunjujuće od skeptičkog otkrića da ništa nikada ne možemo znati. Videli smo šta sve Vitgenštajn ima da zameri Muru, ali i u čemu su neke dodirne tačke njihovih pristupa. Posle ovih razjašnjenja, možemo da se vratimo semantičkom kontekstualizmu, čiji zastupnici tvrde da skeptik podiže epistemičke standarde, uvodeći skeptičke hipoteze na način koji njegovu tezu da ne možemo znati svakodnevne iskaze čini istinitom u ovom kontekstu. Nasuprot tome, semantički kontekstualisti smatraju da u svakodnevnom kontekstu, u kojem ne razmatramo skeptičke hipoteze, izricanje rečenica u kojima se javlja termin znanje ili rečenica koje pripisuju znanje nekim subjektima, ima tendenciju da izražava istine. Skeptički argumenti su ispravni u odnosu na jedan kontekst izricanja, ali su lažni u odnosu na neki drugi kontekst. Pošto ne postoji kontekst u kojem su istiniti i prvi i drugi iskaz naše nekonzistentne trojke, semantički kontekstualisti su u položaju da tvrde da mogu izaći na kraj sa skeptičkim problemom, istovremeno zadržavajući visoko intuitivni princip deduktivne zatvorenosti znanja. Međutim, kao što je već nagovešteno, za Majkla Vilijamsa nikakav poredak konteksta nije moguć, a epistemički standaradi svakog konteksta su međusobno potpuno nezavisni. To ima dalekosežne posledice jer epistemolog, pa tako i skeptik, sebe razumeju kao nekoga ko operiše u kontekstu koji je na veoma bitan način čist. Dok u običnom životu imamo razne vrste epistemičkih praksi koje primenjuju odgovarajuća pravila, koja su specifična za pojedinačni kontekst, u kontekstu epistemološke refleksije očekujemo da ćemo otkriti kakva je pozadinska epistemička arhitektura kada obavimo čišćenje od praktičnih ograničenja svakodnevnog života. Ako smo klasični fundamentisti, smatraćemo da smo u kontekstu epistemološke refleksije otkrili da samo određene vrste verovanja imaju bazičnu ulogu. To su verovanja koja su sama sobom opravdana, tako što su, na primer, nepogrešiva ili samoočigledna, a ta činjenica o njima važi kroz sve kontekste. Vilijams želi da odbaci tu sliku epistemološkog teoretizovanja i promoviše jedan oblik kontekstualizma kojim se zastupa stanovište da je epistemički status nekog iskaza podložan promeni u odnosu na pomeranje situacionih, disciplinarnih ili drugih faktora koji zavise od konteksta. To je stanovište koje podrazumeva da taj iskaz nema nikakav epistemički status nezavisno od takvih uticaja. Tezu da postoji kontekstualno
Inferencijalni kontekstualizam kao epistemička antiskeptička strategija 87 nezavisan epistemički status, koji iskazi zadobijaju zahvaljujući tome kojoj vrsti pripadaju, nalik pripadanju prirodnim vrstama, Vilijams naziva epistemološkim realizmom i tvrdi da je ta teza lažna. Njegovo sopstveno kontekstualističko gledište sastoji se iz objašnjavanja šta uopšte znači poricanje te teze. 18 Vilijams smatra da svaki kontekst određena verovanja tretira kao šarke i da te šarke zapravo definišu pojedinačni kontekst, pošto one određuju njegovu inferencijalnu strukturu, to jest ono što će ostati nepomično i u odnosu na šta se sve u tom kontekstu testira. Niko nikada ne može da podvrgne šarku ili, njegovim rečima, metodološku nužnost, epistemičkoj proveri. Kada bismo to pokušali, promenili bismo kontekst i time bismo šarku pretvorili u običan empirijski sud. Kada preispitujemo šarke svakodnevnog konteksta, napuštamo svakodnevni kontekst i ulazimo u drugačiji, skeptički kontekst, u kojem te iskaze ne uzimamo zdravo za gotovo. U trenutku u kojem se te metodološke nužnosti podvrgnu epistemičkoj proceni i kada se kontekst promeni da bi to bilo moguće, otkrivamo da su naša verovanja u njih bila neutemeljena i postajemo ubeđeni u skepticizam. Počinjemo da verujemo da ne znamo skoro ništa od onoga za šta smo prethodno mislili da znamo. Vilijams priznaje skeptiku da je tačno da u skeptičkom kontekstu zaista gotovo ništa ne znamo i da je skepticizam u tom smislu sasvim na mestu. Međutim, to što skeptik može da kreira kontekst u kojem nemamo znanje ne znači da nam znanje nedostaje u uobičajenim kontekstima, gde se naše svakodnevne metodološke nužnosti ne podvrgavaju epistemičkoj proceni. Skeptički kontekst je samo još jedan kontekst, kao i svaki drugi, koji ima sopstvene šarke i koji bezupitno pretpostavlja da postoji kontekstualno nezavisna epistemička arhitektura, koju možemo otkriti u uslovima filozofske refleksije. Skeptik smatra da je filozofskom refleksijom otkrio da je znanje o spoljašnjem svetu nemoguće, ali najviše što je on u stvari otkrio jeste da je znanje nemoguće u uslovima filozofske refleksije. 19 Skeptički kontekst nema nikakav teorijski primat u odnosu na druge kontekste, već samo sopstvene šarke koje skeptik bezpogovorno prihvata. U odnosu na metodološke nužnosti skeptičkog konteksta, kao što je i ona da postoji kontekstualno nezavisna epistemička struktura koju možemo razaznati filozofskim istraživanjem, zaista je tačno da malo toga možemo znati, ali to ne znači da u svakodnevnim kontekstima, u kojima su u igri drugačije metodološke nužnosti, ne možemo da znamo ono što smatramo da znamo, kao što skeptik misli. Kao i semantički kontekstualisti, Vilijams može da zadrži princip deduktivne zatvorenosti znanja. U svakodnevnim kontekstima subjekt može da zna metodološke nužnosti koje njegovo istraživanje pretpostavja, čak i ako to znanje nije utemeljenu u svedočanstvu. Na tom mestu je najočiglednije Vilijamsovo oprede- 18 Williams, Michael, Unnatural Doubts: Epistemological Realism and the Basis of Scepticism, Basil Blackwell, Oxford, 1991, str. 119. 19 Williams, Michael, Ibid., str. 130.
88 Mašan Bogdanovski ljenje za epistemološki eksternalizam. Najvažnije je što takvo znanje zauvek mora da ostane prećutno jer bi prepuštanje samih šarki epistemičkoj proceni značilo prelazak u kontekst tradicionalne, nekontekstualitičke epistemologije, gde su na sceni druge šarke. U odnosu na inferencijalnu strukturu skeptičkog konteksta, skeptička teza da ne možemo znati prvobitne šarke sasvim je tačna. Vilijams zato dopušta da su neki bazični antiskeptički iskazi nesaznatljivi u skeptičkom kontekstu, baš kao što su i svakodnevni iskazi nesaznatljivi u tom kontekstu, ali i prihvata princip deduktivne zatvorenosti znanja tako što jesmo sposobni da znamo te iskaze, makar prećutno, u svakodnevnom kontekstu, zajedno sa svakodnevnim iskazima. U skladu sa principom deduktivne zatvorenosti znanja, ne postoji kontekst u kojem subjekt poseduje svakodnevno znanje, a nema znanje o pobijanjima skeptičkih hipoteza. Zadržavajući taj princip na ovakav način, on može da objasni naše konfuzne intuicije o skepticizmu, a naročito činjenicu da ga smatramo apsurdnim u svakodnevnom kontekstu i istovremeno neobično ubedljivim u kontekstu epistemoloških razmišljanja. Prema Vilijamsu, jedan od najnekoherentnijih elemenata svakog pobijanja principa deduktivne zatvorenosti znanja je dopuštanje da tvrdimo nekoherentne kombinacije iskaza kao što je Napoleon je pobedio kod Austerlica, ali ja ne znam da je Zemlja tada postojala. 20 Vilijams izbegava ovu poteškoću tako što tvrdi da u svakodnevnim kontekstima, gde je prećutno prihvaćeno naše verovanje da Zemlja nije nastala pre pet minuta, zaista znamo antiskeptički iskaz za drugi deo rečenice. U skeptičkim kontekstima, u kojima taj iskaz prestaje da bude prećutno prihvaćen jer ga podvrgavamo epistemičkoj proceni, više ga ne znamo zato što nas vode šarke tradicionalne epistemologije. Mi se ne bavimo istorijom na strožiji način kada razmatramo i epistemički status pretpostavljenih verovanja. Jednostavno smo prestali da se bavimo istorijom i započeli smo jedno čisto epistemološko istraživanje. Dakle, znanje je bezbedno u svakodnevnim kontekstima iako ga praktično nema u skeptičkim kontekstima. Princip deduktivne zatvorenosti znanja i dalje važi, uz pogrešan utisak da pada, kojeg stvaraju implicitne ekvivokacije prilikom razmatranja skeptičkih argumenata. Ovo gledište ima velike probleme, i kao interpretacija Vitgenštajnovog spisa O izvesnosti, i kao epistemološka antiskeptička teorija. Kao prvo, ono dopušta da znamo šarke određenog konteksta, makar i prećutno. Taj element ovog gledišta uvodi u igru implicitni eksternalizam, pošto je jasno da takvo znanje nema ništa sa refleksivno dostupnim subjektivnim osnovama za njega. Nikada ne možemo da posedujemo takve osnove u prilog verovanja u šarke. Jedino objašnjenje epistemičkog statusa tog verovanja mora da bude eksternalističko i Vilijams to zaista i priznaje kada tvrdi da inferencijalni kontekstualizam zaista jeste eksternalistička 20 Williams, Michael, Unnatural Doubts: Epistemological Realism and the Basis of Scepticism, Basil Blackwell, Oxford, 1991, str. 322.
Inferencijalni kontekstualizam kao epistemička antiskeptička strategija 89 teza kada se ispravno shvati. Ako Vitgenštajnove stavove u spisu O izvesnosti smatramo neuskladivim sa eksternalizmom, sve ovo predstavlja dobar razlog da Vilijamsovu teoriju odbacimo kao dobru interpretaciju Vitgenštajnovog teksta. S druge strane, moglo bi da nam se učini da Vilijamsova strategija, ipak, iako odstupa od Vitgenštajnove, predstavlja prihvatljivu antiskeptičku tezu, pošto izbegava potencijalno fatalnu tenziju između internalizma i skepticizma. Međutim, uključivanje tog oblika eksternalizma u ovakvo stanovište stvara sopstvene, sasvim osobene probleme. Vilijams insistira na tome da neko može da zna poricanja radikalnih skeptičkih hipoteza u svetlu eksternalističke teorije, sve dok se nalazi u kontekstu u kojem ti antiskeptički iskazi nisu dovedeni u pitanje, već su samo pretpostavljeni. Problem je u tome što, ako te iskaze u bilo kom smislu uopšte znamo, nije nam potrebno da dodatno ubacujemo eksternalističke uslove. Skeptička teza sadržana u skeptičkom paradoksu, da ne možemo da znamo antiskeptičke iskaze, predstavlja deo Vilijamsovog gledišta da je to lažno. Prema tome, samo taj element Vilijamsovog gledišta bio bi dovoljan da ukloni skeptički paradoks, nezavisno od daljeg razvijanja inferencijalnog kontekstualizma. Ako smo spremni da napravimo takav početni korak, postavlja se pitanje zašto tu jednostavno ne bismo stali. To jest, zašto nam je potreban inferencijalni kontekstualizam, ako smo uspeli da motivišemo epistemički eksternalizam koji je otporan na tezu iz skeptičkog paradoksa, da ne možemo znati poricanja skeptičkih hipoteza? Majkl Vilijams želi da pokaže da znanje nije nemoguće, kako to skeptik tvrdi, nego da je nestabilno i da puka promena konteksta može da promeni epistemički status nečijeg verovanja i da znanje nestane. Njegova antiskeptička argumentacija je zato dvosmislena, pošto epistemički status naših verovanja sada nije potpuno izvan skeptikovog domašaja. Umesto toga, ostaje duboka epistemička nesigurnost, koja odražava činjenicu da je znanje koje posedujemo uvek relativno u odnosu na pojedini kontekst. U tom smislu, rešenje Majkla Vilijamsa možemo da nazovemo skeptičkim rešenjem, ako je uopšte neko rešenje. U središtu njegove pozicije leži problem koji se tiče njegovog ambivalentnog stava prema filozofskoj refleksiji, pa tako i prema kontekstu unutar kojeg operiše skeptik. Pošto imamo prirodnu tendenciju da taj kontekst posmatramo kao onaj koji u kojem možemo razabrati osnovu epistemičke građevine i pošto on tako ima teorijski primat nad nerefleksivnim kontekstima, Vilijams hoće da odbaci epistemološki realizam. Međutim, način na koji to čini je opet dvosmislen. Tvrdi da šarke skeptičkog konteksta podrazumevaju epistemološki realizam, pa da onda i iskaze u tom kontekstu treba da procenjujemo u odnosu na tu pretpostavku. I tu leži dilema sa kojom se Vilijams suočava: ili je skeptički kontekst legitiman, pa u tom slučaju šarke epistemološkog realizma ne mogu da budu a priori lažne (u tom slučaju ne dobijamo inferencijalno kontekstualističku sliku na kojoj Vilijams insistira); ili je skeptički kontekst nelegitiman, pa ne postoji kontekst u kojem je skepticizam
90 Mašan Bogdanovski ispravan. U tom slučaju ne dobijamo dijagnostičku priču kojom Vilijams želi da nas pridobije. To, naravno, ne znači da je iz Vitgenštajnovog spisa O izvesnosti nemoguće izvući neku prihvaljivu epistemičku antiskeptičku teoriju. Možda će neko ponuditi nove epistemičke interpretacije, koje izbegavaju ovde opisane nevolje epistemičke interpretacije Majkla Vilijamsa. Međutim, određeni stepen pesimizma je neminovan. Ako neko u Vitgenštajnovom tekstu traži primarno epistemički odgovor na skepticizam, po svoj prilici će biti razočaran. Najviše što može da dobije je neka vrsta pragmatičke odbrane našeg verovanja u šarke. Izgleda da, ako iz O izvesnosti uopšte može da se izvuče prihvatljiva antiskeptička teorija, ona mora da se služi semantičkim, a ne epistemičkim strategijama. U jednoj sada već klasičnoj semantičkoj strategiji, šarke su iskazi koji ne podležu epistemičkoj proceni i koje bespogovorno prihvatamo. 21 Oni određuju ili sačinjavaju tehnike našeg empirijskog opisivanja sveta. Murovski sudovi ili šarke nam pokazuju kako se upotrebljavaju reči našeg jezika i tako je ovakva strategija zaslužila naziv semantičke. Izvesnost koju osećamo u pogledu njih je praktična i neepistemička i proističe iz našeg suverenog vladanja lingvističkim tehnikama koje oni konstituišu. O njima treba da razmišljamo kao o sudovima koji sačinjavaju okvir naše prakse upotrebe jezika, a ne kao o iskazima kojima se tvrde empirijske istine. Izvesnost u pogledu tih iskaza tako postaje kriterijum vladanja jezikom. Naše prihvatanje takvih sudova je izraz sopstvene praktične sposobnosti da koristimo jezik. Vitgenštajna treba da posmatramo kao nekoga ko sledi skeptika u zauzimanju refleksivnog stava prema ljudskoj praksi, a zatim pokazuje zašto je skeptička procena šarki kao nedovoljno utemeljenih u stvari zasnovana na pogrešnom poimanju njihove prirode. Vitgenštajnova antiskeptička procena odsustva opravdanja za šarke otkriva nam da one imaju takvu ulogu da je pitanje utvrđivanja njihove istinitosti potpuno deplasirano. Šarke su, kao sudovi okvira, apsolutno sigurne, ali ne u smislu izvesnosti o kojoj govori tradicionalni epistemolog, već kao rezultat neposrednog upražnjavanja praktičnog vladanja deskriptivnim tehnikama za opisivanje, za koje nema smisla postavljati pitanje o opravdanju. Takvo objašnjenje prirode i uloge šarki, kao i prirode naše izvesnosti u pogledu njih, pruža filozofsko razumevanje koje nam omogućuje da uvidimo prednosti semantičke strategije nad Vilijamsovom epistemičkom strategijom, čije smo manjkavosti ovde pokušali da otkrijemo. Mašan Bogdanovski Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 21 Videti McGinn, M., Sense and Certainty: A Dissolution of Scepticism, Oxford, Basil Blackwell, 1989.
Inferencijalni kontekstualizam kao epistemička antiskeptička strategija 91 Literatura DeRose, K., Solving the Skeptical Problem, Philosophical Review 104, 1995. Dretske, F., Epistemic Operators, The Journal of Philosophy 67, 1970. Cohen, S., Contextualism and Skepticism, Philosophical Issues 10, 2000. Lewis, D., Elusive Knowledge, Australasian Journal of Philosophy 74, 1996. McGinn, M., Sense and Certainty: A Dissolution of Scepticism, Oxford, Basil Blackwell, 1989. Moore, G.E., Proof of an External World, u Moore, G.E., Philosophical Papers, London, George Unwin, 1959. Nozick, R., Philosophical Explorations, Oxford: Oxford University Press, 1981. Pritchard, D., Resurrecting the Moorean Response to Scepticism, International Journal of Philosophical Studies 10, 2002. Sosa, E., How to Defeat Opposition to Moore, Philosophical Perspectives 13, 1999. Vitgenštajn, Ludvig, O izvesnosti, Fidelis, 1996. Williams, Michael, Unnatural Doubts: Epistemological Realism and the Basis of Scepticism, Basil Blackwell, Oxford, 1991. Mašan Bogdanovski Inferential Contextualism as an Epistemic Anti-Skeptical Strategy (Summary) This paper analyzes the advantages inferential contextualism has over the other contextualist theories in epistemology. Inferential contextualism is labelled as an epistemic anti-skeptical strategy, contrary to the semantic strategies that are also inspired by the Wittgenstein s book On Certainty. It is claimed that there are certain internal incoherencies within the epistemic strategies, which gives an advantage to the semantic ones, both in the argumentation against skepticism and as an interpretation of Wittgenstein. KEY WORDS: contextualism, inferential contextualism, skepticism, epistemic and semantic strategy.