ЦРКВА И ПОЛИТИКА Mgr. Славко Папић војни свештеник Православна теологија никада није показивала веће интересовање за политичку теорију, упркос томе што је Православна Црква имала, често, доминантан утицај на јавни и друштвени живот источнохришћанских народа. Зато данас не постоји утемељена и систематски разрађена православна политичка философија. У данашње време политика је постала нека врста метафизике савременог човека. Могло би се рећи да постоји и извесна тенденција за политизацијом Цркве. То православне теологе, а и Цркву у целини, тај проблем ставља пред велике дилеме и недоумице. Да ли феномен политичког игнорисати или му посветити озбиљну пажњу? Православна Црква посматрана у социолошкој перспективи је културни и политички феномен. Црква, као заједница, делује у времену и простору и њена мисија не може а да нема политичке импликације. Чак и само немешање Цркве у политику је својеврсна политика. Зато се чини оправдано да православни теолози, као и сви припадници Цркве Божије тумаче политичке процесе кроз призму православне философије живота. Црква је током историје егзистирала у државама са различитим уређењем и политичким системима. Тако је било, тако је сада, а све су прилике да ће тако бити и у будућности.у државама са различитим друштвеним системима Црква тражи свој модел опстанка и живота. Не постоји модел државе или тип политичког система са којим би Православна Црква могла у потпуности да се поистовети. На хришћанском Истоку опстаје свест да су Црква и држава две различите и 98
дијаметрално супротне реалности између којих постоји фундаментална напетост и перманентна противречност, упркос нужним условљеностима и међузависностима. Црква и држава, свеједно која и каква држава, два су различита града са два различита поретка и начина постојања. Црква је град који на гори стоји. Она треба да буде образац и модел сваком земаљком граду (држави, друштву). Хришћани су становници одређене државе, али истовремено и грађани небеског Јерусалима. 1 Христос је основао Цркву као живи богочовечански организам и заједницу, а не као државу. Његова је воља да цео свет постане космичка литургија, а не планетарна држава. Истини за вољу Христос није укинуо државу, али је одузео статус апсолутне вредности, давши јој, имајући у виду слабост људске природе, условну и релативну вредност. За хришћанина је битна Црква, а у каквој је државито је за њега суштински ирелевантно. Ово не значи да је за хришћане неважно у каквом типу државе живе, већ само да то не одређује суштину њиховог живота и смисао постојања. Политика Цркве за свет је, у свим временима, Јеванђеље Христово. На тој политици је могуће изгађивати само Цркву, али не и државу. Уколико би нека држава заиста успела да оживотвори и у пракси реализовала Јеванђеље, она би у том тренутку престала да постоји. Трансформисала би се у Цркву. Сама себе би укинула. То би био најбољи, идеалан поредак у свету. Дакле, Црква и држава су два различита поретка и уређења света и друштва. У једном периоду поједини монашки кругови на истоку разумевали су Цркву као крај државе, али идеја Цркве без државе никада није преовладала. Стицајем околности хришћански запад је током много векова тежио да створи хришћанску 1 Као што каже проф. Шак: Preto Cirkev, aj ked' spolu existuje so svetom, sa vo svete nestotožňuje so svetom. Ani Christos, ani Jeho Cirkev nie je z tohto sveta, pretože nemáme tu trvalého mestа, ale hľadáme ono budúce. Cirkev sa takto nachádza neustále v putovaní po ceste, po ktorej kráča. Jej postoj voči svetu je vždy kritický a kontrolný, ale zároveň plný lásky. 99
државу тј. Цркву без државе, чији је идејни творац Блажени Августин. Тај покушај трансформације државе у Цркву завршио се трагично-трансформацијом Цркве у државу, што представља највећу хришћанску саблазан за свет. Символ те средњовековне хришћанске државе данас је држава Ватикан. Православни Исток се никада није залагао за теократски и клерикални тип државе, премда је повремено било појединаца склоних таквој идеји. Самосвест да су Црква и држава две различите реалности логички је код православних хришћана имала за последицу свест о коегзистенцији две политике- небеске и световне (овоземаљске), свест о сапостојању две власти духовне и световне. Свака има своју сферу деловања, и једна другој се на могу мешати у унутрашње ствари. Начело аутономности две политике тј. одвојеност Цркве од државе, на снази је још од апостолског доба. Ово начело установљено је и озакоњено и црквеним канонима и државним законима. Ова одвојеност Царства од Цркве је чињеница установљена византијским законом, поштована са обе стране, и ако је било обостраних покушаја мешања једних у делокруг других..али сви су ти покушаји дело појединаца, а не установа. Код православних је током много векова политички, и не само политички, идеал био да се успостави симфонија, сагласје, хармонија између две различите политике и две власи: власти свештенства и власти Царства.Полазило се од тога да постоји међузависност Цркве и државе. Оно што је душа телу, то је Црква држави. Идеалан поредак, подразумевао би равнотежу између Цркве и државе, аналогну односу и равнотежи душе и тела. Премда су различите, између њих треба да постоји сагласје, сарадња и међузависност. Носиоци државних функција су зато морали да поштују црквене каноне, а чланови Цркве државне законе. Они су стално упућени једни на друге, па чак и зависни једни од других. Од идеала симфоније се није одустајало ни онда када он у пракси није функционисао, а најчешће није. 100
Но, вратимо се из прошлости у садашњост. Православље није ни монархистичко, ни демократско, ни републиканско. Православље је Црква. Црква се не може поистоветити ни са једним типом државе. Међутим, уколико је реч о начелима или формама, онда је сасвим извесно да су начела и форме демократске државе, без обзира на то да ли је она монархија или република, далеко ближи Православној Цркви од начела било које државе. Уколико је држава заиста правна, слободна и демократска, и Црква у њој има слободу мисије и деловања. Црква, пак, не може да прихвати метафизичку парадигму демократије, утилитаристичку етику и вредности које доминирају у либерално-демократским друштвима, јер оне поспешују егоизам, вољу за моћ и бројне друге деформације и аномалије, како на личном, тако и на друштвеном плану. То је немогуће раздвојити од либерализма и демократије као политичког система, али либерално-демократску идеологију и политику треба битно разликовати. Права либерално-демократска држава је идеолошки неутрална. Грађани су слободни да буду верујући, неверујући или агностици. Држава се у то не меша. Премда се донекле у западноевропским либерално-демократским друштвима успело у праведнијој расподели животних добара и побољшали су се материјални услови живљења људских бића, ипак либерална и демократска начела и идеологија људских права могу подлећи својој сопственој патологији, односно, могу бити злоупотребљени, па се борба против тоталитаризма може завршити још горим тоталитаризмом. Демократија показује извесне знаке великог потенцијала за свеопшту катастрофу. Ипак, не треба олако одустати од демократије, свакако, не без неког бољег решења (премда сва политичка решења у овоме свету који у злу лежи неће бити идеална). Свет се данас на свим пољима интегрише невероватном брзином. Ствара се планетарна цивилизација која се радикално разликује од свих претходних. 101
Културе и религије се прожимају. Са становиштва досадашњег начина мишљења, менталитета, навика и вредности више не знамо колико значе и вреде наше локалне историје и културе јер масовна култура све њих потискује. Данас сви, па и православни, живе у виртуалној реалности, у свеопштој екстази комуникације. Расејани су по целом свету. Једноставно, живи се у новој реалности и у новим околностима. Назад се више не може. Модели и форме живота из прошлости се више не могу примењивати. Савремени православни хришћани не треба панично да негирају нити некритички да прихватају постојећи свет, културу и цивилизацију, већ треба да уложе стваралачки напор како би модерне процесе тумачили, објашњавали, и у том и таквом свету сведочили Јеванђеље Христово. Народи и друштва се више не разликују много од државе јер су тотално прожети политичком влашћу. Црква је увучена у мрежу политичких, економских, социјалних и комуникацијских односа. Чланови Цркве активно учествују у различитим политичким странкама, покретима и удружењима. Многи се налазе на високим политичким и државним функцијама. Изласком на изборе непосредно утичу на политичке одлуке. Пошто су верници саставни део Цркве, онда значи да се и Црква бави политиком. Питање је само каквом? Да ли се верници залажу за остварење хришћанских и јеванђељских начела у друштву или и сами хришћани прихватају и остварују програме који су супротни духу Цркве, што се-како се чини-чешће догађа. Да ли хришћани заснивају своје политичке, економске и социјалне програме на православној метафизици или на другим метафизикама и политичким философијама? Јеванђеље треба да надахњује и испуњава све области људског живота, па и политику. У супротном, Црква саму себе маргинализује, а православље се своди на неко унутрашње приватно осећање, на ритуал, део националне традицијесуштински, не тако важну и битну ствар. 102
Православно духовно и егзистенцијално искуство може бити драгоцено за савремену политику. Узмимо за пример само категорију самоограничења (аскезе). Примена овое категорије може да има далекосежне позитивне последице на решавање социјалних, економских, културних и политичких проблема. Личним самоограничењем прекомерне употребе хране и материјалних добара у целини, на најбољи начин би се смањио јаз између богатих и сиромашних. Поспешила би се социјална правда и сигурно знатно смањило умирање због недостатка хране. Без самоограничења нема решења еколошког проблема света. Аскеза је најбољи лек за заустављање похлепе и себичности, лек за обуздавање зле воље која постоји у сваком човеку и која се не може контролисати и до краја зауставити ни најсавременијим законима и правним нормама. Самоограничење чува и спасава културу од сваког утилитаризма. Оно чува културна блага и добра да се не претворе у робу. Сувишно је и говорити колики је значај аскезе за човеково психичко, духовно и физичко здравље. Питање које се пред нас поставља је како и шта хришћани треба да ураде, у савременом свету, да друштвене и државне институције буду иконичне, огледала Царства небеског? Како веру поново учинити важном у модерним друштвима? Један од одговора би могао да буде оцрквовљење самих хришћана, да им живот у Цркви и кроз Цркву постане свакодневни начин живота, а потом да се организују и кроз друштвене институције остварују јеванђељска начела живота. Дакле, не политизација Цркве, већ христијанизавија света и живота. Тек тада је могућа стварна симфонија између Цркве и државе. Без међусобних садржинских односа између Цркве и државе може се само говорити о њихивио коегзистенцији, сапостојању различитих установа које стреме различитим циљевима. Најбоље решење је слободна Црква у слободном друштву. 103
Могло би се рећи да је рај на земљи немогућ, али наш задатак је да чинимо све да се живот на земљи не би претворио у пакао. Хришћани имају задатак да мењају и преображавају свет, да начин постојања света и човека уздижу на виши ниво. Православље је саборна истина и пуноћа, и као такво оно не може да се затвори у државе или националне границе, као и било какве друге границе. Дужност је хришћана да стално излазе из себе, да се саживљавају са другима, са мукама, проблемима, и патњама целог света. Да би били со земљи и нада свету, од нас се очекује да сведочимо радоснији, животнији, човечнији, мисленији и слободнији начин постојања. Литература: Биговић, Р. 2000. Црква и друштво, Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд. Šak, Š. 2009. Misijné štúdie I, Diecezjalny osrodek Kultury Prawoslawnej ELPIS w Gorlicach, Gorlice. Keller, J. 2006. Úvod do sociologie, Sociologické nakladatelství (SLON), Praha. 104