Glasnik-33-web.indd

Boжић САДРЖАЈ БОЖИЋНОГ БРОЈА Од човјека до Богочовјека Епископ канадски Георгије 1 Рођење Спаситеља нашег Исуса Христа - Божић 4 Свети Сава Св. Владика Николај 10 Родољубље Светог Саве Св. Владика Николај 12 Божићни празници и обичаји 36 ENGLISH SECTION From man to God-man Georgije, Bishop of Canada 38 The Holy Eucharist Very Reverend Stephen Slipko 40 Orthodox Upbringing of Children Fr. Seraphim Rose 45 Из љубави жарке Ти се с неба спусти, Из вечне красоте у ругобу муке, Из вечне светлости у мрак злобни, густи, Дављеним у греху пружи свете руке. Зачуди се небо, земља затресе се, Добро дош о Христе! Људи радујте се! Из љубави жарке, којом свет сотвори, К о роб се понизи, да робље одрешиш, Да обновиш кућу што Адам разори, Да мрачне просветиш, грешне да разрешиш. Љубав не зна страха нити понижења, Добро дош о Христе Владико спасења! Из љубави жарке, Царе свих красота, Ти остави блесак красних Херувима, У пећину сиђе људскога живота С буктињом и миром очајним људима. Устраши се земља како да Т одржи? Добро дош о Христе, Тебе небо држи! Девица прекрасна давно Ти се нада Земља ти ју диже да се кроз њу спустиш С високог престола, из небеског града, Да донесеш здравље, грехе да отпустиш. О девице света, кадилнице златна, Слава ти и хвала, мати благодатна! Владика Николај Охридски пролог ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! С благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г. Г. Георгија (ISSN 1708-0584 ) Гласник излази од 1970. Главни и одговорни уредник: протојереј-ставрофор Мирослав Дејанов Веронаука, парохијске вести и енглеска секција: катихета Љиљана Тољевић Графички уредник: Ален Пуача Glasnik, 505 East63rd Avenue, Vancouver, BC V5X 2K3 Canada Телефон: 604-327-6572 Издаје и штампа: С.П.Ц. Св. Сава, Ванкувер

ЧОВЈЕКА ДО БОГОЧОВЈЕКА БЕСЕДАОД Небеска ризница знања По свом назначењу човјек је створен боголико и дато му је да се усавршава у добру до савршенства Савршеног Бога. Како је човјек подлегао првом и тада једином искушењу, Бог га је опоменуо благо, казнио, али га није одбацио. Обећао је да ће му послати Спаситеља који ће га вратити Богу. Тај Спаситељ је Син Божији, који нам, ево, опет долази да нас опомене да не скрећемо са пута којим нас је Бог упутио, да нас опомене да нам без Бога нема живота. Христос је стигао међу нас у вријеме, како свједочи Апостол Павле, када је дошао крај времена, када се човјек обезбожио и толико ублатио да није знао други излаз до самоуништења. Христос је дошао у блатo људско, да га очисти, обасја божанском свјетлошћу и испуни божанском истином, љубављу, добротом и красотом од Бога му даном на почетку свијета и вијека. Христос је Богочовјек, то је полазна тачка Хришћанства, од ње мора поћи сваки, сваки без изузетка. Од ње полазе Еванђелисти и Апостоли, Мученици и Исповедници, Свети Оци и Чудотворци. То је основна догма Хришћанства; из ње се изводе све остале догме и сва остала факта, каже предивно Свети Ава Јустин (Сетве и жетве, Мисли, књ. 2, стр. 272). Божић је дан радости, а ми се о радосним данима поздрваљамо богомудрим хришћанским поздравом: Мир Божји, Христос се роди! и отпоздрвљамо: Ваистину се роди! Ту је сажета она најјача симболика да нам се родио Христос Спаситељ, у граду Витлејему, дугоочекивани Месија и Спаситељ. И тој радости нема краја. То је радост већа и од радости Васкрса, јер да није Христос дошао, ни Васкрса не би било. Божић је родитељ свим осталим благим данима. Божић је први хришћански благ дан, који је светлошћу својом освештао децу Адамову и унео радост у душе њихове; први слатки дан у многим хиљадама горких дана Божићни ГЛАСНИК 3

БЕСЕДА незнабожачког света. Пре Христа људски род није знао за љубав Оца према деци ни деце према Оцу (Свети Владика Николај, Мисионарска писма, Мисли владике Николаја, стр. 224). Празнујући Божић, ми празнујемо рођење Бога у тијелу људском и без главног, небеског богатства, то је само већа штета. Христос је једини који нам даје и овоземаљска и небеска добра, и може сачувати великог зналца од злоупотребе знања и великог богаташа од злоупотребе богатства (Св. Николај). Мир Божији, Христос се Роди! Српска Православна Црква Светога Саве са свештеником и Управним одбором Ц.Ш.О. Светог Саве, учитељицама Светосавске школе и КСС Свете Петке честитају свим члановима и парохијанима Празник Рождества Христовог Божић и желе срећну и Богом благословену Нову 2012. Годину, са радосним исконским поздравом Христос се роди - Ваистину се роди! препорођај човјека земаљског у анђела небеског, у Икону Његову. Божић нас припрема за новог, изнутра обновљеног човјека. А то се без знања о Богу и без љубави Његове не може десити. Христос нас учи да нема пута, истине нити живота без Бога. Сва знања овога свијета без Бога су само мука души нашој. А сва радот је у знању Онога који је извор свих знања и који је нас неуке упутио да идемо и проповиједамо језицима учећи људе о Богу. Свети Владика Николај закључује: Што веће свјетско знање без онога светог знања, то већа штета. Данас, када свијет дрхти од штетних свјетских покрета и економских недаћа, треба да знамо да што је веће свјетско богатсво Нека овогодишња наша радост буде у знању и богатству од Бога нам даном, од Богомладенца који нам Мир доноси, а не од овоземаљских миротвораца који нас свакодневно застрашују. Мир Божји Христос се роди! Ваистину се роди! Епископ канадски Георгије 4 Божићни ГЛАСНИК

ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ svetosavska proслава Српска Православна Црква Светога Саве са кумовима славе: Драганом и Јеленом Ђурђевић позива све благочестиве србе и српкиње, српску омладину и децу на Светосавску прославу. Програм Светосавске прославе: Петак, 27. Јануар, 2012 10:30 Св. Литургија Освећење славског колача Субота 28. јануар, 2012 18:00 Вечерње богослужење Банкет 19:30 Свечана вечера 20:30 Културно-уметнички програм 21:00 Игранка уз живу музику Недеља, 29. јануар, 2012 10:30 Св. Литургија. 12:00 Славски ручак и 13:30 Академски програм Учесници програма: Субота: Ф.Г. Вук Караџић, Први Ансамбл и Ветерани Недеља: Програм припремају ученици Светосавске школе и Ф.Г. Вук Караџић Божићни ГЛАСНИК 5

БЕСЕДА Рођење Спаситеља нашег Исуса Христа Божић А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и нађени му име Исус (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин. Слављење Божића Рођење Спаситеља нашег Исуса Христа Божић, у првим вековима хришћанства није слављено као засебан празник. Црквени писци овог периода, на пример Ориген и Тертулијан, нигде га не помињу. Од трећег века развија се празник Богојављење (тј. Епифанија), 6 Божићни ГЛАСНИК

у оквиру којега су слављене пројаве божанске силе Христове у свету: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској, и друго. Богојављење је слављено 6. јануара. Одвајање Рођења Христовог од осталих спомена и издвајање дана празновања за 25. децембар, догодило се у Риму. Узрок се налази у хришћанском отпору паганским обичајима. Наиме, у Риму су од 17. до 23. децембра слављене сатурналије, тужне свечаности у част бога Сатурна, после којих је 25. децембра следио централни празник Римске империје празник бога Сунца. Овај бог је сматран заштитником Римског царства. Насупрот лажноме богу, обичној звезди, небеском телу, хришћани су почели да славе истинско Сунце Правде са висине истока Исуса Христа (Тропар Божића, глас 4). На Истоку, слављење Божића је вероватно први увео свети Василије Велики у Кападокији. Следују му свети Григорије Богослов, који га у Цариград уводи 379. године, и свети Јован Златоуст, у Антиохији, 386. године. Током петог века, готово све Цркве широм васељене прихватају слављење Божића. Од тог времена, на Истоку Богојављење постаје празник Христовог Крштења, док је на Западу нагласак и даље на пројави Божанства Христовог, пре свега на поклоњењу три мудраца (три краља) Богомладенцу Христу, због чега и цео празник носи назив по њима Света Три Краља. О посту пред Божић у почетку нема помена. Папа Лав Први (440 461) спомиње четири поста, за свако годишње доба по један. У зимском посту који он спомиње, највероватније се налазе зачеци божићног поста. Прва казивања о овом посту имамо крајем петог века на Сабору у Матискоту у Галији, у беседама Григорија Великог. Његова обавезност је била неутврђена све до деветог века. t Дужина поста је била такође спорна. У неким областима пост је трајао четири, негде шест, дванаест, осамнаест или четрдесет дана. У Цариграду ће бити одржан сабор о овом питању у 12. веку, за време патријарха Луке Хрисоверга, који захтева пост од четрдесет дана. Познати тумач канона тог времена Теодор Валсамон сматрао је да је ова одлука обавезна само за монахе. Потпуно формирање поста и Празника у данашњем изгледу биће завршено у периоду ропства под Турцима. Додајмо и то да је, по Предању, први кондак написан управо за овај дивни Празник. Творац је свети Јован Слаткопојац у 6. веку; канон Празника је дело светог Јована Дамасакина у осмом веку. Црква није статична нити је пак неки конзерватор прошлости. Она увек живи, расте и прилагођава пуноћу истине вере свакој историјској епохи. БЕСЕДА Божићни ГЛАСНИК 7

ЖИТИЈЕ Òðîïàð Áîæèћà Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висота Истока, Господе, слава Теби. Êîíäàê Áîæèћà Дјева данас Превечнога рађа, и земља пећину неприступному приноси. Анђели са пастирима славослове, мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Предвечни Бог. ÕÐÈÑÒÎÑ ÑÅ ÐÎÄÈ! ÂÀÈÑÒÈÍÓ ÑÅ ÐÎÄÈ! О вај светитељ назван је богоносцем јер је стално у срцу и на уснама носио име Бога живога, а и зато што га је, као малог, Исус Христос држао на рукама. По предању, Господ је учећи своје ученике смерности, узео једно дете, ставио међу своје ученике и рекао: Ко се понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небескоме (Мат. 18,4). То дете био је Игњатије. Када је одрастао био је ученик светог Јована Богослова, а касније епископ у Антиохији где је први увео антифонски начин појања у цркви. То је појање за две певнице, тако да кад на једној страни појање престане, на другој почиње, а овај се начин светом Игњатију чудотворно открио. У то време је цар Трајан, пролазећи кроз Антиохију у ратном походу против Персије, чуо за светог Игњатија и покушао да га, саветима и претњама, чак и понудом сенаторске титуле, окрене од вере. Кад није успео, наредио је да га окованог пошаљу у Рим и баце у арену пред звери. Тешки пут од Антиохије до Рима светитељ је провео у молитвама и жељи да страда за свога Господа. Лавови су га растргли у римској арени 106. године. Од светитеља и мученика остало је само неколико костију и његово срце испуњено за Господа Исуса. 8 Божићни ГЛАСНИК

Спомен Светог и правденог кнеза СТЕФАНА Штиљановића Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима. Он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не деспота Српског заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром. После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520 1566. г.), победи мађарског краља, Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови мађарских и аустријских великаша око мађарског престола, што све још више умножаваше ЖИТИЈЕ Божићни ГЛАСНИК 9

ЖИТИЈЕ српска страдања и невоље у овим крајевима. Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Но када турци заузеше и град Будим (1529 г.) и опколише и Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског: Пливамо усред непријатеља, као јабука посред, воде, говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош.[6] Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје. Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога. Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље. Када пак силни Агарјани наиђоше и у ове крајеве и заузеше град и место где беше погребен праведни Стефан, тада се деси следеће дивно чудо Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше једну чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Агарјани почеше копати на месту где се појави ова светлост. Копајући, они наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани 10 Божићни ГЛАСНИК

мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис. Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира, који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана. Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео. Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено. Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдскосремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића. За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку). ЖИТИЈЕ Божићни ГЛАСНИК 11

ЖИТИЈЕ Свети Сава Први Архиепископ српски и Просветитељ Св. Владика Николај Савиндан - 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Српска Православна Црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског. Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе. После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, 12 Божићни ГЛАСНИК

ЖИТИЈЕ очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе. Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. Божићни ГЛАСНИК 13

ЖИТИЈЕ године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквенодржавне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве. Св. Владика Николај Српски Покретна сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања. Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе: не живим ја него Бог живи у мени, ја сам назвао азијском способношћу. У истини многи нам примери показују, како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности из Азије. Ако то мисаоно и осећајно савршенство назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи, да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи, које је Азија дала човечанству. Но људи са таквим божанским одушевљењем обично су бегали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући да буду и увек пребуду усамљени са Усамљеним. И Свети Сава имао је тај неодољиви нагон за самоћом, за пребивањем усамљен са Усамљеним, и у томе је он сродан свим великим Азијатима. Али као 14 Божићни ГЛАСНИК

Родољубље Светога Саве ТРАДИЦИЈА рођени Балканац, то јест, као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним Азијатима у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Најпре најбољи зидар самога себе Сава је по том био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је по том био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је по том био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: Играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целога свега а нису уредили своју душу ни своју кућу. Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, над том првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Сав тај труд његов над народом српским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним родољубљем. Ово Савино родољубље обухвата народну цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега Светосавског родољубља чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу. Шта означава народна црква? Означава једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. На супрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним, изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је Божићни ГЛАСНИК 15

ТРАДИЦИЈА заповедио апостолима Својим: идите и научите све народе. Тим речима Он је признао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Свог Светог на апостоле, апостоли су почели говорити разним језицима; не, дакле, само јеврејским, или латинским, или грчким, него језицима свију народа: Парћана и Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине црквене у једном народу они су се трудили да их узимају из тог самог народа. Отуда је Савина народна црква јеванђелска и апостолска. Такву народну цркву желео је од увек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву, са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. А Свети Сава је придобио ту драгоцену тековину пре седам векова. Црквени центар за српски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи; грчке епископе и свештенике заменили су епископи и свештеници Срби; грчки језик уступио је место српском језику. Народна црква изискује народну династију у држави. Кад су људи из самог народа духовне вође, онда и државне вође треба да су људи из самог народа. Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално али губи морално; добија у материјалним димензијама али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж, и осећање сталне несигурности. Отац народне просвете Свети Сава је у исто време и отац народне културе. Култура је спољашњи уметнички израз народног ума и осећања. Свети Сава је неуморан био у стројењу и стварању. И све што је он постројио и створио представља савршен уметнички израз: било да је то грађевина, као што су Хилендар и Жича, или народни обичај као прослављање крсне славе, или одабраност језика којим је он говорио и писао. По његовом примеру и надахнућу народ је српски успео да сазда своју савршену националну културу, то јест да да савршен својствен израз свога ума и срца у зидарији, у везу и тканини, у песми и причи, у резби и боји, у неисцрпној мудрости, у красоти обичаја и у отмености понашања. Ако се све то назове једном примљеном речју култура, онда је Свети Сава творац и 16 Божићни ГЛАСНИК

надахнитељ свеколике наше богате народне културе. Свети Сава није био војсковођ ни организатор војске, али је он био определитељ смисла и циља српске војске. Војска мора бити народна, да би имала своје морално оправдање и благослов цркве. Пре свега народна војска састоји се из синова народа а не из робова или плаћеника, као што је случај у империјама. Даље, народна војска има за циљ, само и једино да брани народ и народну државу а никако данапада друге народе и руши туђе државе. И тако творац српске народне цркве следствено је био творац свуколиког родољубља српског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом, тако да се не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол. По схватању Светог Саве живот је народни једна недељива целина како физички тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу. Ово Светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и пстало тако природно као дисање. И у истини душа је Србинова дисала тим основним начелима Светосавског родољубља кроз свих седам минулих столећа. И дан данас за Србина је одбојна и сама помисао, да његовом црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божја на страном језику. Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ. Њему је одвратно империјалистичко завојевање туђе земље и отаџбине у оноликој мери у коликој му је мила срцу своја народна држава и слободна отаџбина. Своје чувај, туђе не дирај, његова је посведневна реч и за њега света реч. ТРАДИЦИЈА Божићни ГЛАСНИК 17

ТРАДИЦИЈА Такво родољубље Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио и своме народу као остварени идеал у аманет оставио.то је његов јеванђелски и органски национализам. Па због тога што је јеванђелски, оњ штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штитио индивидуалност самога народа као целине да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам. А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијама и први међу херојима у нашој историји. Свршио га је савршено, свршио га је без борбе и без крви, и свршио га је не јуче или прекјуче него пре 786 година. Отуда је национализам српски, као стварност, најстарији у Европи. По историјама се пише, како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне у 1848 години. Ако је то истина, онда значи да је национализам српски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији него је и савршенији, јер је јеванђелски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и у очајању, док је Светосавски национализам започет и остварен у тишини и у радости стварања. Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против империјализма и против ненационалне цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње час империјализму час интернационализму. А јак темељ, правом родољубљу јесте национална црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светоме Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је српском народу учитељ, у свему. Учитељ, но не једино српском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом родољубљу, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима. Предавање на КНУ, 1935 Одабрани делови из текста Светог Владике Николаја Велимировића, Беседе на гори 18 Божићни ГЛАСНИК

Изнад Истока и Запада Балкан се налази земљописно из бајке, који је цркао од глади између Истока и Запада а између два пласта сена. идејно стоји изнад Истока и На жалост, Православни Балкан Запада. је од почетка 19. века до сада Која је то идејна сила што спасава веома личио на оног легендарног Балкан да не буде и идејно Буридановог магарца, који је између, него га уздиже изнад липсао од глади између два Истока и Запада? пласта сена, не знајући коме То је Вера Православна и само пласту да приђе. Час му се један Вера Православна. Сви остали пласт чинио већи и слађи час чиниоци, као земљописни други. Изнемогао од шетње од положај, култура, наука, једног пласта до другог, он је пао муслиманство, политика, и липсао. И сав свет се насмејао земаљске тежње и аспирације, магарцу као магарцу. држе Балкан између Истока и Балкану прети смрт од глади због Запада. Вера Православна пак многих брбљивих језика који га уздиже га изнад Истока и Запада, именују између. Или ће липсати и само Вера Православна. од глади између Азије и Европе Ништа није несносније него или ће га једна од тих сила налазити се између. Ако би се ајкулских прогутати, ако се не идејни, то јест Православни буде дигао изнад. Изнад Истока и Балкан покорио земљописном Запада. Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на оног магарца Свети Николај Жички ТРАДИЦИЈА Црквена књижара Можете набавити у нашој књижари: Свето Писмо Старог и Новог Завета Мисли Аве Јустина Ћелијског Владика Георгије, Ковчежић Успомена Антологија српског песништва Бројаницe Иконе, тамјан, жижак, брикете Крстиће, привеске и кадионице Божићни ГЛАСНИК 19

ТРАДИЦИЈА српски владари Српски владари, С.П.Ц. наставак из претходоног броја Урош II Примислав рашки велики жупан 1145 до 1162 Урош II Примислав (или Првослав) је био рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од око 1145. до 1162. године. Његова личност позната нам је искључиво из византијскох извора који описују походе цара Манојла I Комнина (1143-1180) против Срба и Угара средином 12. века. Урош II Примислав је ступио на престо после смрти свог оца Уроша I око 1145. године. Најмлађи син Уроша, Деса последњих година његовог живота је завладао Травунијом и Зетом одакле је, уз подршку једног дела локалног племства, стално покушавао да истисне представнике династије Војиславића. Како је дукљански кнез Радослав био византијски штићеник, сукоби око јадранског залеђа указују да су се владари Рашке поново индиректно окренули против моћног цара Манојла I Комнина. Византијски историчар Никита Хонијат записао је како је српски жупан вршио упаде у земље подложне Ромејима. По Јовану Кинаму пак, цар Манојло је 1149. припремао поход на Сицилију када је сазнао да се Аламани, Далмати и Пеонци (тј. Нормани из јужне Италије, Срби и Угри) спремају да нападну царство на западу. Средњи син Уроша I, Белош је 1141. постао палатин на двору свог сестрића Гезе II (1141-1162) и тиме су владари Рашке у угарском краљу стекли важног савезника. Византијски цар се 1149. налазио у Валони на јадранској обали данашње Албаније и одатле је, највероватније, преко Пелагоније и Косова поља упао у област којом је владао Урош II. Манојло је прво разорио Рас, рашку престоницу, поробио његово становништво и оставио посаду под командом севастоипертата Константина Анђела. Након тога, цар је са главнином војске продужио у област коју Кинам назива Никава која се вероватно налазила на горњем Ибру. У Никави је Манојло Комнин потчинио локална утврђења без икаквих проблема, али је следећа мета византијске војске, Галич на десној обали Ибра заузета на јуриш тек после тродневне опсаде. Заробљенике је византијски василевс послао из Раса да се населе у околини 20 Божићни ГЛАСНИК

БОГОСЛОВЉЕ Сердике (данашња Софија). Међутим, током царевог одсуства, Урош је већ напао Византинце у околини Раса. Цар је кренуо да зароби великог жупана, али у томе није успео мада се Урош по Кинаму морао спасавати бежећи пешице преко планинских превоја. Манојло је одустао од потере али је спалио неименовану резиденцију српског архижупана и затим се повукао без јасно остварене победе. Крајем лета 1150. Манојло I Комнин је спровео нови и овога пута пажљивије планиран поход против непокорног српског жупана. Док је боравио у Нишу, цар је сазнао да угарски одреди пристижу у помоћ Србима преко земље назване Лонгомир (доњи ток реке Лугомир, леве притоке Велике Мораве). Манојлова војска је долином Мораве стигла до Саве а затим је кренула низ Дрину покушавајући да пресече пут Угрима и спречи их да се састану са Урошевим Србима. Након мањег и победоносног сукоба са Угрима у близини Дрине, Ромеји су се утаборили недалеко од реке Таре [1].. У зору српска војска, појачана коњицом састављеном од Угара, Печенега и хазарских Халисија из Срема, је притисла обалу реке. Тек са појавом цара на бојишту, византијска војска је успела да стрелама натера непријатељску војску да се повуче са обала. Када су Ромеји прешли дотада Божићни ГЛАСНИК 21

ТРАДИЦИЈА чувани мост успели су да наметну у почетку неодлучну борбу коју је на крају решио сам цар у двобоју са горостасним угарским заповедником Вакхином. Међу угледним заробљеницима налазили су се и двојица српских жупана Грдеша и Вучина. И овога пута византијска победа није била убедљива пошто је тежак терен и снежни наноси спречио кретање неколико византијских војсковођа, а Вакхин је скренуо цару пажњу на бројност непријатељске војске. Кинамова опаска о снегу који је ухватио Византијце указује да је Манојлов поход потрајао бар два месеца, до новембра 1150. године. Међутим, у царски логор су прво стигли посланици великог жупана, а затим и сам Урош држећи се смерно и понизно. Урош је пао на ничице пред царем и положио заклетву да ће за сва времена остати роб Ромеја. Морао се и обавезати да ће убудуће византијском цару слати помоћ од 2000 ратника у случају рата у Европи, а 500, уместо дотадашњих 300, у случају похода у Азију. Манојло се овога пута задовољно вратио у Цариград где је прославио тријумф у коме су, по речима Никите Хонијата, вођени угарски племићи и раскошно обучени српски заробљеници. Царева победа прослављена је и беседом солунског архиепископа Михаила и стиховима Теодора Продрома и анинимног песника (Аноним Мангански). Наредне, 1151. Манојло Комнин је, након што је умирио рашког владара, повео поход против Угара како би их казнио због помоћи коју су указали Србима. Мир је најпосле закључен 1152. након још једног византијског похода у данашњем Срему. Управа над византијским испоставама Нишем и Браничевом поверена је царевом брату од стрица Андронику који је после неког времена затражио угарску помоћ како би се домогао царског престола. Тиме је започет нови сукоб Византије и Угарске који је најпосле окончан 1155. новом победом цара Манојла. Током ових ратова, дошло је до подела у рашкој династији пошто је Урош II остао лојалан цару, док је, вероватно под Белошевим утицајем, један део племства подржавао најмлађег од браће, Десу. Када се Манојло поново показао успешним у рату са Угрима, српско племство је, у страху од цареве силе, пристало да прихвати за владара онога кога византијски цар одреди. Манојло је примио и Уроша и Десу и потом потврдио старијег Уроша на место великог жупана. Урош је обновио стару вазалну заклетву цару и предао таоце. Хронолошке оквире епизоде током које је Урош привремено изгубио престо није лако 22 Божићни ГЛАСНИК

одредити, али се у науци сматра да се збацивање одиграло најраније 1153, док је Урош по царевој вољи враћен на трон вероватно 1155. године. Када је 1160. окупљао војску за поход против Иконијског султаната Турака Селџука, цар Манојло је позвао и рашког владара да испуни своју вазалну обавезу и пошаље обећану војску. Даљих сукоба са Византијом није било све до 1162. када је умро Геза II, тако да је Манојло I Комнин решио да на угарски престо постави свог штићеника. Цар је искористио прилику и да уреди прилике у рашкој пошто се жупан, чије је име по Кинаму било Примислав, одметнуо од византијског сизеренства. Цар је позвао у Филипопољ (данас Пловдив у Бугарској) Примислава и његовог брата Белоша и затим прогласи Белоша за великог жупана. Примислав је пресељен на византијску територију где је био безопасан по интересе царства и цар га је обдарио издашним поседом. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша. Примислава помиње само Кинам, а каснији српски родослови спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. По мишљењу већег дела историчара данас, Урош и Примислав (Првослав?) су били једна те иста личност. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша и поред тога наводи како је већ споменуо да се овај велики жупан већ два пута одметао од цара који му је у оба наврата опростио. Поред тога, Примислава помиње само Јован Кинам, а каснији српски родослови и летописи спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. На основу Кинама, који је нажалост сачуван у некомплетном препису из 13. века, није могуће коначно разрешити дилему о идентитету великог жупана Примислава, а исто тако ни да ли његово име треба транскрибовати као Првослав како се почело сматрати још у историографији 19. века. Било како било, период владавине Уроша био је доба подељености рашке владарске куће и племства по питању придржавања вазалским обавезама према византијском цару. Један део племства се опирао Византији уз угарску подршку, а сам Урош се у три наврата отворено супроставио цару. Међутим, побуна из 1162. године, подстакнута Манојловом преокупираношћу приликама у Угарској, резултирала је свргавањем Уроша II. Пошто се његово име више не спомиње у изворима могуће је да је умро недуго након губитка престола. ТРАДИЦИЈА Божићни ГЛАСНИК 23

ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ Вести из наше Црквено-школске општине Слава богослужбеног хора Преподобни Роман Слаткопојца Појте Богу нашем, појте! Српска Православна Црква Светог У недељу, 16. октобра, у прелепој атмосфери у благословено недељно јутро, одслужена је Света Литургија коју је богослужио протојерејставрофор Мирослав Дејанов уз присуство благочестивог и верног српског народа. Ове недеље Богослужбени хор Стеван Мокрањац је прославио своју славу Преподобног Романа Слаткопојца. Литургије, пре Буди имја Господње, прота-ставрофор Мирослав је осветио славски колач који је за ову славу припремила чланица хора Блаженка Дедовић са својом породицом, Владимиром, Милицом која је такође члан хора, и супругом Сретеном. Кума Блаженка је уз честитање предала део славског колача новојављеној куми за следећу годину Јелици Поповић. Хор већ четрдесет година неуморно пева на сваком богослужењу и доприноси молитвености и саборности у заједничком делу Свете Литургије. Света Литургија, или како је њен пуни назив Божанствена Литургија Светог Јована Златоустог, има централно место у склопу свих осталих богослужења. Зато је јако важно да хор постоји јер Света Литургија је за све и због свих и верни народ и хор молитвено учествују у богослужењу заједно са свештенослужитељима. На проузнесене молитве прелепог гласа проте-ставрофора Мирослава хор је складно и молитвено одговарао предвођен својим диригентом Ненадом Ивановићем. Пред сами крај Свете Након боголужења верни су прешли у доње просторије где су кумови припремили јако леп ручак и било је мило видети препуну малу салу тако да су морала да се праве додатна места за госте славе. Хору честитамо славу са молитвом Господу да се хор још више подмлади и процвета. Истовремено им честитамо и на добијеном великом признању које су пре неколико недеља добили од нашег Архијереја Његовог Преосвештенства, епископа канадског, Господина Г. Георгија. Хор је награђен архијерејском граматом за показану љубав и жртву у преданом раду при Цркви Светог Саве. 24 Божићни ГЛАСНИК

Блажено почивши Епископ шумадијски, др Сава Вуковић, као Епископ источноамерички и канадски приликом освећења СПЦ Св. Сава, 25. јула 1971., обратио се визионарским речима и поручио Србима Ванкувера: ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ Чувајте ми ову цркву као зеницу ока свога која нам је бастион црквености и тврђава вере иако удаљена хиљадама миља од епархијског средишта, дубоко је носим у срцу свом, јер је волим, као главно штитно крило средишта Српске Патријаршије на далеком западу. Бастион вере на далеком западу Српска Православна Црква Светога Саве је свечано прославила велики јубилеј 40. година од освећења светог Храма. Прослава је започела у недељу, 2. октобра Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ канадски Његово Преосвештенство Господин Г. Георгије. Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј ставрофор Мирослав Дејанов и ђакон Дамјан Радојичић. На Светој Архијерејској Литургији је присутсвовао велики број верног народа који је као и увек дошао да дочека и чује свога Владику и да прими благослов. На крају богослужења Преосвећени Владика је одржао беседу и поучио верне о сили Часног Крста и следењу Христа живећи јеванђелски. Озарених лица сви присутни су слушали Владикине поучне речи. Затим је Епископ Божићни ГЛАСНИК 25

ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ Владика Георгије у посети нашој цркви поводом прославе 40. година од освећења светог Храма 26 Божићни ГЛАСНИК

ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ Реновирана црква Светог Саве Реновација Божићни ГЛАСНИК 27

анкуверу ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ честитао свима 40. година од освећења храма, и захвалио се протојереју ставрофору Мирославу Дејанову на његовој свештеничкој служби и залагању. Такође, оцењујући и вреднујући рад у црквеношколској општини Светог Саве, а поводом 40. година од освећења цркве и на предлог Управног Одбора Ц.Ш.О. Св. Саве, Његово Преосвештенство је даровао Архијерејске грамате признања Светосавској школи, Фолклорној Групи Вук Караџић, Богослужбеном хору Стеван Мокрањац, црквеном часопису Гласник, Српској библиотеци и фолклорној Групи Градина. Прослава се наставила након Свете Архијерејске Литургије у свечаним црквеним просторијама. Коло Српских Сестара Св. Петке је припремило свечани банкет и ручак за који су се побринуле Милка Илић, Биљана Антонић, Наташа Игњатовић, Милица Шурјановић и Даница Пјевалица. После лепог послужења уследила је Свечана Академија поводом прославе 40. година од освећења храма. Преосвећеног Владику и све присутне госте је поздравио председник црквеношколске општине господин Никица Богдановић који је свима честитао празник и укратко се осврнуо на претходне године, а нарочито протеклу деценију. Председник је припремио лепу и информативну презентацију о оснивачима цркве и поткрепио је старим фотографијама. У току програма Православна Група Св. Владика Николај је отпевала три песме из духовног ђердана, а млади светосавац Никола Шурјановић је изговорио речи Молитве Св. Саве од Преподобног Аве Јустина Ћелијског. Затим је све присутне поздравио Преосвећени Владика Георгије и одржао кратку промоцију своје најновије књиге Ковчежић успомена - мој пут ка Богу која је изашла у издању Источника. У овој најновијој књизи Владика је желео да овековечи успомену на своје ближње: родитеље и баку. Они су имали јако велику улогу на путу ка Богу и у животу драгог Владике и, како је сам Владика истакао, не само на његов већ и његовог брата који је такође српски Владика и Епископ, и његове сестре која је такође монахиња. Зато је Преосвећени Владика кроз веома поучне и интересантне приче из детињства овом књигом отворио Ковчежић драгих успомена. Присутни су били одушевљени овим лепим и занимљивим причама. Након академског програма, на позив председника и чланова Управног Одбора црквеношколске општине Преосвећени Владика је посетио реновирану библиотеку и задржао се у краћем састанку са члановима одбора разговарајући о најважнијим актуелним питањима. Чланови одбора су били одушевљени Владичанском бригом за црквеношколску општину и мудрим пастирским саветима за напредак заједнице. Била је то заиста красна прослава увеличана доласком и присуством нашег драгог Епископа канадског Господина Г. Георгија коме смо неизмерно захвални за сву подршку и пастирску бригу. 28 Божићни ГЛАСНИК

Колo Српских Сестара Света Петка из Ванкувера Вас позива на дружење под називом СУСРЕТИ У петак, 10. фебруара у 19:00 часова у доњој сали Цркве Светог Саве 505 East 63rd Avenue Предавања о вери, љубави и здрављу Очекују вас интересантни предавачи и вредне награде, укључујући и бесплатане третмане и примерке. Дођите и поведите своје пријатеље и пријатељице да осете мир и топлину добродошлице међу нашим парохијанима. Ако и ви желите да покажете и поделите са нама, ваше знање и вештине, јавите нам се. ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ Председница КСС Света Петка Драгица Милер 604-526-8867 Координатор програма Драгана Сташић 604-200-7151 Добро дошли! Koло Српских Сесара Св. Петка Од давне 1969, неуморне сестре ктиторског Кола српских сестара Св. Петка раде на очувању и напретку црквене заједнице и српске традиције. Коло је присутно у организацији банкета, црквено-народних прослава, помоћи и обиласцима старих, изнемоглих и болесних, хуманитарним акцијама и разним другим делима љубави према Богу и српском народу. Сестре редовно присуствују на богослужењима и неке од њих су сталне чланице богослужбеног хора. Финансирале су куповину св. Сасуда и реликвија, одежди за свештенике, Св. Јеванђеља и богослужбених књига. Прошле године обновиле су кухињу креденцима, машинама, рернама и новим посуђем. Ове године завршена је уградња лифта који ће сестрама помоћи са изношењем хране у горње просторије када су славе и велики празници. Сестре знају да је њихова награда од Бога Вечног и Непролазног и без икакве рекламе раде већ 40 година молећи се Светој Петки и уздајући се у помоћ Божију и Пресвете Владичице Богородице. Добитнице су многих признања и похвала од стране нашег Епископа канадског, Г.Г. Георгија. Овом приликом позивамо све младе српкиње добре воље да се придруже да очувамо ово српско, светосавско Коло. Дођите да се дружимо и да заједнички радимо на очувању и напретку наше цркве и наше српске заједнице. Помозите онолико колико можете и како можете. Ако можда желите да направите ручак али не можете сами, ми ћемо вам помоћи. Ако желите, ви можете да дате прилог за намирнице а ми ћемо направити ручак. Божићни ГЛАСНИК 29

ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ Добитници Архијерејских грамата у нашој црквеношколској заједници Светога Саве Приликом своје редовне канонске посете у октобру 2011, Његово Преосвештенство Епископ канадски Господин Г. Георгије уручио је Архијерејске грамате Српској школи Св. Сава, редакцији црквеног часописа Гласник, Фолклорној Групи Вук Караџић, Српској библиотеци и Фолклорној Групи Градина. Владика Георгије се захвалио свима на показаној љубави према српској цркви, и на залагањима на очувању вере, просветном раду и очувању српске народне традиције, културе и уметности. Српска школа Св. Сава Почетак рада Српске школе у оквиру Црквеношколске општине Светога Саве, рачуна се од акта бр.268 и благослова Блаженопочившег Епископа Саве од 9. маја 1971. Према Статуту Српске Православне Цркве, бригу о школи воде свештеници у складу са црквеним начелима и српском традицијом. Всеволод Драчински је био први учитељ школе. Просвета из веронауке, српског језика, књижевности и националне историје се пружа генерацијама светосавске деце и омладине. Данас у школи има око тридесет и пет уписаних ученика који вредно похађају наставу. Поред редовног довођења деце у школу и на пробе за светосавску академију, родитељи школске деце се све више укључују у живот и рад наше црквеношколске заједнице својим финансијским прилозима, добровољним радом и помагањем у припремању недељних ручкова. Данас Српска школа има око 35 уписаних ученика и пет учитељица пружају часове из веронауке, српског језика и књижевности, националне историје, правилног изговора и музичког васпитања. Гласник Црквени часопис Гласник излази од 1970. Гласник има велику мисионарско просветну улогу у ширењу јеванђелске истине и православне вере, историје, књижевности и просвете. Гласник излази неколико пута годишње и поред своје просветне улоге има за циљ да очува за нове генерације извештаје о црквеним и народним прославама и догађајима. У Гласнику се такође најављују предстојећа дешавања и сва остала обавештења из живота наше црквеношколске заједнице. Гласник редовно излази и штампа се у просеку од 300 до 600. Дугогодишњи главни и одговорни уредник Гласника је протојереј ставрофор Мирослав Дејанов се стара да уз помоћ својих сарадника Гласник редовно излази. Гласник излази благодарећи добровољним прилозима читалаца. Фолклорна Група Вук Караџић Фолклорна група Вук Караџић је основана у Ванкуверу далеке 1970. непосредно после оснивања Црквеношколске општине Свети Сава са жељом да кроз своју игру негује и чува од заборава нашу културу и обичаје. Многе генерације младих 30 Божићни ГЛАСНИК

ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ су кроз фолклор заволеле сву лепоту игре, песме и дружења створила су се дивна пријатељства која и дан данас трају. Група окупља играче свих узраста и својим радом и успесима, постала је достојан представник српске фолклорне традиције у Ванкуверу и шире. Вук Караџић негује аутентичне игре, песме и обичаје како из Србије тако и из осталих српских предела. Комплетан сценски доживљај употпуњује мноштво оригиналних народних ношњи које су с великом љубављу прикупљане годинама. Група с поносом наступа у разноликим ношњама и са бројним кореографиј и наступа на фестивалима и свечаностима и увек сз пропраћени громким аплаузима и одушевљењем публике. Протекле две сезонае су биле јако успешне и препуне занимљивих догађаја. Путовали су у Портланд и наступали на Српском фестивалу. Затим су прославили 40 година постојања и одржали концерт поводом прославе. Такође су поново успешно организовали Староградске вечери и гостовали су и наступали су у Торонту. Данас Фолклорна група има неколико ансамблова и броји преко 100 чланова разних узраста и има неколико учитељица. Поред редовних ансамлова фолклорна група има и огранак за искусне играче под називом Ветерани. Библиотека На Видовдан 1999.године, званично почиње са радом Прва српска библиотека у Ванкуверу, при Цркви Свети Сава. Тим поводом одржано је и дивно предавање уваженог професора са Филолошког факултета Божићни ГЛАСНИК 31

ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ у Београду господина Бранка Кнежевића, на тему Историјат књиге и библиотекарства, од првих векова до данас. Прикупљање књига је базирано на поклонима појединаца. Израђене су и чланске карте. Прикупљено је преко 2500 разноврсних и вредних књига. Досада је уписано 250 чланова. Урађена је каталогизација свих књига, маркирање, класификација и установљена картотека и регистар како књига, тако и чланова библиотеке, трудом о. Всеволода Драчинског. Главни трудбеници од почетка рада библиотеке су наши православни Бугари, Никола Иванов и Магдалина Велизарова, који своје знање и љубав према књизи преносе и на чланове библиотеке и верне читаоце. У раду им помажу Милан Саблић и Кристин Стојаковић Манзер. Библиотека је комплетно реновирана, купљене су нове полице за књиге и проширена је просторија за библиотеку. Библиотека је поново кренула са радом сваке недеље од 12:00 до 13:00 часова. Фолклорна група ГРАДИНА 1979 године при црквено-школској општини Свети Сава у Ванкуверу, организована је фолклорна група ГРАДИНА, за одрасле чланове и родитеље деце која су играла у групи ВУК КАРАЏИЋ. Учитељ играња госпођа Нада Путник, имала је као идеју, да чланови групе науче већи број српских кола и да их представљају широј ванкуверској - мултикултурној заједници. Програм рада групе ГРАДИНА није се ограничавао једино на учење већег броја српских народних игара, већ и на упознавање са изворном народном музиком и песмама, и богатством и разноврсношћу народних ношњи из разних српских крајева. Поред научених игара, чланови групе су, на подстицај Наде и Радована Путник, набављали или сами израђивали, ношње из својих завичаја. Многе лепо извезене кошуље и прегаче су тада направљене. Фолклорна група ГРАДИНА је поред наступа на свечаностима у сали црквеног дома, имала и јавне наступе, одазивајући се на позиве школа, старачких домова, месних центара и оснивача Фолк - фестивала. Најзначајнији наступ групе је био на светској изложби ЕКСПО 86, где је ГРАДИНА три пута изводила свој програм и била једина група која је представљала српску заједницу. Сваки наступ групе ГРАДИНА био је коришћен и за представљање, показивање и објашњавање богатства, разноврсности и посебности народних ношњи из разних српских крајева. Кроз друштво је обучено педесетак чланова. ГРАДИНА је са краћим прекидима радила све до године 2000, а крајем 2001 године, поново је постала активна и наставила са радом. 32 Божићни ГЛАСНИК

Распоред богослужења субота, 7. јануар, РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО - БОЖИЋ 10:30 Света Литургија недеља, 8. јануар, САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 10:30 Света Литургија понедељак, 9. јануар, СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН 10:30 Света Литургија субота, 14. јануар ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА. СВ. ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ НОВА ГОДИНА 10:30 Света Литургија недеља, 15. јануар 10:30 Света Литургија среда, 18. јануар КРСТОВДАН 10:30 Света Литургија Освећење воде четвртак, 19. јануар БОГОЈАВЉЕЊЕ 10:30 Света Литургија Освећење воде петак, 20. јануар САБОР СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА ЈОВАНДАН 10:30 Света Литургија недеља, 22. јануар 10:30 Света Литургија петак, 27. јануар СВЕТИ САВА ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ 10:30 Света Литургија субота, 28. јануар 18:00 Вечерње богослужење недеља, 29. јануар 10:30 Света Литургија ПАРОХИЈСКЕ СТРАНЕ Света Литургија се одржава сваке недеље и празника када је црвено слово. Божићни ГЛАСНИК 33

БОГОСЛОВЉЕ Шта је то богослужење? Богослужење је, по речима светога оца Јована Кронштатског, узајамно служење Бога људима и људи Богу, или срдачни, захвални, побожни отклик човеков на љубав, правду, силу и добро промишљање Божје о људима, пројављене у стварању видљивог света ради човека, као цара твари, и сладак разговор са Богом, слављење Бога и молба за своје потребе. У нашем православном богослужењу садржи се велико духовно богатство. Оно је веома богато садржајем и поуком. Оно побуђује на молитву, оно пева и слави Бога и светитеље Његове и захваљује Му за сва Његова неисказана доброчинства. Дивно и прекрасно и разнолико је састављено богослужење у нашој Цркви. Ту је сва људска душа, са свима њеним немоћима и грехопадима, са свима осећањима љубави, захвалности и дивљења Створитељу, Промислитељу и Спаситељу своме, са свим својим потребама. У списима Старог и Новог завета, у свештеним читањима и песмама, особито у канонима и житијама светих, Црква представља живе обрасце свих врлина, које радују душе свих присутних. У православној цркви одржавају се Свете Литургије у јутарњим часовима сваке недеље и црквеног празника. У манастирима богослужења се одржавају сваког дана. Такође се и у парохијским црквама у вечерњим сатима одржава Вечерње богослужење и Бденије, затим Јутрење, а у току Васкршњег поста служи се Литургија Пређеосвећених дарова. Верни који су крштени и који су се постом, молитвом и исповешћу припремили, Питања и одговори могу се причестити на Светој Литургији. Зашто треба да присуствујем богослужењу? Богослужење животворно делује на човекову душу и све њене моћи: разум, срце и вољу. У њему се, с једне стране, непрестано слика доброта, премудрост, свемогућство, величина, истинитост, светост и ваздашња сила Божја, којом је Он све створио, одржава и управља свим створеним. Сви верни који присуствују богослужењу освежавају се благодаћу Светога Духа и оснажују се да би као истински хришћани живели на земљи небеским, светим животом, у сједињењу са Богом, у заједници за Божијим анђелима небеским и са свима светима. Оно подиже човека кад падне у грех, обнавља, просвећује, очишћава, освећује, теши, храни, јача и сједињује са Богом. Молитвене песме, читања из књига Старог и Новог завета неисцрпна су ризница за ум, за срце благородно које верује, нада се и љуби, за активну вољу. Богослужење поучава, просвећује, исправља, очишћава, лечи, обнавља, укрепљује, узвишује, оживљава, обожује, утешава, и уопште васпитава благодаћу Духа Светога душе хришћанске у свакој врлини руководећи их ка вечном животу и припремајући их да постану небески грађани. Црква, као добра мати којој на срцу лежи вечно добро њене деце, врши богослужења и позива децу своју да њеном богослужењу уредно присуствују, у свом вечном интересу. 34 Божићни ГЛАСНИК

Будите као дјеца - празник Дјетињци Епископ Григорије нашој Цркви, а нарочито у У богатом предању нашег народа, недјеље пред Божић су и по смислу и по садржају своме у потпуности окренуте овом великом Празнику. И док нас Црква, са једне стране, кроз богослужбене пјесме и химне уводи у ову велику, небо-земну тајну Божијег очовјечења, са друге стране, дуга и богата традиција нашег народа изобиљем најразличитијих, дубоко смислених обичаја које брижно чува кроз вјекове и сама нас уводи у свечано празнично расположење, припремајући нас за свјетлост, радост и топлину којима је овај празник преиспуњен. Ова недјеља, трећа пред Божић, у народу је позната као недјеља Дјетињаца. У тај дан, који је уистину празник све дјеце, она бивају везана од стране родитеља али и свих старијих са којима се сусрећу и од ових уза се дријеше, тј. ослобађају - припремљеним даровима. Ово везивање и дријешење, којима започиње тај претпразнички циклус обичаја, осим што ствара једну топлу и веселу празничну атмосферу има и дубљи, озбиљнији, по свему хришћански смисао. У њему нам, се кроз игру, даје и открива велика истина о односу љубави и слободе. Ово везивање подсјећа на нашу честу, дубоко људску и дубоко острашћену потребу да оно што волимо макар и на силу вежемо за себе, али и на нашу сопствену поробљеност и спутаност страстима и жељама чији робови својевољно постајемо. Са друге стране, давање дара који постаје откуп за нашу слободу показује да љубав не може бити добијена на силу, да се она не може ничим условити нити приморати већ да је увијек и једино дар. Тај дар (дар као израз слободне љубави) не само да онога који га пружа ослобађа ропства, већ укинувши старе, наметнуте свезе, успоставља међу људима нове, слободно засноване, много чвршће и неупоредиво трајније. Учимо из овог празника да се љубав не узима већ добија; свједочимо да је свака друга привезаност осим привезаности за Христа, у ствари најобичније ропство. И ето у народу, кроз обичај сачуване, дубоке истине наше вјере: нема љубави без слободе, нити слободе без љубави. Није ли и Христос, Бог Који живи у неприступној слави, волећи нас слободно баш због те љубави дао себе у ропство палој људској природи, да бисмо Његовим добровољним ропством ми, гријехом поробљени, били ослобођени? Будући током вјековног турског ропства спријечен да своју вјеру исповиједа отворено, у храмовима, кроз прелијепа и дубоко смислена богослужења наше Цркве, наш народ ју је неоскврњену и чисту сачувао у овим својим благословеним хришћанским ТРАДИЦИЈА Божићни ГЛАСНИК 35

БОГОСЛОВЉЕ обичајима. Зато их Црква и данас, када своју вјеру живи слободно, чува и његује са неумањеном љубављу и брижношћу. Празник Дјетињаца почетак је тронедјељног циклуса, који се наставља наредне недјеље кроз празник Материца, а завршава у недјељу посљедњу пред Божић празником Отаца. Видимо у свему овоме још једну особеност Божића, а то је да је он више од свих других - породични празник. Почиње овај циклус празником дјеце, јер Божић и јесте Празник Богомладенца посматрају трбух мајке која је у благословеном стању очекујући рођење дјетета, тако и сви ми вјерни, очију упртих у своју Мајку-Цркву са нестрпљењем очекујемо рођење Богомладенца. И можда управо због тога што се у овом Празнику Христос не јавља ни као Цар, ни као Судија, ни као велики и силни Господар васељене, већ као мало и нејако дијете, можда се баш због тога нико не радује Божићу као дјеца. Неким својим, код нас отупјелим чулом препознају земаљска дјеца у новорођеноме Христу Вјечно, Божанско Дијете, Које се попут њих Заиста, нико као дијете својом безазленошћу, невиношћу и чистотом не посвједочује да смо боголика бића. осмијех и поглед дјетета најбоља су потврда тога да смо икона Његова. Христа, тог Божанског Дјетета, малог Бога, Богића (одакле и потиче име Празника). Сљедећа, средишња недјеља Материца је празник мајки, јер мајка је та која је спона, мост, она која повезује, а посљедња, недјеља Отаца, подсјећа нас да Бог наш, Небески Отац, Који као дар Своје слободне љубави даје Самог Сина Свога, Христа Који се рађа и постаје онај Његов откуп за наше гријехе. Уои Божића сви очекујемо нешто за нас велико и значајно. Како је говорио један од Отаца наше Цркве - попут дјеце која са нестрпљењем игра, и кроз игру ствара од праха земаљскога свјетове. О Христовом дјетињству у Светом Писму није написано много. Међутим, оно што је Он Сам говорио о дјеци показује колико их је волио. Не само љубављу којом јачи воли слабијег, не само љубављу која значи наклоност. Христова љубав према дјеци прије свега је препознавање у њима онога што човјека чини сличним Богу, онога што му враћа и у њему обнавља првобитну чистоту и љепоту лика. 36 Божићни ГЛАСНИК

БОГОСЛОВЉЕ Заиста, нико као дијете својом безазленошћу, невиношћу и чистотом не посвједочује да смо боголика бића. A осмијех и поглед дјетета најбоља су потврда тога да смо икона Његова. Дијете не инсистира, није спутано плановима и интересима, не подозријева и не познаје лицемјерје. Цијелог себе даје у игри кроз коју пројављује и одговорност, и креативност, и све дарове своје. Дијете вјерује лакше и дубље од одраслих, зато што вјери приступа једноставно. Не сумњајући и не престајући да посматра све оно се свим бићем диви тајни. Зато је велика тајна Христовог Рођења за дијете увијек извор радости и усхићења. У њему су безазленост пастира и мудрост Мудраца сливене у вјеру пред којом се Небо отвара. Наш пад почиње онда када почнемо да напуштамо одлике дјетета. Онда када игру замијенимо проводом, безбрижност многобрижношћу, повјерење сумњом, машту жељама. Допустимо да бар у ове дане дјеца буду наши учитељи, кренимо смјерно за њима у сретање новорођеном Богомладенцу. Допустимо себи радост, свим срцем повјерујмо у чудо - све нас у овим данима позива да будемо. Дјеца Божија! Јер се приближава Царство Божије! Долази Онај кроз кога је све створено. Син Божији постаје и Син Човјечији. Грле се у неизрецивој радости Бог и човјек, Небо и земља! A све што је између њих пјева са анђелима: СЛAВA БОГУ НA ВИСИНИ, A НA ЗЕМЉИ МИР, МЕЂУ ЉУДИМA ДОБРA ВОЉA! Божићни ГЛАСНИК 37

Веронаука за младе Божићни празници и обичаји Иако је Васкрс највећи хришћански празник, празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору! У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Детинци У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио. Материце У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред 38 Божићни ГЛАСНИК

припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Оци или Очеви Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се дреше поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве. Туциндан На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница тукла убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. На Туциндан, по народном веровању, децу не ваља тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева Бадњидан Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић. Божићни ГЛАСНИК 39

ENGLISH SECTION From Man to the God-Man The Heavenly Treasury of Knowledge According to his designation man is created in the image of God and to advance in goodness toward the perfection of the Perfect God As man gave in to the first and, at that time the only temptation, God gently warned him, punished him, but did not cast him away. He promised that He will send him a Saviour who will return him to God. That Saviour is the Son of God, who is coming again to warn us not to stray from the path on which God has directed us, to warn us that without God there is no life. Christ arrived among us at the time, as the Apostle Paul testifies, when the end of time came ; when man denied God and muddied himself to such an extent that he knew no other way out other than self destruction. Christ came to this human mire, to cleanse man, to illumine him with divine light, love, goodness and splendour given to him by God from the beginning of the world and the ages. Christ is God and Man; this is the starting point of Christianity, from which everyone, without exception, must commence. From this point the Evangelists and the Apostles, Martyrs and Confessors, the Holy Fathers and Wonderworkers began. This is the basic dogma of Christianity; from this dogma proceed all other dogmas and facts, as the Holy Ava Justin so eloquently says (Plantings and Harvests, Thoughts, Book 2, Page 272). Christmas is a day of joy, and we during these joyful days, greet each other with the divinely inspired Christian greeting: Peace of God, Christ is born! and we respond with: Indeed He is born! Here is that concise, that strongest symbolism that Christ our Saviour, the long awaited Messiah and Redeemer was born in the city of Bethlehem. And there is no end to this joy. This is joy that is greater that the joy of Pascha, for had Christ did not come there would be no Resurrection. The Nativity of Christ is the parent of all other feast days. Christmas is the first Christian feast day, which by its light enlightened the children of Adam and brought joy into their souls; the first sweet day among 40 HERALD

Christ is Born! Indeed, He is Born! thousands of bitter days of the pagan world. Prior to Christ the human race did not about the love of the Father towards His children, nor of the love of His Children for the Father (St. Nikolaj the Bishop, Missionary Letters, Thoughts of Bishop Nikolaj, page. 224). Celebrating Christmas, we celebrate the birth of God in human flesh, the rebirth of earthly man into a heavenly angel, into His Icon. Christmas prepares us for as a new man renewed from within. And, without the knowledge of God and without His love this cannot take place. Christ teaches us that without God there is no path, no truth, and no life. All earthly knowledge without God is only suffering for our soul. And, all joy is in the knowledge of the One who is the source of all knowledge that directed us, the unlearned, to go and preach in various languages teaching people about God. The Holy Bishop Nikolaj concludes: The greatest earthly knowledge without that knowledge (about God), is a great misfortune. Today, when the earth trembles from dangerous earthly movements and economic misfortunes, we need to know that the greater the earthly wealth without the main one, the heavenly wealth, is an even greater misfortune. Christ alone can give us both the earthly as well as the heavenly good things and protect the great expert from abusing his knowledge and the great rich man from abusing his wealth. (St. Nikolaj. May our joy this year be in the knowledge and the wealth given to us by God, from the Christ Child who brings us Peace,and not from the peacemakers of this world frighten us daily. Peace of God Christ is born! Indeed He is born! +Georgije, Bishop of Canada ENGLISH SECTION HERALD 41

ENGLISH SECTION The Holy Eucharist The Bread of Life Eucharist is traced to the Last Supper at which Christ instructed His disciples to offer bread and wine in His memory. And He took bread, and gave thanks, and brake it, and gave unto them, saying, This is my body which is given for you: this do in remembrance of me. Likewise also the cup after supper, saying, This cup is the new testament in my blood, which is shed for you. (LK.22:19-22) We start our life as Orthodox Christians in the Orthodox Church by Holy Baptism and Chrismation, we are received into Christ s Church and are sealed with the Holy Spirit. We are then prepared to receive our Heavenly food, the Body and Blood of our Lord Jesus Christ in the Holy Eucharist The Holy Eucharist is the oldest experience of Christian Worship as well as the most distinctive. Eucharist comes from the Greek word which means thanksgiving. In a particular sense, the word describes the most important form of the Church s attitude toward all of life. The origin of the Eucharist is traced to the Last Supper at which Christ instructed His disciples to offer bread and 42 HERALD Very Reverend Stephen Slipko wine in His memory. The Eucharist is the most distinctive event of Orthodox worship because in it the Church gathers to remember and celebrate the Resurrection of Christ and, thereby, to participate in the mystery of Salvation. Eastern Orthodox Christians have been invited by Almighty God to his great banquet. And we should be careful about making excuses for not attending it. We should be very grateful for this magnificent supper of the Lord s for it is for our soul. Jesus once said, A man cannot live on bread alone. He must also feed his spirit. This feast is the blessed Eucharist, Holy Communion. In this supper we unite ourselves with Christ Himself; He comes down to dwell in us and share our life. Behold, I stand at the door and knock, and the Lord said, And if any will hear My voice and open the door, I will come in and sup with him and he with me. At every Divine Liturgy, every Sunday and Holiday of the year, the invitation is sounded: with the fear of God, and love and faith, draw near. God s priest call children to partake of this feast in all their innocence and purity; they call the young to feed on Him to satisfy all

the needs of their growing bodies and souls; they call on parents not to neglect the table God has so lovingly provided; they call on the aged to acquaint themselves now with the Food they shall eat in all eternity. They call on the rich and remind them of this precious Food, the Blood and Body of Christ. We as Orthodox Christians are to receive Christ s body which was crucified and His blood shed on the Cross. We receive the benefits of Christ s sacrifice by coming to him in faith, And Jesus said unto them, I am the bread of life: he that cometh to me shall never hunger; and he that believeth on me shall never thirst. (JOHN 6-35) The institution of the Holy Eucharist can be found in Mark 14:22-26, Luke 22:15-20 and Matthew 26-26. Jesus Christ himself instituted the Holy Eucharist, the long-awaited messianic banquet. To which He admits even Judas to be present, seeking by all means to save him. These words are repeated in the Divine Liturgy at the invitation of Christ to receive his body and blood. Thus it is clear we are invited to a feast, to the Last Supper, at which we become truly united to Christ when we receive His Blood and Body. He gave thanks to teach us. How we should celebrate this sacrament. That he comes willingly to His Passion, and whatever we may suffer, to bear it as He did; thankfully. The Old Covenant was sealed with the blood of bulls and goats. The New Covenant is sealed by the gift of Christ, who shed His own blood to reconcile us with God and reunite us to Himself. He calls it the blood of the New Covenant, that is, God s promise, the new Law. By new He means we now have immortal and incorruptible Life, eternal live in Heaven the Kingdom of God. Shortly after the resurrection of Christ it was common for the follower s of Christ, Christians, to celebrate the Holy Eucharist every time that they would get together, in the name of Christ. It is the responsibility of every Orthodox Christian that attends the Divine Liturgy to receive the Blood and Body of Christ through the Holy Eucharist. God s banquet is ready. We have been invited to partake of the Holy Eucharist. ENGLISH SECTION HERALD 43

ENGLISH SECTION When an Orthodox attends the Divine Liturgy, it is not as an isolated person who comes simply to hear a sermon. Rather, he comes as a member of the Community of Faith who participates in the very purpose of the Church, which is the Worship of the Holy Trinity. Therefore, the Eucharist is truly the center of the life of the Church and the principal means of spiritual development, both for the individual Christian and the Church as a whole. Not only does the Eucharist embody and express the Christian faith in a unique way, but it also enhances and deepens our faith in the Trinity. This sacrament-mystery is the experience toward which all the other activities of the Church are directed and from which they receive their direction. INSTEAD OF OFFERING AN EXCUSE, LET US PROFER AN EMBRACE, AND RECEIVE THE HOLY EUCHARIST WITH LOVE. Before partaking of Holy Eucharist all faithful have to be baptized and have to be prepared with a lent and confession. You should seek a blessing of your priest. For any information about how to prepare to partake Holy Communion please contact our priest Father Miroslav Dejanov at 604-321- 9750. Prologue of St. Bishop Nikolaj Velimirovic Rastko Nemanjic the third son of Zupan (Tribal Leader) Stefan Nemanjic and his wife Ana. Rastko was tonsured a monk in 1192 and was given the name of Sava at the monastery of St. Panteleimon on Mount Athos. Soon after he went to the monastery of Vatopedi. In 1196 Zupan Stefan Nemanja left his kingdom of Raska and became a monk and took the name Simeon where he was tonsured at the monastery of Studenica which he had endowed some years earlier. Two years later Simeon, together with Sava founded the Monastery of Hilandar on Holy Mt Athos. Simeon died in 1199 and within a year was canonised and became St Simeon the Myrrh-bearer. Sava was ordained a deacon and a priest at Hilandar and later became an Archimandrite at Thessalonica. Returning to Serbia in 1207 Sava brought with him the Relics of his father St Simeon. With these relics he made peace between his feuding brothers Stefan and Vukan. By the first decades of the 13th Century the Serbian state developed greatly under the wise and Christ loving Nemanjic Family. In 1217 Stefan (Sava s elder brother) became the First-Crowned 44 HERALD

Saint Sava First Serbian Archbishop and Enlightener ENGLISH SECTION Serbian King and in 1219, at the court of the Byzantine Emperor in Nicaea, Sava was consecrated as archbishop by the Ecumenical Patriarch, becoming the first Serbian Archbishop. At this time the Serbian Orthodox Church also became autocephalous (self governing). By 1220 Archbishop Sava published the first Serbian Orthodox Code Krmciju or Nomokanon. A year later he organised a church assembly or council and together with Stefan the First-Crowned, outlined to the leadership and the clergy the dogma of the Christian Orthodox Church. In 1228 Archbishop Sava performed a miracle by resurrecting his dead brother Stefan who later became monk Simon. Today St Simon s relics are at the Monastery of Studenica. Sava as archbishop performed the coronation of Radoslav 1228 and Vladislav 1234 both son s of Stefan the First-Crowned. In 1234 at the Church Council at Zica, Sava thanked all for the title of Archbishop and named his pupil and follower Arsenije as the second Serbian Archbishop. For the second time St Sava departed for the Holy Mountain. On his return he visited Nicaea and then Trnovo the seat of the Bulgarian kingdom. At Trnovo St Sava became ill and passed away to the Lord on the 14th (27th) January 1236. After several attempts with the Bulgarians, King Vladislav finally transferred St. Sava s relics to the Monastery of Mileseva in about 1237. At the end of the 16th century the Ottoman Turks cremated the relics of St Sava at the Vracar Mound in Belgrade on the 27th April (10th May) 1594. On this site stands one of the largest Orthodox Churches in the world. HERALD 45

ENGLISH SECTION Despot Djuradj Brankovic as an Orthodox Confessor and Endower Serbian medieval ruler despot Djuradj Brankovic (1427-1456, George Brankovitch) was known for his strong and decisive faith in God as well as for his faithfulness to the rich spiritual and national heritage. He refused to accept union with the Roman Catholics (Council of Ferrara and Florence 1438-1438) who gave false promises of military assistance against Turks. His significant answer to the Franciscan John Capistranus was as follows : Ninety years of my life I have lived with this faith poured into my soul by my ancestors and have, as a result, been considered by my people wise, although an unfortunate, man. Now you would like them to think, if I should change, that I became senile of old age and as the commoners say, infantile. I would rather agree to die then betray the Orthodox faith of my ancestors. Djuradj Brankovic as the Endower of Athos Monasteries Brankovic was deemed by contemporaries as the richest monarch in all of Europe; the French knight Bertrand de la Broquierre stated the despot s annual income from the gold and silver mines of Novo Brdo (near Gnjilane in Kosovo) amassed to about 200,000 Venetian ducats. Among other of the Despot s sources of income, there are his possessions in the Kingdom of Hungary, for which expenses were covered by the Hungarian crown. The annual income from them alone was estimated to 50,000 ducats. Since he was one of the richest monarch of his time some of the Athos monastery pledged Despot Djuradj Brankovic for a help. By God s mercy Despot Djuradj thus became a great endower of Athos monasteries such as the monastery Esphigmenou and Agiou Pavlou. In 1447-48 despot Djuradj also provided funds to the Byzantines to repair the city walls of Constantinople. 46 HERALD

Orthodox Upbringing of Children From The Orthodox World View by Fr. Seraphim Rose We must be ready every day to answer the influence of the world by the principles of a sound Christian upbringing. This means that what a child learns at school must constantly be checked and corrected at home. We cannot assume that something he is going to learn at school is simply something that is profitable or secular and has nothing to do with his Orthodox upbringing. He may be taught useful skills and facts (although many schools today are failing miserably even at this; many school teachers tell us that all they can do is keep the children in good order in class without even teaching them anything), but even if he gets this much, he is also taught many wrong attitudes and philosophies. A child s basic attitude towards and appreciation of literature, music, history, art, philosophy, even science, and of course life and religion must come first of all not from school, for the school will give you all this mixed up with modern philosophy; it must come first from the home and Church, or else he is bound to be miseducated in today s world, where public education is at best agnostic, and at worst openly atheistic or anti-religious. Parents must know just what kind of music their children are listening to, what is in the movies they see (listening and seeing together with them when necessary), what kind of language they are exposed to and what kind of language they use, and give the Christian attitude to all this. Television must be supervised to avoid the poisonous effects of this machine which has become the leading educator of anti-christian attitudes and ideas in the home itself, especially to the young. I speak about the raising of children because this is where the world first strikes its blows at Orthodox Christians and forms them in its image; once wrong attitudes have been formed in a child, the task of giving him a Christian education becomes doubly difficult. But it is not only children, it is all of us, who are facing the world which is trying to form us in anti- Christianity, by means of schools, television, movies, popular music, and all the other influences that pound in upon us, most of all in the big cities. We have to be aware that what is being pounded in upon us ENGLISH SECTION HERALD 47

ENGLISH SECTION is all of one piece; it has a certain rhythm, a certain message to give us, this message of self-worship, of relaxing, of letting go, of enjoying yourself, of giving up any thought of the other world, in various forms, whether in music, or in movies, television, or what is being taught in schools, the way subjects are emphasized, the way the background is given, and everything else; there is one particular thing which is being given to us. It is actually an education in atheism. We have to fight back by knowing just what the world is trying to do to us, and by formulating and communicating our Orthodox Christian response to it... The child who has been exposed from his earliest years to good classical music, and has seen his soul being developed by it, will not be nearly as tempted by the crude rhythm and message of rock and other contemporary forms of pseudo-music as someone who has grown up without a musical education. Such a musical education, as several of the Optina elders have said, refines the soul and prepares it for the reception of spiritual impressions. The child who has been educated in good literature, drama, and poetry and has felt their effect in his own soul that is, has really enjoyed them will not easily become an addict of the contemporary movies and television programs and cheap novels that devastate the soul and take it away from the Christian path. The child who has learned to see beauty in classical painting and sculpture will not easily be drawn into the perversity of contemporary art or be attracted by the garish products of modern advertising and pornography. The child who knows something of the history of the world, especially in Christian times, and how other people have lived and thought, what mistakes and pitfalls people have fallen into by departing from God and His commandments, and what glorious and influential lives they have lived when they were faithful to Him will be discerning about the life and philosophy of our own times and will not be inclined to follow the first new philosophy or way of life he encounters. One of the basic problems facing the education of children today is that in the schools they are no longer given a sense of history. It is a dangerous and fatal thing to deprive a child of a sense of history. It means that he has no ability to take examples from the people who lived in the past. And actually, history constantly repeats itself. Once you see that, it becomes interesting how people have answered problems, how there 48 HERALD

ENGLISH SECTION have been people who have gone against God and what results came from that, and how people changed their lives and became exceptions and gave an example which is lived down to our own times. This sense of history is a very important thing which should be communicated to children. In general, the person who is well acquainted with the best products of secular culture has a much better chance of leading a normal, fruitful Orthodox life than someone who knows only the popular culture of today. One who is converted to Orthodoxy straight from rock culture, and in general anyone who thinks he can combine Orthodoxy with that kind of culture has much suffering to go through and a difficult road in life before he can become a truly serious Orthodox Christian who is capable of handing on his faith to others. Without this suffering, without this awareness, Orthodox parents will raise their children to be devoured by the contemporary world. The world s best culture, properly received, refines and develops the soul; today s popular culture cripples and deforms the soul and hinders it from having a full and normal response to the message of Orthodoxy. Therefore, we can use the best things the world has to offer in order to go beyond them; everything good in the world, if we are only wise enough to see it, points to God, and to Orthodoxy, and we have to make use of it. HERALD 49

ENGLISH SECTION Saint Sava Celebration Saint Sava Serabian Eastern Orthodox Church with Godfathers of slava Dragan and Jelena Djurdjevic extend invitation to all parishioners, Serbs and Serbian youth and children, to come and rejoice with us for our Slava. Program of Saint Sava Celebration Friday, January 27, 2012 10:30 Divine Liturgy Blessing of Slava Cake Saturday, January 28, 2012 18:00 Vespers 19:30 Slava Dinner 20:30 Performing Arts Entertainment 20:00 Dance with Live Music Sunday, January 29, 2012 10:30 Divine Liturgy 12:00 Slava Lunch 13:00 Academy Performers: Saturday: Folk Group Vuk Karadzic, I Ensemble and Veterans Sunday: Folk Group Vuk Karadzic and Serbian School Saint Sava 50 HERALD

ДУХОВНЕ ПОУКЕ Псалам је струјање тишине у душу, извор мира... Псалам је посредник пријатељства, зближење међу удаљенима, помирење завађењих. Св. Василије Велики Жена својим врлинским животом морално чува целу нацију, али она је и уништава својим неморалом. Св. Василије Велики Требало би да знате да је живот пут очишћења. Без нашег Господа Исуса Христа живот на земљи нема никаквог смисла. Без обзира како Ви гледате на то, живот је све само не логичан. Св. Нектарије Егински О мислима... Сви зидови твоје тамнице, душо моја, састоје се из твог страха од света, из твоје жеље за светом и твојих мисли о свету. Св. Владика Николај Свагда се сећај Бога, па ће твој ум постати небо. Преп. Нил Синајски Не смемо да делимо људе: овај ми је симпатичан, овај антипатичан. Јер онда сте овој другој особи објавили рат. У духовном свету мисли су јасне као говори, оне се чују. Господ нам је показао какви треба да будемо: смирени, понизни, покорни вољи Божјој. Али, ми хоћемо све да устројимо по нашем мишљењу. Мучимо сами себе, измучимо се и ништа нисмо урадили! Неће овај свет како ми мислимо. Ако добре мисли немамо, нико од духовних отаца, па чак ни светитеља не може нам помоћи. Кад свима упутиш мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте, за кратко време ћеш видети како ће да се мења круг око тебе. Ми можемо да кривимо све и свакога, али смо за своју породицу, за своје окружење и за радно место највише ми сами криви, и то због тога што не обраћамо пажњу на своје мисли, на своје жеље. О. Тадеј