THEORIA 1 BIBLID : (2014) : 57 : p DOI: /THEO P Originalni naučni rad Original Scientific Paper Marko Perić DA LI JE REG

THEORIA 1 BIBLID 0351 2274 : (2014) : 57 : p. 47 62 DOI: 10.2298/THEO1401047P Originalni naučni rad Original Scientific Paper Marko Perić DA LI JE REGULATIVNA KONTROLA NUŽNA ZA PRIPISIVANJE MORALNE ODGOVORNOSTI? APSTRAKT: Libertarijanistička koncepcija slobode volje temelji se na principu alternativnih mogućnosti - shvatanju po kome je agent moralno odgovoran samo ukoliko je u datim okolnostima mogao da učini drugačije. Autor ovog rada nastoji da kritički preispita ovaj temeljni princip libertarijanizma, te da utvrdi da li pristup alternativnim mogućnostima predstavlja nužan ili dovoljan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti, ili, pak, nijedno od toga dvoga. Konačno, na osnovu razmatranja čuvenih Frankfurtovih i ostinovskih primera, u radu se brani jedna vrsta kompatibilizma i iznose se osnovne prednosti jedne takve koncepcije slobode volje u odnosu na libertarijanizam. KLJUČNE REČI: Princip alternativnih mogućnosti, libertarijanizam, kompatibilizam, moralna odgovornost, regulativna kontrola, kontrola vođenja, Frankfurtovi primeri, ostinovski primeri. 1. Uvod Jedna od osnovnih zdravorazumskih intuicija povodom problema slobode volje ogleda se u principu alternativnih mogućnosti, tj. u verovanju da je neophodno da neko ima mogućnost da učini drugačije da bismo mu uopšte mogli pripisati moralnu odgovornost. Ovu intuiciju u velikoj meri je doveo u pitanje Heri Frankfurt (Harry Frankfurt) svojim čuvenim primerima. On je pokazao da nekome možemo pripisati moralnu odgovornost čak i onda kada agent nema alternativne mogućnosti, tj. kada agent ne može da učini drugačije. Ovi primeri ukazuju na snažnu potrebu za preispitivanjem osnovnih intuicija i verovanja povodom slobode volje i moralne odgovornosti i u velikoj meri otvaraju put ka zastupanju jednog kompatibilističkog stanovišta. U ovom radu pokušaćemo da pokažemo neke prednosti kompatiblističkog stanovišta u odnosu na libertarijanizam povodom problema slobode volje. Ovaj postupak sastojaće se iz dva koraka, odnosno dve etape. Suština prvog od ova dva koraka odnosiće se na kritiku libertarijanističke koncepcije slobode volje i to preko kritike dvaju osnovnih principa na kojima ona počiva, principa alternativnih

48 Marko Perić mogućnosti i principa krajnje odgovornosti. Druga etapa sastojaće se, pak, u izlaganju razloga zbog kojih smatramo da je kompatibilistička pozicija po pitanju slobode volje utemeljenija i manje opterećena problemima koji su pogubni po libertarijanizam. Međutim, prednosti i nedostaci ovih dveju pozicija biće razmatrani uporedo, tako da neće predstavljati dva potpuno zasebna i nezavisna dela rada. Takođe, u ovom radu ne pretendujemo da izgradimo neku novu kompatibilističku poziciju, niti da damo jedan celokupan prikaz takvog poduhvata. Pre svega, želimo da uporedimo libertarijanizam i kompatibilizam povodom nekih problema slobode volje i da pokažemo nedostatke prvog, odnosno prednosti drugog pristupa u rešavanju tih problema. Osnovni cilj ovog rada sastojaće se u detaljnom ispitivanju principa alternativnih mogućnosti i utvrđivanju da li on predstavlja nužan (ili možda dovoljan) uslov za pripisivanje moralne odgovornosti, ili je, pak, potpuno irelevantan povodom zasnivanja moralne odgovornosti i slobode volje. 2. Alternativne mogućnosti Princip alternativnih mogućnosti je jedan od osnovnih načela na kojima se temelji libertarijanistička koncepcija slobode volje. Naime, libertarijanizam je filozofska pozicija povodom problema slobode volje koja se temelji na dva principa: na principu alternativnih mogućnosti ( alternative possibilities ) i na principu krajnje odgovornosti ( ultimate responsibility ). 1 Principom alternativnih mogućnosti se tvrdi da je neka osoba moralno odgovorna za ono što čini samo ako ima otvorene alternativne mogućnosti, tj. samo ako može da učini drugačije. Libertarijanci, dakle, odbacuju kauzalni determinizam, po kome bi sve radnje koje neka osoba izvodi bile uzrokovane nekim prethodnim stanjem stvari i na osnovu čega ona ne bi mogla da učini drugačije. Budućnost te osobe shvata se kao shema razgranatih mogućnosti, odnosno kao vrt sa stazama koje se račvaju ( garden of forking paths ), kako je to Borhes efektno zapisao. 2 Dakle, ako bi determinizam bio istinit, onda bi čitav život pomenute osobe mogao biti prikazan po- 1 Kane, R., Libertarianism, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. pp. 5-7. 2 Zanimljivo je da gotovo svi koriste ovu Borhesovu sintagmu da bi slikovito predstavili libertarijanističku intuiciju o postojanju alternativnih mogućnosti. Borhes se, međutim, u tekstu koji nosi naslov Vrt sa stazama koje se račvaju, pre svega bavi problemom vremena, a ne problemom slobode volje. Ipak, ova dva problema su međusobno veoma čvrsto povezana, jer se libertarijanistička slika otvorenih mogućnosti upravo zasniva na shvatanju otvorenosti vremena u budućnosti ( open future ). Up. Borhes. H. L., Vrt sa stazama koje se račvaju, Maštarije, Paideia, Beograd, 2006., str. 55-64.

Da li je regulativna kontrola nužna za pripisivanje moralne odgovornosti? 49 moću jedne prave linije koja se od prošlosti proteže ka budućnosti. Libertarijanci, međutim, smatraju da ova slika protivreči osnovnim intuicijama ljudskog razuma povodom slobode volje, kao i da ovakva slika ljudskog delovanja ne ostavlja nikakav prostor za moralnu odgovornost. Naime, pod pretpostavkom da determinizam važi, ako neko učini nešto, on bi to i morao da učini, jer ne može da se uzdrži od činjenja toga. U tom slučaju bi neko mogao da se brani time da to prosto nije bilo u njegovoj moći, jer nije mogao da ne učini ono što je učinio. Sa druge strane, postojanje istinskih alternativnih mogućnosti omogućava nam da osobama pripisujemo moralnu odgovornost kao i da svoj život tretiramo kao još neispisanu knjigu u kojoj je moguće promeniti buduće događaje. Drugim rečima, libertarijanci smatraju da je sloboda volje, a samim tim i moralna odgovornost, inkompatibilna sa eventualnim postojanjem kauzalnog determinizma, te da, prema tome, sloboda volje postoji, a kauzalni determinizam ne. Osnovni zadatak kompatibiliste je, stoga, da ispitujući princip alternativnih mogućnosti utvrdi da li je moralna odgovornost kompatibilna sa kauzalnim determinizmom i da na taj način ospori osnovne libertarijanističke intuicije povodom ovog pitanja. 3 Cilj libertarijanaca je, pak, da sa druge strane pokažu da je sloboda volje, a samim tim i moralna odgovornost, strogo gledano, inkonzistentna sa postojanjem kauzalnog determinizma. Najjači argument koji libertarijanci koriste u ovu svrhu je takozvani konsekvens argument ( Consequence Argument ). 3. Konsekvens argument Kao glavni argument protiv kompatibilizma libertarijanci navode argument koji, po njihovom mišljenju, pokazuje da su sloboda volje i determinizam inkompatibilni. Ovaj argument je nazvan konsekvens argument, a prepoznatljivu formu dao mu je Piter van Invagen (Peter van Inwagen). Konsekvens argument se uglavnom predstavlja na sledeći način: I. Ne možemo ništa da učinimo da promenimo prošlost. II. Ne možemo ništa da učinimo da promenimo prirodne zakone. III. Ne možemo ništa da učinimo da promenimo prošlost i prirodne zakone. IV. Ako je determinizam istinit, naši sadašnji postupci su nužne posledice prošlosti i prirodnih zakona. (Tj. mora biti slučaj da se, s obzirom na prošlost i prirodne zakone, naši sadašnji postupci dešavaju.) 3 Ovde, kao i dalje u tekstu, pod libertarijanizmom pre svega podrazumevamo koncepciju slobode volje koju zastupa Robert Kejn (Robert Kane), dok pod kompatibilizmom podrazumevamo pre svega semikompatibilizam Džona Martina Fišera (John Martin Fischer).

50 Marko Perić V. Dakle, ne možemo ništa da učinimo da promenimo činjenicu da se naši sadašnji postupci dešavaju. 4 Navedeni argument teži da pokaže da ako je determinizam istinit, onda mi nikada ne bismo mogli da učinimo drugačije. Kako sloboda volje zahteva mogućnost da se učini drugačije (princip alternativnih mogućnosti), onda na osnovu nepostojanja ovog principa sledi da i sloboda volje ne postoji. Na taj način libertarijanci pokušavaju da svedu na apsurd pretpostavku da je determinizam istinit. Što se samog argumenta tiče, on se čini veoma ubedljivim, i osnovni zadatak jednog kompatibiliste ogledao bi se u osporavanju ovog argumenta. Međutim, na prvi pogled ovo se ne čini nimalo lakim zadatkom. Većina autora smatra da je bespredmetno dovoditi u pitanje istinitost prvih dveju premisa, a pošto treća premisa predstavlja samo konjunkciju prvih dveju premisa, čini se da je i sa njom sve u redu. Četvrta premisa, pak, samo eksplicira ono što je podrazumevano determinizmom. Takođe, čini se da je i čitav argument valjano izveden, tako da bi bilo teško osporiti njegovu logičku validnost. Po Kejnovim rečima, iako su neki autori dovodili u pitanje po neku od navedenih premisa, najveći broj kritika upućen je na prelaz od treće i četvrte premise do zaključka. Ova shema izvođenja nazvana je principom prenošenja nemoći ( transfer of powerlessness principle ) i sastoji se u stavu da ako neko ništa ne može da učini da promeni neki događaj X, i ako je Y nužna posledica događaja X, onda on ništa ne može da učini da promeni događaj Y. 5 Dakle, ako neko ne može ništa da uradi da spreči da se događaj X dogodi, on neće moći ništa da učini da spreči da se dogodi ni događaj Y, ukoliko je nužno da ako se događaj X desi, onda događaj Y ne može da se ne dogodi. Međutim, uprkos tome što se ovakva shema zaključivanja čini izuzetno plauzibilnom, mnogi kompatibilisti su pokušali da je ospore. Suština njihove kritike zasniva se na analizi značenja termina moći. Naime, oni smatraju da sve zavisi od toga kako interpretiramo sintagmu ne možemo ništa da učinimo... i shodno tome, kako analiziramo značenje termina moći u navedenoj sintagmi. Kompatibilisti predlažu da navedeni termin treba tumačiti na sledeći način. Sintagma neko može da uradi nešto se po njihovom mišljenju može prevesti rečenicom Ako neko želi, odnosno ako pokuša da uradi nešto, on će u tome i uspeti. U tom smislu, ako neko pokuša, na primer, da preskoči ogradu, on će u tome i uspeti, te dakle za njega kažemo da može da preskoči ogradu. 6 Ipak, ova izmena ne menja ništa povodom prvih dveju premisa, s obzirom na to da ako bismo rečenicu Ne možemo 4 Argument navodimo prema: Kane, R., Libertarianism, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 10. 5 Isto, p. 11. 6 Isto, p. 12.

Da li je regulativna kontrola nužna za pripisivanje moralne odgovornosti? 51 ništa da učinimo da promenimo prošlost (ili zakone prirode) tumačili na ovaj način, mogli bismo da prevedemo datu rečenicu na sledeći način: Ako bi neko pokušao da promeni prošlost (odnosno zakone prirode), on bi u tome i uspeo, te stoga, on može to da učini. Međutim, jasno je da je ovaj iskaz lažan, odnosno da mi ne bismo mogli da promenimo prošlost, niti zakone prirode, čak ni kada bismo to želeli ili pokušali, tj. čak ni koristeći novouvedeno značenje termina moći. Stoga je jasno da su premise konsekvens argumenta u kojima se pojavljuje navedeni termin i dalje istinite, dok konkluzija postaje lažna. Ipak, kompatibilistima je upravo ovo dovoljno da zaključe da je argument loš, jer se, po njihovom mišljenju, on sastoji od istinitih premisa i lažnog zaključka. To što, strogo gledano, nismo u mogućnosti da promenimo prošlost, niti prirodne zakone, ne znači da nismo u stanju da preskočimo ogradu ukoliko to želimo. Kompatibilisti, dakle, osporavaju konsekvens argument preko principa prenošenja nemoći, ukazujući na to da je ovaj princip loš. Po mom mišljenju ovakav kompatibilistički napad konsekvens argumenta dvostruko je loš. 7 Prvo, ovakav odgovor kompatibilista temelji se pre svega na mogućnosti ekvivokacije koja se može javiti povodom termina moći u okviru konsekvens argumenta. Naime, kompatibilistička kritika za svoju osnovu uzima jedno zdravorazumsko shvatanje značenja termina moći, kao nečega za šta smo sposobni u najširem smislu te reči, i ovakvo shvatanje primenjuje na tumačenje konsekvens argumenta. Međutim, moći koje se javlja u konkluziji nije isto moći shvaćeno ovako široko, već predstavlja mogućnost s obzirom na kauzalni determinizam. Ukoliko su date činjenice prošlosti i prirodni zakoni, nemoguće je ne učiniti ono što je uzrokovano datim uslovima. U tome se ogleda suština kauzalnog determinizma. Dakle, ako su dati uslovi uzrokovani činjenicama prošlosti zajedno sa nužnošću prirodnih zakona, sadašnjost je nemoguće izmeniti. Ovde se ne radi o tome da li je neko u stanju da preskoči ogradu, već da li je mogao da učini drugačije, tj. da li je mogao da je ne preskoči, ako su dati uslovi uzrokovani činjenicama prošlosti zajedno sa nužnošću prirodnih zakona. Jasno je da se ovo ne bi moglo desiti, s obzirom na samu definiciju kauzalnog determinizma. Sa druge strane, kompatibilistička kritika, ovako koncipirana, ne samo da ne osporava konsekvens argument, već dovodi u pitanje i sam kompatibilizam. Osporavajući činjenicu da se iz nemogućnosti promene prošlosti i prirodnih zakona ne može izvesti nemogućnost nekog konkretnog postupka (postupka iz konkluzije konsekvens argumenta), kompatibilisti dovode u pitanje i sam princip kauzalnog 7 Ovde ne uzimam u razmatranje libertarijanistički odgovor na pomenutu kritiku kompatibilista, jer smatram da njihova odbrana nije dovoljno utemeljena i čvrsta. Ja ću pokušati da izložim jednu inherentniju kritiku ovakvog kompatibilističkog napada na konsekvens argument, a da zatim, najpre predložim, a zatim i izložim jedan drugačiji pristup rešenju problemâ koje konsekvens argument za sobom povlači.

52 Marko Perić determinizma, sa jedne strane, i uvode mogućnost za postuliranje principa alternativnih mogućnosti, sa druge strane. A upravo je to ono što je libertarijancima potrebno i što je zapravo bila težnja konsekvens argumenta. Dakle, izložena kritika ne samo da ne pogađa libertarijanizam, već predstavlja i ozbiljnu pretnju za sam kompatibilizam. Stoga, po mom mišljenju, treba odbaciti ovakvu kritiku konsekvens argumenta. Pravi zadatak za kompatibilizam bi zapravo trebalo da se sastoji u prihvatanju konsekvens argumenta i argumentisanju da kauzalni determinizam, iako isključuje mogućnost da se učini drugačije, ne isključuje i mogućnost pripisivanja moralne odgovornosti. Drugim rečima, zadatak kompatibiliste sastoji se u prihvatanju pretpostavke da kauzalni determinizam važi, kao i posledice koja iz toga sledi, tj. u prihvatanju činjenice da ne važi princip alternativnih mogućnosti, i argumentisanju da ovi uslovi ne isključuju mogućnost pripisivanja moralne odgovornosti. Ovaj zadatak je u velikoj meri omogućio Heri Frankfurt svojim čuvenim primerima. 4. Frankfurtovi primeri U tekstu Alternate Possibilities and Moral Responsibility Heri Frankfurt putem niza primera pokazuje da posedovanje alternativnih mogućnosti ne predstavlja nužan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. Ovaj tekst je u velikoj meri uticao na savremene rasprave o slobodi volje, kao i na same koncepcije kako kompatibilizma, tako i inkompatibilističkih pozicija. Osnovna ideja koju Frankfurt iznosi u ovom tekstu je da je princip alternativnih mogućnosti loše koncipiran i da je potrebna jedna drugačija analiza ovog principa. Princip alternativnih mogućnosti je nešto oko čega se skoro svi filozofi slažu i gotovo ga niko ne dovodi u pitanje. Generalno, on izgleda tako neodoljivo plauzibilan da su ga neki filozofi okarakterisali kao a priori istinu. 8 Ovaj princip se uglavnom izražava stavom da neku osobu smatramo moralno odgovornom zbog onoga što čini samo ako je mogla da učini drugačije. Dakle, suštinu principa alternativnih mogućnosti čini stav da je za moralnu odgovornost neophodno postojanje alternativnih mogućnosti. Upravo ovo Frankfurt želi da ospori u svom tekstu. On najpre razmatra nekoliko primera povodom odnosa prinude i principa alternativnih mogućnosti u cilju odbacivanja doktrine po kojoj prinuda isključuje moralnu odgovornost kao partikularizovana teorija principa alternativnih mogućnosti. Osnovna intuicija povodom problema prinude je da osoba, u situacijama u kojima je pod prinudom, nema alternativne mogućnosti, te da stoga ne može da 8 Frankfurt, H. G., Alternate Possibilities and Moral Responsibility, The Journal of Philosophy, Vol. 66, No. 23, 1969, p. 829.

Da li je regulativna kontrola nužna za pripisivanje moralne odgovornosti? 53 učini drugačije nego što zaista čini. Međutim, Frankfurt pokazuje da bi neko mogao da učini isto ono što prinuda od njega zahteva, ali iz sopstvenih razloga, te da strogo gledano on to ne bi činio zbog prinude i da bi stoga mogla da mu bude pripisana moralna odgovornost. Ipak, ovakve situacije su jako teške za procenu toga da li je data osoba delala iz sopstvenih razloga ili jedino zato što je bila prinuđena na to, te je gotovo nemoguće utvrditi na osnovu kog uzroka je data osoba delala. Sa druge strane, mogli bismo lako pretpostaviti da se data osoba ne povinuje navedenoj prinudi, već da učini upravo suprotno od onoga što je od nje traženo i da prihvati odgovarajuću kaznu. Jasno je, dakle, da u ovim situacijama osobama pod prinudom nije blokiran pristup alternativnim mogućnostima, te da one u navedenim situacijama ipak mogu da učine drugačije. Stoga, razmatrane situacije sa prinudom, strogo gledano, ne predstavljaju primere suprotne principu alternativnih mogućnosti. Međutim, navedene primere možemo izmeniti na sledeći način da bismo izbegli pomenute teškoće. Pretpostavimo da neko, recimo Blek, želi da Džons izvede određeno delo. Putem odgovarajućeg čipa 9 koji je ugradio u Džonsov mozak, Blek je u stanju da prati i u slučaju potrebe interveniše sa ciljem da Džons izvede delo koje Blek želi da ovaj izvede. Blek ne želi da otkriva svoje namere i samo u slučaju krajnje potrebe posegnuće za aktiviranjem čipa koji se nalazi u Džonsovom mozgu. Dakle, sve dok Džons vlastitim izborom i postupcima ide u pravcu ostvarenja željenog dela, Blek ne čini ništa, već samo nadgleda situaciju. Jedino ukoliko Džons odluči da učini nešto drugo u odnosu na željeno delo, Blek će osigurati da ipak dođe do ostvarenja dela koje on priželjkuje da Džons izvede. Šta god da Džons pokuša da izvede ishod će biti isti, izvešće ono delo koje Blek želi da bude izvedeno. Pretpostavimo zatim da Džons odluči da učini željeno delo iz sopstvenih razloga, ne znajući za Blekovu nameru. Blek ne otkriva svoje namere, jer se sve odvija onako kako on želi. Džons čini sve ka ostvarivanju željenog cilja, te stoga Blek uopšte ne mora da reaguje. Jasno je da bi Džons u ovakvoj situaciji snosio potpunu moralnu odgovornost za svoj postupak kao i u situaciji u kojoj su Blek i njegov čip potpuno izostavljeni. U datoj situaciji Džons nije mogao da učini drugačije, ali bi on izveo potpuno isto delo, iz potpuno istih razloga, čak i u situaciji u kojoj bi imao otvoren pristup alternativnim mogućnostima. U navedenom primeru postoje dovoljni razlozi da Džons izvede željeno delo. Od njega ne zavisi direktno koje će delo biti izvedeno, ali posredno zavisi od toga da li će to delo biti rezultat njegovog delovanja ili Blekove intervencije. U oba 9 Obično se navodi čip ili neki veoma pouzdan način praćena i uticaja koji Blek vrši nad Džonsom da bi se izbegli metodološki prigovori s obzirom na nepouzdanost, zavisnost od ljudskih faktora ili fizioloških uslova pomenutih aktera, ukoliko bi se pribeglo nekim drugim vrstama prinude.

54 Marko Perić slučaja on će izvesti potpuno istu radnju, jer ne može da učini drugačije do da izvede ono što Blek od njega očekuje. Međutim, ukoliko to učini iz sopstvenih razloga on će snositi moralnu odgovornost, jer na nju uopšte ne utiče činjenica da je Blek mogao da interveniše u slučaju da je Džons odlučio drugačije. 10 Dakle, iako je nemogućnost Džonsa da izbegne da izvrši željeno delo dovoljan uslov za izvršenje tog dela, ova činjenica ne mora uopšte da predstavlja objašnjenje tog dela. Džons je mogao da pomenuto delo izvrši sledeći sopstvene razloge, a ne zbog toga što nije mogao da učini drugačije. Ova činjenica, dakle, ne igra nikakvu ulogu u objašnjenju ponašanja Džonsa, te stoga ne može da igra nikakvu ulogu u proceni Džonsove moralne odgovornosti. Iz ovog razloga, princip alternativnih mogućnosti je, po Frankfurtovom mišljenju, pogrešan i treba ga izmeniti na sledeći način: neka osoba nije moralno odgovorna za ono što je učinila ako je to učinila samo zbog toga što nije mogla učiniti drugačije. 11 A ovako koncipiran princip alternativnih mogućnosti se, po Frankfurtu, ne sukobljava sa doktrinom po kojoj je moralna odgovornost kompatibilna sa determinizmom. Uvedimo sada termine koje Fišer koristi u tumačenju Frankfurtovih primera radi što jasnijeg uvida o prirodi principa alternativnih mogućnosti. Termini koje Fišer uvodi su regulativna kontrola ( regulative control ) i kontrola vođenja ( guidance control ) 12. Pod kontrolom vođenja Fišer podrazumeva puku sposobnost da neko izvede određeno delo. U ovom slučaju kontrola vođenja predstavlja puku sposobnost, odnosno mogućnost, da Džons izvede delo koje Blek očekuje. Regulativna kontrola bi, pak, predstavljala sposobnost, odnosno mogućnost, da se učini drugačije u datoj situaciji, tj. sposobnost ostvarenja alternativnih mogućnosti. Ukoliko sada analiziramo Frankfurtov primer Fišerovim terminima, mogli bismo reći da je Džons moralno odgovoran čak i u situacijama u kojima nema regulativnu kontrolu nad događajima u kojima učestvuje, ukoliko ima kontrolu vođenja u takvim situacijama. Drugim rečima, iako posedovanje regulativne kontrole, tj. pristup alternativnim mogućnostima, predstavlja dovoljan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti Džonsu, ono ne predstavlja i nužan uslov za pripisivanje iste, jer je, kao što smo iz Frankfurtovog primera videli, sasvim moguće da Džonsu pripišemo moralnu odgovornost čak i u situacijama u kojima nema pristup alternativnim mogućnostima. U ovim slučajevima je dovoljno da je Džons delao iz sopstvenih razloga, tj. da je imao kontrolu vođenja nad radnjom o kojoj je reč. Iako je Blekov plan dovoljan uslov za Džonsov odabir i izvršenje željenog dela, on je irelevantan u proceni Džonsove moralne odgovornosti. Čak i ako bi 10 H. Frankfurt, H. G., Alternate Possibilities and Moral Responsibility, The Journal of Philosophy, Vol. 66, No. 23, 1969, p. 836. 11 Isto, p. 839. 12 Fischer, J. M., Compatibilism, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 57.

Da li je regulativna kontrola nužna za pripisivanje moralne odgovornosti? 55 Blek, zajedno sa čipom ugrađenim u Džonsov mozak, bio odstranjen iz date situacije, Džons bi postupio na potpuno isti način i izvršio potpuno isto delo. Kada je nešto u toj meri irelevantno za ishod dela koje je u pitanju, onda je ono takođe irelevantno i po pitanju moralne odgovornosti Džonsa. Dakle, mogli bismo reći da, ukoliko Džons nije moralno odgovoran, to nije slučaj zbog toga što mu u datoj situaciji nedostaje pristup alternativnim mogućnostima, tj. zbog nedostatka regulativne kontrole nad pomenutim događajima. Drugim rečima, posedovanje regulativne kontrole nije nužno za pripisivanje moralne odgovornosti. Upravo Frankfurtovi primeri pokazuju da je moguće zasnovati moralnu odgovornost čisto na temelju kontrole vođenja. Prema tome, čak i ako bismo konsekvens argument prihvatili kao validan, to ne bi značilo da bismo time morali da se odreknemo moralne odgovornosti. Prihvatanjem konsekvens argumenta prihvatamo da kauzalni determinizam ukida istinski pristup alternativnim mogućnostima, te stoga moramo da se odreknemo regulativne kontrole. Ipak, time i dalje ne odbacujemo mogućnost pripisivanja moralne odgovornosti, s obzirom da je možemo zasnovati čisto na osnovu kontrole vođenja. Nema razloga da pretpostavimo da je determinizam inkonzistentan sa kontrolom vođenja, jer uprkos tome što kauzalni determinizam ukida regulativnu kontrolu, on time ne ukida i kontrolu vođenja. 13 Sada je, dakle, moguće zasnovati moralnu odgovornost čak i pod pretpostavkom da kauzalni determinizam univerzalno važi 14, a to je upravo ono što smo hteli da pokažemo razmatrajući alternativni način pristupa rešenju problemâ koje je konsekvens argument stvorio po kompatibilizam. Međutim, libertarijanci tvrde da je princip alternativnih mogućnosti samo jedan deo njihove koncepcije slobode volje, i to manje važan deo, te da ukoliko insistiramo na tome da princip alternativnih mogućnosti ne predstavlja dobru osnovu za zasnivanje moralne odgovornosti, oni to mogu učiniti, mnogo bolje, putem svog drugog principa slobode volje putem principa krajnje odgovornosti. Naš zadatak je da sada razmotrimo ovaj princip i utvrdimo da li je zaista on značajniji deo libertarijanističke koncepcije slobode volje, kao i to da li je moguće zasnovati moralnu odgovornost na temeljima ovog principa. 13 Isto, p. 61. 14 Fišer ipak upozorava da ne treba prebrzo da zaključimo od kompatibilizma (između moralne odgovornosti i determinizma) s obzirom na primere u kojima su ukinute alternativne mogućnosti na kompatibilizam s obzirom na univerzalno važenje kauzalnog determinizma. Iako je ovaj postupak u principu izvodljiv, on nije nimalo lak i trebalo bi da se sastoji iz najmanje nekoliko koraka. Ovakav argument u koracima mogao bi biti zasnovan na temelju odnosa kontrole vođenja i kauzalnog determinizma. Up. Fischer, J. M., The Importance of Frankfurtstyle Argument, Philosophical Quarterly, Vol. 57, No. 228. pp. 469-471.

56 Marko Perić 5. Krajnja odgovornost Po Kejnovom mišljenju, rasprava o alternativnim mogućnostima predstavlja isuviše slabu osnovu za utvrđivanje inkompatibilizma između slobode volje i determinizma. On smatra da je rasprava o drugom principu na kome počiva sloboda volje daleko značajnija i da predstavlja čvršću osnovu za utemeljenje moralne odgovornosti. Ovaj drugi princip na kome počiva sloboda volje naziva se krajnja odgovornost, i on podrazumeva da izvor ili poreklo naših dela leži u nama, a ne izvan nas i van naše kontrole. Drugim rečima, ovaj princip pretpostavlja da odluke i radnje koje neka osoba izvodi predstavljaju njene vlastite odluke i radnje koje nisu u potpunosti determinisane nekim spoljašnjim okolnostima, bilo biološkim, socijalnim, fizičkim ili nekim drugim. Kejn definiše ovaj princip na sledeći način: Da bi bio krajnje odgovoran za neko delo, agent mora biti odgovoran za bilo šta što je dovoljan uslov ili motiv za izvođenje tog dela. 15 Stoga, princip krajnje odgovornosti zahteva da je bar u nekom trenutku u prošlosti osoba bila izvor, odnosno uzrok, svojih postupaka, jer ako bismo pretpostavili da svi postupci date osobe imaju dovoljne uslove za njihovo dešavanje, to bi značilo da i ovi dovoljni uslovi opet sa svoje strane moraju imati odgovarajuće dovoljne uslove koji ih omogućavaju. Jasno je da bismo onda imali jedan beskonačan regres. Libertarijanci stoga zahtevaju da bar neka dela u prošlosti nisu imala dovoljne razloge za njihovo dešavanje, tj. da su bila nedeterminisana. Samo u tom slučaju bismo mogli biti krajnje odgovorni za svoje postupke. Moguće je, stoga, pretpostaviti da putem određenih postupaka u prošlosti, mi odabiranjem puta kojim ćemo krenuti zapravo izgrađujemo sopstveni moralni karakter, koji će u budućnosti biti dovoljan uslov za uzrokovanje naših dela. Ovakve radnje kojima osoba izgrađuje sopstveni moralni karakter nazivaju se samoformirajući postupci ( self-foming actions ). Na taj način, libertarijanci su u mogućnosti da izbegnu prigovore kao što je, na primer, situacija sa Denetovim primerom o Luteru. 16 Princip krajnje odgovornosti ne pretpostavlja da mi u svakom trenutku moramo da imamo pristup alternativnim mogućnostima, već da neki naši sadašnji postupci mogu biti rezultat izgrađenog moralnog karaktera. To, međutim, ipak ne znači da mi u takvim situacijama nismo odgovorni. Zapravo, po libertarijancima, mi za te postupke nismo direktno odgovorni, jer nemamo pristup alternativnim mogućnostima, ali smo ipak odgovorni indirektno, jer smo odgovorni za 15 Kane, R., Libertarianism, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 14. 16 Dennett, D. C, I Could not have Done Otherwise--So What?, The Journal of Philosophy, Vol. 81. Issue 10, (Oct., 1984), pp. 555-556.

Da li je regulativna kontrola nužna za pripisivanje moralne odgovornosti? 57 formiranje svog moralnog karaktera u prošlosti, putem samo-formirajućih postupaka. Dakle, sledstveno principu krajnje odgovornosti mi ne moramo uvek imati pristup alternativnim mogućnostima da bismo bili odgovorni. Dovoljno je da smo bar u nekim situacijama u prošlosti mogli da učinimo drugačije, i to u onim situacijama u kojima smo izgrađivali svoj moralni karakter. 17 Libertarijanci smatraju da ovakvim ustupkom rešavaju probleme uzrokovane Frankfurtovim primerima i doktrinom po kojoj nedostatak alternativnih mogućnosti ne isključuje moralnu odgovornost. Međutim, oni ne uspevaju u tome, jer ipak pretpostavljaju da bar neki od postupaka koje osoba čini moraju biti takvi da su mogli imati drugačiji ishod. Sve primedbe iznete na račun alternativnih mogućnosti stoga se sada sa pravom mogu uputiti i principu krajnje odgovornosti. Libertarijanci zapravo samo naizgled rešavaju pomenute probleme, pomerajući suštinu problema nazad u prošlost. Bez obzira da li se radi o sadašnjim ili bivšim postupcima, problem alternativnih mogućnosti ostaje centralni problem libertarijanističke koncepcije slobode volje. Dakle, ne samo da princip krajnje odgovornosti ne predstavlja snažniju i originalniju osnovu za utvrđivanje inkompatibilizma slobode volje i determinizma, već on u sebi, kao jedan od ključnih koraka, već sadrži princip alternativnih mogućnosti, za koji smo pokazali da ne može biti zdrava osnova za izgradnju libertarijanističke koncepcije slobode volje i moralne odgovornosti. Međutim, po mišljenju libertarijanaca, kompatibilisti ne uspevaju da shvate pravi odnos između principa alternativnih mogućnosti i principa krajnje odgovornosti i u prilog svojoj koncepciji slobode volje navode argument po kome pristup alternativnim mogućnostima zapravo ne predstavlja dovoljan, već samo nužan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. Ovaj argument oni izgrađuju pozivajući se na poznate ostinovske primere ( Austin-style examples ). 6. Ostinovski primeri Videli smo da pristup alternativnim mogućnostima, tj. posedovanje regulativne kontrole, možemo okarakterisati kao dovoljan ali ne i nužan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti, kako s obzirom na Frankfurtove primere, tako i s obzirom na činjenicu da je moguće da se u nekom trenutku ispostavi da je kauzalni determinizam istinit. U takvim situacijama ne bismo imali pristup alternativnim mogućnostima. Ipak, to ne znači da bi time bila ukinuta moralna odgovornost u potpunosti, jer je moguće utemeljiti moralnu odgovornost samo na osnovu kontrole 17 Kane, R., Libertarianism, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 14

58 Marko Perić vođenja. Kejn, međutim, ističe da je moguće uspostaviti vezu između alternativnih mogućnosti i krajnje odgovornosti, tretirajući princip alternativnih mogućnosti ne kao dovoljan, već kao nužan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. On to čini pozivajući se na poznate ostinovske primere. 18 Ostinovski primeri imaju za cilj da pokažu da je moguće zamisliti situaciju u kojoj osoba ima pristup alternativnim mogućnostima i u kojima su njeni postupci nedeterminisani, ali joj ipak nedostaje sloboda volje. Najkraće izložen Ostinov primer sastoji se u tome da je iskusnom golferu ostao još jedan udarac sa distance od jednog metra da pobedi u golf meču, ali, usled grčevitog trzaja u njegovom mišiću on promašuje udarac. U ovakvim situacijama možemo reći da je on zaista imao alternativne mogućnosti, jer je dobar igrač golfa i u nebrojeno mnogo sličnih situacija u prošlosti bez problema je pogađao. S obzirom da je ishod njegovog udarca nedeterminisan, on je svakako mogao da učini drugačije, odnosno da ubaci lopticu u rupu. Dakle, ovo je primer situacije u kojoj je osoba mogla da učini drugačije i njen postupak je bio nedeterminisan, ali je ovaj postupak ipak posledica greške, slučaja, odnosno nečeg nenamernog i neželjenog. Kejn stoga zaključuje da je posedovanje alternativnih mogućnosti zajedno sa indeterminizmom nedovoljan, ali ipak nužan uslov za slobodu volje. Mogli bismo da zamislimo svet koji je u potpunosti uređen na ovaj način, svet u kome je sve predodređeno od strane Boga, ali se povremeno dešavaju stvari slučajno ili greškom, baš kao u Ostinovom primeru. Kejn tvrdi da u ovakvom nedeterminisanom svetu i pored toga što bismo posedovali mogućnost da učinimo drugačije, to ne bismo činili svojevoljno, već slučajno, te stoga, strogo gledano, u ovakvom svetu ne bi postojala sloboda volje. Jer, ne samo da osoba treba da bude krajnji izvor svojih postupaka, već treba da bude i krajnji izvor svoje volje, odnosno svojih odluka. Takve postupke u kojima osobe donose svoje odluke nakon razmatranja dveju ili više opcija koje stoje otvorene pred njima, Kejn naziva postupcima kojima se određuje volja ( will-setting actions ). Ovakvi postupci mogući su jedino u uslovima u kojima ne samo da su nam alternativne mogućnosti otvorene, već i da u takvim uslovima možemo da izaberemo i učinimo drugačije svojevoljno, namerno i racionalno. Ovaj trostruki uslov koji Kejn zahteva za postupanje, prilikom odabira između dveju ili više alternativa, on naziva uslovima pluraliteta ( plurality conditions ) i, zajedno sa postupcima kojima se određuje volja, on predstavlja nužan uslov za slobodu volje. Navedeni uslovi, na čelu sa principom alternativnih mogućnosti, moraju biti dopunjeni principom krajnje odgovornosti. Jedino na taj način, smatra Kejn, mo- 18 Samo prvi primer koji Kejn navodi je Ostinov, ostala dva su njegova. Up. Kane, R., Libertarianism, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 17. i Austin, J.L., Ifs and Cans in Bernard Berfolsky (ed.), Free Will and Determinism, New York: Harper and Row, pp. 295 321.

Da li je regulativna kontrola nužna za pripisivanje moralne odgovornosti? 59 guće je zasnovati libertarijanističku koncepciju slobode volje. On ovo prikazuje na shematski način: Dakle, imamo sledeći niz zaključaka: 1) sloboda volje zahteva 2) krajnju odgovornost za naše odluke kao i za naše postupke, što dalje zahteva 3) postupke kojima se određuje volja u nekom trenutku u našim životima, što dalje povlači da neki od naših postupaka mora da zadovolji 4) uslove pluraliteta. Ali, ako postupci zadovoljavaju uslove pluraliteta i ako su agenti mogli da učine drugačije svojevoljno, namerno i racionalno, onda su agenti mogli da učine drugačije; i imali su 5) alternativne mogućnosti. 19 Vidimo, dakle, da krajnja odgovornost, kao i sama sloboda volje, u krajnjem slučaju ipak zavisi od posedovanja alternativnih mogućnosti. To znači da ako sloboda volje zahteva postojanje krajnje odgovornosti, onda su bar neki od postupaka iz naše prošlosti takvi da smo u njima mogli da učinimo drugačije. Pokazuje se, ponovo, da ne samo da krajnja odgovornost ne predstavlja temeljniji i značajniji princip na kome počiva sloboda volje, već da u potpunosti zavisi od principa alternativnih mogućnosti. A već smo pokazali da princip alternativnih mogućnosti ne predstavlja valjanu osnovu za utemeljenje moralne odgovornosti, pa samim tim ni za utemeljenje slobode volje. Videli smo, takođe, da je moguće zasnovati moralnu odgovornost potpuno nezavisno od postuliranja principa alternativnih mogućnosti, te da ovaj princip svakako ne predstavlja nužan uslov za moralnu odgovornost, ali da bi, ukoliko je moguća takva situacija u kojoj bi osoba mogla da učini drugačije, ovaj princip ipak mogao biti dovoljan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. Međutim, razmatranje Ostinovog primera jasno nam je pokazalo da možemo imati slučajeve u kojima posedovanje alternativnih mogućnosti ne predstavlja ni dovoljan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. Stoga, možemo zaključiti da princip alternativnih mogućnosti ne predstavlja niti nužan, niti dovoljan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. Ovo predstavlja poguban rezultat po predstavnike libertarijanizma, s obzirom da se čitava njihova koncepcija slobode volje, kao što smo videli, temelji na principu alternativnih mogućnosti. Sa druge strane, kompatibilizam uopšte ne zahteva ovaj princip za utemeljenje moralne odgovornosti, jer je za moralnu odgovornost dovoljna samo kontrola vođenja, a ne i regulativna kontrola. Takođe, kompatibilizam upravo svoju najveću snagu pokazuje u situacijama u kojima se pretpostavlja da ne postoje alternativne mogućnosti, kao i u slučaju pretpostavke da je kauzalni determinizam istinit. 19 Kane, R., Libertarianism, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 21.

60 Marko Perić 7. Zaključak Razmatrajući odnos između libertarijanizma i kompatibilizma, dotakli smo se nekih od najvažnijih problema slobode volje. Pre svega, ispitivali smo principe na kojima počiva libertarijanizam i pokazali da ovi principi ne mogu biti dobar osnov za zasnivanje moralne odgovornosti, pa samim tim ni za zasnivanje slobode volje. Iako je, po rečima libertarijanaca, princip krajnje odgovornosti mnogo bitniji i jači temelj slobode volje, videli smo da ovaj princip u krajnjoj meri ipak svoju plauzibilnost crpi iz vezanosti za princip alternativnih mogućnosti. Ovaj princip se, pak, pokazao potpuno nepodobnim za zasnivanje moralne odgovornosti, a samim tim i za zasnivanje slobode volje. Ispitujući Frankfurtove primere pokazali smo da je moguće zasnovati moralnu odgovornost bez pozivanja na princip alternativnih mogućnosti. Dakle, čak i pod pretpostavkom da nikada nismo u mogućnosti da posedujemo regulativnu kontrolu nad svojim postupcima, moguće je zasnovati moralnu odgovornost na osnovu kontrole vođenja, jer ona nije inkompatibilna sa kauzalnim determinizmom. Na osnovu Frankfurtovih primera zaključili smo da regulativna kontrola, odnosno posedovanje alternativnih mogućnosti, iako ne predstavlja nužan uslov za zasnivanje moralne odgovornosti, ipak može biti dovoljan uslov za pomenutu svrhu. Međutim, ispitujući ostinovske primere, uočili smo da je moguće imati regulativnu kontrolu, u određenim situacijama u kojima vlada indeterminizam, ali da prisustvo alternativnih mogućnosti u ovim primerima ne predstavlja dovoljan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. Stoga, možemo zaključiti da posedovanje regulativne kontrole ne samo da ne predstavlja nužan, već čak ni dovoljan uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. Na osnovu iznetih argumenata možemo lako uvideti da problemi sa kojima se suočava libertarijanizam gotovo i ne dotiču kompatibilizam, te da je stoga jasna prednost potonje koncepcije u odnosu na prethodnu povodom zasnivanja moralne odgovornosti i slobode volje. 20 Marko Perić Beograd 20 Kao što je već rečeno, ovde ne želimo da ulazimo u detaljan prikaz kompatibilističke koncepcije slobode volje, niti da razmatramo moguće prigovore i odgovore na njih, jer bi takav poduhvat u velikoj meri prevazilazio ciljeve i mogućnosti ovog rada. Za detaljniji prikaz kompatibilizma, a posebno semikompatibilizma Džona Martina Fišera, pogledati sledeće radove: Fischer, J.M., The Metaphysics of Free Will: An Essay on Control, Oxford: Blackwell Publishers, 1994.; Fischer, J. M. and Ravizza, M. S. J., Responsiility and Control: A Theory of Moral Responsibility, New York: Cambridge University Press, 1998. i Fischer, J. M., My Way: Essays on Moral Responsibility, New York, Oxford University Press, 2006.

Da li je regulativna kontrola nužna za pripisivanje moralne odgovornosti? 61 Literatura Austin, J. L., Ifs and Cans in Bernard Berfolsky (ed.), Free Will and Determinism, New York: Harper and Row, 1966., pp. 295 321. Borhes. H. L., Vrt sa stazama koje se račvaju, Maštarije, Paideia, Beograd, 2006. str. 55-64. Dennett, D. C., I Could not have Done Otherwise--So What?, The Journal of Philosophy, Vol. 81. Issue 10, (Oct., 1984), pp. 553-565. Fischer, J. M., The Metaphysics of Free Will: An Essay on Control, Oxford: Blackwell Publishers, 1994. Fischer, J. M., My Way: Essays on Moral Responsibility, New York, Oxford, University Press, 2006. Fischer, J. M., Comaptibilism, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. pp. 44-84. Fischer, J. M., The Importance of Frankfurt-style Argument, The Philosophical Quarterly, Vol. 57, No. 228. (July 2007.), pp. 464-471. Fischer, J. M. and Ravizza, M. S. J., Responsiility and Control: A Theory of Moral Responsibility, New York: Cambridge University Press, 1998. Frankfurt, H. G., Alternate Possibilities and Moral Responsibility, The Journal of Philosophy, Vol. 66, No. 23, (Dec.1969.), pp. 829-839. Kane, R., Libertarianism, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. pp. 5-43. van Inwagen, P., The Incompatibility of Free Will and Determinism, Philosophical Studies, Vol. 27. No. 3. (March 1975.), pp. 185-199. Marko Perić Is Regulative Control a Necessary Condition for Moral Responsibility? (Summary) Libertarianist concept of free will is based on the principle of alternate possibilities standpoint which presupposes that an agent has moral responsibility only if, in the given circumstances, he could have done otherwise. The author of this paper tries to review this key principle of libertarianism, and to determine whether the access to alternate possibilities

62 Marko Perić represents necessary or sufficient cause for the assessment of moral responsibility, or neither of that. Finaly, based on the consideration of famous Frankfurt s and Austin-style examples, in this paper is defended a sort of compatibilism, and the main advantages of that kind of free will concept over libertarianism are emphasized. KEY WORDS: The principle of alternate possibilites, libertarianism, compatibilsm, moral responsibility, regulative control, guidance control, Frankfurt s examples, Austin-style examples.