Microsoft Word - Putnik 16

Транскрипт

1 GODINA: III; Broj 16 ИНФОРМАТИВНИ БИЛТЕН ПЛАНИНАРСКОСМУЧАРСКОГ САВЕЗА ВОЈВОДИНЕ Масарикова Нови Сад ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Миливој Ердељан ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК Милорад Обрадовић УРЕДНИШТВО: Боривоје Вељковић, Слободан Лалић, Љубомир Попов, Милан Јаковљевић, Феликс Кривошија, Чедомир Векић ИЗДАВАЧ ПЛАНИНАРСКОСМУЧАРСКИ САВЕЗ ВОЈВОДИНЕ Масарикова 25, Нови Сад SADRŽAJ Đerovica 1999.; Pedro i Goran Popržen Sremac na čelu Seobe Srba; Radivoj Kovačević Mutava Karta; Borislav Stevanović Suva planina Iso Planić IN MEMORIAM: Miroslav Radović: Milivoj Erdeljan Svetosavski izlet na Fr. gori; Borivoje Veljković Kozara 99; Jelena Banić Kopaonik 99; IsoPlanić Planinarski pohod na Cer; Jelica Banić Mast, aleva paprika i so na kriški hleba; Božidar Veljković Putem Jovana Grčića Milenka; Borislav Stanković PSD Orlovac, Novi Sad; Milivoj Erdeljan Planinarski maraton na Fruškoj gori; Milivoj Nastasić Tiraž 140 kom Текстове доставити на адресу савеза ПУТНИК 16 M A Р Т страна 42

2 Djerovica Provodeći juli '99. na Durmitoru, nismo se mogli pohvaliti lepim vremenom. Nezgodno za uspone na vrhove, ali vrlo, vrlo zgodno za druženje i upoznavanje. Tako se jednog kišnog predvečerja u planinarskom skloništu na Lokvicama pojavio Pedro Anduhar, planinar iz Španije. Došao je sa Triglava, prošao Hrvatsku i stigao u Crnu Goru sa namerom da se popne na Bobotov Kuk, najviši vrh Jugoslavije (po njegovom saznanju). Zbog lošeg vremena to je uspeo da uradi tek trećeg dana po dolasku, a do tada smo se družili, pričali o njegovim i našim putovanjima, planinarenju i o još mnogo čemu. Od našeg povratka sa Durmitora pokušali smo nekoliko puta da kontaktiramo sa njim putem a, ali bez uspeha. Već smo bili izgubili svaku nadu kad smo u poštanskom sandučetu našli pismo iz Španije. Ovo je pismo verovatno jedinog planinara koji je uspeo prošle godine da se popne na Đerovicu. Goran Popržen Dragi Jelena i Gorane, kako ste? Dugo vremena je prošlo otkako su moji prijatelji iz Novog Sada seli u autobus i krenuli kući, a ja se pozdravio sa njima u Žabljaku, u Crnoj Gori. Naravno, uvek ste prisutni u mojim mislima, kao ljudi koji su mi pomogli i učinili da se osećam sigurno, koji su me dočekali sa toplim osmehom i koji su nekoliko dana bili moji sapatnici u planini. U zemlji koja je upravo bila razorena zapadnim bombama, našao sam solidarnost i prijateljstvo kod ljudi koji su bili bombardovani. Od vas sam mnogo naučio o ljudskim vrednostima. Hvala vam. To veče kada ste otišli, ja sam ostao u Žabljaku i otišao da pitam za sobu kod žene za koju mi je rekla Jelena. Platio sam 10 DM za noć i sledećeg dana uzeo autobus za Podgoricu. Stigao sam u rano popodne i otkrio da nema autobusa za Skoplje, tako da sam ostao u gradu. Našao sam privatan smeštaj, opet za 10 DM. Sutradan, rano ujutro, seo sam u autobus koji je krenuo ka Rožaju. Pejzaži su bili neverovatni. Planine tako visoke, a doline tako duboke. Stvarno sam uživao u putovanju tog jutra. Mislio sam, nakon što sam bacio pogled na mapu, da će autobus ići direktno od Rožaja za Peć, ali nije. Na kraju je krenuo putem koji nekoliko kilometara prolazi kroz Srbiju. Ubrzo nakon što smo napustili Crnu Goru, zaustavljeni smo na kontrolnom punktu srpske policije. Policajac je ušao u bus, proverio moj pasoš, našao da nemam jugoslovensku vizu i rekao mi da izađem iz autobusa. Bio sam zadržan! Bus je nastavio za Skoplje, a mene su policijskim kolima odveli u policijsku stanicu u Tutin. Tamo sam bio optužen za dve stvari: nisam imao vizu i nisam to prijavio policajcu na kontrolnom punktu. Predveče sam izveden pred sudiju i trebao sam da PUTNIK 16 M A R T strana 43 platim kaznu od 300 DM (ili 3600 din ili 160 US$). Srećom, imao sam dovoljno novca. Takođe sam imao sreću što su me pokupili ujutro jer je cela procedura trajala oko sedam sati. Da su me zaustavili popodne, noć bih morao provesti u policijskoj stanici. Pustili su me nakon plaćene kazne i otišao sam u Ribarice, malo mesto, gde sam opet našao privatan smeštaj, ovaj put besplatno. Sledeće jutro sam uhvatio bus za Skoplje, isti onaj iz kog su me izveli dan ranije. Želim da kažem da su policajci sve vreme bili ljubazni prema meni; jedino je policajac na kontrolnom punktu bio grub, ali više prema drugima nego prema meni. Posle svega, bio sam srećan što nisam krenuo sa vama za Novi Sad, zato što bi me skinuli sa busa, izgubio bih pare za kartu i, najvažnije, zato što bi to bilo vrlo neprijatno za sve vas u busu. Ne mogu da zamislim situaciju! Svi moji prijatelji iz Vojvodine,a srpska policija traži od mene vizu koju ja nemam, kaže mi da izađem iz busa, na samom početku putovanja, na ulazu u Srbiju. Suviše velike neprijatnosti za sve nas. U svakom slučaju, želim jedno da raščistim: u Jugoslaviji sam se veoma dobro proveo i svakome u Španiji pričam o ljudima koji su bili ljubazni i prijateljski prema meni. Jedno iznenađenje: sišao sam u Prištini, ostao tamo par nedelja i pogodite šta: išao sam za Dečane i popeo se na Đerovicu (2656 m). Vi ste bili prvi koji ste mi rekli za taj vrh. Nikad nisam bio čuo za njega i uvek sam mislio da je Bobotov Kuk najviši u Jugoslaviji. Uspon na Đerovicu je bio poseban. Nigde ljudi u planini, nikoga na putu, samo italijanski vojnici iz KFORa kod manastira Dečani. Oni su mi pokazali vojnu mapu, ja sam prepisao neke detalje i krenuo gore. Imao sam samo staru autokartu Jugoslavije (SFRJ), istu koju sam imao na Durmitoru. Bila je vrlo loša. Najpre sam naišao na hotel, turistički objekat koji je bio kompletno spaljen. Kraj njega je bila baraka koju su koristile srpske snage. Potom sam naišao na istu crvenobelu markaciju koju sam video na Triglavu i na Durmitoru i ona me je vodila najveći deo puta. To je bila stara markacija, koja nije obnavljana dugo vremena. Sklonište sam našao u maloj pećini pod stenom. Tu sam prespavao i rano ujutro nastavio uspon. Prošao sam kroz dva napuštena sela i pored ostataka planinarskog skloništa: bilo je potpuno spaljeno. Na vrhu nije bilo knjige, nije bilo pečata, nije bilo metalne kutije, samo kamena oznaka. Ostao sam na vrhu oko pola sata. Čuo sam dve eksplozije i onda sam krenuo dole. Sa vrha se mogao videti masiv Prokletija, Crna Gora, druge planine Kosova, sve veoma lepo. Prilikom silaska sreo sam samo tri koze (domaće). Bile su iznenađene kao i ja. Onda su pobegle. Moram da priznam da, dok sam se penjao na Đerovicu, bojao sam se da ne promašim put, odem u pogrešnu dolinu i greškom završim u Albaniji. To bi bilo ružno iznenađenje. Srećom, to se nije desilo. Posle tog uspona sam bio ПУТНИК 16 M A Р Т страна 44

3 malo umoran, više psihički nego fizički, i to je bio moj poslednji uspon na ovom putovanju. Ostao sam još neko vreme na Balkanu (Kosovo, Albanija, Grčka i Turska), a onda sam se vratio kući. Opisao sam neka moja iskustva iz Jugoslavije, a časopis "Putovanja" objavljuje nešto od toga. Iz fruškogorske riznice Vaš prijatelj Pedro SREMAC NA ČELU VELIKE SEOBE SRBA Tamo gde Fruška gora lagano zariva svoje zalena ruke u vode Dunava, gde su sela zgužvana između velikih rečnih voda i bregova je i selo Čerević. Selo je, kažu njegovi dobri znanci, mistično obavijeno nekim velovima večitih tajni. Kao ono, gde je bio legendarni Neronov hram boga Sunca, il koliko je rimskih legija bilo na Gradcu poviše Čerevića, il kako su na obronke Crvenog čota, južno od sela, dospele one čudne kamene bombe čije poreklo ni najpoznatiji geolozi još nisu razjasnili, il... da ne ređamo sad sve te tajne koje se ovuda vuku ko jesenje magle tamo od Testere, Andrevlja, s Katanskih livada, kroz Rimska vrata. Jednu od tih čerevićkih tajni sreli smo i na seoskom groblju. U centru večne kuće ovih Fruškogoraca il Podunavaca, kako hoćete da ih nazovete, kapela, a ispred nje nevelik kameni spomenik koji se po izgledu i onome šta na njemu piše razlikuje od svih u čerevićkom groblju. Ovde počiva sudija NIKOLA J. IGIĆ rođe. u Čereviću pravdu je delio i mač je bio braneći slabe i propovedajući ljubav voleo je pesmu jer pesma leči a u crkvenom pojanju bio je duša i lirski tenor... preminuo... mir duši njegovoj! Našu pažnju privlači i tekst na postamentu spomenika u kojem nalazimo i odgovor na pitanje: Otkuda mi na čerevićkom groblju. Nikola J. Igić koji je za života sebi podigao ovaj spomenik, pa zato na njemu ni nema godina kada je preminuo, dao je kamenorescu da u postamentu u osam redova ispiše njegovu biografiju: Pravedni sudija postao je svetski kadija, proputovavši skoro ceo svet ovekovečen je na slici Seoba Srba u Karlovcima. Ostao momak da bi bolje koristio pevačkom društvu i siromasima u Čereviću. Svoje legate ostavio je njima da mu se duše sete i pomen održe njemu i majci LJubici o sv. Nikoli. Živeo je dugo jer je bio dobar. Večnaja mu pamjat. Iz ovog kamenog epitafa polazimo u potragu za čovekom koji je centralna figura slike Anastasa Jovanovića Seoba Srba. Do sada se malo znalo o liku markantne starine iz središta slike, dugih, sedih brkova, gustih veđa, zaogrnutog čobanskom kabanicom, naoružanog jataganom i kuburom. PUTNIK 16 M A R T strana 45 U Čereviću saznajemo da je Jovanovićev model istinita i zanimljiva ličnost. Nikola J. Igić, sin siromašnog seoskog šnajdera, darovito i živahno dete, do svoje dvanaeste godine živeo u Čereviću. Dunav, njegovi alasi Lajoš Bek, stari Trer i drugi, davno već zaboravljeni; krpenjača il klupče vune umotano u maminu čarapu, sigra erberečki, čugara, slušanje priča i legendi zavičajnog podnevlja, druženje s vilama, vešticama i drugim šumskim spodobama iz fruškogorskog šumskog mraka, čitanja o prohujalim vremenima; packe učiteljice Krunice takav je bio njegov svet detinjstva. Potom karucama odlazi u varoš u Novom Sadu mali sremac postaje veliki gimnazijalac. Nova lica varoška, neobična, čudna ne poplašiše pridošlicu s one strane Dunava. Kaldrmisani sokaci, fijakeri, liciderske poslastice, knjižara braće Popović zaokupiše Nikolu Igića, prvog stipendistu iz zadužbine Petra Kostića, Čerevićanina, koji se s espapom otisnuo za pazarom u Zagreb, a potom u Beč, starajući se i u carstvujuščem gradu o kulturnom obrazovanju i usponu svojih mladih zamljaka. Sa svedočanstvom o položenoj velikoj maturi, Igić se obreo u Beču. Upisuje se na pravne nauke. Boemske kafane sa dekorativnim perdama, punč, Štrausovi valceri, opera, barokne fasade, zgradurine, vitki gotski tornjevi crkava njegov je novi život. Carstvujušča Viena baš tih godina sva kipti od zadovoljstva života. Igić se najviše druži s svojim zemljacima kojih je ovde podosta na naukama. Misao o svojoj čerevićkoj patrijarhalnoj sredini, o seoskoj idili, Dunavu koji je tamo čak činilo mu se plavlji od ovog u Beču, fruškogorskim bregovima stalno su u njemu i izazivaju u mladiću neku setu. Često je u bečkim bibliotekama, antikvarnicama i muzejima. Neka vrsta bežanja međ korice knjiga, pa onda zagrejanost o nekim dalekim i nepoznatim, al lepim svetovima, su deo života sremačkog derana. Knjige mu raspaljuju maštu i želju za putovanjima koja ga celog života neće napuštati. Istorija, posebno svog naroda, ga izuzetno interesuje. Igićeva znatiželja, uvek budna za novo i dobro, ulivala su poštovanje Čerevićana prema mladom juristi kada se nakon studija obreo u zavičaju. Lirična ljubav prema zavičajnim lepotama, prema prostosrdačnosti meštana, čije se kloparanje klompi čuje čak u Bačku, pa i dalje kako su pričali, potiskuju lepotu kosmopolitskog Beča. Povratak u kraj u kojem se ništa bitno nije izmenilo od njegovog detinjstva postiče Igićeva napredna opredeljenja. Pun inicijativa, živog i temperamentnog duha, neumorno podstiče uspon rodnog mu sela. Nekako očinski, brižno se stara o njemu i dok je službovao u mnogim mestima Slavonije i Hrvatske. Koračamo dalje Igićevom životnom putanjom. Trst, Venecija, Pariz, Odesa... globtroterski nemiri ПУТНИК 16 M A Р Т страна 46

4 ga odvode potom i ka prekookeanskom kontinentu. Na jednom svom putešestviju upoznao je čoveka srodne lutalačke, duše. Usledilo je dopisivanje. Jednog dana stiže iz belog sveta razglednica. Bez adresa. Na njoj samo napisano: Velikosvetskom kadiji Nikoli J. Igiću. I ništa više. Bio je poznat, pa poštarima nije bilo teško da mu je uruče. O tome je Igić svojim seljanima počesto pripovedao i hvalio se: Vidite, mene i bez atrese nađu gde god da sam! Jednostavno poznaju me! U jednom trenutku zatišja od punog zanosa Nikola J. Igić se kao sudija, obreo u Sremskim Karlovcima gde postaje predsednik Kasacionog suda. Tu upoznaje, tad već slavnog, slikara Paju Jovanovića, bolje nego u Beču kada su obojica bila na studijama. U bečkim danima Igić je mladog slikara poznavao tek iz viđenja, nekako ovlaš, a sada je, u Karlovcima, to poznanstvo preraslo u pravo prijateljstvo. U Čereviću je ostala i danas priča kako je Igić zdravo voleo da posećuje fruškogorske manastire i divi se freskama na njihovim zidovima. Bio je čest gost monasima u Fruškoj gori. Ima mišljenja da je Igić na takvom jednog špaciru po fruškogorskim manastirima sreo Paju Jovanovića, koji je tih dana na freskama manastirskim tražio likove za svoju novu sliku Seoba Srba. Zna se pouzdano da je slikar na naruxbu patrijaha Georgija Brankovića trebalo da izradi sliku za milenijumsku izložbu u Pešti, pa je s Ilarionom Ruvarcem obilazio manastire u Fruškoj gori i proučavao, uz likove s fresaka, i arhivsku građu o Čarnojevićevoj seobi Srba. Dakle, možda su se i tu negde bolje upoznali, jer dokumenata o tom poznanstvu koje će prerastiti u veliko prijateljstvo Igića i Jovanovića nigde nema. Priča o Jovanovićevoj kompoziciji Seoba Srba je mnogima znana, a patrijarh nestrpljiv hoće li slika biti završena za izložbu u Budimpešti, gde je trebalo da bude neka vrsta odgovora na Munkačijevu kompoziciju o dolasku Mađara u Panoniju, požurivao je Paju Jovanovića da svoju sliku što pre okonča. Postoji sačuvano pismo u kojem 6. marta slikar iz Beča obaveštava patrijarha da će slika biti gotova na vreme, najkasnije do maja. Prethodne studije su Jovanoviću oduzele mnogo vremena i obaveštava partrijarha da Seoba Srba nije mogla biti gotova do kraja marta kako su se dogovorili. Istrovremeno slikar smiruje patrijarha Brankovića rečima:... Međutim, mi se javilo iz Pešte da će odbor izložbe dozvoliti da sliku i koncem maja još u Izložbu donesem. Slika je bila gotova, ali patrijarh tom verzijom nije bio zadovoljan (ona s ovcama), pa Jovanović na brzinu radi novu. I ovom drugom i Jovanović i njegov model, Nikola J. Igić, su zadovoljni kako je sve ispalo. Godine starosti, sve do svoje smrti Igić će provesti u rodnom PUTNIK 16 M A R T strana 47 Čereviću. Pamte ga da je bio uvek spreman za kompliment, posebno mladih gospojicama, iako je bio okoreli neženja, pa po kavaljerskim gestovima, probirljivom ukusu, uvek u geroku s crvenim karanfilom u reveru, sa haltcilindrom i belim rukavicama okuplja svoje suseljane i rado im pripoveda svoj život, svoja putovanja, svoj svet. Plenio ih je svojom lepotom govora i oni su ga netremice slušali satima. Počinje da se bavi, više i predanije nego ranije, prosvetiteljskim radom. Sugestivan pripovedač, dobar sagovornik, učestvuje u razgovorima o pčelarstvu, o kajcovanju vinograda, kazivanju o Jakovljevićevoj Smeni generacija, o slikarskim vrednostima Čerevićanina Milenka Šerbana. Nedeljno pre podne, nije bilo iznimke, provodio je u crkvi za pevnicom. Preživeo je i vihor drugog svetskog rata. Zapamtio ustaše na čerevićkim sokacima. Godine ga pritiskuju. Iako prihvata neke nove poglede snaga mu sve više kopni. Sluh i vid mu slabe. Kraj drugog svetskog rata čeka u iznajmljenom sobičku u kojem je zatočenik svojih uspomena. Ta omalena soba, puna knjiga, prenatrpana je Igićevim sećanjima. Pretvorena je u muzej uspomena Nikole J. Igića. U toj sobici umire ostavljajući iza sebe mnogo nedorečenosti. Nekoliko Šilerovih knjiga iz Igićeve zaostavštine stavlja nas u nedoumicu: da li je ovaj Čerevićanin poznavao i Nikolu Teslu? Na to upućuje adresa Teslinog hotela Astorija u NJujorku na poleđini jedne od tih Šilerovih knjiga, koju je Igić pred smrt darovao jednom svom mlađem prijatelju u Čereviću. Da li su se Igić i Tesla nekad sreli? Podataka nema tajna još živi! Na Čerevićkom groblju kameni spomenik i epitaf na njemu. Nikola J. Igić se rodio, živeo i po kamenom belegu nikad preminuo. I neće dok postoji slika Paje Jovanovića Seoba Srba kojima je na čelu jedan Sremac, čiji su preci kako bi ponekad pričao stigli s patrijarhom na obalu Dunava u Čerević. Radivoj Kovačević MUTAVA KARTA Još jedna od uobičajenih turističkih poseta Sofiji i u prolazu bulevarom Tolbuhina, pozdrav starim prijatelju iz Bugarskog turističkog saveza, drugu Kotevu, doneće leta godine istorijsku prekretnicu u razvoju orijentacionog sporta u Vojvodini i Srbiji. Tog posetioca, legendarnog vojvođanskog planinarstva, istraživača i novinara, drug Kotev će odvesti na kraći izlet u Velin grad gde se održavalo orijentaciono stizanije socijalističkih zemalja pod nazivom Družba i mir. Naš posetioc zajedno sa reprezantavticima Sovjetskog saveza, Istočne Nemačke, Čekoslovačke, Poljske, Rumunije, ПУТНИК 16 M A Р Т страна 48

5 Mađarske i Bugarske, krenuće na trening sa nekom čudnom i nemom kartom, razmere 1:10000 da potraži koju crveno belu prizmu. Taj znatiželjni putnik nebeskih visina, ali i zaljubljenik u kartu i busolu, niko drugi do, prepoznaćete Radivoj Kovačević Frajlih. Prvi časovi kretanja, kako mi je pripovedao Radivoj, ratne 99te behu kao u košmaru koji te zadesi nakon ludih sremskih noći. Stalno bi odlazio negde dalje od tražene kontrole, pa se vraćao, pa opet malo bolje zagledao u tu mutavu kartu koja i pored mnoštva crtica, izohipsi, rupa ama baš ništa nije kazivala. Nije naš proslavljeni as navikao da kontrola i kontrolor nisu lepo postavljeni kod Perine pećine, a može malo i pred sam ulaz pa da oni što ređe dođu u Frušku i da je mimoiđu. Ili lepo, na koti 303, pa na Jegerovom izvoru ili kod kućice na Vilinoj vodici ili tu, u kestenovima pored Vage. Tu je Radivoj shvatio koliko nas još uvek planinarske gojzerice u kojima smo se takmičili u orijentaciji po brdima usporavaju, koliko su nam noge teške da krenemo trasom kojom su Skandinavci a za njima i mnogi drugi u svetu, odavno pošli. Na tom takmičenju u Bugarskoj, ukazao mu se jedan novi horizont i iskrslo jedno novo pitanje: zašto ne bismo i mi tako mogli?. Zar ne bismo i mi u našem sistemu ekipnog takmičenja da u ekipi od tri člana organizujemo i pojedinačno takmičenje pa bismo zapravo u ekipi imali tri vođe tri odlična znanca orijentacije. Iste godine, već i jeseni, pristiže na adresu PSSV poziv za orijentaciono takmičenje u Bugarskoj povodom proslave velike oktobarske revolucije, pod nazivom Kup Pobede. Na put polaze Đorđe Vuković, vrsni vođa ekipa Stražilova iz Sr. Karlovaca i Akademika iz N. Sada sa svoja dva člana: Pekanović Franjom i Zatezalom Predragom, sa trenerom i vođom puta Radivojem Kovačevićem. U tom vozu za Sofiju, Rada je morao da održi i jedan skraćeni kurs iz topografije još neiskusnom trećem članu (pratiocu) ekipe, a aktivnom srednje prugašu Vojvodine, Predragu Zatezalu. Intezivni kurs iz orijentacije se odigrava pod zamračenim prozorima kupea drugog razreda Balkan ekspres a, jer se naša zastarela pedesetica i nova specijalna sportska desetica morala skrivati od državnih organa čiji propisi nisu dozvolili ni iznošenje ni unošenje bilo kakvog kartografskog materijala, sem turističkih i auto karti. Prvi nastup naših orijentiraca na pojedinačnom nordijskom takmičenju nije prošao sa trofejom u vidu fenjera...đorđe, izvanredno kondiciono spreman i lucidan majstor u tumačenju svake izohipse se plasirao na 11. mesto i kao najbolji strani takmičar osvojio veliki pehar koji i danas krasi njegovu bogatu kolekciju sportskih trofeja. Već sledeće godine u bugarskom gradu Varni, na obali Crnoga mora obreo se Đorđe Vuković uz sponzorstvo udruženja lovaca i ribolovaca iz Sr. Karlovaca PUTNIK 16 M A R T strana 49 na nezvaničnom pojedinačnom i štafetnom prvenstvu Evrope u orijentaciji. Nije imao vremena za uživanje na zlatnim pjascima nego je na treninzima sa čehoslovačkim reprezentativcima prikupljao nova znanja u taktici i tehnici nordijske orijentacije. Od 76 takmičara iz 43 evropske zemlje u najjačoj takmičarskoj kategoriji M21E, Đorđe osvaja 21. mesto. Već za dva dana u najatraktivnijem delu prvenstva, u trci štafeta, započinje velika Đorđetova drama. Rezervni takmičari koji nisu nastupili u prvim reprezentativnim postavama svojih štafeta, sastaviće kombinovane štafete. Zapažen svojim rezultatom na pojedinačnoj trci, Đorđe se nalazi u postavi sa Čehom i Dancem. Danac kao prva postava izvanredno trči i bolje od svojih drugova iz nacionalne štafete i stiže na cilj prvi, predajući sa te pozicije štafetu Čehu. Čeh će nešto slabije trčati i trećem članu Đorđu Vukoviću predati palicu tek sa sedmom mestu. Na prvu kontrolu, Đorđe stiže sam, verujući da je velika grupa trkača, što je samo nekoliko minuta pre njega krenula, već odmakla. No kontrolor sa radošću saopštava Batko kterisem. Neverujući Đorđe uzima od kontrolora spisaki takmičarai utvrđuje da je zaista stigao prvi. Trku nastavlja u velikom stilu ne prepuštajući početno vojstvo sve do predposlednje i do poslednje kontrole, smeštene tik uz cilj sa koga je doprla muzika i glas spikera. Odlučuje se za varijantu prolaska kroz gustiš umesto zaobilaznicom oko njega koja je bila četiri puta duža, računajući da će u ovoj tamno zelenoj zoni pronaći neki koziji prolaz, kakve je kod nas nalazio, skratiti put i osigurati pobedu. Nažalost od tajnog tunela nije bilo ništa i uz velike muke, kroz trnje premošćava ovu deonicu. I pored ove odiseje po šipražju, njegova čelna pozicija se pomerila samo za dva mesta u odnosu na vodećeg sovjeta i drugog čehoslovaka. Ali maleri se nastavljaju. Na ciljnoj deonici, gde se u samom finišu trke retko dešavaju drame koje viđamo na atletskim stazama, rezigniranog Vukovića pristiže reprezentativac Mađarske. I pored gromkog navijanja prisutne publike Gundi, Gundi, Gundi.. jer je Đorđe po izgledu ličio na tada najpopularnijeg bugarskog fudbalera Georrgija Asparuhova Gundija, mađar je na liniji cilja bio za patiku bolji. Borislav Stevanović PLANINARSKI POHOD NA SUVU PLANINU 8.I I Subotički planinari iz PSD Zorka su po peti put boravili u januaru na Suvoj planini. Ovaj put je snega bilo dovoljno, oko pola metra, a i vreme nas je služilo. Valjda je na taj način planina htela da nam se oduži za naporno putovanje vozom od Subotice do Niša. Nas 27 je iz Subotice krenulo vozom u 5,50 h, a u planinarski dom Bojanine vode ПУТНИК 16 M A Р Т страна 50

6 (860 m) smo stigli narednog dana između 1 i 2 sata posle ponoći promenivši tri voza i dva autobusa. Tokom četiri dana boravka penjali smo se Janezovom stazom na Sokolov kamen (1523 m), zatim na najviši vrh planine Trem (1810 m) na koji se popelo 18 planinara i na stenu Mosor (984 m). Posebno smo zahvalni domarki i domaćici Jeleni Filipović Keki, Mimiju i Danijeli iz Niša koji su se brinuli da se na Suvoj planini osećamo prijatno. I tako je poslednja akcija subotičkih planinara pred 42. godišnju skupštinu protekla uspešno. IN MEMORIAM Miroslav Radović Iso Planić život je posvetio planinarenju i planinarstvu. Kada se pre više od 20 godina uključio u planinarski pokret odmah je počeo da ulaže celog sebe za dobrobit planinarske organizacije. Bio je član PSD Crvenog čota iz Petrovaradina, ali svoj veliki doprinos i to u najtežim trenucima za planinarstvo dao je kao predsednik planinarskog saveza Novog Sada, predsednik organizacionog odbora Fruškogorskog maratona i kao član Upravnog odbora PSSV. Svi se sećamo njegove srdačnosti kada nas dočeka na Letenci posle pređenih više od 40 kilometara na maratonu. Ili njegove požrtvovanosti pri regulisanju saobraćaja na maratonu kada reka ljubirelja prirode nagrnu na Popovicu. Započeo je izgradnju novog planinarskog doma svog društva, nažalost prerana smrt ga je sprečila da ga završi. Hvala mu što je deo sebe utkao u planinarski pokret i neka mu je večna slava. Milivoj Erdeljan SVETOSAVSKI IZLET NA FRUŠKOJ GORI Planinari iz: Zrenjanina, Kikinde, Bačke Palanke i Novog Sada okupili su se na beloj Fruškoj gori da obeleže Savin dan. Bilo je to 22. januara. Stazu dugačku 17 km prepešačilo je 44 učesnika. Vreme 4. januara godine prestalo je da kuca srce našeg dragog prijatelja Dizike. Našeg divjunaka koji je to bio i po svojoj konstrukciji i po doprinosu planinarstvu. Ceo svoj PUTNIK 16 M A R T strana 51 prohladno, sunčano. Na Popovici su se okrepili toplim napicima i upoznali sa programom izleta. O kratkom istorijatu srpske kraljevske dinastije Nemanjića, sa osvrtom na najmlađeg sina Stevana Nemanje, Raska, govorio je, u planinarskom domu, Borivoje Veljković vodič ovog izleta. U Hilandaru, manastiru srpskom, na Svetoj gori Atoskoj Stevan, monah Simeon i Rastko, monah Sava započeli su u monaškom životu službu božiju koja ih je uzdigla na presto Sveca. S neba šalju blagoslov Sveti otac Sava, da živimo svi u slozi, ljubavi i poštovanju. Iz Doma polazak ka Kraljevoj stolici (480 m), preko Vage i Jegerove bašte sa stablima jestivog kestena, usledio je oko 10 sati. Staza grebenska, ocedna, sa puno snega. Blagim usponom posle sat vremena hoda stigli su na mesto gde je pre bombardovanja bila kasarna Kraljeva stolica. Sada je tamo veliki krater, ničeg nema. Stravičan prizor. Prošli su bez zadržavanja. Na grebenu Fruške gore izlaze na asfaltni put i preko raskrsnice na Iriškom vencu dolaze do toplog doma u objektu informativnog centra Nacionalnog parka Fruška gora kod spomenika na Vencu. Ručak iz ranca. Posle pauze grebenom stižu do Vidikovca (516 m) poručenog objekta Doma odmora Elektrovojvodine i značajno oštećenog TV tornja u toku bombardovanja NATO. Obišli su krater, asfaltnim putem koji je bio pod debelim slojem snega. Bilo je i sankanja. Sa grebena kolona ulazi u stazu obeleženu zelenom markacijom ka Stolovima (480 m). Nizbrdo je, deca su iskoristila padinu za sankanje. Tempo 4 km na sat je u potpunosti odgovarao učesnicima. Kolona je kompaktna. U 14,30 sati svi su u domu pod Glavicom (254 m). Iznenađenje, pasulj se krčka u kazanu. Bilo ga je za sve i još je ostalo za toliko. PSD Zanatlija iz Novog Sada u svom domu pod Glavicom zahvaljujući predusretljivosti svojih članova Ivana Legca i Marunić Zorana inače zaposlenih u Telekomu Srbija Novi Sad i drugim učesnicima u dočeku umornih hodača bili su sponzori toplog iznenađenja. Nije to bilo svo iznenađenje. U kasno popodne zaorila se pesma, a uz pesmu i harmonika koju je virtuozno svirao Slobodan Dražić Boca. Posle pesama usledila je muzika za ples i narodna kola, užičko, moravac. Svi su poskakali na noge lagane. Dok je harmonikaš odmarao prisutni su otpevali himnu Svetom Savi. Izlet kakav se samo poželeti može, svetosavski, da se pamti. KOZARA 99 Borivoje Veljković Posle niza priprema i peripetija (sa gumom na kolima više puta, tako da smo usavršili prepakivanje stvari u Korsi) mala, ali vrlo vesela grupa planinara ПУТНИК 16 M A Р Т страна 52

7 Naftaša, obrela se na obroncima ponosne lepotice Kozare. Prijedorčani pravi domaćini nisu odustali od čekanja svojih gostiju, koji su sa sobom poveli i ekipu raspevanih Brčaka, sa Popom na čelu. Nakon kraćeg druženja, slatko smo usnuli u toploj baraci, gde nam je pucketanje vatre, pomoglo da sanjamo o predstojećoj šetnji, uživanjima u čarima šumovite Kozare, pune pečuraka, ledenih izvora, šarenog cveća i mirisa prirode. Neko bi pomislio:...oni samo sanjaju ali već sutradan, ovaj san se počeo ostvarivati, pa našoj sreći nije bilo kraja. I ako je predhodnog dana padala kiša, Svevišnji, je Naftašima i našim domaćinima omogućio predivan, Suncem okupan dan. Posle naporne, ali i vrlo lepe planinarske ture, usledile su pripreme za druženje i duga, burna noć uz pesmu, igru, pečenicu, vino, razgovor, šalu... Te noći, sve nas je iznenadila muzika na krovovima, ali ona nije bila smetnja da ujutro domaćini i deo naše muške ekipe, krenu do mesta gde su zajedničkim snagama obavili neke poslove oko planinarskog doma Prijedorčana koji je u izgradnji, dok su ostali otišli do spomenika, berući uz put: šipke, kruške, pečurke i fotografišući se, da bi interesantni trenuci bili zauvek otrgnuti od zaborava. Prepuni utisaka krenuli smo kući, uz dogovor za novo okupljanje i druženje na Fruškoj gori. Jelica Banić KOPAONIK 99 Subotički planinari (tvrde momci i devojke sa severa Bačke) su četvrtu godinu za redom jedan vikend u novembru ( ) odvojili za izlet na najprostraniju planinu Srbije. Kao i obično pun autobus je krenuo ujutro u 6 sati. Prvog dana smo obišli planetarijum na Kalemegdanu, pećinu Risovaču kraj Aranđelovca i park u Bukovičkoj banji da bi u pl. dom Kopaonik stigli tek oko 21 sat. Drugog dana smo šetali standarnom maršutom. Pl. dom Gobela (1934 m) rezervat Metođe gejzir Karaman (1917 m) dom, što je potrajalo oko šest sati. Staza je bezbedna za šetnju, jedino se na vrhu Gobelje prolazi kraj kratera nastalih bombardovanjem. Relativno laku stazu sa malo snega i po jakom vetru prošlo je 48 planinara, a na žestokoj igranki u jednom od kafića su te večeri učestvovali svi. Trećeg dana smo se penjali do tvrđave Maglič i posetili Žiču, pa smo jeli pečenu prasetinu u LJigu i onda nazad na sever siti kroz mećavu. Iso Planić PLANINARSKI POHOD NA CER Udruženim snagama planinari iz Zrenjanina i Novog Sada (PSD Poštar i ŽPSD Zrenjanin iz Zrenjanina i PSD Poštar i Naftaš iz Novog Sada), 11 i 12. decembra PUTNIK 16 M A R T strana osvojili su Cer, planinu velikih i značajnih bitaka iz naše prošlosti. Sa velikom radošću, ali i sa malim pehom (kvar na autobusu), otpočeo je naš put. Najpre, smo posetili Šabac, zatim Mišar, pa Tekeriš, da bismo se potom pešačeći našli u planinarskom domu Lipova voda, gde smo bili gosti PSD Cer iz Šapca. Posle kraćeg odmora i večere, nas osamnaestoro pošli smo na noćnu šetnju, koja je trajala nepuna tri sata. Po povratku u dom, druženje je trajalo do kasno u noć, uz zajedničku pesmu i svirku harmonike i gitare. Pesme, bećarci, vicevi, šale... Kada je ekipa dobra, takvo je i slavlje. Ujutro smo krenuli put manastira Čokešina, uživajući u vrlo lepom danu i okolini, pa nam pri tome nije smetalo ni blato koje nam je bilo pravi neprijatelj na ovom maršu dobre volje, želje za upoznavanjem i osvajanjem novog... Posle četira sata pešačenja stigosmo na cilj, gde posećujemo manastir, a potom i muzej i kosturnicu. Povratak za Novi Sad i Zrenjanin protekao je u dobrom raspoloženju i pravljenju planova za nove, još interesantnije akcije, uz poruku: Planinari, budite još jedinstveniji. Jelica Banić MAST, ALEVA PAPRIKA I SO NA KRIŠKI HLEBA Skraja jula vratimo se u Beograd opijeni Prokletijama. Ispunjeni smo lepotom šuma Maja Kutvale, krševite Đerovice, pitomim Pločicama sa svojim katunima, travnatim i zaobljenim Maja Ropsom, Alpskim Marjašem, bogom danom Bogičevicom, Starcem, koji se kao medved opružio a rep mu se vrpolji na Pasjem vrhu i Devojačkom kršu, Čakorom koji je odvojio Vaganicu i Planinicu, ali ih nismo zaobišli, a Ridski krš ostaje u posebnoj loži sećanja. Okupali smo se u jezeru Plavskom i u glavi zamutili čudovitom bistrinom Ločanske, Dečanske i Pećke Bistrice, bistrinom i studom njihovih voda. Umešao se tu i Beli Drim sa isvorištem iz pećine i iz gromada kamenja a i Lim se prišunjao svojom providnošću. Sve to u mesec dana. Pritisnula nas lepota kao umor, kao teret. Dogovorimo se da spokoj potražimo u pitomini Fruške gore. Idemo stazama Fruškogorske transverzale. Četvoro nas je. Dva mala šatora pozajmili smo od Alpinističkog otseka u Beogradu. Svi smo studenti. Naš standard godine Iz matičnog društva Gučevo na Pravnom fakultetu dobijamo konzerve nekog butera i sira (tadašnja humanitarna pomoć studentima Jugoslavije). Na obali Dunava, tik uz železničku prugu, prva kontrolna tačka dom Kozarica. Nastavimo do Sremskih Karlovaca, pa pod Stražilovo. Šatore podignemo kraj Brankovog čardaka, pa hajd na vrh, ПУТНИК 16 M A Р Т страна 54

8 do spomenika pesniku. Sutradan poranimo pa jutrom ka Glavici. Zastanemo za predah, pa putem sa mestimično improvizovanim stepenicama od oblica u Paragovo, onda naviše na Popovicu. Dom Dr Radivoj Simonović. Kontrolni pečat. Sa domarom izmenjamo reč dve. Kaže nam da je ispod Dom penzionera. U okviru Udruženja penzionera u Novom Sadu godine osnovano je PD Penzioner. To je njihov dom. U domu zateknemo petoro, tri postarije penzionerke i dva penzionera. Pokažu nam dom. Kreveti na spratu, drveni. Nude nas čajem i raspituju se, sve po redu: odakle smo, ko smo, odakle smo jutros krenuli. Saznaju da ćemo dalje, da za dana stignemo do Zmajevca. Pitaju nas za imena, koga imamo u porodicama, kako se usput hranimo, da li nam je hladno u šatorima... Raspričali se. Odjednom: poslužavnik pred nas! Na poslužavniku četiri kriške hleba namazana mašću, posoljene i alevom paprikom poprskane. Uzmite, do Zmajevca imate još dosta. Novembra godine bio sam na Popovici. Prepoznajem zgradu. Na tabli, kraj ulaznih vrata, ispisano: Dom penzionera Novog Sada. Dom je bio zatvoren. Nisam mogao da ga obiđem. Ko zna, da sam mogao, da li bih našao nešto od avgustovskih dana godine. Da je dom bio otvoren tražio bih. Možda bih i osetio miris sveže ispečenog hleba i u ustima osetio njegov miris izmešan ukusom masti, soli i aleve paprike. Božidar Veljković PUTEM JOVANA GRČIĆA MILENKA Izlet je, na izvestan način, bio posvećen Jovanu Grčiću Milenku. Naime, ovaj pesnik i pripovedač rođen je u Čereviću (gde je naš izlet počinjao), dok se njegov kratki život završio u manastiru Beočin (gde smo inače planirali da okončamo izlet). Jovan Grčić rođen je 15. novembra godine. Osnovnu školu završio u rodnom Čereviću. Školovanje nastavio u Petrovaradinu, Novom Sadu i Segedinu. Prvu pesmu ( Ne boj mi se ) objavio u novosadskom časopisu Danica. Sledeće godine odlazi u Veliku Kikindu, gde upoznaje Milenu Stefanović, koja postaje njegova velika ljubav. Nakon njene prerane smrti, Jovan Grčić svoja dela (od 1865.) potpisuje sa Milenko, po imenu svoje voljene. Te godine Jovan Grčić Milenko završava gimnaziju u Požunu (današnjoj Bratislavi). Dve godine kasnije dobija stipendiju Matice srpske i odlazi u Beč, na studije medicine. Krhke građe, razboli se, međutim, od tuberkuloze i vraća se (1874.) u Čerević. Odlazi ubrzo na lečenje u manastir Beočin, ali već sledećeg proleća, 29. maja godine, umire na majčinim rukama. U 8,10 sati stižemo autobusom u Čerević (nad. vis. 84 m), gde smo najpre čuli nešto o Jovanu Grčiću Milenku. Nakon toga krećemo peške, asfaltnim putem za Andrevlje. Izašavši ubrzo iz mesta, penjemo se PUTNIK 16 M A R T strana 55 najpre ka jugozapadu, a zatim ka jugu, u predelu NJive, do nadmorske visine od 155 m. Oko 2,5 km od Čerevića, sišavši do nadmorske visine od 125 m, skrećemo sa asfaltnog puta ka jugoistoku. Oko 1 km dalje, stižemo, u 9 č, do kapele (N.v. 168 m) u predelu Kaluđerica. Kapela u predelu Kaluđerica sagrađena je u znak pomena na žitelje Čerevića umrle u velikoj epidemiji kuge u XVIII veku, koja je, mada zahvatila Srem posebno su stradali žitelji Sremske Kamenice, Iriga i Čerevića). Na mestu kapele nalazio se u vreme epidemije karantin za obolele. Kapela je verovatno posvećena sv. Petki, budući da se u njoj nalazi nekoliko ikona ove svetiteljke. Nakon odmora kraj kapele, penjemo se vrlo strmom, ogolelom padinom (zapadno od Kaluđerice) na uzvišenje Borkovac (256 m), na čijem najvišem delu ulazimo u šumu. Tamo nailazimo na široku šumsku stazu, obeleženu beložutobelo planinarskom oznakom ( markacijom ). Ova staza, koja se po karakterističnom, uzanom grebenu blago penje ka jugoistoku, do samog Crvenog čota, najvišeg vrha Fruške gore, nosi ime Kestenski put. Ime je dobila po mnogobrojnim stablima kestena, kojih ima i na samom grebenu i u dolini južno od njega (koja se naziva Dolina kestenova). Prešavši preko vrha Kesten (385 m), načinili smo, u 10,20 č, pauzu na n. v. od 340 m, na mestu gde teretna žičara prelazi tik iznad Kestenovog puta. Nastavljamo ka jugoistoku. Nailazimo na mesto gde se staza Fruškogorskog planinarskog maratona penje iz Doline kestenova na Kestenski put. Ubrzo nailazimo i na stazu Fruškogorske transverzale (koja takođe dolazi iz Doline kestenova), u čijem ćemo se obrnutom smeru kretati sve do manastira Beočin. Nedaleko od mesta gde smo naišli na stazu Fr. transverzale napuštamo Kestenski put i silazimo do potoka (pritoke Dobrog potoka). Odatle počinjemo uspon na Greben Orlovac, severozapadni ogranak Crvenog čota. Penjemo se najpre vrlo strmo, ka severoistoku, a zatim nešto blaže, u smeru istokjugoistok. Oko 12 č, na nadmorskoj visini od oko 480 m skrećemo desno, ka jugu. Šibani jakim vetrom, izlazimo iz šume. Niz vrlo strmu, ogolelu padinu, prekrivenu siparom, oprezno silazimo do karakterističnih stena (n.v.440 ) na južnoj padini Orlovca, koje prestavljaju 9. kontrolnu tačku Fr. transverzale. Sa tog mesta pruža se, ka jugoistoku, vrlo lep vidik na severni i južni vrh Crvenog čota. Ka jugu i jugozapadu u prvom planu je uzani i relativno niski greben po kojem vodi kestenski put, iza njega je zapadni ogranak Crvenog čota (sa vrhovima Gredelj i Tancoš), dok je sasvim u pozadini glavni greben Fruške gore, koji se od Crvenog čota lomi ka jugozapadu, da bi zatim nastavio ka zapadu. Nakon fotografisanja u jednom od najatraktivnijih ambijenata Fruške gore, vraćamo se na ivicu grebena Prlovac (do n.v. od 480 m). Skrećemo desno, ka istoku, nastavljamo blago uzbrdo. Gotovo pod samim vrhom Crvenog čota skrećemo levo, ka severu, i strmom stazom silazimo, u 12,45 č, do odmarališta (422 m) u predelu Osovlja. Odmaralište na Osovlju podignuto je pedesetih godina kao planinarski dom. Zbog teškoća u održavanju, planinari su ga predali preduzeću Nafragas. Odmaralište ПУТНИК 16 M A Р Т страна 56

9 inače pretstavlja 8. kontrolnu tačku Fr. transverzale i ujedno, 18. kontrolnu tačku Fr. planinarskog maratona. Nakon odmora na slikovitom proplanku zapadno od odmarališta, krećemo ka Crvenom čotu. U obrnutom smeru transverzalne i maratonske staze, istočno od masiva Čota, najpre se blago penjemo asfaltnim putem, a potom ulazimo u šumu i nešto strmijom uzbrdicom stižemo, oko 14 č, na sam Crveni čot (539 m), odnosno na njegov južni vrh, zvanično najviši vrh Fruške gore (kontrolna tačka br. 7 Transverzale i istovremeno br. 17 Maratona). Na samom vrhu očekivao nas je sumoran prizor: 120 m visoki TVrepetitor srušen je u agresiji NATOpakta na našu zemlju (u toku je raščišćavanje terena oko repetitora). Silazimo sa Crvenog čota, ka istoku, na raskrsnicu (n.v. 514 m) grebenskog asfaltnog puta i puta Beočin Sr. Mitrovica (preko Bešenova). Od ove raskrsnice odvaja se inače već pomenuti lokalni put za Osovlje. Nastavljamo ka istoku, u obrnutom smeru Transverzale, uzanom šumskom stazom severno od grebenskog asfaltnog puta. Prolazimo nedaleko od druge po visini kote (531 m) na Fruškoj gori, za koju je nedavno predložen naziv Pavlasov čot, po Ignjatu Pavlasu, poznatom planinaru iz perioda pre Drugog svetskog rata. Oko 1 km od raskrsnice skrećemo levo, ka severu. Pauza na nadmorskoj visini od 440 m, gde smo, na jednom poleglom deblu, načinili grupni fotoportret. Mestimično zaraslom šumskom stazom silazimo do rasadnika, jugozapadno od manastira Beočin. Ubrzo, u 15,40 č, stižemo i do samog manastira Beočin (188 m). U manastirskoj crkvi monahinja (po imenu Varvara) rekla nam je nešto o istorijatu manastira. Manastir Beočin podignut je na temeljima jedne starije crkve, koja potiče najverovatnije iz XII veka. Manastir se prvi put pominje u turskim dokumentima U austrijskoturskim ratovima manastir je oštećen i napušten. Posle Velike seobe Srba, obnovili su ga izbegli kaluđeri manastira Rača, između i godine. Isti monasi su, godine sagradili privremenu crkvu od drveta. Današnja manastirska crkva, posvećena inače prazniku Vaznesenja Hristovog, zidana je između i godine, dok je trospratni zvonik, uz zapadnu fasadu crkve, sagrađen Manastirski konaci, sagrađeni između i godine, okružuju crkvu sa južne i zapadne strane Manastirski kompleks potpuno je obnovljen 1893, a manje izmene izvedene su Ikonostas u manastirskoj crkvi slikali su Dimitrije Bačević, Janko Halkozović i Teodor Kračun, u šestoj i sedmoj deceniji XVIII veka. U neposrednoj blizini manastira bila je, istovremeno kao i crkva, sazidana stara kapela. Nova, današnja, kapela sagrađena je godine prema projektu Vladimira Nikolića. U Drugom svetskom ratu manastir je opustošen, ali su građevine ostale neoštećene. Na južnoj strani manastira nalazi se vredan manastirski park, sa primercima Pančićeve omorike. Nakon posete manastirskoj crkvi, obišli smo i grob Jovana Grčića Milenka, koji se nalazi uz sam severni zid crkve. Na nadgrobnoj ploči uklesani su Zmajevi stihovi, posvećeni PUTNIK 16 M A R T strana 57 pesniku. Monahinja nam je skrenula pažnju i na sobu u manastirskom konaku, u kojoj je pesnik proveo svoje poslednje dane. Napuštamo manastir. Načinivši još jedan grupni portret, ovoga puta sa manastirom u pozadini, krećemo ka Beočin Selu. PSD ORLOVAC u Novom Sadu Borislav Stanković Na predlog inicijativnog odbora sindikalne podružnice GIONAPV i grupe planinara izdvojene kao sekcije PD Fruškogorski venac u N. Sadu odlučeno je na osnivačkoj skupštini 9. novembta uz prisustvo oko tridesetak delegata da se osnuje samostalno planinarsko društvo Orlovac u Novom Sadu. Za prvog predsednika društva izabran je Željko Vlatković, a ostali članovi uprave su bili: dr Salontaj Adolf (potpredsednik), Rakić Jovan (potpredsednik), Jovanović Milan (sekretar), Đurkić Jelena (sekretar), Sremčević Stanoje, Šosberger Miroslav, Lokić Vera, Popović Mica, Takač Antun, Filep Marija, Filipović Desa, Camprog Milenko, Pavlić Petar i Jovanović Žuivojin. Oduševljenje i upornost prvih članova uprave društva doprineli su da se broj članova prvih godina života društva vidno povećavao. Tako je godine iznosio 122, a u godini Najuobičajeniji i najbrojniji vid aktivnosti društva bili su izleti, od Fruške gore, pa preko Kopaonika, Velebita, Šare, Prokletija, Durmitora, Slovenačkih Alpa pa do Rile, Olimpa, Glossgloknera (1953. god) i Mon Blana.. Društvo organizuje, logorovanja i tabore u Lokvama u Gorskom kotaru, Bohinju, Budvi, Fruškoj gori. Poseban značaj društvo pridaje školovanju kadrova tako da članovi društva uzimaju učešća u načelničkim, alpinističkim, smučarskim i orijentacionim tečajevima. Društvo ne samo da šalje svoje članove na tečajeve, već svake godine i samo organizuje osnovne tečajeve iz svih oblasti planinarstva. Posebno uspešno pedesetih i šezdesetih godina članovi društva se takmiče na orijentacionim takmičenjima, a na smučarskim najveće rezultate postižu polovinom šezdesetih godina (1967 i 1968.); posebno se ističu Ciprijenović Lovro i Jakovljević Branko. Društvo je u više navrata svoju kućicu (4 x 4 m) na Popovici u više navrata renoviralo i dograđivalo, tako da je prerasla u pravi planinarski dom. Pored toga društvo daje veliki doprinos učešćem na saveznim radnim akcijama, a posebno na izgradnji planinarskog doma na Osovlju. Jednostavno društvo je pod rukovostvom svog dugogodišnjeg predsednika Lazara Rakića krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih bilo najaktivnije društvo u Vojvodini. A kako i nebi kad su članovi ovog društva bili sve najviđeniji planinarski asovi: Ivan Francuski, Radivoj Radanov, Josif Pakvor, Josip Ertl, Vladimir Budimski, Stevan Babić, Ljubiša Sekulić, Sava Vlalukin, Stevan Breberina, Milorad Milić, Feđa Kiselički, Toša Andrejević, Janko Ljudevit. Krajem osamdesetih, rad ПУТНИК 16 M A Р Т страна 58

10 društva polako jenjava, da bi danas društvo opstalo zahvaljujući par entuzijasta. Milivoj Erdeljan XXIII PLANINARSKI MARATON NA FRUŠKOJ GORI 6. i 7. maja Dvadeset i treći put okupiće nas 6. i 7. maja godine, Planinarski maraton na Fruškoj gori. Pre dve godine, na ovom našem maratonu bilo je preko 8000 učesnika, a prošle, ratne 99, 8. i 9. maja, sa specijalnim odobrenjem stazu od 81,3 km prešlo je 11 maratonaca. Staze pripremljene za 23. maraton: a) Staza radosti i zadovoljstva 3,5 km b) Staza za maratonce pripravnike 17,2 ; v) Staza Malog maratona, istočna 32,1 g) Staza Malog maratona, zapadna 33,2 km; d) Staza Malog maratona, zapadzapad (manastir Jazak Brankovac) 32,9 km đ) Staza Srednjeg maratona, istočni 56,9 km; e) Staza Srednjeg maratona, zapadni 57,6 km ž) Staza Velikog maratona 81,3 km; z) Staza Ultramaratona 101,1 km. Za fizički i psihički dobro pripremljene maratonce prvi put ove godine otvaramo stazu Ultramaratona, u dužini 101 km i 120 m i sa visinskom razlikom od 3828 m. Maratonci koji žele da oprobaju svoje mogućnosti na ovoj stazi, moraju prvog dana maratona do 19 sati savladati stazu od starta na Popovici do kontrolne tačke (KT 13) Letenka, gde se uključuju u novu trasu. Posle prolaska nove trase, u dužini od 19,820 km, i overe 23. i 24. KT, ponovo se mora proći KT 13 Letenka, najkasnije drugog dana maratona do 2,00 sata, odakle se nastavlja put ka cilju na Popovici. I ove godine otvaramo stazu Malog maratona zapadzapad, na koju mogu ići samo oni učesnici koji u svojoj režiji (posle starta na Popovici) mogu organizovati prevoz do manastira Jazak i povratak sa Brankovca do Popovice. Uključenje na maratonsku stazu kod manastira Jazak je u 10,30 sati, nakon otvaranja ove kontrolne tačke i otvaranja po satnici narednih kontrolnih tačaka na ovoj trasi. Start svih maratona je na obroncima Fruške gore, na Popovici 6. maja u 9,00 sati. Molimo Vas da dođete na Popovicu i mnogo ranije, kako bi se blagovremeno obavile formalnosti oko prijava. Sa železničke i međumesne autobuske stanice u Novom Sadu organizovan je gradski autobuski prevoz. Krenite na maraton malo ranije, jer se mogu očekivati i problemi u prevozu zbog srušenih mostova na Dunavu. Ukoliko na Maraton planirate da dođete sopstvenim prevozom (autobus, putničko vozilo), molimo Vas da to učinite pre 7,00 sati, jer se posle tog vremena na 5 km pre starta maratona (u Sremskoj Kamenici) zatvara prilazni put do Popovice. Milivoj Nastasić PUTNIK 16 M A R T strana 59 ПУТНИК 16 M A Р Т страна 60