Božićni izveštaj 2010. Dragi prijatelji životinja, uvek me iznova ljudi pitaju kako izdržim svu muku i užasno stanje u kojima se drže životinje koje ja često vidim. To je dobro pitanje. Ali odgovor na njega nemam. Kada sam u Srbiji, uopšte ni ne stižem da o tome mislim. Svakog dana se dešava sve i svašta, a kada uveče legnem u krevet, odmah zaspim od umora. Čovek se navikne i na nesreću i bedu ili možda ipak ne? Velika kriza uvek nastupi kada nisam u Srbiji. Kada sam u Švajcarskoj, redovno mi je loše. Jer onda, kada imam mira, stižu me ružne scene. Najviše me uvek pogaña kada se ponovo vratim u Srbiju. Onda se isplačem sama na putu. Ovo su retki trenuci kada mogu da slobodno pustim svoja osećanja, inače niko ne bi trebalo da nešto vidi, jer čovek mora biti jak, ako se bavi zaštitom životinja, pre svega u zemlji kao što je Srbija. Kada se vratim očekuju me uvek puno ljudi sa svojim problemima, nove životinje, stare i nove poteškoće, gomile papira koje treba srediti... Pokušavam da pomognem tamo gde je najurgentnije i uskoro sam ponovo potpuno napeta. Pas koga su upucali šinteri. Kada sam se ove jeseni vratila iz Švajcarske, sve se vrtelo oko jednog psa ðekija, koga su upucali šinteri. Ali je pas imao sreće ili nesreće metak je prošao kroz njegovo telo i izašao na drugu stranu. Rezultat: životinja je paralizovana. To se desilo za vreme mog puta ka ðurñevu, U MOM SELU, gde radim već 25 godina. Šok i bes nije mogao biti veći. Šokirani su bili i stanovnici sela i puno dece, koja su prisustvovala sceni, kada su stajali u redu ispred doma zdravlja čekajući da budu vakcinisani. Deca su nazvala telefonom moje radnike uzbuñeni su ispričali da su šinteri na njihove oči pucali u pse i stavljali njihova tela u džakove. Miša je odmah 1
otrčao tamo i zaustavio masakr. Tada je Miša primetio da jedan pas koga su šinteri hteli da ubace u džak, nije mrtav. Tako je spasio teško povreñenog psa od gušenja u džaku i uzeo ga sa sobom na naš salaš. Šta će se sa sirotim psom desiti, odlučuju njegovi vlasnici. Takve brutalnosti su i za nas, koji smo sa puno toga suočeni, nepojmljive. Ništa mi drugo ne preostaje nego da svoju opštinu napadnem, jer je i u Srbiji već preko 20 godina zabranjeno da se na životinje puca na ulicama sela. (O ovom dogañaju ćemo i kasnije izveštavati.) Naši konji. Sledećeg dana očekivali su me dalji problemi. Sednica u Bečeju i poseta zoološkom vrtu u Adi bili su na programu. U Bečeju ima poteškoća, jer prihvatilište ima previše pasa. Od grada je dozvoljeno 120 pasa, ali danas tamo živi oko 230 životinja, nije ni čudo, kada dnevno stižu novi psi a retko se neki mogu udomiti. 2
prihvatilište u Bečeju. Predsednik lokalnog udruženja za zaštitu životinja bi trebalo da bude smenjen. Morala sam da se sa opštinom svañam oko toga da ne može biti da mi kao privatno društvo za zaštitu životinja moramo da snosimo troškove hrane, sterilizacije, vakcinacije, čipovanja, plata, itd.. Posle posete veterinaru u Bečeju, nastavila sam ka zoološkom vrtu u Adi. Tamo životinje još uvek čekaju na navodno bolji život. Poslednjih godina smo pomagali hranom, ali niko ne može da kaže koliko dugo će zoološki vrt još moći da ostane na ovom prostoru, ne možemo da ulažemo novac u grañevinske rekonstrukcije. Ali od skoro smo čuli da će se na ovoj površini graditi i da se zoološki vrt mora raspustiti. Šta će biti sa preostalim životinjama? Sve ovo se desilo u prvih par dana po mom povratku. A ovim tempo ide praktično cele godine. Tako da jedva imam vremena za razmišljanje. Na sreću nema samo tužnih i opterećujućih stvari u mom životu. Tako je na primer saradnja sa našim nastavnicima za zaštitu životinja Damirom i Miroslavom pozitivna. Ovo dvoje mladih ljudi radi sa radošću i entuzijazmom da mi daju nadu u budućnost. 3
Jedna učenica je napisala sleće o svinji u svojoj svesci: Oduševljenje nastavnika za zaštitu životinja se prenosi i na učenike. Drugačije nego u Švajcarskoj, gde se čini da je puno ljudi prezasićeno, deca u selima se veoma raduju kada naši nastavnici doñu i pričaju im o prirodi i životinjama. To pre niko nikada nije uradio. A deca uče brzo i rado. Kako sam već u ranijim izveštajima opisala, ne vidi se veliki napredak samo kod dece. Kod celog naroda je proces promene razmišljanja u toku a i mediji učestvuju. Često postoje novinski članci i televizijske emisije o životinjama, uglavnom sa kritičkim sadržajem u odnosu na stanja sa životinjama. Pri tom se prikazuju i mnogi strani filmovi o životinjama. Veliki uticaj ima serija 4
Animal Planeta iz Amerike, čija policija za životinje predstavljala uzor za najnovije uspehe Srbije. Ima već 300 takvih policajaca za životinje, koji proveravaju ljude i kažnjavaju ih ako se životinje ne drže ispravno. To je veliki napredak. Ali dokle god se država i njeni šinteri ponašaju kao nedavno u našem selu,(videti u izveštaju Božićni 2010 ) ne može se od fizičkih lica očekivati da se prema životinjama bolje ponašaju. Ali polako se vide promene, i delimično zbog toga što EU vrši pritisak na Srbiju. Bobi: Hoću da jedem! Bea i Princ se sunčaju. Jedan pas, koji je osetio brutalnost državnih šintera, je naš Beno. Njega sam videla za vreme jedne posete u prihvatilištu u Pirotu: mali, stari mužjak, koji je bio nevidljiv u grupi velikih pasa. Sudbina mu je bila zapečaćena. Ili će ga ljudi ubiti ili će ga ubiti psi. Veoma me je dirnuo i odlučila sam se da ga uzmem uprkos našem punom azilu i upozorenjima da ujeda. Bila sam ubeñena da će pas, kao i mnogi pre njega, u okruženju bez stresa, brzo steći poverenje i pripitomiti se. 5
Beno, baš ujeda Greška! Naš Beno zaista grize čim neko nešto hoće od njega, bilo da je to češljanje, vakcinisanje, stavljanje na povodac itd. Posle nekoliko pravih ujeda, postalo mi je jasno da sam u Benu dobila saputnika za ceo život. Sada ga puštamo da jednostavno živi život u miru kod nas u kući. Sigurno se Benu desilo mnogo lošeg. To se vidi u njegovim nepoverljivim očima. Zbog puno pasa kod nas uslovi za mačke nažalost nisu idealni. Naročito, nove mačke reaguju uplašeno, čak i kada ih zaštitimo što je bolje moguće od buke pasa. Naši stalni gosti su se navikli na buku pasa. Rašire se na svojim mestima za sunčanje i za lajave pse imaju samo umoran zev kao komentar. 6
Naše mačke Mena u prostoru za mačke. Kao i kod pasa, pokušamo kod mačaka da postavimo jasnu granicu populacije. Ali to ne funkcioniše. Tako smo ove nedelje uzeli sedam mačaka u nevolji iz Novog Sada. Tamo se u jednom dvorištu, uprkos sterilizaciji, sakupilo 80 mačaka. Očigledno su šinteri pravili već racije, hvatali životinje, stavljali ih žive u džakove i transportovali ih u smrt. Sedam mačaka je našlo pribežište kod jedne stanarke u prizemlju. Ona je imala samilosti prema progonjenim životinjama i htela je da brine o njima. Ipak, njene drage komšije su je prijavile i nisu je puštali dok žena konačno posle više intervencija policije i inspekcije nije definitivno morala da ukloni mačke iz stana. Jednostavno je neverovatno da takvi bezobrazluci ovde uvek imaju uspeha. U stanu mačke zaista nikome ne bi smetale. 7
Dug je put pred nama. Srdačno vam hvala što nas pratite na njemu i što verno stojite uz nas. Želim vam, srećne praznične dane, kao i najlepše želje za predstojeću godinu. Srdačni pozdravi, i životinje Naš Bambi. 8