Austrougarska naredba zabrani o izlaskai i objava o streljanju, Palanka, 9.5.1917, iz knjige Sedamdeset godina Jugoslavije, TRZ Panpublik, Beograd, 1988, Izvor: sr.wikipedia Izgleda da je jedini objekat austrijske vojske bio uništenje, i ona je počela svoj uništiteljski posao još od samog ulaska u Srbiju. {xtypo_dropcap}u{/xtypo_dropcap}prkos ubijanjima, uprkos užasnim surovostima čiji sam svedok bio tokom prethodnih ratova, prenoseći sa bojnog polja viđenja ovakvih strahota znam da me samo sećanje na njih tera da drhtim. Kakvim su se okrutnostima, kakvim su se paklenim orgijama vojnici i oficiri predavali! Koliko sam samo puta ostao skamenjen od užasa pred rezultatom ubilačkog pijanstva, požarima ili sadizmom tih vojnika koji pripadaju jednoj velikoj zemlji, ponosnoj na svoju civilizovanost! {xtypo_dropcap}o{/xtypo_dropcap}no što je htela Austrija, velika i moćna nacija, koja se bacila na mali narod, bilo je to da uništi Srbiju obećavajući sebi da će to činiti sistematski, ognjem i mačem, zatiranjem i paljenjem gradova i sela, ali i tamanjenjem, masakrom nad srpskim narodom. Ona nije oklevala jer je verovala da će ostvariti svoj kriminalni čin pre nego što Srbija uopšte 1 / 6
bude imala vremena da se brani i objavi civilizovanom svetu užas austrijskog zločina. Već sam naveo neke užasne zločine koje je izvršila austro-ugarska vojska, posebno u Maovi. U tom selu, u kojemu je neprijatelj ponovo bio 24 časa posle mog odlaska, taj drugi i kratki boravak bio je dovoljan da se masakrira još jedan seljak, jedna žena i jedna devojka, ova poslednja sekirom! {xtypo_dropcap}i{/xtypo_dropcap}znad Maova, na putu u nivou železničke pruge Šabac Loznica, pronađen je leš jednog starca, slomljenih bokova i kičme. U njegovoj kućici, zgrčeni su ostali njegova žena i dvoje male dece, sve troje zaklano. Treće dete, koje je uspelo da pobegne, srpski vojnici su pronašli. Umrlo je od gladi, u jednoj šumi. Upravo sam obišao kraj koji se pruža između Valjeva i Drine, i tamo sam samo konstatovao sa užasom da su se ti činovi sadizma i okrutnosti ponavljali. Na severo-zapadu od Valjeva, na jedno četrdesetak kilometara, stanovnici Zavlake su mi pokazali leševe osmoro mladih ljudi koji su konopcima bili vezani jedan uz drugog i koji su izbodeni bajonetima! Pet kilometara dalje, u Beloj Crkvi, preživeli u selu, mučeni očajem koji nikakvim rečima ne može biti preveden, sahranjivali su četrnaest nevinih žrtava krvožednih Mađara. Tih četrnaest devojčica, od kojih najstarija nije imala ni šesnaest godina, bile su zaklane i trbuh im je rasporen hladnim oružjem! Moglo bi da se kaže da se kataklizma obrušila na sve krajeve u kojima je boravila austro-mađarska vojska. U Mačvi, bogatoj pokrajini koja podseća na našu Normandiju, sva sela zaklonjena zelenilom, koja su se koketno pružala u dolinama, sada su uništena. Poneka su, izdaleka, zadržala svoj veseli izgled ali, kada se čovek primakne svakom od njih, ostaje skamenjen od emocija i užasa. Svuda su Austro-Mađari ubijali i masakrirali, svuda su silovali žene i devojke; svuda su pljačkali; svuda su palili; svuda su pustošili, razarali i uništavali sve što nisu mogli da odnesu, spaljujući čak i žetvu! 2 / 6
Ta pokrajina, koja se zvala Napredna Mačva, danas je Uništena Mačva. {xtypo_dropcap}z{/xtypo_dropcap}arobljenici potvrđuju da su svi ovi činovi izvršavani pod naredbom. Dva dokumenta koja su pala u ruke srpskoj vojsci dokazuju, na neoboriv način, da ti zarobljenici govore istinu. Prvi od ta dva dokumenta je jedan letak koji je oficirima delio zapovednik 9. armijskog korpusa, general pešadije Horstštajn, po ulasku njegovih trupa u Srbiju. Evo tog dokumenta: Komandi 9-og Štaba Komandant Carski i Kraljevski 9-og vojnog korpusa Direktive koje se tiču ponašanja prema stanovništvu u Srbiji: Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju koja je naseljena stanovništvom, ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom; u jednu zemlju gde je mučko ubistvo, kao što su katastrofa u Sarajevu pokazuje, čak i višim klasama dozvoljeno, gde se ono upravo kao junaštvo slavi. Prema takvom stanovništvu svaki humanitet i blagodarnost nije ni najmanje na svome mestu; štaviše štetan je, je ovi, inače u ratu ponekad mogući obziri, u ovoj prilici veoma ugrožavaju sigurnost naših trupa. S obzirom na to, naređujem da tokom trajanja svih vojnih operacija prema svim stanovnicima budu izražene NAJVEĆA SUROVOST, NAJVEĆA STROGOST I NAJVEĆA MRŽNJA. Iznad svega, neću se zadovoljiti da ljudi koji, sami ili u grupama, budu zarobljeni zato što nemaju uniformu. ONI MORAJU DA BUDU UBIJENI NA LICU MESTA. 3 / 6
SVAKO KO BI POKAZAO MILOST BIĆE NAJSUROVIJE KAŽNJEN. {xtypo_dropcap}a{/xtypo_dropcap}ustro-mađarska Vrhovna Komanda znala je da srpski vojnici 3. i veliki deo 2. poziva nisu nikada dobili uniforme osim šajkača, u skladu sa međunarodnim pravom. Zato su ove instrukcije, zapravo, bile zvanični poziv na masakr tih vojnika, poziv koji je čak i pismeno dobio potvrdu. Evo drugih delova tog dokumenta: U slučaju kada se samo prolazi kroz selo odmah će se uzeti taoci (sveštenici, učitelji, ugledni građani i bogati) koji će biti odvedeni do kraja sela. SVI ĆE BITI STRELJANI BEZ IZUZETKA samo ako jedan jedini metak bude ispaljen na trupe. Ukoliko jedna trupa konači na nekom mestu odmah će biti naređeno sakupljanje naroda, oduzimanje svakog oružja i biće objavljeno da su sve kuće rekvirirane. SVE ONE U KOJIMA BUDE PRONAĐENO ORUŽJE BIĆE ZAPALJENE i, ukoliko se ne bude znalo čija je to kuća, ugledni građani koji prema prirodi stvari poznaju lokalno stanje, a ne budu hteli da kažu ko je to, biće OBEŠENI. OVO MORA BITI STRIKTNO POŠTOVANO.... NAJMANJE NEPRIJATELJSTVO, ČAK I POJEDINAČNO, BIĆE DOVOLJNO DA ODLUČI O SUDBINI TALACA.... Oficiri i vojnici nadziraće precizno svakog ponaosob. Stanovništvu će biti zabranjeno da stavlja ruke u džepove jer u njima može da bude sakriveno oružje. Oficiri i vojnici pokazaće, generalno, najveću okrutnost i najveću strogost.... Biće zabranjeno da zvone zvona i ako bude bilo neophodno, i ona će se rekvirirati. Svaki 4 / 6
zvonik treba da bude okupiran jednim odredom. Dozvola za misu biće data samo na specijalni zahtev stanovništva. Božja služba biće tolerisana samo na otvorenom, ispred crkve, i propovedi će biti najstrože zabranjene.... Za vreme trajanja službe JEDAN VOJNI ODRED BIĆE U BLIZINI SPREMAN DA OTVORI VATRU. Izjave o lojalnosti, obećanja i tome slično... biće odlučno odbačene, ČAK I KADA BUDU MOGLE IZGLEDATI ISKRENE.... U svakom stanovniku koji će biti viđen van svojih uobičajenih mesta a naročito u šumi, treba videti člana bande koji je na nekom mestu sakrio svoje oružje. Mi nemamo vremena da tražimo to oružje i ako ti ljudi budu i najmanje sumnjivi, NA LICU MESTA BIĆE STRELJANI." (...) Prevela sa francuskog Anđelika Cvijić, Serbia Savremena Administracija, Beograd Digitalizacija: Rastko (objavljeno: 2007-05-30) Ilustracija: Austrougarska naredba zabrani o izlaskai i objava o streljanju, Palanka, 9.5.1917, iz knjige Sedamdeset godina Jugoslavije, TRZ Panpublik, Beograd, 1988, Izvor: sr.wikipedia 5 / 6
Beleška o autoru: Anri Barbi (Henry Barby) je francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala sa srpskog ratišta za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Svoje ratne reportaže, članke i dokumente objavio je u nekoliko knjiga: Srpske pobede (Les Victoires serbes, 1913), Bregalnica (Brégalniza La Guerre serbo-bulgare, 1914), Srpska epopeja (Agonija jednog naroda) (L Epopée serbe, L Agonie d un peuple, 1916) i Sa srpskom vojskom (Avec l Armée serbe, 1918). 6 / 6