ЗЛАТНЕ НИТИ ЗЛАТАРСКЕ БАШТИНЕ
Прича почиње на раскрсници царског друма, у средишњем делу прве српске државе, где настаје Нова Варош, простор вековне историје. Шетња долином реке Увца знаковита је прича о прохујалом времену о коме сведочи мноштво локалитета праисторијских насеља. Бројна су места са остацима римске културе која је до Нове Вароши допрла долином Увца што недвосмислено потврђују старине у селима Рутоши, Радоиња, Акмачићи, Буковик и место Пуљци покрај Увца. Археолошке ископине речито показују да се, у скоро сваком селу Нове Вароши, налазило насеље из доба Римског царства. На овим просторима видљиви су трагови више цивилизација. Испод Златара, између села Радијевићи и Дрмановићи, укрштала су се два римска пута - један је водио из Лимске долине према котлини Моравице, а други од Босне за Пештерску висораван. Нововарошки крај био је у средишту Старе Рашке. У међуречју Увца и Лима бројне су тврђаве... У Рутошима је столовала лоза Војиновића, а у Штиткову кнезови Рашковићи... О времену Немањића историју казује више утврђења, градова и цркава Соколац у Акмачићима, Штитково, Клак у Рутошима, Оштрик... Први поуздан помен Нове Вароши налазимо у дефтеру пописнику села и домаћинстава пореских обвезника нахије Барча, из 1528. године. Старо језгро Нове Вароши, настало средином 16. века, везује се за име Скендер паше Ђеновљанина који је, путујући из Босне за Цариград 1530. године, застао са пратњом на заравни у подножју планине Златар. Одушевљен лепотама овог шумовитог предела и опојним мирисом боровине, издао је наређење да се на овом месту подигне касаба. Убрзо на месту данашње Нове Нове Вароши ниче насеље Скендер пашина Паланка. Кад је нарасла до близу 2000 кућа, букну пожар и спржи паланку до темеља. Након тога ниче нова Јени Касаба или на српском Нова Варош!
Грађена за потребе сјеничког мутесарифлука и нововарошке кајмакије, градом данас доминира "Бела голубица", нововарошка Кајмакамија, подигнута 1909. године. Објекат представља ремек дело орјенталне архитектуре, са луковима изнад прозора и врата. Између два рата имала је традицију забаве, затим улогу седишта општинске управе, а данас је чувар историје, културе и знања. Некадашњи Трг маршала Тита данас носи име војводе Петра Бојовића. На Видовдан 1997. године, 52 године након смрти, на овом месту откривен је споменик Петру Бојовићу, рад београдског вајара Миодрага Живковића. На бронзаној скулптури високој 2,7 метара на постаменту, у стојећем ставу и шињелу, војвода левом руком придржава сабљу. Истакнути војсковођа у Балканским ратовима и Првом светском рату, рођен је у селу Мишевићи 1858. године. На 90-годишњицу Првог балканског рата и ослобођења Нове Вароши од Турака (1. новембра 1912.), 2002. год. војводи је подигнута и спомен - чесма у родном месту.
Црква Свете Тројице у Новој Вароши је грађена у периоду од 1857. до 1869. године. Једнобродна грађевина правоугаоне основе није живописана, али се на иконостасу могу видети иконе из времена градње. Црква је подигнута средствима тадашње црквеношколске Општине Нова Варош и прилозима од писанија сељака и грађана. Године 1861. влада Србије доделила је за градњу цркве у Новој Вароши 100 дуката цесарских. Тадашње турске власти, за изградњу храма издвојиле су 10 хиљада гроша. Поред цркве се налази парохијски дом. Џамију у центру Нове Вароши, подигнуту у периоду између 1887. и 1894. године, градили су чувени мајстори Друловићи. Поред џамије је првобитно био подигнут дрвени минарет који је шездесетих година прошлог века озидан тесаним каменом. Ктитор џамије је Махмут-бег Бајровић. Овде се чува плоча као сведочанство да је Абдулах-ага обновио џамију 1819. године на темељима старије џамије из 16. века. Црква брвнара посвећена рођењу Пресвете Богородице, у Кућанима на огранку Муртенице, изграђена је 1780. године а припрата јој је дограђена 1838. године. У цркви се налазе царске двери сликане 1780. године, рад иконописца Симеона Лазовића из Бијелог Поља. Грађена је од масивних борових талпи и покривена шиндром. Иако минијатурних димензија, ова црква је зналачки рађена и значајна је творевина народних градитеља из Старог Влаха, који су током 19. и почетком 20. века били цењени и познати у читавој западној Србији, где су куће и цркве брвнаре највише и грађене. Легенда каже да је минијатурна црква за ноћ изграђена и пренета на скровито место - у шумарак, међу борове.
Црква брвнара посвећена покрову Свете Богородице, у селу Радијевићи, подигнута је 1808. године. Представља једину цркву брвнару која има подрум за сакривање. У цркви се чува мала збирка икона познатог зографа, сликаних око 1625. године. У средњем веку за време Немањића, у Горњој Бистрици, подигнута је Црква Свете Тројице. Између 1234. и 1243. године, Краљ Владислав је издао повељу манастиру којом се прописују обавезе зависних и манастиру потчињених становника. Почетком 14. века, бистричка црква је поклоњена као метох манастиру Светих апостола Петра и Павла, а овај касније манастиру Хиландар. Према неким сазнањима, манастирски живаљ је још у 13. веку познавао технологију прављења пива. Црква је обновљена у 19. веку као једнобродна грађевина покривена двосливним кровом од шиндре. Црква Светог Архангела у Буковику је, по предању, саграђена почетком 17. века од буковине. Маскирана са свих страна, опстала је све до 18. века када је обновљена заслугом породице Борисављевић из Прибоја. Ктитор првобитног манастира је била породица Рашковића. На рушевинама манастира који је подигао Свети Патријарх Гаврило Рашковић - Рајић 1655. године, у селу Штиткову, 1867. године подигнута је црква Благовештења. Једнобродна грађевина са две бочне капеле и олтарском апсидом зидана је од тесаног камена и сиге. Иконостас су радили мајстори дебрани, а иконе су дело сликара Лазовића из Бијелог Поља. Црква у Штиткову је поред изворишта Врело и истоимене речице, десне притоке реке Тисовице.
Црква Светих бесребреника Козме и Дамјана на Воденој Пољани изграђена је као метох манастира Милешеве. Рађена је по узору на древне камене богомоље рашке школе а освештана је средином јула 2007. године. Црква манастира Светих Јоакима и Ане у селу Рутоши у народу овога краја познатија је као црква Јања. Грађевина скромних димензија је у једном времену била и женски манастир. Светилиште је посвећено митској чудотворци Јањи, чију је славу више од других пророчица, пронела епска песма. Зидана од белог камена и сиге, након рушења крајем 17. века, није обнављана до краја прошлог века. Након делимичне конзервације, заслугом и ангажовањем Милешевске епархије црква је обновљена и новим освећењем посвећена Светом Јоакиму и Ани.
"Духовно средиште Старог Влаха" како историчари називају Манастир Дубницу у селу Божетићи на обронцима планине Јавор, грађено је првих деценија 15. века, а највероватније 1422. године. Дубница је задужбина пећког патријарха Гаврила Рашковића, једног од најпознатијих представника познате лозе кнежева Рашковића, подигнута у другој половини 17. века на рушевинама старе богомоље. Предање манастир Дубницу доводи у везу са задужбинама Немањића, а приповедачи и хроничари претпостављају да је Арсеније Чарнојевић последњу зиму пред Велику сеобу провео управо овде, безбедан, до пролећа 1690. када је са народом и свештенством прешао Саву и Дунав, због чега је касније манастир и спаљен, до темеља. Након истраживачких и конзерваторских радова, на остацима рушевина, од камена и сиге, озидана је манастирска црква Свете Тројице. Цркву данас краси иконостас, рад дрворезбара Мирослава Трбусића из Крагујевца, као и иконе иконописца Ивана Ковалчека из Новог Сада. Делимично очувана са остацима фресака из 17. века, црквена архитектура води порекло из рашке школе. Дубница je обновљена и предата у аманет народу 2007. године, а седам година касније, ктитор и свештеномученик Гаврило (прогласила га СПЦ) добио је камени споменик у порти. Споменик у Дубници је скромно враћање дуга овом светитељу страдалнику који је веровао у светлију будућност народа коме је припадао и због којег је и трагично завршио живот. Мајстор клесар његовог споменика је са мало извора и података градио његову фигуру и лик надахнут само његовим делом. Овим спомеником мајстор је превазишао себе, можда и зато што су остварења овог светитеља попут дела многих других српских личности заборављена и одавно прекривена патином заборава, па је вајару преко камене бисте припала улога својеврсног васкрсења ове знамените личности.
Најтеже борбе за независност српског народа од турске власти вођене су током Јаворског рата на Калипољу. Главна битка је вођена на Ивањдан 1876. године где је српска војска тешко страдала, изгубивши при том преко 500 војника. На споменику у Калипољу, подигнутом 2002 године, стоји натпис: У јуришу на калипољске шанчеве 6. VII 1876. у најтежем боју Српско-турског рата, Ужичка, Рудничка и Шабачка бригада изгубиле су преко 500 ратника. Српска војска тада није заузела утврђење, али након рата Србија је добила независност. У четири цркве - у Буковику, Штиткову, Белој Реци и Негбини и на школама у Јасенову и у Рутошима су спомен - плоче са именима јунака палих за слободу у ратовима 1912-1918. године.
Издавач: Туристичка организација "Златар" За издавача: Бранко Пуцаревић, в.д. директора Уредник: Катарина Виторовић, ТО "Златар" и креативни тим ПУЛСАР, Ужице Дизајн и припрема за штампу: Креативна агенција ПУЛСАР, Ужице Штампа: Штампарија Никитовић, Ужице Извор фотографија: Архива TO "Златар" Раде Прелић Александар Бубања Допуњено и измењено издање 2019. год. Година издавања: II Тираж: 1000 Туристичка организација "Златар" Карађорђева 36, Нова Варош Хотел "Панорама" Бабића Брдо бб, Златар +381(0)33 62 621 +381(0)33 61 784 Туристички инфо центар "Златар" +381(0)33 61 203 +381(0)62 80 26 150 officetоzlatar@gmail.com tozlatar@novavaros.rs www.zlatar.org.rs www.zlatar.travel