Галерија Матице српске Нови Сад, Трг галерија 1 Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму Октобар јули 2018.

Транскрипт

1 Галерија Матице српске Нови Сад, Трг галерија 1 Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму Октобар јули 2018.

2 Партнери Галерија Матице српске, Нови Сад Музеј српске православне епархије будимске у Сентандреји Покрајински завод за заштиту споменика културе, Петроварадин Координатори пројекта Др Тијана Палковљевић Бугарски Коста Вуковић Зоран Вапа Носилац пројекта и аутор изложбе Др Даниела Королија Црквењаков Штампано поводом изложбе Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму и завршетка петогодишњег пројекта истраживања, конзервације, рестаурације и презентације иконостаса Арсенија Теодоровића из некадашње српске цркву у Будиму. Конзервација и рестаурација Даниела К. Црквењаков Мср Дарко Деспотовић Мр Данило Вуксановић Мр Јелена Јоветић Дарко Ђорђевић Невена Ђоровић Мср Жељка Деспотовић Мр Маријета Сидовски Сандра Јаковљевић Мр Јасна Гулан Марио Вукнић Маја Величковић Растко Ћурчић Владимир Петровић Дејан Радаковић Горан Радаковић Мср Тамара Драган Документација пројекта Сава Стражмештеров Љиљана Стражмештеров Александра Пекез Недељко Марковић Ксенија Плећаш Станислава Јовановић Ненад Војновић Биљана Ристић Реализацију пројекта омогућили су Министарство културе и информисања Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама Аутономне Покрајине Војводине, уз благослов и подршку владике будимског, Лукијана (Пантелића). О пројекту Пројекат истраживања, конзервације, рестаурације и презентације иконостаса Арсе Теодоровића, као и историје српске цркву у Табану, делу Будима који су насељавали Срби, круна је сарадње Галерије Матице српске и Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји и наставља се на вишедеценијску сарадњу у проучавању, заштити и промоцији српског културног наслеђа у Мађарској. Делови некада највишег иконостаса српске цркве, расформираног године пре рушења цркве страдале у бомбардовању Будимпеште године, налазили су се под крововима различитих објеката Будимске епархије. О некадашњем изгледу иконостаса сведочила је архивска фотографија из фонда Историјског музеја града Будимпеште. Музеолошки необрађене, по смештају расуте, под слојем тамних лакова, иконе су захтевале комплексну пажњу различитих стручњака. Идеја да се све сачуване иконе с иконостаса цркве у Будиму прикупе, пренесу у Србију, конзервирају и рестаурирају, ујединила је конзерваторске радионице Галерије Матице српске и Покрајинског завода за заштиту споменика културе на великом заједничком послу, који је трајао од до године, када је завршен рад на 73 иконе, од чега је 68 с иконостаса а 5 са тронова и певница из исте цркве. Оваквим поступком спасено је сећање на још један градитељски споменик националне културе којег више нема, али о чијим вредностима сведочи покретна културна баштина, односно сликарски уметнички рад Арсенија Теодоровића. Др Тијана Палковљевић Буграски, Управница Галерије Матице српске

3 Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму Иако су Срби насељавали Будим још од средњег века Будимска епархија је реорганизована тек после Велике сеобе настојањем патријарха Арсенија III Чарнојевића. Полазећи од привилегија које је цар Леополд I доделио Остојић. Српска црква је тада добила посебно репрезентативан барокни ентеријер, а након подизања високе декоративне звоничке капе, заузела је доминантни положај у панорами Табана, а као катедрални храм имала је велики углед у Карловачкој митрополији. Међутим, пожар који је септембра избио у Будиму за неколико часова је већи део вароши претворио у згариште. Тада је страдала и ова једина православна црква. Ретка записана и од српској заједници, у будимском предграђу Табану Срби су подигли прву цркву и посветили је Светом Димитрију. Између и године, на месту старијег храма саградили су нову цркву монументалних димензија, по пројекту Адама Мајерхофера, посветивши је Светој Тројици. По својим димензијама, као и по прозорима распоређеним у два реда, будимска црква је током XVIII века била јединствена у Карловачкој митрополији. Деценију касније почело је опремање и декорисање цркве, за шта су били ангажовани дрворезбар Антоније Михић и сликар Василије заборава сачувана сећања савременика потврђују да је изгорело све изузев звоника, а да је била оштећена и спољашњост и унутрашњост храма. Предузимљиви Будимци су врло брзо, већ током године кренули у обнову, ангажујући дрворезбара из Јегре Петра Падића и сликара Арсенија Теодоровића.

4 Од сликара се захтевало да својеручно изради 68 икона на иконостасу, као и да их заједно са циратима позлати, у складу са жељама и укусом наручилаца. Олтарски простор с проскомидијом требало је да марморира и да наслика три слике ( образа ). Први свод пред иконостасом да ослика квалитетном и постојаном бојом, и да на њему прикаже девет анђеоских чинова у средини Бога Оца, а у угловима четворицу јеванђелиста. Око прозора и на појасу капитела такође да изведе позлату, а под појасом на зиду да позлати две певнице и свакој од њих да наслика једну икону. Све то је морао да уради квалитетно у року од две године, а за тај посао му је обећана сума од форинти. Иконостас је припадао групи развијених олтарских преграда украјинског типа које су се у храмовима карловачке митрополије почели јављати од средине XVIII века. Иконе су биле распоређене у четири зоне међусобно одељене хоризонталним гредама: престону са царским и бочним дверима, као и иконама на надверјима и у соклу, празничну, апостолску и завршну испод тријумфалног лука унутар које су се око Великог крста налазили медаљони са сценама Христових страдања и допојасним ликовима пророка. Распоред икона и програм будимског иконостаса фокусирани су на најважније теме српске православне теологије у XVIII веку инкарнацију и искупљење. Архитектонски репрезентативна, богато опремљена и модерно осликана будимска црква наставила је да задовољава потребе будимске заједнице током читавог XIX века, играјући улогу модела и центра духовности и културе тамошњих Срба. Међутим, у првој половини XX века је почело њено постепено растакање најпре одласком српског становништва, потом нестајањем њихове вароши и на крају физичким уништењем саме цркве. Већ тридесетих година 20. века урбанистичким и регулационим захватима порушен је највећи део старе вароши Табана и претворен у јавни парк. На пространом пољу остала је само српска црква да пркоси својим димензијама и високим звоником и да подсећа на нестали народ и прошла времена. Други светски рат је запечатио и њену судбину јер је заједно с околним грађевинама оштећена у бомбардовању, али за разлику од њих није обновљена, већ заједно са епископским двором до темеља уништена. Иконе и делови дубореза су остали сачувани под окриљем Будимске епархије, као део фонда епархијског Музеја у Сентандреји. У сарадњи Епархије будимске и њеног музеја, Галерије Матице српске и Покрајинског завода за заштиту споменика културе, као и уз помоћ бројних стручних сарадника и истраживача из других установа, од до године урађена су истраживања, валоризација, документација, као и конзервација и рестаурација икона из будимске катедралне цркве Свете Тројице. Током рада на пројекту проучени су начин израде, врсте оштећења и ранија историја конзервације, иконе и сачувани рамови су очишћени, носиоци ојачани, оштећења боје и позлате ретуширана, делови дубореза реконструисани а целина иконостаса уједначена за потребе излагања. Конзервацијом и рестаурацијом икона у Галерији Матице српске у Новом Саду, створена је могућност да се иконе, умивене и дотеране, скоро 70 година након рушења цркве, поново могу сагледати на једном месту.

5 Престона зона и иконе у соклу Свети пророк Данило у лављој пећини 2. Свети Никола враћа сина Агрикова 3. Сусрет Марије и Јелисавете 4. Исус и Самарићанка 5. Усековање главе Светог Јована 6. Три младића у огњеној пећи 7. Царске двери Благовести 8. Свети арханђел Михаило 9. Свети архиђакон Стефан Свети Димитрије 11. Свети Никола 12. Богородица са Христом 13. Исус Христос 14. Свети Јован Крститељ 15. Свети Георгије 16. Тајна вечера 17. Ваведење Богородице 18. Рођење Богородице 9 0 0,5m

6 Празничне иконе и иконе светих пророка и апостола Преображење Христово 2. Крштење Христово 3. Сретење Господње 4. Рођење Исуса Христа 5. Улазак у Јерусалим 6. Васкрсење Христово 7. Вазнесење Христово 8. Успење Богородице 9. Света Тројица са анђелима Свети пророк Мојсеј 11. Свети апостоли Матеј и Симеон 12. Свети апостоли Матеј и Вартоломеј 13. Свети апостоли Јаков и Тома 14. Свети апостоли Петар и Павле 15. Свети апостоли Андреј и Филип 16. Свети апостоли Јуда и Јаков 17. Свети пророк Арон 8

7 Циклус страдања Христових и пророци Молитва о чаши 2. Издајство Јудино 3. Христос пред Аном 4. Христос пред Кајафом 5. Христос пред Иродом 6. Христос пред Пилатом 7. Прање руку 8. Шибање Христа 9. Крунисање трновим венцем 10. Ево човека 11. Пут на Голготу 12. Пад под крстом 13. Свети пророк Исаија 14. Свети пророк Јеремија Свети пророк Језекиљ 16. Свети пророк Данило 17. Свети пророк Осија 18. Свети пророк Јоил 19. Свети пророк Амос 20. Свети пророци Авдија и Јона 21. Свети пророк Михеј 22. Свети пророк Наум 23. Свети пророк Авакум 24. Свети пророк Софонија 25. Свети пророк Агеј 26. Свети пророк Захарија 27. Свети пророк Малахија

8 АРСЕНИЈЕ ТЕОДОРОВИЋ ( ) 2 1. Нерукотворени образ Христов 2. Марија Магдалена 3. Богородица 4. Свети Јован 5. Свети Лонгин 6. Распеће Христово 7 3 ИКОНЕ ИЗВАН ИКОНОСТАСА 7. Св. цар Давид, северна певница 8. Св. Јован Дамаскин, јужна певница 9. Благовести 10. Поклоњење краљева, проскомидија 11. Богородица са дететом Арсеније Теодоровић рођен је у Перлезу, у Банату. Сликарско образовање стекао је на бечкој сликарској Академији коју је похађао од до године. Tоком студија ослањао се, пре свега, на поуке Антона Шалера, професора анатомије и Јохана Хајнриха Фигера, рокајног сликара и директора Академије. У Бечу је имао прилику да упозна једног од најеминентнијих оновремених српских интелектуалаца Доситеја Обрадовића. Ово познанство имало је нарочиту вредност у уметниковом животу и природно је водило познанствима и блиским пријатељствима са његовим ученицима и поштоваоцима, као што су то били књижевници Павле Соларић, Михаило Витковић и Лукијан Мушицки. Поред њих, неговао је блиске односе и са Јованом Рајићем, као и митрополитом Стефаном Стратимировићем. Теодоровић је године добио право новосадског грађанства, а постао је и члан новосадског Комунитета, што нам додатно говори о угледу који је сликар изградио. Арсеније Теодоровић је осликавао иконостасе и зидове цркава, као и појединачне иконе и портрете. Његова сликарска каријера текла је узлазно захваљујући ликовним, али и социјалним вештинама уметника. Осликао је 20 цркава, а овако обиман опус је постизао у сарадњи са другим сликарима, махом његовим ученицима који су гa епигонски подражавали. Заједно са српским сликарима који су око завршавали бечку ликовну Академију, Арсеније Теодоровић је увео новине у религиозно сликарство повезујући каснобарокне са класицистичким утицајима. Умро је године, а његов надгробни споменик и данас се налази у порти Алмашке цркве у Новом Саду, настављајући да буде памћен и након смрти као житељ и живописац новосадски.