PRELOM FINAL 35.qxd

VERSKE TEME Buduænost sveta ka vladavini pravednosti Morteza Motahari U suštini, osobena priroda i stvarni temelj ove škole jesu dvostruki. Jedan je učenje da ne samo spoljašnje realnosti, već i ideje imaju dijalektičku prirodu, drugim rečima, ideje su podvrgnute pod četiri gore pomenuta principa. U tom pogledu, ni jedna druga škola mišljenja ne deli gledišta ove škole. Druga posebna karakteristika jeste u tome da ova škola tumači protivurečnost u značenju da sve nužno stvara svoju antitezu u sebi samom i da se potom pretvara u nju, kao i da sama ova antiteza prolazi kroz isti proces. Ovo učenje se odnosi i na prirodu i na istoriju, koje, kao što oni smatraju, prolaze kroz protivurečnosti. Saglasno ovoj školi, evolucija znači kombinaciju dve protivurečnosti, od kojih jedna prelazi u drugu. Učenje o protivurečnosti, u značenju sukoba među različitim delovima prirode i njihovoj slučajnoj kombinaciji, jeste prilično staro. Ono što je u dijalektici novo jeste tvrdnja da sem protuvurečnosti i sukoba između različitih delova prirode, protivurečje, takođe, postoji unutar svakog dela, kao i da ono poprima oblik borbe između novih progresivnih činilaca i starih i dekadentnih, te da kulminira u konačan trijumf progresivnih snaga. Ove dve karakteristike su kamen temeljac dijalektičkog načina mišljenja. Otuda je sasvim pogrešno svaku školu mišljenja, koja drži do principa kretanja i protivurečnosti, smatrati dijalektičkom. Takvu pogrešku čine oni koji su, naišavši na principe kretanja, izmene i protivurečnosti u islamskim učenjima, izveli zaključak da je islamsko mišljenje, takođe, dijalektičko. Istina je da su, saglasno dijalektičkom mišljenju, sve istine prolazne i relativne, dok islam veruje u niz nepromenljivih i večnih istina. Dalje, verovanje da se priroda i istorija kreću u tri oblika (teza, antiteza i sinteza) i da prolaze kroz protivurečnosti, jeste temeljna karakteristika dijalektičkog načina mišljenja. Islamska učenja se ne slažu sa ovim verovanjem. Istina je da je ovo pogrešno shvatanje stvoreno od strane pristalica dijalektičkog materijalizma. Oni, u svojim raspravama, koje nikad nisu lišene elementa propagande, svo nedijalektičko mišljenje nazivaju metafizičkim, prema kome su, kako oni tvrde, svi delovi prirode statični, bez međusobne povezanosti i lišeni svih vrsta protivurečnosti. Aristotelovu logiku optužuju da je zasnovana upravo na ovim principima. Drže se ovog gledišta tako čvrsto, da često zavode one koji imaju ograničeno neposredno znanje. Međutim, ne završava se na tome, već oni na koje takve tvrdnje ostavljaju utisak, ukoliko im nedostaje znanja o islamu, olako zaključuju da načela statičnosti, nepovezanosti i odsustva protivurečnosti moraju činiti temelje islamskog mišljenja. Svoje tvrdnje zasnivaju na premisama da islam, kao religijsko verovanje, ima metafizičku osnovu, da njegovo učenje mora, takođe, biti metafizičko, i da metafizičko mišljenje, zasnovano na tri gore pomenuta principa, mora biti deo islamskog načina mišljenja. Druga grupa, koja je na neki način upoznata sa islamskim učenjima, smatra da islamsko mišljenje, obzirom da nije metafizičko, mora biti dijalektičko. Kako ova grupa ne poznaje treću alternativu, do ovog zaključka dolazi prirodno. Svo ovo nerazumevanje i konfuzija jesu rezultat neprikladnog oslanjanja na ono što pristalice dijalektičkog materijalizma pripisuju drugima. U svakom slučaju, kao što je već pomenuto, istina je sasvim različita. Nova i stara ideologija U predmetnom kontekstu, staro i novo se ne odnose na mlađe ili starije generacije, i sukob među njima nije takozvani jaz među generacijama. To ne znači da mlađa generacija uvek podržava revolucionarni pokret, ili da je starija generacija nužno konzervativna. Slično, konfrontacija između novog i starog, nema kulturoloških implikacija. To ne znači sukobljavanje između obrazovanja i nepismenosti. Značenje je čisto socijalno i ekonomsko i jednostavno označava sukob između onih klasa koje su korisnici postojećeg poretka i onih koje su njim nezadovoljne, i, potaknute novim sredstvima proizvodnje, jesu voljne da izvedu promenu u postojećoj društvenoj strukturi. Drugim rečima, radi se o borbi izmežu naprednih i liberalnih društvenih elemenata koji prednost daju evoluciji, i onih koje su posustali i ograničenih shvatanja i pokušavaju da održe status quo. Konsekventno činjenici da društvena svest i društveni stav čoveka jesu potaknuti njegovim klasnim položajem i uslovima iz okruženja, privilegovane klase, budući da su korisnici postojećeg uređenja, nužno postaju mračnjaci, dok su eksploatisane i potlačene klase potaknute na delanje. To je sasvim različito od pitanja posedovanja, ili neposedovanja formalnog obrazovanja. Uglavnom, evolucionistički pokreti su lansirani od strane onih koji su zaostali u pogledu obrazovanja, ali koji, zahvaljujući svom klasnom položaju, gledaju unapred i liberalnih su shvatanja. Logièki kontinuitet istorije Evolutivne istorijske etape su međusobno povezane prirodnim i logičkim vezama. Svaka etapa ima svoje posebno mesto i ne može biti pomaknuta unapred, ili unazad. Na primer, kapitalizam je središna veza između feudalizma i socijalizma i za društvo je nemoguće da iz feudalizma pređe direktno u socijalizam, bez prolaženja kroz kapitalizam. Takvo događanje bi na neki način bilo slično onome što je od strane drevnih filozofa nazivano»naglim skokom«, drugim rečima, prelaženjem iz jedne tačke u drugu bez prolaženja bilo kojim putem koji je povezan sa njima. To bi bilo kao kada bi ljudsko seme, bez prolaženja kroz fazu fetusa, stiglo do faze porođaja, ili kao kada bi novorođenče, bez 102 103

prolaženja kroz detinjstvo, postalo sasvim odrasla osoba. Zato su pristalice ove logike ranim socijalistima, koji su temelje socijalizma želeli da postave isključivo na ideologiji, ne obazirući se na istorijsku prinudu i logički kontinuitet njenih etapa, dali ime idealista, a njihov socijalizam nazvali fanatičnim. Suprotno ranom socijalizmu, marksizam je zasnovan na logičkom kontinuitetu istorijskih etapa. Vrhunac svake etape Ne samo da nisu mogući nagla tranzicija i nekoliko etapa u jednom skoku, već je, takođe, bitno da svaka etapa dostigne svoj prirodni vrhunac pre nego što evolutivni proces poprimi svoj konačni oblik. Na primer, feudalizam, ili kapitalizam, ima svoj definitivan tok koji mora teći postupno kako bi u određenom istorijskom trenutku moglo doći do promene. Očekivati da nastupi bilo koja faza, pre nego što faza koja joj prethodi doživi svoj vrhunac, jednako je očekivanju da se dete rodi pre okončanja svoje fetalne faze. U takvom slučaju, rezultat može biti pobačaj, a ne rađanje zdravog deteta. Borba između novog i starog jeste osnovni uslov prelaska istorije iz jedne etape u drugu i ključni uslov evolucije ljudskog društva. Takva borba je uvek časna. Slično, odstranjivanje starih elemenata je dozvoljeno, čak i ako ne čine bilo kakvo nasilje, jer bez toga društvo ne može biti pokrenuto ka evoluciji. Na osnovu te logike, dozvoljene borbe ne moraju nužno biti defanzivne, ili sa izgledom predupređenja napada. Stvaranje rascepa Ne samo u borbi od strane novog, časnog i dozvoljenog, protiv starog, već je i svako drugo činjenje koje, takođe, utire put revoluciji i ubrzava evolutivne procese, podjednako dozvoljeno. Tako su, sva subverzivna i razarajuća delanja sa izgledom izazivanja nezadovoljstva i nemira, širenja razdora i produbljivanja konflikta, časna. Kao što je napred navedeno, evolucija zavisi od revolucionarne i nasilne promene jedne protivurečnosti u drugu, i takva promena se ne dešava dok unutrašnji sukob ne dostigne svoju tačku ključanja i kršenje ne postane najžešće. Zato, sve što produbljuje jaz, ubrzava prelazak društva iz jedne etape u drugu. Kako nemir i neslaganje mogu igrati takvu ulogu, oni su, takođe, dozvoljeni i časni. Reforme Nasuprot tome, takve mere kao delimične reforme, ublažavanje i smirivanje delovanja i otklanjanje patnji, smatraju se pogrešnim i neprikladnim. One su namenjene da služe kao anestetik i zato se svode na izdaju uzroka. Takva činjenja sprečavaju evolutivni put jer ona, bar privremeno, sužavaju pukotinu i tako odlažu revoluciju. Takvi zaključci bi mogli biti doneti na osnovu materijalističkog pristupa istoriji. Ljudski ili humanistièki pristup Humanistički pristup istoriji je upravo suprotan materijalističkom pristupu. On osnovni značaj pridaje čoveku i ljudskim vrednostima, i to u odnosu na pojedinca i na društvo. Sa psihološke tačke gledišta, posmatra biće kao stvoreno od niza animalnih instinkta, koji su zajednički i čoveku i životinji, kao i od drugog niza viših instinkta, religijskih, etičkih, istraživačkih i estetskih, osobenih čoveku, koji ga razlikuju od životinje. Sa filozofske tačke gledišta, to podrazumeva da društvo ima dva aspekta. Prvo, sastavljeno je od pojedinaca od kojih svaki predstavlja mešavinu uzvišenih i niskih odlika. Drugo, u celini, ono ima svoju sopstvenu raznovrsnost odlika koje su večne odlike čoveka uopšte. Pesnik ovu istinu ovako izražava:»slatka i slana voda u svakoj veni bića teći će sve do Sudnjeg dana«. Ovde vena podrazumeva venu društva, drugim rečima, čoveka u neodređenom i opštem značenju. Kroz pojedine ljude struji slatka voda, preovladavaju pozitivne osobine, a kroz druge, slana. Loše odlike su brojnije i uočljivije. Tako će se nastaviti sve dok čovek postoji na licu Zemlje. Pojedinačne smrti su bez uticaja na to. U svakom slučaju, sa evolucijom čoveka i ljudskog društva, pozicija će se uveliko poboljšati. Saglasno ovom pristupu, istorija se, kao i sama priroda, razvija i napreduje ka stanju savršenstva. Razvoj istorije nije ograničen tehničkim, ni kulturološkim aspektima, kao ni rastom ni razvojem sredstava za proizvodnju. To je svestran i sveopšti proces i prostire se na sve ljudske aktivnosti. Kao rezultat sveobuhvatne evolucije koja mu se dešava, čovek se kreće ka oslobađanju od stega koje potiču iz društva i okruženja i postepeno odbacuje okove koji ga vezuju za njegovo okruženje. Istovremeno, raste njegova privrženost ideologiji i veri. Očekuje se da u budućnosti stekne potpunu emancipaciju i da sa njom dostigne nivo postpune privrženosti veri i ideologiji. U prošlosti, kada je čovek bio manje u mogućnosti da koristi prirodne izvore, bio je rob prirode. U budućnosti, sa sve većom eksploatacijom prirodnih resursa, ne samo da će biti oslobođen lanaca prirode, već će je on postepeno podvrći svojoj dominaciji i kontroli. Pogrešno je reći da evoluicija prati razvoj sredstava proizvodnje. Oni koji to govore mešaju uzrok i posledicu. U suštini, razvoj sredstava za proizvodnju je rezultat čovekove prirodne sklonosti ka savršenstvu, razvoju i promeni. Ona potiče od njegove moći invencije koja sa protekom vremena narasta sve više. Saglasno tom prilazu, jedna od čovekovih karakteristika jeste unutrašnja i individualna protivurečnost između zemaljskih i nebeskih aspekata, drugim rečima, između onih instinkta koji inkliniraju ka dole i teže isključivo ka pojedinačnim ograničenim i privremenim ciljevima i onih koji inkliniraju ka gore i žele da obuhvate celo čovečanstvo, težeći da ostvare moralne, religijske, naučne i intelektualne ciljeve. Slavni persijski pesnik, Mevlana, je rekao: 104 105

»Duša teži ka mudrosti i spoznaji, Telo teži ka baštama i plodovima, Duša teši ka napretku i časti, Telo teži ka imetku i stvarima, Telo teži ka zelenilu i tekućoj vodi, Jer od njih potiče, Duša teži životu i opstanku, Zato što joj je poreklo Božansko, Bog takođe naginje ka duši. Otuda Sveti Kur an kaže: On ih voli, i oni vole Njega.«Čovekov unutrašnji konflikt, koji su stari narodi nazivali borbom između razuma i strasti, automatski vodi ka konfliktu između različitih grupa ljudskih bića. Uzvišenih i moralno oslobođenih bića, na jednoj, i zlih i okrutnih bića, na drugoj strani. Ovaj pristup prihvata postojanje konflikta kao dela razvitka i evolucije istorije, ali ne u obliku klasnih sukoba između onih koji su vezani za stara sredstva proizvodnje i stari društveni sistem i onih sklonih modernijim sredstvima proizvodnje. Objašnjavanje svih ratova u istoriji kao klasnih ratova je zatvaranje očiju pred najlepšim i najsjajnijim manifestacijama ljudskog života uopšte. Kroz istoriju su vođene mnoge bitke radi obezbeđivanja materijalnih potreba poput hrane, odeće ili doma, ili u vezi pitanja povezanih sa polovima, moći i prestižom. Ali, postojale su nesumnjivo i određene bitke koje se mogu opisati kao borbe između dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. One su predstavljale borbu između čovečanskih motiva i životinjskih nagona, između opšteg dobra i individualnih interesa, između visokih ljudskih vrednosti i niskih strasti, i između progresivnih i uzvišenih ljudi, na jednoj, i niskih i izopačenih ljudi, na drugoj strani. Rečima Časnog Kur ana, bile su to borbe između Allahovih i šejtanovih vojski. Pristalice ove teorije, strogo osuđuju pokušaje materijalista da sve religijske, etičke i ljudske pokrete protumače na osnovu klasne borbe i takve pokušaje smatraju iskrivljenjem istorije i uvredom ljudskog dostojanstva. Istorijski događaji pokazuju da su mnogi pokreti, koji su inicirani radi zaštite osnovnih materijalnih potreba, vođeni i usmeravani, ili bar podržavani, od strane pojedinaca koji su sami bili dobrostojeći i dobro pozicionirani. Suprotno tvrdnji materijalista da su svi progresivni pokreti preduzeti od strane potlačenih i lišenih klasa, koje su želele da uklone postojeći sistem i zamene ga drugim sistemom, koji bi obezbedio njihove materijalne potrebe saglasno razvoju sredstava proizvdonje, postoje istorijski dokazi koji potvrđuju da progresivni pokreti nisu uvek bili ograničeni na potlačene klase. Ponekad su ih predvodili pojedinci iz privilegovanih klasa, koji su zarivali nož u srce vladajućeg sistema. Pojavljivanja Ibrahima (a.s.), Mojsija (a.s.), svetog poslanika (s.a.v.s.) i imama Huseina (a.s.) su pripadala ovoj vrsti. Takođe, pogrešno je tvrditi da su progresivni pokreti uvek težili ka materijalističkim ciljevima. Pokret prvih musli- mana svedoči da nije tako. Komentarišući prirodu ovog pokreta, Ali (a.s.) je rekao :»Oni su svoje razumevanje nosili na svojim sabljama«(»staza rečitosti«, beseda 148). Slično, napredni pokreti nisu uvek bili rezultat razvoja sredstava proizvodnje. Tokom zadnja dva veka veliki broj oslobađajućih pokreta nastao je i na Istoku i na Zapadu. Jedan od tih pokreta bio je pokret za stvaranje ustavotvorne vlade u Iranu, poznat kao Mašruta pokret. U slučaju toga pokreta se ne može tvrditi da je razvoj sredstava za proizvodnju stvorio krizu u Iranu. Takođe, nije istina da je nespokojstvo u društvu uvek izazvano neprikladnošću zakonskih odredaba postojećeg sistema. U pojedinim slučajevima zakonske odredbe su bile sasvim prihvatljive kao takve, ali je pokret morao nastati radi obezbeđenja njihove primene i alavijski ustanak, iz vremena Abasida, je bio te vrste. Ljudska svest nije toliko potisnuta da ljudi ne mogu biti inspirisani ničim višim i plemenitijim do svojim osnovnim materijalnim potrebama. Na osnovu iznetog, moguće je izvući sledeće zaključke: a) Prolivanje krvi je nu no za napredak Istorijski sukobi su imali različite sadržaje, prirodu i uzroke. Ali, oni koji su doprineli razvoju istorije i čovečanstva bili su samo oni koji su predstavljali sukob između ljudi sa višim stepenom ideologije, oslobođenim sebičnosti i pohlepe, i ljudi sebične i animalne prirode, kojima je nedostajao aspirativan i intelektualni život. Priroda ratova koji su doprineli napretku i evoluciji nije bila klasna borba, niti priroda sukobljavanja između starog i novog u smislu pomenutom ranije tokom raspravljanja o materijalističkoj teoriji. Ratovi su, skoro, stekli ideološki aspekt, i sa stanovišta ljudskih vrednosti, čovek se postepeno približava savršenstvu, drugim rečima, stanju idealnog čoveka u idealnom društvu. On će nastaviti da napreduje tim putem dok Svetska vlada, koja će uzeti u obzir sve ljudske vrednosti, ne bude uspostavljena, što će označiti kraj zlih sila i sebičnih ratova. Saglasno islamskoj terminologiji, ta vladavina se naziva vladavinom Mehdija (a.s.). b) Istorijske etape Logičan kontinuitet istorijskih etapa, objašnjen od strane materijalista, nije osnovan. Istorijski događaji, pogotovo oni iz prošlih sto godina, dokazju apsurdnost ove teorije. Samo su tokom ovog perioda zemlje koje nikada nisu prošle fazu kapitalizma, postale komunističke. Sovjetski Savez, Kina i istočnoevropske zemlje su očigledan primer toga. Na drugoj strani, zemlje sa visoko razvijenim kapitalističkim sistemom, poput Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske još uvek zadržavaju svoje stare sisteme i vek staro predskazanje protagonista materijalizma, vezano za radničku revoluciju u zemljama sa teškom industrijom, poput Britanije i Francuske, se pokazalo kao puka iluzija. Na osnovu iznetog je očigledno da ne postoji pojava poput istorijske prisile. Sasvim je moguće da u kapitalističkom društvu, klasa proletera dostigne takav razvoj i blagostanje da to u potpunosti odbaci sve ideje o revoluciji. Slično, takođe je moguće da sa pojavom jasne i ubedljive ideologije i podizanjem religijske i društvene svesti, nomadsko pleme jednim skokom dosegne do najviše etape ljudske kulture. Renesansa rane islamske epohe je dokaz u prilog tome. prevela Mirjana Abdoli 106 107

Fatima je Fatima Ali Šarijati U KOJI MODEL SE UKLAPAJU? Tradicionalno ili apsurdno? U stvarnosti, u našem društvu, oni koji pitaju : Ko sam ja?, Ko bi trebalo da budem?, ili Kakav je moj identitet? spadaju u dva tipa ljudi. Jednoj vrsti pripada čovek koji je privučen postojećom, prevaziđenom tradicijom, u koju spadaju religija i etika, koje želi da nametne drugima. Ne uspeva u tome. Čak i ako zna da ne može, on ipak prijanja za njih, on ih još uvek čvrsto podupire. Pokušava da ih nametne mladim ljudima. Postoji drugi tip, koji se plaši da deluje čak i pod imenom lažnog intelektualca, moderniste ili tragaoca za slobodom, jer misli: Ukoliko se umešam, negiram, ili se složim i kontrolišem mogućnosti, optužiće me da sam staromodan, istočnjak, religiozan i zaostao. Zato, uprkos društvenim promenama, izmenama u tipovima mladića i devojaka, on igra ulogu umrtvljene osobe. Drugim rečima, njegovo dete dejstvuje, dok mu majka i otac stvaraju mogućnosti. Nazivaju se roditeljima intlektualcima. Ali, njihova neaktivnost i predaja ne potiču od njihovih intelektualnih spsobnosti. Ne dolaze od njihovih ubeđenja, već pre od njihove nemoći i slabosti. On kaže sebi: Ukoliko se uključim, odustaću od svoje spoljašnje moći, a moja unutrašnja praznina će se iskazati. Prestiž! To su ta dva tipa, dva tipa ljudi koja mogu biti ukalemljena u model. Jedan sklon tradiciji Ćahar Bagha u Isfahanu ogromnom, ružnom, porušenom i propalom. Drugi je proizvod evropskog kova direktan, tanušan, bez trajanja, šupalj i apsurdan. To su ta dva tipa i načina, oba pogrešna i promašena. Zašto? Jedan se suprotstavlja bučnoj poplavi stvarnosti, koja uništava skoro sve. Pokušava da preusmeri vodu svojim rukama. Pokušava da spreči bujicu. Proklinje, viče, oplakuje, žali i galami na bujicu koja se nagomilava, izliva i ruši sve na svom putu. Drugi se proteže preko nabujale vode kao beživotan, kao beskoristan posmatrač. Ovaj drugi čovek bez sopstvene ličnosti je miran, radi od jutra do večeri, uzrokuje ubistvo, zavodi ljude, džepari, izvodi na hiljade prljavih radnji, hvali, vara ljude, a zatim puni svoje džepove da bi ih ispraznile strane kompanije, ili da bi im sam sipao u džepove. ene koje ne mo emo upoznati Imamo pravo da upoznamo samo pojedine Evropljanke. To su one koje uvek moramo prepoznati. To su žene prikazane na filmu, u časopisima, na televiziji i u porno-filmovima, od strane autora koji su sa njima polno opštili. Nama su predstavljene kao univerzalni tip Evropljanke. Nemamo pravo da upoznamo evropsku devojka koja je sa šesnaest godina otišla u Nubijsku pustinju u Afriku, pustinje Alžira i Australije. Ona je ceo svoj život provela u divljini. Živela je u opasnosti od zaraze, smrti i divljih plemena. U svojoj mladosti i starosti proučavala je talase koje odašilju i primaju mravlje antene. Kada je ostarila, njenu misi- Gholamali Taheri, Iz predanja ju je nastavila njena ćerka. Druga generacija ove Evropljanke vratila se u Francusku u dobi od pedeset godina. Na univerzitetu je rekla: Otkrila sam jezik mrava i spoznala sam pojedine znake njihovog komuniciranja. Nemamo pravo da upoznamo gospođu Gošan (Gaushan), koja je ceo svoj život provela proučavajući i pronalazeći korene filozofskih ideja i mudrosti Avicene (Avicenna), ibn Rušda (ibn Rushd), Mula Sadra (Mulla Sadra) i gospodina Mula Hadi Sabzevarija (Mulla Hadi Sabzevari) u grčkoj filozofiji i mnogobrojnim Aristotelovim delima, i upoređivala ih. Pokazala je da su naši filozofi usvajali od njih. Ispravila je ono što su oni pogrešno preveli i pogrešno razumevali u toku hiljadu godina islamske civilizacije. Mi nemamo pravo da upoznamo italijansku gospođu De la Vida (De la Vida). Jedno od njenih dela je bilo da uredi i sakupi Nauku o duši od Avicene, iz drevnog grčkog rukopisa samog Aristotela. Nemamo pravo da upoznamo gospođu Kiri (Curie), koja je otkrila kvantum i radioaktivnost, ili Resu Di La Šapel (Resass Du La Chappelle), koja je o Alijevoj (a.s.) svetosti znala više od svih islamskih naučnika i čak više od svih šiita koji danas proglašavaju da su spoznali Alija (a.s.) i alavis. Ona je bila mlada, lepa, slobodna, švedska devojka, rođena daleko od islamske kulture. Bila je udaljena od šiitskog življenja i verovanja. Od prvih dana svoje mladosti život je posvetila upoznavanju toga duha, što je ostao nepoznat u strukturi islama. Sledila je čoveka prekrivenog mržnjom svojih neprijatelja, uhvaćenog u zamku koju su postavili licemeri, ulepšanu poetskim hvalama i beznačajnim prijateljima. Otkrila je najtačnije rukopise o Aliju (a.s.). Spoznala je najtananije drhtaje njego- 108 109

ve duše, dubinu njegovih osećanja i najviše uzlete njegovih misli. Po prvi put, ona je osetila njegovu ljutnju, bol, usamljenost, slomljenost, strah i potrebe. Ne samo da je Alija (a.s.) otkrila u bitkama kod Ohuda, Badra i Honejna, već ga je pronašla pri molitvi u mihrabu džamije u Kufi. Otkrila je njegove noći i žalovanje oko medijanskih zidina. Ona je sakupula Staze rečitosti ( Nahjal balagah ), kome arapski muslimani imaju pristup preko pisanog izdanja Muhammeda Abduha (Muhammed Abduh), velikog sunitskog muftije, dok ga šiiti imaju preko poduka Džavada Fazela (Javad Fazel), Alijevog (a.s.) saradnika, ili preko Faizovog (Faiz) prevoda (koji je tačan, ali se mora čitati uz pomoć arapskog teksta). Ova devojka nevernica predodređena za džehenem koja je sakupila sve što je Ali (a.s.) napisao u ovoj i onoj knjizi, svesci ili rukopisu, skrivenim tu i tamo. Ona ih je sve pročitala, prevela i prikazala. Najlepši i najdublji opis ikada sačinjen o čoveku istekao je iz njenog pera. Tokom četrdeset i dve godine nastavljala je da proučava, promišlja i traga za Alijem (a.s.). Nemamo pravo da upoznamo Anđelu, američku devojku u zatvoru, koja nije samo nada dveju zemalja, već svih slobodnih ljudi sveta, svih pravednih, svih onih optuženih usled rasne diskriminacije čovečanstva potlačenih. Mi ne smemo znati da te strankinje nisu samo Don Žuanove igračke koje uzimaju novac, neprivlačne stvari i nakit ropkinje koje služe muškarcima dok ih oni žele, dok su zainteresovani. Ne smemo verovati da su one samo vredne pažnje usled njihovih zadovoljstva, želja i požuda. Nakon tog perioda, one su kao mašine koje su zastarele. Pre, strankinje su napredovale do tačke kada su postale otelovljenje ideologije zemlje i doma, spasenja (bega), ponosa i časti pokolenja. Ali, mi nemamo pravo da ih upoznamo. Mi smemo da upoznamo samo gospođu Tvigi (Twiggy). I kao konačni nivo idealnog prikazanja zapadnjačke civilizacije, kraljicu 1971, a zajedno sa njom, najuzvišeniji tip Evropljanke, Žaklinu Onazis (Jacqueline Onassis), koja svoj novac koristi kao sredstvo zamene za sve drugo, B.B, princezu od Monaka i svih sedam žena-čuvara Džemsa Bonda. Sve su one žrtve odeljenja evropske produkcije. One su bogataške igračke i lutke na naduvavanje, ropkinje nove civilizacije u kućama malih trgovaca. Mi, Iranci, ih smemo znati samo kao primere žena evropske civilizacije. Nikada nisam video sliku iz Kembridža, sa Sorbone, ili sa Harvardskog univerziteta na kojima su studentkinje koje u biblioteci rade na rukopisima iz četrnaestog i petnaestog veka, i na kineskim rukotvorinama od pre 2500 do 3000 godina, ili kako su se nadnele nad kur anske rukopise, zasnovane na latinskim, grčkim, kunealnim i sankritskim tekstovima, bez pokreta i bez švrljanja očima. One ne izranjaju glave iz svojih knjiga dok ih bibliotekari ne odstrane, ili ne zamole da izađu. Da li ste vi, muškarci i žene, tragači za znanjem, naučnici, istraživači, ikada čuli za savremenu nemačku naučnicu, gospođu Huneke (Hunekeh)? Da li ste čuli da je nedavno napisala vrlo opsežnu studiju o islamu i njegovom uticaju na evropsku civilizaciju, koja je prevedena na arapski i nosi naslov Širenje arapskog sunca na Zapadu? To nisu žene današnjice i za njih ne bi smelo da se zna. Zašto? Zato što postoji grupa zastarelih. To su tragači za tradicijom. Druga je praznoverna i skrivena, i istovremeno znana i prividna. Ukoliko se udruže, pro- budiće nas. Uništiće sve što imamo. Zato su ljudi primorani da poprime oblik krotkih potrošača i tihih robova. Obe staromodne, tradicionalna i skorojevićka, za sve praktične namene dejstvuju uzajamno da bi zaživela nova vrsta, jedna pod imenom etike i religije, i druga pod imenom slobode i progresa. Zastareli poklonici tradicije ciljaju na ženu sa fanatičkim predrasudama i potiskuju je, ostavljajući je bez hleba i vode. Iskazuju ljutnju prema njoj. Nemaju samilosti. Postupaju sa njom tako loše da se žena, polumahnita, zatvorenih očiju i zapušenih ušiju, baca u naručje onih sa cilindrima i jarećim bradama, koji je srdačno dočekuju, skidaju pred njom šešir sa poštovanjem i finim manirima, čine naklon glavom uljudno i sa osmehom na licu, nežno se ophode sa njom. Baš ova Evropljanka, koju smo upoznali, jeste žena današnjice. Oslobodila se. Ali, ona je dete srednjeg veka. Ona se opire neljudskom postupanju i fanatizmu srednjovekovnih sveštenika, koji su u ime hrišćanstva i vere zavodili, proklinjali i podjarmljivali žene. Čak su ih predstavljali kao omržene pred Bogom. One su bile pokretači izopačenosti. Žena je bila glavni uzrok Ademovog pada sa nebesa na zemlju. U srednjem veku bi pitali sveštenike: Ako je žena u kući, da li muškarac koji nije srodnik sme da uđe?. Odgovarali su: Nikad! Jer kad čovek uđe u kuću u kojoj je žena, čiji on nije srodnik, čak i da je ne vidi, on je zgrešio!. Drugim rečima, ukoliko se muškarac koji nije srodnik popne do drugog sprata kuće, a u prizemlju je žena, javlja se greh. Izgleda da se ženin greh prenosi kroz vazduh! Sveti Tomas Dakin (Tomas Dakin) je rekao: Ako Bog na muškarčevom licu vidi ljubav za ženu, čak ako je ona njegova supruga, On se razljuti jer u njegovom srcu ne sme postojati druga ljubav, sem ljubavi za Boga. Hrist je živeo bez žene, i muškarac može biti hrišćanin i ako nikada ne dodirne ženu. Zato hrišćanska braća, duhovni oci, pa čak ni časne sestre, nikada ne stupaju u brak, jer je brak veza koja budi Božiji gnev. Mi bismo se morali sjediniti sa Bogom samo kroz Isusa Hrista, jer dve ljubavi ne mogu biti u jednom srcu. Samo oni koji ostanu van braka mogu nositi sveti duh. U hrišćanstvu, prvi greh je bio ženin greh. Svaki muškarac, kao Ademov potomak, koji se okrene ženi, čak ako je ona njegova supruga, kao što je Eva bila Ademova supruga, ponavlja prvi, praiskonski greh. Ademov greh i neposlušnost se javljaju iznova u Božijem sećanju! Zato čovek mora da postupa tako da Bog zaboravi Adema i njegov greh! Zato je žena toliko omržena u mislima srednjovekovnih ljudi, oslabljena i lišena vlasništva 110 111

nad bilo čim. To je čak išlo dotle da je žena, koja ima imovinu, kada je odlazila u kuću svoga muža, gubila vlasništvo nad sopstvenom imovinom. Njeno vlasništvo je sa nje prelazilo na muža. Žena nije imala zakonit položaj. Posledice toga se još uvek mogu naći u evropskoj civilizaciji, što je za nas potpuno neprihvatljivo. Čak danas, ukoliko se žena uda, ona menja svoje ime. To nije samo radi upotrebe u njenom domu, ili nezvanično. Svedočanstvo o završenom školovanju, njena lična karta, njen pasoš, sve mora biti zamenjeno usled promene imena njenog oca za muževljevo ime. Ovo znači da je sama žena niko. Ona nema suštinsko postojanje. Ime je značajno. Biće bez značaja postoji preko drugih. U domu svojih roditelja ona koristi očevo prezime. Živi sa svojim prvim vlasnikom. Kada pređe u dom svoga supruga, karakteriše je ime drugog čoveka, njenog novog vlasnika. Ona ne poseduje dovoljno vrednosti, niti poverenja, da bi imala ime. Ovakva tradicija je imala uticaja i u Iranu iz razloga što je evropska. Njihovi običaji su bolji od naših. Čak i ako se radi o običajima iz perioda sužanjstva, čak i ako su to gluposti, odvratna i ružna delovanja, činjenica da nose stranu oznaku dovoljna je našim modernistima, koje karakteriše jalovo imitiranje. U oponašanju, bilo da se radi o modernisti ili tradicionalnom tipu, izbor je promišljen. Ne postavljaju se pitanja i ne donose stavovi o dobrom i lošem, ni o razlici između korisnog i beskorisnog. Osnova njihovog oponašanja je u načelu da koji god porok car prihvata, on je umetnost. Oni ga priznaju sve dok ne dostigne onu tačku kada, ukoliko kaže : Dan je noć, oni dodaju: Da, vidimo mesec i zvezde. U toku zvaničnih evropskih venčanja mladence pitaju: Ime?. Potom pitaju za nevestino prezime. U odgovoru na prvo pitanje beleži se prezime mladoženje, kao ono koje će biti uzeto po sklapanju braka. U odgovoru na drugo pitanje, beleži se nevestino devojačko prezime, prezime njenog oca. Drugim rečima, žena pripada vlasniku kuće. Čak i ako je kuća prvobitno njoj pripadala, ona ne može nastaviti da bude njena vlasnica jer je žena. U domu njenog oca to je bilo očevo prezime, a u kući njenog supruga, suprugovo je prezime ono koje se koristi. To je razlog zbog koga ona zvanično menja prezime u braku. Naši modernisti su u skorije vreme postali svesni ove strane tradicije. Ona, takođe, menja svoje lično ime po stupanju u brak ne menja prezime već radije svoje lično ime! To je smešno. To je samo jedan primer onoga što naši pseudo-stranci preuzimaju od strane bolje rase. Kopira se što god da ta rasa radi, čak i bez uviđanja cilja, vrednosti, ili razloga za to, jer naši modernisti nemaju zdravog razuma. Ovi idioti se ponašaju smešno, nesvesno i razmišljaju kao stranci, jer se oni, ili one, ne mogu razlikovati. Zato kažemo da su u našem savremenom društvu rođeni lažni stranci koji ne sliče strancima, i pojavili su se pseudo Evropljani, čiji uzori ne postoje u Evropi. Prema pozitivnom zakonu o razvodu u Francuskoj, kada se žena odvoji od svog supruga, ona apsolutno nema pravo na decu. Dok naprotiv, u islamu, još od početka, u najčistijem obliku islama, ne u sadašnjem mešovitom, ona je potpuno nezavisna u pogledu ženskih prava. Ona može čak da zahteva novac od supruga na ime izdržavanja deteta. Može da nastavi sa svojim poslom bez uplitanja muža. Može da radi. U pogledu proizvodnje, ona može nezavisno, i bez posrednika, da plasira svoj kapital. Ima najveću ekonomsku nezavisnost jednog pojedinca u društvu. Svi neljudski i pseudo religijski pritisci koji su činjeni protiv žena u ime religije, izazivali su otpor među Evropljankama. Taj ženski otpor uperen je protiv srednjeg veka. Sećanje i misao o njemu ostali su u njoj. U Italiji i Španiji, gde je religija još uvek jaka, ženama su uskraćena mnoga od njihovih ljudskih prava, uprkos znacima slobode i isticanju ljudskih prava i drugim sličnim velikim šalama. Mi govorimo o ljudskoj slobodi i socijalnim pravima, ne seksualnoj slobodi i pravima polova. Mi uočavamo kojom brzinom ova zadnja postaju preovlađujuća. U zamenu za naftu, dijamante, kaučuk, bakar, kafu i uranijum iz drugog sveta (ranije, trećeg sveta), koji se jeftino uvoze u Evropu, Evropa izvozi slobodu, etiku, tehniku, kulturu, umetnost, književnost i, posebno, seks, u ovaj gladni, opljačkani svet slobodno i velikodušno. Sva sredstva komuniciranja i oglašavanja, socijalne, tehničke, umetničke i edukativne mogućnosti jedne nerazvijene zemlje ulaze u službu propagande, promocije i rasprostiranja. Sve te stvari se razlikuju od slobode i ljudskih prava. Seksualne slobode zavaravaju. To je deo novog izrabljivanja, vrsta bezgraničnog varanja koje iskvareni sistem zapadnog kapitalizma u današnjem svetu čini podjednako Istoku i Zapadu, naivno i samostalno, da bi se ispoljilo do mere dok zapadnjački interes i one istočne zemlje koje su potpale pod uticaj ne pronađu sebi sigurno i bezbedno okruženje i trajnost. Mlada generacija, posebno oni koji podjednako poseduju elemente otpora i hrabrosti, i oni kojima nedostaje strpljenje, kao i oni koji nisu zaglupljeni religioznim zagovaranjima, oslobodili su se nasleđenih lanaca tradicije, koji bi se urezali u njihove misli, jer su shvatili da se ne tiču njihovog senzibiliteta. U svakom trenutku je moguće da oni, pobunjujući se, zauzmu stanovište suprotno svojim interesima, i da, kao posledica toga, zaglibe svoje glave u jeftinu kaljugu stranih pristaša i postanu toliko utopljeni i lakomisleni u veštačkoj slobodi, predstavljenoj od strane kapitalista, da više ne znaju kakav je svet. Oni se toliko potpuno zadovoljavaju time da više ne osećaju svoje siromaštvo i ropstvo. Zato vidimo do koje se mere unutrašnji uslovi despotizma u Aziji, Africi i Latinskoj Americi pretvaraju u suludu žestinu, ozbiljnost i insistiranje zapadnih kapitalista na slobodi i pravu na seks. To je istaknuto i ojačano tako da je pripremljen teren za njihov dnevni rast. Sa malo opreza i oštroumlja možemo da spoznamo šta je iza ovih privlačnih formi udara groma. Seksualnost, koja nije ništa drugo do poricanje savremenog sveta. Moramo upoznati ove velike idole i tri lica savremenog religioznog trojstva: eksploataciju, kolonijalizam i despotizam. Frojda (Freud) su učinili poslanikom laži. Od frojdizma su izgradili naučnu i ljudsku religiju. Od seksualnosti, etičku savest, pravu instituciju, i konačno, na bludu je izgrađen blagosloveni hram. Oni grade ovo mesto obožavanja i stvaraju moćnu poslugu. Prva žrtva, zabeležena na njegovom pragu, jeste žena. preveo Hosein Abdoli 112 113

Traèak tajni namaza Mohsen Ghera ati I umesto da se približava Bogu, on se suprostavlja. A kada Mi čovjeku damo blagodat, okrene se. 1 A umesto negovanja ljubavi i pobožnosti prema Allahu, čovek se ponaša neprijateljski i tvrdoglavo. Pa ipak (nam) je on otvoreni neprijatelj, 2 čovek postaje uobražen i ohol. O čovječe (koji niječeš proživljenje), šta te je prevarilo (pa da budeš) nepokoran svom Plemenitom Gospodaru. 3 Čim oseti da je nezavisan, on se pobuni. Ne, ne (i pored toga) zaista čovjek prekoračuje granicu (dozvoljenog), čim se smatra neovisnim (da mu ne treba niko). 4 A Allahove blagodati smatra ishodom i rezultatom sopstvenog truda. To mi je dato samo na osnovu mog znanja. 5 I glas koji ga pokušava probuditi ne čuje duhovnim sluhom. A kada budu opomenuti oni se ne (opamećuju). 6 Taj nezahvalni čovek izražava zahvalnost svima zbog najmanje dobrote, ali Bogu, Koji mu je podario tolike darove, zaboravlja. Zbilja je žalosno što je čovek izgubio put, pogasio svetlo svog razuma i fetrata, zatvorio svoje oči i srce i postao zavisan od beznačajnih stvari. I umesto da se osloni na Uzvišenog Stvoritelja, traži oslonac u ljudskim i šejtanskim silama. Rečenica El hamdu lilahi rabbil alemin (hvala Allahu, Gospodaru svetova) otklanja nehajnost, podseća na Božije blagodati, a našu opreznost i podsećanje usmerava prema Božijoj veličanstvenosti. Allah je Gospodar svetova! Gospodar celog postojanja, stvaranja i svega ostalog: A On je Gospodar svega, 7 i to ne onako kako su zamišljali u džahiletu (predislamskom dobu neznanja) kada su svaku stvar smatrali jednom vrstom božanstva. Allah je Stvoritelj svih bića, životinja i prirodnih fenomena. On je Vlasnik, Onaj Koji nadzire i poseduje moć sposobnosti da stvara, upravlja i vaspita. Ar-rahmanir-rahim (Sveopšteg Dobročinitelja, Milostivog!) Njegova senka milosti se rasprostire na sve postojeće. Njegova milost čak prethodi i veća je od Njegovog gneva: Njegova milost je prethodila u odnosu na gnev. Allah je za grešnike postavio put pokajanja prihvatajući ga do zadnjeg trena pre smrti, a voli one koji se kaju: Zaista, Bog voli one koji se kaju. 8 Sebe je obavezao na milost i oproštaj: Vaš Gospodar je sebi odredio milost (obavezao se da bude milostiv). 9 Svima je pružio nadu i pozvao na svoju milost: Ne gubite nade u Božiju milost; jer Bog zaista oprašta sve grijehe. 10 Allahova osobina je da čak i zla dela pretvara u dobra: Allah će promeniti njihova ružna dela u dobra. 11 Moglo bi se reći da su čak i ogorčenje, nevolje i teškoće na neki način znak Njegove milosti kako bi se čovek probudio od nehajnosti i prinudio na iskušenje. Svetim ljudima čak podnošenje teškoća predstavlja radost (slast), jer dobijaju nagradu podnošenjem gorčine. Malik jeumid-din (Vladara Sudnjeg dana) On je Gospodar Sudnjeg dana. To bi bila druga karakteristika koja je pomenuta za Boga nakon prvobitne zahvalnosti D afer Petgar, Škola Kur ana našem Stvoritelju. Najviše čovek zahvaljuje u tri slučaja: 1) opreznosti u odnosu na prethodnu ljubaznost koja mu je učinjena, 2) opreznosti prema sadašnjoj milosti koja mu se ukazuje, 3) nadi u ostvarivanje milosti ubuduće. Na osnovu toga, celokupna zahvalnost bi trebala da pripada samo Allahu jer nam je obezbedio kako u prošlosti, tako i u sadašnjem periodu da posedujemo Njegove darove, milost i ljubaznost; i svi ćemo u budućnosti i na Sudnjem danu zavisiti od Njega i stoga je naša nada usmerena ka Njegovoj milosti i plemenitosti. On je Malek (Gospodar), i to istinski Gospodar a ne takozvani, privremeni, i malovredan ovosvetski vladar. 114 115

Iako su ljudi u svetu zarobljeni u okvirima vidljivih i skrivenih struktura šerka, ipak će na Sudnjem danu shvatiti da svet i sve što se u njemu nalazi pripada Allahu i da je On Gospodar svega postojećeg, Apsolutni i Pravi Vladar. U Božijoj knjizi se o tome naglašava: A zapovijed toga dana pripadaće samo Allahu. 12 Na Sudnjem danu će ljudi biti upitani: Kome danas pripada vlast? Oni će odgovoriti: Jedinom Bogu, (koji sve) nadvladava (čija je moć iznad svačije moći). 13 Rečenica malik jeumid-din podseća čoveka na polaganje računa na Sudnjem danu i dok ne dođe do toga čovek mora sam da ispituje sopstvene račune. 14 Imam Sedžad (a.s.) je, kad god bi naleteo na tu rečenicu, ponavljao je toliko, da je njegov duh skoro odleteo od tela. 15 Din označava presudu. Allah je Gospodar dana suda i nagrade. U ovoj suri se kazuje na Allahovu milost, ali i na Njegov gnev i pravdu. Da bi bila jasna tajna ispravnog vaspitanja to znači da čovek živi između nade i straha kako bi postali shvatljivi Njegova milost i gnev. ijjake na budu ve ijjake neste in (Samo Tebe obožavamo i samo od Tebe pomoć tražimo) Do sada je onaj koji moli pominjao svoje verovanje u početak, Sudnji dan i Božije karakteristike. Dakle, krajnji ishod, ovom verovanju mora biti iskrena predanost i traženje pomoći od Stvoritelja. Onaj koji čini namaz, čak i da se nalazi sam, neophodno je da kaže rečenicu u obliku množine kako bi sebe svrstao među pobožne vernike; jer bi time njegov nesavršen ibadet možda postao prihvaćen baš zahvaljujući ibadetu iskrenih, savršenih i uvaženih ljudi. Oblik plurala daje lekciju da bi trebalo da svako ja izrečeno u jednini, postane kolektivno mi. Temelj ibadeta a osobito namaza, počivaju na osnovama džema ata i time je svako pojedinačno izdvajanje bezvredno. preveo Jamshid Moazami Gudarzi Husein Rahmati, bez naslova 1 Al- Isra, 83. 2 Al- Ja-sin, 77. 3 Al-Enfetar, 6 4 Al- Alaq, 6 i 7. 5 Al-Qasas, 78. 6 As-Safat, 13 7 Al-An am, 164 8 Al-Bakare, 222. 9 Al-An am, 54. 10 Az-Zumar, 53. 11 Al-Furqan,70. 12 Al-Enfetar,19. 13 Al-Mu minin,16. 14 Makaremu l akhlaq. 15 Nuru l seglin, I vol. str. 16. hadis br. 78. Èovek i njegova sudbina Morteza Motahari Sloboda i samoodreðenje Ovde se suočavamo sa problemom. Ukoliko Božansku sudbinu povežemo sa svim fenomenima, neposredno i bez uplitanja uzroka, tada ideja o čovekovoj slobodi i samoodređenju gubi smisao. Na drugoj strani, potvrđivanjem principa opšte uzročnosti, promišljamo o čovekovoj slobodi i samoodređenju i o tome da li je ovaj princip suprotstavljen toj slobodi i samoodređenju. Jedini preostali način da verujemo da čovekova dela i postupci nemaju veze sa bilo kojim spoljašnjim uzrokom jeste da prihvatimo prvo od tri gledišta. Većina drevnih i savremenih mislilaca je smatrala da je princip opšte uzročnosti suprotan čovekovoj slobodi i samoopredeljenju i neizbežno prihvatala takozvanu slobodnu volju, volju koja nije povezana sa bilo kojom vrstom uzroka. Zapravo, potvrđivali su slučaj, preterivanje i sporazum čak i kod čovekove volje. U trećem tomu»principa filozofije«, u fusnotama, dokazao sam činjenicu da princip opšte kauzalnosti nije ni poreciv, ni izuzetan. Štaviše, poricanjem veze između čovečije volje i uzroka izvan nje, moramo prihvatiti da su čovekovo delovanje i postupci u potpunosti van domena njegove determinisanosti, drugim rečima, pripisujući neku vrstu volje čoveku, učinili smo da izgubi svoju volju odbacujući vezu između čovečije volje i uzroka lanca uzroka. Čovek je stvoren slobodan i s voljom. Date su mu mudrost, inteligencija i volja. U svom delanju, čovek nije kamen koga bacaju sa visine na zemlju, u svakom slučaju, on pada dole pod uticajem gravitacije. Nije poput biljke koja ima samo jedan određen put na izboru, kojoj je obezbeđen poseban uslov rasta, koja uzima minerale i nastavlja da raste, niti je poput životinje da bi radio saglasno svom instinktu. Čovek se uvek nalazi na raskršću; nije primoran da izabere samo jedan od puteva, drugi putevi nisu zatvoreni za njega. Njegov izbor je određen njegovim ličnim ubeđenjem, mišlju i voljom. Njegov način mišljenja i njegov izbor određuju jedan poseban put. Suština je u tome da kada se čovekova ličnost, duhovne i moralne karakteristike, nasledstvo i obrazovanje, kao i njegova mudrost, upletu, obezbeđuju u velikoj meri dokaz da su čovekovo napredovanje ili budućnost određeni njegovom ličnošću, duhovnim karakteristikama, vrlinom, njegovom mentalnom ili naučničkom sposobnošću i, konačno, putem koji pojedinac odabira da sledi. Neizbe no i ono što je moguæe izbeæi Razlika između čoveka, vatre koja gori, vode koja plavi, biljke koja raste, čak i životinje koja hoda, jeste u tome što niko od njih nema mogućnost da izabere funkciju ni karakteristiku iz niza funkcija i karakteristika, dok čovek može izabrati. On se stalno susreće sa nekolicinom funkcija i puteva, od kojih jedna, ili jedan, stiču aktualizaciju na osnovu njegove sopstvene odluke. 116 117

U religijskim radovima, predanjima i dubljim kur anskim smislovima postoje dokazi za neizbežnu i vidljivu sudbinu i usud. Izgleda da postoje dve vrste sudbine: neizbežna i nepromenljiva i promenljiva, koju je moguće izbeći. To čini da se javi pitanje:»kakvo je značenje sudbine i usuda koji se mogu izbeći?«imajući u vidu poseban događaj, moguće su dve alternative, ili su mu Božansko večno znanje i volja pripisani, ili nisu. Moguće je zaključiti da pri odsustvu bilo kakve sudbine ili usuda, kao i u suprotnom slučaju, mora doći do nastupanja događaja, u suprotnom, to donosi nepodudaranje između Božijeg znanja i onoga što se desilo, što nužno zahteva manjkavost i nepotpunost na strani Boga. Prema lakše shvatljivom tvrđenju, sudbina i usud uključuju pripisanost Božije volje i znanja svim uzrocima. Sudbina je znanje o najboljem ustrojstvu koje je poreklo i tvorac tog ustrojstva. Svi univerzalni sistemi potiču iz Božanskog. U svakom slučaju, kao što znamo, princip opšte uzročnosti zahteva vrstu nužnosti i izvesnosti. Pojavljivanje događaja u njegovo posebno vreme i na posebnom mestu, zahteva se kao sigurno, i neosporan događaj jeste nužni uslov principa opšte uzročnosti, obzirom da je sigurno da ne bi nastao pod drugim uslovima. Nauke svoju izvesnost duguju ovom zakonu. Čovekova sposobnost naučnog poimanja zavisi od njegovog poznavanja uzroka. A kako sudbina i usud imaju značenje određivanja događaja preko zakona uzroka i posledice, tako se sudbina i usud moraju posmartati baš kao izvesnost i konačnost. Onda, šta podrazumevamo pod podelom sudbine na neizbežnu i onu koja se može izbeći, ili na promenljivu i stalnu? Ovde dolazimo u ćorsokak bilo da verujemo u samo jednu vrstu sudbine, kao što ešariti čine, poričući promenljivost sudbine u bilo kom slučaju, ili obliku, konsekventno lišavajući čoveka njegove mogućnosti da promeni svoju sudbinu, kao i svoju slobodu i samoodređenje, bilo da prihvatimo mutezelitsko stanovište i odstranimo ideju sudbine i usuda iz svakog procesa u kosmosu, ili bar iz čovekovog postupanja i ponašanja. Sada moramo istraživati da bismo videli da li postoji bilo kakav način da se izađe iz ćorsokaka, ili ne. U uvodu se mora navesti da, kao što ni ešaritsko gledište o neizmenjivosti sudbine, koje se završava pomanjkanjem čovekove moći, njegovog samoodređenja i mogućnosti upravljanja nad njegovom sudbinom, tako ni gledište mutezilita, takođe, sem što je opovrgnuto u odnosu na monoteizam i određene principe Božanskog znanja, ne donosi rešenje problema čovekove moći, samoodređenja i upravljanja nad sopstvenom sudbinom. Otuda, pod pretpostavkom ne prihvatanja sudbine u Božanskom značenju, šta bismo mogli uraditi sa njenim materijalističkim značenjem, drugim rečima, izvesnim upravljanjem opšte uzročnosti i dominacijom takozvanog determinističkog principa koji se pojavljuje? Možemo li odbaciti zakon uzročnosti u egzistencijalnom svetu, ili bar u čovekovim postupcima i delanjima? Muteziliti i njihovi sledbenici su imali ovo shvatanje i odbacili su nužnost zakona uzroka i posledice, bar za slučaj faktora slobodne volje. Pojedini savremeni evropski naučnici su imali istovetno gledište kao i muteziliti, i govorili su o»slobodnoj volji«kao o vrsti volje koja se ne podvrgava zakonu uzročnosti, i čak su tvrdili da ona postiže svoju aktualizaciju samo u materijalnom svetu stvorenom od atoma. Ali, taj zakon ne objašnjava duhovni i unutrašnji svet atoma. Ovde se ne slažemo u vezi zakona uzročnosti, a čitalac može pogledati fusnote trećeg toma»principa filozofije i realističkog pristupa«. Mi samo navodimo da je razlog što su moderni naučnici oklevali u vezi celovitosti zakona uzročnosti taj što su se prema njemu odnosili empirijski, i kad god je čovekovo naučno iskustvo bilo nesposobno da otkrije odnos uzroka i posledice, ili objasni pojavu određene posledice koja je usledila nakon izvesnog uzroka, oni su pretpostavljali da su ti uzroci van domena zakona uzročnosti. U principu, prepostavka da ljudski naučni zakoni i pravila, i sva njegova imaginativna asumpcija, jesu nastali iz iskustva i opažanja, jeste jedna od najvećih grešaka koju je činila većina zapadnih filozofskih sistema i koja je prodrla do njihovih istočnih imitatora. Kao posledica, odbijanje opšte uzročnosti nije moguće, a njegovim prihvatanjem problem sudbine koju je moguće izbeći još uvek ostaje nerešen, bez obzira da li verujemo u Božanski aspekt sudbine, ili ne. Problem je u tome da je svaki događaj, uključujući čovekova dela i postupke, determinisan svojim uzrocima (sudbinom) i stiče svoje razmere, odlike i obrise od svojih uzroka (sudbine), tako da je uzročnost jednaka izvesnosti i nepremostivosti, i kao posledica, nema mogućnosti izmene i transformacije. Otuda su se oni, koji su prihvatili zakon kauzalnosti, uključujući materijaliste, koji su potvrđivali i nužnost uzroka i posledice i determinizam, i skloni su, takođe, da dokažu izmenjivost i transformativnost sudbine i čoveku dodele zapovedničku ulogu nad sopstvenom sudbinom, suočili sa ovakvim ćorsokakom i imaju isti problem. Slično, gledište mutezelita odbacuje Božansko gledanje na sudbinu i usud, drugim rečima, poriče Božiju volju u upravljanju svim događajima u svetu i poriče Božije znanje kao uzrok celovitiog sistema, ne nudeći bilo kakvo rešenje dileme. 118 119

Nemoguæa iluzija Ukoliko pod mogućnošću transformisanja sudbine i mogućnošću njenog izbegavanja, u odnosu na Božanski aspekt, podrazumevamo da proces aktualizacije pojave, od strane Božanskog znanja i volje, pretpostavlja jedan nezavistan faktor, koji ne potiče iz sudbine, suprotstavlja se Božijoj volji, i stvara poseban izbor pojavnosti, ili da taj večni nezavisni faktor uzrokuje promenu Božanske volje, onda se zasigurno radi o nečem što nije moguće. Isto je i sa opštom uzročnošću, koja pretpostavlja da uzročnost objašnjava pojavnost fenomena, a zatim drugi faktor stupa u konflikt da bi obesnažio zakon, što je zasigurno nemoguće. Sve pojave na svetu potiču iz Božanskog znanja i volje, i svaka pojava koja se javlja jeste manifestacija Božanskog znanja i volje, kao i indikacija Božije volje i sredstvo iskazivanja svoje sudbine. Svaka pojava mora proći kroz zakon uzročnosti i manifestacija je Božanske moći, sem ako nije manifestacija Božanske volje i znanja, znak Njegove želje, sredstvo Njegove sudbine i u domenu zakona uzročnosti. Na taj način, menjanje usuda od strane činioca koji je u sukobu sa sudbinom i dejstvuje suprotno zakonu uzročnosti jeste nešto nemoguće i neverovatno. Moguæa istina Izmena sudbine od strane činioca, koji je manifestacija Božanske sudbine i činilac lanca uzroka, drugim rečima, menjanje sudbine pomoću sudbine i izmena sudbine na osnovu naredbe sudbine, iako izgleda čudno i teško, jeste moguće. Biće još više zapanjujuće kada se sudbina posmatra sa Božanskog aspekta. Kako bilo koja izmena sa ovog aspekta uključuje izmenu u višem univerzumu i pločama, nebeskim knjigama i Božanskom znanju, može li se govoriti o izmeni Božanskog znanja?!! Zaprepašćenje će dostići svoj najviši nivo kada se shvati da događanja iz nižeg sveta, pogotovo ljudska volja i dela, jesu odgovorni za određene izmene, propuste ili potvrde u višem svetu, u pojedinim pločama, vezanim za sudibinu, i u Božanskim knjigama. Zar niži, stvarni svet nije proistekao i nastao iz višeg, naučnog sistema? Zar se niži svet ne smatra inferiornim, a viši svet superiornim? Nije li ovozemaljski svet pod zapovedništvom nebeskog sveta? Da li je moguće misliti da niži svet, ili bar jedan njegov deo, drugim rečima, svet ljudi, može uticati na viši i inteligentni svet, uzrokujući neke izmene čak i ako je takva posledica determinisana od strane usuda i naredbe sudbine? Činjenica je da se javlja jedno po jedno pitanje. Da li je Božansko znanje promenljivo? Da li je Božije ustrojstvo podložno prekršaju? Može li inferiorno uticati na superiorno? Odgovor na sva ova pitanja je potvrdan. Da, Božije znanje je promenljivo, drugim rečima, Bog poseduje promenljivo znanje, takođe. Božije ustrojstvo je podložno prekršaju, drugim rečima, Bog, takođe, poseduje ustrojstvo koje čini prekršaje. Da, inferiorno može uticati na superiorno. Niži svet, posebno čovečija volja, želja i postupci, i posebno samo čovečija volja, želje i postupanja mogu uzdrmati viši svet i uzrokovati da se promeni, što je najznačajniji oblik čovekovog uticaja na sopstvenu sudbinu. Prihvatio sam da se radi o iznenađujućem, ali istinitom. Radi se o takozvanoj uzvišenoj stvari (bada), drugim rečima:»no- va Božanska volja, različita od prethodne«, što je pomenuto u Kur anu po prvi put u istoriji ljudskog saznanja: šta god da Bog želi (što ranije nije zabeleženo), biće zabeleženo u izvornoj knjizi (izvoru i majci svih knjiga i zapisa samo od Njegove strane). Ova misao nije nastala u svim školama mišljenja. Među islamskim sektama postoje izvesne škole kod šiita, koje su putem dedukcije bile inspirisane tvđenjima svojih vođa, koji su bili u stanju da poimaju ovu istinu i pripišu čast sebi. Ovakva filozofska rasprava visokog nivoa je van okvira ove knjige, a mi ne možemo pružiti eksplicitan i jasan opis problema. Ovde dajemo samo nagoveštaj da je»nova Božanska volja, različita od prethodne«pitanje koje ima svoj izvor u Kur anu i koje je imalo koristi od izreka šiitskih vođa, pogotovo od reči prvoga imama, vođe svih muslimana, Alija (a.s.), dubinu čijih reči niko nije dostigao. Naravno, u odnosu na takve probleme, čovek ne može biti zadovoljan ograničenim konceptima, koji čine pogrešne pretpostavke u odnosu na»bada«, a zatim, kao što i proizilazi iz izreke»čine umorstvo, a zatim oplakuju«, započinju da kritikuju ono što su stvorili putem imaginacije. U svakom slučaju, u predmetnom eseju se ne možemo upuštati u tako značajno 120 121

pitanje. Ovde će biti bolje ukoliko raspravimo dvostranost sudbine i izmenu usuda sa gledišta objektivnosti i opšte uzročnosti, da bismo videli da li su pojedine sudbine neizbežne i neizmenljive, ili su izmenljive i moguće ih je izbeći. ***** Na svetu postoje dve vrste bića; neka su ograničena na samo jednu vrstu postojanja kao visoko apstraktna, dok su druga različita i mogu se pojaviti u više od jedne vrste postojanja, a nazivaju se materijalnim. Materijalna bića su ona koja su stvorena od posebne supstance i koriste se kao osnov postojanja drugih bića. Ona koja opažamo i možemo dodirnuti, takođe, spadaju pod ovu kategoriju. Prirodne supstance mogu biti stvorene u različitim oblicima; imaju tendenciju ka evoluciji, veliki broj prirodnih faktora im može dati energiju, dok mogu biti osiromašene od strane nekih drugih, ili može započeti proces njihovog propadanja. Kada seme posađeno u zemlju primi dovoljno vode, vazduha i svetlosti, i kada ga ne ošteti bilo koja štetočina, ono će rasti i dostići svoje savršenstvo, ali, ukoliko bude nedostajao neki od elemenata važnih za njegov rast, ili bude oštećen od strane neke štetočine, neće postići svoj optimalni razvoj. U vezi prirodne materije postoji na hiljade»ako«; ukoliko je uslov takav, postaće takva stvar, a ukoliko je uslov različit, postaće nešto drugo. Drugim rečima, ukoliko se sretne sa takvim i takvim nizom uzroka, od njega će postati jedna stvar, a ukoliko se suoči sa drugim nizom uzroka, postaće nešto drugo. Za apstraktume koji imaju jedan mogući način postojanja i koji nisu pod uticajem raznolikih uzroka, sudbina je plauzibilna i neizmenjiva. Obzirom da se kod njih radi o jednom nizu uzroka i posledica, zavisnom o sopstvenom toku, oni imaju samo jednu sudbinu, i obzirom da ne postoji mogućnost zamene drugim nizom uzroka, oni će imati neizbežnu sudbinu. Ali će materije koje nisu apstraktne, koje su mogu pojaviti u hiljadama oblika i boja, i koje su pod uticajem zakona kretanja i koje se stalno suočavaju sa novim putevima, imati sudbinu koju je moguće izbeći. Njihov usud nije determinisan jednom vrstom sudbine. Štaviše, posledica zavisi od uzroka i obzirom da se susreću sa različitim uzrocima pretpostavlja se da će imati različite vrste usuda. Zamenom jednog niza uzroka drugim, pripusuje im se sudbina koju je moguće izbeći. Imaju različite sudbine i mogu se menjati u meri u kojoj su u vezi sa različitim uslovima. Ukoliko je osoba zaražena nekom vrstom bolesti, nešto će prirodno činiti da pati, i takav usud nastaje od tog uzroka. Međutim, ukoliko oboleli uzima određeni lek, on će dejstvovati kao drugi uzrok koji donosi drugu sudbinu i uništiće ono što je izazvalo zarazu, čime će se sudbina obolelog izmeniti. Ukoliko o pacijentu brinu dva lekara moguće je da predlažu različitu terapiju, gde jedan predlaže korisnu i delotvornu, a drugi štetnu, koja izaziva smrt. Može se tvrditi da pacijent može imati dve vrste sudbine i da će zavisno od pacijentove odluke na raspolaganju biti dva izbora: prihavatnje prvog ili drugog predloga. Zato za ovog pacijenta ni jedna sudbina nije neizbežna. On će konačno izabrati jednu od njih i njegov izbor zavisi od skrivenog, ili vidljivog razloga. Ali, taj izbor ga ne lišava drugoga. Drugim rečima, svojim posebnim izborom on ne gubi potencijalnu mogućnost izbora druge terapije. Zato smo suočeni sa različitim sudbinama koje mogu biti zamenjene jedna s drugom, ukoliko su predodređene. U svakom slučaju, ukoliko pacijent uzme lek i spasi se, to je zahvaljujući sudbini. Ukoliko ne uzme lek i nastavi da pati, ili uzme štetan lek koji uzrokuje njegovu smrt, to takođe, zavisi od sudbine. Ukoliko napusti zemlju u kojoj hara zaraza i ostane zdrav, to je, takođe, po naredbi sudbine. Šta god da uradi determinisano je sudbinom, i nema načina da se sudbina izbegne. Mevlana (Moulavi) kaže:»poslanik (s.a.v.s.) je rekao: Pero je presušilo. Ukoliko to protumačite u njegovom pravom značenju, to je poziv na najvažnije delanje. Pero je napisalo da postoji posledica i nagrada za svako činjenje. Radeći zlo, prepostavljaš da te pero pogrešno usmerava. Dok činiš dobro, to će ti doneti uspeh. Kada krade, čovek krivi pero; pijanica čini isto. Ukoliko se učini nepravda, pero je krivo za to. Ukoliko učiniš zlo, ti si kriv: pero je suvo u vezi toga. Ukoliko postupaš pravedno, ješćeš plod blagoslova; pero je suvo u vezi toga. Da li je shvatljivo da, zbog zapovesti o večnosti, Bog, poput ministra koji je opozvan sa položaja, kaže : Stvari su izmakle Mojoj kontroli; uzaludno je ako Mi se približavate preklinjući? To je koncept pera koje je presušilo. Za Njega, nepravda nije isto što i pravda.«sudbina je misterija. Bez obzira da li ima, ili nema Božansko poreklo, ona nije činilac sličan ostalim činiocima u svetu, već je izvor i poreklo svih ostalih činilaca u svetu. Svaki faktor koji se kreće i utiče na druge jeste jedna od pojavnosti sudbine i u delokrugu zakona o uzročnosti. Otuda je nemoguće misliti o sudbini kao o posebnom činiocu koji dejstvuje protivno drugim faktorima da bi sprečio posledice posebnog faktora, ili da bi primoravao faktor na neko činjenje. Determinizam nije verovatan. Determinizam uključuje ideju o čovekovom upotpunjenju kroz sudbinu. Pripisivanje takve funkcije sudbini, koja je tok postojanja i nije činilac poput drugih, nije moguće. Naravno, takva funkcija se može pripisati nekim pojavnostima sudbine, kao kada jedna osoba prisiljava drugu na neko činjenje. Ali, to je različito od determinizma u njegovom uobičajenom značenju, koje uključuje direktni uticaj sudbine na čovekovu volju, bilo kao negativni faktor eliminacije i sprečavanja, ili pozitivni faktor nužnosti ili opiranja. Misterija izmene sudbine leži u činjenici da sudbina razjašnjava postojanje svakog bića, obezbeđujući sopstvene uzroke. Stvaranje bića drugim uzrocima, pre nego njegovim sopstvenim, nije moguće. Na drugoj strani, postoji raznovrsnost materijalnih uzroka i sve materije sveta postojanja mogu doći pod uticaj više uzroka istovremeno. Ukoliko prihvatimo ešaritsko gledanje na sudbinu, drugim rečima, isključimo princip opšte uzročnosti iz domena istinitosti, ili kao polu-ešariti, prihvatimo neposredno uplitanje sudbine u tok događanja za izuzetne slučajeve, problem će poprimiti drugačije obličje. Međutim, takva sudbina ne postoji i ne može postojati. prevela Mirjana Abdoli 122 123

Staza reèitosti Govor 228. Savjet o svjesnosti Boga i izviješæe o onima koji ostaju zabrinuti smræu, te o prihvaæanju suzdr ljivosti Svijest o Bogu je doista ključ upute, opskrba za svijet budući, oslobođenje od ropstva svakog i izbavljenje od propasti svake. Njome uspijeva onaj koji traži, izbavljuje se onaj koji bježi i postižu se ciljevi. Zato, radite, jer djelo se uzdiže, pokajanje koristi, molitva čuva, uvjeti su mirni i pera se kreću. Preduhitrite djelima dob životnu koja se mijenja, bolest koja sprječava i smrt koja iznenada ugrabljuje. Smrt će, dakako, okončati užitke vaše, pomutiti strasti vaše i udaljiti ciljeve vaše. Ona je posjetitelj neželjeni, protivnik nepobjedivi, i ubojica nekažnjivi. Konopci njezini već su vas sputali, zla njezina vas opkolila, vrh strijele njezine prema vama je upravljen, vlast njezina nad vama moćna, tlačenje njezino nad vama neprekidno, a vjerovatnost da vas promaši sasvim neznatna. Vrlo brzo bit ćete savladani tminama sjenki njezinih, žestinom bolesti njezinih, mrakom nevolja njezinih, izrazom besmislenim muka njezinih, bolom razaranja njezina, mrklinom obuhvaćanja njezina i neprijatnošću okusa njezina. Izgledat će da vam je pristigla posve iznenada, ušutkavši one koji su vam šaptali, odijelivši skupinu vašu, izbrisavši tragove vaše, opustošivši kuće vaše i poslavši nasljednike vaše da bi dijelili ostavštinu vašu među srodnicima glavnim, koji vam nisu mogli ništa koristiti, ili među bliskim ožalošćenim, koji vas nisu mogli zaštititi, i onima koji se raduju i koji ne tuguju. Na vama je zato da se trudite, naprežete, opremite sebe, pripravite i opskrbite u kući opskrbe. I neka vas nikako ne zavara život svijeta ovoga kao što je zavarao one prije vas među naraštajima minulim i razdobljima prošlim one koji su izmuzli mlijeko njegovo, uživali dobra njegova, proživjeli vrijeme dugo i preinačili novo njegovo u staro. Boravišta njihova pretvoriše se u grobove, a imetak u nasljedstvo. Oni ne znaju onoga koji im dolazi, ne obraćaju panju na onoga koji ih oplakuje i ne odazivaju se onome koji ih zove. Budite zato vrlo oprezni prema svijetu ovom, jer je nevjeran, lukav i varav, daje i uskraćuje, pokriva odjećom i razodijeva. Blagostanje njegovo ne traje vječno, tegoba njegova ne prestaje,a iskušavanje njegovo ne zastaje. Dio govora istog o isposnicima Oni su ljudi od stanovnika svijeta ovoga, ali nisu stanovnici njegovi, budući da su na njemu kao da mu ne pripadaju. U njemu deluju u skadu s onim što opažaju i preduhitruju ono čega se boje. Tijela njihova se kreću među stanovnicima svijeta onoga. Oni vide da žitelji svijeta ovoga pridaju važnost smrti tijela svojih, ali sami pridaju više važnosti smrti srca živih. Govor 231. O govorenju istine Znajte Allah vam se smilovao! da živite u vremenu kad je malo onih koji govore istinu, kad je jezik nemoćan da bude iskren, dok je onaj koji slijedi Istinu ponižen. Ljudi vremena ovog odali su se griješenju i združili se u dvoličnjaštvu. Zločasta je mladež njihova, straci njihovi su griješnici, učenjaci njihovi su dvoličnjaci, a propovjednici njihovi ulizice. Mladi njihovi ne poštuju starije svoje, a imućnici njihovi ne podupiru siromašne među njima. Govor 232. Uzroci razlika u naravima i svojstvima ljudi Razdvojilo ih je podrijetlo ilovače njihove. To je zato što su ili od zemlje slankaste, ili od slatkaste, ili od grube, ili od nežne. Sliče jedni drugima na osnovi srodnosti tla njihova i razlikuju se prema različitosti njegovoj. Ponekad je, zato, osoba izgleda lijepog razuma manjkavog, stasita hrabrosti male, izgleda ružna djela čestita, rasta niskog pameti duboke, grubih crta lica dobroćudna, srca oholog razuma rastrojenog, a ona jezika razvezana srca budna. Govor 233. Izreèen kada je Zapovjednik vjernih obavljao kupanje posmrtno i opremanje Poslanika Bo ijeg blagoslovi Bo iji nek su s njim i porodicom njegovom! I oca i majku dao bih za tebe, o Poslaniče Božiji! Smrću tvojom okončan je slijed vjerovjesništva, objave i poruka nebeskih koji nije bio okončan smrću drugih. Ali Akbar Sadegi, Pupoljci gnoze Položaj je tvoj što se tiče nas tako poseban da je tuga za tobom postala izvorom utjehe naspram tuge svih drugih. Tuga za tobom je i zajednička, tako da je svi predanici (Bogu) jednako dijele. Da ti nisi naredio strpljivost i zabranio nam oplakivanje, prolili bismo obilje suza, pa čak ni tada bol ne bi oslabila i žalost ova ne bi bila okončana. I to bi bilo sasvim malo od tuge naše za tobom. Ali ovo je ono što se ne može vratiti, niti se može odbiti! I oca i majku bih žrtvovao za tebe! Spomeni nas Gospodaru svome i imaj nas na umu! 124 125

S ÈITAOCIMA putopis Persija putovanje kroz istoriju Od cara do ajatolaha Mila Starèeviæ Pre ulaska u avion iranske kompanije stjuardesa je svakoj od žena poklonila maramu. Divan gest, komentarisale su neke koketno ih stavljajući preko ramena. Ne tako! Povežite ih preko glave da se ni jedan pramen kose ne vidi, moramo ih nositi sve vreme boravka, to je pravilo!, kaže vam Marija, dok njena kosa nestaje ispod šarene tkanine čije krajeve nespretno vezuje u čvor ispod brade. Nećemo se razlikovati od Iranki?, začu se negodovanje. Nije tačno, one nose crne čadore, zar ne vidite! Kako da ne vidimo... njihove tamne senke promiču pored naših sedišta, čini se da su sve iste izuzev lica, belo ili maslinaste puti i očiju sa gusto izvijenim obrvama, od glave do pete su odevene u crno. Jedna od njih ima sedište pored mene. Istog časa uočavam njenu lepotu; brižljivo našminkane oči, ruž na usnama, rumenilo na obrazima... Osmehuje se i posmatra me sa interesovanjem. Zapita odakle dolazimo. Ja sam Nur, predstavi se na nemačkom jeziku. Već četiri godine boravi u Minhenu gde studira arhitekturu. Sigurna sam da će vam se dopasti moja zemlja, a što se tiče odeće strancima se gleda kroz prste. Iranske žene samo u sopstvenim stanovima mogu da nose haljine i da izgledaju kao ostale žene sveta... na ulici ili bilo kom javnom mestu žena mora biti skrivena tamnom odorom... osim lica ništa se ne sme videti, čak ni prvo dugme ispod vrata ne sme biti otkopčano... Stjuardesa objavljuje vreme ručku. Od ponuđenih jela opredeljujem se za piletinu i prilog od pirinča sa ribizlama. Na teheranskom aerodromu nas dočekuje Kalim. Omanji mladić rumenih obraza biće naš domaćin na putu od severa do juga Irana. Sa obe strane širokog bulevara su ogromni portreti ajatolaha. Hatami, Hamnei i Homeini, njihovi ozbiljni pogled kao da govore. Putovanjem kroz Iran, putovaćete kroz istoriju! Teheran leži na obroncima snegom pokrivene planine Zagroz. Sa snegom pokrivenim vrhovima uzdiže se sa severa. Južno je Trg Homeini žila kucavica i poslovni centar grada. Zgrade sivih, neuglednih fasada žive samo prizemnim delom u kome su smešteni razni dućani, zlatarske radnje, butici. Pogled iznad, otkriva razbijena stakla, razvaljene prozore. Mnoge terase i balkone krase rogobatne kutije klima-uređaja kao jedini znak prisustva stanara. Zub vremena, iračko-iranski rat, zemljotres ili priliv ogromnog broja stanovnika iz raznih krajeva zemlje, čine ovu 10-milionsku prestonicu neprivlačnom, barem na prvi pogled. Čeprkajući otkrivaju se zelene četvrti, čajdžinice po brežuljcima, jedinstveni muzeji, univerziteti i bazar sa džamijom u centru, i mnoštvom muškog sveta koje dokono šenluči ispred njega. Posebno impresionira veličanstvena Azadi-kula na ulazu u Teheran. Impozantna, visoka i prefi- njenog orijentalnog stila, sagrađena je za vreme vladavine šaha Reze Pahlavija 1971. godine povodom 2500 godina persijskog carstva. U Arheološkom muzeju dobijamo prva predznanja o Persiji jednoj od najstarijih civilizacija sveta. Strpljenja!, kaže nam Kalim, imaćete prilike da se o našoj slavnoj istoriji uverite na licu mesta, među zidinama Persepolisa. Muzej nakita Iran je bojažljivo otškrinuo vrata turizmu. Još uvek nenaviknuti na strance, jasna i otvorena pogleda Iranci nas posmatraju; kako izgledamo, kako smo odeveni, kako pričamo, kako se smejemo... Na svakom koraku izazivamo znatiželju sveprisutnih, prolaznika, trgovaca, žena, a posebno dece. Izuzetno prijatni i predusretljivi, na oskudnom engleskom jeziku, pitaju nas odakle dolazimo. Kad dobiju odgovor smeškaju se ili u nedoumici klimaju glavom. Brkati i crnokosi, izgledom podsećaju na Arape. Ako biste to rekli još jedanput, uvredii biste nas. Nikada ne zaboravite da smo mi Persijanci i govorimo persijskim jezikom. Od Arapa smo primili pismo, veru i običaje ali, o tome ćemo kasnije., govori naš domaćin Kalim. Uostalom, odmah ću početi sa pričom o zemlji najstarije civilizacije... Iran Bazar u Teheranu se nalazi u jugozapadnoj Aziji na Srednjem Istoku. Sa 1.630.000 kvadratnih km leži na prostranoj visoravni između Kaspijskog mora, na severu, i Indijskog okeana, na jugu. Iran je islamska zemlja (preko 90%) u kojoj žive šiiti. Za razliku od sunita oni više poštuju svoje persijske običaje. Liberalniji su prema ženi koja pohađa školu, studira, zapošljava se vozi automobil, u bračnoj zajednici ona je jedina supruga svoga moža... Ispred nas je slavna i veličanstvena Golestan palata. Sagrađena u 18-om veku za vreme Gađar dinastije, služila je za krunisanje od prvog do poslednjeg šaha iz dinastije Pahlavi. Kad uđemo u palatu ispričaću vam neobičnu priču... Poslednji kralj Zand-dinastije napao je kralja Gađara Prvog. Svrgnuo ga je sa prestola i kastrirao. Ali, sreća je prevrtljiva. Gađar Prvi ponovo staje na noge, osvaja vlast i opet posta- 126 127

je kralj. Osveta mu nije bila zadovoljena time što je ubio svog neprijateja već njegovo telo sahranjuje ispod glavnog stepeništa palate da bi ga vekovima gazili svi koji dođu u obilazak ovog mesta... Na dnu parka je Palata sa mermernim tronom, ukrašena je mozaikom od parčića ogledala i blješti čak i na sumornom teheranskom danu. Iz daljine, kao jato ptica, ispred nas doleprša grupa iranskih devojaka. Mlade i razigrane ubrzo nas opkoljavaju, sa pogledima divljenja uperenim u našu koloritnu odeću, neumorne, počeše sa pitanjima. Moja žuta marama im zaokuplja pažnju, savlađujem želju da im je poklonim. U pravi čas pojavljuje se Dragan, na sveopšte zadovoljstvo fotografiše me sa buketom. Kruna te a od cara Ulazimo u jedinstveni Muzej nakita na svetu. Uspešno savlađujemo sve mere obezbeđenja i širokim stepenicama se spuštamo u polutamu ružičastih prostorija. Prvi talas divljenja izlivamo veličanstvenom kraljevskom prestolu nazvanom Paunov tron. Kao i mnoge stvari koje krase muzej, ovaj tron je, nakon osvajačkih napada, donet iz Indije. Raskošnu prostoriju krase staklene vitrine; ukoliko im se priđe milimetar od predviđenog, tog časa se oglšava neopisiva cika, jeka i pisak sirena ko zna koliko ugrađenih alarmnih uređaja, senzorski programiranih na toplotu tela. Lepota prizora briše sve neprijatno i mi upravo prolazimo pored najvećeg rubina, pa brilijanta čija vrednost je procenjena kao celokupno blago muzeja. Broševi, narukvice, čaše, pribor za jelo, fotelje, ukrasi za konje, šatula za nakit od tirkiza (jedna je izložena u Londonu i osigurana na 5 miliona &). Pored raskošnih dijadema carice Farah Dibe Pahlavi, opštu pažnju zaokuplja velika i raskošna kruna koju su nosili Reza Kan i Mohamed Reza Pahlavi. Napravljena od brilijanata, safira, smaragda i rubina težila je 4,5 kilograma. Pošto je bila preteška za carevu glavu, okačili su je iznad prestola, po potrebi velikodostojnik bi sedao ispod nje. Ali, nije bilo udobno sedeti nepomično u istom položaju... Car je naručio da mu se napravi nova, odnosno manja od -1,5 kg dragulja... Najčuveniji eksponat ovog jedinstvenog muzeja je Daryia-e Noor, 242-dvo-karatni ružičasti dijamant neprocenjive vrdnosti. Opijeni izlazimo na teheranske ulice, sveži povetarac duva sa planine. Izbijamo na neveliki trg sa sveže okrečenim zgradama. Po niskoj kamenoj ogradi, mnogi na tronošcima, jedan do drugog sede daktilografi. Ne smeta im saobraćajna buka, prodavci jagoda, užurbani prolaznici ni radoznali turisti. Sa pažnjom i predano, povremeno gledajući papir u ruci mušterije, vešto prekucavaju tekst. Nedaleko od njih je sedela grupa brkajlija. Povremeno ih umačući u so, u slast su jeli zelene džanarike... Preko puta je bazar, sinonim Orijenta, obeležje islamskog sveta. Kažu da je ovaj, teheranski najveći dugačak 16 kilometara sa velelepnom Šahovom džamijom u centru. Kad dođe vreme za molitvu, vernici ostavljaju svoje pokretne i nepokretne tezge i za čas utrče u nju. Rekoše nam da ulice i prolazi u ovom kraju nisu obeleženi i da se lako može zalutati, obazrivi smo i krećemo se paralelno sa glavnom ulicom. Pored nas prolaze zabrađene žene. U prvi mah deluju tajanstveno i nedokučivo da nije vragolastog i radoznalog pogleda crnih ili modro-zelenih očiju... Jači nalet vetra sa Albroza nehajno podvrće krajeve čadora i otkriva visoke potpetice ili plave džins pantalone sa poslednjim modnim hitom nogavicama zvoncaricama. Miris narand inog cveta Nadlećemo provinciju Pars, u podnožju golih planinskih masiva, baš kao oaza, pojavlju- je se grad Širaz. Aerodrom ima otvorene kupole, kroz njih struji topli vazduh i meša se sa mirisom peska i još nekim, neprepoznatljivim, opojno-slatkastim... Muškarci neka idu na glavni, a vi na izlaz za žene!, odjeknu Kalimov glas. Nežniji pol otvoreno pokazuje nezadovoljstvo, koje se postepeno kravi i nestaje pri uranjanju u beskrajno zelenilo parkova, ulica, cvetnih trgova. Širaz je poznat po slavujima, ružama, čempresima i pesnicima. Mada grad-kolevka kraljevske civilizacije i persijske istorije leži na 1500 n.m. temperatura vazduha je preko 30 C. Obilazimo Paunov skver iza džinovskog ptičijeg tela šepurio se raskošan rep maštovito kreiran od prirodnog cveća. Iza njega je drugi, treći, svaki lepši od lepšeg... zaustavljamo se ispod drvoreda u blizinu hotela čije je ime Eran što znači raj. Nalazi se na rajskom mestu; u blizini je tvrđava, staro jezgro i čuveni širaski bazar Hakim. Sunce se skriva iza krovova, senke postaju duže, noć u ovom gradu dolazi kasno. Izlazimo na tople pločnike pune ljudi. Širaz osvaja na prvi pogled. Širaz je grad šarma, ljupkosti, duše, grad večno ucvetalih narandži... Čini se, da sve što manjka sadašnjoj prestonici, u ovoj, bivšoj, bogato se preliva... Kao biser krune u blizini je i Persepolis, prestonica Pesije jedne od najstarijih civilizacija sveta, 60-ak kilometara udaljena od Širaza. Već sledećeg jutra krećemo joj u susret... Persepolis ostaci isèezlog carstva Persija obiluje markantnim istorijskim ličnostima: Kir, Kambiz, Darije, Kserks... kao nezaobilazna figura, tu je i Grk, Aleksandar Veliki. Kraljevi dinastije Ahemenida su bili njeni utemeljivači poslednji ga je uništio... Širokim i uzanim stepenicama, u jutro bez i jednog oblaka, zakoračili smo u Ulaz svih nacija, istovremeno uranjajući u tajnu nekadašnjeg carstva i njegove prestonice. Uzbuđenje što stojimo na istom mestu na kome su nekada čekali i gosti Darija Prvog, osujećeno je oseća- 128 129

njem malog i sitnog u odnosu na kolosalne kamene blokove ulaza. Na 18 metara visokim stubovima su kapitoli sa figurom bika. Sa unutrašnje strane velelepne kapije dominiraju kolosalne figure krilatih konja sa čovečijom glavom. Ova tri simbola predstavljaju biće pametno kao čovek, snažno kao orao, i vispreno kao konj. Obe figure na licu imaju dugačku bradu (vide se čak i kovrdže!). Smatra se da su kroz njih prikazani likovi persijskih vladara. Prvi put vidimo uklesana slova čuvenog klinastog pisma: vavilonsko, elemitsko i persijsko. Slušajući priču o iščezlom carstvu, moj pogled luta zaustavljajući se na unutrašnjoj strani kamena. Tupim i oštrim predmetom, na njemu su uklesane reči: Stenli Njujork 1830... Bil- 70... Luis, Sejroža, Perez... Na izvestan način vređaju, štrče i odskaču ta, ovovremenska obeležja u tragu minulog... Zato se okrećem Kalimu i njegovoj priči o Persiji na vruncu moći kada je carstvo brojalo oko 40 miliona stanovnika. U to vreme, zemlja je zauzimala teritorijalno prostranstvo Grčke, Turske, carstava kao što su Fenikija, Palestina, deo Egipta, Asirsko i Vavilonsko carstvo, Avganistan, Pakistan, severni deo Indije... Kir Veliki, ujedinio je istočno-iranska plemena i Mediju i prvi krenuo u osvajačke pohode. Šireći sopstveno carstvo u njemu je stvorio čitav konglomerat raznih naroda, jezika i vere. Miroljubiv i dobar vojskovođa, bio je još bolji diplomata; kao čovek širokih shvatanja i razumevanja uvažavao je tuđu religiju, pa čak i sam učestvovao u ceremonijama prinošenja žrtve bogovima druge vere. U periodu svoje vladavine, čuveni car Darije Prvi, (između 521-490. pre n. e.) nastavio je da jača i teritorijalno širi granice Persiji. Zemlju je podelio na satrapije (provincije), sagradio brojne i velelepne palate, u zemlju doveo najbolje umetnike. Sve što bi se u svetu pokazalo dobrim odmah je donosio i primenjivao u Persiji. Ovaj persijski vladar je bio obožavan od svog naroda. U Kule tišine, Jazd njegovo vreme, kovan je i prvi persijski novac koji se zvao»darik«. Ime ovog vladara se vezuje za najveći procvat persijskog carstva. U neprestanoj težnji da osvaja, Darije kreće na antičku Grčku. Ali, (490. pre n.e.) u bici kod Maratona, ovaj veličanstveni vojskovođa doživljava poraz. Njegovi naslednici pokušavaju da nastave politiku svog čuvenog predhodnika... Izmrcvarena ratovima, oslabljena unutrašnjim nemirima, poljuljana Persija postaje sve bespomoćnija. Na istorijsku scenu stupa Aleksandar Makedonski i osvaja je (četvrti vek p.n.e.). Posle raspada njegove imperije, Persiju su osvojili Parćani, da bi tek pod dinastijom Sasanida konačno stala na čvršće noge i ponovo osnovala svoju državu. Nažalost, ne zadugo... Već u sedmom veku (652) napali su je Arapi. Nemilosrdno su uništavali sve što je bilo persijsko. No, poslednji udarac je bio najžešći na Iransku visiju, pored pisma, doneli su i svoju veru, islam. Aleksandar Veliki nadenu mu ime Persepolis, i od mržnje uništi ga... Pravo ime Persepolisa koji leži na kamenoj ravni u podnožiju planine Rahman je Tahte Džemšid. (U prevodu to znači presto Džemšida legendarno ime prvog kralja). Njegova gradnja je započela za vreme vladavine prvih sedam kraljeva i trajala oko 120 godina. Pravljen je od kamena, granita donošenog sa planine Zagoros. Bio je pokriven krovovima od najkvalitetnije kedrovine čak iz Sirije i Damaska. Grad se prostirao na površini od 135.000 metara 2. Imao je nekoliko palata od kojih su najpoznatije bile Tačara ili Zimska palata, Dvorana ogledala, čiji su stubovi bili uglačani da se na svakom mogao videti sopstveni lik, Hadiš-palata Darijevog sina Ksersa, a kao najlepša i najznačajnija, Apadana... Kao zimska Darijusova palata za prijem. Do nje vodi široko stepenište sa reckastim ziguratima u kojima je uvek gorela vatra. Apadana je ukrašena sa 26 metara visokim stubovima sa kapitolom i orlom na vrhu. Ima ih 72 i mada plene svojom elegancijom svaki je težak 120 tona. Palata je služila za prijeme kao i za praznik kraljevske Nove godine, koji se održavao svakog 21-og marta, (simboli su joj lav kao simbola leta, i bik koji predstavlja zimu). Apadana je značajna i po svojim izuzetnim bareljefima, na njima su prizori susreta kralja i njegovih vojnika. Interesantno je da su svi likovi u lokalitetu napravljeni iz profila. Na zidovima Palate, sto stubova u tri reda prikazuju vladara na tronu (ima bradu) i posetu njegovih brojnih podanika. Različita odeća na njima znak je da dolaze iz različitih satrapija. Bareljefi, ukrasi, i stubovi napravljeni kao lotos (znak uzvišenosti) dokaz su čuvene prefinjene i raskošne persijske umetnosti. Dokazano je da su umetnici stvarali na licu mesta. Popravki nije bilo, a ni greški. Izuzev jedne! Duž unutrašnje strane dugačkog stepeništa naučnici su otkrili ratnika koji na desnoj šaci ima palac leve! Ustanovljeno je da Persepolis nisu gradili robovi. Dokaz je u pronađenim tablicama sa uklesanim natpisima koji su navodili tačan iznos plate unajmljenih radnika... Smatra se da je najznačajnija epoha persijske umetnosti bila za vreme dinastije Ahemenida (persijskih vladara) čiji se hramovi ubrajaju među najveličanstvenije građevine sveta... Konačno, došli smo do kraljevske riznice. Kao i na sličnim mestima, u njoj nije ostalo ništa samo priča... Opustošili su je Aleksandar Veliki i njegovi vojnici. U toku dana i noći prevalili su 600 kilometara od tadašnje prestonice, grada Suze, i sa 3000 kamila i 2000 konja uspeli da odnesu celokupno blago iz trezora. Toliko su brzo stigli da Persijanci nisu uspeli da spasu blago. Pretpostavlja se da je veliki vojskovođa potom produžio za Indiju i da je svoj plen sakrio negde na tom prostoru. (Pre desetak godina u jugozapadnom delu Irana pronađeno je oko 130 131

2000 zlatnih predmeta za koje se nezvanično pretpostavlja da pripadaju blagu iz persepoliske riznice...) Prolazimo preko popločanog dvorišta, na jednom mestu je okruglo zemljano udubljenje. Ovde je nekad stajao stub, bio je nosač ulaznih vrata jedne od palata. Svaki put kad bi se kapija otvarala ili zatvarala on se okretao u svom ležištu. Nazvali smo ga stub-šarika... Pošto smo završili posetu iz lokaliteta ćemo izaći sa suprotne strane. U podnožju Persepolisa ugledaćete 60-ak velikih šatri. Ostale su još od poslednjeg iranskog šaha Muhameda Reze Pahlavija. Postavio ih je povodom proslave 2500 godina persijskog carstva... Tim povodom su pozvani mnogi državnici kao i najpoznatije svetske ličnosti sveta. I zvanice su stizale, (među njima je bio i maršal Tito) a spremalo se i gostilo kako dolikuje caru domaćinu i carskoj zemlji. Neko je bio pedantan, pa je ostalo zabeleženo da se tom prilikom pojelo 1000 tona čuvenog iranskog zlatkavijara, a da je svaki dan gošćenja koštao čak 60 miliona dolara! Dakle, sve je bilo u stilu 1001 noći! Do sudbonosne 1979. godine kada je narod zbacio šaha Pahlavija II (njegov otac je vladao od 1921-1940 godine, abdicirao je i ustupio presto svom sinu nasledniku). Pahlavi mlađi, imao je modernija shvatanja ženama je skinuo feredžu, dao im pravo na školovanje, a u svojoj politici sve više se okretao Americi... Izuzev studenata, ostalo stanovništvo nije želeo takav način života, počeli su memiri koji egzaltiraju u Islamsku revoluciju... Na čelo naše države došao je ajatolah Homeini, i Iran proglasio republikom, završio je Kalim. Širaz Zaustavljamo se na prostoru između drvoreda iz čijih krošnji se razleže ptičja pesma. Slavuji kažu da ih najviše ima u ovom gradu-lepotici. Posetićemo večne kuće persijskih poeta Sadija i Hafiza. Između cvetnih leja ulazimo u mauzolej. Iznad dugačke vodene površine u kojoj se ogleda poneki oblak, uzdizao se spomenik pesnika sreće koji je uvek pevao o životnim radostima ali, i o neuhvatljivim predskazanjima i sl ispunjen opojnim mirisima. Razleže se zvuk setne, otegnute melodije... kao magična koprena oplemenjuje sve unaokolo. Staza vodi ka bočnom ulazu. Iza nje je čajdžinica... Ispod slapa divlje ruže sa bezbroj belih zvezdastih cvetova, smešteno je nekoliko stolova. U zidu su uvučene niše prekrivene persijskim ćilimima. Oni koji sede u njima kao da ne primećuju ostali svet. Podvijenih nogu laganim pokretima privlače sisak nargila, uvlačeći dim dugo ga zadržavajući u sebi. Iznad njih zalazeće sunce zlati ivice visokog zida i upliće se u krošnju divljih cvetova. U niši ispred mene sisak nargila kruži između tri devojke, puše sa uživanjem, osmehuju se, i mašu usporenim pokretom ruke... Senke nestaju u obroncima golih brda Širaz menja svoju šarenu haljinu za svečani večernji čador. Pored mase sveta prolazimo uzanim i elegantnim kolonadama Vakil bazara. Iz jednog od mnogobrojnih zasvođenih prolaza ispred nas iskrsnu nestvarni Trg pomorandži. Maleni prostor popločan kaldrmom podseća na senovitu baštu ispunjenu toplinom. Okružen je ljupkim radnjicama iznad kojih se kružno prostire terasa okupana rumeno-zlatnim predsutonskim suncem. Na sredini ove bašte je plitki bazen sa fontanom; oko njega su stabla rascvalih narandži, njihov prijatno-slatkasti miris lebdi iznad tek polivene kaldrme. Tišinu remete samo uzvici mršavog bozadžije koji sa bokalom u ruci opseda brojne turiste u njihovoj neprekidnoj i besciljnoj šetnji... U persijskom trajanju gde se sve meri milenijumima, Širaz spada u mlađe gradove. Priroda ga obdari blagom klimom, istorija mu pokloni mir i tako postade i ostade prestonica poezije i lepote... Rano ujutro napuštamo usnuli grad. Povremeno i u naletu, topli pustinjski vetar laticama crvenih ruža prekriva njegove snene ulice. Izmeðu dve pustinje Visoko, na zasečenoj litici planinske gromade, ugledasmo Nakši Rustem grobnice četiri persijska kralja (Darije I i II i Kserks I i II). Potiču iz perioda od 4-6. veka i svaka od njih je ukrašena raskošnim reljefima. Zabačene glave posmatram otvor na prvoj, Darijevoj. Iza tame probijenog ulaza ništa nije pronađeno. Pretpostavlja se da većina opljačkanih predmeta krase neki od svetskih muzeja. Sagrađene za života, a po želji vladara, tu, na litici, kraljevi Persije, traju prkoseći neumitnom neprijatelju Vremenu. Na putu za Isfahan nailazimo na ruševine starih karavan-saraja napravljenih za predah i odmor još za vreme beskrajno dugih karavanskih puteva. Samo mašta može dočarati živost koje odavno nema, sada kroz avetinjski prazne odaje čuje se samo pustinjski vetar u igri sa peskom... Na kraju dana stižemo u prelepi zeleni Jazd, stari grad, ugnjezdio se između velike Slane pustinje i pustinje Lut. Kao izuzetno ljudsko delo pod zaštitom je UNESKO-a. Bili smo ubeđeni da je grad nastao na mestu nekadašnje oaze. Ne, rekao je Kalim. Persijanci su Jazd podigli na surovom tlu, na goleti po kojoj sunce neprestano i nemilosrdno prži, i gde nije bilo pomisli na kišu ili izvor u blizini. Već na ulasku nas dočekuju parkovi i bezbrojne fontane sa razigranim tankim mlazevima koji neprestano streme gore, prema usijanoj sunčanoj lopti. Posebnu pažnju privlači staro jezgro Jazda. Sagrađeno u orijentalnom stilu sa nizom, naizgled, spojenih kuća boje blata. Između njihovih širokih i niskih kupola bez prozora uzdižu se kule vetrova visoki stubovi slični dimnjaku sa uzanim dugačkim otvorima kroz koje neprestano struji i cirkuliše vazduh. Neko ih nazva er-kondišn srednjeg veka. Polumračni prolazi vode do spleta uličica sa skrivenim nišama i kapijama, drvenim i dobro obezbeđenim da se ni trunčica privatnosti ni naslutiti ne može... Na tim, nedokučivim, čak i od pogleda zaštićenim prolazima, uočljivi su samo zvekiri. Ima ih dva: na levoj stranici je ženski i običan. Desni, muški, je od mesinga sa bogatim ukrasima. A, po njegovom zvuku, oni iza kapije će znati kom polu pripada gost, zapravo, da li će mu drvena vrata otvoriti domaćin ili domaćica... Posetili smo zoroastrički Hram vatre. U Jazdu živi oko 12000 sledbenika ove stare persijske vere. Osnovana je u sedmom veku pre n. e. za vreme dinastije Sasanida. Osnivač Zoroastar, propagirao je tri pravila: čini dobro, misli i radi dobro! (U večitoj borbi Ahuramazde i Ahriman dobrog i zlog boga pobeđuje uvek dobro.) I mada je bilo veoma toplo kada smo ušli u jednostavno nameštenu kuću hram, bila je naložena vatra. Gori neprestano od petog veka. Uvek je određeni čovek zadužen za njeno održavanje. Persijanci su obožavali vatru; smatrali su je izvorom svetlosti, spasom u hladnim pustinjskim noćima... I najvažnije vatra sagoreva sve što je nečisto! Nedavno je iz Indije došla grupa Parsa i posetila Jazd svoju prapostojbinu. I oni su obišli kule tišine..., veli Kalim. Na periferiji grada, gotovo u pustinji, uzdižu se dva brežuljka sa kulama na vrhu. Svoje umrle Persijanci su odnosili na vrh kula postavljajući njihova tela pticama. Smisao takvog načina sahranjivanja je da se ne zagađuju ni zemlja, ni vazduh, ni voda. 132 133

Bezbri ne lutalice Asfaltna traka vijuga kroz uskovitalnu pustinjsku prašinu, prolazeći između brda, dolina i kamenitih planinskih prevoja, na kamenitoj visoravni ugledasmo prvo jedan, pa još dva šatora. Bili su to nomadi. Čim smo izašli, bosonoga deca trčala su nam u susret. Bucmasta i nasmejana gledala su nas radoznalo. Iza njih je ostajala vitka crnokosa žena obučena u plamenocrvenu haljinu. Prišla joj je druga u zelenoj, pa treća u dugačkoj suknji sa cvetnim dezenom... Beba u naručju majke imala je kapicu izvezenu zlatnim nitima. Debeljuškaste ručice pružala je ka našim maramama. Ispod jedne od nadstrešnica vidim drveni krevet prekriven ovčijim krznom, pored njega je ćurka, čeprka i kljuca nevidljivo seme. Ispod većeg okruglog šatora, jedno uz drugo sede odrasla deca. U sredini čuči čovek i govori im nešto. Učionica. Učitelj je obično jedan od nomada. Osnovnu školu završava u gradu, potom se vraća i uči decu pismenosti. Kažu da se poslednji šah, Reza Pahlavi, naročito brinuo o njima. Povremeno im je slao stomatologa i lekara, određeni period provodili bi sa njima, pregledali ih i lečili. Na početku leta, da bi izbegli žarku temperaturu, nomadi odlaze sa stadima na planinu, zimi se vraćaju i izaberu dolinu uz reku gde začas naprave svoje domove od platna. Nomadi su slobodni duhom i telom, nemaju nikakve zakone izuzev sopstvenih. Nomadi ne glasaju. Te bezbrižne lutalice viđali smo duž puteva i bespuća, po kosinama ili podnožju brežuljaka sa suvom travom. Kir Veliki car Persije Ispred nas je poljana sa divljim bulkama nežnih majušnih cvetova. Usred tog ružičastog prostranstva sa golim masivima pustinjskih planina u daljini, nalazi se Pasargade kompleks arheoloških iskopina. Najočuvanija i najpoznatija je Kirova grobnica. Kralj Kir je jedna od najmarkantnijih istorijskih ličnosti. Ujedinio je istočno-iranska plemena, a osvajajući Mediju postao vladar moćnog Persijskog carstva (od 558 529 g. pre n. e.). Nomadi u okolini Jazda Grobnica Kira, Pasargad Zahvaljujući borbenosti iranskih gorštaka i odlično obučenoj konjici Kir neprestano uvećava granice svoje zemlje. Kambis, njegov sin nastavlja očevim stopama ali, ni blizu tako uspešno. Ispred nas se uzdiže impozantna Kirova grobnica sagrađena u obliku zigurata. (Meštrović, opčinjen njenim izgledom, sličnu zgradi na Avali.) Aleksandar Veliki u svom osvajačkom pohodu na iransku visiju, uništavajući sve, krenuo je da sruši i grobnicu velikog persijskog kralja. No, čim ju je otvorio, iznad vrata je ugledao uklesane reči: Ja sam Kir Veliki! Ko dođe da uništi moje mesto isto će postaće mrtav isto kao ja. Zato savetujem svakom ko dođe, neka ne dira ovo mesto, i neka me ostavi da počivam u miru. Na miru su ga ostavili čak i Arapi iz neznanja. Bili su ubeđeni da u veličanstvenom hramu počiva telo Solomonove majke. Po legendi, Kirov deda je sanjao da njegova ćerka u svojoj utrobi ima drvo. Mudraci su zaključili da će ona roditi sina koji će ga zbaciti sa vlasti. Ćerka zaista rodi sina i deda naredi gardisti da ga ubije. Gardista to ne učini već ga krišom odnese svojoj kući visoko u planinu kod žene kozara koja isti dan donese mrtvorođenče. Malog kraljevića su negovali i voleli, a on je rastao i odvajao se od drugih lepotom i bistrinom svoga uma. Svake zime ljudi su silazili sa planine, pričali o neobičnom mladiću i ubrzo se tajna razotkrila. Kad i mladić saznade istinu, iz osvete zbaci dedu sa prestola i ubi ga... ( Da je svog unuka Kira ostavio na dvoru, deda sigurno ne bi završio na tako gnusan način Herodot...) Pored prašinom prekrivenog asfalta pružilo se selo sa niskim kućama od blata. Tako stopljeno sa pustinjom izgledalo bi kao na kraju sveta da se ispred nas ne stvoriše dva dečaka na motociklu. Sa prebačenom platnenom torbom velikom kao bisage, obojica nas posmatraju radoznalo. Suprotno od njih, sivilo pejzaža razbija samo razgranati čempres, ima široko stablo i tablu na kojoj piše da je preko 4000 godina star. Dečaci ubrzo izgubiše interes i odjuriše u oblaku peska, a nas put vodi dalje, prema neobično naslaganim gromadama terasastih ivica iznad kojih se nadneo olovni oblak. Sa njegove druge strane čeka nas Isfahan... Trg Imama najlepša soba na svetu Zamislite tirkiz koji blista u zelenoj i plodnoj dolini ogromne iranske pustinje. Otmeni minareti sa plavim kupolama prelepih moza- 134 135

ika dižu se prema izbledelom nebu. Isfahan, nekadašnju iransku prestonicu, njegovi žitelji su opisali da je»veliki kao polovina zemaljske kugle. Dočekuju nas negovani travnjaci i reka Zajande Rud sa jedinstvenim mostovima koji potiču još iz 16. veka. Isfahan svakodnevno gradi svoje moderno lice ali, kroz njega neprestano prodire senka onog starog, orijentalnog... Pred nama je isfahanski Kađu-most. Izgleda impozantno i veličanstveno sa elegantnim dvospratnim lukovima i dugačkim hodnikom u nivou reke. Krase ga otvorene i nad vodu nadnete terase na kojima se za vreme letnjih vrućina sedi i uživa u svežini zapenušanih zajandskih virova... U jednoj od senovitih niša, zagledan u reku, stajao je mladić i pevao. Njegov zvonak glas, provlačio se kroz kolonade tamnih hodnika kamenog mosta i nestajao u žuboru reke... A kad sunce oslabi i žega prođe, laganom šetnjom stiže se na Trg imama najveću i najlepšu sobu na svetu. Sam pogled na njega preseca dah i mami uzvik oduševljenja. Ne zna se kad je lepši ujutru, spojen sa veličanstvenim plavim nebm, ili uveče, osvetljen zvezdama, ukrašen mekim polusenkama i žuborom vodoskoka. Gotovo da su svi travnjaci na trgu ispunjenjeni ljudima skupljene u grupice, isfahanske porodice večeraju, pričaju ili jednostavno, otvoreno i ne krijući radoznalost posmatraju grupice retkih turista. Najlepše je sesti na jednu od klupa i diviti se. Ali, ne zadugo! Ubrzo će prići dete, devojka, a možda i čitava porodica. Nemušto smešeći se, posmatraće, pratiti svaki pokret možda će pričati na persijskom, natucati engleski, ili će se jednostavno udaljiti. Isfahanski Trg imama (dva puta veći od Crvenog trga u Rusiji) je pravougaonog oblika. Saradio ga je Abaz Veliki. Na njemu su palata i dve džamije: velika, raskošna, veličanstvena i prelepa Imamova, i druga, manja i bez minareta, Šahova. Namenio ju je samo za sebe i članove porodice. Možda je najbolje otkriti ovo mesto u podne, kad sunce odskoči i obasja svaki kutak, nišu, pregradu, prolaz. Ako se zanemari neumoljiva toplota, sve blista punim sjajem. I baš tu, u polusenci veličanstvene Abazove palate, začusmo: Dobrodošli u Iran!, na čistom srpskom jeziku nam se obraćao stasiti Iranac odeven u svetli sako modernog kroja. Ja sam Rasul Mesejdi, stomatolog. Studije sam završio u Beogradu u tom lepom gradu boravio sam preko osam godina. Jako volim vašu zemlju i narod, tamo imam dosta prijatelja... Raduje me što sam vas sreo slučajno. Posle dvadeset godina vi ste prva grupa koja je iz Jugoslavije došla u Iran... Da, ja sam rođen, živim i radim u Isfahanu, imam privatnu praksu, svoju ordinaciju, pacijente. U Iranu sve više ima privatnika... Vrlo sam zadovoljan mada moram još nešto da obavim da se oženim!, smešeći se kaže doktor Rasul. Srdačno nam steže šake i još srdačnije šalje tople iranske pozdrave svim Jugoslovenima... Ispred nas, kao mali slepi miševi proleću đaci. Odeveni u jednake uniforme sa kapama na glavi svi su jedan veliki osmeh. Sa tim razigranim dživdžanima upravo stižemo u posetu Palati 40 stubova. (Ako ih izbrojite biće pola manje). Ispred elegantnog zdanja je dugački i prostran bazen oivičen poleglim cvetovima ruža. Uveče, kad se uključe sva svetla i ceo kompleks se ogleda u vodi Palata dobije onih preostalih 20. Minareti koji podrhtavaju štrče sa bezlične i nevelike džamije. Isfahaci tvrde da su u poslednje vreme mirni. Najhrabriji se odmah penju na njenu kupolu. Ostali saputnici sede u društvu slepi-miš đaka koji izgleda imaju istu maršutu kao i mi. Razdvajamo se tek ispred prodavnice pesijskih ćilima... A iz nje se mnogi vraćaju sa zavežljajem. Što umešnošću trgovaca, što jedinstvenom prilikom da se kupi perzi- Pogled na Imamovu dzamiju, Isfahan, 17. vek janer car careva među tepisima, mnogi kupuju dva tek da se nađe. U hotel se vraćamo peške. Razgledamo izloge: prepuni su ukrasa od keramike, ćilima, minijatura u oijentalnom ramu, ukrasa. Iran je bogat ribom, pirinčem, žitom, svilom i pamukom. Ova islamska zemlja ima mnogo vinograda, a grožđe izvozi širom sveta. Nafte imaju u izobilju 16 litara benzina košta 1 USA dolar. Ulice bilo kog iranskog grada su pune automobila; za javni prevoz se koristi taksi, ipak su najbrojniji autobusi. Uočljivo je da žene, bez obzira da li putuju sa ili bez dece, uvek sede pozadi. Nežnijem polu kupanje na javnim plažama nije dozvoljeno Iranke mogu učestvovati na sportskim takmičenjima ukoliko ona nisu javna ili međunarodna. Imala sam priliku da vidim devojku u crnom čadoru za volanom luksuznog automobila i još jednu koja je bespomoćno širila ruke iznad podignute haube svog vozila. U ovoj zemlji, muškarac i žena se ne rukuju prilikom susreta Iranac će prisloniti svojom šakom mesto gde mu je srce i nakloniti joj se. Poslednjeg dana obilazimo isfahansku Petak-džamiju. Njen najstariji deo sagrađen je još u šestom veku. Od ostalih džamija se razlikuje po tome što nema ukrasa od keramičkih pločica već je u potpunosti sačuvala svoju osnovnu boju i arhitekturu. Njeno ime govori da prima vernike samo jednog dana u sedmici, a to je petak praznični dan svih muslimana. Oproštajno veče provodimo u čajdžinici sa čije prostrane terase puca pogled na veličanstveni Trg imama. Osvetljen treperavim svetiljkama i odeven u plavu noćnu koprenu ostavlja neizbrisiv doživljaj uživajući u opojnom čaju od jasmina bez daha slušamo neobičnu i tužnu priču o ljubavi... 136 137

Sveti grad Kom Na vrhu okruglog brda neposredno pre ulaska u grad Kašan, ugledali smo majušni mauzolej. Kralj Abaz, koji je voleo da lovi u ovim predelima, imao je svog sokola ljubimca bez koga se nigde nije kretao. Jednom prilikom, kada je sa svojom svitom bio visoko u planini, ožedneo je i ugledavši jezero krenuo ka njegovoj obali. Ali, soko je bio brži, sleteo je, napio se vode i uginuo! Svestan da mu je ptica upravo spasla život kralj odluči da joj napravi spomenik koji će svaki putnik morati da vidi... Kašan leži na brdima, miriše na svoju čuvenu ružinu vodicu, i kupa se u slapovima bistre Fin-bašte. Kašan ima stari grad koji se restaurira, stare spomenike, džamije i velelepne palate u čijim okruglim vrtovima caruje mir. U Kašanu ljudi sede na travi ispod drveća i pripremaju ručak... miris ruža i kašanskih začina ostaje dugo u nozdrvama.. Kom... Njegova reč znači pesak, u njemu se i nalazi, samo što nije tako bezličan. Kom je šiitski oreol u beskrajnoj pustinji. Kom nije grad kao oni sa poslovnim i otmenim četvrtima. Kom je najveći verski centar i mesto hodočašća. Univerzitet u Komu nema upisa, nema semestara, ispita, indeksa, ocena. Studije traju od nekoliko, pa do 20 godina, a na studentu je da ga pohađa onoliko koliko smatra da mu je potrebno. U čuvenim medresama Koma učili su i uče naugledniji ajatolasi Irana. Po vrelini pustinjskog dana izlazimo iz autobusa i stajemo na uzani prostor sa raspuklom zemljom, ispod nje je korito presahle reke. Prepuno zaobljenog kamenja i zgusnute zemlje negdašnjeg taloga, deluje zapušteno i prljavo. Iznad prašnjavog i vrelog isparenja izranja impozantan mauzolej posvećen Fatimi El Masumeh Čistoj. Sestra imama Reze (ubijenog 815. godine), još dok joj je brat bio zarobljen krenula je kroz pustinju da ga obiđe. Iscrpljena putovanjem, predosetila je kraj i sa naporom uspela da dođe do Koma. Sahranjena je na mestu gde je umrla, a grad je postao mesto hodočašća u 16. i 17. veku. Šiitska dinastija Safavida pozlatila je i proširila ceo kompleks. Strancima i turistima donedavno je bio zabranjen ulazak u grad. Danas poneka grupica pređe rogobatni čelični most i nestaje u gomili koja hrli ka jednom od ulaza u mauzolej. Zamotane u haljine koje im otkrivaju samo oči sa ubadajućim i oštrim pogledima, poistovećene sa senkom, žene nestaju u tami hodnika i prolaza. Muškarci su radikalniji; odeveni u sive ogrtače, međusobno pričaju, kupuju voće od uličnih prodavaca ili piju čaj na uzanom pločniku. Ubrzo se vraćamo i prelazimo onaj isti most. Na njegovoj prašnjavoj ivici sedi dečak, a ispred njega je vaga za merenje. Radoznalo zagledan u strance oko sebe povremeno doziva prolaznike. Prilazi mu ogromna ljudina sa čalmom na glavi, uz njega je tanušna ženska prilika od glave do pete uvijena u crno. Na njegov mig žena poslušno stade na vagu. Dečak neprestano priča i maše rukama. Istovremeno, vešto savija nogu sa jedva vidljivim koncem privezanim za sopstveni palac. Sudeći po zadovoljnom osmehu muža i vlasnika vage regulator malog prevaranta nije otkriven. Prašnjav i suv put vodi u dolinu. Na njenom beskraju naziru se senke drveća. Sunce prži kroz staklo, vazduh u autobusu je odavno prešao 30. stepen. Kalim nam saopštava da ćemo se zaustaviti 50-ak kilometara pre Teherana gde se nalazi spomenik ajatolahu Homeiniju. Ugledasmo četiri zlatno-tirkizna minareta, pa raskošnu kupolu načičkanu skelama kao čačkalice. Gradnja mauzoleja započela je posle njegove smrti. Još traje, saopštava nam mladić. Ispratio nas je sveži vetar i miris tek pokošene trave. Žeženo sunce stapalo se sa zlatnim vlatima trave... Kao da je dobio novu snagu, autobus grabi asfaltom. Ubrzo, kroz njegovo prednje staklo, ispod večitim snegom prekrivenih vrhova Zagroz planine, protegao se Teheran začudo, bio je lep i sasvim drugačiji od onog kojeg smo već videli... AKTIVNOSTI MEÐUNARODNI SAJAM KNJIGA U BEOGRADU Kao stalni učesnik najveće smotre knjige u Jugoslaviji, Iranski kulturni centar je i ove godine predstavio svoje izdavaštvo na tradicionalnom Međunarodnom sajmu knjiga koji se svake jeseni održava u Beogradu. Osim izdavaštva, čiji fond je specijalno za ovogodišnji sajam obogaćen novim prevodom Rubaijja slavnog Omera Hajjama, bili su izloženi i drugi eksponati. Posetioci su imali priliku da pogledaju raznovrsne proizvode domaće radinosti, ručne radove, reprodukcije kaligrafskih radova i minijatura, monografije posvećene važnijim umetničkim centrima, kao i bogato opremljena klasična dela persijske literature, ukrašena različitim umetničkim tehnikama. U izdavačkom delu predstavljena su izdanja na srpskom jeziku, uglavnom sastavljena od prevodne literature i naslova filozofsko-religijskog sadržaja od poznatih iranskih autora, literatura posvećena persijskom jeziku sastavljena od udžbenika kao i stara i novija izdanja časopisa «Nur». 138 139

PROMOCIJA KNJIGE RUBAIJE OMERA HAJJAMA Nastavljajući tradiciju prezentovanja bisera persijske kulturne i književne baštine jugoslovenskoj javnosti i ljubiteljima persijske kulture, Iranski kulturni centar je, specijalno za ovogodišnji Sajam knjige svoju izdavačku delatnost obogatio novim naslovom. Reč je o najprevođenijem delu perijskog klasika, Omera Hajjama, koji je pored katrena ili rubaija, čovečanstvo zadužio možda najpreciznijim ikada sačinjenim kalendarskim sistemom. Promocija Rubaija (prevod Dušana Simeonovića) održana je u subotu 26. oktobra ove godine, u sali za promocije beogradskog Sajma. Ljubiteljima lepe reči i persijske poezije obratili su se, u ime izdavača, gospodin Gholam Vafaei, direktor Iranskog kulturnog centra, zatim istaknuti srpski orijentalista, prof. dr Rade Božović, kao i Dušan Simeonović, prevodilac. Nakon što je pozdravio prisutne, gospodin Gholam Vafaei je izneo kraće izlaganje o životu i ličnosti Omera Hajjama, koji je za života bio poznatiji kao matematičar, fizičar i astronom. Da bi današnji čitaoc mogao da shvati Hajjamovu poeziju, potrebno je da bude upućen u njegov pogled na svet, sa svim specifičnostima vremena u kojem je živeo, ali i u unutrašnje učenje islamske religije i gnosticizam. Višestruko plodan u raznim oblastima, kao pesnik, astronom, matematičar i fizičar, Hajjam je bio kontroverzna ličnost, i njegove rubaije i dalje su aktuelne, zahvaljujući njihovoj vitalnosti i univerzalnim temama kojima se bave. Prof. dr Rade Božović se osvrnuo na istorijat Hajjamovog prisustva na domaćem književnom prostoru koji je, zahvaljujući interesovanju prethodnika zaslužio da ponese epitet ne samo najprevođenijeg, nego i najpriznatijeg persijskog klasika u nas. Moram da čestitam kolegi Simeonoviću, jer prevesti Rubaije koje su prepune simboličnih iskaza i izražavan- ja, zahteva veliku hrabrost Prevod koji imamo mora biti vrednovan i sa filološkog aspekta, budući da je prevodilac njime pokušao da na najbolji način upozna i osvesti srpskog čitaoca, rekao je dr Božović. Zahvalivši se Iranskom kulturnom centru na objavljivanju ovog dela, g. Dušan Simeonović, orijentalista i prevodilac, govorio je o motivu prevođenja ovog dela, koji se javio još pre mnogo godina, prilikom posete Iranu, koja je na njega ostavila dubok i trajan uticaj. Promociji je prisustvovao veliki broj ljubitelja persijske kulture u Beogradu, među kojima je najviše bilo polaznika kursa persijskog jezika. NOVI KURS PERSIJSKOG JEZIKA Svečanim programom koji su priredili Iranski kulturni centar i polaznici kursa persijskog jezika, u petak 1. novembra 2002. godine, u prepunoj sali Etnografskog muzeja, otvoren je novi ciklus kurseva za učenje persijskog jezika. Kurs je zvanično otvorila gospođa Danica Bajić, direktor Direkcije za kulturnu saradnju SMIP-a, koja je pohvalila napore Iranskog kulturnog centra u organizovanju programa koji doprinose stvaranju čvršćih osnova povezivanja između dva naroda, i novoupisanim polaznicima poželela uspeh. Zahvalivši se na velikom odzivu i interesovanju Beograđana za učenje persijskog jezika, prisutne je pozdravio iranski ataše za kulturu, gospodin Gholam Vafai. Govoreći o međujezičkim uticajima i sličnostima, on je naglasio važnost jezika kao sredstva za sticanje novih saznanja i upoznavanje drugih kultura. Skup je pozdravio i gospodin Azarmakan, koordinator kursa persijskog jezika u Iranskom kulturnom centru. Zatim je dr Mirjana Teodosijević, redovni profesor turskog jezika na Odseku za orijentalistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, iznela svoje utiske sa nedavnog studijskog putovanja tokom kojeg je kao član jugoslovenske delegacije posetila Iran. U nastavku programa polaznici kursa persijskog jezika prisutnima su predstavili svoja zapažanja o persijskom jeziku i njegovoj istoriji, kulturi i civilizaciji Irana, a Iranci koji borave u Beogradu su u originalu pročitali nekoliko odlomaka iz persijske poezije. Program je završen prikazivanjem dokumentarnog filma o Iranu. Ovom skupu, između ostalih, prisustvovali su iranski ambasador u SR Jugoslaviji, Njegova ekselencija, Ali Abol-Hasani, gospodin Dušan Simeonović, direktor Direkcije za Afriku i Bliski istok u SMIP-u i druge zvanice. 140 141

PROMOCIJA IRANSKOG KULTURNOG CENTRA U NOVOM SADU U četvrtak, 12. decembra 2002. godine, u organizaciji novosadskog odeljenja Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Iranski kulturni centar se prvi put predstavio Novosađanima u okviru programa Iran, zemlja prirode, zemlja večnosti. Pozdravnu reč prisutnima je uputio direktor Zavoda, Nedeljko Kovačov, izrazivši zadovoljstvo i čast što su i njegovi saradnici u prilici da ugoste izaslanike jedne velike kulture i civilizacije. Iako retki, susreti ovakve vrste su veoma korisni jer nam pomažu da se bolje upoznamo, i da što više naučimo jedni o drugima rekao je pored ostalog gospodin Kovačov. Prisutne je zatim pozdravio direktor Iranskog kulturnog centra, gospodin G. Vafai. Nakon pozdravne reči u kojoj se domaćinu zahvalio na ljubaznosti a prisutnima na odvojenom vremenu, on je održao predavanje o kulturnim aktivnostima Iranskog kulturnog centra, geografsko-turističkim aspektima Irana, i iranskom projektu za zaštitu prirode i životne sredine. U nastavku su prikazana dva dokumentarna filma ekološkog i turističkog sadržaja i podeljeni prigodni pokloni u knjigama. Zbog interesovanja koje su pokazali Novosađani da upoznaju Iran i steknu nova saznanja o višemilenijumskoj kulturi i civilizaciji te zemlje, pomenuti su i planovi o organizovanju nedelje iranskog filma u Novom Sadu, kao i drugih aktivnosti u saradnji sa odgovarajućim institucijama u Vojvodini. STUDENTI PRAVNOG FAKULTETA U KRAGUJEVCU U POSETI IRAN- SKOM KULTURNOM CENTRU U ponedeljak, 16. decembra 2002, u nastavku saradnje započete u aprilu mesecu koja se odvija u okviru kontakata sa obrazovnonaučnim instutucijama i ustanovama u Jugoslaviji, Iranski kulturni centar je ugostio grupu od 20-ak studenata i profesora Pravnog fakulteta iz Kragujevca. Studente je sa aktivnostima Kulturnog centra upoznao iranski ataše za kulturu, gospodin Gholam Vafai, koji je prisutne obavestio o glavnim oblastima u okviru kojih Kulturni centar realizuje svoju kulturnu misiju u Jugoslaviji. To su kursevi za učenje persijskog jezika, izdavaštvo, kulturne manifestacije javnog karaktera izložbe, festivali filma, muzički koncerti i sl. Gospodin Mohsen Azarmakan, koordinator za učenje persijskog jezika i zamenik atašea za kulturu, govorio je o organizovanju kurseva persijskog jezika na Filološkom fakultetu, a Aleksandar Dragović je predstavio izdavaštvo Kulturnog centra. O persijskom jeziku je izlagao gospodin Fotuhi, lektor na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta, označivši međujezičke sličnosti kao plodno tle za kulturno povezivanje dvaju naroda. U nastavku programa studenti Pravnog fakulteta su imali priliku da pogledaju dva dokumentarna filma o Iranu i da se u neposrednoj komunikaciji obaveste o različitim aspektima iranskog društva. Predmet njihovog interesovanja, pored opštih oblasti sadržanih u odrednici iranska civilizacija i kultura, bilo je i savremeno iransko društvo, nastalo posle Islamske revolucije 1979. godine. U srdačnoj atmosferi studenti prve i druge godine ovog fakulteta imali su priliku da postave pitanja o ženskim pravima u Iranu i islamu, geostrateškoj poziciji i ulozi Irana s obzirom na krizu u susednom Iraku, državnoj ekonomiji i industriji, na koja su odgovorali iranski ataše za kulturu i njegovi saradnici. Govorilo se i o mogućnostima šire saradnje u oblasti visokog obrazovanja, kao i razmeni Pravnog fakulteta sa nekim od relevantnih fakulteta u Iranu. U ime fakulteta i studenata, profesor prava i vođa grupe, gospodin Ivan Čolaković, zahvalio se domaćinu na ljubaznosti i izrazio želju za daljom saradnjom. Studente je u svojoj rezidenciji primio i iranski ambasador u Beogradu, Njegova ekselencija Ali Abol-Hasani. 142 143