Pedagoški poslenici uglavnom se slažu oko činjenice da да ће усвајање етичких начела, само по себи, довести до адекватног понашања, или до његове про

Транскрипт

1 Биљана Вујасин Висока школа струковних студија за образовање васпитача Михаило Палов UDK: Вршац ISBN , 16 (2011), p Pregledni rad ДАРОВИТИ И МОРАЛНО ВАСПИТАЊЕ У УСЛОВИМА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ Резиме: У раду се сагледава питање моралног васпитања у процесу глобализације. Да ли то настају неке нове опште моралне норме и (или) нестају старе у условима уједињавања човечанства у «светско друштво»? Глобализација, као моћан инструмент ширења великих иновација, ставља у први план «продукте» даровитих, а тиме и њихову одговорност за «добробит» друштва. Међутим, у циљевима и задацима глобализације у образовању занемарује се личност (осим у ускопрофесионалном смислу успех у учењу и раду = знање = роба), њена друга својства (афективна) као и шире друштвено и морално васпитање. Имајући у виду опште захтеве глобализације у образовању, занемарено је питање понашања, пре свега солидарности као хуманистичке одлике човека. Тражи се одговор на питање места и улоге даровитих између филозофије профита и одговорног друштвеног понашања. Кључне речи: глобализација, образовање, даровити, морал, друштво. Најшире посматрано, глобализација је скуп процеса помоћу којих догађаји, одлуке и активности које настају на одређеном делу планете, остварују значајне последице на друга места на планети, на појединце и остале друштвене заједнице (Groupe dr Lisabone 1995) Феномен глобализације је увелико објективна реалност која представља хомогенизацију живота. Јавља се као прелаз у доминацији политике и економије у стварању и обликовамју светске културе (пре свега масовне културе), као и обликовању слободног и јединственог начина живота (једнака одећа, храна...). То је време могућности за појединца и време нових изазова за друштвени развој, време изазова и могућности, слободе и одговорности, интелигенције и солидарности (Lopez, 2003). За нас је битна одредница да је глобализација одређена тржишним, а не државним моћима и

2 механизмима. Тако имамо ситуацију да сегменте социјалне политике преузимају корпорације и појединци, па се све више, у том контексту, говори о друштвено одговорном понашању. У оквиру глобализације и њене улоге у образовању и васпитању, занемарује се личност, индивидуа, и њена својства, посебности и потребе, а посебно стваралаштво и друштвеноморалне вредности (Ђорђевић, Ј. 2010:169). Значење глобализације и њени ефекти јасно су изражени у следећој мисли Роба се креће, људи се крећу, а културе се мењају (Zwingle, према: Грандић, 2006), а ми бисмо подвукли и додали - мења се систем вредности. Улога глобализације у трансформацији система вредности је значајна, а ми ћемо се овде задржати на друштвеним и моралним вредностима у контексту даровитих и креативних појединаца. У неким документима ( Европска димензија образовања ), циљеви образовања су формулисани тако да су, уз специфичне националне циљеве, као општи циљеви назначени, између осталих: промоција свих талената, креативности, лични развој, критичко мишљење, поштовање вредности (демократија и људска права, хришћанске и хуманистичке вредности, широко опште образовање, поштовање европског заједничког културног наслеђа и историје). Диплома више није гаранција за посао, уколико се не поседују лични квалитети, као што су: способност за тимски рад, осећај одговорности и личне дисциплине, способност доношења одлука, осећај за сарадњу и спремност да се ризикује, иницијативност, радозналост и креативност, тежња ка перфекцији и досезању граничних могућности и осећај да се служи заједници, односно грађанске одговорности (Марковић, Д. Ж. 2006). Педагошки посленици углавном се слажу око чињенице да усвајање етичких начела, само по себи, не доводи до адекватног понашања, или до његове промене. Али између знања и понашања налази се нека врста међупростора који је неопходно испунити искуством, подразумевајући овде и моралне потребе које имају утицаја на усавршавање поступака (Ђорђевић, Б., Ђорђевић, Ј. 2007). Јер, формирање моралних потреба представља процес који чине : формирање система убеђења, мотива за стварање навика активности и моралних осећања, и формирање чврстих облика понашања. Обједињавањем ових двеју страна може се доћи до формирања моралне личности. Овде се намећу питања да ли се морална 667

3 личност даровитих раликује, јесу ли они моралнији...? Једино је извесно да се од њих очекује више, па и на пољу друштвено одговорног понашања. Знање о моралности је оно од чега се полази и од чега зависи следећи избор понашања. Ова морална компонента укуључује емоционални и рационални аспект одржавања моралне праксе. Поред наведених, морално сазнање има још два аспекта: друштвени обухвата захтеве, норме, кодексе, идеале, правила понашања, а индивидуални мотиве, осећања, убеђења. Да би се знања превела у удеђења, услов за праву моралну акцију налази се у повезаности спољних захтева и унутрашњих побуда. Пошто се морална убеђења јављају у облику мотива људског понашања, она представљају посебну подлогу од које зависи морално понашање појединца. За даровите и креативне посебно је важно питање мотивације. Нека истраживања указују на озбиљно одсуство мотивације и ентузијазма, те да се на њихову мотивацију мора другачије гледати и поступати. Полазећи од тога да даровити и креативни могу да постигну више, да ураде боље и брже од осталих, њихова мотивација се другачије манифестује и покреће. Даровитим, посебно старијим ученицима и студентима, неопходан је шири прилаз у погледу васпитне филозофије како би схватили зашто треба да ангажују све своје стваралачке потенцијале, или, који је циљ њиховогукупног активног ангажовања (Ђорђевић, Б. 2005). Даровити треба да знају своју улогу не само у средини у којој живе, већ и шире, у овом новом глобалном друштву. Међутим, морални поступак, као појединачни облик моралне праксе, састоји се из низа елемената: сопствене акције којој претходи активност моралног сазнања (побуда, мотив, намера, избор, решење), и оног који се односи на следећу активност моралног сазнавања (самооцењивање властитих поступака) и односа према оцени од стране околине. У моралним поступцима, понашању, реализује се заправо морално сазнање. Овде се завршава процес њиховог трансформисања из ствари по себи у ствари за нас. Тада постају видљиви објективни поступци, односи међу људима, морална пракса, морално понашање. Сложеност морала происходи и сложеност процеса самог моралног васпитања. Одређивање нивоа етичке формираности конкретног васпитаника, омогућава да се предвиде његове даље 668

4 перспективе развоја, односно да се постави циљ васпитања. Као основа за утврђивање циља и задатака у моралном васпитању може да послужи скала новоа моралне формираности у којој се, сматра Н. М. Боритко, може издвојити следећих пет нивоа: дезадаптација (спонтаност понашања, неопредељеност вредносно-мисаоних операција); идентификација ( неодређена идентичност, реактивно понашање, потчињавање ауторитетима); индивидуализација (тражење референтне групе, хамонизација односа са окружењем); социјализација (понашање повезано са улогом, вредносно самопотврђивање у групи); интеграција ( зрела идентичност, релативна самодовољност и нормативност) (Ђорђевић, 2007). На овај начин, етичка позиција појединца, на основу петостепене скале нивоа, представља се истовремено као морална и лична (одговара спољашњој норми понашања), индивидуална (одређена специфичним системом смисла) и духовна-субјективна (утврђује вредности и делатности). Људи који су достигли више стадијуме социјалног понашања мање су заинтересовани само за себе, већ имају већу социјалну осетљивост, већи капацитет за емпатију и веће осећање друштвене одговорности (Кребс, 1997:48). Значајно би било утврдити однос даровитих и виших стадијума социјалног понашања. Интересовање за алтруизам појавило се као реакција на све већу агресију и све већу свест о свакодневној равнодушности према другим људима који су у опасности или невољи. Истраживања су показала да деца имају способност емпатије, пре него што добију од родитеља или школе неко формално морално или религијско знање. Утвђено је и да постоје разлике у алтруистичком понашању како у количини испољавања позитивног понашања тако и у тенденцији, трајању испољавања алтруистичког понашања. Нпр. четворогодишњаци који су испољавали емпатију, великодушност и спремност да помогну нису се променили ни касније (Eisnberg, према Какавулис, 1997). За нас је значајније сазнање да деца која су била одговорна у вртићу, одговорније су се понашала од својих вршњака и пет до шест година касније. Налази истраживања показују да за алтруистичко понашање није од значаја да ли је дете прво или касније рођено, да ли долази из социјално-економски повољне или неповољније породичне средине, нити да је у питању пол 669

5 детета. Наиме, важни су социјална срећа, поузданост и прилагођеност, а то су уједно и неки од показатеља даровите деце. Торенс је (према Ђорђевић, Б. 2005) утврдио типичне карактеристике личности које су повезане са даровитошћу и креативношћу, међу којима препознајемо и одлике морално интегрисане личности: храбар у свом уверењу; радознао, истраживач; независан у свом суђењу (процењивању); интуитиван; преокупиран дужностима (обавезама); неспреман да прихвати ствари какве јесу; визионар; идеалистичан; спреман да преузме ризик. Дакле, сложићемо се да зрелу моралну особу какатерише пре свега, аутономно морално расуђивање и непристрасност, поштовање личности и уважавање пореба других појединаца и заједнице у целини, као и одговорност за соптвене поступке (Стојиљковић, 1998). Она се понаша руковођена правдом, бригом о другимаи потребом самодограђивања, универзалним начелима, као и релативистичким мерилима (околности). Такође има постојане особине и изграђен идентитет, адекватно комуницира са средином и делује као интегрисанао и целовито људско биће. Овде бисмо, придружили резиме личних карактеристика даровитих из истраживачких студија (Стеин, М.Ј. 1984): успешна особа; мотивисана потребом за радом; радознала; самопотврдна, доминантна, агресивна, самодовољна; одбацивање притиска, незнатно инхибирана, мање формална, мање конвенционална; упорна, воли рад, самодисциплинована; независна и аутономна; критички конструктивна; чироко информисана; отворена за осећања и емоције; естетична у личним судовима (проценама); може да се прилагоди примереним вредностима свог окружења; има потребу да се ангажује у социјалним интеракцијама; ангажована у самоиспуњавању и самореализацији. Међутим, на обликовање моралног понашања пресудан је и суштински утицај средине, васпитања и ситуације, али постоје и дубоки личносни корени индивидуалних разлика у моралном понашању. Чињеница је да постоје индивидуалне разлике у квалитету и квантитету респонзивности људских бића на изложеност производима културе, па и таквим као што су моралне норме. Оно што је морално исправно обично је очигледно, али да би се и поступало морално врло често је потребно савладати пориве базиране на искључиво личном интересу. Дакле, највећи број 670

6 уобичајених животних ситуација је такав да коректан морални избор у много већој мери зависи од способности контроле тренутних порива (способности одлагања гратификације жеља,) него што зависи од способности софистицираног резоновања (Салтзстеин, према Кнежевић, 2003). Многим људима управо то не полази за руком и они праве изборе који нису морални. Међу њима су и даровити и креативни појединци, од којих се очекује управо супротно: одговорно друштвено-морално понашање у условима транзиције и глобализације. Литература: Грандић, Р. (2006): Глобализација и образовање. Нови Сад. Савез педагошких друштава Војводине. Groupe dr Lisabone (1995): Limits to competitiveness: for a new world contract. Brisel. Labor. Ђорђевић, Б., Ђорђевић, Ј. (2007): Савремени проблеми друштвено-моралног васпитања. Нови Сад. Савез педагошких друштава Војводине. Đorđević, B. (2005): Darovitost i kreativnost dece i mladih. Vršac. Viša škola za obrazovanje vaspitača. Ђорђевић, Ј. (2010): Савремени економско-друштвени услови и могућности припремања и усавршавања наставника, у: Годишњак Српске академије образовања. Београд. Какавулис, А. (1997): Алтруизам у раном детињству. Институт за педагошка истраживања. Београд. Кнежевић, Г. (2003): Корени аморалности. Центар за примењену психологију. Београд., Институт за криминолошка и социолошка истраживања. Београд. Кребс, Д. (1997): Развој алтруизма, у: Васпитање и алтруизам. Институт за педагошка истраживања. Београд. Lopez, R. F. (2003): Preparing the future. Education and the challenges of globalization. Madrid: Ed. La Muralla. Маркович,Д.Ж., (2006): Глобализација и образовање, У: Глобализација и образовање. Нови Сад. Савез педагошких друштава Војводине. Stein, M.J. (1984): Making the Point. The Mewa Press. Amagansett, New York. Стојиљковић, С. (1998): Личност и морал. Институт за педагошка истраживања. Београд. 671

7 Biljana Vujasin Preschool Teacher Training College Mihailo Palov Vrsac The Gifted and Moral Education in Conditions of Globalization The paper raises and considers the question of moral education in the process of globalization. Is it the case that some new general moral norms have been created and (or) some old ones have disappeared in the conditions of uniting of human kind into world society. Globalization, as a powerful instrument of spread of great innovations, has emphasized the products of the gifted and, as a consequence, their responsibility for the welfare of society. However, both aims and tasks of globalization in education have neglected personality (apart from the professional sense success in learning and work = knowledge = goods), other personal features (affective), as well as broader social and moral education. Having in mind general demands of globalization in education, the issue of behaviour has been neglected, before all solidarity as humanistic feature of a man. The paper is searching for an answer to the question of the place and role of the gifted between the philosophy of profit and responsible social behaviour. Key words: globalization, education, the gifted, moral, society. 672