ISSN Broj 23 Uz finansijsku podršku Beograd Februar godine 1

Транскрипт

1 ISSN Broj 23 Uz finansijsku podršku Beograd Februar godine 1

2 UVODNA REČ Poštovani hranitelji, Pred vama je još jedan broj Vodiča za hraniteljstvo koji ste, nadamo se, željno iščekivali skoro godinu dana. Postavljali ste mnogo pitanja, a mi smo se trudili da vam putem telefona pomognemo i damo prave odgovore. U ovom broju Vodiča odgovorićemo na pitanja koja ste najčešće postavljali i koja se tiču uglavnom svih hranitelja i dece na hraniteljstvu. UREDNIK Gordana Miladinović, dpl. pravnik TEMA BROJA RIZICI OD NASILJA I ZLOUPOTREBE DECE OMETENE U RAZVOJU Prof. dr Vera Rajović, psiholog Sva deca su, bez obzira na rasu, socijalni status izložena većem riziku od nasilja u odnosu na odrasle. Ovi rizici se mogu prepoznati u čitavom nizu situacija od porodice, komšiluka, škole do šire sredine i nepoznatih osoba. Otkuda to da su deca izloženija ovoj vrsti rizika: jer su slabija, manja, mlađa i zavisna od odraslih. Samim tim, deca imaju manje mogućnosti da određuju sa kim će živeti i sa kim će se iz okruženja družiti njihovi staratelji. Neka deca su češća meta nasilnika, kao na primer, nevaljala, stidljiva, usamljena i poslušna deca; sasvim mala deca koja još nisu progovorila; deca i adolescenti sa emocionalnim teškoćama, problemima u ponašanju, a posebno ranjiva i potencijalnom nasilju i zloupotrebi izložena su deca sa senzornim, telesnim ili mentalnim smetnjama. To su i gotovo sve kategorije dece sa smetnjama u razvoju, bilo da su u pitanju oštećenja čula vida ili sluha, telesna oštećenja, emocionalni i problemi u ponašanju ili, pak, zaostajanje u intelektualnom razvoju. Ovi rizici su gotovo direktno proporcionalni stepenu oštećenja, a u datom socio-kulturnom kontekstu variraju i zavisno od tipa oštećenja. Pored rizika od toga da sama budu žrtve zloupotrebe i nasilja, deca sa teškoćama su često nevidljive žrtve tj. svedoci nasilja nad nekom drugom, često njima bliskom, osobom. Istraživanja pokazuju da deca koja su svedoci nasilja imaju slične posledice kao ona deca koja su i sama žrtve nasilja, naročito ako je ova izloženost dugo trajala, a doživljaj bespomoćnosti potenciran ograničenjima usled ometenosti. Prisustvovanje teškim oblicima nasilja sa težim posledicama može biti izvan domena razumevanja i shvatanja šta se dešava za svako, a posebno za dete koje ima teškoće u intelektualnom razvoju. Problemi razumevanja situacije i emocionalne preplavljenosti mogu dodatno traumatizovati ovakvo dete, te su emocionalne posledice veće i duže traju. Nemoć da bilo šta učini, pomogne bliskoj osobi koja trpi nasilje je dodatni izvor traumatizacije dece koja su zavisna od pomoći drugih, kao što su deca sa telesnim i/ili senzornim oštećenjima. Uz to, ukoliko je dete od početka odbacivano zbog svog oštećenja, ovo predstavlja rizik da nasilje jednog člana porodice nad drugim protumači kao nešto za šta je ono odgovorno krivo. Deca mogu biti žrtve različitih vrsta zloupotrebe i nasilja: fizičkog i/ili seksualnog nasilja, seksualne eksploatacije u obliku prisilne prostitucije ili poziranja za pornografiju, zanemarivanje u porodici koje dete dodatno čini verovatnijom žrtvom zlostavljanja, do kidnapovanja i ubistva. Na primer, (ne)razumevanje značenja suptilnih verbalnih i neverbalnih poruka odraslih može biti razlog da deca, ukoliko nisu za to pripremljena, a i mladi sa teškoćama u 2 intelektualnom razvoju ne prepoznaju na vreme rizike od zloupotrebe i adekvatno bezbedno reaguju. Često se u literaturi navodi da, što je nasilnik bliži detetu, to je njegov osećaj povređenosti od strane onoga koga voli veći, posebno kada zloupotreba dugo traje. Što zloupotreba duže traje, to je teži i dugotrajniji oporavak žrtve. Ometenost kao sekundarna posledica nasilja: Pošto se dečja traumatizovanost sporo otkriva, oni koji brinu o detetu stručnjaci i okolina, trebalo bi što pre da reaguju prijavljivanjem ili pružanjem podrške i terapije detetu iako ono, usled nerazumevanja šta se dešava, može izgledati kao da ne pati. Iako traumatski uticaj ne može da se spreči, brzim reagovanjem može da se ublaži. Posledice zloupotrebe i/ili nasilja, bilo da je dete direktna žrtva ili svedok, mogu biti dugoročne i mogu se ispoljavati u vidu depresije, strahova, noćnih mora, fizioloških simptoma, preterano živih sećanja na ono što je preživelo ili videlo, što sve jednim imenom zovemo posttraumatski poremećaj. Veliki broj ovih adolescenata, da bi prevazišli stres i traumu, razvija naviku korišćenja alkohola i/ili droga, što su dodatni rizici od fizičkih i psihičkih povređivanja koja mogu rezultirati trajnim oštećenjem. Procenjuje se da je kod 25% odraslih sa invaliditetom do oštećenja došlo usled, ili prilikom, fizičke ili seksualne viktimizacije. Ako se ova viktimizacija desila u ranim uzrastima, ona može razoriti zdrav mentalni, emocionalni i fizički razvoj. Rana traumatizovanost teškim oblicima nasilja koja su dugo trajala i okončala se teškim događajem može i kod dece, sa do tada urednim razvojem, dovesti do poremećaja kao što su dečja shizofrenija, mentalna retardacija, infantilna regresija, gubitak govora... Od ranih uzrasta decu treba učiti da ne pozajmljuju stvari nepoznatim ljudima, da ne dozvole da ih negde odvedu ili zadrže u dugoj priči i sl., da imaju svest o ličnoj intimnoj zoni, sposobnost da prepoznaju uznemiravanje i seksualno zlostavljanje, sposobnost verbalizacije, sposobnost adekvatne reakcije, da čuvaju svoja lična dokumenta, da znaju kome ih mogu davati da se zaštite od krađe, da bezbedno raspolažu vrednim stvarima (novčanik, dokumenta, mobilni telefon i sl.). To su načini da ih zaštitimo od nasilja. S druge strane, za odgajatelje koji su upoznali dete nakon traumatičnog iskustva, bitno je da pokušaju da razumeju ponašanje i funkcionisanje deteta u svetlu njegove istorije odrastanja, ali ne sažaljenjem ili, pak preteranom popustljivošću, već pružanjem sigurnosti, topline, jačanjem njegovog samopouzdanja i doživljaja sopstvene vrednosti. Nekada ova vrsta negujućeg i empatijskog odnosa može pomoći isceljenju detetovih ožiljaka na duši.

3 ZAŠTITA DECE OD ZLOSTAVLJANJA I ZANEMARIVANJA PRIMENA OPŠTEG PROTOKOLA Dušanka Kalanj, socijalni radnik Dugo je zlostavljanje dece bilo skriveno iza zatvorenih vrata doma i pokriveno velom porodične tajne. Tek u skorije vreme je javno počelo da se govori o tome da porodica za mnogu decu nije sigurno i bezbedno mesto, već mesto gde su izložena najstrašnijim iskustvima. Mada je zlostavljanje i zanemarivanje dece postalo javno prisutna i priznata tema o kojoj se govori ne samo među stručnjacima koji se bave decom, još uvek postoji nevidljivost pojave zloupotrebe dece. Prvi korak u zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja je prihvatanje činjenice da zloupotreba dece postoji i kada je ne vidimo. Svako ko radi sa decom, radi i sa decom koja su zloupotrebljena ili zanemarena. Svako ko radi sa odraslima koji brinu o deci na bilo koji način (roditelji, članovi porodice deteta, hranitelji, vaspitači...), mora uvek imati na umu mogućnost da odrasla osoba zloupotrebljava dete ili zanemaruje interes deteta. U cilju unapređenja zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja Vlada Republike Srbije usvojila je 25. avgusta godine Opšti protokol o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Protokol je zasnovan na Konvenciji o pravima deteta OUN, Porodičnom zakonu, Nacionalnom planu akcije za decu i drugim zakonskim i međunarodnim aktima. Protokol predstavlja pravno obavezujući dokument za ustanove, organizacije i pojedince iz različitih sistema (socijalne zaštite, obrazovanja, zdravstva, policije, pravosuđa, nevladinog sektora i dr.), ali i za svakog građanina. Svaki građanin ima zakonsku i građansku obavezu da prijavi opasnost ili sumnju, odnosno saznanje da je neko dete zlostavljano ili grubo zanemareno. Opšti protokol definiše pojavne oblike zlostavljanja i zanemarivanja dece (fizičko zlostavljanje, emocionalna zloupotreba, seksualna zloupotreba, eksploatacija), korake u postupanju u slučaju sumnje da je dete žrtva zlostavljanja i zanemarivanja ili da to može postati, uloge pojedinih sistema i načine saradnje između sektora. Cilj je uspostavljanje efikasne i operativne procedure koja će osigurati prekidanje zlostavljanja i zanemarivanja, zaštitu od daljeg zlostavljanja i zanemarivanja i pomoć za oporavak i dalji bezbedan razvoj deteta. Zaštita dece od svake vrste zloupotrebe sagledava se kao proces koji zahteva integrisan međusektorski pristup u svim fazama zaštite i saradnju između sistema u cilju podizanja kvaliteta i efikasnosti intervencija i obezbeđivanja međusobne podrške U zlostavljanje i zanemarivanje deteta spada sve što neposredno ugrožava život, zdravlje, opštu psihološku i svaku drugu dobrobit deteta, njegov najbolji interes. Najbolji interes deteta ima prednost nad interesom roditelja, odnosno staratelja, ustanove ili zajednice u situacijama kada se ovi interesi razlikuju od interesa deteta. Posledice zlostavljanja i zanemarivanja mogu biti veoma različite, ali su uvek veoma destruktivne i nepovoljne za razvoj dece. Nekada su posledice neposredno vidljive, a nekada se pokazuju tek sa prolaskom izvesnog perioda trajanja. Odložene posledice zlostavljanje i zanemarivanje čine manje vidljivim, ali zbog kumulativnog efekta ne umanjuju štetu nanetu detetu. Opšti protokol se odnosi na svu decu čija ja dobrobit ugrožena, bez obzira na porodični status, etničko poreklo i bilo koje druge socijalne ili individualne karakteristike deteta (rasu, pol, jezik, nacionalnost, fizičke ili druge specifičnosti deteta) ili njegove porodice. Opšti protokol se odnosi na decu u svim situacijama: u porodici biološkoj, hraniteljskoj, usvojiteljskoj i van porodice, u školi, predškolskoj ustanovi, letovalištu, dnevnom boravku, domu za decu ili drugoj ustanovi socijalne zaštite i dr. Prvi korak u zaštiti je otkrivanje zlostavljanja i zanemarivanja dece. Otkrivanje predstavlja najosetljiviji deo procesa zaštite, koji u velikoj meri određuje dalji tok zaštite. Najčešći načini otkrivanja su: prepoznavanje znakova povrede na detetu ili promena u ponašanju deteta i porodice i poveravanjem deteta ili indirektno poveravanjem drugih osoba, koje imaju saznanje ili sumnju da je dete zlostavljano. U slučajevima kada se dete poveri, izuzetno je značajno kod svih tipova zlostavljanja, posebno kod seksualnog zlostavljanja, da odrasla osoba uspostavi odnos poverenja sa detetom i da mu pruži podršku i pomoć. Zlostavljana deca su već iskusila da odrasla osoba zloupotrebi njihovo poverenje i naruši njihove fizičke i psihološke granice. Ovo takođe treba imati u vidu prilikom razgovora sa detetom. Odrasla osoba treba da stvori atmosferu prihvatanja i sigurnosti i da detetu stavi jasno do znanja da mu veruje i da ono nije krivo za ono što mu se događa ili se događalo, da ono nije učinilo ništa loše i da želi da mu pomogne. Rečnik mora biti prilagođen uzrastu deteta i njegovom rečniku. Svako saznanje o zlostavljanju i zanemarivanju deteta, ili sumnja da je dete izloženo, ili da postoji rizik da bude izloženo neadekvatnim i po njega štetnim postupanjima odraslih, ili da je zanemarena njegova dobrobit prijavljuje se nadležnom centru za socijalni rad, kao organu starateljstva i nosiocu zaštite dece. Centar za socijalni rad ima ulogu koordinatora u procesu zaštite dece. Prijava se može podneti usmeno ili pismeno, telefonom ili neposrednim razgovorom sa stručnim radnikom centra. Ukoliko stručno lice telefonom prijavljuje saznanje ili sumnju da je neko dete zlostavljano ili zanemareno, neophodno je da prijava bude propraćena i u pisanoj formi. Prijava treba da sadrži sve podatke o detetu kojima pojedinac ili stručnjak raspolaže i podatke o razlozima za sumnju na zlostavljanje i zanemarivanje. Organizacije i pojedinci iz različitih sistema (socijalna zaštita, obrazovanje, zdravstvo, policija, pravosuđe, nevladin sektor i dr.) imaju obavezu da sarađuju sa centrom, da na poziv centra učestvuju na Konferenciji slučaja, koja se organizuje u cilju donošenja plana i mera zaštite i da učestvuju u pružanju pomoći detetu i porodici za oporavak. U skladu sa Opštim protokolom, zaštita dece od zlostavljanja i zanemarivanja ne uključuje samo neposrednu zaštitu, odnosno prekid zlostavljanja i zanemarivanja, već i intervencije usmerene na pružanje podrške disfunkcionalnoj, najčešće multiproblemskoj porodici u kojoj se zlostavljanje dešava. Protokol takođe promoviše dete kao subjekt, a ne kao objekat zaštite i uvodi učešće deteta i roditelja u donošenju odluka, izboru i evaluaciji tretmana. Uloga nevladinih organizacija Nevladine organizacije su u obavezi, u skladu sa Opštim protokolom, da uzmu aktivno učešće u zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, posebno organizacije koje se bave decom i dečjim pravima ili nasiljem u porodici ili odraslima od kojih direktno ili indirektno mogu dobiti saznanja o deci. Zadaci nevladinih organizacija su, pre svega, promovisanje i poštovanje principa poverljivosti, zaštite najboljeg interesa i bezbednosti deteta, upoznavanje sa Opštim protokolom o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja i izrada procedura i protokola unutar organizacije za organizacije koje se bave decom. Kada postoji sumnja, zabrinutost ili informacija o zlostavljanju ili bilo kom obliku nasilja prema bilo kom članu porodice, 3

4 svaka osoba koja radi u nevladinim organizacijama ima obavezu da slučaj prijavi Centru za socijalni rad. Nevladine organizacije mogu pružiti dragocenu pomoć u prikupljanju podataka, opservacijom ili razgovorom sa detetom, roditeljem ili drugim osobama iz okruženja deteta. U cilju koordinisanja intervencija i pravljenja optimalnog plana zaštite, neophodno je da nevladine organizacije razmenjuju podatake do kojih su došle sa stručnjacima iz drugih sistema i da budu aktivni učesnici Konferencije slučaja za planiranje usluga i mera zaštite. Važan segment delatnosti nevladinih organizacija u zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja je učestvovanje u realizaciji plana zaštite pružanjem psihološke, edukativne ili drugih vrsta podrške detetu i njegovim roditeljima, ako nisu zlostavljači, ili jednom roditelju, ako je taj roditelj i sam žrtva nasilja u porodici. Nevladine organizacije mogu pružati druge specifične usluge detetu, članu porodice ili celoj porodici iz svog domena (pravno savetovanje, zastupanje, smeštaj i sl.). Praćenje deteta i efekata preduzetih aktivnosti je ne samo obaveza, već i važan segment uključivanja nevladinih organizacija u zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Zaštita dece od zlostavljanja i zanemarivanja je odgovornost svih odraslih. Svako dete ima pravo da živi u bezbednom i sigurnom okruženju koje će mu pružiti mogućnost da realizuje sve svoje potencijale. Podsećamo da Asocijacija FAMILIA, od oktobra meseca, pruža posebnu podršku hraniteljima koji imaju decu na smeštaju sa iskustvima zlostavljanja i zanemarivanja koja remete njihovo aktuelno emocionalno funkcionisanje, ponašanje ili postignuće. Saradnici dežuraju kraj telefona (011) od ponedeljka do četvrtka od 10 do 14 časova, petkom od 10 do 19 časova, a subotom od 11 do 14 časova. Moguće je zakazivanje i individualnih razgovora u prostorijama ove Asocijacije. KAKO SMANJITI RIZIK I POMOĆI DETETU DA GOVORI O ZLOSTAVLJANJU Maida Stefanović, spec. pedagog Na oporavak dece koja su imala iskustvo seksualnog zlostavljanja najveći uticaj imaju odrasli koji su u najbližem kontaktu sa njima. Samo u manjem broju slučajeva deca moraju da o svom iskustvu govore sa profesionalnim pomagačima. Samim tim odrasli koji se staraju o deci trebalo bi da znaju kako da o tome govore i to pre nego što im se dete poveri da bi, ukoliko im se dete poveri, bili sigurni u pogledu onoga što mogu da učine. Dobra komunikacija je ključna i odnosi se ne samo na to da budu u stanju da govore o seksualnom zlostavljanju, već i da pažljivo slušaju, posmatraju i komentarišu ono što vide i čuju. Pre nego što počnete da pomažete detetu da se oporavi od iskustva zlostavljanja morate prvo da napravite mrežu podrške oko sebe. Ukoliko nemate nikoga sa kime biste mogli da porazgovarate, može vam se desiti da vas preplavi mučnina i odvratnost i da niste u stanju da čujete ijedan detalj o zlostavljanju. Ako je vama nelagodno da sa nekim razgovarate o ovome, teško ćete moći da objasnite vašoj deci koliko je važno biti otvoren. Uz to, deca će osetiti vašu nelagodnost i pokušaće da vas zaštite od svog iskustva. Kada da počnete da svojoj deci dajete informacije? Hranitelji su često krajnje uzdržani i oklevaju da pokrenu pitanja seksualnog zlostavljanja sa decom koja su im poverena na staranje. Ne treba insistirati na razgovoru odmah po dolasku deteta u porodicu, ali i strategija čekanja da dete samo pokrene to pitanje može biti rizična. Mala deca nisu u stanju da jasno imenuju svoja iskustva, pa ih zato morate slušati i posmatrati. Oni o stvarima govore tako što ih pokazuju. Većina porodica ima reči za intimne delove tela i koriste ih prilikom navikavanja deteta da koristi nošu. Jezik koji se koristi kada govorimo o telu je prvi korak ka ozbiljnijem razgovoru o neželjenim dodirima. 4 Zaštita deteta od neželjenih dodira Izuzetno je važno i da hranitelji posmatraju kako se dete ponaša sa drugim odraslima i decom. Nekada, odrasli preterano insistiraju na grljenju i ljubljenju. Ukoliko dete ne želi zagrljaj i poljupce, važno je da se ne insistira na tome. Čineći to šaljete poruku da dete ne može donositi svoje sudove o tome šta mu prija, a šta ne, i da nema pravo da kaže ne. Može vam se desiti da saznate da je dete na hraniteljstvu pravilo neumesne pozive drugoj deci ili odraslima. U tom slučaju morate upozoriti svoj komšiluk i zahtevati da vam kažu ukoliko do toga dođe. Moraćete biti mnogo obazriviji tokom socijalnih situacija sve dok se ne uverite da je dete usvojilo pravila ponašanja van kuće vezana za privatnost i bezbedno dodirivanje. Ukoliko dete ima fizički hendikep koji zahteva neophodan fizički dodir, važno je da ono bude u stanju da vam ukaže na to šta voli a šta ne. Verbalne sposobnosti su korisne, ali deca mogu i neverbalno pokazati zadovoljstvo ili nezadovoljstvo npr. plačem ili odgurkivanjem kada im se nešto ne dopada. U zaštitu dece spada i znanje o tome gde su, sa kim, kuda idu i šta rade. Mala deca često imaju ograničen krug prijatelja i odraslih koji brinu o njima, kao i mesta na koja bi otišla, ali kako dete kreće u jaslice ili vrtić, ili ga čuvaju druge osobe, važno je imati dovoljno informacija o osobama kojima poveravate dete na brigu. Treba da budete jasni u vezi s tim šta smatrate prihvatljivim ponašanjem u pogledu discipline, gde mogu izvesti dete i pod kojim uslovima, i sa čime drugi odrasli i deca mogu doći u kontakt? Tako dajete poruku da ozbiljno shvatate pitanje bezbednosti vašeg deteta i da isto to očekujete i od drugih odraslih. Sa detetom proverite kako je provelo vreme, jer treba da znate da li je bilo bezbedno i sigurno. Čineći ovakve razgovore rutinskim, postavljate temelje za period kada će dete imati veću autonomiju, kada bude išlo samo u školu, izlazilo sa svojim vršnjacima ili odlazilo na školske izlete i sl. Vrste dodira Razgovor o prikladnim i neprikladnim dodirima može početi u ranom uzrastu deteta i prilagođavati se kako dete raste. To je posebno važno kod hraniteljstva, tokom pripreme svoje dece (ili unuka), što može pomoći pri kreiranju bezbednog okruženja kako za dete koje ulazi u porodicu, tako i za decu u vašoj porodičnoj mreži. Na taj način, ukoliko dođe do incidenta vezanog za neprikladne dodire, sigurno ćete znati kako da se postavite. Ako se o toj temi uobičajeno govori, moći ćete da preduzmete korake koji će omogućiti deci da govore o tom događaju. Bolje je odmah se

5 pozabaviti onim što se desilo, nego mnogo kasnije otkriti da je u pitanju bilo seksualno zlostavljanje. Razgovor počnite jednostavnim pojmovima kao što su dobri i loši dodiri, bacanje, šutiranje, udaranje, grebanje, tuča, kao i ljubljenje, grljenje, milovanje, maženje. Kako dete raste, uvedite ideju o privatnosti njegovog tela i ohrabrite ga da razvija osećaj privatnosti telesnog prostora. Naravno, deci sa ozbiljnim fizičkim nedostacima morate prilagoditi ovu poruku. Kada u hraniteljsku porodicu dođe dete morate mu objasniti pravila vaše porodice u vezi sa tim. Delimično i zbog toga da bi dete razumelo da je vaša porodica drugačija od one u kojoj je dotada bilo. Mala deca mogu ispoljavati interes za dodirivanje ili gledanje genitalija odraslih, najčešće u kontekstu korišćenja toaleta ili kupanja. Ovo može biti neprijatno i većina hranitelja će to doživeti kao napad na privatnost. Deci će koristiti da čuju da je njihovim hraniteljima ili starateljima neprijatno zbog neprijatnih dodira. Detetu treba objasniti da je dodir dvosmerni proces, tako da ukoliko se vi (ili neko iz porodice) oseća neugodno zbog dodira, o tome može razgovarati. Ako ste načisto sa tim šta se smatra prikladnim dodirom i ako vaša deca imaju iskustvo da se o tome otvoreno razgovara u porodici, onda je verovatnije da će vam se obratiti za pomoć u slučaju neželjenih ili zbunjujućih dodira. Umesto da pokušavate da identifikujete potencijalne zlostavljače, mnogo je bolje koncentrisati se na dodir, jer ovaj vid prevencije nudi veću zaštitu, nikoga ne izuzima, i ohrabruje decu da prosuđuju svaku situaciju nezavisno. Kada je veći broj dece sa sličnim iskustvom iz porodice porekla smešten zajedno, manja je šansa da će komentarisati neprikladne zahteve. Zbog sopstvenog neadekvatnog iskustva oni mogu biti manje skloni da pokrenu pitanje maltretiranja ili seksualnih dodira sa hraniteljima. Zato je mnogo važno da hranitelji pripreme svoju decu za prihvat novog deteta kod koga pitanje dodira može biti važno pitanje. Ne samo seksualno zlostavljanje, već i iskustvo nasilja u porodici i fizičkog zlostavljanja mogu voditi konfuziji i zbunjenosti u pogledu dodira u porodičnom kontekstu. Tajne Mnogi seksualni prestupnici zlostavljaju u tajnosti. Deci treba dati poruku koja će se tome suprostaviti ili omogućiti im da budu dovoljno samopouzdani da to ne kriju. Za decu na smeštaju korisno je razgraničiti privatnost, tajnost i poverljivost, jer su sklona lojalnosti biološkoj porodici i mogu se snebivati da govore o onome što se događalo kod kuće. Deca mlađa od tri godine života ne razumeju šta je tajna. Stariju decu možete ohrabriti da podele tajne sa nekim kome veruju. Kao način da se postepeno upoznate sa tajnama možete ih zvati iznenađenjima. Pokretanje tajne rasprave daje mogućnost da neko drugi zna i odluči da li ta tajna treba da ostane tajna. Mnoga deca koja su bila zlostavljana biraju da se prvo povere drugom detetu. To znači da vaše dete može biti odabrano kao osoba od poverenja. Ako ste prethodno obavili razgovor o tajnama unutar porodice, možete biti sigurni da će vas vaše dete obavestiti o svakoj situaciji koja uključuje neprikladan dodir. Ukoliko je dete nesigurno po pitanju toga da li treba da čuva nečiju tajnu, trebalo bi da o tome porazgovara sa drugom osobom od poverenja, po mogućnosti odraslom. Korisno je naglasiti da bilo šta što povređuje ne može ostati tajna. Važno je da deca znaju da vi želite da vam kažu ukoliko ih drugo dete, ili odrasla osoba povređuju ili uznemiravaju na bilo koji način. Neke situacije su više zbunjujuće nego jasno povređujuće, i one se jednako moraju razmotriti. Maltretiranje može biti jedna od tih situacija. Ono što vi na prvom mestu želite je da pošaljete poruku svojoj deci da je u redu da odraslima govore o stvarima koje se tiču dece i mladih. Veoma je važno da vide odrasle, posebno roditeljske figure kao nekoga ko im može pomoći. Vi možete želeti da im pomognete da odluče kome u njihovom trenutnom okruženju mogu ukazati poverenje i sa kime još, osim sa vama, mogu razgovarati. Identifikovanje kruga odraslih koji ih mogu zaštititi je izuzetno važno. Nekada deca pogrešno misle da roditelji neće biti u stanju da izađu na kraj sa teškoćama, jer često porodice porekla nisu bile u stanju da izađu na kraj sa pitanjem zlostavljanja na adekvatan način. Ojačajte dete da se suprotstavi neželjenim dodirima Vaše dete možete ohrabriti da razmišlja o tome šta može da učini ukoliko se nađe u hipotetički rizičnoj situaciji. Na primer, možete ga pitati šta bi učinilo ukoliko bi čulo protivpožarni alarm, ili ako bi nekome pozlilo, ili ukoliko se neko teško povredi. To će doprineti da dete oseti više samopouzdanja u vezi sa postupanjem u rizičnim situacijama uopšte, pa će znati kome da se obrati i šta treba da učini u slučaju seksualnog zlostavljanja. Pomaganje deci da razviju strategije za postupanje u situacijama maltretiranja, seksualnog i rasnog napada ili nekim drugim formama tlačenja je korisno i za decu koja nisu mete. Deca koja su usvojila ove strategije, biće spremnija da zaštite jedna druge i da prijave maltretiranje. Braća i sestre žrtava ispoljavaju krivicu zato što su preživeli kada se uklone iz situacije gde je neko u porodici zlostavljan. Zato je važno pomoći deci da procene kada je dovoljno bezbedno suprotstaviti se, ali i reći da je u nekim situacijama, kao što su one koje uključuju nasilje u porodici, najbolje izmaći se. Držanje knjiga i drugog prikladnog materijala o seksualnom obrazovanju i seksualnom zlostavljanju, u kući, omogućiće otvorenost u pogledu seksualnog znanja u celini i seksualnog zlostavljanja posebno. Pre nego što date materijal vašem detetu bilo bi dobro da ga vi pročitate. Neki materijali su suviše direktni/neuvijeni, ili mogu imati poruku sa kojom se ne slažete, ili promovisati gledište koje ne delite. Pokušaj da sagledate pitanje rizika od bliskih članova porodice može predstavljati teškoću, a neke od tih knjiga posebno pominju članove porodice. Važno je upamtiti da najveći rizik za decu i dalje dolazi od ljudi koje oni poznaju. Vi najbolje poznajete vaše dete pa ćete u skladu sa tim izabrati da li ćete o ovoj temi govoriti koristeći kratke priče, bojanke, video, internet ili kombinaciju svega. Proverite svoje sumnje Važno je proveriti svaku sumnju u vezi sa decom o kojoj se starate ili sa kojom dolazite u kontakt. Možete primetiti da se deca ponašaju međusobno na seksualizovan način. Pre nego što sa njima pokrenete razgovor, morate ih prvo prekinuti u tome. Ono što deca rade može biti očigledno i može se činiti bezopasno. Kada je u pitanju incident u koji su umešana druga deca, može biti teško oceniti da li je njihov kontakt seksualno zlostavljački, posebno ukoliko je mala razlika u godinama. Zato obratite pažnju na sledeće: Da li postoji značajna razlika u godinama (pet ili više godina) ili značajna neravnopravnost između dece u fizičkom rastu ili intelektualnim sposobnostima? Da li je u incidentu korišćeno zastrašivanje? Da li je bilo fizičke prisile? Da li je neko od dece dovoljno u stanju da razlikuje dobrog od lošeg? Da li je nekome od dece ranije izričito rečeno da to ne čini? Da li se događaj dešavao u tajnosti, prikriveno? Da li postoji bilo kakav dokaz o predumišljaju da je neko od dece unapred smislilo šta će da rade? Da li je u prošlosti postojao događaj sa bilo kojim od učesnika, koji može ukazivati na prisilne elemente ovog ponašanja? Da li bilo koje dete, uključeno u incident, ima veze sa porodicom u kojoj postoje sumnje po pitanju bezbednosti? Ukoliko je odgovor na većinu pitanja da, hranitelji treba da preispitaju događaj sa svom decom koja su bila uključena, 5

6 pojedinačno, kao i sa njihovim starateljima. To je posebno važno ukoliko postoji značajna razlika u godinama, ukoliko su korišćene pretnje ili zastrašivanje, ili su postojali elementi predumišljaja. U tim situacijama, postoji mogućnost da je nekome od dece odrasla osoba rekla da se ponaša na taj način. Ako se osećate nelagodno zbog dodira kome prisustvujete između deteta i odrasle osobe, važno je da se ne pretvarate kao da se ništa nije dogodilo, ili da ste nešto pogrešno protumačili. Dosledno proveravanje sumnji posebno je važno ukoliko ste u kontaktu sa seksualnim prestupnikom bilo onim koji je ranije bio osuđivan ili onim za koga vi lično znate da je ranije činio prestupe. U tom slučaju uputite deci nedvosmislenu poruku u vezi s tom osobom i nemojte ih ostavljati sa njom bez nadzora. Mnogi odrasli koji su preživeli seksualno zlostavljanje greše jer pretpostavljaju da ne postoji rizik za njihovu decu od napasnika iz njihovog detinjstva. Seksualni napasnici nisu skloni da prevaziđu seksualno nasilno ponašanje. Prvi korak u smanjenju potencijalnih rizika je ozbiljno ih shvatiti i znati sa kime ćete se konsultovati u vezi sa ovakvim ponašanjem. To može biti druga odrasla osoba iz vaše mreže ili stručnjak koji poznaje vaše dete (lekar opšte prakse, bebisiterka, vaspitačica ili nastavnik). Suština je da ta osoba pažljivo sasluša ono što imate da kažete i pomogne vam da osmislite način kako da kontrolišete situaciju dok se ona ne razjasni. Ako niste zadovoljni odgovorom koji dobijete u vezi sa vašim sumnjama ne treba da oklevate da zatražite i drugo mišljenje. Možete se obratiti službama telefonske podrške ili volonterskim organizacijama da vam pomognu da pronađete nekoga ko će vaše sumnje ozbiljno shvatiti. Nije loše da prilikom prijavljivanja sumnji povedete nekoga sa sobom ko će vam pomoći u davanju opisa događaja, pružiti detalje vezano za ono što izaziva toliku zabrinutost i istaći šta ste do sada učinili u vezi sa tim. Važno je da se vaše sumnje zabeleže, bilo da to učinite sami ili stručno lice kome ste se obratili. Ukoliko se vremenom dete ponaša manje uznemireno verovatno je da, šta god da je uznemiravalo dete, prestalo je. Međutim, ako seksualno zlostavljanje traje, dete će nastaviti da pokazuje znake uznemirenosti i možda će vam biti potreban savet dečijeg psihijatra. Pored toga, za podršku možete koristiti i nezavisne organizacije (SOS telefon i sl.). Ako se pojavi verodostojno objašnjenje za ponašanje deteta i, ukoliko je tačno, doći će do poboljšanja. Ukoliko nema poboljšanja, moraćete da budete direktniji i da ga pitate šta ga muči. Ako dete ne može ili ne želi da odgovori na uopštena pitanja, možete ga pitati o nekoliko mogućih situacija, uključujući i neželjeni dodir. U svakom slučaju, verujte svojim instinktima i tome da vi najbolje poznajete svoje dete. 6 Šta treba da učinite ukoliko vam dete poveri da je seksualno zlostavljano Pre nego što dođe do ovakve situacije od presudne je važnosti da osoba koja se brine o detetu razmisli o mogućnosti da li će mu dete poveriti da je seksualno zlostavljano. Poruka koju želite da date detetu kada vam poveri seksualno zlostavljanje je nedvosmislena, i vi želite da dete zna: Da je u pravu što vam se poverilo; Da mu verujete; Da ćete mu pomoći da to reši; Da zlostavljač nije imao pravo da mu to učini; Da to nije njegova krivica; Da vam je žao što mu se to dogodilo. Dete može insistirati da to držite u tajnosti, ali je važno da ne obećate da ćete to učiniti. Pre nego što obećate da ćete čuvati tajnu morate znati šta ima da vam kaže. Možete mu reći: Ne mogu da obećam nešto za šta nisam siguran da mogu da ispunim. Ukoliko dete ne kaže ništa više jer vi nećete da obećate da ćete čuvati tajnu, možete ga ohrabriti da se poveri nekome drugom, ili predložiti da nazove službu pomoći telefonom namenjenu deci. I pored toga, obavezno naglasite da biste voleli da dete razgovara sa vama i ima poverenja u to šta ćete učiniti ukoliko odlučite da to ne treba da čuvate u tajnosti. Vaša neposredna reakcija na ono što dete kaže je jako važna. Ako vam dete kaže da je neko ko je vama blizak nasilnik, to može biti šokantno, čak može zvučati neverovatno. Upamtite: detetu je potrebna hrabrost da bi vam to poverilo. Ukoliko se previše prepustite sopstvenim osećanjima, to može inhibirati dete. Deci je potrebno da budete jaki i za njih, da ih utešite i podržite. Nekada to ne možete učiniti odmah, jer ste tužni, ili besni, ili je šok suviše veliki. U tim slučajevima, trebalo bi da razgovor sa detetom ostavite za kasnije, kada budete osećali da imate veću kontrolu nad sobom. Mora biti kristalno jasno da vi niste ljuti na dete. Suština je u tome da imate sopstveni izvor podrške, nađete osobu kojoj verujete, sa kojom ćete moći razgovarati, kako biste što pre bili u stanju da pružite detetu podršku na način koji će mu najviše koristiti. Možete biti u iskušenju da doslovno zabeležite ono što je dete reklo, bilo tonski ili kao video, ali to treba izbeći. Najviše zbog toga jer će to uticati na spontanost onoga što dete govori. Ljudi koji brinu o detetu obično ne snimaju ono što im deca govore. Organizovanje posebne seanse da bi dete govorilo u traku štetilo bi detetu u formalnoj istrazi, posebno zato što bi osoba koja brine o detetu postavila situaciju za snimanje. Takođe je neetično da se snima bez detetovog znanja. Mnogo je bolje slušati dete, uz minimum pitanja taman toliko da budete sigurni šta dete govori i što bi pomoglo da se donese odluka o koracima koji će se preduzeti. Ne zapitkujte o detaljima i ne mislite da dete mora odmah sve da vam kaže. Detetu je potrebno vreme. Obično počinju sa najmanje groznim aspektima i čekaju da vide vašu reakciju pre nego što otkriju više pojedinosti. Ipak, ukoliko dete krene da vam govori detaljno, ne treba ga sprečavati u tome. Možete i beležiti tako što ćete reći detetu da su to važne stvari i na taj način ga uveriti da ga ozbiljno shvatate. Koristite detetove izraze ne prevodite ih na jezik odraslih. Ukoliko dete koristi zbrkani opis, može vam pomoći ako ga pitate šta to znači. Svako neverbalno ponašanje koje se ispoljava tokom priče treba zabeležiti, ali ne pokušavajte da ga analizirate. Samo prikupite što više informacija da biste znali šta treba sledeće da uradite. Nakon toga recite detetu šta ćete preduzeti. Ako se dete poveri osobi koja ima obavezu prijavljivanja, npr. nastavniku, u to treba uputiti i osobu koja neposredno brine o detetu. Samo u izuzetnim slučajevima, kada je detetova bezbednost u pitanju, treba početi formalnu istragu bez učešća i pristanka osobe koja se neposredno brine o detetu. Idealno, nezlostavljački roditelj trebalo bi da sarađuje i pomogne u toku formalne istrage davanjem saglasnosti za potrebna medicinska ispitivanja i istražni razgovor. Deci je potrebno da znaju da je u redu da sa njima razgovaraju stručnjaci uključeni u istragu i staratelj mora biti siguran da im je to rekao. Zaštitite dete odmah nakon obelodanjivanja Bezbednost vašeg deteta je na prvom mestu. Ukoliko je neko unutar porodice označen kao nasilnik, pitanje izmeštanja može pokrenuti neko od stručnjaka koji su uključeni. Najbolje bi bilo da se potencijalni nasilnik iseli. Ukoliko to nije moguće, treba razmišljati o članu proširene porodice sa kojim bi dete ostalo dok se ne sprovede istraga, ili dok se ne obezbedi dugoročna zaštita deteta. Seksualni prestupnici su veoma domišljati u načinima uznemiravanja jednako odraslih i dece. Zbog toga bi trebalo onemogućiti kontakte koje je teško nadgledati, kao što su telefonski razgovori, pisma bi trebalo pregledati, jer mogu igrati na detetovu lojalnost i mogu sadržavati šifrovane poruke, pokloni su totalno neprikladni i ne smeju se dozvoliti, a aktuelni kontakt mora nadzirati neko ko veruje da postoji mogućnost da je dete seksualno zlostavljano i ko će intervenisati ukoliko oseti da kontakt nije prikladan.

7 Neprikladan kontakt obuhvata šaputanje tajni, izvođenje deteta iz sobe bez nadzora (čak i do toaleta) i neke forme fizičkog kontakta, kao što je sedenje u krilu. Ako nasilnik živi u vašoj porodici i u vreme ispitivanja se iseli, druga deca u porodici bi trebalo, shodno uzrastu, da budu obaveštena zbog čega će dotična osoba tj. nasilnik živeti na drugom mestu. Ona mogu biti šokirana i okrivljavati svoju braću i sestre zbog toga što su izazvali poremećaj u kući. Imajte na umu da su druga deca u porodici možda i sama zlostavljana, ali su odlučila da to ne kažu. To može objasniti neke veoma snažne reakcije koje braća i sestre mogu imati. Nemojte pretpostavljati da u nekoj porodici samo dečaci, ili devojčice, ili tinejdžeri, ili pastorci mogu biti žrtve. Kada neko jednom počne da vrši nasilje nad detetom, može zlostavljati i druge. Ukoliko se uključi služba za zaštitu dece, ona može zahtevati da se i druga deca u porodici ispitaju ili podvrgnu medicinskom ispitivanju kako bi se procenila bezbednost za svu decu u porodici i da bi im se dala mogućnost da obelodane zlostavljanje. Dobro bi bilo da pripremite decu za bilo kakva medicinska ispitivanja ili intervjue do kojih može doći, i nedvosmisleno im kažete da je u redu da govore o porodičnim stvarima sa istražiteljima. Bez te dozvole, deca mogu biti zbunjena procesom i nevoljna da bilo šta kažu. Deca koja su seksualno zlostavljana skoro će sigurno biti instruisana da to ne kažu. Nasilnik često isključuje majku, posebno ako je samohrana. Može pretiti detetu da mu se, ukoliko kaže, neće verovati, da će ga poslati u dom, da će to povrediti njegovu majku i, u nekim slučajevima, izričito pretiti fizičkim nasiljem detetu i/ili ljudima, čak i kućnim ljubimcima, koje ono voli. Zastrašujuću stranu osobe koja je optužena za seksualno zlostavljanje drugi najčešće ne vide. Često je ponašanje optuženog, dok kontroliše situaciju, šarmantno. Međutim, kada se razotkrije i konfrontira, postaje siledžija i nasilan. Pod ovim okolnostima i uzimajući u obzir strah, zbunjenost i stres koji može pratiti obelodanjivanje zlostavljanja, ne iznenađuje činjenica da deca ne žele da ponove optužbe i pokušavaju da ih povuku. Kada dete odluči da vam se poveri, ono to čini sa razlogom. To može učiniti jer misli da ćete ga ozbiljno shvatiti, verovati u ono što kaže i pomoći mu da reši tu situaciju. Ukoliko vi niste roditelj deteta, moraćete doneti odluku o tome koji je najbolji način da roditelji deteta saznaju ono što vam je dete poverilo i šta vi mislite da bi trebalo uraditi sa tom informacijom. Ako imate razloga da verujete da to što ćete reći detetovim roditeljima može predstavljati rizik za dete, morate se obratiti prvo nadležnom centru za socijalni rad koji bi se pobrinuo da smesti dete na bezbedno mesto dok se stvari ne srede ili ne budu pažljivije ispitane. Možda ćete teško odoleti iskušenju da odmah konfrontirate nasilnika sa optužbama ali upamtite mali broj nasilnika će priznati da dete govori istinu. Neki seksualni prestupnici će prvo priznati, obećati da to više neće činiti i nuditi brojna objašnjenja zbog čega se to dogodilo. A onda kada više nisu pod istragom, nastaviti sa seksualnim zlostavljanjem. Seksualno zlostavljanje neće prestati samo od sebe. Ako zadržite problem seksualnog zlostavljanja unutar porodice i ne uključite spoljašnje izvore podrške za sebe, verovatno je da ćete vremenom podleći negaciji i možete završiti ubeđujući sebe da se to nije ni dogodilo, ili da se sad više ne događa. Nasilniku treba reći da neko vreme provede dalje od ostatka porodice dok se ne donesu odluke u pogledu sledećeg koraka. Najbitnije je dati do znanja da o porodici sada brinete vi i drugi odrasli, koji mogu biti prijatelji ili rođaci. Ukoliko vam dete poveri svoje iskustvo seksualnog zlostavljanja, ono veruje da ćete mu pomoći. Ono vam takođe signalizira da želi da se seksualno zlostavljanje zaustavi i potrebna mu je vaša pomoć da bi to prestalo. Obelodanjivanje će biti prvi korak za dete da se pomeri od žrtve do preživelog; poverenje i nastavak zaštite deteta je vaš prvi korak ka obezbeđivanju najboljeg mogućeg početka za njegov proces oporavka. Značajan broj dece bez roditeljskog staranja ulazi u hraniteljske porodice sa iskustvima zlostavljanja (fizičko, emocionalno, ređe seksualno), a češće zanemarivanja, što ih u budućnosti čini podložnim da ponovo postanu žrtve. Pokrećući temu traumatičnih iskustava, neadekvatnih dodira, tajni i lojalnosti ne samo da se stvara klima u kojoj će deca u vašoj porodici moći da prorade nepovoljna iskustva i povrate samopouzdanje neophodno za dalji život, već ćete i drugu decu u porodici snabdeti veštinama koje će im omogućiti da prepoznaju i da se suprotstave nasilnicima. Iskustvo hraniteljstva daje mogućnost da dete stvori pozitivnu sliku o porodičnom životu i vidi odrasle, posebno osobe koje neposredno brinu o njemu, kao zaštitničke, negujuće i uspostavi nove, zdrave odnose vezivanja. ZLOSTAVLJANJE I ZANEMARIVANJE Kako ga prepoznaju i kako se protiv njega bore centri za socijalni rad u Srbiji NIŠ Poslednjih nekoliko godina Centru za socijalni rad Sveti Sava u Nišu i policiji prijavljen je veliki broj slučajeva nasilja u porodici, zlostavljanja i zanemarivanja dece. Iako je ova pojava mnogo češća nego što se obično smatra, veliki broj prijava nam govori o sledećem: Nasilje u porodici i zlostavljanje dece tretira se kao ozbiljna društvena pojava i socijalni problem. Postignuta je veća senzibilizacija javnosti i stručnjaka iz svih sistema u lokalnoj zajednici za problem i promenu stava prema ovoj pojavi. Stručnjaci različitih sistema su stekli različita znanja koja predstavljaju referentni okvir za problem nasilja u porodici, zanemarivanje i zlostavljanje dece. Otvorena je Sigurna kuća za žrtve porodičnog nasilja. Formirana je profesionalna mreža multidisciplinarni tim. Implementirana su strateška dokumenta iz oblasti socijalne zaštite na lokalnom i državnom nivou. U prošloj godini je na području grada Niša prijavljeno 39 slučaja nasilja u porodici. Najčešće žrtve nasilja su žene, ali i deca iz tih porodica (samo deca 17, a deca i bračni partner 19). Među nasilnicima je najviše muškaraca (17 očeva), ali ima i žena (6), kao i oba roditelja, brat, sin/ćerka ili drugi član porodice. U ovom periodu je dato 17 nalaza i mišljenja sudu povodom izricanja mere zaštite od nasilja u porodici. Izrečeno je 9 sudskih mera zaštite od nasilja u porodici. Sud je doneo 10 pravosnažnih presuda za delimično ili potpuno lišenje roditeljskog prava u slučajevima zlostavljanja i zanemarivanja dece. Prema dominantnom obliku zlostavljanja, preovlađuje emocionalno zlostavljanje (17). Skupština grada Niša je donela odluku o formiranju nove sigurne kuće sa većim kapacitetom, koja bi imala međuopštinski karakter. Predstoji izbor rukovodstva i zaposlenih i adaptacija objekta. Sreten Jorgačijević, pedagog 7

8 ŽITIŠTE Porodični zakon pruža pravnu zaštitu od nasilja smatrajući da je nasilje u porodici prepreka u ostvarivanju prava jednakosti i razvitka ličnosti, kao i ugrožavanje osnovnih ljudskih prava, naročito osoba koje imaju manje lične i društvene moći: deca, žene, stari, bolesni i nemoćni. Zakon predviđa strožije mere zaštite i sankcije povodom toga, pa je ovaj novi sistem ohrabrio mnoge, posebno žene, da prijavljuju nasilje i da ovaj problem i ova ciljna grupa postanu značajno vidljiviji. Prema podacima Centra za socijalni rad opštine Žitište, kao i na osnovu podataka MUP-a, Doma zdravlja i srodnih institucija, uočeni su problemi i potrebe za pomoći i podrškom u cilju zaustavljanja svih oblika nasilja u porodici. Centar za socijalni rad opštine Žitište tokom godine predložio je kroz Strategiju razvoja socijalne zaštite opštine Žitište, razvoj usluga u domenu sprečavanja nasilja u porodici i podrške žrtvama nasilja. Sa istim ciljem Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova je početkom godine uključio naš Centar u sprovođenje projekta Ka sveobuhvatnom sistemu za suzbijanje nasilja u Vojvodini. Zadovoljstvo nam je da smo među prvih šest opstina u Vojvodini u kojima je počelo sprovođenje ovoga projekta. Izabrani smo, pre svega, zbog rezultata koje smo postigli u dosadašnjem radu i entuzijazma koji smo pokazali i s kojim ćemo nastaviti i u daljem radu na prevenciji i zaustavljanju nasilja. Učešće u ovom projektu, pored benefita za krajnje korisnike, doprinelo je osnaživanju zaposlenih, kroz edukaciju stručnjaka koji se bave ovom problematikom, na njihovom profesionalnom planu i kroz tehničku podršku Centru. Edukacija stručnih radnika Centra i srodnih institucija, kao i nevladinih organizacija koje se bave ovim problemom su polazna osnova u međusobnoj saradnji za formiranje mreže podrške porodici u krizi i intervencije u slučajevima nasilja u porodici. Edukacija je kontinuirano sprovođena tokom prve polovine godine u organizaciji našeg Centra i Opštinske komisije za rodnu ravnopravnost, pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, a u realizaciji Autonomnog ženskog centra. Učesnici edukacije obučeni su za identifikovanje i utvrđivanje nasilja, procenu stepena opasnosti, analizu potreba, planiranje i sprovođenje intervencija, pisanje krivičnih prijava, tužbi i podnesaka sudu, praćenje i procenu efekata,organizovanje multidisciplinarne saradnje i konferencije slučaja. Na nivou lokalne zajednice formiran je lokalni tim za zaustavljanje nasilja u porodici, sačinjen od predstavnika različitih institucija i vaspitno-obrazovnih ustanova, koji će se baviti ovom problematikom, shodno Sporazumu o saradnji koji su potpisali Centar za socijalni rad, Dom zdravlja, predškolska ustanova, osnovne škole i Policijska stanica u opštini Žitište. Branislava Janošev, psiholog NOVA CRNJA Tokom godine u opštini Nova Crnja organizovan je niz seminara u okviru projekta Pokrajinskog sekreterijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, pod nazivom Ka sveobuhvatnom sistemu za suzbijanje nasilja nad ženama u Vojvodini, a koji je podržao Fond Ujedinjenih nacija protiv nasilja nad ženama i koji se sprovodi u partnerstvu sa Autonomnim ženskim centrom, Centrom za socijalni rad Sombor, Ekumenskom humanitarnom organizacijom i Viktimološkim društvom Srbije. Seminarima su prisustvovali predstavnici našeg Centra, lokalne samouprave, policije, lekari, vaspitači, školski pedagozi... Iako je primarna tema seminara bilo nasilje nad ženama, sprovedenom edukacijom je velikim delom bilo obuhvaćeno nasilje u porodici uopšte. Rezultati ovakvog rada vrlo brzo su doprineli podizanju efikasnosti u borbi protiv nasilja u porodici. Bolja edukovanost nadležnih lica na ovom polju doprinela je lakšem prepoznavanju različitih vrsta zlostavljanja, što je samim tim dovelo i do većeg broja prijava zlostavljanja u porodici. I do tada prisutna multisektorska saradnja pri rešavanju ovog problema, postala je još uspešnija, a utemeljena je potpisivanjem Protokola o saradnji između svih relevantnih institucija naše opštine. Postepeno, promovisanjem stava nulte tolerancije na nasilje, u opštini se formira mnjenje koje se suprotstavlja tradicionalnim uverenjima, rodnim predrasudama i stereotipima koji opravdavaju zloupotrebu fizičke, ekonomske i društvene nadmoći jakih nad slabijima. Kao rezultat ovih aktivnosti, očekivano se javio i veći broj prijava nasilja u porodici od strane samih žrtava. Najvećim delom su nam se javljale žene koje su duži vremenski period trpele nasilje svojih supruga ili partnera, a neretko su žrtve u ovakvim zajednicama bila i deca. Naš Centar, u okviru sveobuhvatne borbe protiv nasilja u porodici, sprovodi niz aktivnosti kojima su obuhvaćeni i edukativni sadržaji i tribine posvećene posebno hraniteljskim porodicama sa kojima kontinuirano ostvarujemo partnerski odnos. U godini, tokom decembra meseca, naš Centar je organizovao interaktivni trening posvećen nasilju nad ženama u partnerskim odnosima. Ovaj trening su realizovale stručne osobe koje su završile obuku za trenere stručnih lica po programu društva EsFem iz Bratislave, a prema preporukama Saveta Evrope. Trening su prošle i dve hraniteljice. U septembru mesecu godine sprovedena je edukacija za nove hranitelje pod nazivom Sigurnim korakom do hraniteljstva, a posebna pažnja posvećena je pravima deteta, posebno zaštiti dece od zanemarivanja, zlostavljanja i zloupotrebe. Osim toga, u okviru kampanje Šesnaest dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, za hranitelje je organizovana i tribina na kojoj je, posle predavanja stručnih radnika o fenomenu nasilja u porodici, vođena diskusija o ovoj temi. Osim nasilja u porodici koje u opštini Nova Crnja zavređuje sve veću pažnju, ne treba zaboraviti ni na vršnjačko nasilje koje je uvek, u većoj ili manjoj meri, prisutno. Sa te strane hraniteljske porodice takođe imaju punu podršku našeg Centra. Saradnja Centra, vaspitnih institucija i odeljenja MUP-a u Novoj Crnji je, po običaju, izuzetna, a njihova komunikacija i obostrana razmena relevantnih informacija je na najvišem nivou. Do sada su se svi problemi, kojih ipak nije bilo previše na ovom polju, uspešno rešavali. Đorđević Radica, psiholog Poslednjih godina i u našoj opštini sve je prisutniji problem nasilja koji zahvata sve segmente društva, ali se i otvorenije govori o problemu nasilja i ruše predrasude. Sa ovim problemom suočeni 8 KRAGUJEVAC su i deca i odrasli. Deca su izložena nasilju kako u školi, tako i u porodici, na ulici ali i od strane medija. U pripremi za rešavanje problema nasilja obavili smo istraživanje kod dece osnovnoškolskog uzrasta o njihovim iskustvima sa nasiljem. Slaviša Sorak, dipl. socijalni radnik

9 SUBOTIC A U Centru za socijalni rad Subotica Tim za zaštitu dece i porodice od nasilja u porodici počeo je da funkcioniše oktobra godine i u početku se zasnivao na volonterskom radu stručnih radnika. Evidencija o žrtvama nasilja i nasilnicima u Centru vodi se od juna godine i od tada je evidentirano nešto više od 700 žrtava nasilja. Rad ovog tima funkcioniše kroz pasivno, 24-časovno dežurstvo, gde stručni radnik izlazi na intervenciju po pozivu policije, a zatim dalje postupa u zavisnosti od situacije. Značajno je istaći da radnici policije sami procenjuju da li će angažovati stručne radnike ili će ih samo obavestiti o situaciji na terenu, a evidentiraju se i intervencije i obaveštenja od strane radnika SUP-a. Svi stručni radnici Centra su prisustvovali nekoj od različitih edukacija o zlostavljanju i nasilju u porodici. Pokrajinski sekretarijat je u sklopu Strategije za suzbijanje nasilja u porodici tokom godine organizovao četvorodnevnu edukaciju o zlostavljanju i nasilju, kojoj su prisustvovali radnici Centra, kao i predstavnici svih relevantnih institucija u gradu, a očekujemo i drugu seriju seminara u okviru ovog projekta. Naš Centar tradicionalno organizuje akcije u okviru 16 dana aktivizma protiv nasilja, kojom prilikom u zavisnosti od procenjenih potreba organizujemo akcije za različite institucije ili za širu javnost. Jedna od značajnijih akcija je sprovedena godine, kada je podeljeno letaka o nasilju i zlostavljanju kroz lokalne nedeljnike na oba jezika sredine. Dosadašnja iskustva u radu sa žrtvama zlostavljanja i nasilja pokazuju dobru saradnju sa radnicima SUP-a. Ono što će dalje poboljšati rad u ovoj oblasti je donošenje zakonske regulative o dežurstvu (nov zakon to predviđa kao rad po pozivu ), zatim, neophodno je usvajanje protokola o saradnji sa ustanovama koje imaju važnu ulogu pri otkrivanju i reagovanju na slučajeve zlostavljanja. Ivković Marijana, dipl. psiholog Zvekić Danijela, dipl. sociolog CENTAR ZA PORODIČNI SMEŠTAJ DECE MILOŠEVAC Na pripremi i obuci stručnih radnika Centra za porodični smeštaj za zaštitu dece od zanemarivanja i zlostavljanja, radi se dugi niz godina, praktično i teorijski: putem seminara, kurseva, stručnih ekskurzija, razmene iskustava sa stručnjacima iz zemlje i inostranstva. Uporedo je rađeno i sa hraniteljicama i decom, primenom individualnog i grupnog socijalnog rada, predavanja, kurseva, seminara i to od strane stručnjaka najrazličitijih profila i nivoa obrazovanja. U periodu od godine do danas stručni radnici Centra, u organizaciji NVO Žene u akciji iz Velike Plane, prošli su obuku iz oblasti nasilja u porodici, seksualnog zlostavljanja dece, seksualnog nasilja nad ženama, koju je držao Incest trauma centar Beograd Grupa za podršku seksualno zlostavljanoj deci, žrtvama incesta i žrtvama rata. Identične radionice sa aktivnim učešćem polaznika rađene su i sa hraniteljicama. Program obuke Sigurnim korakom do hraniteljstva, koji je organizovalo resorno ministrastvo, prošli su svi stručnjaci i sve miloševačke hraniteljice stare i nove. Pet bračnih parova je uspešno završilo obuku kroz Prajd program. Obuku stručnih radnika, hranitelja i dece, u zaštiti dece od zanemarivanja i zlostavljanja i otklanjanju posledica zanemarivanja i zlostavljanja, pružila je i Asocijacija FAMILIA, putem seminara i radionica. I u lokalnoj zajednici uspešno sarađujemo sa mrežom ustanova za podršku zlostavljanoj deci, a uspešnu saradnju imamo i sa organima starateljstva koji su uputili decu u naš Centar, kao i sa svim kompetentnim institucijama u državi. Rada Jovanović, dipl. socijalni radnik STARA PAZOVA U okviru Kluba hranitelja iz Stare Pazove u novembru godine održana je edukacija namenjena aktuelnim hraniteljskim porodicama. Teme su bile: 1. Porodično vaspitanje disciplinovanje dece (kao prva tema odnosno uvodna radionica u drugu temu) 2. Zaštita dece od zanemarivanja i zlostavljanja. Povod za održavanje edukacije je bio povećan broj prijava Centru za socijalni rad zbog različitih vrsta nasilja prema deci, kako od strane odraslih prema deci u porodicama, na javnim mestima i u institucijama, tako i sve češća pojava nasilja među vršnjacima. Rukovodeći se činjenicom da su hraniteljske porodice supstitut za biološku porodicu, odlučili smo se da naše hranitelje, kao i svake godine, podržimo u očuvanju već postojećeg nivoa znanja i vaspitnih kompetencija, ali i da nastavimo sa edukacijom za bolje vaspitanje dece. Želja nam je bila da se aktuelnim hraniteljskim porodicama ponude prihvatljivi modeli disciplinovanja dece kako nekad, kada naiđu poteskoće u vaspitanju dece, ne bi neadekvatnim postupanjem zlostavljali decu. U našoj velikoj porodici hranitelja takvih slučajeva je bilo minimalno. Odaziv na edukaciju je bio odličan (90% hranitelja), bilo je čak i dece mladih osoba koje su došle na edukaciju sa svojim hraniteljima i aktivno učestvovale u interakciji sa voditeljima radionice Gordanom Božić, psihologom i Vesnom Đorđević, socijalnom radnicom. Edukacije hranitelja će se nastaviti i godine u okviru Kluba hranitelja pri Centru za socijalni rad opštine Stara Pazova. Vesna Đorđevic, voditelj Kluba hranitelja LOZNICA Porodičnog nasilja ima i u opštini Loznica. Najveći broj slučajeva nasilja prijavljen je u okviru SOS službe. Nasilje prijavljuju članovi porodice, drugo lice van porodice, ustanove (škola, dom zdravlja, vrtić...), Policijska stanica, organ starateljstva. Žrtve nasilja su najčešće osobe ženskog pola. U godini potpisan je Memorandum o saradnji između 11 institucija u opštini Loznica: lokalna samouprava, Centar za socijalni rad, NVO Svetionik, Policijska stanica, Opštinski sud, Opštinski organ za prekršaje, Opštinsko javno tužilaštvo, Zdravstveni centar, mediji, školske i predškolske ustanove. Dogovoreni su mesečni sastanci mreže i redovna razmena informacija, posebno između Centra za socijalni rad i Policijske stanice. Uspostavljeno je dežurstvo stručnih radnika Centra za socijalni rad i Policijske stanice 24 časa. Ova aktivnost zamišljena je kao nova usluga SOS telefonske službe. Nakon prestanka dnevnog rada SOS službe, koja radi od 7 do 17 časova, dostupan je broj telefona (015) 92 u odgovarajućoj službi Policijske stanice, koja obaveštava 9