Istorija Integracija EU II.doc

Транскрипт

1 Istorija razvoja evropskih integracija - II 1. Evropski monetarni sistem Sedamdesete godine XX veka su ostale obeležene naftnom krizom (iz i godine), intenzivnom potrebom za usklađivanjem ekonomske i monetarne politike, kao i ukidanjem konvertibilnosti dolara od strane SAD-a. Tako će ove - sedamdesete godine prošlog veka na evropskom tlu ostati zapamćene po ekonomskoj recesiji, galopirajućoj inflaciji i zaostajanju integracionih procesa u zemljama Evropske zajednice (EZ). 1 U pokušaju da se bore sa rastućom inflacijom, potenciranjem i uvođenjem restriktivne monetarne i fiskalne politike, u članicama EZ je došlo do naglog porasta nezaposlenosti i, posledično, do usporavanja procesa privrednog oporavka. Istovremeno je došlo i do raspada Breton Vudskog (Bretton-Woods) sporazuma (sistema) o utvrđivanju pariteta valuta, što se posledično odrazilo na pojavu fluktuiranja svih evropskih valuta. Da bi ograničile fluktuiranje (kretanje, plivanje) jednih valuta u odnosu na druge, inicijalne članice Evropskih zajednica (EZ-a) su godine pokušale da intervenišu osnivanjem tzv. Evropske zone stabilnosti. Pod ovim pojmom se podrazumeva ograničavanje fluktuiranja odnosa između evropskih valuta, tj. preciznije utvrđivanje mehanizma zajedničkog plivanja njihovih valuta u odnosu na američki dolar. Ovaj model zajedničkog fluktuiranja evropskih valuta bio je poznat pod terminom Zmija u tunelu ili Evropska monetarna zmija (Snake in the Tunnel). Nažalost, usled ekonomskih i privrednih problema, godine dolazi do konačnog napuštanja ovog sistema. Stoga je Evropska komisija vremenom zadužila Pijera Vernera (Pierre Werner) da pripremi izveštaj o neophodnim merama monetarne politike koje je trebalo sprovesti u članicama EEZ-a. Na osnovu, danas već nadaleko poznatog, Vernerovog izveštaja (The Werner Plan), na Evropskom savetu godine bilo je dogovoreno da se pristupi osnivanju Evropskog monetarnog sistema (European Monetary System-EMS). Dakle, Evropski monetarni sistem (EMS) je osnovan od strane Evropske zajednice u martu godine sa ciljem da obezbedi monetarnu stabilnost i saradnju između država članica kako bi se ubrzalo kretanje ka zajedničkoj valuti, zajedničkoj monetarnoj vlasti i monetarnoj uniji u Evropi. U uspostavljanju EMS su učestvovale sve zemlje članice EZ osim Velike Britanije. Sistem se zasnivao na vezivanju valuta članica EZ na osnovu posebno uspostavljenog Mehanizma. Radilo se o Mehanizmu posebnih prava vučenja (Exchange Rate Mechanism-ERM) koji je dizajniran sa ciljem stabilizacije valuta članica. Pored izvesnih pozitivnih i stabilizirajućih efekata tokom 80-tih godina prošlog veka, Evropski monetarni sistem je predstavljao tek prvi korak na putu ka uspostavljanju Evropske monetarne unije (European Monetary Union) iz godine. 2.1 Evropska politička saradnja Predsednici država i vlada EZ-a su, na Samitu u Hagu (Den Haag) godine, odlučili da uspostave mehanizme za podsticanje spoljno-političkih aktivnosti Evropske zajednice, kao i međusobne saradnje njenih članica. Početkom 70-tih godina je Evropska zajednica, predvođena Evropskom komisijom, počela sa serijom jedinstvenih nastupa u 1 Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju su spojene u Evropske zajednice (EZ) tokom godine. 1

2 pregovorima sa trećim državama i međunarodnim organizacijama. Dakle, u ovom periodu počinju da se ulažu napori u pravcu razvijanja međunarodnih ekonomskih i političkih odnosa. Tako dolazi do postepenog nastanka i razvoja Evropske političke saradnje (European Political Cooperation-EPC) kao sistema različitih načina i oblika saradnje između članica u oblasti spoljne politike. Ovaj je inicijalni oblik usklađivanja spoljnih politika članica EZ-a bio ograničenog uspeha. Uprkos navedenom, Evropska politička saradnja predstavlja snažnu osnovu uspostavljanju i razvoju Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU (EU`s Common Foreign and Security Policy). 2.2 Ukratko o proširenju na nove članice Evropska zajednica je tokom 70-tih i 80-tih godina XX veka udvostručila broj članica. Naime, vremenom je došlo do pojave nekoliko faza proširenja koje bi mogle da se predstave na sledeći način: I proširenje EZ - Godine su u članstvo EZ ušle Danska, Irska i Velika Britanija koja je inače bila tradicionalno skeptična prema Zajednici, jer je preferirala Komonvelt 2 (Commonwealthe) kao vid saradnje. Preciznije, Britanija je pre pridruživanja EZ, usled snažnog protivljenja federalizmu i nadnacionalizmu, ipak zadržala pasivnu ulogu u procesu evropskih integracija. Štaviše, Velika Britanija je početkom godine okupila evropske države, koje nisu bile članice Evropskih zajednica, u Evropsko udruženje slobodne trgovine (European Free Trade Association-EFTA) sa ciljem međusobnog ukidanja carina između država članica tog Udruženja i stvaranja svojevrsne carinske unije. Podrazumeva se da su Danska, Irska i Velika Britanija, ulaskom u EZ, prestale sa članstvom u EFTA-i. Nakon prvog talasa proširenja, delovanje EZ se takođe proširilo na područje Zajedničke socijalne politike, Zajedničke regionalne politike i na Politiku zaštite životne sredine EU. II i III proširenje EZ - Ove faze proširenja se još nazivaju i proširenjem na jug. Ovom prilikom je Grčka postala član EZ 1981, dok su se Portugalija i Španija pridružile EZ-u godine. Pomenute faze proširenja su pokazale da se i relativno siromašne zemlje mogu uključiti u Zajednicu, pod pretpostavkom da su prihvatile sve propise, standarde i troškove Zajednice. U ovom kontekstu treba istaći i činjenicu da je EZ svim kandidatima za članstvo, iz strukturnih fondova Zajedničke regionalne politike (Common Regional Policy in the European Union), pružala obimnu pomoć za nužna prilagođavanja. Drugim rečima, ova faza je ukazala na potrebe da se unutar sâme EZ realizuju neophodni strukturni programi kako bi se smanjile razlike u razvoju njenih članica. Rušenjem Berlinskog zida i ujedinjenjem Zapadne i Istočne Nemačke, godine došlo je i do de facto proširenja Unije na bivšu Nemačku Demokratsku Republiku 3, koja joj je praktično pripojena, jer nije bilo nikakvih pregovora o uslovima njenog ulaska. IV proširenje EU - Krajem i početkom u Mastrihtu je zaključen Ugovor o formiranju Evropske unije koja predstavlja viši stepen ekonomske i političke integracije, pa se godina uzima (tretira) kao godina formiranja Evropske unije. 2 Udruženje nezavisnih suverenih zemalja širom sveta od kojih su većina nekadašnji članovi Britanske imperije. 3 Tj. bivšu Istočnu Nemačku. 2

3 U tom smislu je godine došlo do proširenja Evropske unije na Austriju, Finsku i Švedsku. Pošto je Evropska zajednica (EZ) tokom godine preimenovana u EU, nakon pristupanja Austrije, Finske i Švedske godine EZ prerasta u EU Pregovori o članstvu ovih zemalja su veoma lako i brzo tekli, s obzirom da su one (kao bivše članice EFTA-e), već sprovele sva potrebna prilagođavanja sa ciljem da se uključe u Evropski ekonomski prostor (European Economic Area-EEA). V proširenje - Prvog maja godine je Unija postala bogatija za deset novih članica (Češka Republika, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija) što je uslovilo nastanak EU-25. Izveštaj Evropske komisije ukazao je da je ovih deset zemalja ispunilo Kopenhaške kriterijume za ulazak u članstvo koji se odnose na: stabilnost demokratskih institucija, konkurentsku tržišnu ekonomiju i osposobljenost za preuzimanje obaveza koje nameće članstvo u EU. VI proširenje - Od 1. januara godine u sastav EU su ušle i Bugarska i Rumunija, čime je broj članica EU povećan na 27. Uskoro se (1. jula godine) očekuje prijem Hrvatske u članstvo, dok Unija vodi aktivne pregovore o pristupanju sa Islandom, Crnom Gorom i Turskom. Dok Srbija i Makedonija imaju status kandidata, Albanija i Bosna i Hercegovina imaju status potencijalnih kandidata za članstvo. 3. Uspostavljanje Zajedničkog tržišta Premda su se države članice EEZ-a Rimskim ugovorom obavezale na osnivanje Zajedničkog tržišta, prošlo je dosta vremena kako bi ova ideja dobila stvarnu političku podršku. Kako je već rečeno, mnoge zapadnoevropske zemlje su nakon Drugog svetskog rata vodile intervencionističku ekonomsku politiku sa ciljem da: 1. zaštite svoje privrede od inostrane konkurencije (propisanim restrikcijama na uvoz, količinskim ograničenjima, fiskalnim merama i dr.) i 2. podrže razvoj sopstvenih privreda (putem subvencija, zaštite nacionalnih monopola, politike javnih nabavki i sl.). Za razliku od Velike Britanije koja je vodila liberalnu politiku, politika državnog protekcionizma je bila rasprostranjena u Francuskoj, Italiji i ostalim delovima kontinentalne Evrope. Protekcionistička ekonomska politika je, sâma po sebi, suprotna principima stvaranja zajedničkog tržišta. Sâm proces postepenog i mukotrpnog stvaranja Zajedničkog tržišta EU je trajao oko 35 godina - od godine (godinu dana nakon potpisivanja Rimskog sporazuma) pa sve do godine kada je Ugovorom iz Mastrihta došlo do uspostavljanja osnovnih sloboda, kao i zajedničkih politika članica u određenim oblastima. Podsetimo na to da funkcionisanje Zajedničkog tržišta EU podrazumeva postojanje Carinske unije država u okviru koje su obezbeđene: 1. Sloboda kretanja roba; 2. Sloboda kretanja usluga i poslovne lociranosti; 3. Sloboda kretanja ljudi i 4 Zbog 15 članica EU. 3

4 4. Sloboda kretanja kapitala. Tokom 70-tih godina su se države članice snažno opirale napuštanju suverenih prava, pri čemu je najveći deo prepreka bio sadržan u raznim nacionalnim propisima. Sa ciljem uklanjanja prepreka uspostavljanju Zajedničkog tržišta, EEZ je sprovela politiku harmonizacije i standardizaciju propisa unutar Zajednice. Ovo se, najpre, ogledalo u harmonizaciji nacionalnih politika stvaranjem zajedničkih tehničkih propisa bitnih za odvijanje trgovine. 5 Kako je proces harmonizacije sporo i slabo napredovao, Evropska komisija je godine uvela fleksibilniji oblik harmonizacije propisa koji se ogledao u donošenju opštih smernica na nivou EZ. Početak 80-tih godina XX veka će u Zapadnoj Evropi ostati zapamćen po pojavi evropesimizma kao posledice svetske ekonomske krize, ali i nesuglasica između zemalja u vezi sa raspodelom troškova i fondova Zajednice. Bitnu ulogu u stvaranju Zajedničkog tržišta imao je i Evropski sud pravde (European Court of Justice-ECJ) putem svoje sudske prakse. Sud je obično insistirao na kažnjavanju onih zemalja koje su, protivno Pravu EZ-a, svojim nacionalnim propisima ograničavale slobodu kretanja robe, ali i drugih faktora proizvodnje. Dodatni podsticaj razvoju Zajedničkog tržišta predstavljalo je sve intenzivnije lobiranje preduzetnika koji su ubrzo uočili prednosti Zajedničkog tržišta. Ubrzo se došlo do zaključka da ono ne predstavlja samo inicijalni podstrek rastu konkurentnosti pojedinačno posmatranih preduzeća, već i sredstvo rasta globalne konkurentnosti sâmih članica EZ-a. Istovremeno je Komisija EZ-a počela sa pripremama programa reformi unutar Zajednice. Kao rezultat ovih programa usvojen je Kokfildov izveštaj (Izveštaj Lorda Cockfielda) iz godine koji je poznatiji i kao Bela knjiga, odnosno Program jedinstvenog tržišta. Kokfildov izveštaj ili Program jedinstvenog tržišta iz godine dao je programski predlog za okončanje procesa stvaranja jedinstvenog unutrašnjeg tržišta EU. Cilj ovog Programa je bio da se uklone necarinske barijere i stvori pravo, homogeno tržište bez granica. Program je bio karakterističan po detaljnom i sveobuhvatnom pregledu nacionalnih prepreka stvaranju Zajedničkog tržišta koje su bile grupisane na: fizičke, tehničke i fiskalne prepreke. Bela knjiga je predstavljala radikalan preokret sa dotadašnjom tradicijom politike državnog protekcionizma, jer je insistirala na uvođenju postulata ekonomskog neoliberalizma u članice EZ. Osim toga, njeno usvajanje je ustupilo mesto novom optimizmu u pogledu budućnosti evropskih integracija. Optimizam se ogledao i u usvajanju Jedinstvenog evropskog akta, godine, koji predstavlja prvu reviziju Rimskog ugovora. Akt je obuhvatao nekoliko bitnih novina, među kojima su se izdvajale: Program mera za ubrzanje stvaranja Zajedničkog tržišta i njegovog pretvaranja u jedinstveno tržište i Proširenje ovlašćenja Evropske komisije koja su se odnosila na odlučivanje kvalifikovanom većinom sa ciljem uspostavljanja Zajedničkog tržišta. 5 Radilo se o tehničkim standardima za pojedine prehrambene proizvode, o pravu industrijske svojine, javnim nabavkama, propisima o nelojalnoj konkurenciji i dr. 4

5 Jedinstveni evropski akt je proširio kako nadležnosti Zajednice na nove oblasti, tako i nadležnosti Evropske komisije i Evropskog parlamenta. Ovaj dokument je služio kao osnova za kasnije uspostavljanje Evropske ekonomsko-monetarne unije (Economic and Monetary Union of the European Union), kao i Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (EU`s Common Foreign and Security Policy). 4. Evropska ekonomska i monetarna unija (Economic and Monetary Union of the European Union) Usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta (1986. godine), kraj 80-tih i početak 90- tih godina ostaće zapamćen po optimizmu vezanom za završetak procesa izgradnje Zajedničkog, odnosno jedinstvenog tržišta. Žak Delor (Jacque Delors) je, u ulozi predsednika Evropske komisije, usmerio svoje napore ka kreiranju i realizaciji Evropske monetarne unije. Tako je godine nastao plan o postepenoj izgradnji Ekonomskomonetarne unije EU u tri faze, pri čemu je prva faza već bila realizovana uspostavljanjem Evropske monetarne zmije. Udžbenik str Odredbe o Evropskoj ekonomsko-monetarnoj uniji su bile sadržane u Ugovoru iz Mastrihta. Ugovor zapravo predviđa uspostavljanje Evropske monetarne unije (EMU) kao prvog koraka na putu ka ekonomskom i društvenom napretku i stabilizaciji cena. Dakle zahvaljujući EMU došlo je do uvođenja evra, kao i do uspostavljanja Zajedničke monetarne politike (Common Monetary Policy) koja se nalazi u nadležnosti Evropske centralne banke. Najvažniji evropski ugovori Na prelazu iz 80-tih u 90-te XX veka, Evropa se našla na velikoj političkoj prekretnici. Naime, slom komunističkog društveno-ekonomskog sistema je doveo do raspada Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka, kao i do pojave većeg broja samostalnih, ali nerazvijenih novih država. 6 Ove zemlje (iz Srednje i Istočne Evrope) počele su sa izgradnjom demokratije, parlamentarizma i tržišne privrede. Splet političkih događaja u Evropi je u većini država EZ doveo do ideje da se krene u stvaranje čvršće, ne samo ekonomske, već i političke unije. U nastavku teksta će biti više reči o ugovorima među zemljama članicama EU. Iako ovi ugovori ponekad obavljaju funkciju ustava, oni se ne mogu smatrati ustavom. Osnivački ugovori se definišu kao principi, tj. pravne i institucionalne osnove Evropske unije kojima se uređuju kako odnosi među državama članicama EU, tako i odnosi EU sa međunarodnim organizacijama i trećim zemljama. Odredbe osnivačkih ugovora su obavezujuće za članice EU i njihove građane. Na osnovu njih se uspostavljaju tela na (nadnacionalnom) nivou EU koja deluju nezavisno od nacionalnih vlasti članica EU i na koja članice prenose svoja zakonodavna, upravna i sudska prava. Moguće je razlikovati tri tipa osnivačkih ugovora: 6 Bivših zemalja SSSR-a i Istočnog bloka. 5

6 1. Originalni ugovori - Ugovor o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, Ugovor o evropskoj ekonomskoj zajednici i Ugovor o Evropskoj zajednici za atomsku energiju; 2. Ugovori o izmenama koji su inicirali velike institucionalne, proceduralne promene i promene politika u raznim poljima odgovornosti EU - Jedinstveni evropski akt, Ugovor iz Mastrihta, Ugovor iz Amsterdama, Ugovor iz Nice, Nacrt Ugovora o Evropskoj uniji, Lisabonski ugovor i Ugovor o funkcionisanju EU i 3. Ugovori o pristupanju novih država članica. 5. Ugovor o Evropskoj uniji (Ugovor iz Mastrihta) Tokom samita u Mastrihtu (Maastricht), koji je održan od decembra godine, konačno je usvojen Ugovor o osnivanju Evropske unije (Treaty on European Union-TEU) ili, kako se još naziva, Ugovor iz Mastrihta ili Ugovor o Evropskoj uniji. Nakon izvesnih problema sa ratifikacijom, Ugovor o Evropskoj uniji iz godine je, kao pravni naslednik Pariskog i Rimskog ugovora, stupio na snagu tek 1. novembra godine. Ovaj datum se uzima (tretira) kao zvaničan datum konfigurisanja Evropske unije i predstavlja simbol početka uspostavljanja i produbljivanja političke i ekonomske unije u Evropi. Razlike u stavovima u vezi sa uspostavljanjem buduće političke saradnje su rezultirale pojavom kompromisnih rešenja, koja su uticala na novu institucionalnu arhitekturu (tj. organizaciono ustrojstvo) EU. Tako su organizacionu šemu Evropske unije činila tri osnovna stuba: 1. Prvi stub - koji se sastojao iz već postojećih nadnacionalnih zajednica poput: Evropske zajednice za ugalj i čelik (koja je postojala do godine), Evropske ekonomske zajednice i EUROATOMA; 2. Drugi stub - koji je činila međudržavna saradnja između članica u oblasti Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (Common Foreign and Security Policy-CFSP) i 3. Treći stub - koji se odnosio na saradnju između članica na području pravosuđa i unutrašnjih poslova (Justice and Home Affairs-JHA). Suprotno nekadašnjem modelu jedinstvene zajednice 7, stubna struktura Evropske unije ukazuje na nejedinstveni, tj. policentrični sistem EU. Osim institucionalnih promena, Ugovor iz Mastrihta je doneo i druge značajne promene kojima je produbljen proces evropskih integracija, a među kojima izdvajamo: 1. Proširenje ovlašćenja Evropske zajednice na oblasti socijalne politike, zaštite životne sredine, ekonomske i društvene kohezije, javnog zdravstva, obrazovanja, kulture, zaštite potrošača itd.; 2. Utvrđivanje preciznog vremenskog rasporeda (redosleda aktivnosti) za uspostavljanje Evropske monetarne unije (EMU); 3. Uvođenje novih institucija poput Evropske centralne banke, Komiteta regiona EU, ombudsmana i sl.; 7 U kojem se o svim pitanjima odlučivalo na jednak način i u odnosu na sve članice. 6

7 4. Jačanje uloge Evropske komisije i Evropskog parlamenta uvođenjem postupka saodlučivanja pri donošenju Ugovorom predviđenih odluka i 5. Premijerno uvođenje evropskog državljanstva. Međutim, kako je u ovakvom institucionalnom sistemu bivalo sve teže donositi odluke, a posebno u okviru drugog i trećeg stuba, ubrzo je počelo da se govori o potrebi nove institucionalne reforme unutar Evropske unije. Istovremeno su bile utvrđene i tri osnovne oblasti u okviru kojih je trebalo sprovesti dalje reforme: Približavanje EU građanima (ljudska prava, sigurnost, zapošljavanje, zaštita životne sredine i dr.); Rast efikasnosti institucija EU (u smislu pripreme EU za dalji proces proširenja) i Obezbeđivanje veće efikasnosti EU u spoljnoj politici. 6. Ugovor iz Amsterdama Po završetku šeste faze proširenja, kao i uključivanjem zemalja koje su tek nedavno napustile komunizam i ubrzano prolazile kroz proces tranzicije, pojavili su se novi zahtevi u pravcu: 1) dugotrajnih i složenih priprema država kandidata za članstvo u EU, ali i 2) institucionalnog reformisanja sâme Unije, kako bi svih 27 članica EU moglo nesmetano da funkcioniše. Tako je, sa ciljem otklanjanja slabosti prethodnog - Ugovora o Evropskoj uniji - juna godine stupio na snagu novi (revidirani) Ugovor iz Amsterdama. Najvažniji pomaci koje je doneo ovaj Ugovor su se odnosili na: 1. Uspostavljanje mehanizma Bliže saradnje (Closer cooperation); 2. Uvođenje novog pojma Područja slobode, sigurnosti i pravde (Area of Freedom, Security and Justice-AFSJ); 3. Jačanje uloge EU u spoljnoj politici uspostavljanjem funkcije Visokog predstavnika za spoljnu politiku ali i planiranjem i kreiranjem Zajedničke spoljno-političke strategije; 4. Potpisivanje Šengenskog sporazuma o ukidanju graničnih kontrola unutar EU koji je, sa izuzetkom Velike Britanije i Irske, počeo da se primenjuje na sve članice EU; 5. Odluke o imigracionoj i politici azila koje su prenesene iz trećeg stuba (međudržavna saradnja) u nadležnost prvog stuba (nadnacionalna ovlašćenja institucija EU); 6. Borbu za povećanje zaposlenosti, kao i na proširenje ovlašćenja Evropske komisije u oblastima zaštite potrošača i zaštite životne sredine. Ugovor iz Amsterdama će ujedo ostati zapamćen i po uvođenju fleksibilnosti unutar EU pod kojom se podrazumeva da pojedine članice mogu da se izuzmu od primene nekih odredbi Ugovora. Ovo je iniciralo dalju raspravu u vezi sa tim da li izvesne članice mogu slobodno da biraju svoj stepen integrisanosti u EU ili ne. Skepticizam Velike Britanije u odnosu na EMU, kao i perspektiva daljeg proširenja EU na male i ekonomski slabe države spadaju u faktore koji su podstakli uvođenje principa povećane fleksibilnosti. Sve u svemu, može se zaključiti da Amsterdamski ugovor nije doneo veće institucionalne novine, pri čemu je u formalnoj strukturi Ugovora izvršena renumeracija članova ranijeg - Ugovora iz Mastrihta. 7

8 Međutim, ovim Ugovorom su sačinjeni i važni propusti u vezi sa načinom funkcionisanja institucija EU tokom procesa proširenja. Stoga je Evropska komisija godine objavila dokument pod nazivom Agenda 2000: Za snažniju i širu Evropu. Ovaj Dokument je obuhvatao sve bitne zahteve Komisije koje su države Srednje i Istočne Evrope trebalo da ispune, kako bi postale punopravne članice EU. 7. Ugovor iz Nice Ugovor iz Nice iz godine predstavljo je novu revidiranu verziju Ugovora iz Mastrihta. Ugovor je stupio na snagu godine, sa ciljem konačnog rešavanja pitanja institucionalnog prilagođavanja EU procesu proširenja. Premda su ga mnogi kritikovali, ovaj Ugovor je ipak obezbedio nužne insitucionalne promene sa ciljem lakše i efikasnije realizacije proširenja EU. Bez ove institucionalne reforme, bilo je jasno da bi proširenjem na 10 novih članica došlo do svojevrsne institucionalne paralize unutar EU. Ugovor iz Nice će ostati poznat po tome što je promenio i pojednostavio primenu mehanizma bliže saradnje, pretvorivši ga u mehanizam sveobuhvatnije saradnje (Enhanced cooperation). Pored pomenutih, Ugovor iz Nice je obuhvatio još neke bitne novine: 1. U oblasti Zajedničke bezbednosne politike; 2. Proširenje ovlašćenja prilikom odlučivanja kvalifikovanom većinom; 3. Proglašenje Povelje EU o osnovnim ljudskim pravima i 4. Deklaracija o budućnosti EU. Ovaj Ugovor je, u poređenju sa Amsterdamskim, doneo veće promene, pre svega, u revalorizaciji broja glasova članica u telima Unije, kao i u prelasku sa odlučivanja konsenzusom 8 na sistem većinskog odlučivanja. 8. Od Evropskog ustava do Lisabonskog ugovora Po usvajanju Ugovora iz Nice, održana je međudržavna Konferencija u Nici kao odraz nezadovoljstva političke javnosti rezultatima pokušaja reforme institucija EU. Konferencija je rezultirala posebnim tekstom o Budućnosti EU koji se odnosi na sledeće teme: 1. Uspostavljanje preciznije raspodele nadležnosti između EU i njenih članica; 2. Simplifikacija odredbi osnivačkih ugovora Unije, kako bi bili razumljivi svim njenim građanima; 3. Redefinicija (promena) uloge nacionalnih parlamenata u funkcionisanju EU; 4. Podsticanje demokratskog legitimiteta javnosti u radu institucija EU; 5. Utvrđivanje dalje sudbine Povelje o ljudskim pravima. Kako je ubrzo započela serija rasprava o novim pitanjima i problemima, tako je na sastanku Evropskog saveta u Lakenu (Laeken) 15. decembra godine usvojena nova Deklaracija o budućnosti Evrope (Deklaracija iz Lakena) sa vizijom Unije kao demokratičnije, transparentnije i efikasnije zajednice. Deklaracija iz Lakena je predstavljala poslednji korak ka izradi Ustava Evropske unije. 8 Koje podrazumeva slaganje svih strana tokom procesa odlučivanja. 8

9 U julu godine nastao je Nacrt Ustava EU sa ciljem da se, uz neophodne reforme, EU približi njenim građanima. Nacrt je, naime, predviđao izvesnu institucionalnu reformu EU, usmerivši se ka smanjenju veličine i promeni sastava pojedinih evropskih tela. Ovaj dokument je takođe predviđao i uvođenje izvesnih novih tela (npr. institucije Predsednika EU), kao i reformu sistema glasanja i odlučivanja. Međutim, najveći uspeh Nacrta Ustava o EU se ogleda u tome što su njime integrisani svi postojeći osnivački ugovori u jedan sveobuhvatni dokument - Ugovor o ustavu. Istovremeno je nekadašnja trostubna pravna struktura 9 EU integrisana u jedinstveni pravni poredak Unije. Pored pomenutog, Unija je ovim dokumentom, po prvi put, trebalo da dobije pravni legitimitet koje su do tada imale samo Zajednice. Nakon mnogobrojnih rasprava, na Samitu u Briselu (Bruxelles) godine 25 članica EU je potpisalo prvi Ustav Evropske unije. Međutim, ovaj pokušaj da EU dobije formalni ustav ostao je neuspešan nakon odbijanja predloga Nacrta ustava na referendumima u Francuskoj i Holandiji godine. Kasnije je, neznatno izmenjen tekst Nacrta Ustava EU, sa kozmetičkim i marginalnim promenama, ponovo bio ponuđen na ratifikaciju 13. decembra godine kao Lisabonski ugovor. 9. Lisabonski ugovor Ugovor iz Lisabona predstavlja revidirani dokument koji se, u suštini, sastoji od izmena dva elementarna osnivačka ugovora: Ugovora o Evropskoj uniji (Ugovora iz Mastrihta) i Ugovora o Evropskoj zajednici koji je preimenovan u Ugovor o funkcionisanju Evropske unije. Jedna od najvažnijih promena, koja je uvedena Lisabonskim ugovorom, se ogleda u formalnom ukidanju trostubne strukture integracije. Tako, Evropska unija danas predstavlja pandan nekadašnjoj Evropskoj zajednici. Evropskoj uniji je, ovim dokumentom, eksplicitno priznat pravni legitimitet. Za razliku od EZ, EUROATOM i dalje nastavlja da funkcioniše. Ovaj Ugovor istovremeno izričito određuje one oblasti koje spadaju u isključivu nadležnost EU, kao i područja koja pripadaju bilo podeljenoj, bilo nacionalnim nadležnostima. U Ugovorom definisane oblasti isključive nadležnosti EU spadaju: 1. Carinska unija; 2. Politika konkurencije; 3. Monetarna politika (eurozona); 4. Očuvanje morskih bioloških resursa u okviru Zajedničke politike ribarstva (Common Fisheries Policy in the European Union) i 5. Zajednička spoljnotrgovinska politika (EU External Trade Policy). Lisabonski ugovor je usvojen tako što su, ovog puta, države članice EU izbegle referendum, te je stoga ovaj dokument (sa izuzetkom Irske) ratifikovan u nacionalnim parlamentima članica Unije. Za razliku od prvog referenduma iz godine, Lisabonski ugovor je u Irskoj ratifikovan na drugom referendumu godine. Stoga je Lisabonski ugovor stupio na snagu tek godine kao trajan i stabilan institucionalni 9 Pravni sistem koji se zasnivao na tri pomenuta stuba. 9

10 okvir. Posle Ugovora iz Lisabona, nastala je konsolidovana verzija Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (Treaty on the Functioning of the European Union- TFEU). Iako je u ovom Ugovoru sadržan deo važeće regulative, ovaj dokument ne sadrži sve što važi iz prethodnih ugovora, tako da je neophodno i pozivanje na njih. U ovom kontekstu valja napomenuti da se uporedo sa plasiranjem Lisabonskog ugovora, vodila aktivna kampanja u vezi sa tim da se proces njegove ratifikacije ne obavlja na referendumima, nego u nacionalnim parlamentima članica EU. Tako je Lisabonski ugovor nesumnjivo ponudio legitimnost političkom režimu, za razliku od građana kojima nije bila pružena prilika da se izjasne. Izbegavanjem referenduma, birokrate i evrokrate su izbegle da se neposredno čuje mišljenje građana EU. Osim pomenutog, nova institucionalna rešenja ovog Ugovora narušavaju jedan od osnovnih principa na kojima se zasniva Unija - princip jednakosti i ravnopravnosti svih članica EU. Ovaj Ugovor je ujedno, predviđenim sistemom glasanja, definitivno oslabio položaj malih država članica u odnosu na tradicionalno jake i velike članice EU. Pitanja: 1. Šta nam možete reći o Evropskom monetarnom sistemu? 2. Objasnite značaj Evropske političke saradnje i faze proširenja na nove članice. 3. Kako je tekao proces uspostavljanja Zajedničkog tržišta i po čemu je karakterističan Kokfildov izveštaj? 4. Objasnite pojam Evropske ekonomske i monetarne unije. 5. Definišite pojam osnivačkih ugovora, vrste i nabrojte najbitnije osnivačke ugovore Evropske unije. 6. Opišite Ugovor o Evropskoj uniji (Ugovor iz Mastrihta). 7. Opišite Ugovor iz Amsterdama. 8. Objasnite sadržaj Ugovora iz Nice. 9. Od Evropskog ustava do Lisabonskog ugovora. 10. Objasnite pojam Ugovora iz Lisabona. 10