PRELOM FINAL 35.qxd

Транскрипт

1 VERSKE TEME Buduænost sveta ka vladavini pravednosti Morteza Motahari U suštini, osobena priroda i stvarni temelj ove škole jesu dvostruki. Jedan je učenje da ne samo spoljašnje realnosti, već i ideje imaju dijalektičku prirodu, drugim rečima, ideje su podvrgnute pod četiri gore pomenuta principa. U tom pogledu, ni jedna druga škola mišljenja ne deli gledišta ove škole. Druga posebna karakteristika jeste u tome da ova škola tumači protivurečnost u značenju da sve nužno stvara svoju antitezu u sebi samom i da se potom pretvara u nju, kao i da sama ova antiteza prolazi kroz isti proces. Ovo učenje se odnosi i na prirodu i na istoriju, koje, kao što oni smatraju, prolaze kroz protivurečnosti. Saglasno ovoj školi, evolucija znači kombinaciju dve protivurečnosti, od kojih jedna prelazi u drugu. Učenje o protivurečnosti, u značenju sukoba među različitim delovima prirode i njihovoj slučajnoj kombinaciji, jeste prilično staro. Ono što je u dijalektici novo jeste tvrdnja da sem protuvurečnosti i sukoba između različitih delova prirode, protivurečje, takođe, postoji unutar svakog dela, kao i da ono poprima oblik borbe između novih progresivnih činilaca i starih i dekadentnih, te da kulminira u konačan trijumf progresivnih snaga. Ove dve karakteristike su kamen temeljac dijalektičkog načina mišljenja. Otuda je sasvim pogrešno svaku školu mišljenja, koja drži do principa kretanja i protivurečnosti, smatrati dijalektičkom. Takvu pogrešku čine oni koji su, naišavši na principe kretanja, izmene i protivurečnosti u islamskim učenjima, izveli zaključak da je islamsko mišljenje, takođe, dijalektičko. Istina je da su, saglasno dijalektičkom mišljenju, sve istine prolazne i relativne, dok islam veruje u niz nepromenljivih i večnih istina. Dalje, verovanje da se priroda i istorija kreću u tri oblika (teza, antiteza i sinteza) i da prolaze kroz protivurečnosti, jeste temeljna karakteristika dijalektičkog načina mišljenja. Islamska učenja se ne slažu sa ovim verovanjem. Istina je da je ovo pogrešno shvatanje stvoreno od strane pristalica dijalektičkog materijalizma. Oni, u svojim raspravama, koje nikad nisu lišene elementa propagande, svo nedijalektičko mišljenje nazivaju metafizičkim, prema kome su, kako oni tvrde, svi delovi prirode statični, bez međusobne povezanosti i lišeni svih vrsta protivurečnosti. Aristotelovu logiku optužuju da je zasnovana upravo na ovim principima. Drže se ovog gledišta tako čvrsto, da često zavode one koji imaju ograničeno neposredno znanje. Međutim, ne završava se na tome, već oni na koje takve tvrdnje ostavljaju utisak, ukoliko im nedostaje znanja o islamu, olako zaključuju da načela statičnosti, nepovezanosti i odsustva protivurečnosti moraju činiti temelje islamskog mišljenja. Svoje tvrdnje zasnivaju na premisama da islam, kao religijsko verovanje, ima metafizičku osnovu, da njegovo učenje mora, takođe, biti metafizičko, i da metafizičko mišljenje, zasnovano na tri gore pomenuta principa, mora biti deo islamskog načina mišljenja. Druga grupa, koja je na neki način upoznata sa islamskim učenjima, smatra da islamsko mišljenje, obzirom da nije metafizičko, mora biti dijalektičko. Kako ova grupa ne poznaje treću alternativu, do ovog zaključka dolazi prirodno. Svo ovo nerazumevanje i konfuzija jesu rezultat neprikladnog oslanjanja na ono što pristalice dijalektičkog materijalizma pripisuju drugima. U svakom slučaju, kao što je već pomenuto, istina je sasvim različita. Nova i stara ideologija U predmetnom kontekstu, staro i novo se ne odnose na mlađe ili starije generacije, i sukob među njima nije takozvani jaz među generacijama. To ne znači da mlađa generacija uvek podržava revolucionarni pokret, ili da je starija generacija nužno konzervativna. Slično, konfrontacija između novog i starog, nema kulturoloških implikacija. To ne znači sukobljavanje između obrazovanja i nepismenosti. Značenje je čisto socijalno i ekonomsko i jednostavno označava sukob između onih klasa koje su korisnici postojećeg poretka i onih koje su njim nezadovoljne, i, potaknute novim sredstvima proizvodnje, jesu voljne da izvedu promenu u postojećoj društvenoj strukturi. Drugim rečima, radi se o borbi izmežu naprednih i liberalnih društvenih elemenata koji prednost daju evoluciji, i onih koje su posustali i ograničenih shvatanja i pokušavaju da održe status quo. Konsekventno činjenici da društvena svest i društveni stav čoveka jesu potaknuti njegovim klasnim položajem i uslovima iz okruženja, privilegovane klase, budući da su korisnici postojećeg uređenja, nužno postaju mračnjaci, dok su eksploatisane i potlačene klase potaknute na delanje. To je sasvim različito od pitanja posedovanja, ili neposedovanja formalnog obrazovanja. Uglavnom, evolucionistički pokreti su lansirani od strane onih koji su zaostali u pogledu obrazovanja, ali koji, zahvaljujući svom klasnom položaju, gledaju unapred i liberalnih su shvatanja. Logièki kontinuitet istorije Evolutivne istorijske etape su međusobno povezane prirodnim i logičkim vezama. Svaka etapa ima svoje posebno mesto i ne može biti pomaknuta unapred, ili unazad. Na primer, kapitalizam je središna veza između feudalizma i socijalizma i za društvo je nemoguće da iz feudalizma pređe direktno u socijalizam, bez prolaženja kroz kapitalizam. Takvo događanje bi na neki način bilo slično onome što je od strane drevnih filozofa nazivano»naglim skokom«, drugim rečima, prelaženjem iz jedne tačke u drugu bez prolaženja bilo kojim putem koji je povezan sa njima. To bi bilo kao kada bi ljudsko seme, bez prolaženja kroz fazu fetusa, stiglo do faze porođaja, ili kao kada bi novorođenče, bez

2 prolaženja kroz detinjstvo, postalo sasvim odrasla osoba. Zato su pristalice ove logike ranim socijalistima, koji su temelje socijalizma želeli da postave isključivo na ideologiji, ne obazirući se na istorijsku prinudu i logički kontinuitet njenih etapa, dali ime idealista, a njihov socijalizam nazvali fanatičnim. Suprotno ranom socijalizmu, marksizam je zasnovan na logičkom kontinuitetu istorijskih etapa. Vrhunac svake etape Ne samo da nisu mogući nagla tranzicija i nekoliko etapa u jednom skoku, već je, takođe, bitno da svaka etapa dostigne svoj prirodni vrhunac pre nego što evolutivni proces poprimi svoj konačni oblik. Na primer, feudalizam, ili kapitalizam, ima svoj definitivan tok koji mora teći postupno kako bi u određenom istorijskom trenutku moglo doći do promene. Očekivati da nastupi bilo koja faza, pre nego što faza koja joj prethodi doživi svoj vrhunac, jednako je očekivanju da se dete rodi pre okončanja svoje fetalne faze. U takvom slučaju, rezultat može biti pobačaj, a ne rađanje zdravog deteta. Borba između novog i starog jeste osnovni uslov prelaska istorije iz jedne etape u drugu i ključni uslov evolucije ljudskog društva. Takva borba je uvek časna. Slično, odstranjivanje starih elemenata je dozvoljeno, čak i ako ne čine bilo kakvo nasilje, jer bez toga društvo ne može biti pokrenuto ka evoluciji. Na osnovu te logike, dozvoljene borbe ne moraju nužno biti defanzivne, ili sa izgledom predupređenja napada. Stvaranje rascepa Ne samo u borbi od strane novog, časnog i dozvoljenog, protiv starog, već je i svako drugo činjenje koje, takođe, utire put revoluciji i ubrzava evolutivne procese, podjednako dozvoljeno. Tako su, sva subverzivna i razarajuća delanja sa izgledom izazivanja nezadovoljstva i nemira, širenja razdora i produbljivanja konflikta, časna. Kao što je napred navedeno, evolucija zavisi od revolucionarne i nasilne promene jedne protivurečnosti u drugu, i takva promena se ne dešava dok unutrašnji sukob ne dostigne svoju tačku ključanja i kršenje ne postane najžešće. Zato, sve što produbljuje jaz, ubrzava prelazak društva iz jedne etape u drugu. Kako nemir i neslaganje mogu igrati takvu ulogu, oni su, takođe, dozvoljeni i časni. Reforme Nasuprot tome, takve mere kao delimične reforme, ublažavanje i smirivanje delovanja i otklanjanje patnji, smatraju se pogrešnim i neprikladnim. One su namenjene da služe kao anestetik i zato se svode na izdaju uzroka. Takva činjenja sprečavaju evolutivni put jer ona, bar privremeno, sužavaju pukotinu i tako odlažu revoluciju. Takvi zaključci bi mogli biti doneti na osnovu materijalističkog pristupa istoriji. Ljudski ili humanistièki pristup Humanistički pristup istoriji je upravo suprotan materijalističkom pristupu. On osnovni značaj pridaje čoveku i ljudskim vrednostima, i to u odnosu na pojedinca i na društvo. Sa psihološke tačke gledišta, posmatra biće kao stvoreno od niza animalnih instinkta, koji su zajednički i čoveku i životinji, kao i od drugog niza viših instinkta, religijskih, etičkih, istraživačkih i estetskih, osobenih čoveku, koji ga razlikuju od životinje. Sa filozofske tačke gledišta, to podrazumeva da društvo ima dva aspekta. Prvo, sastavljeno je od pojedinaca od kojih svaki predstavlja mešavinu uzvišenih i niskih odlika. Drugo, u celini, ono ima svoju sopstvenu raznovrsnost odlika koje su večne odlike čoveka uopšte. Pesnik ovu istinu ovako izražava:»slatka i slana voda u svakoj veni bića teći će sve do Sudnjeg dana«. Ovde vena podrazumeva venu društva, drugim rečima, čoveka u neodređenom i opštem značenju. Kroz pojedine ljude struji slatka voda, preovladavaju pozitivne osobine, a kroz druge, slana. Loše odlike su brojnije i uočljivije. Tako će se nastaviti sve dok čovek postoji na licu Zemlje. Pojedinačne smrti su bez uticaja na to. U svakom slučaju, sa evolucijom čoveka i ljudskog društva, pozicija će se uveliko poboljšati. Saglasno ovom pristupu, istorija se, kao i sama priroda, razvija i napreduje ka stanju savršenstva. Razvoj istorije nije ograničen tehničkim, ni kulturološkim aspektima, kao ni rastom ni razvojem sredstava za proizvodnju. To je svestran i sveopšti proces i prostire se na sve ljudske aktivnosti. Kao rezultat sveobuhvatne evolucije koja mu se dešava, čovek se kreće ka oslobađanju od stega koje potiču iz društva i okruženja i postepeno odbacuje okove koji ga vezuju za njegovo okruženje. Istovremeno, raste njegova privrženost ideologiji i veri. Očekuje se da u budućnosti stekne potpunu emancipaciju i da sa njom dostigne nivo postpune privrženosti veri i ideologiji. U prošlosti, kada je čovek bio manje u mogućnosti da koristi prirodne izvore, bio je rob prirode. U budućnosti, sa sve većom eksploatacijom prirodnih resursa, ne samo da će biti oslobođen lanaca prirode, već će je on postepeno podvrći svojoj dominaciji i kontroli. Pogrešno je reći da evoluicija prati razvoj sredstava proizvodnje. Oni koji to govore mešaju uzrok i posledicu. U suštini, razvoj sredstava za proizvodnju je rezultat čovekove prirodne sklonosti ka savršenstvu, razvoju i promeni. Ona potiče od njegove moći invencije koja sa protekom vremena narasta sve više. Saglasno tom prilazu, jedna od čovekovih karakteristika jeste unutrašnja i individualna protivurečnost između zemaljskih i nebeskih aspekata, drugim rečima, između onih instinkta koji inkliniraju ka dole i teže isključivo ka pojedinačnim ograničenim i privremenim ciljevima i onih koji inkliniraju ka gore i žele da obuhvate celo čovečanstvo, težeći da ostvare moralne, religijske, naučne i intelektualne ciljeve. Slavni persijski pesnik, Mevlana, je rekao:

3 »Duša teži ka mudrosti i spoznaji, Telo teži ka baštama i plodovima, Duša teši ka napretku i časti, Telo teži ka imetku i stvarima, Telo teži ka zelenilu i tekućoj vodi, Jer od njih potiče, Duša teži životu i opstanku, Zato što joj je poreklo Božansko, Bog takođe naginje ka duši. Otuda Sveti Kur an kaže: On ih voli, i oni vole Njega.«Čovekov unutrašnji konflikt, koji su stari narodi nazivali borbom između razuma i strasti, automatski vodi ka konfliktu između različitih grupa ljudskih bića. Uzvišenih i moralno oslobođenih bića, na jednoj, i zlih i okrutnih bića, na drugoj strani. Ovaj pristup prihvata postojanje konflikta kao dela razvitka i evolucije istorije, ali ne u obliku klasnih sukoba između onih koji su vezani za stara sredstva proizvodnje i stari društveni sistem i onih sklonih modernijim sredstvima proizvodnje. Objašnjavanje svih ratova u istoriji kao klasnih ratova je zatvaranje očiju pred najlepšim i najsjajnijim manifestacijama ljudskog života uopšte. Kroz istoriju su vođene mnoge bitke radi obezbeđivanja materijalnih potreba poput hrane, odeće ili doma, ili u vezi pitanja povezanih sa polovima, moći i prestižom. Ali, postojale su nesumnjivo i određene bitke koje se mogu opisati kao borbe između dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. One su predstavljale borbu između čovečanskih motiva i životinjskih nagona, između opšteg dobra i individualnih interesa, između visokih ljudskih vrednosti i niskih strasti, i između progresivnih i uzvišenih ljudi, na jednoj, i niskih i izopačenih ljudi, na drugoj strani. Rečima Časnog Kur ana, bile su to borbe između Allahovih i šejtanovih vojski. Pristalice ove teorije, strogo osuđuju pokušaje materijalista da sve religijske, etičke i ljudske pokrete protumače na osnovu klasne borbe i takve pokušaje smatraju iskrivljenjem istorije i uvredom ljudskog dostojanstva. Istorijski događaji pokazuju da su mnogi pokreti, koji su inicirani radi zaštite osnovnih materijalnih potreba, vođeni i usmeravani, ili bar podržavani, od strane pojedinaca koji su sami bili dobrostojeći i dobro pozicionirani. Suprotno tvrdnji materijalista da su svi progresivni pokreti preduzeti od strane potlačenih i lišenih klasa, koje su želele da uklone postojeći sistem i zamene ga drugim sistemom, koji bi obezbedio njihove materijalne potrebe saglasno razvoju sredstava proizvdonje, postoje istorijski dokazi koji potvrđuju da progresivni pokreti nisu uvek bili ograničeni na potlačene klase. Ponekad su ih predvodili pojedinci iz privilegovanih klasa, koji su zarivali nož u srce vladajućeg sistema. Pojavljivanja Ibrahima (a.s.), Mojsija (a.s.), svetog poslanika (s.a.v.s.) i imama Huseina (a.s.) su pripadala ovoj vrsti. Takođe, pogrešno je tvrditi da su progresivni pokreti uvek težili ka materijalističkim ciljevima. Pokret prvih musli- mana svedoči da nije tako. Komentarišući prirodu ovog pokreta, Ali (a.s.) je rekao :»Oni su svoje razumevanje nosili na svojim sabljama«(»staza rečitosti«, beseda 148). Slično, napredni pokreti nisu uvek bili rezultat razvoja sredstava proizvodnje. Tokom zadnja dva veka veliki broj oslobađajućih pokreta nastao je i na Istoku i na Zapadu. Jedan od tih pokreta bio je pokret za stvaranje ustavotvorne vlade u Iranu, poznat kao Mašruta pokret. U slučaju toga pokreta se ne može tvrditi da je razvoj sredstava za proizvodnju stvorio krizu u Iranu. Takođe, nije istina da je nespokojstvo u društvu uvek izazvano neprikladnošću zakonskih odredaba postojećeg sistema. U pojedinim slučajevima zakonske odredbe su bile sasvim prihvatljive kao takve, ali je pokret morao nastati radi obezbeđenja njihove primene i alavijski ustanak, iz vremena Abasida, je bio te vrste. Ljudska svest nije toliko potisnuta da ljudi ne mogu biti inspirisani ničim višim i plemenitijim do svojim osnovnim materijalnim potrebama. Na osnovu iznetog, moguće je izvući sledeće zaključke: a) Prolivanje krvi je nu no za napredak Istorijski sukobi su imali različite sadržaje, prirodu i uzroke. Ali, oni koji su doprineli razvoju istorije i čovečanstva bili su samo oni koji su predstavljali sukob između ljudi sa višim stepenom ideologije, oslobođenim sebičnosti i pohlepe, i ljudi sebične i animalne prirode, kojima je nedostajao aspirativan i intelektualni život. Priroda ratova koji su doprineli napretku i evoluciji nije bila klasna borba, niti priroda sukobljavanja između starog i novog u smislu pomenutom ranije tokom raspravljanja o materijalističkoj teoriji. Ratovi su, skoro, stekli ideološki aspekt, i sa stanovišta ljudskih vrednosti, čovek se postepeno približava savršenstvu, drugim rečima, stanju idealnog čoveka u idealnom društvu. On će nastaviti da napreduje tim putem dok Svetska vlada, koja će uzeti u obzir sve ljudske vrednosti, ne bude uspostavljena, što će označiti kraj zlih sila i sebičnih ratova. Saglasno islamskoj terminologiji, ta vladavina se naziva vladavinom Mehdija (a.s.). b) Istorijske etape Logičan kontinuitet istorijskih etapa, objašnjen od strane materijalista, nije osnovan. Istorijski događaji, pogotovo oni iz prošlih sto godina, dokazju apsurdnost ove teorije. Samo su tokom ovog perioda zemlje koje nikada nisu prošle fazu kapitalizma, postale komunističke. Sovjetski Savez, Kina i istočnoevropske zemlje su očigledan primer toga. Na drugoj strani, zemlje sa visoko razvijenim kapitalističkim sistemom, poput Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske još uvek zadržavaju svoje stare sisteme i vek staro predskazanje protagonista materijalizma, vezano za radničku revoluciju u zemljama sa teškom industrijom, poput Britanije i Francuske, se pokazalo kao puka iluzija. Na osnovu iznetog je očigledno da ne postoji pojava poput istorijske prisile. Sasvim je moguće da u kapitalističkom društvu, klasa proletera dostigne takav razvoj i blagostanje da to u potpunosti odbaci sve ideje o revoluciji. Slično, takođe je moguće da sa pojavom jasne i ubedljive ideologije i podizanjem religijske i društvene svesti, nomadsko pleme jednim skokom dosegne do najviše etape ljudske kulture. Renesansa rane islamske epohe je dokaz u prilog tome. prevela Mirjana Abdoli

4 Fatima je Fatima Ali Šarijati U KOJI MODEL SE UKLAPAJU? Tradicionalno ili apsurdno? U stvarnosti, u našem društvu, oni koji pitaju : Ko sam ja?, Ko bi trebalo da budem?, ili Kakav je moj identitet? spadaju u dva tipa ljudi. Jednoj vrsti pripada čovek koji je privučen postojećom, prevaziđenom tradicijom, u koju spadaju religija i etika, koje želi da nametne drugima. Ne uspeva u tome. Čak i ako zna da ne može, on ipak prijanja za njih, on ih još uvek čvrsto podupire. Pokušava da ih nametne mladim ljudima. Postoji drugi tip, koji se plaši da deluje čak i pod imenom lažnog intelektualca, moderniste ili tragaoca za slobodom, jer misli: Ukoliko se umešam, negiram, ili se složim i kontrolišem mogućnosti, optužiće me da sam staromodan, istočnjak, religiozan i zaostao. Zato, uprkos društvenim promenama, izmenama u tipovima mladića i devojaka, on igra ulogu umrtvljene osobe. Drugim rečima, njegovo dete dejstvuje, dok mu majka i otac stvaraju mogućnosti. Nazivaju se roditeljima intlektualcima. Ali, njihova neaktivnost i predaja ne potiču od njihovih intelektualnih spsobnosti. Ne dolaze od njihovih ubeđenja, već pre od njihove nemoći i slabosti. On kaže sebi: Ukoliko se uključim, odustaću od svoje spoljašnje moći, a moja unutrašnja praznina će se iskazati. Prestiž! To su ta dva tipa, dva tipa ljudi koja mogu biti ukalemljena u model. Jedan sklon tradiciji Ćahar Bagha u Isfahanu ogromnom, ružnom, porušenom i propalom. Drugi je proizvod evropskog kova direktan, tanušan, bez trajanja, šupalj i apsurdan. To su ta dva tipa i načina, oba pogrešna i promašena. Zašto? Jedan se suprotstavlja bučnoj poplavi stvarnosti, koja uništava skoro sve. Pokušava da preusmeri vodu svojim rukama. Pokušava da spreči bujicu. Proklinje, viče, oplakuje, žali i galami na bujicu koja se nagomilava, izliva i ruši sve na svom putu. Drugi se proteže preko nabujale vode kao beživotan, kao beskoristan posmatrač. Ovaj drugi čovek bez sopstvene ličnosti je miran, radi od jutra do večeri, uzrokuje ubistvo, zavodi ljude, džepari, izvodi na hiljade prljavih radnji, hvali, vara ljude, a zatim puni svoje džepove da bi ih ispraznile strane kompanije, ili da bi im sam sipao u džepove. ene koje ne mo emo upoznati Imamo pravo da upoznamo samo pojedine Evropljanke. To su one koje uvek moramo prepoznati. To su žene prikazane na filmu, u časopisima, na televiziji i u porno-filmovima, od strane autora koji su sa njima polno opštili. Nama su predstavljene kao univerzalni tip Evropljanke. Nemamo pravo da upoznamo evropsku devojka koja je sa šesnaest godina otišla u Nubijsku pustinju u Afriku, pustinje Alžira i Australije. Ona je ceo svoj život provela u divljini. Živela je u opasnosti od zaraze, smrti i divljih plemena. U svojoj mladosti i starosti proučavala je talase koje odašilju i primaju mravlje antene. Kada je ostarila, njenu misi- Gholamali Taheri, Iz predanja ju je nastavila njena ćerka. Druga generacija ove Evropljanke vratila se u Francusku u dobi od pedeset godina. Na univerzitetu je rekla: Otkrila sam jezik mrava i spoznala sam pojedine znake njihovog komuniciranja. Nemamo pravo da upoznamo gospođu Gošan (Gaushan), koja je ceo svoj život provela proučavajući i pronalazeći korene filozofskih ideja i mudrosti Avicene (Avicenna), ibn Rušda (ibn Rushd), Mula Sadra (Mulla Sadra) i gospodina Mula Hadi Sabzevarija (Mulla Hadi Sabzevari) u grčkoj filozofiji i mnogobrojnim Aristotelovim delima, i upoređivala ih. Pokazala je da su naši filozofi usvajali od njih. Ispravila je ono što su oni pogrešno preveli i pogrešno razumevali u toku hiljadu godina islamske civilizacije. Mi nemamo pravo da upoznamo italijansku gospođu De la Vida (De la Vida). Jedno od njenih dela je bilo da uredi i sakupi Nauku o duši od Avicene, iz drevnog grčkog rukopisa samog Aristotela. Nemamo pravo da upoznamo gospođu Kiri (Curie), koja je otkrila kvantum i radioaktivnost, ili Resu Di La Šapel (Resass Du La Chappelle), koja je o Alijevoj (a.s.) svetosti znala više od svih islamskih naučnika i čak više od svih šiita koji danas proglašavaju da su spoznali Alija (a.s.) i alavis. Ona je bila mlada, lepa, slobodna, švedska devojka, rođena daleko od islamske kulture. Bila je udaljena od šiitskog življenja i verovanja. Od prvih dana svoje mladosti život je posvetila upoznavanju toga duha, što je ostao nepoznat u strukturi islama. Sledila je čoveka prekrivenog mržnjom svojih neprijatelja, uhvaćenog u zamku koju su postavili licemeri, ulepšanu poetskim hvalama i beznačajnim prijateljima. Otkrila je najtačnije rukopise o Aliju (a.s.). Spoznala je najtananije drhtaje njego

5 ve duše, dubinu njegovih osećanja i najviše uzlete njegovih misli. Po prvi put, ona je osetila njegovu ljutnju, bol, usamljenost, slomljenost, strah i potrebe. Ne samo da je Alija (a.s.) otkrila u bitkama kod Ohuda, Badra i Honejna, već ga je pronašla pri molitvi u mihrabu džamije u Kufi. Otkrila je njegove noći i žalovanje oko medijanskih zidina. Ona je sakupula Staze rečitosti ( Nahjal balagah ), kome arapski muslimani imaju pristup preko pisanog izdanja Muhammeda Abduha (Muhammed Abduh), velikog sunitskog muftije, dok ga šiiti imaju preko poduka Džavada Fazela (Javad Fazel), Alijevog (a.s.) saradnika, ili preko Faizovog (Faiz) prevoda (koji je tačan, ali se mora čitati uz pomoć arapskog teksta). Ova devojka nevernica predodređena za džehenem koja je sakupila sve što je Ali (a.s.) napisao u ovoj i onoj knjizi, svesci ili rukopisu, skrivenim tu i tamo. Ona ih je sve pročitala, prevela i prikazala. Najlepši i najdublji opis ikada sačinjen o čoveku istekao je iz njenog pera. Tokom četrdeset i dve godine nastavljala je da proučava, promišlja i traga za Alijem (a.s.). Nemamo pravo da upoznamo Anđelu, američku devojku u zatvoru, koja nije samo nada dveju zemalja, već svih slobodnih ljudi sveta, svih pravednih, svih onih optuženih usled rasne diskriminacije čovečanstva potlačenih. Mi ne smemo znati da te strankinje nisu samo Don Žuanove igračke koje uzimaju novac, neprivlačne stvari i nakit ropkinje koje služe muškarcima dok ih oni žele, dok su zainteresovani. Ne smemo verovati da su one samo vredne pažnje usled njihovih zadovoljstva, želja i požuda. Nakon tog perioda, one su kao mašine koje su zastarele. Pre, strankinje su napredovale do tačke kada su postale otelovljenje ideologije zemlje i doma, spasenja (bega), ponosa i časti pokolenja. Ali, mi nemamo pravo da ih upoznamo. Mi smemo da upoznamo samo gospođu Tvigi (Twiggy). I kao konačni nivo idealnog prikazanja zapadnjačke civilizacije, kraljicu 1971, a zajedno sa njom, najuzvišeniji tip Evropljanke, Žaklinu Onazis (Jacqueline Onassis), koja svoj novac koristi kao sredstvo zamene za sve drugo, B.B, princezu od Monaka i svih sedam žena-čuvara Džemsa Bonda. Sve su one žrtve odeljenja evropske produkcije. One su bogataške igračke i lutke na naduvavanje, ropkinje nove civilizacije u kućama malih trgovaca. Mi, Iranci, ih smemo znati samo kao primere žena evropske civilizacije. Nikada nisam video sliku iz Kembridža, sa Sorbone, ili sa Harvardskog univerziteta na kojima su studentkinje koje u biblioteci rade na rukopisima iz četrnaestog i petnaestog veka, i na kineskim rukotvorinama od pre 2500 do 3000 godina, ili kako su se nadnele nad kur anske rukopise, zasnovane na latinskim, grčkim, kunealnim i sankritskim tekstovima, bez pokreta i bez švrljanja očima. One ne izranjaju glave iz svojih knjiga dok ih bibliotekari ne odstrane, ili ne zamole da izađu. Da li ste vi, muškarci i žene, tragači za znanjem, naučnici, istraživači, ikada čuli za savremenu nemačku naučnicu, gospođu Huneke (Hunekeh)? Da li ste čuli da je nedavno napisala vrlo opsežnu studiju o islamu i njegovom uticaju na evropsku civilizaciju, koja je prevedena na arapski i nosi naslov Širenje arapskog sunca na Zapadu? To nisu žene današnjice i za njih ne bi smelo da se zna. Zašto? Zato što postoji grupa zastarelih. To su tragači za tradicijom. Druga je praznoverna i skrivena, i istovremeno znana i prividna. Ukoliko se udruže, pro- budiće nas. Uništiće sve što imamo. Zato su ljudi primorani da poprime oblik krotkih potrošača i tihih robova. Obe staromodne, tradicionalna i skorojevićka, za sve praktične namene dejstvuju uzajamno da bi zaživela nova vrsta, jedna pod imenom etike i religije, i druga pod imenom slobode i progresa. Zastareli poklonici tradicije ciljaju na ženu sa fanatičkim predrasudama i potiskuju je, ostavljajući je bez hleba i vode. Iskazuju ljutnju prema njoj. Nemaju samilosti. Postupaju sa njom tako loše da se žena, polumahnita, zatvorenih očiju i zapušenih ušiju, baca u naručje onih sa cilindrima i jarećim bradama, koji je srdačno dočekuju, skidaju pred njom šešir sa poštovanjem i finim manirima, čine naklon glavom uljudno i sa osmehom na licu, nežno se ophode sa njom. Baš ova Evropljanka, koju smo upoznali, jeste žena današnjice. Oslobodila se. Ali, ona je dete srednjeg veka. Ona se opire neljudskom postupanju i fanatizmu srednjovekovnih sveštenika, koji su u ime hrišćanstva i vere zavodili, proklinjali i podjarmljivali žene. Čak su ih predstavljali kao omržene pred Bogom. One su bile pokretači izopačenosti. Žena je bila glavni uzrok Ademovog pada sa nebesa na zemlju. U srednjem veku bi pitali sveštenike: Ako je žena u kući, da li muškarac koji nije srodnik sme da uđe?. Odgovarali su: Nikad! Jer kad čovek uđe u kuću u kojoj je žena, čiji on nije srodnik, čak i da je ne vidi, on je zgrešio!. Drugim rečima, ukoliko se muškarac koji nije srodnik popne do drugog sprata kuće, a u prizemlju je žena, javlja se greh. Izgleda da se ženin greh prenosi kroz vazduh! Sveti Tomas Dakin (Tomas Dakin) je rekao: Ako Bog na muškarčevom licu vidi ljubav za ženu, čak ako je ona njegova supruga, On se razljuti jer u njegovom srcu ne sme postojati druga ljubav, sem ljubavi za Boga. Hrist je živeo bez žene, i muškarac može biti hrišćanin i ako nikada ne dodirne ženu. Zato hrišćanska braća, duhovni oci, pa čak ni časne sestre, nikada ne stupaju u brak, jer je brak veza koja budi Božiji gnev. Mi bismo se morali sjediniti sa Bogom samo kroz Isusa Hrista, jer dve ljubavi ne mogu biti u jednom srcu. Samo oni koji ostanu van braka mogu nositi sveti duh. U hrišćanstvu, prvi greh je bio ženin greh. Svaki muškarac, kao Ademov potomak, koji se okrene ženi, čak ako je ona njegova supruga, kao što je Eva bila Ademova supruga, ponavlja prvi, praiskonski greh. Ademov greh i neposlušnost se javljaju iznova u Božijem sećanju! Zato čovek mora da postupa tako da Bog zaboravi Adema i njegov greh! Zato je žena toliko omržena u mislima srednjovekovnih ljudi, oslabljena i lišena vlasništva

6 nad bilo čim. To je čak išlo dotle da je žena, koja ima imovinu, kada je odlazila u kuću svoga muža, gubila vlasništvo nad sopstvenom imovinom. Njeno vlasništvo je sa nje prelazilo na muža. Žena nije imala zakonit položaj. Posledice toga se još uvek mogu naći u evropskoj civilizaciji, što je za nas potpuno neprihvatljivo. Čak danas, ukoliko se žena uda, ona menja svoje ime. To nije samo radi upotrebe u njenom domu, ili nezvanično. Svedočanstvo o završenom školovanju, njena lična karta, njen pasoš, sve mora biti zamenjeno usled promene imena njenog oca za muževljevo ime. Ovo znači da je sama žena niko. Ona nema suštinsko postojanje. Ime je značajno. Biće bez značaja postoji preko drugih. U domu svojih roditelja ona koristi očevo prezime. Živi sa svojim prvim vlasnikom. Kada pređe u dom svoga supruga, karakteriše je ime drugog čoveka, njenog novog vlasnika. Ona ne poseduje dovoljno vrednosti, niti poverenja, da bi imala ime. Ovakva tradicija je imala uticaja i u Iranu iz razloga što je evropska. Njihovi običaji su bolji od naših. Čak i ako se radi o običajima iz perioda sužanjstva, čak i ako su to gluposti, odvratna i ružna delovanja, činjenica da nose stranu oznaku dovoljna je našim modernistima, koje karakteriše jalovo imitiranje. U oponašanju, bilo da se radi o modernisti ili tradicionalnom tipu, izbor je promišljen. Ne postavljaju se pitanja i ne donose stavovi o dobrom i lošem, ni o razlici između korisnog i beskorisnog. Osnova njihovog oponašanja je u načelu da koji god porok car prihvata, on je umetnost. Oni ga priznaju sve dok ne dostigne onu tačku kada, ukoliko kaže : Dan je noć, oni dodaju: Da, vidimo mesec i zvezde. U toku zvaničnih evropskih venčanja mladence pitaju: Ime?. Potom pitaju za nevestino prezime. U odgovoru na prvo pitanje beleži se prezime mladoženje, kao ono koje će biti uzeto po sklapanju braka. U odgovoru na drugo pitanje, beleži se nevestino devojačko prezime, prezime njenog oca. Drugim rečima, žena pripada vlasniku kuće. Čak i ako je kuća prvobitno njoj pripadala, ona ne može nastaviti da bude njena vlasnica jer je žena. U domu njenog oca to je bilo očevo prezime, a u kući njenog supruga, suprugovo je prezime ono koje se koristi. To je razlog zbog koga ona zvanično menja prezime u braku. Naši modernisti su u skorije vreme postali svesni ove strane tradicije. Ona, takođe, menja svoje lično ime po stupanju u brak ne menja prezime već radije svoje lično ime! To je smešno. To je samo jedan primer onoga što naši pseudo-stranci preuzimaju od strane bolje rase. Kopira se što god da ta rasa radi, čak i bez uviđanja cilja, vrednosti, ili razloga za to, jer naši modernisti nemaju zdravog razuma. Ovi idioti se ponašaju smešno, nesvesno i razmišljaju kao stranci, jer se oni, ili one, ne mogu razlikovati. Zato kažemo da su u našem savremenom društvu rođeni lažni stranci koji ne sliče strancima, i pojavili su se pseudo Evropljani, čiji uzori ne postoje u Evropi. Prema pozitivnom zakonu o razvodu u Francuskoj, kada se žena odvoji od svog supruga, ona apsolutno nema pravo na decu. Dok naprotiv, u islamu, još od početka, u najčistijem obliku islama, ne u sadašnjem mešovitom, ona je potpuno nezavisna u pogledu ženskih prava. Ona može čak da zahteva novac od supruga na ime izdržavanja deteta. Može da nastavi sa svojim poslom bez uplitanja muža. Može da radi. U pogledu proizvodnje, ona može nezavisno, i bez posrednika, da plasira svoj kapital. Ima najveću ekonomsku nezavisnost jednog pojedinca u društvu. Svi neljudski i pseudo religijski pritisci koji su činjeni protiv žena u ime religije, izazivali su otpor među Evropljankama. Taj ženski otpor uperen je protiv srednjeg veka. Sećanje i misao o njemu ostali su u njoj. U Italiji i Španiji, gde je religija još uvek jaka, ženama su uskraćena mnoga od njihovih ljudskih prava, uprkos znacima slobode i isticanju ljudskih prava i drugim sličnim velikim šalama. Mi govorimo o ljudskoj slobodi i socijalnim pravima, ne seksualnoj slobodi i pravima polova. Mi uočavamo kojom brzinom ova zadnja postaju preovlađujuća. U zamenu za naftu, dijamante, kaučuk, bakar, kafu i uranijum iz drugog sveta (ranije, trećeg sveta), koji se jeftino uvoze u Evropu, Evropa izvozi slobodu, etiku, tehniku, kulturu, umetnost, književnost i, posebno, seks, u ovaj gladni, opljačkani svet slobodno i velikodušno. Sva sredstva komuniciranja i oglašavanja, socijalne, tehničke, umetničke i edukativne mogućnosti jedne nerazvijene zemlje ulaze u službu propagande, promocije i rasprostiranja. Sve te stvari se razlikuju od slobode i ljudskih prava. Seksualne slobode zavaravaju. To je deo novog izrabljivanja, vrsta bezgraničnog varanja koje iskvareni sistem zapadnog kapitalizma u današnjem svetu čini podjednako Istoku i Zapadu, naivno i samostalno, da bi se ispoljilo do mere dok zapadnjački interes i one istočne zemlje koje su potpale pod uticaj ne pronađu sebi sigurno i bezbedno okruženje i trajnost. Mlada generacija, posebno oni koji podjednako poseduju elemente otpora i hrabrosti, i oni kojima nedostaje strpljenje, kao i oni koji nisu zaglupljeni religioznim zagovaranjima, oslobodili su se nasleđenih lanaca tradicije, koji bi se urezali u njihove misli, jer su shvatili da se ne tiču njihovog senzibiliteta. U svakom trenutku je moguće da oni, pobunjujući se, zauzmu stanovište suprotno svojim interesima, i da, kao posledica toga, zaglibe svoje glave u jeftinu kaljugu stranih pristaša i postanu toliko utopljeni i lakomisleni u veštačkoj slobodi, predstavljenoj od strane kapitalista, da više ne znaju kakav je svet. Oni se toliko potpuno zadovoljavaju time da više ne osećaju svoje siromaštvo i ropstvo. Zato vidimo do koje se mere unutrašnji uslovi despotizma u Aziji, Africi i Latinskoj Americi pretvaraju u suludu žestinu, ozbiljnost i insistiranje zapadnih kapitalista na slobodi i pravu na seks. To je istaknuto i ojačano tako da je pripremljen teren za njihov dnevni rast. Sa malo opreza i oštroumlja možemo da spoznamo šta je iza ovih privlačnih formi udara groma. Seksualnost, koja nije ništa drugo do poricanje savremenog sveta. Moramo upoznati ove velike idole i tri lica savremenog religioznog trojstva: eksploataciju, kolonijalizam i despotizam. Frojda (Freud) su učinili poslanikom laži. Od frojdizma su izgradili naučnu i ljudsku religiju. Od seksualnosti, etičku savest, pravu instituciju, i konačno, na bludu je izgrađen blagosloveni hram. Oni grade ovo mesto obožavanja i stvaraju moćnu poslugu. Prva žrtva, zabeležena na njegovom pragu, jeste žena. preveo Hosein Abdoli

7 Traèak tajni namaza Mohsen Ghera ati I umesto da se približava Bogu, on se suprostavlja. A kada Mi čovjeku damo blagodat, okrene se. 1 A umesto negovanja ljubavi i pobožnosti prema Allahu, čovek se ponaša neprijateljski i tvrdoglavo. Pa ipak (nam) je on otvoreni neprijatelj, 2 čovek postaje uobražen i ohol. O čovječe (koji niječeš proživljenje), šta te je prevarilo (pa da budeš) nepokoran svom Plemenitom Gospodaru. 3 Čim oseti da je nezavisan, on se pobuni. Ne, ne (i pored toga) zaista čovjek prekoračuje granicu (dozvoljenog), čim se smatra neovisnim (da mu ne treba niko). 4 A Allahove blagodati smatra ishodom i rezultatom sopstvenog truda. To mi je dato samo na osnovu mog znanja. 5 I glas koji ga pokušava probuditi ne čuje duhovnim sluhom. A kada budu opomenuti oni se ne (opamećuju). 6 Taj nezahvalni čovek izražava zahvalnost svima zbog najmanje dobrote, ali Bogu, Koji mu je podario tolike darove, zaboravlja. Zbilja je žalosno što je čovek izgubio put, pogasio svetlo svog razuma i fetrata, zatvorio svoje oči i srce i postao zavisan od beznačajnih stvari. I umesto da se osloni na Uzvišenog Stvoritelja, traži oslonac u ljudskim i šejtanskim silama. Rečenica El hamdu lilahi rabbil alemin (hvala Allahu, Gospodaru svetova) otklanja nehajnost, podseća na Božije blagodati, a našu opreznost i podsećanje usmerava prema Božijoj veličanstvenosti. Allah je Gospodar svetova! Gospodar celog postojanja, stvaranja i svega ostalog: A On je Gospodar svega, 7 i to ne onako kako su zamišljali u džahiletu (predislamskom dobu neznanja) kada su svaku stvar smatrali jednom vrstom božanstva. Allah je Stvoritelj svih bića, životinja i prirodnih fenomena. On je Vlasnik, Onaj Koji nadzire i poseduje moć sposobnosti da stvara, upravlja i vaspita. Ar-rahmanir-rahim (Sveopšteg Dobročinitelja, Milostivog!) Njegova senka milosti se rasprostire na sve postojeće. Njegova milost čak prethodi i veća je od Njegovog gneva: Njegova milost je prethodila u odnosu na gnev. Allah je za grešnike postavio put pokajanja prihvatajući ga do zadnjeg trena pre smrti, a voli one koji se kaju: Zaista, Bog voli one koji se kaju. 8 Sebe je obavezao na milost i oproštaj: Vaš Gospodar je sebi odredio milost (obavezao se da bude milostiv). 9 Svima je pružio nadu i pozvao na svoju milost: Ne gubite nade u Božiju milost; jer Bog zaista oprašta sve grijehe. 10 Allahova osobina je da čak i zla dela pretvara u dobra: Allah će promeniti njihova ružna dela u dobra. 11 Moglo bi se reći da su čak i ogorčenje, nevolje i teškoće na neki način znak Njegove milosti kako bi se čovek probudio od nehajnosti i prinudio na iskušenje. Svetim ljudima čak podnošenje teškoća predstavlja radost (slast), jer dobijaju nagradu podnošenjem gorčine. Malik jeumid-din (Vladara Sudnjeg dana) On je Gospodar Sudnjeg dana. To bi bila druga karakteristika koja je pomenuta za Boga nakon prvobitne zahvalnosti D afer Petgar, Škola Kur ana našem Stvoritelju. Najviše čovek zahvaljuje u tri slučaja: 1) opreznosti u odnosu na prethodnu ljubaznost koja mu je učinjena, 2) opreznosti prema sadašnjoj milosti koja mu se ukazuje, 3) nadi u ostvarivanje milosti ubuduće. Na osnovu toga, celokupna zahvalnost bi trebala da pripada samo Allahu jer nam je obezbedio kako u prošlosti, tako i u sadašnjem periodu da posedujemo Njegove darove, milost i ljubaznost; i svi ćemo u budućnosti i na Sudnjem danu zavisiti od Njega i stoga je naša nada usmerena ka Njegovoj milosti i plemenitosti. On je Malek (Gospodar), i to istinski Gospodar a ne takozvani, privremeni, i malovredan ovosvetski vladar

8 Iako su ljudi u svetu zarobljeni u okvirima vidljivih i skrivenih struktura šerka, ipak će na Sudnjem danu shvatiti da svet i sve što se u njemu nalazi pripada Allahu i da je On Gospodar svega postojećeg, Apsolutni i Pravi Vladar. U Božijoj knjizi se o tome naglašava: A zapovijed toga dana pripadaće samo Allahu. 12 Na Sudnjem danu će ljudi biti upitani: Kome danas pripada vlast? Oni će odgovoriti: Jedinom Bogu, (koji sve) nadvladava (čija je moć iznad svačije moći). 13 Rečenica malik jeumid-din podseća čoveka na polaganje računa na Sudnjem danu i dok ne dođe do toga čovek mora sam da ispituje sopstvene račune. 14 Imam Sedžad (a.s.) je, kad god bi naleteo na tu rečenicu, ponavljao je toliko, da je njegov duh skoro odleteo od tela. 15 Din označava presudu. Allah je Gospodar dana suda i nagrade. U ovoj suri se kazuje na Allahovu milost, ali i na Njegov gnev i pravdu. Da bi bila jasna tajna ispravnog vaspitanja to znači da čovek živi između nade i straha kako bi postali shvatljivi Njegova milost i gnev. ijjake na budu ve ijjake neste in (Samo Tebe obožavamo i samo od Tebe pomoć tražimo) Do sada je onaj koji moli pominjao svoje verovanje u početak, Sudnji dan i Božije karakteristike. Dakle, krajnji ishod, ovom verovanju mora biti iskrena predanost i traženje pomoći od Stvoritelja. Onaj koji čini namaz, čak i da se nalazi sam, neophodno je da kaže rečenicu u obliku množine kako bi sebe svrstao među pobožne vernike; jer bi time njegov nesavršen ibadet možda postao prihvaćen baš zahvaljujući ibadetu iskrenih, savršenih i uvaženih ljudi. Oblik plurala daje lekciju da bi trebalo da svako ja izrečeno u jednini, postane kolektivno mi. Temelj ibadeta a osobito namaza, počivaju na osnovama džema ata i time je svako pojedinačno izdvajanje bezvredno. preveo Jamshid Moazami Gudarzi Husein Rahmati, bez naslova 1 Al- Isra, Al- Ja-sin, Al-Enfetar, 6 4 Al- Alaq, 6 i 7. 5 Al-Qasas, As-Safat, 13 7 Al-An am, Al-Bakare, Al-An am, Az-Zumar, Al-Furqan, Al-Enfetar, Al-Mu minin, Makaremu l akhlaq. 15 Nuru l seglin, I vol. str. 16. hadis br. 78. Èovek i njegova sudbina Morteza Motahari Sloboda i samoodreðenje Ovde se suočavamo sa problemom. Ukoliko Božansku sudbinu povežemo sa svim fenomenima, neposredno i bez uplitanja uzroka, tada ideja o čovekovoj slobodi i samoodređenju gubi smisao. Na drugoj strani, potvrđivanjem principa opšte uzročnosti, promišljamo o čovekovoj slobodi i samoodređenju i o tome da li je ovaj princip suprotstavljen toj slobodi i samoodređenju. Jedini preostali način da verujemo da čovekova dela i postupci nemaju veze sa bilo kojim spoljašnjim uzrokom jeste da prihvatimo prvo od tri gledišta. Većina drevnih i savremenih mislilaca je smatrala da je princip opšte uzročnosti suprotan čovekovoj slobodi i samoopredeljenju i neizbežno prihvatala takozvanu slobodnu volju, volju koja nije povezana sa bilo kojom vrstom uzroka. Zapravo, potvrđivali su slučaj, preterivanje i sporazum čak i kod čovekove volje. U trećem tomu»principa filozofije«, u fusnotama, dokazao sam činjenicu da princip opšte kauzalnosti nije ni poreciv, ni izuzetan. Štaviše, poricanjem veze između čovečije volje i uzroka izvan nje, moramo prihvatiti da su čovekovo delovanje i postupci u potpunosti van domena njegove determinisanosti, drugim rečima, pripisujući neku vrstu volje čoveku, učinili smo da izgubi svoju volju odbacujući vezu između čovečije volje i uzroka lanca uzroka. Čovek je stvoren slobodan i s voljom. Date su mu mudrost, inteligencija i volja. U svom delanju, čovek nije kamen koga bacaju sa visine na zemlju, u svakom slučaju, on pada dole pod uticajem gravitacije. Nije poput biljke koja ima samo jedan određen put na izboru, kojoj je obezbeđen poseban uslov rasta, koja uzima minerale i nastavlja da raste, niti je poput životinje da bi radio saglasno svom instinktu. Čovek se uvek nalazi na raskršću; nije primoran da izabere samo jedan od puteva, drugi putevi nisu zatvoreni za njega. Njegov izbor je određen njegovim ličnim ubeđenjem, mišlju i voljom. Njegov način mišljenja i njegov izbor određuju jedan poseban put. Suština je u tome da kada se čovekova ličnost, duhovne i moralne karakteristike, nasledstvo i obrazovanje, kao i njegova mudrost, upletu, obezbeđuju u velikoj meri dokaz da su čovekovo napredovanje ili budućnost određeni njegovom ličnošću, duhovnim karakteristikama, vrlinom, njegovom mentalnom ili naučničkom sposobnošću i, konačno, putem koji pojedinac odabira da sledi. Neizbe no i ono što je moguæe izbeæi Razlika između čoveka, vatre koja gori, vode koja plavi, biljke koja raste, čak i životinje koja hoda, jeste u tome što niko od njih nema mogućnost da izabere funkciju ni karakteristiku iz niza funkcija i karakteristika, dok čovek može izabrati. On se stalno susreće sa nekolicinom funkcija i puteva, od kojih jedna, ili jedan, stiču aktualizaciju na osnovu njegove sopstvene odluke

9 U religijskim radovima, predanjima i dubljim kur anskim smislovima postoje dokazi za neizbežnu i vidljivu sudbinu i usud. Izgleda da postoje dve vrste sudbine: neizbežna i nepromenljiva i promenljiva, koju je moguće izbeći. To čini da se javi pitanje:»kakvo je značenje sudbine i usuda koji se mogu izbeći?«imajući u vidu poseban događaj, moguće su dve alternative, ili su mu Božansko večno znanje i volja pripisani, ili nisu. Moguće je zaključiti da pri odsustvu bilo kakve sudbine ili usuda, kao i u suprotnom slučaju, mora doći do nastupanja događaja, u suprotnom, to donosi nepodudaranje između Božijeg znanja i onoga što se desilo, što nužno zahteva manjkavost i nepotpunost na strani Boga. Prema lakše shvatljivom tvrđenju, sudbina i usud uključuju pripisanost Božije volje i znanja svim uzrocima. Sudbina je znanje o najboljem ustrojstvu koje je poreklo i tvorac tog ustrojstva. Svi univerzalni sistemi potiču iz Božanskog. U svakom slučaju, kao što znamo, princip opšte uzročnosti zahteva vrstu nužnosti i izvesnosti. Pojavljivanje događaja u njegovo posebno vreme i na posebnom mestu, zahteva se kao sigurno, i neosporan događaj jeste nužni uslov principa opšte uzročnosti, obzirom da je sigurno da ne bi nastao pod drugim uslovima. Nauke svoju izvesnost duguju ovom zakonu. Čovekova sposobnost naučnog poimanja zavisi od njegovog poznavanja uzroka. A kako sudbina i usud imaju značenje određivanja događaja preko zakona uzroka i posledice, tako se sudbina i usud moraju posmartati baš kao izvesnost i konačnost. Onda, šta podrazumevamo pod podelom sudbine na neizbežnu i onu koja se može izbeći, ili na promenljivu i stalnu? Ovde dolazimo u ćorsokak bilo da verujemo u samo jednu vrstu sudbine, kao što ešariti čine, poričući promenljivost sudbine u bilo kom slučaju, ili obliku, konsekventno lišavajući čoveka njegove mogućnosti da promeni svoju sudbinu, kao i svoju slobodu i samoodređenje, bilo da prihvatimo mutezelitsko stanovište i odstranimo ideju sudbine i usuda iz svakog procesa u kosmosu, ili bar iz čovekovog postupanja i ponašanja. Sada moramo istraživati da bismo videli da li postoji bilo kakav način da se izađe iz ćorsokaka, ili ne. U uvodu se mora navesti da, kao što ni ešaritsko gledište o neizmenjivosti sudbine, koje se završava pomanjkanjem čovekove moći, njegovog samoodređenja i mogućnosti upravljanja nad njegovom sudbinom, tako ni gledište mutezilita, takođe, sem što je opovrgnuto u odnosu na monoteizam i određene principe Božanskog znanja, ne donosi rešenje problema čovekove moći, samoodređenja i upravljanja nad sopstvenom sudbinom. Otuda, pod pretpostavkom ne prihvatanja sudbine u Božanskom značenju, šta bismo mogli uraditi sa njenim materijalističkim značenjem, drugim rečima, izvesnim upravljanjem opšte uzročnosti i dominacijom takozvanog determinističkog principa koji se pojavljuje? Možemo li odbaciti zakon uzročnosti u egzistencijalnom svetu, ili bar u čovekovim postupcima i delanjima? Muteziliti i njihovi sledbenici su imali ovo shvatanje i odbacili su nužnost zakona uzroka i posledice, bar za slučaj faktora slobodne volje. Pojedini savremeni evropski naučnici su imali istovetno gledište kao i muteziliti, i govorili su o»slobodnoj volji«kao o vrsti volje koja se ne podvrgava zakonu uzročnosti, i čak su tvrdili da ona postiže svoju aktualizaciju samo u materijalnom svetu stvorenom od atoma. Ali, taj zakon ne objašnjava duhovni i unutrašnji svet atoma. Ovde se ne slažemo u vezi zakona uzročnosti, a čitalac može pogledati fusnote trećeg toma»principa filozofije i realističkog pristupa«. Mi samo navodimo da je razlog što su moderni naučnici oklevali u vezi celovitosti zakona uzročnosti taj što su se prema njemu odnosili empirijski, i kad god je čovekovo naučno iskustvo bilo nesposobno da otkrije odnos uzroka i posledice, ili objasni pojavu određene posledice koja je usledila nakon izvesnog uzroka, oni su pretpostavljali da su ti uzroci van domena zakona uzročnosti. U principu, prepostavka da ljudski naučni zakoni i pravila, i sva njegova imaginativna asumpcija, jesu nastali iz iskustva i opažanja, jeste jedna od najvećih grešaka koju je činila većina zapadnih filozofskih sistema i koja je prodrla do njihovih istočnih imitatora. Kao posledica, odbijanje opšte uzročnosti nije moguće, a njegovim prihvatanjem problem sudbine koju je moguće izbeći još uvek ostaje nerešen, bez obzira da li verujemo u Božanski aspekt sudbine, ili ne. Problem je u tome da je svaki događaj, uključujući čovekova dela i postupke, determinisan svojim uzrocima (sudbinom) i stiče svoje razmere, odlike i obrise od svojih uzroka (sudbine), tako da je uzročnost jednaka izvesnosti i nepremostivosti, i kao posledica, nema mogućnosti izmene i transformacije. Otuda su se oni, koji su prihvatili zakon kauzalnosti, uključujući materijaliste, koji su potvrđivali i nužnost uzroka i posledice i determinizam, i skloni su, takođe, da dokažu izmenjivost i transformativnost sudbine i čoveku dodele zapovedničku ulogu nad sopstvenom sudbinom, suočili sa ovakvim ćorsokakom i imaju isti problem. Slično, gledište mutezelita odbacuje Božansko gledanje na sudbinu i usud, drugim rečima, poriče Božiju volju u upravljanju svim događajima u svetu i poriče Božije znanje kao uzrok celovitiog sistema, ne nudeći bilo kakvo rešenje dileme

10 Nemoguæa iluzija Ukoliko pod mogućnošću transformisanja sudbine i mogućnošću njenog izbegavanja, u odnosu na Božanski aspekt, podrazumevamo da proces aktualizacije pojave, od strane Božanskog znanja i volje, pretpostavlja jedan nezavistan faktor, koji ne potiče iz sudbine, suprotstavlja se Božijoj volji, i stvara poseban izbor pojavnosti, ili da taj večni nezavisni faktor uzrokuje promenu Božanske volje, onda se zasigurno radi o nečem što nije moguće. Isto je i sa opštom uzročnošću, koja pretpostavlja da uzročnost objašnjava pojavnost fenomena, a zatim drugi faktor stupa u konflikt da bi obesnažio zakon, što je zasigurno nemoguće. Sve pojave na svetu potiču iz Božanskog znanja i volje, i svaka pojava koja se javlja jeste manifestacija Božanskog znanja i volje, kao i indikacija Božije volje i sredstvo iskazivanja svoje sudbine. Svaka pojava mora proći kroz zakon uzročnosti i manifestacija je Božanske moći, sem ako nije manifestacija Božanske volje i znanja, znak Njegove želje, sredstvo Njegove sudbine i u domenu zakona uzročnosti. Na taj način, menjanje usuda od strane činioca koji je u sukobu sa sudbinom i dejstvuje suprotno zakonu uzročnosti jeste nešto nemoguće i neverovatno. Moguæa istina Izmena sudbine od strane činioca, koji je manifestacija Božanske sudbine i činilac lanca uzroka, drugim rečima, menjanje sudbine pomoću sudbine i izmena sudbine na osnovu naredbe sudbine, iako izgleda čudno i teško, jeste moguće. Biće još više zapanjujuće kada se sudbina posmatra sa Božanskog aspekta. Kako bilo koja izmena sa ovog aspekta uključuje izmenu u višem univerzumu i pločama, nebeskim knjigama i Božanskom znanju, može li se govoriti o izmeni Božanskog znanja?!! Zaprepašćenje će dostići svoj najviši nivo kada se shvati da događanja iz nižeg sveta, pogotovo ljudska volja i dela, jesu odgovorni za određene izmene, propuste ili potvrde u višem svetu, u pojedinim pločama, vezanim za sudibinu, i u Božanskim knjigama. Zar niži, stvarni svet nije proistekao i nastao iz višeg, naučnog sistema? Zar se niži svet ne smatra inferiornim, a viši svet superiornim? Nije li ovozemaljski svet pod zapovedništvom nebeskog sveta? Da li je moguće misliti da niži svet, ili bar jedan njegov deo, drugim rečima, svet ljudi, može uticati na viši i inteligentni svet, uzrokujući neke izmene čak i ako je takva posledica determinisana od strane usuda i naredbe sudbine? Činjenica je da se javlja jedno po jedno pitanje. Da li je Božansko znanje promenljivo? Da li je Božije ustrojstvo podložno prekršaju? Može li inferiorno uticati na superiorno? Odgovor na sva ova pitanja je potvrdan. Da, Božije znanje je promenljivo, drugim rečima, Bog poseduje promenljivo znanje, takođe. Božije ustrojstvo je podložno prekršaju, drugim rečima, Bog, takođe, poseduje ustrojstvo koje čini prekršaje. Da, inferiorno može uticati na superiorno. Niži svet, posebno čovečija volja, želja i postupci, i posebno samo čovečija volja, želje i postupanja mogu uzdrmati viši svet i uzrokovati da se promeni, što je najznačajniji oblik čovekovog uticaja na sopstvenu sudbinu. Prihvatio sam da se radi o iznenađujućem, ali istinitom. Radi se o takozvanoj uzvišenoj stvari (bada), drugim rečima:»no- va Božanska volja, različita od prethodne«, što je pomenuto u Kur anu po prvi put u istoriji ljudskog saznanja: šta god da Bog želi (što ranije nije zabeleženo), biće zabeleženo u izvornoj knjizi (izvoru i majci svih knjiga i zapisa samo od Njegove strane). Ova misao nije nastala u svim školama mišljenja. Među islamskim sektama postoje izvesne škole kod šiita, koje su putem dedukcije bile inspirisane tvđenjima svojih vođa, koji su bili u stanju da poimaju ovu istinu i pripišu čast sebi. Ovakva filozofska rasprava visokog nivoa je van okvira ove knjige, a mi ne možemo pružiti eksplicitan i jasan opis problema. Ovde dajemo samo nagoveštaj da je»nova Božanska volja, različita od prethodne«pitanje koje ima svoj izvor u Kur anu i koje je imalo koristi od izreka šiitskih vođa, pogotovo od reči prvoga imama, vođe svih muslimana, Alija (a.s.), dubinu čijih reči niko nije dostigao. Naravno, u odnosu na takve probleme, čovek ne može biti zadovoljan ograničenim konceptima, koji čine pogrešne pretpostavke u odnosu na»bada«, a zatim, kao što i proizilazi iz izreke»čine umorstvo, a zatim oplakuju«, započinju da kritikuju ono što su stvorili putem imaginacije. U svakom slučaju, u predmetnom eseju se ne možemo upuštati u tako značajno