PSD AGRONOM, Novi Sad Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad Izveštaj o usponu na Monblan od 2.8 do 17.8.2003. godine. Na godišnjoj skupštini društva održanoj 15.03.2002. godine je predloženo da se povodom 20-o godišnjice postojanja i rada društva organizuje uspon na Monblan. Tim povodom Predsedništvo društva je 09.09.2002. održalo sastanak na Rimskim Šančevima gde je precizirano da u toj ekspedicije učestvuje do 25 najaktivnijih članova društva. Zbog objektivnosti izbora formirana je komisije u sastavu:1. Milivoj Nastasić, 2. Đorđe Jocković, 3. Savić Sava i 4. Erić Pero i Crnobarac Jovan. Na osnovu četiri nezavisne liste članova ove komisije odabrano je 24 učesnika ekspedicije koji su imali više od 2 glasa. Takođe je odlučeno da u penjanju na vrh Monblana učestvuje samo pet članova. Predloženi su: Đorđe Jocković, Nikola Čačić, Nastasić Aleksandra i Nastasić Milivoj, a za petog član su se prijavili Dragan Jolović i Jovan Crnobarac, a kasnije je Jolović prepustio mesto Crnobarcu. Šesti član je predviđeno da bude lekar i snimatelj van Društva. Desetogodišnjom štednjom sredstava društva i pretvaranjem u devize uspelo se obezbediti dovoljno novca za ovaj poduhvat. Kompletan finansijski izveštaj je dat kao poseban dokument. U martu 2003. godine je preko agencije Kompas iz Novog Sada započet rad na organizaciji ovog putovanja, koje je trajalo od 02.08 do 17.08.2003. godine. 1. dan - 2. avgust (subota) Polazak iz dvorišta Instituta u 6 00. Put preko Fruške Gore i Rume. Do graničnog prelaza sa Hrvatskom, Batrovci - Bajakovo smo stigli u 7 45 i zadržali se 1 h i 15 min, što je relativno dobro jer su autobusi imali prednost u odnosu na putnička vozila. Od strane Zagreba bila je velika gužva (kolona duga oko 15 km, sve do početka autoputa). Posle toga celom Hrvatskom je autoput tako da smo do graničnog prelaza sa Slovenijom, Samobor - Bregana stigli u 13 00 gde smo se zadržali 45 minuta. Do pred Ljubljanu je običan put a kasnije je autoput. Na granicu sa Austrijom, Karavanke stigli smo u 16 50, a zadržali smo se samo 10 min. U Filahu - Villach smo bili u 17 45 a u Africu - Afritz (1100 m) u 18 30, gde smo u hotelu Lankerof imali prenoćište sa doručkom. 2. dan - 3. avgust (nedelja) Za ovaj i treći dan je planiran uspon na Grosfenediger - Großvenediger (3674 m) drugi vrh u Austriji, kao visinska priprema za Monblan. Ustajanje je bilo u 6 30, posle švedskog doručaka polazak u 7 00. U Pregraten - Prägraten (1312 m) smo stigli u 10 45. Prva grupa penjača je minibusom krenula za planinarski dom Johanishite - Johannis Hütte (2121m) u 13 00, a ostatak grupe sa 2 minibusa u 15 00, a vozi se oko 30 min. Ostatak grupe prenoćio je dve noći u Johanishite što je uračunato u cenu aranžmana. Penjači su posle pripreme sa Johanishite krenuli u planinarski uspon u 14 10 i nakon 3 h i 40 min stigli na planinarski dom Defragerhaus - Defragger Haus (2964 m) i savladali visinsku razlika od 843m. Staza je dobro obeležena, a ide kroz pašnjake i serpentinski kamen, relativno strmo. U Defragerhausu su prenoćili po ceni od 18,5 sledeći penjači: Milivoj, Aleksandra i Nada Nastasić, Đorđe Jocković, Nikola Čačić, Jovan Crnobarac, Branislava Jojkić i Slobodan Lalić (lekar i snimatelj). Zbog opasnosti od pukotina u glečeru unapred je rezervisan profesionalni vodič po ceni od 55 po osobi, ukupno 440. Vodič Zigfrid je stigao predveče u dom, gde smo se dogovorili o sutrašnjem usponu. On je doneo uže i profi prusike (remenje koje ide ispod nogu i preko ramena, a na grudima se kači karabinjer) i vrlo profesionalno odradio svoj posao. 3. dan - 4. avgust (ponedeljak) Ustajanje za penjače je bilo u 6 00. Krenuli smo u 6 45 i nakon 20-25 min kamenitog uspona došli do lednika i snega koji je bio skroz do vrha, gde smo koristili navezu i dereze
zbog vežbe, mada je vodič rekao da dereze nisu neophodne. Vreme je bilo sunčano i po preporuci smo koristili kremu za zaštitu od sunca i niko nije izgoreo. Posle mnogobrojnih pukotina u ledu-snegu na kraćem ravnijem delu, dolazi dosta strmi i dugi uspon, zbog čega smo imali sporiji tempo. Nakon 4 h i 30 min svi penjači su savladali visinsku razliku od 710 m i stigli do vrha Grosfenediger (3674m) gde se nalazi veliki krst. Poslednjih 50 m staze do krsta je mali uspon ali se ide nožem od snega širine 20-30 cm, pa je zato preporučljivo to obaviti u prepodnevnim satima. Posle 50 minuta boravka na vrhu nazad smo krenuli u 12 05 i za 1h i 5 min stigli do Defragerhausa. Tu smo bili vrlo prijatno iznenađeni jer su nas neplanirano sačekali svi ostali iz grupe (osim dvoje), samostalno su odlučili da iskoriste priliku i osvoje 2964 m. Najbolji iz grupe su se popeli za 3 h i 30 min, kao i penjači, s tim da nisu nosili rančeve. U 15 00 smo krenuli dalje ka Johanishite i za 2 h i 30 min stigli dole. Penjači su po planu trebali da se pridruže ostatku grupe i prenoće u Johanishite, no zbog prebukiranosti oni su morali da siđu u Pregraten gde im je obezbeđen vanredan smeštaj. Cena???. 4. dan - 05.08.2003. (utorak) Grupa sa Johanishite je minibusom krenula u 7 00, a iz Pregratena kompletna grupa sa penjačima je našim autobusom u 8 00 krenula preko Spittal-a i Linez-a za Italiju. U Lincu smo u Interšport-ovoj prodavnici kompletirali planinarsku opremu. Granicu smo prešli u 10 45 i u 12 00 smo stigli u Kortinu dampeco - Cortina d'ampezzo. U tom poznatom turističko-skijaškom centru Italije smo se zadržali 1h i 45 min. Zbog greške agencije po silasku sa autoputa nepotrebno smo išli u Andalo (oko 50 km uspona) da bi konačno pronašli Campodino-Lover, malo seoce gde smo u hotelu Lover imali polupansion. 5. dan - 06.08.2003. (sreda) Nakon ustajanja u 6 00 i doručka put ka Francuskoj smo nastavili u 7 30. Putovali smo preko Breše, Bergana, pored Milana i preko Aoste do granice koju predstavlja tunel Monblan. Ovaj tunel ide tačno ispod Monblana, dug je 11,6 km, dvosmeran i mora se poštovati poseban režim vožnje o čemu se dobija štampano uputstvo. Vožnja kroz tunel je trajala 12 min, a sa Francuske strane izlazi se direktno u Šamoni - Chamonix (1036m) gde smo stigli u 14 30. Odmah smo podigli šatore i narednih 5 dana smo proveli u kampu Les Rosieres, na periferiji Šamonija prema Le Praz-u, oko 15 min pešice od centra. Hrana u kampu je bila organizovan od strane naše intedantske službe. Meni je bio sledeći: pasulj, roštilj, kobasice, gulaš, supa, gotova jela, konzerve, krompir, salata, voće. Veći deo je ponet od kuće, sponzor Novosadska mlekara je dala mleko, sireve, pavlaku i sokove; naš Zavod za povrtarstvo: paradajz, papriku, pasulj, krompir i luk; naš Zavod za krmno bilje karton vina; a ostalo je kupljeno za po 1000 dinara po osobi. Detaljan spisak ponete hrane je dat kao poseban dokument. U Francuskoj je kupovano samo meso, hleb i voće za po oko 4 po osobi dnevno. Penjači su odmah posle dizanja kampa otišli u Planinarski savez francuske - Club alpin Français (CAF) da se raspitaju o vremenskoj prognozi i da angažuju vodiča jer ih nismo rezervisali unapred. Pošto ovde nije bilo slobodnih vodiča pokušali smo u još u dve privatne firme za vodiče, gde su nam rekli da ako eventualno bude slobodnih vodiča doćemo ujutro. O riziku i teškoćama uspona smo uveče čuli detalje iz prve ruke od grupe iz Prijedora iz koje se od njih 20 popeo samo jedan planinar. 6. dan - 07. avgust (četvrtak) Penjači su ujutro ponovo išli u grad da kupe dodatnu opremu i vide konačno za vodiče. No zbog špica sezone nije bilo ni jednog slobodnog vodiča, mada smo u polasku planirali trošak za vodiče u iznosu od 1120. Pošto je glavni cilj ovog putovanja je bio da se povodom 20-o godišnjice našeg planinarsko smučarskog društva osvoji Monblan, a zbog dotadašnjih troškova i kondicionih pripreme penjača na Fruškoj Gori i njihove spremnosti i želje odlučili smo jednoglasno da idemo bez vodiča, jer smo od kuće poneli i sopstvenu užad za navezu. Jedan od razloga je bila i vrlo povoljna vremenska prognoza i stabilno vreme u narednih par dana. Odlučili smo se za uobičajeni pravac kojim je prvi put osvojen Monblan 1768. godine i kojim većina planinara ide. Zbog nemogućnosti rezervacije spavanja u planinarskim domovima morali smo dodatno nositi vreće za spavanje i dva šatora. U ekipi penjača bili su Milivoj Nastasić kao voća ekipe, Đorđe 2
Jocković, Nikola Čačić, Jovan Crnobarac, Aleksandra Nastasić i Slobodan Lalić (lekar i snimatelj iz Šida). Polazak penjača iz kampa u Šamoniju je bio u 11 20 uz ispraćaj kao da smo krenuli u rezervni sastav JNA. Našim autobusom smo otišli do Lezuš-a - Les Houches (1010 m) gde smo stigli za 20 minuta. Odatle smo se gondolom - teleferique Bellevue za 5 min popeli na 1800 m. Gondola ide svakih 10 min, a povratna karta je bila 11.6. Stotinjak metara pešice od silaska sa gondole je stanica TMB (Tramway du Mont-Balnc). To je ćira sa nazubljenom srednjom šinom i dva vagona, koji savladava vrlo velik uspon. Do sledeće zadnje stanice Nidažil - Le Nid d Agile (2372 m) (Orlovo gnezdo) tramvaj vozi 20 minuta i savladava visinsku razliku od 532 m. Povratna karta je 11.3. Pravi planinarski uspon počinje od Nidažila sa koga smo krenuli u 13 00. Staza je kamenita dobro obeležena i utabana jer mnogi izletnici vikendom idu donekle njome. Uspon nije tako strm, mada smo se na 10-ak metara staze prvi put sreli sa sajlama učvršćenim u stenu. Nakon 3 h i 25 min uz kraću pauzu kod Betonske kuće - Les Rognes (2768m) smo stigli do prvog planinarskog doma Tetrus - Tête Rousse (3167 m) i savladali visinsku razliku od 795 m. Pošto nije bilo mesta u domu spavali smo u šatorima koje smo postavili na zaravni sa sitnijim kamenjem u neposrednoj blizini glečera i na pravcu daljnjeg uspona. Odatle se, zbog velikog uspona i male udaljenosti, vidi sledeći dom na vrhu-ivici kamenitog masiva. Na Tetrusu smo predveče sreli planinare iz Makedonije čija je grupa prepodne krenula ka sledećem domu, no zbog pogibije jednog člana ekipe od odrona kamena na Kuloaru smrti - Grande couloir su odustali od daljeg uspona. Nezvanično smo čuli da je tog dana još 3 planinara poginulo na istom mestu. Noć je bila teške i bučna, jer se stalno čula grmljavina od velikih odrona na svim okolnim masivima, zbog relativno visokih dnevnih temperatura (26 o C) koje nisu mnogo spadale ni noću. 7. dan - 08. avgust (petak) Ujutro oko 6 00 smo ustali i pošto se odron malo smirio, odlučili smo da krenemo dalje. Spakovali smo šatore u 6 40 krenuli ka domu Degute - de Goûter (3817 m). Posle oko 200 metara blagog uspona po glečeru i 15 minuta uspona po kamenitoj stazi došli smo do podnožja Kuloara smrti (3270 m), klanca širokog oko 50 m koji se proteže skroz do vrha masiva na čijem se rubu nalazi dom Degute. Visinska razlika od mesta prelaska do vrha klanca je oko 550 m. Na vrhu klanca je porozna stena iz koje zbog promene temperature otpadaju pojedini komadi koji u donjem delu klanca gde ga staza prelazi stvaraju čitav odron, a pojedini komadi dobijaju vrlo veliku brzinu i zbog nenadanog odbijanja rikošetiraju i teško se mogu izbeći. Najsigurnije je ovaj klanac preći u ranim jutarnjim satima dok klanac nije obasjan suncem i uz obavezno osmatranje. Klanac je zbog stalnog odrona pod siparom, a na par metara postoji i mali potočić što uz relativno velik nagib onemogućava onog koji prelazi da ujedno i osmatra pojavu odrona. Na tabli pre klanca je upozorenje o opasnosti i preporuka da se pojedinačno prelazi (samo na francuskom jeziku). Ostali članovi grupe obavezno osmatraju vrh klanca i ako čuju buku ili vide prašinu u njegovom gornjem delu upozoravaju pojedinca koji prelazi da se vrati, zalegne ili požuri, a najsigurnije je da se stopira dalji prelaz dok se situacija ne smiri. Oko 7 sati smo stigli do klanca i dok smo još bili u zaklonu od stena počeo je novi odron. Osim sitnog kamenja koje je padalo klancem jedan veći komad je na 10 m iznad naših glava, zbog brzine i zadobijene rotacije, bukvalno profijukao. Sačekali smo da se odron smiri i uz osmatranje ostalih članova jedan po jedan sigurno prešli na drugu strnu klanaca na stenoviti greben kojim se penje do vrha masiva i gde nema opasnosti od odrona. Nakon kraće strmije deonice sa sajlama dolazi nešto duži deo bez sajli, dok je gornja trećina uspona vrlo strma i stalno postoji jedna ili dve sajle sa ponekim klinom za nogu. Posle 4 h i 35 min stigli smo do drugog doma Degute i savladali vrlo strmu i opasnu visinsku razliku od 650 m. Sa donje strane doma Degute (3817 m) je strmi kameniti uspon kojim smo se popeli a sa gornje i skroz do vrha je stalni sneg. Tu smo uspeli da rezervišemo prenoćište za povratak 9. avgusta. Posle 2 sata odmora i okrepljenja na Deguteu u 13 10 smo krenuli dalje. Odatle do vrha i nazad koristili smo stalno dereze i bili u navezi po troje. Nakon 200 m uspona sa pukotinama desno je zaravan na kojoj se može kampovati. Posle toga se ide snežnim grebenom sa blažim usponom, zatim preko široke ravnice, odakle počinje vrlo 3
strmi i dugi uspon po širokoj padini sve do prevoja Degute - Dôme de Gûter (4304 m) odakle se preko doline Col du Dôme (4237m) na drugoj starani vidi bivak Valo -Vallot (4362m). Od prevoja preko diline do bivaka nam je trebalo oko 1 sat. Ukupno od doma Degute do bivaka Valo gde smo stigli u 18 00, nam je trebalo 4 h i 50 min, sa visinskom razlikom od 545 m. Valo je metalna kuća - sklonište na kamenitoj izbočini površine oko 30 m 2 sa desetak ležajeva sa suđerima, WC-om i radio stanicom za kontakt sa službom spasavanja. Pošto u njemu nema stalnog osoblja malo je zapušten. Unutra je bilo dosta smeća, jer ga planinari ne bacju u planini a odavde ga niko nije odneo duže vreme. No, bez obzira na to bili smo srećni da smo našli slobodne ležajevi gde je ipak prijatnije spavati nego u šatoru, posebno polse 9.5 sati pešačenja tog dana i savladane visinske razlike od ukupno 650+545=1195 m. 8. dan - 09. avgust (subota) Sa Valoa smo u 7 15 krenuli na poslednju deonicu uspona ka vrhu Monblana - Mont Blanc (4807 m). Ovo je po lepotama najzanimljiviji deo. Na polovini prve strme široke padine je bila jedna velika pukotina u snegu koju smo zaobišli na njenom najužem delu bez posebnih teškoća i stigli do vrha Grande Bosses (4513m). Nakon toga uspon se nastavlja po ravnijoj snežnoj strehi i strmom grebenu i stiže se do Petite Bosses (4547 m). Neposreno pred Monblan ide se vrlo uskim (0.5-1 m) i oštrim snežnim grebenom velikog uspona koji vas dovodi do samog vrha. Najviša tačka tog grebena je praktično Vrh Evrope koji je širok par metara i stalno je pod snegom, pa je zato bez ikakvog obeležja. Kompletna ekipa je do vrha stigla u 9 55. Od Valoa do vrha nam je trebalo 2h i 40 min pri čemu smo savladali visinsku razliku od 445 m. Međusobno čestitanje i podeljena sreća zbog uspeha su potisnuli sva prethodna strahovanja i veliki napor. Posle zajedničke slike za zastavom Srbije i Naučnog instituta za ratarstvo i povrtarstvo, 15-tak minuta smo uživali u pogledu koji se pruža sa najvišeg vrha Zapadne Evrope. Vreme je bilo idealno sunčano bez i jednog oblaka sa nešto jačim vetrom i temperaturom od 16 o C. Silaženje je počelo u 10 15 ponovo vrlo oprezno jer nam je vođa ekipe stalno isticao da se nezgode najčešće dešavaju upravo pri silasku zbog opijenosti uspehom i umora usled čega je koncentracija slabija. Do bivaka Valo smo stigli za 1h i 30 min, gde smo dobro ručali, i zbog bezbednosti i visinske aklimatizacije se odmarali oko 3,5 sata, pošto nismo žurili jer smo noćenje rezervisali u Deguteu do koga smo planirali da možemo lako stići zadana. Tako je i bilo jer kada smo u 15 10 krenuli iz Valoa u dom Degute smo stigli za 2 h. Još pri silasku sa vrha smo bili iznenađeni što srećemo vrlo malo planinara u usponu, a takođe i time što je bivak bio potpuno prazan i za vreme boravka u njega niko nije navraćao. To nam je bilo jasno kad smo stigli do Degutea gde smo videli da je dalji silazak do Tetrusa kao i uspon bio zatvoren. Planinare koji su se zatekli na grebenu između Degutea i Tetrusa, njih oko 30-tak Služba spasavanja je užetom uvlačila u helikopter koji je lebdeo iznad njih i odnosila do Nidažila. Ponovo smo se zabrinuli, ali pošto smo planirali da spavamo u Deguteu i ranu ujutro nastavimo silazak nadali smo se da će do ujutro staza biti otvorena. 9. dan - 10. avgust (nedelja) Ujutro smo ustali pre 6 časova da proverimo da li je staza otvorena, no je ona i dalje je bila zatvorena. Pošto se osoblje doma pojavilo u sali tek oko 8 sati morali smo da čekamo da bi čuli zvaničnu informaciju. Posle telefonskog kontakta sa Službom spasavanja osoblje nam je prenelo da je silazak i dalje zatvoren i da Služba preporučuje da se vratimo na vrh Monblana i siđemo drugim pravcem do Ažildimidia - Aiguille du Midi (3842 m) i dalje gondolom do Šamonija, za šta je potrebno najmanje 15 h hoda. Na ovu varijantu se i osoblje nasmejalo i reklo da možemo na sopstvenu odgovornost sići prema Tetrusu ili da čekamo popodne pa će nas možda helikopterom spustiti. Većina planinara, među njima i profesionalni vodiči su krenuli u silazak ka Tetrusu pa smo i mi na sopstvenu odgovornost i s Božijom pomoću iz Degutea ka Tertusa krenuli u 8 55. Silazak po strmim stenama uz pomoć sajli je bio teži nego uspon, jer često ne vidite oslonac za donju nogu a i ranac vas lakše izbacuje iz ravnoteže. Usput smo blizu klanca sreli jednog nepoznatog Nemca koji nam se pridružio i za 2 h i 30 min smo sišli do Kuloara smrti. Pošto smo umesto u planiranih 6-7 h krenuli u 9 h, a klanac je već od 11 h bio potpuno obasjan suncem, u 11 30 4
kada smo mi došli do klanca ponovo je proradio odron. Posle dužeg čekanja da se odron smiri uz osmatranje ostalih prvi je prešao Milivoj, zatim Sanja, Jova, Đorđe, Nikola, Slobodan i Evald (Nemac iz Baden Vitenberga). Posle prelaska samog klanca druga strana nije potpuno bezbedna pa po grebenu treba požuriti do prvog većeg zaklona u steni. Svi, nas sedmoro smo bezbedno prešli klanac u jednoj pauzi odrona, što je potrajalo oko 1 h. Od klanca do platoa kod Tetrusa smo stigli za 15 min, pa je ukupno silazak od Degutea do Tetrusa trajao 3 h 45 min. Prelaskom klanca smo konačno odahnuli i opušteno mogli reći da smo uspeli da se popnemo i što je još važnije da siđemo sa Monblana. Tu na platou u glečeru, na velikoj usamljenoj steni u vidu stola, smo napravili zajednički svadbarski ručak kome se priključio i Evald. U 14 00 smo krenuli od Tetrusa ka Nidažilu do koga smo stigli za 1 h i 35 min. Usput je bilo dosta izletnika, a videli smo i dve divokoze. Do Nidažila i tramvaja smo stigli u 15 35 čime je praktično planinarski deo završen, ostalo je vožnja. Tek tu nam je vođa ekipe zapravo čestitao i zadovoljan što smo uspeli bez ikakvih povreda ni plavog nokta da savladamo Monblan održao kratak govor. Nemac Evald nas je u znak zahvalnosti što smo mu pomogli da pređe Kuloar častio pićem!!! Pošto nam je jedan tramvaj otišao ispred nosa čekali smo 15 minuta sledeći. Gondolom smo brzo došli do Lezuša gde smo čekali gradski autobus za Šamoni oko sat vremena. Od centra Šamonija do kampa smo išli pešice i usput sreli omladince Peru i Igora koji su otrčali u kamp da najave naš dolazak. Naravno, članovi porodice penjača su nam krenuli ususter sa suzama radosnicama, dok nas je ostatak grupe sačekao ispred kampa i srdačno čestitao. U kamp smo stigli u 18 30, a posle priče do u detalje i mnogobrojnih pitanja, konačno smo nakon tri dana videli tuš. Pošto smo kao kompletna grupa ostvarili osnovni cilj putovanja, osvajanje Monblana, mogli smo se opustiti i zasluženo uživati i u ostatku turističkog dela putovanja. Smatrali smo da je šteta kad smo već tamo, da u povratku ne produžimo putovanje za 3 dana i vidimo Azurnu obalu, Monako i Veneciju. 10. dan - 11. avgust (ponedeljak) Ustajanje u 7 00, doručak i odlazak do grada zbog rezervacije karata za gondolu Ažildimidi - Aiguille du Midi kojom se kompletna grupa popela do nadmorske visine od 3842 m. Gondolom se od Šamonija (1033 m) za 10 min stiže do među stanice Plandažil - Plan d Aiguille (2317 m) gde se preseda i za narednih 10 min se stiže do ivice Ažildimidia (3777 m) gde je prvi plato za razgledanje. Do konačne visine od 3842 m se stiže liftom gde je takođe plato za razgledanje sa durbinima i prekrasnim pogledom na Monblan i sve okolne vrhove. Za pola sata uspona gondolom se savlada visinska razlika od 2809 m i niko nije imao nikakvih problema osim pucketanja u ušima. Krenuli smo u 14 00 a vratili se u 17 00, no ta 3 sata su vrlo brzo prošla. Cena gondole je 33, a lifta dodatnih 5. Posle toga penjači su konačno imali slobodno predveče da pogledaju turistički vrlo atraktivan Šamoni i da se u njemu slikaju. 11. dan - 12. avgust (utorak) Ustajanje u 6 00, raspremanje šatora i polazak u 7 10 u pravcu Kana - Cannes i Nice - Nice uz posetu Grenoblu - Grenoble. U Grenobl smo stigli u 10 00 i posle 2 sata razgledanja nastavili dalje ka Kanu gde smo stigli u 17 30. U Kanu smo bili 2 sata i obišli centar, luku i Palatu filmskog festivala ispred koje su u pločniku otisci ruku čuvenih glumaca. U Nicu smo nastavili autoputom, a ne uz obalu zbog gužve i posle malog traženja stigli do hotela Sent Gothard blizu železničke stance u 20 00. Tu nas je sačekao vodič koga smo sami angažovali po ceni od 200. Reč je o Nikoli Trifunoviću iz Beograda koji studira u Francuskoj. On nam je to veče organizovao večeru u piceriji u starom gradu i vrlo uspešno nas vodio u Nici, Monaku - Monaco i Montekarlu - Monte Carlo. U vožnji nam je vodič rekao da je Nica tek od 1860 postala deo Francuske, do tada je bila samostalna grofovija ili i sastavu Đenovske republike. Originalno su je nastanjivali Langobardi, a danas ima puno Italijana. 12. dan - 13. avgust (sreda) Ustajanje u 8 00 i posle doručka celodnevni izlet za Monako i Montekarlo. Išli smo gornjim putem i obišli smo autentično sačuvano srednjevekovno selo Ez -Eze na liticama, 5
gde smo posetili i fabriku parfema Fragonard i videli proces proizvodnje od početka do kraja. U 11 30 smo nastavili put Monaka, ali zbog problema sa parkingom nisko stigli na glavnu smenu straže ispred Kneževe Palate koja je u 12 00 pa smo sačekali narednu. Osim Palate posetili smo Katedralu i Okeanografski muzej u kome ima više od 70 odeljaka sa ribama iz svih mora. Najzanimljiviji je veliki centralni akvarijum zapremine oko 1000 m 3 sa morskim psima, kornjačama i drugim ogromnim ribama. Kneževina Monako je zahvaljujući mudrosti porodice Grimaldi već 500 godina nezavisna država i sastoji se iz 7 kvartova, među kojima je i Montekarlo i 2 nova koja su oteta od mora, a ima 30000 stanovnika. U Montekarlu smo bili u starom Kazinu i cvetnoj aleji sa fontanama ispred nje, a takođe se smo se i vozili delom staze gde se održavaju trke formule1. U 17 30 smo se obalom vratili do hotela u Nici. 13. dan - 14. avgust (četvrtak) Ovo je konačno bio slobodan dan, za razgledanje Nice, šoping i prilika za kupanje na Azurnoj obali. 14. dan - 15. avgust (petak) Ustajanje u 6 00, polazak u 6 50 sa lanč doručkom. Putovanje auto putem ka Italiji, gde smo u 9 00 imali kratku pauzu u San Remu, a 11 00 u Đenovi gde smo posetili luku. Dalje smo išli preko Pjaćence i Breše ka Veneciji. Na usputnom parkingu na autoputu smo u 16 00 imali pauzu za ručak. U mesto Moljano na kopnu pored Venecije stigli smo u 18 00 i smestili se u hotel La meridiane. 15. dan - 16. avgust (subota) Ustajanje u 7 00, pakovanje u autobus i doručak u 8 00. U 9 00 smo bili u luci Fuzina odakle smo brodićem, koji zbog plitkog mora vozi kanalom - trasom obeleženom drvenim stubovima, za 45 min stigli do Venecije. Pristali smo na rivi Schiavoni nedaleko od Duždeve palate. Pošto nismo prihvatili vodiča agencije koji bi bio tek od 12 u Veneciji išli smo sami uz pomoć mape i tako uštedeli 280. Prvo smo razgledali trg Svetog Marka i istoimenu prelepu crkvu za koju je karakteristično da je toranj zvonika odvojen od crkve. Nakon toga smo posetili čuveni most Rialto, jedini kameni most na sredini Velikog kanalu koji deli Veneciju na dva dela. Posetili smo takođe i čuvenu likovnu galeriju Akademija. U 14 30 smo brodićem krenuli ka Fuzini a u 15 15 konačno autobusom nazad kući za Novi Sad. Putovali smo preko Trsta i na granicu Slovenijom, Sežanu stigli u 17 30 i gde smo se zadržali 45 min. Na granicu Hrvatske smo stigli u 20 45, a u Zagrebu smo bili u 21 05. 16. dan - 17. avgust (nedelja) Na granicu sa Srbijom smo bili u 01 15 i pošto nije bilo gužve za pola sata smo je prešli tako da smo u Novi Sad stigli neplanirano ranu, ispred Instituta smo bili u 03 30 Novi Sad, 17.09.2003.godine Podnosilac izveštaja Jovan Crnobarac 6