Broj 52

Слични документи
Nacrt odluke

PowerPoint Presentation

Година XX Петак, 28. октобра годинe Број/Broj 81 Godina XX Petak, 28. oktobra/listopada godine ISSN српски језик ISSN

USTAVNI SUD REPUBLIKE HRVATSKE Broj: SuE-ZVjP-11/2017 Zagreb, 31. svibnja IZVOD IZ ZAPISNIKA 11. SJEDNICE PRVOG VIJEĆA ZA ODLUČIVANJE O USTAVNIM

Na osnovu člana 19. stav (1) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/0

Klasa: UP/I / /013 Urbroj: / Zagreb, 9. srpnja Agencija za zaštitu tržišnog natjecanja na temelju članka 31., člank

Broj: SuE-DVjP-12/2019 Zagreb, 4. lipnja Predsjednik Prvog vijeća za odlučivanje o ustavnim tužbama, gospodin sudac dr. sc. Branko Brkić saziva

Broj: Us-/2001

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА РЕПУБЛИКА СРПСКА ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Број: 15 0 У Увп Бања Лука, године Врховни суд Републике Српске

PowerPoint Presentation

Broj /Број: 01/a– 50 – 1 – 15 – 79 /10

P/ REPUBLIKA HRVATSKA HRVATSKA ENERGETSKA REGULATORNA AGENCIJA Ulica grada Vukovara Zagreb Ovo Rješenje postalo je pravomoćno dana U Za

Broj: Us-/2001

Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o pravu na pristup informacijama

dozvole

Pravilnik o uvjetima i načinu povrata plaćene trošarine na dizelsko gorivo za pogon strojeva za pripremu površina u razminiranju NN 1/20

Служба за рачуноводство и финансије Служба за техничке прописе Број: службено Датум: Процедура за принудну наплату накнада Београд, мај 20

PROVEDBENA UREDBA KOMISIJE (EU) 2017/ оd prosinca o utvrđivanju administrativnih i znanstvenih zahtjeva koji se od

ThoriumSoftware d.o.o. Izvrsni inženjeri koriste izvrstan alat! Mobile: +385 (0) Kontakt: Dario Ilija Rendulić

ZAKON o OPĆEM UPRAVNOM POSTUPKU PRVI DIO TEMELJNE ODREDBE Glava L OPĆE ODREDBE Predmet Zakona - Članak Upravna stvar - Članak Primjena Z

rjesenje_tempic_fa_1_9_11_SR

This watermark does not appear in the registered version - Na osnovi članka 22 Statuta Brčko distrikta Bosne i Hercegovi

Sluzbeni akt Izborne komisije BiH Novi

TA

Ažurirano 01. jul godine TARIFA REPUBLIĈKIH ADMINISTRATIVNIH TAKSI Vrsta podneska Tar.br. Iznos u din. Zahtevi: Napomena Za zahtev za davanje tu


Cekos In Ekspert Na osnovu člana 25. stav 1. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima, posebnim organi

BOSNA I HERCEGOVINA Brčko distrikt BiH SKUPŠTINA BRČKO DISTRIKTA BiH БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА Брчко дистрикт БиХ СКУПШТИНА БРЧКО ДИСТРИКТА БиХ Mladena Magl

nasl+sadr--turcic.indd

Broj: G-I-12/15 P R E S U D A Sud časti pri Hrvatskoj gospodarskoj komori u vijeću sastavljenom od Marijana Vugića, predsjednika vijeća, te Marije Dul

Klasa: UP/I /13-03/006 Urbroj: / Zagreb, 4. listopada Agencija za zaštitu tržišnog natjecanja na temelju članka 30. točke

Memorandum - Ravnatelj

Република Србија УПРАВНИ СУД 7 У 1753/ године Б е о г р а д У ИМЕ НАРОДА Управни суд, у већу састављеном од судија: Душанке Марјановић,

Proba

Proba

РЕПУБЛИКА СРБИЈА Дана: 18. јула године Државно правобранилаштво Министарство правде Број: ДП 590/2018 Број: / Високи савет судс

ЗАКОН О ИЗМЕНAMA ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ПРАВА НА СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ Члан 1. П Р Е Д Л О Г У Закону о заштити права на суђење у разумном року ( Службени

memo1

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА РЕПУБЛИКА СРПСКА ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Број:15 0 У Увп Бањалука, године Врховни суд Републике Српске

Уредба о условима, начину и поступку ослобођења од царинских и других дажбина на увоз опреме У Сл. гласнику РС број: 95 од године, објављ

Microsoft PowerPoint - DPD Brexit Vodiē_4 kljuēna koraka za kupce_Studeni 2018.pptx

Memorandum - Ravnatelj

PRIMJER KAMATA BUGARSKA Hrvatski porezni obveznik samostalno podnosi obrazac INO-DOH. On je na osnova ugovora o zajmu posudio sredstva bugarskom trgov

Република Србија УПРАВНИ СУД 9 У 11709/ године Б е о г р а д У ИМЕ НАРОДА Управни суд, у већу састављеном од судија: Душанке Марјановић,

Република Србија ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД Кзз 1093/ године Б е о г р а д У ИМЕ НАРОДА Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија

REPUBLIKA HRVATSKA DRŽAVNI URED ZA REVIZIJU Područni ured Zadar IZVJEŠĆE O OBAVLJENOJ PROVJERI PROVEDBE DANIH PREPORUKA ZA REVIZIJU UČINKOVITOSTI JAVN

Република Србија УПРАВНИ СУД ОДEЉЕЊЕ У КРАГУЈЕВЦУ I-21 Уж 47/12 Дана године Београд У ИМЕ НАРОДА Управни суд, у већу састављеном од судија:

Službeni Akt Sekretrijata IK BiH

Број: 01/ /18 Сарајево, ИЗВЈЕШТАЈ О РАДУ КОМИСИЈЕ ЗА СПОЉНУ ТРГОВИНУ И ЦАРИНЕ У ПЕРИОДУ ЈАНУАР ДЕЦЕМБАР ГОДИНЕ Сарајево,

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 1791/17, rješavajući apelaciju Zore Trninić, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bo

HRVATSKI SABOR

OPIS POSLOVA I PODACI O PLAĆI MINISTARSTVO FINANCIJA, POREZNA UPRAVA, PODRUČNI URED ZAGREB - Poreznik III za utvrđivanje poreza i doprinosa na dobit O

Република Србија ВИСОКИ САВЕТ СУДСТВА Број: / Дана: године Б е о г р а д Високи савет судства, у поступку преиспитивања

ODLUKA O TROŠKOVIMA U POSTUPCIMA ARBITRAŽE * I. OPĆE ODREDBE Članak 1. Ovom odlukom utvrđuju se pravila o troškovima u postupcima na koje se primjenju


Службени гласник РС бр. 14/2019 ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ ПРЕДМЕТ СТОЈКОВИЋ против СРБИЈЕ (Представка број 24899/15) ПРЕСУДА СТРАЗБУР 22. јануар године Ова

Na temelju članka 10/1 i 12/1, a u svezi čl

Microsoft Word - Pravilnik o registraciji

Верзија за штампу

POJAŠNJENJE PRIMJENE ZAKONA O POREZNOM SAVJETNIŠTVU

Godišnje izvješće

Sadržaj PREDGOVOR I DIO: TROŠKOVI PARNIČNOG POSTUPKA Osnovne karakteristike troškova parničnog postupka Pravna priroda zahtjev

Memorandum - Ravnatelj

Broj /Број: 01/a– 50 – 1 – 15 – 79 /10

Службени гласник РС, бр. 1/2017 ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ ПРЕДМЕТ ЈОВАНОВИЋ против СРБИЈЕ (Представке бр /13 и 21907/13) ПРЕСУДА СТРАЗБУР 19. јул годи

SUMMER DAYS KLASA: UP/I /19-01/381 URBROJ: Zagreb, 17. lipanj Na temelju članka 69. Zakona o igrama na sreću ("Narodne n

BOSNA I HERCEGOVINA БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА Brčko distrikt BiH Брчко дистрикт БиХ SKUPŠTINA СКУПШТИНА ZAKONODAVNO POVJERENSTVO ЗАКОНОДАВНА КОМИСИЈА ZAKONO

Microsoft Word - Rješenje Čačinci

Klasa: UP/I / /06

Memorandum - Ravnatelj

HRVATSKA KOMORA

HRVATSKI SABOR Klasa: /09-01/03 Urbroj: Zagreb, 24. kolovoza ZASTUPNICAMA I ZASTUPNICIMA HRVATSKOGA SABORA PREDSJEDNICAMA I PREDS

РЕПУБЛИКА СРПСКА ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СЛУЖБА ПРЕДСЈЕДНИКА Бана Милосављевића 4, Бања Лука, тел:051/ , факс: 051/ ,

REPUBLIKA HRVATSKA OSJEČKO-BARANJSKA ŽUPANIJA OPĆINA PETRIJEVCI KLASA: /16-01/_ URBROJ: 2185/ DOKUMENTACIJA ZA PRIKUPLJANJE PONUDA Rekons

Nacrt konačnog prijedloga zakona

Sadržaj Carinski instruktor 19 maj CARINSKO POSLOVANJE CARINSKI POSTUPCI KOMENTAR IZMENA I DOPUNA UREDBE O USLOVIMA I NAČINU PRIMENE MERA ZA ZAŠ

Na temelju članka 63. Statuta Grada Varaždina ( Službeni vjesnik Grada Varaždina, broj 5/09, 1/12, 2/13 i 4/14 pročišćeni tekst), Odluke o financiranj

Godišnje izvješće

broj 91

ISSN SLUŽBENE NOVINE GRADA BUZETA Buzet, 13. ožujka Broj: 2 Godina: XXII Izdavač: GRAD BUZET Uredništvo: Buzet, II. istarske bri

/ Агенција за борбу против корупције, поступајући у поступку који се води по службеној дужности против Милана Вишњића, декана Медиц

Broj: Us-/2001

P R A V I L N I K o medijskom predstavljanju političkih subjekata u razdoblju od dana raspisivanja izbora do dana odrţavanja izbora Sarajevo, travanj

UGOVORNI ORGAN

Broj: Us-/2001

Број: 05/ /14 Сарајево, године И З В Ј Е Ш Т А Ј о раду Независног одбора Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине као

Bosna i Hercegovina Бocна и Χерцеговина DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ДРЖАВНА РЕГУЛАТОРНА КОМИСИЈА ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU ЗА ЕЛЕКТРИЧНУ ЕНЕРГИЈУ LICENC

Службени гласник РС бр. 27/2019 ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ ПРЕДМЕТ НИКОЛИЋ против СРБИЈЕ (Представка број 41392/15) ПРЕСУДА СТРАЗБУР 19. март године Ова прес

Službeni Akt Sekretrijata IK BiH

PRIJEDLOG!!! Na temelju članka 35. Zakona o lokalnoj i područnoj (regionalnoj) samoupravi (»Narodne novine«broj 33/01, 60/01, 129/05, 109/07, 125/08,

KLASA: /14-04/843 URBROJ: Zagreb, Na temelju članka 27. Zakona o poljoprivrednom zemljištu (Narodne novine broj 39/13 i

РЕПУБЛИКА СРПСКА

Microsoft Word - FL-nadzor doc

Zadatak br.4 Poslovni subjekt dobitaš XY d.o.o. iz Zadra, Osječka 198, PDV identifikacijski broj HR za mjesec ožujak 2015.g. zabilježio je

Транскрипт:

Godina XVI Ponedjeljak, 9. srpnja/jula 2012. godine Broj/Број 52 Година XVI Понедјељак, 9. јула 2012. годинe ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik ISSN 1512-7486 - bosanski jezik URED ZA REVIZIJU INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE 594 Na temelju članka 16. stavak (7) Zakona o reviziji institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 12/06), glavni revizor izdaje PRIOPĆENJE O IZVRŠENOJ REVIZIJI ZA 2011. GODINU Ured za reviziju institucija Bosne i Hercegovine izvršio je reviziju za 2011. godinu i to sljedećih institucija: 1. Agencija za antidoping kontrolu BiH 2. Agencija za državnu službu BiH 3. Agencija za forenzička ispitivanja i vještačenja 4. Agencija za identifikacijske isprave, evidenciju i razmjenu podataka BiH 5. Agencija za javne nabave BiH 6. Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH 7. Agencija za nadzor nad tržištem BiH 8. Agencija za osiguranje u BiH 9. Agencija za policijsku potporu 10. Agencija za poštanski promet BiH 11. Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje BiH 12. Agencija za prevenciju korupcije i koordinaciju borbe protiv korupcije BiH 13. Agencija za rad i zapošljavanje BiH 14. Agencija za razvoj visokog obrazovanja i osiguranje kvalitete BiH 15. Agencija za sigurnost hrane u BiH 16. Agencija za statistiku BiH 17. Agencija za školovanje i stručno usavršavanje kadrova 18. Agencija za unaprjeđenje inozemnih investicija u BiH 19. Agencija za zaštitu osobnih podataka u BiH 20. Arhiv BiH 21. Centar za informiranje i priznavanje dokumenata iz područja visokog obrazovanja 22. Centar za uklanjanje mina u BiH 23. Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH 24. Direkcija za ekonomsko planiranje 25. Direkcija za europske integracije 26. Direkcija za koordiniranje policijskih tijela BiH 27. Državna agencija za istrage i zaštitu 28. Državna regulativna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost 29. Fond za povratak 30. Generalno tajništvo Vijeća ministara BiH 31. Granična policija BiH 32. Institucija ombudsmana za zaštitu potrošača u BiH 33. Institucija ombudsmana za ljudska prava BiH 34. Institut za akreditiranje BiH 35. Institut za intelektualno vlasništvo BiH 36. Institut za mjeriteljstvo BiH 37. Institut za nestale osobe BiH 38. Institut za standardizaciju BiH 39. Komisija za koncesije BiH 40. Konkurencijsko vijeće BiH 41. Memorijalni centar Srebrenica-Potočari Spomen obilježje i mezarje za žrtve genocida iz 1995. 42. Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH 43. Ministarstvo civilnih poslova BiH 44. Ministarstvo financija i trezora BiH 45. Ministarstvo komunikacija i prometa BiH 46. Ministarstvo obrane BiH 47. Ministarstvo pravde BiH

Broj 52 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. 48. Ministarstvo sigurnosti BiH 49. Ministarstvo vanjskih poslova BiH 50. Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH 51. Odbor državne službe za žalbe 52. Parlamentarna skupština BiH 53. Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika BiH 54. Pravobraniteljstvo BiH 55. Predsjedništvo BiH 56. Regulatorna agencija za komunikacije BiH 57. Služba za poslove sa strancima 58. Služba za zajedničke poslove institucija BiH 59. Središnja harmonizacijska jedinica MFT BiH 60. Središnje izborno povjerenstvo BiH 61. Sud BiH 62. Tužiteljstvo BiH 63. Uprava BiH za zaštitu zdravlja bilja 64. Uprava za neizravno oporezivanje BiH 65. Ured koordinatora za reformu javne uprave 66. Ured za razmatranje žalbi BiH 67. Ured za veterinarstvo BiH 68. Ured za zakonodavstvo Vijeća ministara BiH 69. Ustavni sud BiH 70. Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće BiH Pojedinačna izvješća objavljena su na web-stranici Ureda za reviziju institucija BiH www.revizija.gov.ba. Broj 01-05-16-1-514/12 3. srpnja 2012. godine Sarajevo Glavni revizor Milenko Šego, v. r. На основу члана 16. став (7) Закона о ревизији институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 12/06), генерални ревизор издаје САОПШТЕЊЕ О ИЗВРШЕНОЈ РЕВИЗИЈИ ЗА 2011. ГОДИНУ Канцеларија за ревизију институција Босне и Херцеговине извршила је ревизију за 2011. годину и то сљедећих институција: 1. Агенција за антидопинг контролу БиХ 2. Агенција за државну службу БиХ 3. Агенција за форензичка испитивања и вјештачења 4. Агенција за идентификационе документе, евиденцију и размјену података БиХ 5. Агенција за јавне набавке БиХ 6. Агенција за лијекове и медицинска средства БиХ 7. Агенција за надзор над тржиштем БиХ 8. Агенција за осигурање у БиХ 9. Агенција за полицијску подршку 10. Агенција за поштански саобраћај БиХ 11. Агенција за предшколско, основно и средње образовање БиХ 12. Агенција за превенцију корупције и координацију борбе против корупције БиХ 13. Агенција за рад и запошљавање БиХ 14. Агенција за развој високог образовања и осигурање квалитета БиХ 15. Агенција за безбједност хране у БиХ 16. Агенција за статистику БиХ 17. Агенција за школовање и стручно усавршавање кадрова 18. Агенција за унапрећење иностраних инвестиција у БиХ 19. Агенција за заштиту личних података у БиХ 20. Архив БиХ 21. Центар за информисање и признавање докумената из области високог образовања 22. Центар за уклањање мина у БиХ 23. Централна хармонизацијска јединица МФТ БиХ 24. Централна изборна комисија БиХ 25. Дирекција за цивилно ваздухопловство БиХ 26. Дирекција за економско планирање 27. Дирекција за европске интеграције 28. Дирекција за координацију полицијских тијела БиХ 29. Државна агенција за истраге и заштиту 30. Државна регулаторна агенција за радијациону и нуклеарну безбједност 31. Фонд за повратак 32. Генерални секретаријат Савјета министара БиХ 33. Гранична полиција БиХ 34. Институција омбудсмана за заштиту потрошача у БиХ 35. Институција омбудсмана за људска права БиХ 36. Институт за акредитовање БиХ 37. Институт за интелектуално власништво БиХ 38. Институт за метрологију БиХ 39. Институт за нестала лица БиХ 40. Институт за стандардизацију БиХ 41. Комисија за концесије БиХ 42. Комисија за очување националних споменика БиХ 43. Конкуренцијски савјет БиХ 44. Меморијални центар Сребреница-Поточари Спомен обиљежје и мезарје за жртве геноцида из 1995. 45. Министарство спољне трговине и економских односа БиХ 46. Министарство цивилних послова БиХ 47. Министарство финансија и трезора БиХ 48. Министарство комуникација и транспорта БиХ 49. Министарство одбране БиХ 50. Министарство правде БиХ 51. Министарство безбједности БиХ 52. Министарство иностраних послова БиХ 53. Министарство за људска права и избјеглице БиХ 54. Одбор државне службе за жалбе 55. Парламентарна скупштина БиХ 56. Правобранилаштво БиХ 57. Предсједништво БиХ 58. Регулаторна агенција за комуникације БиХ 59. Служба за послове са странцима 60. Служба за заједничке послове институција БиХ 61. Суд БиХ 62. Тужилаштво БиХ 63. Управа БиХ за заштиту здравља биља 64. Управа за индиректно опорезивање БиХ 65. Уред координатора за реформу јавне управе 66. Канцеларија за разматрање жалби БиХ 67. Канцеларија за ветеринарство БиХ 68. Уред за законодавство Савјета министара БиХ 69. Уставни суд БиХ 70. Високи судски и тужилачки савјет БиХ Појединачни извјештаји објављени су на webстраници Канцеларије за ревизију институција БиХ www.revizija.gov.ba. Број 01-05-16-1-514/12 3. јула 2012. године Сарајево Генерални ревизор Миленко Шего, с. р.

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 3 Na osnovu člana 16. stav (7) Zakona o reviziji institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 12/06), generalni revizor izdaje SAOPŠTENJE O IZVRŠENOJ REVIZIJI ZA 2011. GODINU Ured za reviziju institucija Bosne i Hercegovine izvršio je reviziju za 2011. godinu i to sljedećih institucija: 1. Agencija za antidoping kontrolu BiH 2. Agencija za državnu službu BiH 3. Agencija za forenzička ispitivanja i vještačenja 4. Agencija za identifikacione dokumente, evidenciju i razmjenu podataka BiH 5. Agencija za javne nabavke BiH 6. Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH 7. Agencija za nadzor nad tržištem BiH 8. Agencija za osiguranje u BiH 9. Agencija za policijsku podršku 10. Agencija za poštanski promet BiH 11. Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje BiH 12. Agencija za prevenciju korupcije i koordinaciju borbe protiv korupcije BiH 13. Agencija za rad i zapošljavanje BiH 14. Agencija za razvoj visokog obrazovanja i osiguranje kvaliteta BiH 15. Agencija za sigurnost hrane u BiH 16. Agencija za statistiku BiH 17. Agencija za školovanje i stručno usavršavanje kadrova 18. Agencija za unaprjeđenje stranih investicija u BiH 19. Agencija za zaštitu ličnih podataka u BiH 20. Arhiv BiH 21. Centar za informisanje i priznavanje dokumenata iz područja visokog obrazovanja 22. Centar za uklanjanje mina u BiH 23. Centralna harmonizacijska jedinica MFT BiH 24. Centralna izborna komisija BiH 25. Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH 26. Direkcija za ekonomsko planiranje 27. Direkcija za evropske integracije 28. Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH 29. Državna agencija za istrage i zaštitu 30. Državna regulatorna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost 31. Fond za povratak 32. Generalni sekretarijat Vijeća ministara BiH 33. Granična policija BiH 34. Institucija ombudsmana za zaštitu potrošača u BiH 35. Institucija ombudsmana za ljudska prava BiH 36. Institut za akreditiranje BiH 37. Institut za intelektualno vlasništvo BiH 38. Institut za mjeriteljstvo BiH 39. Institut za nestale osobe BiH 40. Institut za standardizaciju BiH 41. Komisija za koncesije BiH 42. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika BiH 43. Konkurencijsko vijeće BiH 44. Memorijalni centar Srebrenica-Potočari Spomen obilježje i mezarje za žrtve genocida iz 1995. 45. Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH 46. Ministarstvo civilnih poslova BiH 47. Ministarstvo finansija i trezora BiH 48. Ministarstvo komunikacija i prometa BiH 49. Ministarstvo odbrane BiH 50. Ministarstvo pravde BiH 51. Ministarstvo sigurnosti BiH 52. Ministarstvo vanjskih poslova BiH 53. Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH 54. Odbor državne službe za žalbe 55. Parlamentarna skupština BiH 56. Pravobranilaštvo BiH 57. Predsjedništvo BiH 58. Regulatorna agencija za komunikacije BiH 59. Služba za poslove sa strancima 60. Služba za zajedničke poslove institucija BiH 61. Sud BiH 62. Tužilaštvo BiH 63. Uprava BiH za zaštitu zdravlja bilja 64. Uprava za indirektno oporezivanje BiH 65. Ured koordinatora za reformu javne uprave 66. Ured za razmatranje žalbi BiH 67. Ured za veterinarstvo BiH 68. Ured za zakonodavstvo Vijeća ministara BiH 69. Ustavni sud BiH 70. Visoko sudsko i tužilačko vijeće BiH Pojedinačni izvještaji objavljeni su na web-stranici Ureda za reviziju institucija BiH www. revizija.gov.ba. Broj 01-05-16-1-514/12 3. jula 2012. godine Sarajevo (Sl-718/12-G) Generalni revizor Milenko Šego, s. r. USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 595 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 2726/09, rješavajući apelaciju "Meso Impexa" d.o.o. Kiseljak, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineje 1. i 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 18. travnja 2012. godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija "Meso Impexa" d.o.o. Kiseljak podnesena protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine označenih kao "Uvl", koje su donesene povodom apelantovog zahtjeva za preispitivanje sudske odluke i presuda Suda Bosne i Hercegovine označenih kao "U", kojima je odlučeno o apelantovim tužbama u upravnom sporu protiv rješenja Uprave za neizravno oporezivanje Bosne i Hercegovine, Banja Luka, koje su donesene u "carinskim postupcima" protiv apelanta i čiji su brojevi precizirani apelacijama, u vezi sa povredom prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, u vezi sa povredom prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda i prava na rad iz članka 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i

Broj 52 - Stranica 4 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. "Meso Impex" d.o.o. Kiseljak (u daljnjem tekstu: apelant) iz Kiseljaka, kojeg zastupa Ismet Hamzić, podnio je 28. kolovoza 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH), u predmetima "Uvl", koje su donesene u postupku povodom zahtjeva za preispitivanje odluke Suda BiH, a koje su točno navedene u apelaciji, te time predstavljaju sastavni dio ove odluke, kao i protiv presuda Suda BiH koje su donesene u upravnom sporu u predmetima "U", povodom apelantove tužbe protiv rješenja Uprave za indirektno/neizravno oporezivanje BiH, Banja Luka (u daljnjem tekstu: Uprava), u "carinskim postupcima" vođenim po službenoj dužnosti protiv apelanta (svi pobijani postupci točno navedeni u apelaciji). Predmetna apelacija je u Ustavnom sudu evidentirana pod brojem AP 2726/09. 2. Apelant je 5. studenoga 2009. godine Ustavnom sudu podnio novu apelaciju, evidentiranu pod brojem AP 3454/09, protiv presuda Suda BiH koje su donesene u novim "carinskim postupcima" protiv apelanta (precizirani u apelaciji). 3. Apelant je zatim 31. prosinca 2009. godine Ustavnom sudu podnio apelaciju broj AP 4177/09 protiv presuda Suda BiH, u novim postupcima u kojim su donesene odluke povodom apelantove tužbe u upravnom sporu i povodom apelantovog zahtjeva za preispitivanje sudskih odluka u carinskim predmetima (postupci točno precizirani u apelaciji). U tri apelacije apelant je pobio 120 presuda označenih kao "Uvl", čiji su brojevi precizirani u apelacijama, koje je Sud BiH donio povodom apelantovog zahtjeva za preispitivanje odluka Suda BiH, odnosno 173 presude označene kao "U", sa brojevima preciziranim u apelacijama, koje je Sud BiH donio rješavajući povodom apelantove tužbe izjavljene protiv rješenja Uprave u upravnoj stvari naplate carina. Apelant je dopunio apelaciju 26. listopada 2009. godine, a 26. lipnja 2011. godine dostavio je Ustavnom sudu urgenciju za hitno rješavanje predmeta. II. Postupak pred Ustavnim sudom 4. Ustavni sud je, sukladno članku 31. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, s obzirom na to da se radi o istom apelantu, kao i da sve apelacije proizlaze iz iste činjenične i pravne osnove, odlučio spojiti apelacije br. AP 2726/09, AP 3454/09 i AP 4177/09, voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 2726/09. 5. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Uprave zatraženo je 5. veljače 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju. 6. Sud BiH i Uprava su dostavili odgovore na apelacije 15. i 22. veljače 2010. godine. 7. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 5. ožujka 2010. godine. III. Činjenično stanje 8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 9. Apelant je poduzeće koje se bavi preradom mesnih proizvoda, odnosno uvozom mesa i njegovom preradom u gotove proizvode. 10. Apelant je 18. lipnja 2001. godine poslao dopis Carinskoj upravi Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Carinska uprava FBiH) kojim je zatražio informaciju o tome je li dopušten smještaj žive stoke u slobodnu carinsku zonu, mogu li se dobiveni proizvodi nakon izvršene prerade obrade, sada iz drugog broja carinske tarife, vratiti i ponovno smjestiti u carinsku zonu, te mogu li se ohlađene goveđe četvrti izvoziti iz slobodne zone radi dobivanja konfekcionirane robe koja bi se vraćala u slobodnu zonu i koja bi se izvozila ili prodavala na tržištu Federacije, kao i na koji proizvod se, ukoliko se roba pušta u slobodni promet iz slobodne zone na tržište BiH, plaćaju carina i ostale pristojbe. 11. Carinska uprava FBiH je odgovorila apelantu aktom broj 6569/1 od 9. srpnja 2001. godine. U odgovoru je navedeno da je dopušten uvoz i smještaj žive stoke u slobodnu zonu ukoliko su ispunjeni svi uvjeti propisani Zakonom o carinskoj politici, a u vezi sa zdravstvenom ispravnošću stoke. Stoka i meso koji su uvezeni mogu se privremeno izvesti iz slobodne zone radi obrade prerade, te se u svakom slučaju mora dobiti odobrenje za izvoz radi unutarnje obrade (šifra JCI IM-2), a kada se roba vrati u slobodnu zonu nakon unutarnje obrade, u slučaju ponovnog izvoza ili carinjenja radi stavljanja u slobodan promet na tržište BiH, roba se svrstava prema stvarnom stanju robe pri povratu u slobodnu zonu, uz naplatu svih dažbina koje su predviđene za tu robu, dok carinsku osnovicu predstavlja transakcijska vrijednost robe u trenutku stavljanja u slobodnu zonu. 12. Apelant je naveo da je (od početka 2001. do polovine 2003. godine) sa svom potrebnom dokumentacijom i po zakonu propisanim uvjetima smjestio uvezenu robu (goveda za klanje) u Slobodnu zonu Kiseljak i da je Carinarnici Novi Travnik, Carinska ispostava Kiseljak, podnio zahtjev za unutarnju obradu. Nakon dobivanja odobrenja i iznošenja robe po JCI IM 2 te procedure, apelant je otpremnicom vratio robu u slobodnu zonu, nakon čega je obrađena roba po JCI (nakon što je carinska ispostava ocijenila postupak i primijenila normative i nakon što je apelant platio carinu) puštena u slobodan promet. 13. Apelant u apelaciji navodi da nakon što su Carinska uprava, a zatim i Uprava za neizravno oporezivanje izmijenile podatke za carinjenje, te je apelantu retroaktivno nametnuta velika novčana suma za plaćanje, Carinarnica Novi Travnik se u dopisu od 7. veljače 2003. godine očitovala na apelantov slučaj na način da je navedeno da su odobravali puštanje robe iz slobodne zone putem šifre IM 2, te rješenja koje se donosilo u skraćenom postupku. Dalje je navedeno da ranije ni domaći organi ni CAFAO nisu imali primjedbe na ovakav postupak. Osim toga, u vrijeme kada su apelantu izdali odobrenje za privremeni iznos, provedbeni propisi nisu bili doneseni, a ako su i postojali, proizvodili su dvostruka tumačenja. Prema njihovom mišljenju, možda se donošenje rješenja (koja su donesena u skraćenom postupku) može smatrati pogreškom, ali to ne utječe na plaćene dažbine. 14. Iz dokumentacije koja je dostavljena Ustavnom sudu proizlazi da su prvostupanjska rješenja (koja su prethodila rješenjima koje apelant pobija apelacijom, zbog toga što su poništena odlukom Suda BiH u upravnom sporu), kojim su izmijenjeni podaci i apelantu nametnute nove obveze, donesena u tijeku 2004. godine. 15. Uprava za indirektno/neizravno oporezivanje, Regionalni centar Sarajevo, donijela je rješenja kojim su promijenjeni podaci za robu uvoznika-apelanta i usklađeni sa podacima iz prijave za smještaj robe u Slobodnu zonu Kiseljak tako što se brišu dotadašnja naimenovanja i formira jedno naimenovanje i obvezuje apelant da na ime manje plaćene carine i drugih pristojbi plati iznos utvrđen rješenjima. 16. U obrazloženju rješenja navedeno je da je nakon održane usmene rasprave, u ponovnom postupku, Uprava utvrdila da je carinski obveznik-apelant smjestio u slobodnu

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 5 zonu juneće meso (točno izraženo u kilogramima za svaki pojedinačni slučaj), ukupne vrijednosti utvrđene u svakom konkretnom slučaju. Rješenjem koje je u skraćenom postupku donio CI Kiseljak apelantu je odobreno privremeno izvoženje iz slobodne zone mesa radi daljnje prerade, sa rokom povrata od 15 dana. Dalje je utvrđeno da je apelant prijavio robu za carinski uvoz po JCI IM 2, razvrstanu u naimenovanja. Uprava je zaključila da je apelant pustio u slobodan promet istu robu (pogrešno navodeći da se radi o smrznutom mesu sa kostima), kojom prilikom je obračunata carina na meso bez kostiju u manjem iznosu, jer nedostaje količina koja se odnosi na kosti. 17. Uprava je zaključila da je roba smještena u slobodnu zonu (juneće meso sa kostima), za robu je dobiveno rješenje za privremeno iznošenje iz slobodne zone (juneće meso sa kostima), roba je prijavljena za privremeni uvoz na carinsko područje BiH (juneće meso sa kostima), a ocarinjeno je juneće meso bez kostiju. Dakle, roba je vraćena u slobodnu zonu po otpremnici kao goveđe meso bez kostiju u manjem količinskom iznosu, te su za tu manju količinu obračunate carine. 18. Uprava je ukazala na to da je sporno pitanje je li apelant imao validno odobrenje za iznošenje robe i može li se roba zadužena prema proceduri unutarnje obrade pustiti na tržište BiH po stopi obrađenog proizvoda, jer nije došlo do izvoza. 19. Uprava se pozvala na odredbe članka 154. stavak 4. točke (a) i (c) Zakona o carinskoj politici ("Službeni glasnik BiH" br. 21/98 i 10/02). Uprava je navela da apelant nije imao odobrenje za proceduru unutarnje obrade. S tim u vezi, Uprava je navela da carinska roba koja je smještena u slobodnoj zoni, za vrijeme dok je u slobodnoj zoni, može biti podvrgnuta proceduri unutarnje obrade prema uvjetima propisanim tom procedurom, sukladno članku 154. stavak 4. točka (c), a člankom 157. istog zakona propisan je način postupanja sa robom koja napušta slobodnu zonu. Uprava je navela da u konkretnom slučaju nisu poštovani uvjeti regulirani čl. od 122. do 131. Zakona o carinskoj politici BiH. 20. Dalje, Uprava je navela da je postupak okončan na temelju netočnih podataka jer je u slobodnu zonu smještena roba, juneće meso sa kostima, bruto težine točno navedene u svakom pojedinačnom rješenju, zatim da je dopušteno privremeno iznošenje iz slobodne zone te robe, deklaracijom JCI IM 2 prijavljen je privremeni uvoz na carinsko područje BiH, robe svrstane u naimenovanja ukupne mase točno navedene (ista količina), po JCI IM (obrascu) navedeno je da je ocarinjeno meso iste količine, a stvarno je ocarinjeno meso manje količine (meso bez kostiju). Netočan podatak je i u JCI IM 1 o vrsti koja se konačno carini. Na taj način, prema mišljenju Uprave, netočno je razdužena smještajna JCI navedena u polju 40 JCI IM 2, kao što je i daljnji tijek postupka nepravilan jer se računom otpremnicom vrši povrat robe u slobodnu zonu, a takva procedura nije propisana niti jednom odredbom zakona. Dakle, prema mišljenju Uprave, netočno je prijavljena roba koja se carini, jer nije ocarinjena roba koja je uvezena u slobodnu zonu. Također, Uprava je navela da roba koja se uvozi prema proceduri unutarnje obrade predstavlja polugotov proizvod, sirovine, repromaterijal i gotove dijelove koji se upotrebljavaju u proizvodnji kompenzirajućih proizvoda koji će se izvesti. Dakle, kod unutarnje obrade uvezeni materijal se nakon obrade izveze, a što se u konkretnom slučaju nije desilo, pa apelant nema pravo na pozivanje na odredbe o unutarnjoj obradi, niti se roba koja je ocarinjena prema JCI IM 1 može smatrati kompenzirajućim proizvodom. Uprava je navela da je to potvrđeno i apelantovom izjavom u postupku, koji je naveo da je roba puštena u promet u BiH. Uprava je zaključila da su sve djelatnosti koje je apelant poduzimao imale za cilj plaćanje uvoznih dažbina na manju količinu uvezenog mesa, odnosno plaćanje manjeg iznosa od onog koji je propisan zakonom. 21. Uprava je navela da apelantovi navodi da je u cijelosti postupao sukladno aktu Carinske uprave FBiH nisu točni jer apelant kao carinski obveznik nije postupio prema navedenom aktu, sukladno članku 154. točka 4. stavak (c) Zakona o carinskoj politici BiH. 22. Iz utvrđenog činjeničnog stanja Uprava je zaključila da se u konkretnom slučaju nije radilo o postupku unutarnje obrade nego o proceduri stavljanja robe u slobodan promet, kako je određeno člankom 154. stavak 4. točka (a) Zakona o carinskoj politici BiH, te je apelant dao netočne podatke da se pušta u promet smrznuto meso u određenoj količini, iako je ocarinjena manja količina mesa (meso bez kostiju). Uprava je navela da je ispravno da bude puštena u promet roba smještena u slobodnu zonu, meso sa kostima. Prema mišljenju Uprave, carinski dug je nastao shodno članku 180. st. 1. i 3. Zakona o carinskoj politici BiH, neispunjenjem jedne od obveza koje nastaju u vezi sa robom za koju je odobrena procedura kojoj je podvrgnuta, a dužnik je osoba koja je dužna postupiti sukladno uvjetima koji reguliraju podvrgavanje robe odobrenoj proceduri. 23. Apelant je protiv rješenja Uprave izjavio žalbu. 24. Uprava za neizravno oporezivanje Banja Luka donijela je rješenje kojim je odbila apelantove žalbe izjavljene protiv prvostupanjskih rješenja. 25. Drugostupanjski organ je najprije utvrdio nadležnost prvostupanjskog organa da donese rješenje, te konstatirao da je postupak vođen prema uputama suda (jer se radi o ponovnom postupku koji je vođen pred prvostupanjskim organom, nakon ukidanja ranijih rješenja odlukom Suda BiH), sukladno procesnim pravilima. 26. U obrazloženju drugostupanjskog rješenja navedene su činjenice utvrđene u prvostupanjskom postupku, te da je sporno je li roba, nakon što je smještena u slobodnu zonu, podvrgnuta proceduri unutarnje obrade, o čemu ovisi je li mogla biti puštena u slobodan promet, odnosno ocarinjena kao kompenzirajući proizvod koji nastaje u proceduri unutarnje obrade. 27. S tim u vezi, drugostupanjski organ je naveo što znači "slobodna zona", te se pozvao na odredbe članka 154. stavak 4. Zakona o carinskoj politici BiH u vezi sa postupanjem sa robom koja se nalazi u slobodnoj zoni. Dalje, drugostupanjski organ je naveo da je odredbama čl. od 122. do 134. Zakona o carinskoj politici BiH propisana procedura unutarnje obrade. 28. Drugostupanjski organ je naveo da je "procedura unutarnje obrade" procedura sa ekonomskim učinkom kojom se daju povlastice robi koja se uvozi radi obrade i ponovnog izvoza u obliku kompenzirajućih proizvoda, s tim da je korištenje ove procedure povezano sa prethodnim dobivanjem odobrenja, sukladno proceduri koja je propisana Zakonom o carinskoj politici BiH. Drugostupanjski organ se pozvao na odredbe čl. od 122. do 134, te članak 124. u vezi sa čl. 103. i 105. Zakona o carinskoj politici BiH. 29. Dalje, drugostupanjski organ je iz spisa predmeta ustanovio da je apelant istoga dana kada je roba smještena u slobodnu zonu podnio zahtjev za privremeno iznošenje robe radi oplemenjivanja na temelju članka 9. Carinskog zakona Federacije BiH ("Službene novine Federacije BiH" br. 2/95, 9/96 i 25/97) i Odluke o posebnim mjerama carinskog nadzora u slobodnim zonama ("Službene novine Federacije BiH" broj 1/98). Apelant je od CI Kiseljak, Carinski referat za poslove zone, dobio rješenje (u skraćenom postupku) kojim mu je odobreno privremeno iznošenje na temelju kojeg je apelant podnio prijavu za proceduru privremenog uvoza robe IM 2 iz slobodne zone u BiH (juneće meso sa kostima svrstano u

Broj 52 - Stranica 6 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. naimenovanja), te je roba sa otpremnicom vraćena u slobodnu zonu. 30. Slijedom navedenog, prema mišljenju drugostupanjskog organa, nesporno je da apelant nije na temelju članka 124. Zakona o carinskoj politici BiH podnio zahtjev za unutarnju obradu jer se apelant pozvao na članak 9. Carinskog zakona Federacije BiH koji je u suprotnosti sa odredbama Zakona o carinskoj politici BiH i kao takav se smatra nevažećim. Osim toga, drugostupanjski organ je naveo da rješenje kojim se odobrava iznošenje robe iz carinske zone radi oplemenjivanja nije doneseno sukladno procesnim pravilima, niti ga je donio nadležni organ. Također, drugostupanjski organ je naveo da niti jednom odredbom nije predviđena mogućnost vraćanja robe u slobodnu zonu otpremnicom, kako je apelant to učinio. Dakle, imajući u vidu utvrđene činjenice, drugostupanjski organ je zaključio da apelantova predmetna roba nije bila podvrgnuta proceduri unutarnje obrade prema uvjetima preciziranim tom procedurom, sukladno važećim propisima, niti su poštovane uvozno-izvozne radnje za proceduru unutarnje obrade. 31. Prema mišljenju drugostupanjskog organa, nakon nezakonito provedenih uvozno-izvoznih radnji, apelant je podnio JCM IM 1, odnosno ocarinio i pustio u promet drugu vrstu robe obrađeno meso, a ne robu koja je smještena u slobodnu zonu. Prema mišljenju drugostupanjskog organa, smještena roba nije prošla uobičajenu proceduru i nisu poštovane odredbe čl. 119. i 158. Zakona o carinskoj politici BiH, odnosno nisu se primijenile odredbe čl. od 97. do 101. istog zakona. Drugostupanjski organ je zaključio da se i kod robe koja se smješta u slobodnu zonu prilikom stavljanja u promet obračun i naplata propisanih uvoznih dažbina vrše kao da je uvezena u carinsko područje BiH bez prethodnog smještanja u slobodnu zonu. 32. Dakle, drugostupanjski organ je naveo da je apelant postupao suprotno materijalnim propisima, te je pravilno protiv njega pokrenut postupak naknadne naplate. Drugostupanjski organ je utvrdio da je postupak naknadne naplate reguliran čl. 96. i 180. Zakona o carinskoj politici BiH a koji se vodi po službenoj dužnosti ili po zahtjevu stranke. S obzirom na to da se u carinskom postupku donose odluke koje utječu na državni proračun, omogućena je kontrola obračuna. Zbog navedenog, drugostupanjski organ nije smatrao utemeljenim žalbeni navod da je carinski organ izvršio pregled robe pri carinjenju, te da nije moguće mijenjati podatke iz prijave. Drugostupanjski organ je naveo da je roba bila obrađena, ali zbog nezakonitog iznošenja robe radi obrade ona se nije mogla ocariniti kao kompenzirajući proizvod. Osim toga, apelantovi navodi da se protiv osoba koje su carinile robu vodi kazneni postupak, prema mišljenju drugostupanjskog organa, nisu od utjecaja na rješavanje ove upravne stvari, sukladno članku 83. Zakona o carinskoj politici. 33. Dakle, drugostupanjski organ je zaključio da je apelant u znatnom dijelu izbjegao plaćanje posebne pristojbe za određene vrste proizvoda (žive životinje i meso) koja se plaća u fiksnom iznosu po jedinici mjere za 1 kg. Slijedom navedenog, drugostupanjski organ je naveo da je pravilno prvostupanjski organ, uz primjenu članka 154. stavak 4. točka (a) u vezi sa člankom 97. Zakona o carinskoj politici, te sukladno članku 96. stavak 3. i članku 180. istog zakona, izvršio izmjenu podataka u prijavi za puštanje robe u slobodan promet (JCI IM 1) i usklađivanje sa podacima iskazanim u nadzorničkoj prijavi (JCI). Shodno navedenom, drugostupanjski organ je naveo da se netočni podaci u prijavi po kojoj je roba puštena u slobodan promet ogledaju u pogledu pošiljatelja robe, naimenovanja, količine, iznosa carine i posebne pristojbe, bruto težine i drugih podataka koji su navedeni u pobijanom rješenju, a koje je drugostupanjski organ u cijelosti prihvatio. Drugostupanjski organ je naveo da primjena jedinstvenih propisa ima za cilj zaštitu, a da je korištenje Slobodne zone Kiseljak imalo za cilj izbjegavanje plaćanja posebnih pristojbi. 34. Drugostupanjski organ je naveo da ne prihvaća prigovor zastare koji je istakao apelant i to ni primjenom Zakona o carinskoj politici BiH, a ni zbog činjenice da je sukladno carinskom dugu koji je nastao pokrenut kazneni postupak. 35. Protiv drugostupanjskih rješenja Uprave apelant je pokrenuo upravne sporove tužbama podnesenim Sudu BiH. 36. Sud BiH je povodom svih postupaka donio odluke "U" kojim su tužbe odbijene. 37. U obrazloženju svih presuda Sud BiH je naveo da je ispitao zakonitost pobijanih rješenja. Sud BiH je naveo da je na temelju pravilno utvrđenog činjeničnog stanja u postupku pravilno primijenjeno materijalno pravo kada je apelant obvezan na dodatno plaćanje carine. S tim u vezi, Sud BiH je naveo da su upravni organi pravilno zaključili da su carine i carinske tarife pogrešno utvrđene, tj. na temelju netočnih podataka navedenih u prijavi. Naime, apelant je u slobodnu zonu uvezao goveda za klanje koje je izveo iz slobodne zone. Međutim, Sud BiH je zaključio da apelant nije vratio u slobodnu zonu robu bikove za klanje (robu koju je unio) već prerađevine od navedene robe, a za što je, prema apelantovom mišljenju, bio ovlašten. Sud BiH je naveo da ovakav apelantov stav nije pravilan jer apelant nije od nadležnih organa dobio odobrenje za unutarnju obradu robe. Sud BiH je naveo da se ovo odobrenje izdaje samo kada je roba namijenjena daljnjem izvozu robe iz BiH u obliku kompenzirajućih proizvoda ili kada je stavljena u slobodan promet uz povrat ili odustajanje od naplate uvoznih carina koje se naplaćuju na tu robu ukoliko se izvozi iz carinskog područja BiH u obliku kompenzirajućih proizvoda. Sukladno navedenome, prema mišljenju Suda BiH, apelantu nije izdano odobrenje za unutarnju obradu robe unesene u slobodnu zonu, tj. nije mu odobrena procedura unutarnje obrade robe u slobodnoj zoni, sukladno članku 154. stavak 4. točke (c) i (d) Zakona o carinskoj politici BiH, nego mu je izdano odobrenje sukladno članku 154. stavak 4. točka (e) navedenog zakona. Sud BiH je naveo da je apelantu dopušten privremeni uvoz robe radi oplemenjivanja i ponovno vraćanje iste robe u slobodnu zonu, ali apelant je vratio u slobodnu zonu kompenzirajuće proizvode. Nakon toga, apelant je podnio carinsku deklaraciju u kojoj je naveo da u BiH uvozi navedene proizvode od mesa, pa je sačinjena JCI prema kojoj su carinske i druge dažbine određene prema vrijednosti mesnih proizvoda navedenih u prijavi i carinskoj deklaraciji. Zbog navedenog je, prema ocjeni Suda BiH, apelant dužan platiti carinu sukladno članku 154. u vezi sa člankom 158. Zakona o carinskoj politici BiH, prema vrsti i vrijednosti robe koju je ona imala u momentu unošenja u slobodnu zonu. Sud BiH je naveo da, sukladno članku 159. Zakona o carinama, roba unesena u slobodnu zonu može se staviti u slobodan promet na područje BiH samo u obliku i vrijednostima koje je imala u momentu unošenja u slobodnu zonu. Dalje, Sud BiH je naveo da apelant nije imao odobrenje za obradu robe pa su carinski organi pravilno odlučili da je apelant dužan platiti carinu prema vrsti i količini, obliku i vrijednosti robe koju je imala u momentu unošenja robe u carinsku zonu, jer u tom momentu nastaje carinski dug za robu unesenu u slobodnu zonu i uvezenu iz slobodne zone na teritorij BiH. 38. Sud BiH je odbio kao neutemeljen apelantov prigovor koji se odnosi na nepotpuno i nepravilno utvrđeno činjenično stanje. Sud BiH je, također, odbio kao neutemeljen apelantov prigovor da je protekao rok propisan člankom 194. stavak 3. Zakona o carinskoj politici, zbog čega carinski organi ne mogu od njega potraživati carinu i carinske dažbine. S tim u vezi, Sud

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 7 BiH je istakao da se radi o roku u kojem carinski organi mogu potraživati carinski dug, a računa se od dana nastanka duga do obavještenja dužnika o carini i carinskim dažbinama. U apelantovom slučaju, Sud BiH je utvrdio da je apelant o carini i carinskom dugu obaviješten kada su mu uručena prvostupanjska rješenja iz 2004. godine za robu puštenu u slobodan promet u tijeku 2001, 2002. i 2003. godine. Okolnost da su rješenja iz 2004. godine (prvostupanjsko, a zatim drugostupanjsko) ukinuta u upravnom sporu, prema mišljenju Suda BiH, nije od utjecaja jer je apelant o dugu obaviješten rješenjima iz 2004. godine, pa nije protekao rok propisan člankom 194. stavak 3. Zakona o carinskoj politici. 39. U određenim postupcima koji su pobijani ovom apelacijom apelant je podnio zahtjeve za preispitivanje "U" odluka Suda BiH. 40. Odlučujući o apelantovim zahtjevima, Sud BiH je donio presude "Uvl" kojim je zahtjeve odbio. 41. U obrazloženju presuda Sud BiH je naveo da je zaključio da je Vijeće za upravne sporove u pobijanoj presudi (presude "U") pravilno i potpuno utvrdilo da se pobijano drugostupanjsko rješenje temelji na pravilnoj primjeni materijalnog prava i pravila postupka, zbog čega je odbio tužbene prigovore. Što se tiče apelantovih prigovora istaknutih u zahtjevu o ponovnom vođenju postupka pred prvostupanjskim organom (nakon ukidanja ranijih rješenja), Sud BiH je naveo da je u ponovljenom postupku nakon izvršene reorganizacije prvostupanjski organ postao Regionalni centar Sarajevo, koji je proveo radnje i otklonio nedostatke na koje je ukazao sud kada je ukinuo ranija nižestupanjska rješenja. S tim u vezi, promijenjeni su podaci koji se odnose na apelantovu robu ocarinjenu prema JCI, na temelju čega je apelant obvezan na uplatu razlike manje plaćene carine. 42. Sud BiH je naveo da je Vijeće za upravne sporove u pobijanoj presudi pravilno utvrdilo da je apelant konačnom odlikom obvezan na plaćanje određenog iznosa na ime carine i carinskih dažbina. Sud BiH je naveo da je postupak proveden po službenoj dužnosti na temelju ovlasti iz članka 96. Zakona o carinskoj politici BiH, prema kojem entiteti mogu na svoju inicijativu ili na zahtjev deklaranta dopuniti i promijeniti prijavu nakon stavljanja robe u promet. Navedeno je da su, u svrhu provjere točnosti podataka navedenih u prijavi, carinski organi ovlašteni vršiti i naknadnu kontrolu, te ako utvrde da su odredbe koje reguliraju određenu carinsku proceduru primijenjene na temelju netočnih ili nepotpunih podataka, nadležni organi poduzimaju mjere neophodne za reguliranje nastale situacije, uzimajući u obzir nove podatke koji su im dostavljeni. Te mjere su svedene na naknadne obračune i naplaćivanje manje plaćene carine i carinskih dažbina, što je skraćenost carinskog postupka, ali je sukladno navedenoj zakonskoj odredbi (članak 96. Zakona o carinskoj politici). 43. Sud BiH je naveo da vođenje kaznenog postupka zbog zlouporabe pogodnosti slobodne zone, a što je apelant isticao, nema utjecaja na ishod upravnog postupka. Dalje, Sud BiH se pozvao na članak 83. Zakona o carinskoj politici BiH kojim je regulirano da bez odstupanja od moguće primjene kaznenih odredaba podnošenje prijava carinarnici koje je potpisao deklarant čini carinskog obveznika odgovornim za točnost podataka navedenih u prijavi, vjerodostojnost dokumenata i postupanje sukladno obvezama koje se odnose na ulazak određene robe koja podliježe carinskoj proceduri. Obveznost carinskih organa da postupaju po službenoj dužnosti, prema mišljenju Suda BiH, ima za cilj da se navedeni propisi primjenjuju jedinstveno na cijelom području BiH, s ciljem zaštite gospodarstva BiH, jer bi izbjegavanje plaćanja carine i posebne pristojbe na određene proizvode ugrozilo navedene ciljeve ekonomske politike. 44. Sud BiH je ocijenio kao krajnje proizvoljne, neargumentirane i nedokazane apelantove navode da radnje suca u Vijeću za upravne sporove prilikom donošenja pobijanih presuda nisu posljedica neznanja već namjernog kršenja zakona. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 45. Apelant u apelacijama ističe da su mu pobijanim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i pravo na rad iz članka 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt). Vezano za dopustivost apelacija, apelant u apelacijama navodi da su apelacije dopustive bez obzira na to je li podnesen zahtjev za preispitivanje presude ili ne. 46. Apelant navodi da bi u vezi sa pravom na pravično suđenje Ustavni sud trebao postupiti kao u Odluci broj AP 315/03 od 21. siječnja 2004. godine, te da se, u biti, radi o identičnom predmetu, odnosno o navodno danim apelantovim netočnim podacima i pogrešnoj primjeni materijalnog prava i članka 96. Zakona o carinskoj politici BiH. Dalje, apelant smatra da su apelacije dopustive u vezi sa pravom na imovinu. S tim u vezi, apelant se poziva na praksu Europskog suda, kao i na odluke br. U 27/01 od 28. rujna 2001. godine i AP 643/03 od 29. rujna 2004. godine, u kojima je pravo na imovinu meritorno ispitano. Također, apelant smatra da je dopustiv i članak 6. Međunarodnog pakta bez obzira na to poziva li se ili ne poziva na diskriminaciju. 47. U vezi sa meritumom, apelant smatra da je povrijeđeno pravo na pravično suđenje jer mu je retroaktivno nametnuto plaćanje carina. Osim toga, apelant smatra da su obrazloženja paušalna, bez konkretnog razloga o kojim se netočnim podacima iz carinskih deklaracija radi, kao i da je proizvoljna primjena materijalnog prava, odnosno da su određene odredbe (koje su primijenjene) preširoko tumačene. Apelant ističe da on ne može biti odgovoran za postupanje organa, odnosno za činjenicu da je određeno rješenje izdao nenadležni organ na temelju federalnog zakona. Apelant naglašava da su nadležni organi bili upoznati sa svakim postupkom carinjenja. Također, apelant ističe da se nakon unutarnje obrade u slobodnu zonu ne mogu vratiti goveda. Apelant smatra da se ovakvim postupanjem narušava načelo pravne sigurnosti i vladavine prava. U vezi sa pravom na imovinu, apelant smatra da je došlo do miješanja, pozivanjem na članak 96. stavak 3. Zakona o carinskoj politici BiH. Međutim, u konkretnom slučaju, prema apelantovom mišljenju, radi se o zakonu čija je primjena proizvoljna i izaziva prekomjeran teret za apelanta. S tim u vezi, apelant smatra da odredbe zakona nisu jasne, te da ova odredba daje mogućnost retroaktivne kontrole, što je u suprotnosti sa načelima pravne države. Osim toga, novim obvezama koje su nametnute apelantu uništen je jedan pravni subjekt. Zbog toga, apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na imovinu. 48. Povredu prava na rad apelant vidi u samoj činjenici da mu je onemogućeno poslovanje, kao i da je diskriminiran u odnosu na druge gospodarske subjekte koji obavljaju svoju djelatnost prema istom načelu (apelant navodi primjer ASA PVC). 49. U prilog svim svojim navodima apelant je dostavio i nalaz stalnog sudskog vještaka.

Broj 52 - Stranica 8 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. b) Odgovor na apelaciju 50. U odgovoru na apelaciju Sud BiH je naveo da je poštovao apelantovo pravo u vezi sa pravom na pravično suđenje, jer je odluka donesena u pravičnom postupku, sukladno zakonu i pred neovisnim sudom. U odnosu na pravo na imovinu, Sud BiH je naveo da se apelant žali na izgubljenu dobit, a članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju štiti samo postojeću imovinu. U vezi sa člankom 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Sud BiH je naveo da u postupku koji apelant pobija nije bilo odobrenja za rad ili u vezi sa radom. Sud BiH je naveo da nije jasno zašto apelant ističe povredu prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine jer je odluka donesena sukladno procesnom i materijalnom zakonu, uz poštivanje garancija iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije i bez primjene retroaktivnosti. 51. Uprava je u odgovoru na apelaciju navela da je, prije svega, istakla prigovor da apelacije nisu podnesene u roku (pogotovo u predmetima gdje je podnesen zahtjev za preispitivanje odluke). Dalje, u vezi sa povredom prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, Uprava je navela da se ne radi o propisu sa retroaktivnim djelovanjem, već o naknadnoj kontroli prijava, a što je propisano člankom 96. Zakona o carinskoj politici. Uprava je navela da je ova mogućnost zakonom predviđena jer prilikom puštanja bilo koje robe u slobodan promet nije moguće uvijek provjeriti sve podatke, odnosno činjenice o kojima ovisi pravilnost postupka, pa je carinskim organima dana mogućnost da obave naknadnu kontrolu postupka. Uprava je istakla da je apelantov navod o povredi prava na pravično suđenje očito neutemeljen, jer je postupak proveden sukladno zakonu, pa činjenica da je apelant nezadovoljan odlukom ne znači da je povrijeđeno ovo pravo. Što se tiče povrede prava na imovinu, Uprava je istakla da se radi o obvezama prema državi, koje spadaju u oblast javnog prava, pa je i ovaj dio očito neutemeljen. U vezi sa apelantovim navodom da mu je povrijeđen članak 6. Međunarodnog pakta, Uprava je istakla da se ne radi o tendenciji carinskih organa "da unište apelanta" (kako apelant ističe), nego o isključivoj namjeri carinskih organa da zaštite državni proračun, odnosno da spriječe uvoznike da zlouporabljuju carinske procedure. V. Relevantni propisi 52. Zakon o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 21/98, 34/00 i 10/02) u relevantnom dijelu glasi: Članak 13. stavak 1. 1. Entiteti mogu, sukladno uvjetima navedenim u propisima koji su na snazi, obavljati sve kontrole za koje smatraju da su neophodne da bi osigurali da se carinski propisi pravilno primjenjuju. Članak 14. 1. U svrhu primjene carinskih propisa, svaka osoba koja je izravno ili posredno uključena u radnje vezane za trgovinu robom dostavlja Entitetima, na bilo koji način, sva potrebna dokumenta i podatke i na njihov zahtjev pruža svu potrebnu pomoć u bilo kojem propisanom vremenskom roku. Članak 16. stavak 1. 1. Zainteresirane osobe su dužne da u svrhu obavljanja kontrole od strane Entiteta, bez obzira na način, čuvaju dokumenta navedena u članku 14. ovoga zakona najmanje pet kalendarskih godina. Taj period teče od kraja one godine kada je zaprimljena carinska prijava za carinski postupak. C. Pregled prijava nakon carinjenja Članak 96. 1. Entiteti mogu, na svoju inicijativu ili na zahtjev deklaranta, dopuniti i promijeniti prijavu nakon stavljanja robe u promet. 2. Nakon stavljanja robe u promet, a u svrhu provjere točnosti podataka navedenih u prijavi, Entiteti mogu obaviti pregled komercijalnih dokumenata i podataka koji se odnose na uvozne i izvozne radnje u svezi s određenom robom ili se odnose na naknadne komercijalne radnje koje uključuju tu robu. Ovakvi pregledi se mogu obaviti u prostorima deklaranta, odnosno svake druge osobe koja je poslovno izravno ili posredno uključena u navedene operacije ili neke druge osobe koja posjeduje navedeni dokument i podatke u poslovne svrhe. Entiteti također mogu obaviti pregled robe na onim mjestima gdje ih je još uvijek moguće prijaviti. 3. U slučajevima gdje pregled prijave ili pregled nakon carinjenja ukazuju na to da su odredbe koje reguliraju određenu carinsku proceduru primijenjene na osnovu netočnih ili nepotpunih podataka, Entiteti, sukladno propisima na snazi poduzimaju mjere neophodne za reguliranje nastale situacije, uzimajući u obzir nove podatke koji su im dostupni. D. Unutrašnja obrada Opće odredbe Članak 122. stavak 1. 1. Bez odstupanja od članka 123. ovoga zakona, procedurom unutarnje obrade dopušteno je da se sljedeća roba koristi u carinskom području BiH za jedan ili više procesa obrade: (a) roba namijenjena za ponovan izvoz iz carinskog područja BiH u obliku kompenzirajućih proizvoda, bez podlijeganja takve robe plaćanju uvoznih pristojbi ili mjerama trgovinske politike; (b) roba stavljena u slobodni promet uz povrat ili odustajanje od naplate uvoznih pristojbi koje se naplaćaju za tu robu ukoliko se izvozi iz carinskog područja BiH u obliku kompenziraju}ih proizvoda. Članak 129. 1. U slučajevima gdje se pojavljuje carinski dug, visina takvoga duga određuje se temeljem carinske vrijednosti koja odgovara uvezenoj robi u momentu prihvatanja prijave za podvrgavanje te robe proceduri unutarnje obrade. 2. Ukoliko je u momentu iz stavka 1. ovoga članka uvozna roba ispunila uvjete za kvalificiranje za postupak po preferencijalnim tarifama u okviru carinskih kontigenata, ona ima pravo na sve postupke po preferencijalnim tarifama koji postoje u svezi sa istovjetnom robom u momentu prihvatanja prijave za stavljanje u slobodni promet. Članak 154. stavak 4. Carinska roba koja je smještena u slobodnoj zoni, za vrijeme dok se nalazi u slobodnoj zoni može: (c) biti podvrgnuta proceduri unutarnje obrade prema uvjetima preciziranim tom procedurom; (d) biti podvrgnuta proceduri obrade pod carinskom kontrolom prema uvjetima preciziranim tom procedurom; (e) biti podvrgnuta proceduri privremenog uvoza prema uvjetima preciziranim tom procedurom; Članak 158. 1. U slučajevima gdje se pojavi carinski dug u svezi s carinskom robom, a gdje je carinska vrijednost takve robe utemeljena na cijeni koja je stvarno plaćena ili se treba platiti, u šta su uračunati i troškovi skladištenja ili očuvanja robe za vrijeme njenog ležanja u slobodnoj zoni, takvi troškovi se ne uključuju u carinsku vrijednost ukoliko su prikazani odvojeno od cijene koja je stvarno plaćena ili se treba platiti za robu. 2. U slučajevima gdje je navedena roba u slobodnoj zoni prošla jedan od uobičajenih oblika postupanja u smislu članka 119., stavak 1., ovoga zakona, karakter robe, carinska

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 9 vrijednost i količina koja se uzima u obzir prilikom utvrđivanja uvoznih pristojbi, a na zahtjev carinskog obveznika i pod uvjetom da je takvo postupanje obuhvaćeno odobrenjem donijetim sukladno stavku 3. toga članka, je ona koja bi se uzela u obzir vezano za takvu robu, u momentu koji je naveden u članku 187. ovoga zakona, da nije prošla kroz takav postupak. Međutim, odstupanja od ove odredbe se mogu utvrditi sukladno proceduri Komisije. Članak 194. 1. Čim se iznos carine zavede u evidenciju, dužnik se o njemu obavještava sukladno odgovarajućim propisima. 2. U slučaju gdje je iznos carine koji se treba platiti naveden u carinskoj prijavi, radi orijentacije, Entiteti mogu navesti da se obavještavanje o njemu ne vrši prema stavku 1. ovoga članka, izuzev ukoliko naznačeni iznos carine ne odgovara onom kojeg oni utvrde. 3. Obavještavanje dužnika se ne vrši nakon isteka vremenskog roka od pet godina od dana kada je nastao carinski dug. Međutim, u slučajevima gdje je on posljedica postupka koji je mogao dovesti do pokretanja krivičnog postupka pred sudom, jer Entiteti nisu bili u mogućnosti da odrede točan iznos koji se potražuje, takvo informiranje se može, onoliko koliko to propisi na snazi dozvoljavaju, obaviti nakon isteka roka od pet godina. VI. Dopustivost 53. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 54. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 55. Ustavni sud, prije svega, navodi da su apelacijom pobijane i odluke Suda BiH donesene u upravnom sporu, kao i odluke Suda BiH koje su donesene u postupku povodom apelantovog zahtjeva za preispitivanje odluka Suda BiH. 56. S tim vezi, Ustavni sud podsjeća na svoj stav (i izmijenjenu praksu sukladno praksi Europskog suda) da se i odluke o zahtjevima za izvanredno preispitivanje, o kojima je na bilo koji način riješeno meritorno, smatraju ratione materiae dopustivim ako je ishod postupka odlučujući za građanska prava i obveze apelanata. Stoga će, u svrhu analize prava na pravično suđenje, Ustavni sud skupa razmatrati sve odluke o zahtjevu za preispitivanje, kao i odluke Suda BiH (odluke "U") koje su donesene u upravnom sporu protiv drugostupanjskog rješenja. 57. Također, imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud nije našao elemente da a priori apelaciju proglasi nedopuštenom, odnosno utvrdio je da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti, odnosno otvara pitanja koja treba preispitati u meritumu. VII. Meritum 58. Apelant pobija navedene odluke Suda BiH ("U" i "Uvl") tvrdeći da su mu povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i pravo na rad iz članka 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. VII.1. Pravo na pravično suđenje 59. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 60. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 61. S obzirom na to da se apelant žali na odluke koje su donesene u postupku u kojem su mu nametnute nove obveze za plaćanje carine, Ustavni sud će, prije svega, ispitati predstavlja li navedeni postupak "spor o građanskim pravima i obvezama" u smislu značenja članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 62. Sukladno praksi Ustavnog suda, kao i ustaljenoj praksi bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europsko povjerenstvo) i Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), smatra se da određene novčane obveze prema državi spadaju isključivo u oblast javnog prava i stoga ne potpadaju pod pojam "građanska prava i obveze" iz članka 6. Europske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 669/03 od 17. ožujka 2004. godine; Europsko povjerenstvo, X protiv Francuske, apelacija broj 9908/82 od 4. svibnja 1983. godine; i Europski sud, Schouten i Meldrum protiv Nizozemske, presuda od 9. prosinca 1994. godine, serija A, broj 304). To je naročito slučaj tamo gdje obveza, koja je u naravi novčana, "potječe iz poreznog zakonodavstva ili je na drugi način dio normalnih građanskih obveza u demokratskom društvu" (vidi već citiranu presudu Schouten i Meldrum protiv Nizozemske, stavak 50). Ustavni sud zaključuje da u takve obveze, nesumnjivo, spada i obveza plaćanja carinskih i drugih dažbina na uvezenu robu, kako je to relevantnim zakonom propisano. Stoga, Ustavni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju apelant ne može pozvati na povredu prava na pravičan postupak u smislu članka 6. Europske konvencije u postupku koji se tiče primjene carinskog zakonodavstva, osim u slučaju očite zlouporabe tog prava (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 547/03 od 26. kolovoza 2004. godine). Kako u konkretnom slučaju apelant upravo ističe zlouporabu prava, odnosno navodi da je riječ o odredbi kojom je dana mogućnost retroaktivnog nametanja novih carinskih obveza, kao i da se ovakvim postupanjem unosi pravna nesigurnost i šteti vladavini prava, Ustavni sud nalazi da je potrebno prvenstveno ispitati radi li se o odredbi sa retroaktivnim djelovanjem. 63. Ustavni sud primjećuje da se apelant žali na carinski postupak, odnosno postupak koji je nakon plaćene carine (apelant navodi da je već platio 1.500.000,00 KM) pokrenut po službenoj dužnosti radi izmjene podataka i naplate manje plaćene carine i drugih uvoznih pristojbi, a u kojem su donesena pobijana rješenja. Osnova za donošenje navedenih rješenja je članak 96. stavak 3. Zakona o carinskoj politici. 64. Apelant navodi da je odredba članka 96. Zakona o carinskoj politici neprecizna, te suprotna načelu pravne sigurnosti, a ima i retroaktivno djelovanje. 65. Ustavni sud primjećuje da su u konkretnom slučaju primijenjeni propisi koji su bili na snazi u vrijeme smještanja robe u slobodnu zonu (2001, 2002. i 2003. godina) do puštanja robe u slobodan promet i to Zakon o carinskoj politici BiH (koji je objavljen u "Službenom glasniku BiH" 31. listopada 1998.

Broj 52 - Stranica 10 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. godine, stupio je na snagu osmog dana od dana objave, a navedeno je da će se primjenjivati od 1. siječnja 1999. godine) i Odluka o uvjetima za uvoz robe radi izvoza ("Službeni glasnik BiH" broj 3/99, kojom su propisani uvjeti i način ostvarivanja prava na uvoz sirovina, repromaterijala, poluproizvoda i gotovih dijelova [robe] bez plaćanja uvoznih dažbina a koja se upotrebljava u proizvodnji kompenzirajućih proizvoda koji će se izvesti sukladno članku 122. Zakona o carinskoj politici). S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da odredba članka 96. entitetima daje pravo poduzimanja mjera neophodnih za reguliranje nastale situacije tamo gdje pregledi nakon carinjenja ukazuju na to da su odredbe koje reguliraju određenu carinsku proceduru primijenjene na osnovu netočnih ili nepotpunih podataka. 66. Ustavni sud napominje da povratno djelovanje norme znači da propisana norma ne regulira ponašanje za ubuduće, već su norme obvezne za subjekte i na odnose prije donošenja norme. Povratno djelovanje norme ima za posljedicu da se pravni karakter i pravne posljedice radnji koje su se desile u prošlosti ocjenjuju prema kasnijim normama kojima je dano povratno djelovanje. Primjena propisa sa retroaktivnim djelovanjem mora biti ograničena, strogo kontrolirana i jasno propisana zakonom i to samo ukoliko postoji opći interes da pojedine zakonske odredbe imaju povratno djelovanje. U protivnom bi davanje povratnog djelovanja pravnoj normi izazvalo pravnu nesigurnost kod građana, te povratno djelovanje pravnih normi predstavlja izuzetak kada za to postoje ozbiljni razlozi. 67. Polazeći od odredbe članka 96. Zakona o carinskoj politici, koja je stupila na snagu 1. siječnja 1999. godine, i dakle bila na snazi u vrijeme kada je apelant smjestio robu u slobodnu carinsku zonu, Ustavni sud primjećuje da se ne može reći da se radi o normi sa povratnim djelovanjem, kojom je dopušteno da se "preispita" primjena propisa na ranije završen odnos (preispitivanje carinske prijave nakon stavljanja robe u promet). Iz sadržaja odredbe članka 96. Zakona o carinskoj politici proizlazi da entiteti mogu, na svoju inicijativu ili na zahtjev deklaranta (pojedinca, građanina), dopuniti ili promijeniti prijavu nakon stavljanja robe u promet, te da se, shodno tome, može raditi o nametanju nove obveze ili povratu više plaćane carine. Međutim, Ustavni sud smatra da se ne radi o retroaktivnoj primjeni norme, nego, naprotiv, da iz odredaba Zakona o carinskoj politici (koji je na snazi u vrijeme apelantovog poduzimanja radnje) proizlazi da je djelovanje ove norme određeno za ubuduće, odnosno da se otvara mogućnost kontrole, tj. revizije postupka. To dalje znači da za sve sudionike u "postupku carina" pravomoćna rješenja ne stječu materijalnu nego samo relativnu formalnu pravomoćnost, a uslijed zakonom propisane odredbe članka 96. Zakona o carinskoj politici, kojom je propisana mogućnost kontrole na zahtjev entiteta ili zahtjev deklaranta (u slučaju povrata plaćane carine). 68. U konkretnom slučaju, posljedica članka 96. Zakona o carinskoj politici je nametanje novih novčanih obveza apelantu. Ustavni sud primjećuje da je u obrazloženju odluka Suda BiH navedeno da ova odredba (članak 96) predstavlja specifičnost carinskog postupka. Također, Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja odluka sudova jasno proizlazi da je to "naknadno, kasnije reagiranje" u javnom interesu. Prema mišljenju koje je Sud BiH dao u "carinskom postupku" protiv apelanta, izbjegavanje plaćanja carine i posebne pristojbe na određene proizvode ugrozilo bi ciljeve ekonomske politike, te obveznost carinskih organa da postupaju i po službenoj dužnosti prema navedenim propisima ima jasan cilj da se propisi primjenjuju jedinstveno na cijelom području BiH s ciljem zaštite gospodarstva BiH. 69. Ustavni sud primjećuje da je kroz djelovanje odredbe članka 96. Zakona o carinskoj politici dana mogućnost državi da s ciljem zaštite svog općeg interesa izvrši naknadnu kontrolu carinskog postupka. Međutim, Ustavni sud mora primijetiti da u zakonu ne postoji jasno propisan rok u kojem se ova naknadna kontrola treba izvršiti, odnosno u kojem roku država mora ili može primijeniti članak 96. Zakona o carinskoj politici. U vezi sa rokovima, Ustavni sud primjećuje da je u svrhu obavljanja kontrole u okviru entiteta u članku 16. Zakona o carinskoj politici propisana obveza čuvanja dokumentacije svih zainteresiranih osoba u roku od najmanje pet godina. Dakle, iz odredaba članka 16. Zakona o carinskoj politici jasno proizlazi da je svaka osoba koja sudjeluje u postupku carinjenja upoznata o obvezi čuvanja dokumenata radi obavljanja kontrole u okviru entiteta u najmanjem roku od pet godina od kraja godine kada je primljena carinska prijava za carinski postupak. Dakle, radi se o propisu kojim su sudionici carinskog postupka upućeni na određenu obvezu radi kontrole u najmanjem roku, koji, kako proizlazi iz te odredbe, može biti i duži. Ustavni sud primjećuje da "rok od najmanje pet godina" iz članka 16. Zakona o carinskoj politici još uvijek ne znači da se radi o obveznom/prekluzivnom roku od pet godina u kojem država može reagirati, pogotovo kada se ima u vidi postojanje najniže granice, bez određivanja točnog roka. Međutim, ovaj članak upućuje na određeni rok. 70. Dakle, postavlja se pitanje unosi li pravo koje je dano državi na "neograničeni rok" u normi za koju apelant smatra da ima "retroaktivno" djelovanje, čak i ako je opravdano, pravnu nesigurnost. 71. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom slučaju naknadna kontrola izvršena u roku od jedne do tri godine. Apelant pred Ustavnim sudom nije otvorio pitanje rokova ili zastare (sa aspekta pravne sigurnosti), ali Ustavni sud primjećuje da je pred redovitim sudom istakao rok zastare, pozivajući se na članak 194. stavak 3. Zakona o carinskoj politici, kojim je propisano da se obavještenje dužnika (o carinskom dugu) ne vrši nakon isteka roka od pet godina od kada je nastao carinski dug (osim u slučajevima gdje je on posljedica postupka koji je mogao dovesti do kaznenog postupka). Apelantov prigovor o zastari Sud BiH je odbio dajući svoje razloge. Dalje, ispitujući pravnu sigurnost sa aspekta roka, Ustavni sud opet napominje da i povodom zahtjeva deklaranta entiteti mogu dopuniti ili promijeniti prijavu, kako je propisano člankom 96. stavak 1. Zakona o carinskoj politici, a rok u kojem deklarant podnosi zahtjev je jasno propisan člankom 203. stavak 3. Zakona o carinskoj politici i iznosi pet godina od dana kada je dužnik bio obaviješten o iznosu ovih dažbina. Međutim, stavkom 4. je navedeno da se ovaj rok može produžiti ukoliko osoba pruži dokaze da je bila spriječena da podnese zahtjev u predviđenom roku zbog nepredviđenih okolnosti ili zbog više sile. 72. Dakle, imajući u vidu sve navedeno, čak i bez jasno određenog roka za poduzimanje radnje iz članka 96. stavak 3. Zakona o carinskoj politici, Ustavni sud ne može naći niti retroaktivnost niti pravnu nesigurnost u odredbi koja daje državi mogućnost naknadne kontrole. Prema mišljenju Ustavnog suda, ovakva vrsta postupaka je opravdana u smislu materijalnog aspekta načela vladavine prava. Naime, iz predmetnog zakona jasno proizlazi da i država i deklarant, u slučaju da su ispunjeni gore navedeni uvjeti, mogu revidirati pravomoćno rješenje o carini i u jednom novom revizijskom/kontrolnom postupku. Dalje, primjenom roka iz članka 194. stavak 3. Zakona o carinskoj politici, koji uz ispunjenje određenih zakonskih uvjeta sigurno jeste prekluzivan, jer nakon tog roka od pet godina do dana kada je nastao carinski dug on se više ne može naplatiti (osim u slučaju

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 11 kaznenog postupka), moglo bi se doći do "gornje granice" (suprotno članku 16. gdje je utvrđena donja granica). Dakle, čak i bez jasno određenog roka, zakonom su ipak postavljene određene granice, koje ni apelant u konkretnom slučaju nije doveo u pitanje apelacijom, osim što se pozvao na "pravnu nesigurnost" koju stvara navedena odredba. Ustavni sud primjećuje da obje strane u carinskom postupku mogu imati koristi na temelju navedene odredbe. Ovakav javni interes je za Ustavni sud neupitan, posebno kada se uzme u obzir da se kontrola može izvršiti isključivo na temelju "novih podataka" koji mogu biti od utjecaja na pravilno određivanje carinskih naknada, a kada se ustanovi da je "ranije stanje posljedica nepotpunih i netočnih podataka". Osim toga, Ustavni sud ističe da je svjestan da je u BiH došlo do promjene nadležnosti u vezi sa carinama, da su carinski propisi često mijenjani, te da je pravilno provođenje carinskih propisa veoma bitno za cjelokupnu državu, što dodatno opravdava dani rok od (najmanje) pet godina. 73. Ustavni sud primjećuje da značaj te naknadne kontrole nije upitan, te u tom smislu naglašava da važeći Zakon o carinskoj politici ("Službeni list Bosne i Hercegovine" br. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 i 76/11) u članku 75. sadrži isto načelo, odnosno daje mogućnost entitetima da poduzmu odgovarajuće mjere kada otkriju nepravilnosti u primjeni carinskih propisa, s tim što se umjesto ranijeg termina (koji je primijenjen u konkretnom slučaju), u slučajevima gdje pregled prijave ili pregled nakon carinjenja, koriste termin kada revizija prijave ili pregled nakon carinjenja, što ukazuje na nepravilnosti u primjeni propisa, čime je jezični jasnije ukazano na to da se radi o reviziji postupka (prijava), odnosno naknadnoj kontroli. Također, radi zaštite svojih interesa, država u smislu primjene ove odredbe čak pokazuje jasnu tendenciju za produženje roka, kada se usporedi odredba članka 16. ranije važećeg zakona sa člankom 15. važećeg zakona. Također, važeći Zakon o carinskoj politici sadrži odredbu o apsolutnoj zastari u roku od šest godina od dana kada nastaje carinski dug, dakle, opet sa tendencijom produženja rokova u kojima država "reagira". 74. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da predmetni slučaj ne povlači pitanje retroaktivnosti, već se radi o primjeni klasičnog slučaja preispitivanja/kontrole koja je jasno propisana i određena zakonom (koji ima sve potrebne kvalitete u smislu dostupnosti i objave), na temelju zakonske odredbe koja ima opći karakter i koja je bila na snazi u vrijeme kad je apelant vršio potrebne radnje u vezi sa carinskim postupkom, te je apelant, imajući u vidu činjenice predmeta, morao biti svjestan činjenice da je navedena odredba primjenjiva i na konkretan slučaj. Naime, imajući u vidu da je postupak preispitivanja/kontrole kao pravni institut prisutan i u drugim zakonima, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog predmeta nema ničega što bi ukazivalo na to da je došlo do očite zlouporabe prava ili da konkretnim postupanjem nastaje pravna nesigurnost. Štoviše, Ustavni sud primjećuje da bi "nesigurnost" za državu u cjelini sigurno nastupila kada carinski dug ne bi bio naplaćen. 75. Zbog navedenog, budući da u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao da postoji zlouporaba prava, Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 76. Ustavni sud primjećuje da se apelant pozvao i na praksu Ustavnog suda u predmetu broj AP 315/05, koji je, prema apelantovom mišljenju, identičan kao navedeni predmet, a gdje je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Međutim, suprotno apelantovim navodima, Ustavni sud primjećuje da se ne radi o identičnom predmetu, te podsjeća na to da je u navedenom predmetu utvrđena povreda zbog nepoštivanja proceduralnih garancija iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, odnosno zbog apelantove nemogućnosti da sudjeluje u postupku u predmetu broj AP 315/03. Ustavni sud primjećuje da apelantu u konkretnom predmetu nije uskraćeno pravo da sudjeluje u postupku, niti je Ustavni sud utvrdio zlouporabu prava u konkretnom predmetu. Povreda prava na imovinu 77. Apelant ističe da mu je pobijanim rješenjima povrijeđeno pravo na imovinu. 78. Članak II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: [ ] k) Pravo na imovinu. 79. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 80. Ustavni sud je i od ranije takvog stajališta da se apelant ne može pozivati na povredu prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, ukoliko je nametanje poreznih ili carinskih obveza imalo osnovu u zakonu koji, prema materiji koju regulira, spada u oblast javnog prava, ukoliko nije bilo arbitrarnosti u njegovoj primjeni (vidi Ustavni sud, odluke br. AP 285/03 od 23. srpnja 2004. godine i AP 829/04 od 26. listopada 2004. godine). Imajući u vidu apelantove navode, Ustavni sud će ispitati je li došlo do miješanja u apelantovu imovinu. 81. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da, sukladno odredbi stava 2. članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, država ima pravo "primjenjivati takve zakone koje smatra potrebnim da [ ] bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni". Ova odredba predstavlja izuzetak od članka 1. stavak 1. koji garantira mirno uživanje imovine, jer citirani stav "ni na koji način ne utječe na pravo države da primjenjuje takve zakone" kojim osigurava naplatu poreza, doprinosa i kazni. Prilikom donošenja takvih zakona zakonodavac uživa široko polje procjene i odlučivanja (vidi Europski sud, predmet Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Nizozemske, presuda od 23. veljače 1995. godine, serija A, broj 306-B, stavak 60). Dalje, Ustavni sud primjećuje da se nametanje dodatne obveze apelantu po osnovi carina može definirati kao "lišavanje" imovine u smislu druge rečenice stavka 1. članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te, prema tome, ono mora ispunjavati uvjete iz navedenog članka (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 498/04 od 23. ožujka 2005. godine, stavak 22, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 32/05). S obzirom na to, Ustavnom sudu ostaje da odgovori na sljedeća pitanja: (a) je li miješanje predviđeno zakonom, (b) služi li miješanje zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa.

Broj 52 - Stranica 12 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. 82. Ustavni sud je već istakao da je Zakon o carinskoj politici objavljen u "Službenom glasniku BiH", te je utvrđeno da će se primjenjivati od 1. siječnja 1999. godine. Odredba članka 96. Zakona o carinskoj politici u stavku 3. jasno je navela da u slučajevima gdje pregled prijave ili pregled nakon prijave ukazuje na pogrešnu primjenu carinskih propisa, a na temelju netočnih ili nepotpunih podataka, entiteti poduzimaju potrebne mjere za reguliranje nastale situacije, uzimajući u obzir nove podatke koji su im dostupni. 83. Ustavni sud zapaža da je u obrazloženju odluka Suda BiH utvrđeno da je apelant u slobodnu zonu unio robu (goveda za klanje), te da su carine pogrešno utvrđene prema jedinstvenoj carinskoj ispravi jer je apelantu odobreno iznošenje robe, ali apelant nije vratio u slobodnu zonu bikove za klanje nego prerađevine od navedene robe. Sud BiH je zaključio da apelantu nije izdano odobrenje za unutarnju obradu robe, tj. nije mu odobrena procedura unutarnje obrade robe, kako je propisano člankom 154. stavak 4. točke (c) i (d) Zakona o carinskoj politici, nego mu je dopušten privremeni uvoz radi oplemenjivanja robe, kako je propisano člankom 154. stavak 4. točka (e). Zbog navedenog, Sud BiH je zaključio da apelant treba platiti carinu prema vrsti i vrijednosti robe u vrijeme unošenja u carinsku zonu, jer je to moment kada nastaje carinski dug, sukladno odredbama čl. od 154. do 158. Zakona o carinskoj politici. 84. Ustavni sud zapaža da je Sud BiH u odlukama koje su pobijane ovom apelacijom ("U" i "Uvl") dao obrazloženje koje je prihvatljivo i jasno sa aspekta zahtjeva da miješanje bude sukladno zakonom propisanoj normi. Dakle, u postupku po službenoj dužnosti utvrđeni su oni elementi koji su propisani člankom 96. Zakona o carinskoj politici da apelant nije ocarinio robu koju je unio u slobodnu zonu, već je carinio kompenzirajući proizvod koji je dobio nakon unutarnje obrade robe, za koji proces nije imao adekvatno odobrenje, odnosno da je naknadnim pregledom utvrđeno da su odredbe koje reguliraju carinsku proceduru primijenjene na temelju netočnih podataka. 85. U vezi sa pitanjem ima li miješanje u pravo na apelantovu imovinu legitiman cilj od javnog interesa, Ustavni sud ukazuje na to da su nadležni organi, kao i Sud BiH, naveli koji je legitiman cilj da se carinski propisi primjenjuju jednako na cijelom teritoriju Bosne i Hercegovine, kako bi se zaštitilo gospodarstvo Bosne i Hercegovine, te da se uvozne dažbine plaćaju pod jednakim uvjetima za svu robu koja je stavljena u slobodan promet u carinsko područje BiH. Ustavni sud smatra da je zakonsko uređenje oblasti carina, kao i kontrola plaćanja carina, kao jednog od temeljnog izvora financiranja države, nesumnjivo u javnom interesu. Država ima određenu slobodu odlučivanja prilikom organiziranja sustava za carinsku zaštitu, te slobodu u uređenju odnosa (prava i obveza) svih sudionika prilikom carinjenja robe (i putnika), kao i prilikom određivanja uvjeta i načina carinjenja. U tom slučaju, Ustavni sud prihvaća da je sprječavanje odstupanja od zakonom propisanih uvjeta i načina carinjenja robe i određivanje novih naknada (sukladno zakonu), na ime plaćene manje carine, legitiman cilj koji je u javnom interesu (vidi, mutatis mutandis, Europski sud, Hentrich protiv Francuske, presuda od 3. srpnja 1995. godine, serija A, broj 296-A, stavak 39. i dalje). 86. Također, Ustavni sud mora odgovoriti na pitanje je li miješanje u apelantovu imovinu sukladno načelu "proporcionalnosti", odnosno je li postignuta pravična ravnoteža između zaštite prava na imovinu apelanata i zahtjeva za zaštitu općeg javnog interesa. U vezi s tim, Ustavni sud, slijedeći vlastitu praksu i praksu Europskog suda, ukazuje na to da u svakom pojedinom slučaju mora postojati "pravičan odnos" između zahtjeva javnog interesa koji se želi postići i zaštite temeljnih prava pojedinaca, a što nije moguće postići ako apelant mora snositi "poseban i pretjeran teret" (vidi Europski sud, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. veljače 1986. godine, serija A, broj 98, st. 46. i 50). Dovodeći prethodni stav u vezu sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra da je pobijanim odlukama, koje su osnova miješanja u imovinu apelanata, uspostavljena pravična ravnoteža između zahtjeva za zaštitu prava apelanata i zahtjeva od javnog interesa. Ustavni sud smatra da pravo države (što je jasno propisano i odredbama Zakona o carinskoj politici) da reagira na način da traži od pojedinaca i entiteta da primjenjuju zakon "na državnoj razini", pogotovo u situacijama kada su odredbe entitetskih zakona u neskladu sa odredbama Zakona o carinskoj politici. Dakle, jasna tendencija države da unificira carinski sustav na cijelom teritoriju pod jednakim uvjetima za sve je inkorporirana kroz zakonske odredbe. Stoga, činjenice koje apelant navodi (da je izvršio carinjenje sukladno odredbama federalnog zakona i po odobrenju nadležnih federalnih carinskih organa, te da ne može biti odgovoran za propuste u konkretnom slučaju) ne mogu utjecati ni na pravo države da "naplati" carinski dug, kako je propisano Zakonom o carinskoj politici u materijalnom i procesnom dijelu. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je Zakonom o carinskoj politici BiH, u članku 83 (na koji su se pozvali i nadležni organi), propisano da bez odstupanja od moguće primjene kaznenih odredaba podnošenje prijava carinarnici koje je potpisao deklarant ili zastupnik čini carinskog obveznika, odnosno zastupnika odgovornim za točnost podataka navedenih u prijavi, vjerodostojnost priloženih dokumenata i postupanje sukladno obvezama koje se odnose na ulazak određene robe koja podliježe odgovarajućoj carinskoj proceduri. Osim toga, Ustavni sud zapaža da eventualni propusti u radu nadležnih organa otvaraju apelantu mogućnost regresne tužbe pod zakonom propisanim uvjetima, ali se zbog propusta u radu carinskih organa apelant ne može ekskulpirati od obveze prema državi. Dakle, suprotno apelantovim navodima, Ustavni sud primjećuje da je miješanje u apelantovu imovinu bilo zakonito, s ciljem zaštite ekonomske politike, odnosno, kako je to i navedeno u članku 1. Zakona o carinskoj politici BiH, "sustava za carinsku zaštitu gospodarstva Bosne i Hercegovine", a mjera koja je poduzeta, nametanje obveza za koje je utvrđeno da ih je apelant trebao platiti a nije (odnosno "dug" koji apelant treba platiti sukladno članku 180. navedenog zakona), proporcionalna je cilju kojem se teži. U tom kontekstu, a s obzirom na to da je nametanje carinskih obveza imalo osnovu u zakonodavstvu koje regulira oblast carina, apelantov navod da je ovakvim postupanjem "propao" ne može utjecati na zaključak Ustavnog suda o proporcionalnosti mjera koje je nametnula država. Stoga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju zadovoljeno načelo "proporcionalnosti" iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 87. Ustavni sud primjećuje da je apelant, u vezi sa povredom prava na imovinu, pobio zaključke Suda BiH u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primjene materijalnog prava. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da je za ispunjenje zahtjeva iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju u "carinskim predmetima" dovoljna činjenica da je nametanje poreza imalo osnovu u zakonu i da njegova primjena nije izazvala prekomjeran i disproporcionalan teret za pojedinca ili pravni subjekt, a što je Ustavni sud ispitao u prethodnim točkama ove odluke. 88. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da pobijanim odlukama nije prekršeno apelantovo pravo iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 13 Pravo na rad 89. U vezi sa apelantovim navodom da mu je ovakvim postupanjem povrijeđeno pravo na rad, Ustavni sud zapaža da je ovo pravo garantirano člankom 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1996), koji se, prema Aneksa I na Ustav Bosne i Hercegovine, primjenjuje u Bosni i Hercegovini. Ustavni sud ukazuje na to da je navedenim odredbama regulirana "mogućnost zarađivanja kroz slobodno izabran ili prihvaćen rad". Dalje, Ustavni sud podsjeća na svoju izmijenjenu praksu prema kojoj pozivanje na bilo koje pravo iz Aneksa I na Ustav Bosne i Hercegovine nije uvjetovano pozivanjem na diskriminaciju (vidi Odluku broj AP 893/10 od 25. rujna 2010. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba), iako je apelant naveo da je diskriminiran u odnosu na druge pravne osobe koje se bave uvozom. 90. Međutim, u vezi sa apelantovim navodima o povredi ovog prava, Ustavni sud zapaža, podržavajući svoju praksu u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali gotovo identična pravna pitanja (vidi Odluku broj AP 3356/08 od 21. prosinca 2010. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba), da je apelant pravna osoba i da se kao takav i ne može pozvati na povredu prava na rad, koje, prema svojoj suštini i odredbama Međunarodnog pakta, predstavlja osobno pravo na koje se mogu pozivati isključivo fizičke osobe. Takav zaključak proističe iz odredbe članka 2. Međunarodnog pakta, kojim je garantirano da će prava formulirana tim paktom biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji, spolu, jeziku, vjeri, političkom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom porijeklu, imovinskom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. Navedeno proizlazi i iz odredbe članka 3. tog pakta kojim je propisano: "Države članice ovog pakta obavezuju se da obezbijede jednako pravo muškarcima i ženama da uživaju sva ekonomska, socijalna i kulturna prava koja su nabrojana u ovom paktu". 91. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da apelant ne može tvrditi da je u konkretnom postupku "žrtva" kršenja prava na rad garantiranog člankom 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1996), te zaključuje da su apelantovi navodi o povredi ovog prava u cijelosti neutemeljeni. VIII. Zaključak 92. Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nema zlouporabe prava i da odredbama primijenjenog zakona nije dano retroaktivno djelovanje, zbog čega nema povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije. 93. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada je nametanje obveza apelantu imalo osnovu u Zakonu o carinskoj politici, te kada je zadovoljeno načelo proporcionalnosti između legitimnog cilja i nametnute obveze, koja se ogleda u plaćanju "duga" državi u vidu dodatnih dažbina. 94. Ustavni sud zaključuje da su neutemeljeni apelantovi navodi da mu je pobijanim presudama povrijeđeno pravo na rad iz članka 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1996) budući da je pravo na rad, prema svojoj suštini i odredbama Međunarodnog pakta, osobno pravo na koje se mogu pozivati isključivo fizičke osobe. 95. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 96. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prof. dr. Miodrag Simović, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 2726/09, рјешавајући апелацију "Meso Impexa" д.о.о. Кисељак, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеје 1 и 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Миодраг Симовић, предсједник Валерија Галић, потпредсједница Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 18. априла 2012. године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација "Meso Impexa" д.о.о. Кисељак поднесена против пресуда Суда Босне и Херцеговине означених као "Увл", које су донесене поводом апелантовог захтјева за преиспитивање судске одлуке и пресуда Суда Босне и Херцеговине означених као "У", којима је одлучено о апелантовим тужбама у управном спору против рјешења Управе за индиректно опорезивање Босне и Херцеговине, Бањалука, које су донесене у "царинским поступцима" против апеланта и чији су бројеви прецизирани апелацијама, у вези са повредом права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у вези са повредом права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и права на рад из члана 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. "Meso Impex" д.о.о. Кисељак (у даљњем тексту: апелант) из Кисељака, ког заступа Исмет Хамзић, поднио је 28. августа 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресуда Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ), у предметима "Увл", које су донесене у поступку поводом захтјева за преиспитивање одлуке Суда БиХ, а које су тачно наведене у апелацији, те тиме представљају саставни дио ове одлуке, као и против пресуда Суда БиХ које су донесене у управном спору у предметима "У", поводом апелантове тужбе против рјешења Управе за индиректно/неизравно опорезивање БиХ, Бањалука (у даљњем тексту: Управа), у "царинским поступцима" вођеним по службеној дужности против апеланта (сви оспорени поступци тачно наведени у апелацији). Предметна апелација је у Уставном суду евидентирана под бројем АП 2726/09. 2. Апелант је 5. новембра 2009. године Уставном суду поднио нову апелацију, евидентирану под бројем АП

Broj 52 - Stranica 14 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. 3454/09, против пресуда Суда БиХ које су донесене у новим "царинским поступцима" против апеланта (прецизирани у апелацији). 3. Апелант је затим 31. децембра 2009. године Уставном суду поднио апелацију број АП 4177/09 против пресуда Суда БиХ, у новим поступцима у којим су донесене одлуке поводом апелантове тужбе у управном спору и поводом апелантовог захтјева за преиспитивање судских одлука у царинским предметима (поступци тачно прецизирани у апелацији). У три апелације апелант је оспорио 120 пресуда означених као "Увл", чији су бројеви прецизирани у апелацијама, које је Суд БиХ донио поводом апелантовог захтјева за преиспитивање одлука Суда БиХ, односно 173 пресуде означене као "У", са бројевима прецизираним у апелацијама, које је Суд БиХ донио рјешавајући поводом апелантове тужбе изјављене против рјешења Управе у управној ствари наплате царина. Апелант је допунио апелацију 26. октобра 2009. године, а 26. јуна 2011. године доставио је Уставном суду ургенцију за хитно рјешавање предмета. II. Поступак пред Уставним судом 4. Уставни суд је, у складу са чланом 31 став 1 Правила Уставног суда, с обзиром на то да се ради о истом апеланту, као и да све апелације произилазе из истог чињеничног и правног основа, одлучио да споји апелације бр. АП 2726/09, АП 3454/09 и АП 4177/09, води један поступак и донесе једну одлуку под бројем АП 2726/09. 5. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Управе затражено је 5. фебруара 2010. године да доставе одговоре на апелацију. 6. Суд БиХ и Управа су доставили одговоре на апелације 15. и 22. фебруара 2010. године. 7. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апеланту 5. марта 2010. године. III. Чињенично стање 8. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 9. Апелант је предузеће које се бави прерадом месних производа, односно увозом меса и његовом прерадом у готове производе. 10. Апелант је 18. јуна 2001. године послао допис Царинској управи Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Царинска управа ФБиХ) којим је затражио информацију о томе да ли је дозвољен смјештај живе стоке у слободну царинску зону, да ли се добијени производи након извршене прераде обраде, сада из другог броја царинске тарифе, могу вратити и поново смјестити у царинску зону, те да ли се охлађене говеђе четврти могу извозити из слободне зоне ради добијања конфекциониране робе која би се враћала у слободну зону и која би се извозила или продавала на тржишту Федерације, као и на који производ се, уколико се роба пушта у слободни промет из слободне зоне на тржиште БиХ, плаћају царина и остале таксе. 11. Царинска управа ФБиХ је одговорила апеланту актом број 6569/1 од 9. јула 2001. године. У одговору је наведено да је дозвољен увоз и смјештај живе стоке у слободну зону уколико су испуњени сви услови прописани Законом о царинској политици, а у вези са здравственом исправношћу стоке. Стока и месо који су увезени могу се привремено извести из слободне зоне ради обраде прераде, те се у сваком случају мора добити одобрење за извоз ради унутрашње обраде (шифра ЈЦИ ИМ-2), а када се роба врати у слободну зону након унутрашње обраде, у случају поновног извоза или царињења ради стављања у слободан промет на тржиште БиХ, роба се сврстава према стварном стању робе при поврату у слободну зону, уз наплату свих дажбина које су предвиђене за ту робу, док царинску основицу представља трансакциона вриједност робе у тренутку стављања у слободну зону. 12. Апелант је навео да је (од почетка 2001. до половине 2003. године) са свом потребном документацијом и по закону прописаним условима смјестио увезену робу (говеда за клање) у Слободну зону Кисељак и да је Царинарници Нови Травник, Царинска испостава Кисељак, поднио захтјев за унутрашњу обраду. Након добијања одобрења и изношења робе по ЈЦИ ИМ 2 те процедуре, апелант је отпремницом вратио робу у слободну зону, након чега је обрађена роба по ЈЦИ (након што је царинска испостава оцијенила поступак и примијенила нормативе и након што је апелант платио царину) пуштена у слободан промет. 13. Апелант у апелацији наводи да након што су Царинска управа, а затим и Управа за индиректно опорезивање измијениле податке за царињење, те је апеланту ретроактивно наметнута велика новчана сума за плаћање, Царинарница Нови Травник се у допису од 7. фебруара 2003. године очитовала на апелантов случај на начин да је наведено да су одобравали пуштање робе из слободне зоне путем шифре ИМ 2, те рјешења које се доносило у скраћеном поступку. Даље је наведено да раније ни домаћи органи ни CAFAO нису имали примједбе на овакав поступак. Сем тога, у вријеме када су апеланту издали одобрење за привремени износ, проведбени прописи нису били донесени, а ако су и постојали, производили су двострука тумачења. Према њиховом мишљењу, можда се доношење рјешења (која су донесена у скраћеном поступку) може сматрати погрешком, али то не утиче на плаћене дажбине. 14. Из документације која је достављена Уставном суду произилази да су првостепена рјешења (која су претходила рјешењима које апелант оспорава апелацијом, због тога што су поништена одлуком Суда БиХ у управном спору), којим су измијењени подаци и апеланту наметнуте нове обавезе, донесена у току 2004. године. 15. Управа за индиректно/неизравно опорезивање, Регионални центар Сарајево, донијела је рјешења којим су промијењени подаци за робу увозника-апеланта и усклађени са подацима из пријаве за смјештај робе у Слободну зону Кисељак тако што се бришу дотадашња наименовања и формира једно наименовање и обавезује апелант да на име мање плаћене царине и других такси плати износ утврђен рјешењима. 16. У образложењу рјешења наведено је да је након одржане усмене расправе, у поновном поступку, Управа утврдила да је царински обвезник-апелант смјестио у слободну зону јунеће месо (тачно изражено у килограмима за сваки појединачни случај), укупне вриједности утврђене у сваком конкретном случају. Рјешењем које је у скраћеном поступку донио ЦИ Кисељак апеланту је одобрено привремено извожење из слободне зоне меса ради даљње прераде, са роком поврата од 15 дана. Даље је утврђено да је апелант пријавио робу за царински увоз по ЈЦИ ИМ 2, разврстану у наименовања. Управа је закључила да је апелант пустио у слободан промет исту робу (погрешно наводећи да се ради о смрзнутом месу са костима), којом приликом је обрачуната царина на месо без костију у мањем износу, јер недостаје количина која се односи на кости.

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 15 17. Управа је закључила да је роба смјештена у слободну зону (јунеће месо са костима), за робу је добијено рјешење за привремено изношење из слободне зоне (јунеће месо са костима), роба је пријављена за привремени увоз на царинско подручје БиХ (јунеће месо са костима), а оцарињено је јунеће месо без костију. Дакле, роба је враћена у слободну зону по отпремници као говеђе месо без костију у мањем количинском износу, те су за ту мању количину обрачунате царине. 18. Управа је указала на то да је спорно питање да ли је апелант имао валидно одобрење за изношење робе и да ли се роба задужена према процедури унутрашње обраде може пустити на тржиште БиХ по стопи обрађеног производа, јер није дошло до извоза. 19. Управа се позвала на одредбе члана 154 став 4 тачке а) и ц) Закона о царинској политици ("Службени гласник БиХ" бр. 21/98 и 10/02). Управа је навела да апелант није имао одобрење за процедуру унутрашње обраде. С тим у вези, Управа је навела да царинска роба која је смјештена у слободној зони, за вријеме док је у слободној зони, може бити подвргнута процедури унутрашње обраде према условима прописаним том процедуром, у складу са чланом 154 став 4 тачка ц), а чланом 157 истог закона прописан је начин поступања са робом која напушта слободну зону. Управа је навела да у конкретном случају нису поштовани услови регулисани чл. од 122 до 131 Закона о царинској политици БиХ. 20. Даље, Управа је навела да је поступак окончан на основу нетачних података јер је у слободну зону смјештена роба, јунеће месо са костима, бруто тежине тачно наведене у сваком појединачном рјешењу, затим да је дозвољено привремено изношење из слободне зоне те робе, декларацијом ЈЦИ ИМ 2 пријављен је привремени увоз на царинско подручје БиХ, робе сврстане у наименовања укупне масе тачно наведене (иста количина), по ЈЦИ ИМ (обрасцу) наведено је да је оцарињено месо исте количине, а стварно је оцарињено месо мање количине (месо без костију). Нетачан податак је и у ЈЦИ ИМ 1 о врсти која се коначно царини. На тај начин, према мишљењу Управе, нетачно је раздужена смјештајна ЈЦИ наведена у пољу 40 ЈЦИ ИМ 2, као што је и даљњи ток поступка неправилан јер се рачуном отпремницом врши поврат робе у слободну зону, а таква процедура није прописана нити једном одредбом закона. Дакле, према мишљењу Управе, нетачно је пријављена роба која се царини, јер није оцарињена роба која је увезена у слободну зону. Такође, Управа је навела да роба која се увози према процедури унутрашње обраде представља полуготов производ, сировине, репроматеријал и готове дијелове који се употребљавају у производњи компензирајућих производа који ће се извести. Дакле, код унутрашње обраде увезени материјал се након обраде извезе, а што се у конкретном случају није десило, па апелант нема право на позивање на одредбе о унутрашњој обради, нити се роба која је оцарињена према ЈЦИ ИМ 1 може сматрати компензирајућим производом. Управа је навела да је то потврђено и апелантовом изјавом у поступку, који је навео да је роба пуштена у промет у БиХ. Управа је закључила да су све дјелатности које је апелант предузимао имале за циљ плаћање увозних дажбина на мању количину увезеног меса, односно плаћање мањег износа од оног који је прописан законом. 21. Управа је навела да апелантови наводи да је у цијелости поступао у складу са актом Царинске управе ФБиХ нису тачни јер апелант као царински обвезник није поступио према наведеном акту, у складу са чланом 154 тачка 4 став ц) Закона о царинској политици БиХ. 22. Из утврђеног чињеничног стања Управа је закључила да се у конкретном случају није радило о поступку унутрашње обраде него о процедури стављања робе у слободан промет, како је одређено чланом 154 став 4 тачка а) Закона о царинској политици БиХ, те је апелант дао нетачне податке да се пушта у промет смрзнуто месо у одређеној количини, иако је оцарињена мања количина меса (месо без костију). Управа је навела да је исправно да буде пуштена у промет роба смјештена у слободну зону, месо са костима. Према мишљењу Управе, царински дуг је настао сходно члану 180 ст. 1 и 3 Закона о царинској политици БиХ, неиспуњењем једне од обавеза које настају у вези са робом за коју је одобрена процедура којој је подвргнута, а дужник је лице које је дужно да поступи у складу са условима који регулишу подвргавање робе одобреној процедури. 23. Апелант је против рјешења Управе изјавио жалбу. 24. Управа за индиректно опорезивање Бањалука донијела је рјешење којим је одбила апелантове жалбе изјављене против првостепених рјешења. 25. Другостепени орган је најприје утврдио надлежност првостепеног органа да донесе рјешење, те констатовао да је поступак вођен према упутствима суда (јер се ради о поновном поступку који је вођен пред првостепеним органом, након укидања ранијих рјешења одлуком Суда БиХ), у складу са процесним правилима. 26. У образложењу другостепеног рјешења наведене су чињенице утврђене у првостепеном поступку, те да је спорно да ли је роба, након што је смјештена у слободну зону, подвргнута процедури унутрашње обраде, од чега зависи да ли је могла бити пуштена у слободан промет, односно оцарињена као компензирајући производ који настаје у процедури унутрашње обраде. 27. С тим у вези, другостепени орган је навео шта значи "слободна зона", те се позвао на одредбе члана 154 став 4 Закона о царинској политици БиХ у вези са поступањем са робом која се налази у слободној зони. Даље, другостепени орган је навео да је одредбама чл. од 122 до 134 Закона о царинској политици БиХ прописана процедура унутрашње обраде. 28. Другостепени орган је навео да је "процедура унутрашње обраде" процедура са економским учинком којом се дају повластице роби која се увози ради обраде и поновног извоза у облику компензирајућих производа, с тим да је коришћење ове процедуре повезано са претходним добијањем одобрења, у складу са процедуром прописаном Законом о царинској политици БиХ. Другостепени орган се позвао на одредбе чл. од 122 до 134, те члан 124 у вези са чл. 103 и 105 Закона о царинској политици БиХ. 29. Даље, другостепени орган је из списа предмета установио да је апелант истог дана када је роба смјештена у слободну зону поднио захтјев за привремено изношење робе ради оплемењивања на основу члана 9 Царинског закона Федерације БиХ ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 2/95, 9/96 и 25/97) и Одлуке о посебним мјерама царинског надзора у слободним зонама ("Службене новине Федерације БиХ" број 1/98). Апелант је од ЦИ Кисељак, Царински реферат за послове зоне, добио рјешење (у скраћеном поступку) којим му је одобрено привремено изношење на основу ког је апелант поднио пријаву за процедуру привременог увоза робе ИМ 2 из слободне зоне у БиХ (јунеће месо са костима сврстано у наименовања), те је роба са отпремницом враћена у слободну зону.

Broj 52 - Stranica 16 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. 30. Слиједом наведеног, према мишљењу другостепеног органа, неспорно је да апелант није на основу члана 124 Закона о царинској политици БиХ поднио захтјев за унутрашњу обраду јер се апелант позвао на члан 9 Царинског закона Федерације БиХ који је у супротности са одредбама Закона о царинској политици БиХ и као такав се сматра неважећим. Сем тога, другостепени орган је навео да рјешење којим се одобрава изношење робе из царинске зоне ради оплемењивања није донесено у складу са процесним правилима, нити га је донио надлежни орган. Такође, другостепени орган је навео да нити једном одредбом није предвиђена могућност враћања робе у слободну зону отпремницом, како је апелант то учинио. Дакле, имајући у виду утврђене чињенице, другостепени орган је закључио да апелантова предметна роба није била подвргнута процедури унутрашње обраде према условима прецизираним том процедуром, у складу са важећим прописима, нити су поштоване увозно-извозне радње за процедуру унутрашње обраде. 31. Према мишљењу другостепеног органа, након незаконито спроведених увозно-извозних радњи, апелант је поднио ЈЦМ ИМ 1, односно оцаринио и пустио у промет другу врсту робе обрађено месо, а не робу која је смјештена у слободну зону. Према мишљењу другостепеног органа, смјештена роба није прошла уобичајену процедуру и нису поштоване одредбе чл. 119 и 158 Закона о царинској политици БиХ, односно нису се примијениле одредбе чл. од 97 до 101 истог закона. Другостепени орган је закључио да се и код робе која се смјешта у слободну зону приликом стављања у промет обрачун и наплата прописаних увозних дажбина врше као да је увезена у царинско подручје БиХ без претходног смјештања у слободну зону. 32. Дакле, другостепени орган је навео да је апелант поступао супротно материјалним прописима, те је правилно против њега покренут поступак накнадне наплате. Другостепени орган је утврдио да је поступак накнадне наплате регулисан чл. 96 и 180 Закона о царинској политици БиХ а који се води по службеној дужности или по захтјеву странке. С обзиром на то да се у царинском поступку доносе одлуке које утичу на државни буџет, омогућена је контрола обрачуна. Због наведеног, другостепени орган није сматрао основаним жалбени навод да је царински орган извршио преглед робе при царињењу, те да није могуће мијењати податке из пријаве. Другостепени орган је навео да је роба била обрађена, али због незаконитог изношења робе ради обраде она се није могла оцаринити као компензирајући производ. Сем тога, апелантови наводи да се против лица која су царинила робу води кривични поступак, према мишљењу другостепеног органа, нису од утицаја на рјешавање ове управне ствари, у складу са чланом 83 Закона о царинској политици. 33. Дакле, другостепени орган је закључио да је апелант у знатном дијелу избјегао плаћање посебне таксе за одређене врсте производа (живе животиње и месо) која се плаћа у фиксном износу по јединици мјере за 1 кг. Слиједом наведеног, другостепени орган је навео да је правилно првостепени орган, уз примјену члана 154 став 4 тачка а) у вези са чланом 97 Закона о царинској политици, те у складу са чланом 96 став 3 и чланом 180 истог закона, извршио измјену података у пријави за пуштање робе у слободан промет (ЈЦИ ИМ 1) и усклађивање са подацима исказаним у надзорничкој пријави (ЈЦИ). Сходно наведеном, другостепени орган је навео да се нетачни подаци у пријави по којој је роба пуштена у слободан промет огледају у погледу пошиљаоца робе, наименовања, количине, износа царине и посебне таксе, бруто тежине и других података који су наведени у оспореном рјешењу, а које је другостепени орган у цијелости прихватио. Другостепени орган је навео да примјена јединствених прописа има за циљ заштиту, а да је коришћење Слободне зоне Кисељак имало за циљ избјегавање плаћања посебних такси. 34. Другостепени орган је навео да не прихвата приговор застаре који је истакао апелант и то ни примјеном Закона о царинској политици БиХ, а ни због чињенице да је у складу са царинским дугом који је настао покренут кривични поступак. 35. Против другостепених рјешења Управе апелант је покренуо управне спорове тужбама поднесеним Суду БиХ. 36. Суд БиХ је поводом свих поступака донио одлуке "У" којим су тужбе одбијене. 37. У образложењу свих пресуда Суд БиХ је навео да је испитао законитост оспорених рјешења. Суд БиХ је навео да је на основу правилно утврђеног чињеничног стања у поступку правилно примијењено материјално право када је апелант обавезан на додатно плаћање царине. С тим у вези, Суд БиХ је навео да су управни органи правилно закључили да су царине и царинске тарифе погрешно утврђене, тј. на основу нетачних података наведених у пријави. Наиме, апелант је у слободну зону увезао говеда за клање које је извео из слободне зоне. Међутим, Суд БиХ је закључио да апелант није вратио у слободну зону робу бикове за клање (робу коју је унио) већ прерађевине од наведене робе, а за шта је, према апелантовом мишљењу, био овлашћен. Суд БиХ је навео да овакав апелантов став није правилан јер апелант није од надлежних органа добио одобрење за унутрашњу обраду робе. Суд БиХ је навео да се ово одобрење издаје само када је роба намијењена даљњем извозу робе из БиХ у облику компензирајућих производа или када је стављена у слободан промет уз поврат или одустајање од наплате увозних царина које се наплаћују на ту робу уколико се извози из царинског подручја БиХ у облику компензирајућих производа. У складу са наведеним, према мишљењу Суда БиХ, апеланту није издато одобрење за унутрашњу обраду робе унесене у слободну зону, тј. није му одобрена процедура унутрашње обраде робе у слободној зони, у складу са чланом 154 став 4 тачке ц) и д) Закона о царинској политици БиХ, него му је издато одобрење у складу са чланом 154 став 4 тачка е) наведеног закона. Суд БиХ је навео да је апеланту дозвољен привремени увоз робе ради оплемењивања и поновно враћање исте робе у слободну зону, али апелант је вратио у слободну зону компензирајуће производе. Након тога, апелант је поднио царинску декларацију у којој је навео да у БиХ увози наведене производе од меса, па је сачињена ЈЦИ према којој су царинске и друге дажбине одређене према вриједности месних производа наведених у пријави и царинској декларацији. Због наведеног је, према оцјени Суда БиХ, апелант дужан да плати царину у складу са чланом 154 у вези са чланом 158 Закона о царинској политици БиХ, према врсти и вриједности робе коју је она имала у моменту уношења у слободну зону. Суд БиХ је навео да, у складу са чланом 159 Закона о царинама, роба унесена у слободну зону може се ставити у слободан промет на подручје БиХ само у облику и вриједностима које је имала у моменту уношења у слободну зону. Даље, Суд БиХ је навео да апелант није имао одобрење за обраду робе па су царински органи правилно одлучили да је апелант дужан да плати царину према врсти и количини, облику и вриједности робе коју је имала у моменту

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 17 уношења робе у царинску зону, јер у том моменту настаје царински дуг за робу унесену у слободну зону и увезену из слободне зоне на територију БиХ. 38. Суд БиХ је одбио као неоснован апелантов приговор који се односи на непотпуно и неправилно утврђено чињенично стање. Суд БиХ је, такође, одбио као неоснован апелантов приговор да је протекао рок прописан чланом 194 став 3 Закона о царинској политици, због чега царински органи не могу од њега потраживати царину и царинске дажбине. С тим у вези, Суд БиХ је истакао да се ради о року у ком царински органи могу потраживати царински дуг, а рачуна се од дана настанка дуга до обавјештења дужника о царини и царинским дажбинама. У апелантовом случају, Суд БиХ је утврдио да је апелант о царини и царинском дугу обавијештен када су му уручена првостепена рјешења из 2004. године за робу пуштену у слободан промет у току 2001, 2002. и 2003. године. Околност да су рјешења из 2004. године (првостепено, а затим другостепено) укинута у управном спору, према мишљењу Суда БиХ, није од утицаја јер је апелант о дугу обавијештен рјешењима из 2004. године, па није протекао рок прописан чланом 194 став 3 Закона о царинској политици. 39. У одређеним поступцима који су оспорени овом апелацијом апелант је поднио захтјеве за преиспитивање "У" одлука Суда БиХ. 40. Одлучујући о апелантовим захтјевима, Суд БиХ је донио пресуде "Увл" којим је захтјеве одбио. 41. У образложењу пресуда Суд БиХ је навео да је закључио да је Вијеће за управне спорове у оспореној пресуди (пресуде "У") правилно и потпуно утврдило да се оспорено другостепено рјешење заснива на правилној примјени материјалног права и правила поступка, због чега је одбио тужбене приговоре. Што се тиче апелантових приговора истакнутих у захтјеву о поновном вођењу поступка пред првостепеним органом (након укидања ранијих рјешења), Суд БиХ је навео да је у поновљеном поступку након извршене реорганизације првостепени орган постао Регионални центар Сарајево, који је спровео радње и отклонио недостатке на које је указао суд када је укинуо ранија нижестепена рјешења. С тим у вези, промијењени су подаци који се односе на апелантову робу оцарињену према ЈЦИ, на основу чега је апелант обавезан на уплату разлике мање плаћене царине. 42. Суд БиХ је навео да је Вијеће за управне спорове у оспореној пресуди правилно утврдило да је апелант коначном одликом обавезан на плаћање одређеног износа на име царине и царинских дажбина. Суд БиХ је навео да је поступак спроведен по службеној дужности на основу овлашћења из члана 96 Закона о царинској политици БиХ, према ком ентитети могу на своју иницијативу или на захтјев декларанта допунити и промијенити пријаву након стављања робе у промет. Наведено је да су, у сврху провјере тачности података наведених у пријави, царински органи овлашћени да врше и накнадну контролу, те ако утврде да су одредбе које регулишу одређену царинску процедуру примијењене на основу нетачних или непотпуних података, надлежни органи предузимају мјере неопходне за регулисање настале ситуације, узимајући у обзир нове податке који су им достављени. Те мјере су сведене на накнадне обрачуне и наплаћивање мање плаћене царине и царинских дажбина, што је скраћеност царинског поступка, али је у складу са наведеном законском одредбом (члан 96 Закона о царинској политици). 43. Суд БиХ је навео да вођење кривичног поступка због злоупотребе погодности слободне зоне, а што је апелант истицао, нема утицаја на исход управног поступка. Даље, Суд БиХ се позвао на члан 83 Закона о царинској политици БиХ којим је регулисано да без одступања од могуће примјене кривичних одредби подношење пријава царинарници које је потписао декларант чини царинског обвезника одговорним за тачност података наведених у пријави, вјеродостојност докумената и поступање у складу са обавезама које се односе на улазак одређене робе која подлијеже царинској процедури. Обавезност царинских органа да поступају по службеној дужности, према мишљењу Суда БиХ, има за циљ да се наведени прописи примјењују јединствено на цијелом подручју БиХ, с циљем заштите привреде БиХ, јер би избјегавање плаћања царине и посебне таксе на одређене производе угрозило наведене циљеве економске политике. 44. Суд БиХ је оцијенио као крајње произвољне, неаргументоване и недоказане апелантове наводе да радње судије у Вијећу за управне спорове приликом доношења оспорених пресуда нису посљедица незнања већ намјерног кршења закона. IV. Апелација а) Наводи из апелације 45. Апелант у апелацијама истиче да су му оспореним одлукама повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на рад из члана 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима (у даљњем тексту: Међународни пакт). Везано за допустивост апелација, апелант у апелацијама наводи да су апелације допустиве без обзира на то да ли је поднесен захтјев за преиспитивање пресуде или не. 46. Апелант наводи да би у вези са правом на правично суђење Уставни суд требало да поступи као у Одлуци број АП 315/03 од 21. јануара 2004. године, те да се, у суштини, ради о идентичном предмету, односно о наводно датим апелантовим нетачним подацима и погрешној примјени материјалног права и члана 96 Закона о царинској политици БиХ. Даље, апелант сматра да су апелације допустиве у вези са правом на имовину. С тим у вези, апелант се позива на праксу Европског суда, као и на одлуке бр. У 27/01 од 28. септембра 2001. године и АП 643/03 од 29. септембра 2004. године, у којима је право на имовину мериторно испитано. Такође, апелант сматра да је допустив и члан 6 Међународног пакта без обзира на то да ли се позива или не позива на дискриминацију. 47. У вези са меритумом, апелант сматра да је повријеђено право на правично суђење јер му је ретроактивно наметнуто плаћање царина. Сем тога, апелант сматра да су образложења паушална, без конкретног разлога о којим се нетачним подацима из царинских декларација ради, као и да је произвољна примјена материјалног права, односно да су одређене одредбе (које су примијењене) прешироко тумачене. Апелант истиче да он не може бити одговоран за поступање органа, односно за чињеницу да је одређено рјешење издао ненадлежни орган на основу федералног закона. Апелант наглашава да су надлежни органи били упознати са сваким поступком царињења. Такође, апелант истиче да се након унутрашње обраде у слободну зону не могу вратити говеда. Апелант сматра да се оваквим поступањем нарушава принцип правне сигурности и

Broj 52 - Stranica 18 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. владавине права. У вези са правом на имовину, апелант сматра да је дошло до мијешања, позивањем на члан 96 став 3 Закона о царинској политици БиХ. Међутим, у конкретном случају, према апелантовом мишљењу, ради се о закону чија је примјена произвољна и изазива прекомјеран терет за апеланта. С тим у вези, апелант сматра да одредбе закона нису јасне, те да ова одредба даје могућност ретроактивне контроле, што је у супротности са принципима правне државе. Сем тога, новим обавезама које су наметнуте апеланту уништен је један правни субјект. Због тога, апелант сматра да му је повријеђено право на имовину. 48. Повреду права на рад апелант види у самој чињеници да му је онемогућено пословање, као и да је дискриминисан у односу на друге привредне субјекте који обављају своју дјелатност према истом принципу (апелант наводи примјер АСА ПВЦ). 49. У прилог свим својим наводима апелант је доставио и налаз сталног судског вјештака. б) Одговор на апелацију 50. У одговору на апелацију Суд БиХ је навео да је поштовао апелантово право у вези са правом на правично суђење, јер је одлука донесена у правичном поступку, у складу са законом и пред независним судом. У односу на право на имовину, Суд БиХ је навео да се апелант жали на изгубљену добит, а члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију штити само постојећу имовину. У вези са чланом 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, Суд БиХ је навео да у поступку који апелант оспорава није било одобрења за рад или у вези са радом. Суд БиХ је навео да није јасно зашто апелант истиче повреду права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине јер је одлука донесена у складу са процесним и материјалним законом, уз поштовање гаранција из Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције и без примјене ретроактивности. 51. Управа је у одговору на апелацију навела да је, прије свега, истакла приговор да апелације нису поднесене у року (поготово у предметима гдје је поднесен захтјев за преиспитивање одлуке). Даље, у вези са повредом права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, Управа је навела да се не ради о пропису са ретроактивним дејством, већ о накнадној контроли пријава, а што је прописано чланом 96 Закона о царинској политици. Управа је навела да је ова могућност законом предвиђена јер приликом пуштања било које робе у слободан промет није могуће увијек провјерити све податке, односно чињенице од којих зависи правилност поступка, па је царинским органима дата могућност да обаве накнадну контролу поступка. Управа је истакла да је апелантов навод о повреди права на правично суђење очигледно неоснован, јер је поступак спроведен у складу са законом, па чињеница да је апелант незадовољан одлуком не значи да је повријеђено ово право. Што се тиче повреде права на имовину, Управа је истакла да се ради о обавезама према држави, које спадају у област јавног права, па је и овај дио очигледно неоснован. У вези са апелантовим наводом да му је повријеђен члан 6 Међународног пакта, Управа је истакла да се не ради о тенденцији царинских органа "да униште апеланта" (како апелант истиче), него о искључивој намјери царинских органа да заштите државни буџет, односно да спријече увознике да злоупотребљавају царинске процедуре. V. Релевантни прописи 52. Закон о царинској политици Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 21/98, 34/00 и 10/02) у релевантном дијелу гласи: Члан 13. став 1. 1. Ентитети могу, у складу са условима наведеним у прописима који су на снази, обављати све контроле за које сматрају да су неопходне да би обезбедили да се царински прописи правилно примењују. Члан 14. 1. У сврху примене царинских прописа, свако лице које је директно или индиректно укључено у радње везане за трговину робом доставља Ентитетима, на било који начин, сва потребна документа и податке и на њихов захтев пружа сву потребну помоћ у било ком прописаном временском року. Члан 16. став 1. 1. Заинтересована лица су дужна да у сврху обављања контроле од стране Ентитета, без обзира на начин, чувају документа наведена у члану 14. овог закона најмање пет календарских година. Тај период тече од краја оне године када је примљена царинска пријава за царински поступак. Ц. Преглед пријава након царињења Члан 96. 1. Ентитети могу, на своју иницијативу или на захтев декларанта, допунити и променити пријаву након стављања робе у промет. 2. Након стављања робе у промет, а у сврху провере тачности података наведених у пријави, Ентитети могу обавити преглед комерцијалних докумената и података који се односе на увозне и извозне радње у вези са одређеном робом или се односе на накнадне комерцијалне радње које укључују ту робу. Овакви прегледи се могу обавити у просторима декларанта, односно сваког другог лица које је пословно директно или индиректно укључено у наведене операције или неког другог лица које поседује наведени документ и податке у пословне сврхе. Ентитети такође могу обавити преглед робе на оним местима гдје их је још увијек могуће пријавити. 3. У случајевима гдје преглед пријаве или преглед након царињења указују на то да су одредбе које регулишу одређену царинску процедуру примењене на основу нетачних или непотпуних података, Ентитети, у складу са прописима на снази предузимају мере неопходне за регулисање настале ситуације, узимајући у обзир нове податке који су им доступни. Д. Унутрашња обрада Опште одредбе Члан 122. став 1. 1. Без одступања од члана 123. овог закона, процедуром унутрашње обраде допуштено је да се следећа роба користи у царинском подручју БиХ за један или више процеса обраде: (а) роба намењена за понован извоз из царинског подручја БиХ у облику компензирајућих производа, без подлегања такве робе плаћању увозних дажбина или мерама трговинске политике; (б) роба стављена у слободни промет уз поврат или одустајање од наплате увозних дажбина које се наплаћају за ту робу уколико се извози из царинског подручја БиХ у облику компензирају}их производа. Члан 129. 1. У случајевима где се појављује царински дуг, висина таквога дуга одређује се на основу царинске вредности која одговара увезеној роби у моменту прихватања пријаве за подвргавање те робе процедури унутрашње обраде.

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 19 2. Уколико је у моменту из става 1. овог члана увозна роба испунила услове за квалификовање за поступак по преференцијалним тарифама у оквиру царинских контигената, она има право на све поступке по преференцијалним тарифама који постоје у вези са идентичном робом у моменту прихватања пријаве за стављање у слободни промет. Члан 154. став 4. Царинска роба која је смештена у слободној зони, за време док се налази у слободној зони може: (ц) бити подвргнута процедури унутрашње обраде према условима прецизираним том процедуром; (д) бити подвргнута процедури обраде под царинском контролом према условима прецизираним том процедуром; (е) бити подвргнута процедури привременог увоза према условима прецизираним том процедуром; Члан 158. 1. У случајевима где се појави царински дуг у вези са царинском робом, а где је царинска вредност такве робе заснована на цени која је стварно плаћена или се треба платити, у шта су урачунати и трошкови складиштења или очувања робе за време њеног лежања у слободној зони, такви трошкови се не укључују у царинску вредност уколико су приказани одвојено од цене која је стварно плаћена или се треба платити за робу. 2. У случајевима где је наведена роба, у слободној зони, прошла један од уобичајених облика поступања у смислу члана 119., став 1., овог закона, карактер робе, царинска вредност и количина која се узима у обзир приликом утврђивања увозних дажбина, а на захтев царинског обвезника и под условом да је такво поступање обухваћено одобрењем изданим у складу са ставом 3. тог члана, је она која би се узела у обзир везано за такву робу, у моменту који је наведен у члану 187. овога закона, да није прошла кроз такав поступак. Међутим, одступања од ове одредбе се могу утврдити у складу са процедуром Комисије. Члан 194. 1. Чим се износ царине заведе у евиденцију, дужник се о њему обавештава у складу са одговарајућим прописима. 2. У случају где је износ царине који се треба платити наведен у царинској пријави, ради оријентације, Ентитети могу навести да се обавештавање о њему не врши према ставу 1. овога члана, изузев уколико назначени износ царине не одговара оном који они утврде. 3. Обавештавање дужника се не врши након истека временског рока од пет година од дана када је настао царински дуг. Међутим, у случајевима где је он посљедица поступка који је могао довести до покретања кривичног поступка пред судом, јер Ентитети нису били у могућности да одреде тачан износ који се потражује, такво обавештавање се може, онолико колико то прописи на снази дозвољавају, обавити након истека рока од пет година. VI. Допустивост 53. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 54. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 55. Уставни суд, прије свега, наводи да су апелацијом оспорене и одлуке Суда БиХ донесене у управном спору, као и одлуке Суда БиХ које су донесене у поступку поводом апелантовог захтјева за преиспитивање одлука Суда БиХ. 56. С тим вези, Уставни суд подсјећа на свој став (и измијењену праксу у складу са праксом Европског суда) да се и одлуке о захтјевима за ванредно преиспитивање, о којима је на било који начин ријешено мериторно, сматрају ratione materiae допустивим ако је исход поступка одлучујући за грађанска права и обавезе апеланата. Стога ће, у сврху анализе права на правично суђење, Уставни суд скупа разматрати све одлуке о захтјеву за преиспитивање, као и одлуке Суда БиХ (одлуке "У") које су донесене у управном спору против другостепеног рјешења. 57. Такође, имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд није нашао елементе да a priori апелацију прогласи недозвољеном, односно утврдио је да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости, односно отвара питања која треба преиспитати у меритуму. VII. Меритум 58. Апелант оспорава наведене одлуке Суда БиХ ("У" и "Увл") тврдећи да су му повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на рад из члана 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. VII.1. Право на правично суђење 59. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 60. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 61. С обзиром на то да се апелант жали на одлуке које су донесене у поступку у ком су му наметнуте нове обавезе за плаћање царине, Уставни суд ће, прије свега, испитати да ли наведени поступак представља "спор о грађанским правима и обавезама" у смислу значења члана 6 став 1 Европске конвенције. 62. У складу са праксом Уставног суда, као и устаљеном праксом бивше Европске комисије за људска права (у даљњем тексту: Европска комисија) и Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), сматра се да одређене новчане обавезе према држави спадају искључиво у област јавног права и стога не потпадају под појам "грађанска права и обавезе" из члана 6 Европске конвенције (види Уставни суд, Одлука број АП 669/03 од 17. марта 2004. године; Европска комисија, X против Француске, апелација број 9908/82 од 4. маја 1983. године; и Европски суд, Schouten и Meldrum против

Broj 52 - Stranica 20 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. Холандије, пресуда од 9. децембра 1994. године, серија А, број 304). То је нарочито случај тамо гдје обавеза, која је у нарави новчана, "потиче из пореског законодавства или је на други начин дио нормалних грађанских обавеза у демократском друштву" (види већ цитирану пресуду Schouten и Meldrum против Холандије, став 50). Уставни суд закључује да у такве обавезе, несумњиво, спада и обавеза плаћања царинских и других дажбина на увезену робу, како је то релевантним законом прописано. Стога, Уставни суд закључује да се у конкретном случају апелант не може позвати на повреду права на правичан поступак у смислу члана 6 Европске конвенције у поступку који се тиче примјене царинског законодавства, сем у случају очигледне злоупотребе тог права (види Уставни суд, Одлука број АП 547/03 од 26. августа 2004. године). Како у конкретном случају апелант управо истиче злоупотребу права, односно наводи да је ријеч о одредби којом је дата могућност ретроактивног наметања нових царинских обавеза, као и да се оваквим поступањем уноси правна несигурност и штети владавини права, Уставни суд налази да је потребно првенствено испитати да ли се ради о одредби са ретроактивним дејством. 63. Уставни суд примјећује да се апелант жали на царински поступак, односно поступак који је након плаћене царине (апелант наводи да је већ платио 1.500.000,00 КМ) покренут по службеној дужности ради измјене података и наплате мање плаћене царине и других увозних такси, а у ком су донесена оспорена рјешења. Основ за доношење наведених рјешења је члан 96 став 3 Закона о царинској политици. 64. Апелант наводи да је одредба члана 96 Закона о царинској политици непрецизна, те супротна принципу правне сигурности, а има и ретроактивно дејство. 65. Уставни суд примјећује да су у конкретном случају примијењени прописи који су били на снази у вријеме смјештања робе у слободну зону (2001, 2002. и 2003. година) до пуштања робе у слободан промет и то Закон о царинској политици БиХ (који је објављен у "Службеном гласнику БиХ" 31. октобра 1998. године, ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања, а наведено је да ће се примјењивати од 1. јануара 1999. године) и Одлука о условима за увоз робе ради извоза ("Службени гласник БиХ" број 3/99, којом су прописани услови и начин остваривања права на увоз сировина, репроматеријала, полупроизвода и готових дијелова [робе] без плаћања увозних дажбина а која се употребљава у производњи компензирајућих производа који ће се извести у складу са чланом 122 Закона о царинској политици). С тим у вези, Уставни суд примјећује да одредба члана 96 ентитетима даје право предузимања мјера неопходних за регулисање настале ситуације тамо гдје прегледи након царињења указују на то да су одредбе које регулишу одређену царинску процедуру примијењене на основу нетачних или непотпуних података. 66. Уставни суд напомиње да повратно дејство норме значи да прописана норма не регулише понашање за убудуће, већ су норме обавезне за субјекте и на односе прије доношења норме. Повратно дејство норме има за посљедицу да се правни карактер и правне посљедице радњи које су се десиле у прошлости оцјењују према каснијим нормама којима је дато повратно дејство. Примјена прописа са ретроактивним дејством мора бити ограничена, строго контролисана и јасно прописана законом и то само уколико постоји општи интерес да поједине законске одредбе имају повратно дејство. У противном би давање повратног дејства правној норми изазвало правну несигурност код грађана, те повратно дејство правних норми представља изузетак када за то постоје озбиљни разлози. 67. Полазећи од одредбе члана 96 Закона о царинској политици, која је ступила на снагу 1. јануара 1999. године, и дакле била на снази у вријеме када је апелант смјестио робу у слободну царинску зону, Уставни суд примјећује да се не може рећи да се ради о норми са повратним дејством, којом је дозвољено да се "преиспита" примјена прописа на раније завршен однос (преиспитивање царинске пријаве након стављања робе у промет). Из садржаја одредбе члана 96 Закона о царинској политици произилази да ентитети могу, на своју иницијативу или на захтјев декларанта (појединца, грађанина), допунити или промијенити пријаву након стављања робе у промет, те да се, сходно томе, може радити о наметању нове обавезе или поврату више плаћане царине. Међутим, Уставни суд сматра да се не ради о ретроактивној примјени норме, него, напротив, да из одредби Закона о царинској политици (који је на снази у вријеме апелантовог предузимања радње) произилази да је дејство ове норме одређено за убудуће, односно да се отвара могућност контроле, тј. ревизије поступка. То даље значи да за све учеснике у "поступку царина" правоснажна рјешења не стичу материјалну него само релативну формалну правоснажност, а усљед законом прописане одредбе члана 96 Закона о царинској политици, којом је прописана могућност контроле на захтјев ентитета или захтјев декларанта (у случају поврата плаћане царине). 68. У конкретном случају, посљедица члана 96 Закона о царинској политици је наметање нових новчаних обавеза апеланту. Уставни суд примјећује да је у образложењу одлука Суда БиХ наведено да ова одредба (члан 96) представља специфичност царинског поступка. Такође, Уставни суд примјећује да из образложења одлука судова јасно произилази да је то "накнадно, касније реаговање" у јавном интересу. Према мишљењу које је Суд БиХ дао у "царинском поступку" против апеланта, избјегавање плаћања царине и посебне таксе на одређене производе угрозило би циљеве економске политике, те обавезност царинских органа да поступају и по службеној дужности према наведеним прописима има јасан циљ да се прописи примјењују јединствено на цијелом подручју БиХ с циљем заштите привреде БиХ. 69. Уставни суд примјећује да је кроз дјеловање одредбе члана 96 Закона о царинској политици дата могућност држави да с циљем заштите свог општег интереса изврши накнадну контролу царинског поступка. Међутим, Уставни суд мора да примијети да у закону не постоји јасно прописан рок у ком се ова накнадна контрола треба извршити, односно у ком року држава мора или може да примијени члан 96 Закона о царинској политици. У вези са роковима, Уставни суд примјећује да је у сврху обављања контроле у оквиру ентитета у члану 16 Закона о царинској политици прописана обавеза чувања документације свих заинтересованих лица у року од најмање пет година. Дакле, из одредби члана 16 Закона о царинској политици јасно произилази да је свако лице које учествује у поступку царињења упознато о обавези чувања докумената ради обављања контроле у оквиру ентитета у најмањем року од пет година од краја године када је примљена царинска пријава за царински поступак. Дакле, ради се о пропису којим су учесници царинског поступка упућени на одређену обавезу ради контроле у најмањем року, који, како произилази из те одредбе, може бити и дужи. Уставни суд примјећује да "рок од најмање пет година" из члана 16 Закона о царинској политици још

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 21 увијек не значи да се ради о обавезном/преклузивном року од пет година у ком држава може да реагује, поготово када се има у види постојање најниже границе, без одређивања тачног рока. Међутим, овај члан упућује на одређени рок. 70. Дакле, поставља се питање да ли право које је дато држави на "неограничени рок" у норми за коју апелант сматра да има "ретроактивно" дејство, чак и ако је оправдано, уноси правну несигурност. 71. С тим у вези, Уставни суд примјећује да је у конкретном случају накнадна контрола извршена у року од једне до три године. Апелант пред Уставним судом није отворио питање рокова или застаре (са аспекта правне сигурности), али Уставни суд примјећује да је пред редовним судом истакао рок застаре, позивајући се на члан 194 став 3 Закона о царинској политици, којим је прописано да се обавјештење дужника (о царинском дугу) не врши након истека рока од пет година од када је настао царински дуг (сем у случајевима гдје је он посљедица поступка који је могао довести до кривичног поступка). Апелантов приговор о застари Суд БиХ је одбио дајући своје разлоге. Даље, испитујући правну сигурност са аспекта рока, Уставни суд опет напомиње да и поводом захтјева декларанта ентитети могу допунити или промијенити пријаву, како је прописано чланом 96 став 1 Закона о царинској политици, а рок у ком декларант подноси захтјев је јасно прописан чланом 203 став 3 Закона о царинској политици и износи пет година од дана када је дужник био обавијештен о износу ових дажбина. Међутим, ставом 4 је наведено да се овај рок може продужити уколико лице пружи доказе да је било спријечено да поднесе захтјев у предвиђеном року због непредвиђених околности или због више силе. 72. Дакле, имајући у виду све наведено, чак и без јасно одређеног рока за предузимање радње из члана 96 став 3 Закона о царинској политици, Уставни суд не може да нађе нити ретроактивност нити правну несигурност у одредби која даје држави могућност накнадне контроле. Према мишљењу Уставног суда, оваква врста поступака је оправдана у смислу материјалног аспекта принципа владавине права. Наиме, из предметног закона јасно произилази да и држава и декларант, у случају да су испуњени горе наведени услови, могу ревидирати правоснажно рјешење о царини и у једном новом ревизионом/контролном поступку. Даље, примјеном рока из члана 194 став 3 Закона о царинској политици, који уз испуњење одређених законских услова сигурно јесте преклузиван, јер након тог рока од пет година до дана када је настао царински дуг он се више не може наплатити (сем у случају кривичног поступка), могло би се доћи до "горње границе" (супротно члану 16 гдје је утврђена доња граница). Дакле, чак и без јасно одређеног рока, законом су ипак постављене одређене границе, које ни апелант у конкретном случају није довео у питање апелацијом, сем што се позвао на "правну несигурност" коју ствара наведена одредба. Уставни суд примјећује да обје стране у царинском поступку могу имати користи на основу наведене одредбе. Овакав јавни интерес је за Уставни суд неупитан, посебно када се узме у обзир да се контрола може извршити искључиво на основу "нових података" који могу бити од утицаја на правилно одређивање царинских накнада, а када се установи да је "раније стање посљедица непотпуних и нетачних података". Сем тога, Уставни суд истиче да је свјестан да је у БиХ дошло до промјене надлежности у вези са царинама, да су царински прописи често мијењани, те да је правилно спровођење царинских прописа веома битно за цјелокупну државу, што додатно оправдава дати рок од (најмање) пет година. 73. Уставни суд примјећује да значај те накнадне контроле није упитан, те у том смислу наглашава да важећи Закон о царинској политици ("Службени лист Босне и Херцеговине" бр. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 и 76/11) у члану 75 садржи исти принцип, односно даје могућност ентитетима да предузму одговарајуће мјере када открију неправилности у примјени царинских прописа, с тим што се умјесто ранијег термина (који је примијењен у конкретном случају), у случајевима гдје преглед пријаве или преглед након царињења, користе термин када ревизија пријаве или преглед након царињења, што указује на неправилности у примјени прописа, чиме је језички јасније указано на то да се ради о ревизији поступка (пријава), односно накнадној контроли. Такође, ради заштите својих интереса, држава у смислу примјене ове одредбе чак показује јасну тенденцију за продужење рока, када се упореди одредба члана 16 раније важећег закона са чланом 15 важећег закона. Такође, важећи Закон о царинској политици садржи одредбу о апсолутној застари у року од шест година од дана када настаје царински дуг, дакле, опет са тенденцијом продужења рокова у којима држава "реагује". 74. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да предметни случај не повлачи питање ретроактивности, већ се ради о примјени класичног случаја преиспитивања/контроле која је јасно прописана и одређена законом (који има све потребне квалитете у смислу доступности и објаве), на основу законске одредбе која има општи карактер и која је била на снази у вријеме кад је апелант вршио потребне радње у вези са царинским поступком, те је апелант, имајући у виду чињенице предмета, морао бити свјестан чињенице да је наведена одредба примјенљива и на конкретан случај. Наиме, имајући у виду да је поступак преиспитивања/контроле као правни институт присутан и у другим законима, Уставни суд сматра да у околностима конкретног предмета нема ничега што би указивало на то да је дошло до очигледне злоупотребе права или да конкретним поступањем настаје правна несигурност. Штавише, Уставни суд примјећује да би "несигурност" за државу у цјелини сигурно наступила када царински дуг не би био наплаћен. 75. Због наведеног, будући да у конкретном случају Уставни суд није нашао да постоји злоупотреба права, Уставни суд закључује да нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 76. Уставни суд примјећује да се апелант позвао и на праксу Уставног суда у предмету број АП 315/05, који је, према апелантовом мишљењу, идентичан као наведени предмет, а гдје је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење. Међутим, супротно апелантовим наводима, Уставни суд примјећује да се не ради о идентичном предмету, те подсјећа на то да је у наведеном предмету утврђена повреда због непоштовања процедуралних гаранција из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, односно због апелантове немогућности да учествује у поступку у предмету број АП 315/03. Уставни суд примјећује да апеланту у конкретном предмету није ускраћено право да учествује у поступку, нити је Уставни суд утврдио злоупотребу права у конкретном предмету.

Broj 52 - Stranica 22 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. Повреда права на имовину 77. Апелант истиче да му је оспореним рјешењима повријеђено право на имовину. 78. Члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: [ ] к) Право на имовину. 79. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи: Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни. 80. Уставни суд је и од раније таквог становишта да се апелант не може позивати на повреду права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, уколико је наметање пореских или царинских обавеза имало основ у закону који, према материји коју регулише, спада у област јавног права, уколико није било арбитрарности у његовој примјени (види Уставни суд, одлуке бр. АП 285/03 од 23. јула 2004. године и АП 829/04 од 26. октобра 2004. године). Имајући у виду апелантове наводе, Уставни суд ће испитати да ли је дошло до мијешања у апелантову имовину. 81. С тим у вези, Уставни суд подсјећа на то да, у складу са одредбом става 2 члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, држава има право да "примјењује такве законе које сматра потребним да [ ] би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни". Ова одредба представља изузетак од члана 1 став 1 који гарантује мирно уживање имовине, јер цитирани став "ни на који начин не утиче на право државе да примјењује такве законе" којим обезбјеђује наплату пореза, доприноса и казни. Приликом доношења таквих закона законодавац ужива широко поље процјене и одлучивања (види Европски суд, предмет Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH против Холандије, пресуда од 23. фебруара 1995. године, серија А, број 306-Б, став 60). Даље, Уставни суд примјећује да се наметање додатне обавезе апеланту по основу царина може дефинисати као "лишавање" имовине у смислу друге реченице става 1 члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те, према томе, оно мора испуњавати услове из наведеног члана (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 498/04 од 23. марта 2005. године, став 22, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 32/05). С обзиром на то, Уставном суду остаје да одговори на сљедећа питања: (а) да ли је мијешање предвиђено законом, (б) да ли мијешање служи законитом циљу у јавном интересу и (ц) да ли је мијешање пропорционално циљу, тј. да ли успоставља правичну равнотежу између права апеланата и општег јавног интереса. 82. Уставни суд је већ истакао да је Закон о царинској политици објављен у "Службеном гласнику БиХ", те је утврђено да ће се примјењивати од 1. јануара 1999. године. Одредба члана 96 Закона о царинској политици у ставу 3 јасно је навела да у случајевима гдје преглед пријаве или преглед након пријаве указује на погрешну примјену царинских прописа, а на основу нетачних или непотпуних података, ентитети предузимају потребне мјере за регулисање настале ситуације, узимајући у обзир нове податке који су им доступни. 83. Уставни суд запажа да је у образложењу одлука Суда БиХ утврђено да је апелант у слободну зону унио робу (говеда за клање), те да су царине погрешно утврђене према јединственој царинској исправи јер је апеланту одобрено изношење робе, али апелант није вратио у слободну зону бикове за клање него прерађевине од наведене робе. Суд БиХ је закључио да апеланту није издато одобрење за унутрашњу обраду робе, тј. није му одобрена процедура унутрашње обраде робе, како је прописано чланом 154 став 4 тачке ц) и д) Закона о царинској политици, него му је дозвољен привремени увоз ради оплемењивања робе, како је прописано чланом 154 став 4 тачка е). Због наведеног, Суд БиХ је закључио да апелант треба да плати царину према врсти и вриједности робе у вријеме уношења у царинску зону, јер је то моменат када настаје царински дуг, у складу са одредбама чл. од 154 до 158 Закона о царинској политици. 84. Уставни суд запажа да је Суд БиХ у одлукама које су оспорене овом апелацијом ("У" и "Увл") дао образложење које је прихватљиво и јасно са аспекта захтјева да мијешање буде у складу са законом прописаном нормом. Дакле, у поступку по службеној дужности утврђени су они елементи који су прописани чланом 96 Закона о царинској политици да апелант није оцаринио робу коју је унио у слободну зону, већ је царинио компензирајући производ који је добио након унутрашње обраде робе, за који процес није имао адекватно одобрење, односно да је накнадним прегледом утврђено да су одредбе које регулишу царинску процедуру примијењене на основу нетачних података. 85. У вези са питањем да ли мијешање у право на апелантову имовину има легитиман циљ од јавног интереса, Уставни суд указује на то да су надлежни органи, као и Суд БиХ, навели који је легитиман циљ да се царински прописи примјењују једнако на цијелој територији Босне и Херцеговине, како би се заштитила привреда Босне и Херцеговине, те да се увозне дажбине плаћају под једнаким условима за сву робу која је стављена у слободан промет у царинско подручје БиХ. Уставни суд сматра да је законско уређење области царина, као и контрола плаћања царина, као једног од основног извора финансирања државе, несумњиво у јавном интересу. Држава има одређену слободу одлучивања приликом организовања система за царинску заштиту, те слободу у уређењу односа (права и обавеза) свих учесника приликом царињења робе (и путника), као и приликом одређивања услова и начина царињења. У том случају, Уставни суд прихвата да је спречавање одступања од законом прописаних услова и начина царињења робе и одређивање нових накнада (у складу са законом), на име плаћене мање царине, легитиман циљ који је у јавном интересу (види, mutatis mutandis, Европски суд, Hentrich против Француске, пресуда од 3. јула 1995. године, серија А, број 296-А, став 39 и даље). 86. Такође, Уставни суд мора да одговори на питање да ли је мијешање у апелантову имовину у складу са принципом "пропорционалности", односно да ли је постигнута правична равнотежа између заштите права на имовину апеланата и захтјева за заштиту општег јавног интереса. У вези с тим, Уставни суд, слиједећи сопствену праксу и праксу Европског суда, указује на то да у сваком

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 23 поједином случају мора постојати "правичан однос" између захтјева јавног интереса који се жели постићи и заштите основних права појединаца, а што није могуће постићи ако апелант мора сносити "посебан и претјеран терет" (види Европски суд, James и други против Уједињеног Краљевства, пресуда од 21. фебруара 1986. године, серија А, број 98, ст. 46 и 50). Доводећи претходни став у везу са чињеницама конкретног предмета, Уставни суд сматра да је оспореним одлукама, које су основ мијешања у имовину апеланата, успостављена правична равнотежа између захтјева за заштиту права апеланата и захтјева од јавног интереса. Уставни суд сматра да право државе (што је јасно прописано и одредбама Закона о царинској политици) да реагује на начин да тражи од појединаца и ентитета да примјењују закон "на државном нивоу", поготово у ситуацијама када су одредбе ентитетских закона у нескладу са одредбама Закона о царинској политици. Дакле, јасна тенденција државе да унификује царински систем на цијелој територији под једнаким условима за све је инкорпорирана кроз законске одредбе. Стога, чињенице које апелант наводи (да је извршио царињење у складу са одредбама федералног закона и по одобрењу надлежних федералних царинских органа, те да не може бити одговоран за пропусте у конкретном случају) не могу утицати ни на право државе да "наплати" царински дуг, како је прописано Законом о царинској политици у материјалном и процесном дијелу. Даље, Уставни суд примјећује да је Законом о царинској политици БиХ, у члану 83 (на који су се позвали и надлежни органи), прописано да без одступања од могуће примјене кривичних одредби подношење пријава царинарници које је потписао декларант или заступник чини царинског обвезника, односно заступника одговорним за тачност података наведених у пријави, вјеродостојност приложених докумената и поступање у складу са обавезама које се односе на улазак одређене робе која подлијеже одговарајућој царинској процедури. Сем тога, Уставни суд запажа да евентуални пропусти у раду надлежних органа отварају апеланту могућност регресне тужбе под законом прописаним условима, али се због пропуста у раду царинских органа апелант не може екскулписати од обавезе према држави. Дакле, супротно апелантовим наводима, Уставни суд примјећује да је мијешање у апелантову имовину било законито, с циљем заштите економске политике, односно, како је то и наведено у члану 1 Закона о царинској политици БиХ, "система за царинску заштиту привреде Босне и Херцеговине", а мјера која је предузета, наметање обавеза за које је утврђено да их је апелант требао платити а није (односно "дуг" који апелант треба да плати у складу са чланом 180 наведеног закона), пропорционална је циљу ком се тежи. У том контексту, а с обзиром на то да је наметање царинских обавеза имало основ у законодавству које регулише област царина, апелантов навод да је оваквим поступањем "пропао" не може да утиче на закључак Уставног суда о пропорционалности мјера које је наметнула држава. Стога, Уставни суд сматра да је у конкретном случају задовољен принцип "пропорционалности" из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 87. Уставни суд примјећује да је апелант, у вези са повредом права на имовину, оспорио закључке Суда БиХ у погледу утврђеног чињеничног стања и погрешне примјене материјалног права. Међутим, Уставни суд подсјећа на то да је за испуњење захтјева из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у "царинским предметима" довољна чињеница да је наметање пореза имало основ у закону и да његова примјена није изазвала прекомјеран и диспропорционалан терет за појединца или правни субјекат, а што је Уставни суд испитао у претходним тачкама ове одлуке. 88. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да оспореним одлукама није прекршено апелантово право из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на рад 89. У вези са апелантовим наводом да му је оваквим поступањем повријеђено право на рад, Уставни суд запажа да је ово право гарантовано чланом 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима (1996), који се, према Анекса I на Устав Босне и Херцеговине, примјењује у Босни и Херцеговини. Уставни суд указује на то да је наведеним одредбама регулисана "могућност зарађивања кроз слободно изабран или прихваћен рад". Даље, Уставни суд подсјећа на своју измијењену праксу према којој позивање на било које право из Анекса I на Устав Босне и Херцеговине није условљено позивањем на дискриминацију (види Одлуку број АП 893/10 од 25. септембра 2010. године, доступна на www.ustavnisud.ba), иако је апелант навео да је дискриминисан у односу на друга правна лица која се баве увозом. 90. Међутим, у вези са апелантовим наводима о повреди овог права, Уставни суд запажа, подржавајући своју праксу у предметима који су са овог аспекта покретали готово идентична правна питања (види Одлуку број АП 3356/08 од 21. децембра 2010. године, доступна на www.ustavnisud.ba), да је апелант правно лице и да се као такав и не може позвати на повреду права на рад, које, према својој суштини и одредбама Међународног пакта, представља лично право на које се могу позивати искључиво физичка лица. Такав закључак проистиче из одредбе члана 2 Међународног пакта, којим је гарантовано да ће права формулисана тим пактом бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји, полу, језику, вјери, политичком мишљењу, националном или социјалном поријеклу, имовинском стању, рођењу или каквој другој околности. Наведено произилази и из одредбе члана 3 тог пакта којим је прописано: "Државе чланице овог пакта обавезују се да обезбиједе једнако право мушкарцима и женама да уживају сва економска, социјална и културна права која су набројана у овом пакту". 91. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да апелант не може тврдити да је у конкретном поступку "жртва" кршења права на рад гарантованог чланом 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима (1996), те закључује да су апелантови наводи о повреди овог права у цијелости неосновани. VIII. Закључак 92. Уставни суд закључује да у конкретном случају нема злоупотребе права и да одредбама примијењеног закона није дато ретроактивно дејство, због чега нема повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. 93. Уставни суд закључује да није повријеђено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је наметање обавеза апеланту имало основ у Закону о царинској политици, те када је задовољен принцип пропорционалности између легитимног циља и наметнуте обавезе, која се огледа у плаћању "дуга" држави у виду додатних дажбина.

Broj 52 - Stranica 24 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. 94. Уставни суд закључује да су неосновани апелантови наводи да му је оспореним пресудама повријеђено право на рад из члана 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима (1996) будући да је право на рад, према својој суштини и одредбама Међународног пакта, лично право на које могу да се позивају искључиво физичка лица. 95. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 96. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Проф. др Миодраг Симовић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 2726/09, rješavajući apelaciju "Meso Impexa" d.o.o. Kiseljak, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineje 1. i 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, potpredsjednica Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 18. aprila 2012. godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija "Meso Impexa" d.o.o. Kiseljak podnesena protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine označenih kao "Uvl", koje su donesene povodom apelantovog zahtjeva za preispitivanje sudske odluke i presuda Suda Bosne i Hercegovine označenih kao "U", kojima je odlučeno o apelantovim tužbama u upravnom sporu protiv rješenja Uprave za indirektno oporezivanje Bosne i Hercegovine, Banja Luka, koje su donesene u "carinskim postupcima" protiv apelanta i čiji su brojevi precizirani apelacijama, u vezi sa povredom prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u vezi sa povredom prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na rad iz člana 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. "Meso Impex" d.o.o. Kiseljak (u daljnjem tekstu: apelant) iz Kiseljaka, kojeg zastupa Ismet Hamzić, podnio je 28. augusta 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH), u predmetima "Uvl", koje su donesene u postupku povodom zahtjeva za preispitivanje odluke Suda BiH, a koje su tačno navedene u apelaciji, te time predstavljaju sastavni dio ove odluke, kao i protiv presuda Suda BiH koje su donesene u upravnom sporu u predmetima "U", povodom apelantove tužbe protiv rješenja Uprave za indirektno/neizravno oporezivanje BiH, Banja Luka (u daljnjem tekstu: Uprava), u "carinskim postupcima" vođenim po službenoj dužnosti protiv apelanta (svi osporeni postupci tačno navedeni u apelaciji). Predmetna apelacija je u Ustavnom sudu evidentirana pod brojem AP 2726/09. 2. Apelant je 5. novembra 2009. godine Ustavnom sudu podnio novu apelaciju, evidentiranu pod brojem AP 3454/09, protiv presuda Suda BiH koje su donesene u novim "carinskim postupcima" protiv apelanta (precizirani u apelaciji). 3. Apelant je zatim 31. decembra 2009. godine Ustavnom sudu podnio apelaciju broj AP 4177/09 protiv presuda Suda BiH, u novim postupcima u kojim su donesene odluke povodom apelantove tužbe u upravnom sporu i povodom apelantovog zahtjeva za preispitivanje sudskih odluka u carinskim predmetima (postupci tačno precizirani u apelaciji). U tri apelacije apelant je osporio 120 presuda označenih kao "Uvl", čiji su brojevi precizirani u apelacijama, koje je Sud BiH donio povodom apelantovog zahtjeva za preispitivanje odluka Suda BiH, odnosno 173 presude označene kao "U", sa brojevima preciziranim u apelacijama, koje je Sud BiH donio rješavajući povodom apelantove tužbe izjavljene protiv rješenja Uprave u upravnoj stvari naplate carina. Apelant je dopunio apelaciju 26. oktobra 2009. godine, a 26. juna 2011. godine dostavio je Ustavnom sudu urgenciju za hitno rješavanje predmeta. II. Postupak pred Ustavnim sudom 4. Ustavni sud je, u skladu sa članom 31. stav 1. Pravila Ustavnog suda, s obzirom na to da se radi o istom apelantu, kao i da sve apelacije proizlaze iz istog činjeničnog i pravnog osnova, odlučio da spoji apelacije br. AP 2726/09, AP 3454/09 i AP 4177/09, vodi jedan postupak i donese jednu odluku pod brojem AP 2726/09. 5. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Uprave zatraženo je 5. februara 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju. 6. Sud BiH i Uprava su dostavili odgovore na apelacije 15. i 22. februara 2010. godine. 7. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 5. marta 2010. godine. III. Činjenično stanje 8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 9. Apelant je preduzeće koje se bavi preradom mesnih proizvoda, odnosno uvozom mesa i njegovom preradom u gotove proizvode. 10. Apelant je 18. juna 2001. godine poslao dopis Carinskoj upravi Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Carinska uprava FBiH) kojim je zatražio informaciju o tome da li je dopušten smještaj žive stoke u slobodnu carinsku zonu, da li se dobijeni proizvodi nakon izvršene prerade obrade, sada iz drugog broja carinske tarife, mogu vratiti i ponovo smjestiti u carinsku zonu, te da li se ohlađene goveđe četvrti mogu izvoziti iz slobodne zone radi dobijanja konfekcionirane robe koja bi se vraćala u slobodnu zonu i koja bi se izvozila ili prodavala na tržištu Federacije, kao i na koji proizvod se, ukoliko se roba pušta u slobodni promet iz slobodne zone na tržište BiH, plaćaju carina i ostale takse. 11. Carinska uprava FBiH je odgovorila apelantu aktom broj 6569/1 od 9. jula 2001. godine. U odgovoru je navedeno da je dopušten uvoz i smještaj žive stoke u slobodnu zonu ukoliko su ispunjeni svi uvjeti propisani Zakonom o carinskoj politici, a u vezi sa zdravstvenom ispravnošću stoke. Stoka i meso koji su uvezeni mogu se privremeno izvesti iz slobodne zone radi obrade prerade, te se u svakom slučaju mora dobiti odobrenje

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 25 za izvoz radi unutrašnje obrade (šifra JCI IM-2), a kada se roba vrati u slobodnu zonu nakon unutrašnje obrade, u slučaju ponovnog izvoza ili carinjenja radi stavljanja u slobodan promet na tržište BiH, roba se svrstava prema stvarnom stanju robe pri povratu u slobodnu zonu, uz naplatu svih dažbina koje su predviđene za tu robu, dok carinsku osnovicu predstavlja transakcijska vrijednost robe u trenutku stavljanja u slobodnu zonu. 12. Apelant je naveo da je (od početka 2001. do polovine 2003. godine) sa svom potrebnom dokumentacijom i po zakonu propisanim uvjetima smjestio uvezenu robu (goveda za klanje) u Slobodnu zonu Kiseljak i da je Carinarnici Novi Travnik, Carinska ispostava Kiseljak, podnio zahtjev za unutrašnju obradu. Nakon dobijanja odobrenja i iznošenja robe po JCI IM 2 te procedure, apelant je otpremnicom vratio robu u slobodnu zonu, nakon čega je obrađena roba po JCI (nakon što je carinska ispostava ocijenila postupak i primijenila normative i nakon što je apelant platio carinu) puštena u slobodan promet. 13. Apelant u apelaciji navodi da nakon što su Carinska uprava, a zatim i Uprava za indirektno oporezivanje izmijenile podatke za carinjenje, te je apelantu retroaktivno nametnuta velika novčana suma za plaćanje, Carinarnica Novi Travnik se u dopisu od 7. februara 2003. godine očitovala na apelantov slučaj na način da je navedeno da su odobravali puštanje robe iz slobodne zone putem šifre IM 2, te rješenja koje se donosilo u skraćenom postupku. Dalje je navedeno da ranije ni domaći organi ni CAFAO nisu imali primjedbe na ovakav postupak. Osim toga, u vrijeme kada su apelantu izdali odobrenje za privremeni iznos, provedbeni propisi nisu bili doneseni, a ako su i postojali, proizvodili su dvostruka tumačenja. Prema njihovom mišljenju, možda se donošenje rješenja (koja su donesena u skraćenom postupku) može smatrati pogreškom, ali to ne utječe na plaćene dažbine. 14. Iz dokumentacije koja je dostavljena Ustavnom sudu proizlazi da su prvostepena rješenja (koja su prethodila rješenjima koje apelant osporava apelacijom, zbog toga što su poništena odlukom Suda BiH u upravnom sporu), kojim su izmijenjeni podaci i apelantu nametnute nove obaveze, donesena u toku 2004. godine. 15. Uprava za indirektno/neizravno oporezivanje, Regionalni centar Sarajevo, donijela je rješenja kojim su promijenjeni podaci za robu uvoznika-apelanta i usklađeni sa podacima iz prijave za smještaj robe u Slobodnu zonu Kiseljak tako što se brišu dotadašnja naimenovanja i formira jedno naimenovanje i obavezuje apelant da na ime manje plaćene carine i drugih taksi plati iznos utvrđen rješenjima. 16. U obrazloženju rješenja navedeno je da je nakon održane usmene rasprave, u ponovnom postupku, Uprava utvrdila da je carinski obveznik-apelant smjestio u slobodnu zonu juneće meso (tačno izraženo u kilogramima za svaki pojedinačni slučaj), ukupne vrijednosti utvrđene u svakom konkretnom slučaju. Rješenjem koje je u skraćenom postupku donio CI Kiseljak apelantu je odobreno privremeno izvoženje iz slobodne zone mesa radi daljnje prerade, sa rokom povrata od 15 dana. Dalje je utvrđeno da je apelant prijavio robu za carinski uvoz po JCI IM 2, razvrstanu u naimenovanja. Uprava je zaključila da je apelant pustio u slobodan promet istu robu (pogrešno navodeći da se radi o smrznutom mesu sa kostima), kojom prilikom je obračunata carina na meso bez kostiju u manjem iznosu, jer nedostaje količina koja se odnosi na kosti. 17. Uprava je zaključila da je roba smještena u slobodnu zonu (juneće meso sa kostima), za robu je dobijeno rješenje za privremeno iznošenje iz slobodne zone (juneće meso sa kostima), roba je prijavljena za privremeni uvoz na carinsko područje BiH (juneće meso sa kostima), a ocarinjeno je juneće meso bez kostiju. Dakle, roba je vraćena u slobodnu zonu po otpremnici kao goveđe meso bez kostiju u manjem količinskom iznosu, te su za tu manju količinu obračunate carine. 18. Uprava je ukazala na to da je sporno pitanje da li je apelant imao validno odobrenje za iznošenje robe i da li se roba zadužena prema proceduri unutrašnje obrade može pustiti na tržište BiH po stopi obrađenog proizvoda, jer nije došlo do izvoza. 19. Uprava se pozvala na odredbe člana 154. stav 4. tačke a) i c) Zakona o carinskoj politici ("Službeni glasnik BiH" br. 21/98 i 10/02). Uprava je navela da apelant nije imao odobrenje za proceduru unutrašnje obrade. S tim u vezi, Uprava je navela da carinska roba koja je smještena u slobodnoj zoni, za vrijeme dok je u slobodnoj zoni, može biti podvrgnuta proceduri unutrašnje obrade prema uvjetima propisanim tom procedurom, u skladu sa članom 154. stav 4. tačka c), a članom 157. istog zakona propisan je način postupanja sa robom koja napušta slobodnu zonu. Uprava je navela da u konkretnom slučaju nisu poštovani uvjeti regulirani čl. od 122. do 131. Zakona o carinskoj politici BiH. 20. Dalje, Uprava je navela da je postupak okončan na osnovu netačnih podataka jer je u slobodnu zonu smještena roba, juneće meso sa kostima, bruto težine tačno navedene u svakom pojedinačnom rješenju, zatim da je dopušteno privremeno iznošenje iz slobodne zone te robe, deklaracijom JCI IM 2 prijavljen je privremeni uvoz na carinsko područje BiH, robe svrstane u naimenovanja ukupne mase tačno navedene (ista količina), po JCI IM (obrascu) navedeno je da je ocarinjeno meso iste količine, a stvarno je ocarinjeno meso manje količine (meso bez kostiju). Netačan podatak je i u JCI IM 1 o vrsti koja se konačno carini. Na taj način, prema mišljenju Uprave, netačno je razdužena smještajna JCI navedena u polju 40 JCI IM 2, kao što je i daljnji tok postupka nepravilan jer se računom otpremnicom vrši povrat robe u slobodnu zonu, a takva procedura nije propisana niti jednom odredbom zakona. Dakle, prema mišljenju Uprave, netačno je prijavljena roba koja se carini, jer nije ocarinjena roba koja je uvezena u slobodnu zonu. Također, Uprava je navela da roba koja se uvozi prema proceduri unutrašnje obrade predstavlja polugotov proizvod, sirovine, repromaterijal i gotove dijelove koji se upotrebljavaju u proizvodnji kompenzirajućih proizvoda koji će se izvesti. Dakle, kod unutrašnje obrade uvezeni materijal se nakon obrade izveze, a što se u konkretnom slučaju nije desilo, pa apelant nema pravo na pozivanje na odredbe o unutrašnjoj obradi, niti se roba koja je ocarinjena prema JCI IM 1 može smatrati kompenzirajućim proizvodom. Uprava je navela da je to potvrđeno i apelantovom izjavom u postupku, koji je naveo da je roba puštena u promet u BiH. Uprava je zaključila da su sve djelatnosti koje je apelant preduzimao imale za cilj plaćanje uvoznih dažbina na manju količinu uvezenog mesa, odnosno plaćanje manjeg iznosa od onog koji je propisan zakonom. 21. Uprava je navela da apelantovi navodi da je u cijelosti postupao u skladu sa aktom Carinske uprave FBiH nisu tačni jer apelant kao carinski obveznik nije postupio prema navedenom aktu, u skladu sa članom 154. tačka 4. stav c) Zakona o carinskoj politici BiH. 22. Iz utvrđenog činjeničnog stanja Uprava je zaključila da se u konkretnom slučaju nije radilo o postupku unutrašnje obrade nego o proceduri stavljanja robe u slobodan promet, kako je određeno članom 154. stav 4. tačka a) Zakona o carinskoj politici BiH, te je apelant dao netačne podatke da se pušta u promet smrznuto meso u određenoj količini, iako je ocarinjena manja količina mesa (meso bez kostiju). Uprava je navela da je ispravno da bude puštena u promet roba smještena u slobodnu zonu, meso sa kostima. Prema mišljenju Uprave, carinski dug je nastao shodno članu 180. st. 1. i 3. Zakona o

Broj 52 - Stranica 26 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. carinskoj politici BiH, neispunjenjem jedne od obaveza koje nastaju u vezi sa robom za koju je odobrena procedura kojoj je podvrgnuta, a dužnik je lice koje je dužno postupiti u skladu sa uvjetima koji reguliraju podvrgavanje robe odobrenoj proceduri. 23. Apelant je protiv rješenja Uprave izjavio žalbu. 24. Uprava za indirektno oporezivanje Banja Luka donijela je rješenje kojim je odbila apelantove žalbe izjavljene protiv prvostepenih rješenja. 25. Drugostepeni organ je najprije utvrdio nadležnost prvostepenog organa da donese rješenje, te konstatirao da je postupak vođen prema uputama suda (jer se radi o ponovnom postupku koji je vođen pred prvostepenim organom, nakon ukidanja ranijih rješenja odlukom Suda BiH), u skladu sa procesnim pravilima. 26. U obrazloženju drugostepenog rješenja navedene su činjenice utvrđene u prvostepenom postupku, te da je sporno da li je roba, nakon što je smještena u slobodnu zonu, podvrgnuta proceduri unutrašnje obrade, od čega zavisi da li je mogla biti puštena u slobodan promet, odnosno ocarinjena kao kompenzirajući proizvod koji nastaje u proceduri unutrašnje obrade. 27. S tim u vezi, drugostepeni organ je naveo šta znači "slobodna zona", te se pozvao na odredbe člana 154. stav 4. Zakona o carinskoj politici BiH u vezi sa postupanjem sa robom koja se nalazi u slobodnoj zoni. Dalje, drugostepeni organ je naveo da je odredbama čl. od 122. do 134. Zakona o carinskoj politici BiH propisana procedura unutrašnje obrade. 28. Drugostepeni organ je naveo da je "procedura unutrašnje obrade" procedura sa ekonomskim učinkom kojom se daju povlastice robi koja se uvozi radi obrade i ponovnog izvoza u obliku kompenzirajućih proizvoda, s tim da je korištenje ove procedure povezano sa prethodnim dobijanjem odobrenja, u skladu sa procedurom propisanom Zakonom o carinskoj politici BiH. Drugostepeni organ se pozvao na odredbe čl. od 122. do 134, te član 124. u vezi sa čl. 103. i 105. Zakona o carinskoj politici BiH. 29. Dalje, drugostepeni organ je iz spisa predmeta ustanovio da je apelant istog dana kada je roba smještena u slobodnu zonu podnio zahtjev za privremeno iznošenje robe radi oplemenjivanja na osnovu člana 9. Carinskog zakona Federacije BiH ("Službene novine Federacije BiH" br. 2/95, 9/96 i 25/97) i Odluke o posebnim mjerama carinskog nadzora u slobodnim zonama ("Službene novine Federacije BiH" broj 1/98). Apelant je od CI Kiseljak, Carinski referat za poslove zone, dobio rješenje (u skraćenom postupku) kojim mu je odobreno privremeno iznošenje na osnovu kojeg je apelant podnio prijavu za proceduru privremenog uvoza robe IM 2 iz slobodne zone u BiH (juneće meso sa kostima svrstano u naimenovanja), te je roba sa otpremnicom vraćena u slobodnu zonu. 30. Slijedom navedenog, prema mišljenju drugostepenog organa, nesporno je da apelant nije na osnovu člana 124. Zakona o carinskoj politici BiH podnio zahtjev za unutrašnju obradu jer se apelant pozvao na član 9. Carinskog zakona Federacije BiH koji je u suprotnosti sa odredbama Zakona o carinskoj politici BiH i kao takav se smatra nevažećim. Osim toga, drugostepeni organ je naveo da rješenje kojim se odobrava iznošenje robe iz carinske zone radi oplemenjivanja nije doneseno u skladu sa procesnim pravilima, niti ga je donio nadležni organ. Također, drugostepeni organ je naveo da niti jednom odredbom nije predviđena mogućnost vraćanja robe u slobodnu zonu otpremnicom, kako je apelant to učinio. Dakle, imajući u vidu utvrđene činjenice, drugostepeni organ je zaključio da apelantova predmetna roba nije bila podvrgnuta proceduri unutrašnje obrade prema uvjetima preciziranim tom procedurom, u skladu sa važećim propisima, niti su poštovane uvozno-izvozne radnje za proceduru unutrašnje obrade. 31. Prema mišljenju drugostepenog organa, nakon nezakonito provedenih uvozno-izvoznih radnji, apelant je podnio JCM IM 1, odnosno ocarinio i pustio u promet drugu vrstu robe obrađeno meso, a ne robu koja je smještena u slobodnu zonu. Prema mišljenju drugostepenog organa, smještena roba nije prošla uobičajenu proceduru i nisu poštovane odredbe čl. 119. i 158. Zakona o carinskoj politici BiH, odnosno nisu se primijenile odredbe čl. od 97. do 101. istog zakona. Drugostepeni organ je zaključio da se i kod robe koja se smješta u slobodnu zonu prilikom stavljanja u promet obračun i naplata propisanih uvoznih dažbina vrše kao da je uvezena u carinsko područje BiH bez prethodnog smještanja u slobodnu zonu. 32. Dakle, drugostepeni organ je naveo da je apelant postupao suprotno materijalnim propisima, te je pravilno protiv njega pokrenut postupak naknadne naplate. Drugostepeni organ je utvrdio da je postupak naknadne naplate reguliran čl. 96. i 180. Zakona o carinskoj politici BiH a koji se vodi po službenoj dužnosti ili po zahtjevu stranke. S obzirom na to da se u carinskom postupku donose odluke koje utječu na državni budžet, omogućena je kontrola obračuna. Zbog navedenog, drugostepeni organ nije smatrao osnovanim žalbeni navod da je carinski organ izvršio pregled robe pri carinjenju, te da nije moguće mijenjati podatke iz prijave. Drugostepeni organ je naveo da je roba bila obrađena, ali zbog nezakonitog iznošenja robe radi obrade ona se nije mogla ocariniti kao kompenzirajući proizvod. Osim toga, apelantovi navodi da se protiv lica koja su carinila robu vodi krivični postupak, prema mišljenju drugostepenog organa, nisu od utjecaja na rješavanje ove upravne stvari, u skladu sa članom 83. Zakona o carinskoj politici. 33. Dakle, drugostepeni organ je zaključio da je apelant u znatnom dijelu izbjegao plaćanje posebne takse za određene vrste proizvoda (žive životinje i meso) koja se plaća u fiksnom iznosu po jedinici mjere za 1 kg. Slijedom navedenog, drugostepeni organ je naveo da je pravilno prvostepeni organ, uz primjenu člana 154. stav 4. tačka a) u vezi sa članom 97. Zakona o carinskoj politici, te u skladu sa članom 96. stav 3. i članom 180. istog zakona, izvršio izmjenu podataka u prijavi za puštanje robe u slobodan promet (JCI IM 1) i usklađivanje sa podacima iskazanim u nadzorničkoj prijavi (JCI). Shodno navedenom, drugostepeni organ je naveo da se netačni podaci u prijavi po kojoj je roba puštena u slobodan promet ogledaju u pogledu pošiljaoca robe, naimenovanja, količine, iznosa carine i posebne takse, bruto težine i drugih podataka koji su navedeni u osporenom rješenju, a koje je drugostepeni organ u cijelosti prihvatio. Drugostepeni organ je naveo da primjena jedinstvenih propisa ima za cilj zaštitu, a da je korištenje Slobodne zone Kiseljak imalo za cilj izbjegavanje plaćanja posebnih taksi. 34. Drugostepeni organ je naveo da ne prihvata prigovor zastare koji je istakao apelant i to ni primjenom Zakona o carinskoj politici BiH, a ni zbog činjenice da je u skladu sa carinskim dugom koji je nastao pokrenut krivični postupak. 35. Protiv drugostepenih rješenja Uprave apelant je pokrenuo upravne sporove tužbama podnesenim Sudu BiH. 36. Sud BiH je povodom svih postupaka donio odluke "U" kojim su tužbe odbijene. 37. U obrazloženju svih presuda Sud BiH je naveo da je ispitao zakonitost osporenih rješenja. Sud BiH je naveo da je na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja u postupku pravilno primijenjeno materijalno pravo kada je apelant obavezan na dodatno plaćanje carine. S tim u vezi, Sud BiH je naveo da su upravni organi pravilno zaključili da su carine i

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 27 carinske tarife pogrešno utvrđene, tj. na osnovu netačnih podataka navedenih u prijavi. Naime, apelant je u slobodnu zonu uvezao goveda za klanje koje je izveo iz slobodne zone. Međutim, Sud BiH je zaključio da apelant nije vratio u slobodnu zonu robu bikove za klanje (robu koju je unio) već prerađevine od navedene robe, a za šta je, prema apelantovom mišljenju, bio ovlašten. Sud BiH je naveo da ovakav apelantov stav nije pravilan jer apelant nije od nadležnih organa dobio odobrenje za unutrašnju obradu robe. Sud BiH je naveo da se ovo odobrenje izdaje samo kada je roba namijenjena daljnjem izvozu robe iz BiH u obliku kompenzirajućih proizvoda ili kada je stavljena u slobodan promet uz povrat ili odustajanje od naplate uvoznih carina koje se naplaćuju na tu robu ukoliko se izvozi iz carinskog područja BiH u obliku kompenzirajućih proizvoda. U skladu sa navedenim, prema mišljenju Suda BiH, apelantu nije izdato odobrenje za unutrašnju obradu robe unesene u slobodnu zonu, tj. nije mu odobrena procedura unutrašnje obrade robe u slobodnoj zoni, u skladu sa članom 154. stav 4. tačke c) i d) Zakona o carinskoj politici BiH, nego mu je izdato odobrenje u skladu sa članom 154. stav 4. tačka e) navedenog zakona. Sud BiH je naveo da je apelantu dopušten privremeni uvoz robe radi oplemenjivanja i ponovno vraćanje iste robe u slobodnu zonu, ali apelant je vratio u slobodnu zonu kompenzirajuće proizvode. Nakon toga, apelant je podnio carinsku deklaraciju u kojoj je naveo da u BiH uvozi navedene proizvode od mesa, pa je sačinjena JCI prema kojoj su carinske i druge dažbine određene prema vrijednosti mesnih proizvoda navedenih u prijavi i carinskoj deklaraciji. Zbog navedenog je, prema ocjeni Suda BiH, apelant dužan da plati carinu u skladu sa članom 154. u vezi sa članom 158. Zakona o carinskoj politici BiH, prema vrsti i vrijednosti robe koju je ona imala u momentu unošenja u slobodnu zonu. Sud BiH je naveo da, u skladu sa članom 159. Zakona o carinama, roba unesena u slobodnu zonu može se staviti u slobodan promet na područje BiH samo u obliku i vrijednostima koje je imala u momentu unošenja u slobodnu zonu. Dalje, Sud BiH je naveo da apelant nije imao odobrenje za obradu robe pa su carinski organi pravilno odlučili da je apelant dužan da plati carinu prema vrsti i količini, obliku i vrijednosti robe koju je imala u momentu unošenja robe u carinsku zonu, jer u tom momentu nastaje carinski dug za robu unesenu u slobodnu zonu i uvezenu iz slobodne zone na teritoriju BiH. 38. Sud BiH je odbio kao neosnovan apelantov prigovor koji se odnosi na nepotpuno i nepravilno utvrđeno činjenično stanje. Sud BiH je, također, odbio kao neosnovan apelantov prigovor da je protekao rok propisan članom 194. stav 3. Zakona o carinskoj politici, zbog čega carinski organi ne mogu od njega potraživati carinu i carinske dažbine. S tim u vezi, Sud BiH je istakao da se radi o roku u kojem carinski organi mogu potraživati carinski dug, a računa se od dana nastanka duga do obavještenja dužnika o carini i carinskim dažbinama. U apelantovom slučaju, Sud BiH je utvrdio da je apelant o carini i carinskom dugu obaviješten kada su mu uručena prvostepena rješenja iz 2004. godine za robu puštenu u slobodan promet u toku 2001, 2002. i 2003. godine. Okolnost da su rješenja iz 2004. godine (prvostepeno, a zatim drugostepeno) ukinuta u upravnom sporu, prema mišljenju Suda BiH, nije od utjecaja jer je apelant o dugu obaviješten rješenjima iz 2004. godine, pa nije protekao rok propisan članom 194. stav 3. Zakona o carinskoj politici. 39. U određenim postupcima koji su osporeni ovom apelacijom apelant je podnio zahtjeve za preispitivanje "U" odluka Suda BiH. 40. Odlučujući o apelantovim zahtjevima, Sud BiH je donio presude "Uvl" kojim je zahtjeve odbio. 41. U obrazloženju presuda Sud BiH je naveo da je zaključio da je Vijeće za upravne sporove u osporenoj presudi (presude "U") pravilno i potpuno utvrdilo da se osporeno drugostepeno rješenje zasniva na pravilnoj primjeni materijalnog prava i pravila postupka, zbog čega je odbio tužbene prigovore. Što se tiče apelantovih prigovora istaknutih u zahtjevu o ponovnom vođenju postupka pred prvostepenim organom (nakon ukidanja ranijih rješenja), Sud BiH je naveo da je u ponovljenom postupku nakon izvršene reorganizacije prvostepeni organ postao Regionalni centar Sarajevo, koji je proveo radnje i otklonio nedostatke na koje je ukazao sud kada je ukinuo ranija nižestepena rješenja. S tim u vezi, promijenjeni su podaci koji se odnose na apelantovu robu ocarinjenu prema JCI, na osnovu čega je apelant obavezan na uplatu razlike manje plaćene carine. 42. Sud BiH je naveo da je Vijeće za upravne sporove u osporenoj presudi pravilno utvrdilo da je apelant konačnom odlikom obavezan na plaćanje određenog iznosa na ime carine i carinskih dažbina. Sud BiH je naveo da je postupak proveden po službenoj dužnosti na osnovu ovlaštenja iz člana 96. Zakona o carinskoj politici BiH, prema kojem entiteti mogu na svoju inicijativu ili na zahtjev deklaranta dopuniti i promijeniti prijavu nakon stavljanja robe u promet. Navedeno je da su, u svrhu provjere tačnosti podataka navedenih u prijavi, carinski organi ovlašteni da vrše i naknadnu kontrolu, te ako utvrde da su odredbe koje reguliraju određenu carinsku proceduru primijenjene na osnovu netačnih ili nepotpunih podataka, nadležni organi preduzimaju mjere neophodne za reguliranje nastale situacije, uzimajući u obzir nove podatke koji su im dostavljeni. Te mjere su svedene na naknadne obračune i naplaćivanje manje plaćene carine i carinskih dažbina, što je skraćenost carinskog postupka, ali je u skladu sa navedenom zakonskom odredbom (član 96. Zakona o carinskoj politici). 43. Sud BiH je naveo da vođenje krivičnog postupka zbog zloupotrebe pogodnosti slobodne zone, a što je apelant isticao, nema utjecaja na ishod upravnog postupka. Dalje, Sud BiH se pozvao na član 83. Zakona o carinskoj politici BiH kojim je regulirano da bez odstupanja od moguće primjene krivičnih odredbi podnošenje prijava carinarnici koje je potpisao deklarant čini carinskog obveznika odgovornim za tačnost podataka navedenih u prijavi, vjerodostojnost dokumenata i postupanje u skladu sa obavezama koje se odnose na ulazak određene robe koja podliježe carinskoj proceduri. Obaveznost carinskih organa da postupaju po službenoj dužnosti, prema mišljenju Suda BiH, ima za cilj da se navedeni propisi primjenjuju jedinstveno na cijelom području BiH, s ciljem zaštite privrede BiH, jer bi izbjegavanje plaćanja carine i posebne takse na određene proizvode ugrozilo navedene ciljeve ekonomske politike. 44. Sud BiH je ocijenio kao krajnje proizvoljne, neargumentirane i nedokazane apelantove navode da radnje sudije u Vijeću za upravne sporove prilikom donošenja osporenih presuda nisu posljedica neznanja već namjernog kršenja zakona. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 45. Apelant u apelacijama ističe da su mu osporenim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i pravo na rad iz člana 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt). Vezano za

Broj 52 - Stranica 28 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. dopustivost apelacija, apelant u apelacijama navodi da su apelacije dopustive bez obzira na to da li je podnesen zahtjev za preispitivanje presude ili ne. 46. Apelant navodi da bi u vezi sa pravom na pravično suđenje Ustavni sud trebao postupiti kao u Odluci broj AP 315/03 od 21. januara 2004. godine, te da se, u suštini, radi o identičnom predmetu, odnosno o navodno datim apelantovim netačnim podacima i pogrešnoj primjeni materijalnog prava i člana 96. Zakona o carinskoj politici BiH. Dalje, apelant smatra da su apelacije dopustive u vezi sa pravom na imovinu. S tim u vezi, apelant se poziva na praksu Evropskog suda, kao i na odluke br. U 27/01 od 28. septembra 2001. godine i AP 643/03 od 29. septembra 2004. godine, u kojima je pravo na imovinu meritorno ispitano. Također, apelant smatra da je dopustiv i član 6. Međunarodnog pakta bez obzira na to da li se poziva ili ne poziva na diskriminaciju. 47. U vezi sa meritumom, apelant smatra da je povrijeđeno pravo na pravično suđenje jer mu je retroaktivno nametnuto plaćanje carina. Osim toga, apelant smatra da su obrazloženja paušalna, bez konkretnog razloga o kojim se netačnim podacima iz carinskih deklaracija radi, kao i da je proizvoljna primjena materijalnog prava, odnosno da su određene odredbe (koje su primijenjene) preširoko tumačene. Apelant ističe da on ne može biti odgovoran za postupanje organa, odnosno za činjenicu da je određeno rješenje izdao nenadležni organ na osnovu federalnog zakona. Apelant naglašava da su nadležni organi bili upoznati sa svakim postupkom carinjenja. Također, apelant ističe da se nakon unutrašnje obrade u slobodnu zonu ne mogu vratiti goveda. Apelant smatra da se ovakvim postupanjem narušava princip pravne sigurnosti i vladavine prava. U vezi sa pravom na imovinu, apelant smatra da je došlo do miješanja, pozivanjem na član 96. stav 3. Zakona o carinskoj politici BiH. Međutim, u konkretnom slučaju, prema apelantovom mišljenju, radi se o zakonu čija je primjena proizvoljna i izaziva prekomjeran teret za apelanta. S tim u vezi, apelant smatra da odredbe zakona nisu jasne, te da ova odredba daje mogućnost retroaktivne kontrole, što je u suprotnosti sa principima pravne države. Osim toga, novim obavezama koje su nametnute apelantu uništen je jedan pravni subjekt. Zbog toga, apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na imovinu. 48. Povredu prava na rad apelant vidi u samoj činjenici da mu je onemogućeno poslovanje, kao i da je diskriminiran u odnosu na druge privredne subjekte koji obavljaju svoju djelatnost prema istom principu (apelant navodi primjer ASA PVC). 49. U prilog svim svojim navodima apelant je dostavio i nalaz stalnog sudskog vještaka. b) Odgovor na apelaciju 50. U odgovoru na apelaciju Sud BiH je naveo da je poštovao apelantovo pravo u vezi sa pravom na pravično suđenje, jer je odluka donesena u pravičnom postupku, u skladu sa zakonom i pred nezavisnim sudom. U odnosu na pravo na imovinu, Sud BiH je naveo da se apelant žali na izgubljenu dobit, a član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju štiti samo postojeću imovinu. U vezi sa članom 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Sud BiH je naveo da u postupku koji apelant osporava nije bilo odobrenja za rad ili u vezi sa radom. Sud BiH je naveo da nije jasno zašto apelant ističe povredu prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine jer je odluka donesena u skladu sa procesnim i materijalnim zakonom, uz poštivanje garancija iz Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije i bez primjene retroaktivnosti. 51. Uprava je u odgovoru na apelaciju navela da je, prije svega, istakla prigovor da apelacije nisu podnesene u roku (pogotovo u predmetima gdje je podnesen zahtjev za preispitivanje odluke). Dalje, u vezi sa povredom prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, Uprava je navela da se ne radi o propisu sa retroaktivnim djelovanjem, već o naknadnoj kontroli prijava, a što je propisano članom 96. Zakona o carinskoj politici. Uprava je navela da je ova mogućnost zakonom predviđena jer prilikom puštanja bilo koje robe u slobodan promet nije moguće uvijek provjeriti sve podatke, odnosno činjenice od kojih zavisi pravilnost postupka, pa je carinskim organima data mogućnost da obave naknadnu kontrolu postupka. Uprava je istakla da je apelantov navod o povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovan, jer je postupak proveden u skladu sa zakonom, pa činjenica da je apelant nezadovoljan odlukom ne znači da je povrijeđeno ovo pravo. Što se tiče povrede prava na imovinu, Uprava je istakla da se radi o obavezama prema državi, koje spadaju u oblast javnog prava, pa je i ovaj dio očigledno neosnovan. U vezi sa apelantovim navodom da mu je povrijeđen član 6. Međunarodnog pakta, Uprava je istakla da se ne radi o tendenciji carinskih organa "da unište apelanta" (kako apelant ističe), nego o isključivoj namjeri carinskih organa da zaštite državni budžet, odnosno da spriječe uvoznike da zloupotrebljavaju carinske procedure. V. Relevantni propisi 52. Zakon o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 21/98, 34/00 i 10/02) u relevantnom dijelu glasi: Član 13. stav 1. 1. Entiteti mogu, u skladu sa uslovima navedenim u propisima koji su na snazi, obavljati sve kontrole za koje smatraju da su neophodne da bi osigurali da se carinski propisi pravilno primjenjuju. Član 14. 1. U svrhu primjene carinskih propisa, svako lice koje je direktno ili indirektno uključeno u radnje vezane za trgovinu robom dostavlja Entitetima, na bilo koji način, sve potrebne dokumente i podatke i na njihov zahtjev pruža svu potrebnu pomoć u bilo kom propisanom vremenskom roku. Član 16. stav 1. 1. Zainteresirana lica su dužna da u svrhu obavljanja kontrole od strane Entiteta, bez obzira na način, čuvaju dokumente navedene u članu 14. ovoga zakona najmanje pet kalendarskih godina. Taj period teče od kraja one godine kada je primljena carinska prijava za carinski postupak. C. Pregled prijava nakon carinjenja Član 96. 1. Entiteti mogu, na svoju inicijativu ili na zahtjev deklaranta, dopuniti i promijeniti prijavu nakon stavljanja robe u promet. 2. Nakon stavljanja robe u promet, a u svrhu provjere tačnosti podataka navedenih u prijavi, Entiteti mogu obaviti pregled komercijalnih dokumenata i podataka koji se odnose na uvozne i izvozne radnje u vezi sa određenom robom ili se odnose na naknadne komercijalne radnje koje uključuju tu robu. Ovakvi pregledi se mogu obaviti u prostorima deklaranta, odnosno svakog drugog lica koje je poslovno direktno ili indirektno uključeno u navedene operacije ili nekog drugog lica koje poseduje navedeni dokument i podatke u poslovne svrhe. Entiteti također mogu obaviti pregled robe na onim mjestima gdje ih je još uvijek moguće prijaviti. 3. U slučajevima gdje pregled prijave ili pregled nakon carinjenja ukazuju na to da su odredbe koje reguliraju određenu carinsku proceduru primijenjene na osnovu netačnih

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 29 ili nepotpunih podataka, Entiteti, u skladu sa propisima na snazi preduzimaju mjere neophodne za reguliranje nastale situacije, uzimajući u obzir nove podatke koji su im dostupni. D. Unutrašnja obrada Opće odredbe Član 122. stav 1. 1. Bez odstupanja od člana 123. ovoga zakona, procedurom unutrašnje obrade dopušteno je da se sljedeća roba koristi u carinskom području BiH za jedan ili više procesa obrade: (a) roba namijenjena za ponovan izvoz iz carinskog područja BiH u obliku kompenzirajućih proizvoda, bez podlijeganja takve robe plaćanju uvoznih dažbina ili mjerama trgovinske politike; (b) roba stavljena u slobodni promet uz povrat ili odustajanje od naplate uvoznih dažbina koje se naplaćaju za tu robu ukoliko se izvozi iz carinskog područja BiH u obliku kompenziraju}ih proizvoda. Član 129. 1. U slučajevima gdje se pojavljuje carinski dug, visina takvoga duga određuje se na osnovu carinske vrijednosti koja odgovara uvezenoj robi u momentu prihvatanja prijave za podvrgavanje te robe proceduri unutrašnje obrade. 2. Ukoliko je u momentu iz stava 1. ovoga člana uvozna roba ispunila uslove za kvalifikovanje za postupak po preferencijalnim tarifama u okviru carinskih kontigenata, ona ima pravo na sve postupke po preferencijalnim tarifama koji postoje u vezi sa identičnom robom u momentu prihvatanja prijave za stavljanje u slobodni promet. Član 154. stav 4. Carinska roba koja je smještena u slobodnoj zoni, za vrijeme dok se nalazi u slobodnoj zoni može: (c) biti podvrgnuta proceduri unutrašnje obrade prema uslovima preciziranim tom procedurom; (d) biti podvrgnuta proceduri obrade pod carinskom kontrolom prema uslovima preciziranim tom procedurom; (e) biti podvrgnuta proceduri privremenog uvoza prema uslovima preciziranim tom procedurom; Član 158. 1. U slučajevima gdje se pojavi carinski dug u vezi sa carinskom robom, a gdje je carinska vrijednost takve robe zasnovana na cijeni koja je stvarno plaćena ili se treba platiti, u što su uračunati i troškovi skladištenja ili očuvanja robe za vrijeme njenog ležanja u slobodnoj zoni, takvi troškovi se ne uključuju u carinsku vrijednost ukoliko su prikazani odvojeno od cijene koja je stvarno plaćena ili se treba platiti za robu. 2. U slučajevima gdje je navedena roba, u slobodnoj zoni, prošla jedan od uobičajenih oblika postupanja u smislu člana 119., stav 1., ovog zakona, karakter robe, carinska vrijednost i količina koja se uzima u obzir prilikom utvrđivanja uvoznih dažbina, a na zahtjev carinskog obveznika i pod uslovom da je takvo postupanje obuhvaćeno odobrenjem izdanim u skladu sa stavom 3. tog člana, je ona koja bi se uzela u obzir vezano za takvu robu, u momentu koji je naveden u članu 187. ovoga zakona, da nije prošla kroz takav postupak. Međutim, odstupanja od ove odredbe se mogu utvrditi u skladu sa procedurom Komisije. Član 194. 1. Čim se iznos carine zavede u evidenciju, dužnik se o njemu obavještava u skladu sa odgovarajućim propisima. 2. U slučaju gdje je iznos carine koji se treba platiti naveden u carinskoj prijavi, radi orijentacije, Entiteti mogu navesti da se obavještavanje o njemu ne vrši prema stavu 1. ovoga člana, izuzev ukoliko naznačeni iznos carine ne odgovara onom koji oni utvrde. 3. Obavještavanje dužnika se ne vrši nakon isteka vremenskog roka od pet godina od dana kada je nastao carinski dug. Međutim, u slučajevima gdje je on posljedica postupka koji je mogao dovesti do pokretanja krivičnog postupka pred sudom, jer Entiteti nisu bili u mogućnosti da odrede tačan iznos koji se potražuje, takvo obavještavanje se može, onoliko koliko to propisi na snazi dozvoljavaju, obaviti nakon isteka roka od pet godina. VI. Dopustivost 53. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 54. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 55. Ustavni sud, prije svega, navodi da su apelacijom osporene i odluke Suda BiH donesene u upravnom sporu, kao i odluke Suda BiH koje su donesene u postupku povodom apelantovog zahtjeva za preispitivanje odluka Suda BiH. 56. S tim vezi, Ustavni sud podsjeća na svoj stav (i izmijenjenu praksu u skladu sa praksom Evropskog suda) da se i odluke o zahtjevima za vanredno preispitivanje, o kojima je na bilo koji način riješeno meritorno, smatraju ratione materiae dopustivim ako je ishod postupka odlučujući za građanska prava i obaveze apelanata. Stoga će, u svrhu analize prava na pravično suđenje, Ustavni sud skupa razmatrati sve odluke o zahtjevu za preispitivanje, kao i odluke Suda BiH (odluke "U") koje su donesene u upravnom sporu protiv drugostepenog rješenja. 57. Također, imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud nije našao elemente da a priori apelaciju proglasi nedopuštenom, odnosno utvrdio je da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti, odnosno otvara pitanja koja treba preispitati u meritumu. VII. Meritum 58. Apelant osporava navedene odluke Suda BiH ("U" i "Uvl") tvrdeći da su mu povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i pravo na rad iz člana 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. VII.1. Pravo na pravično suđenje 59. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 60. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 61. S obzirom na to da se apelant žali na odluke koje su donesene u postupku u kojem su mu nametnute nove obaveze

Broj 52 - Stranica 30 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. za plaćanje carine, Ustavni sud će, prije svega, ispitati da li navedeni postupak predstavlja "spor o građanskim pravima i obavezama" u smislu značenja člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 62. U skladu sa praksom Ustavnog suda, kao i ustaljenom praksom bivše Evropske komisije za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropska komisija) i Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), smatra se da određene novčane obaveze prema državi spadaju isključivo u oblast javnog prava i stoga ne potpadaju pod pojam "građanska prava i obaveze" iz člana 6. Evropske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 669/03 od 17. marta 2004. godine; Evropska komisija, X protiv Francuske, apelacija broj 9908/82 od 4. maja 1983. godine; i Evropski sud, Schouten i Meldrum protiv Holandije, presuda od 9. decembra 1994. godine, serija A, broj 304). To je naročito slučaj tamo gdje obaveza, koja je u naravi novčana, "potiče iz poreznog zakonodavstva ili je na drugi način dio normalnih građanskih obaveza u demokratskom društvu" (vidi već citiranu presudu Schouten i Meldrum protiv Holandije, stav 50). Ustavni sud zaključuje da u takve obaveze, nesumnjivo, spada i obaveza plaćanja carinskih i drugih dažbina na uvezenu robu, kako je to relevantnim zakonom propisano. Stoga, Ustavni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju apelant ne može pozvati na povredu prava na pravičan postupak u smislu člana 6. Evropske konvencije u postupku koji se tiče primjene carinskog zakonodavstva, osim u slučaju očigledne zloupotrebe tog prava (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 547/03 od 26. augusta 2004. godine). Kako u konkretnom slučaju apelant upravo ističe zloupotrebu prava, odnosno navodi da je riječ o odredbi kojom je data mogućnost retroaktivnog nametanja novih carinskih obaveza, kao i da se ovakvim postupanjem unosi pravna nesigurnost i šteti vladavini prava, Ustavni sud nalazi da je potrebno prvenstveno ispitati da li se radi o odredbi sa retroaktivnim djelovanjem. 63. Ustavni sud primjećuje da se apelant žali na carinski postupak, odnosno postupak koji je nakon plaćene carine (apelant navodi da je već platio 1.500.000,00 KM) pokrenut po službenoj dužnosti radi izmjene podataka i naplate manje plaćene carine i drugih uvoznih taksi, a u kojem su donesena osporena rješenja. Osnov za donošenje navedenih rješenja je član 96. stav 3. Zakona o carinskoj politici. 64. Apelant navodi da je odredba člana 96. Zakona o carinskoj politici neprecizna, te suprotna principu pravne sigurnosti, a ima i retroaktivno djelovanje. 65. Ustavni sud primjećuje da su u konkretnom slučaju primijenjeni propisi koji su bili na snazi u vrijeme smještanja robe u slobodnu zonu (2001, 2002. i 2003. godina) do puštanja robe u slobodan promet i to Zakon o carinskoj politici BiH (koji je objavljen u "Službenom glasniku BiH" 31. oktobra 1998. godine, stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a navedeno je da će se primjenjivati od 1. januara 1999. godine) i Odluka o uvjetima za uvoz robe radi izvoza ("Službeni glasnik BiH" broj 3/99, kojom su propisani uvjeti i način ostvarivanja prava na uvoz sirovina, repromaterijala, poluproizvoda i gotovih dijelova [robe] bez plaćanja uvoznih dažbina a koja se upotrebljava u proizvodnji kompenzirajućih proizvoda koji će se izvesti u skladu sa članom 122. Zakona o carinskoj politici). S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da odredba člana 96. entitetima daje pravo preduzimanja mjera neophodnih za reguliranje nastale situacije tamo gdje pregledi nakon carinjenja ukazuju na to da su odredbe koje reguliraju određenu carinsku proceduru primijenjene na osnovu netačnih ili nepotpunih podataka. 66. Ustavni sud napominje da povratno djelovanje norme znači da propisana norma ne regulira ponašanje za ubuduće, već su norme obavezne za subjekte i na odnose prije donošenja norme. Povratno djelovanje norme ima za posljedicu da se pravni karakter i pravne posljedice radnji koje su se desile u prošlosti ocjenjuju prema kasnijim normama kojima je dato povratno djelovanje. Primjena propisa sa retroaktivnim djelovanjem mora biti ograničena, strogo kontrolirana i jasno propisana zakonom i to samo ukoliko postoji opći interes da pojedine zakonske odredbe imaju povratno djelovanje. U protivnom bi davanje povratnog djelovanja pravnoj normi izazvalo pravnu nesigurnost kod građana, te povratno djelovanje pravnih normi predstavlja izuzetak kada za to postoje ozbiljni razlozi. 67. Polazeći od odredbe člana 96. Zakona o carinskoj politici, koja je stupila na snagu 1. januara 1999. godine, i dakle bila na snazi u vrijeme kada je apelant smjestio robu u slobodnu carinsku zonu, Ustavni sud primjećuje da se ne može reći da se radi o normi sa povratnim djelovanjem, kojom je dopušteno da se "preispita" primjena propisa na ranije završen odnos (preispitivanje carinske prijave nakon stavljanja robe u promet). Iz sadržaja odredbe člana 96. Zakona o carinskoj politici proizlazi da entiteti mogu, na svoju inicijativu ili na zahtjev deklaranta (pojedinca, građanina), dopuniti ili promijeniti prijavu nakon stavljanja robe u promet, te da se, shodno tome, može raditi o nametanju nove obaveze ili povratu više plaćane carine. Međutim, Ustavni sud smatra da se ne radi o retroaktivnoj primjeni norme, nego, naprotiv, da iz odredbi Zakona o carinskoj politici (koji je na snazi u vrijeme apelantovog preduzimanja radnje) proizlazi da je djelovanje ove norme određeno za ubuduće, odnosno da se otvara mogućnost kontrole, tj. revizije postupka. To dalje znači da za sve učesnike u "postupku carina" pravosnažna rješenja ne stiču materijalnu nego samo relativnu formalnu pravosnažnost, a uslijed zakonom propisane odredbe člana 96. Zakona o carinskoj politici, kojom je propisana mogućnost kontrole na zahtjev entiteta ili zahtjev deklaranta (u slučaju povrata plaćane carine). 68. U konkretnom slučaju, posljedica člana 96. Zakona o carinskoj politici je nametanje novih novčanih obaveza apelantu. Ustavni sud primjećuje da je u obrazloženju odluka Suda BiH navedeno da ova odredba (član 96) predstavlja specifičnost carinskog postupka. Također, Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja odluka sudova jasno proizlazi da je to "naknadno, kasnije reagiranje" u javnom interesu. Prema mišljenju koje je Sud BiH dao u "carinskom postupku" protiv apelanta, izbjegavanje plaćanja carine i posebne takse na određene proizvode ugrozilo bi ciljeve ekonomske politike, te obaveznost carinskih organa da postupaju i po službenoj dužnosti prema navedenim propisima ima jasan cilj da se propisi primjenjuju jedinstveno na cijelom području BiH s ciljem zaštite privrede BiH. 69. Ustavni sud primjećuje da je kroz djelovanje odredbe člana 96. Zakona o carinskoj politici data mogućnost državi da s ciljem zaštite svog općeg interesa izvrši naknadnu kontrolu carinskog postupka. Međutim, Ustavni sud mora da primijeti da u zakonu ne postoji jasno propisan rok u kojem se ova naknadna kontrola treba izvršiti, odnosno u kojem roku država mora ili može primijeniti član 96. Zakona o carinskoj politici. U vezi sa rokovima, Ustavni sud primjećuje da je u svrhu obavljanja kontrole u okviru entiteta u članu 16. Zakona o carinskoj politici propisana obaveza čuvanja dokumentacije svih zainteresiranih lica u roku od najmanje pet godina. Dakle, iz odredbi člana 16. Zakona o carinskoj politici jasno proizlazi da je svako lice koje učestvuje u postupku carinjenja upoznato o obavezi čuvanja dokumenata radi obavljanja kontrole u okviru entiteta u najmanjem roku od pet godina od kraja godine kada je primljena carinska prijava za carinski postupak. Dakle, radi se o propisu kojim su učesnici carinskog postupka upućeni

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 31 na određenu obavezu radi kontrole u najmanjem roku, koji, kako proizlazi iz te odredbe, može biti i duži. Ustavni sud primjećuje da "rok od najmanje pet godina" iz člana 16. Zakona o carinskoj politici još uvijek ne znači da se radi o obaveznom/prekluzivnom roku od pet godina u kojem država može da reagira, pogotovo kada se ima u vidi postojanje najniže granice, bez određivanja tačnog roka. Međutim, ovaj član upućuje na određeni rok. 70. Dakle, postavlja se pitanje da li pravo koje je dato državi na "neograničeni rok" u normi za koju apelant smatra da ima "retroaktivno" djelovanje, čak i ako je opravdano, unosi pravnu nesigurnost. 71. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom slučaju naknadna kontrola izvršena u roku od jedne do tri godine. Apelant pred Ustavnim sudom nije otvorio pitanje rokova ili zastare (sa aspekta pravne sigurnosti), ali Ustavni sud primjećuje da je pred redovnim sudom istakao rok zastare, pozivajući se na član 194. stav 3. Zakona o carinskoj politici, kojim je propisano da se obavještenje dužnika (o carinskom dugu) ne vrši nakon isteka roka od pet godina od kada je nastao carinski dug (osim u slučajevima gdje je on posljedica postupka koji je mogao dovesti do krivičnog postupka). Apelantov prigovor o zastari Sud BiH je odbio dajući svoje razloge. Dalje, ispitujući pravnu sigurnost sa aspekta roka, Ustavni sud opet napominje da i povodom zahtjeva deklaranta entiteti mogu dopuniti ili promijeniti prijavu, kako je propisano članom 96. stav 1. Zakona o carinskoj politici, a rok u kojem deklarant podnosi zahtjev je jasno propisan članom 203. stav 3. Zakona o carinskoj politici i iznosi pet godina od dana kada je dužnik bio obaviješten o iznosu ovih dažbina. Međutim, stavom 4. je navedeno da se ovaj rok može produžiti ukoliko lice pruži dokaze da je bilo spriječeno da podnese zahtjev u predviđenom roku zbog nepredviđenih okolnosti ili zbog više sile. 72. Dakle, imajući u vidu sve navedeno, čak i bez jasno određenog roka za preduzimanje radnje iz člana 96. stav 3. Zakona o carinskoj politici, Ustavni sud ne može da nađe niti retroaktivnost niti pravnu nesigurnost u odredbi koja daje državi mogućnost naknadne kontrole. Prema mišljenju Ustavnog suda, ovakva vrsta postupaka je opravdana u smislu materijalnog aspekta principa vladavine prava. Naime, iz predmetnog zakona jasno proizlazi da i država i deklarant, u slučaju da su ispunjeni gore navedeni uvjeti, mogu revidirati pravosnažno rješenje o carini i u jednom novom revizionom/kontrolnom postupku. Dalje, primjenom roka iz člana 194. stav 3. Zakona o carinskoj politici, koji uz ispunjenje određenih zakonskih uvjeta sigurno jeste prekluzivan, jer nakon tog roka od pet godina do dana kada je nastao carinski dug on se više ne može naplatiti (osim u slučaju krivičnog postupka), moglo bi se doći do "gornje granice" (suprotno članu 16. gdje je utvrđena donja granica). Dakle, čak i bez jasno određenog roka, zakonom su ipak postavljene određene granice, koje ni apelant u konkretnom slučaju nije doveo u pitanje apelacijom, osim što se pozvao na "pravnu nesigurnost" koju stvara navedena odredba. Ustavni sud primjećuje da obje strane u carinskom postupku mogu imati koristi na osnovu navedene odredbe. Ovakav javni interes je za Ustavni sud neupitan, posebno kada se uzme u obzir da se kontrola može izvršiti isključivo na osnovu "novih podataka" koji mogu biti od utjecaja na pravilno određivanje carinskih naknada, a kada se ustanovi da je "ranije stanje posljedica nepotpunih i netačnih podataka". Osim toga, Ustavni sud ističe da je svjestan da je u BiH došlo do promjene nadležnosti u vezi sa carinama, da su carinski propisi često mijenjani, te da je pravilno provođenje carinskih propisa veoma bitno za cjelokupnu državu, što dodatno opravdava dati rok od (najmanje) pet godina. 73. Ustavni sud primjećuje da značaj te naknadne kontrole nije upitan, te u tom smislu naglašava da važeći Zakon o carinskoj politici ("Službeni list Bosne i Hercegovine" br. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 i 76/11) u članu 75. sadrži isti princip, odnosno daje mogućnost entitetima da preduzmu odgovarajuće mjere kada otkriju nepravilnosti u primjeni carinskih propisa, s tim što se umjesto ranijeg termina (koji je primijenjen u konkretnom slučaju), u slučajevima gdje pregled prijave ili pregled nakon carinjenja, koriste termin kada revizija prijave ili pregled nakon carinjenja, što ukazuje na nepravilnosti u primjeni propisa, čime je jezički jasnije ukazano na to da se radi o reviziji postupka (prijava), odnosno naknadnoj kontroli. Također, radi zaštite svojih interesa, država u smislu primjene ove odredbe čak pokazuje jasnu tendenciju za produženje roka, kada se uporedi odredba člana 16. ranije važećeg zakona sa članom 15. važećeg zakona. Također, važeći Zakon o carinskoj politici sadrži odredbu o apsolutnoj zastari u roku od šest godina od dana kada nastaje carinski dug, dakle, opet sa tendencijom produženja rokova u kojima država "reagira". 74. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da predmetni slučaj ne povlači pitanje retroaktivnosti, već se radi o primjeni klasičnog slučaja preispitivanja/kontrole koja je jasno propisana i određena zakonom (koji ima sve potrebne kvalitete u smislu dostupnosti i objave), na osnovu zakonske odredbe koja ima opći karakter i koja je bila na snazi u vrijeme kad je apelant vršio potrebne radnje u vezi sa carinskim postupkom, te je apelant, imajući u vidu činjenice predmeta, morao biti svjestan činjenice da je navedena odredba primjenjiva i na konkretan slučaj. Naime, imajući u vidu da je postupak preispitivanja/kontrole kao pravni institut prisutan i u drugim zakonima, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog predmeta nema ničega što bi ukazivalo na to da je došlo do očigledne zloupotrebe prava ili da konkretnim postupanjem nastaje pravna nesigurnost. Štaviše, Ustavni sud primjećuje da bi "nesigurnost" za državu u cjelini sigurno nastupila kada carinski dug ne bi bio naplaćen. 75. Zbog navedenog, budući da u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao da postoji zloupotreba prava, Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 76. Ustavni sud primjećuje da se apelant pozvao i na praksu Ustavnog suda u predmetu broj AP 315/05, koji je, prema apelantovom mišljenju, identičan kao navedeni predmet, a gdje je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Međutim, suprotno apelantovim navodima, Ustavni sud primjećuje da se ne radi o identičnom predmetu, te podsjeća na to da je u navedenom predmetu utvrđena povreda zbog nepoštivanja proceduralnih garancija iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, odnosno zbog apelantove nemogućnosti da učestvuje u postupku u predmetu broj AP 315/03. Ustavni sud primjećuje da apelantu u konkretnom predmetu nije uskraćeno pravo da učestvuje u postupku, niti je Ustavni sud utvrdio zloupotrebu prava u konkretnom predmetu. Povreda prava na imovinu 77. Apelant ističe da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo na imovinu. 78. Član II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: [ ] k) Pravo na imovinu.

Broj 52 - Stranica 32 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. 79. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 80. Ustavni sud je i od ranije takvog stanovišta da se apelant ne može pozivati na povredu prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, ukoliko je nametanje poreznih ili carinskih obaveza imalo osnov u zakonu koji, prema materiji koju regulira, spada u oblast javnog prava, ukoliko nije bilo arbitrarnosti u njegovoj primjeni (vidi Ustavni sud, odluke br. AP 285/03 od 23. jula 2004. godine i AP 829/04 od 26. oktobra 2004. godine). Imajući u vidu apelantove navode, Ustavni sud će ispitati da li je došlo do miješanja u apelantovu imovinu. 81. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da, u skladu sa odredbom stava 2. člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, država ima pravo da "primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da [ ] bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni". Ova odredba predstavlja izuzetak od člana 1. stav 1. koji garantira mirno uživanje imovine, jer citirani stav "ni na koji način ne utječe na pravo države da primjenjuje takve zakone" kojim osigurava naplatu poreza, doprinosa i kazni. Prilikom donošenja takvih zakona zakonodavac uživa široko polje procjene i odlučivanja (vidi Evropski sud, predmet Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Holandije, presuda od 23. februara 1995. godine, serija A, broj 306-B, stav 60). Dalje, Ustavni sud primjećuje da se nametanje dodatne obaveze apelantu po osnovu carina može definirati kao "lišavanje" imovine u smislu druge rečenice stava 1. člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te, prema tome, ono mora ispunjavati uvjete iz navedenog člana (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 498/04 od 23. marta 2005. godine, stav 22, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 32/05). S obzirom na to, Ustavnom sudu ostaje da odgovori na sljedeća pitanja: (a) je li miješanje predviđeno zakonom, (b) služi li miješanje zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa. 82. Ustavni sud je već istakao da je Zakon o carinskoj politici objavljen u "Službenom glasniku BiH", te je utvrđeno da će se primjenjivati od 1. januara 1999. godine. Odredba člana 96. Zakona o carinskoj politici u stavu 3. jasno je navela da u slučajevima gdje pregled prijave ili pregled nakon prijave ukazuje na pogrešnu primjenu carinskih propisa, a na osnovu netačnih ili nepotpunih podataka, entiteti preduzimaju potrebne mjere za reguliranje nastale situacije, uzimajući u obzir nove podatke koji su im dostupni. 83. Ustavni sud zapaža da je u obrazloženju odluka Suda BiH utvrđeno da je apelant u slobodnu zonu unio robu (goveda za klanje), te da su carine pogrešno utvrđene prema jedinstvenoj carinskoj ispravi jer je apelantu odobreno iznošenje robe, ali apelant nije vratio u slobodnu zonu bikove za klanje nego prerađevine od navedene robe. Sud BiH je zaključio da apelantu nije izdato odobrenje za unutrašnju obradu robe, tj. nije mu odobrena procedura unutrašnje obrade robe, kako je propisano članom 154. stav 4. tačke c) i d) Zakona o carinskoj politici, nego mu je dopušten privremeni uvoz radi oplemenjivanja robe, kako je propisano članom 154. stav 4. tačka e). Zbog navedenog, Sud BiH je zaključio da apelant treba da plati carinu prema vrsti i vrijednosti robe u vrijeme unošenja u carinsku zonu, jer je to moment kada nastaje carinski dug, u skladu sa odredbama čl. od 154. do 158. Zakona o carinskoj politici. 84. Ustavni sud zapaža da je Sud BiH u odlukama koje su osporene ovom apelacijom ("U" i "Uvl") dao obrazloženje koje je prihvatljivo i jasno sa aspekta zahtjeva da miješanje bude u skladu sa zakonom propisanom normom. Dakle, u postupku po službenoj dužnosti utvrđeni su oni elementi koji su propisani članom 96. Zakona o carinskoj politici da apelant nije ocarinio robu koju je unio u slobodnu zonu, već je carinio kompenzirajući proizvod koji je dobio nakon unutrašnje obrade robe, za koji proces nije imao adekvatno odobrenje, odnosno da je naknadnim pregledom utvrđeno da su odredbe koje reguliraju carinsku proceduru primijenjene na osnovu netačnih podataka. 85. U vezi sa pitanjem ima li miješanje u pravo na apelantovu imovinu legitiman cilj od javnog interesa, Ustavni sud ukazuje na to da su nadležni organi, kao i Sud BiH, naveli koji je legitiman cilj da se carinski propisi primjenjuju jednako na cijeloj teritoriji Bosne i Hercegovine, kako bi se zaštitila privreda Bosne i Hercegovine, te da se uvozne dažbine plaćaju pod jednakim uvjetima za svu robu koja je stavljena u slobodan promet u carinsko područje BiH. Ustavni sud smatra da je zakonsko uređenje oblasti carina, kao i kontrola plaćanja carina, kao jednog od osnovnog izvora finansiranja države, nesumnjivo u javnom interesu. Država ima određenu slobodu odlučivanja prilikom organiziranja sistema za carinsku zaštitu, te slobodu u uređenju odnosa (prava i obaveza) svih učesnika prilikom carinjenja robe (i putnika), kao i prilikom određivanja uvjeta i načina carinjenja. U tom slučaju, Ustavni sud prihvata da je sprječavanje odstupanja od zakonom propisanih uvjeta i načina carinjenja robe i određivanje novih naknada (u skladu sa zakonom), na ime plaćene manje carine, legitiman cilj koji je u javnom interesu (vidi, mutatis mutandis, Evropski sud, Hentrich protiv Francuske, presuda od 3. jula 1995. godine, serija A, broj 296-A, stav 39. i dalje). 86. Također, Ustavni sud mora odgovoriti na pitanje da li je miješanje u apelantovu imovinu u skladu sa principom "proporcionalnosti", odnosno da li je postignuta pravična ravnoteža između zaštite prava na imovinu apelanata i zahtjeva za zaštitu općeg javnog interesa. U vezi s tim, Ustavni sud, slijedeći vlastitu praksu i praksu Evropskog suda, ukazuje na to da u svakom pojedinom slučaju mora postojati "pravičan odnos" između zahtjeva javnog interesa koji se želi postići i zaštite osnovnih prava pojedinaca, a što nije moguće postići ako apelant mora snositi "poseban i pretjeran teret" (vidi Evropski sud, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. februara 1986. godine, serija A, broj 98, st. 46. i 50). Dovodeći prethodni stav u vezu sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra da je osporenim odlukama, koje su osnov miješanja u imovinu apelanata, uspostavljena pravična ravnoteža između zahtjeva za zaštitu prava apelanata i zahtjeva od javnog interesa. Ustavni sud smatra da pravo države (što je jasno propisano i odredbama Zakona o carinskoj politici) da reagira na način da traži od pojedinaca i entiteta da primjenjuju zakon "na državnom nivou", pogotovo u situacijama kada su odredbe entitetskih zakona u neskladu sa odredbama Zakona o carinskoj politici. Dakle, jasna tendencija države da unificira carinski sistem na cijeloj teritoriji pod jednakim uvjetima za sve je inkorporirana kroz zakonske odredbe. Stoga, činjenice koje apelant navodi (da je izvršio carinjenje u skladu sa odredbama federalnog zakona i po odobrenju nadležnih federalnih carinskih organa, te da ne može biti odgovoran za propuste u konkretnom slučaju) ne mogu utjecati ni na pravo države da "naplati" carinski dug, kako je propisano Zakonom o carinskoj

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 33 politici u materijalnom i procesnom dijelu. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je Zakonom o carinskoj politici BiH, u članu 83 (na koji su se pozvali i nadležni organi), propisano da bez odstupanja od moguće primjene krivičnih odredbi podnošenje prijava carinarnici koje je potpisao deklarant ili zastupnik čini carinskog obveznika, odnosno zastupnika odgovornim za tačnost podataka navedenih u prijavi, vjerodostojnost priloženih dokumenata i postupanje u skladu sa obavezama koje se odnose na ulazak određene robe koja podliježe odgovarajućoj carinskoj proceduri. Osim toga, Ustavni sud zapaža da eventualni propusti u radu nadležnih organa otvaraju apelantu mogućnost regresne tužbe pod zakonom propisanim uvjetima, ali se zbog propusta u radu carinskih organa apelant ne može ekskulpirati od obaveze prema državi. Dakle, suprotno apelantovim navodima, Ustavni sud primjećuje da je miješanje u apelantovu imovinu bilo zakonito, s ciljem zaštite ekonomske politike, odnosno, kako je to i navedeno u članu 1. Zakona o carinskoj politici BiH, "sistema za carinsku zaštitu privrede Bosne i Hercegovine", a mjera koja je preduzeta, nametanje obaveza za koje je utvrđeno da ih je apelant trebao platiti a nije (odnosno "dug" koji apelant treba da plati u skladu sa članom 180. navedenog zakona), proporcionalna je cilju kojem se teži. U tom kontekstu, a s obzirom na to da je nametanje carinskih obaveza imalo osnov u zakonodavstvu koje regulira oblast carina, apelantov navod da je ovakvim postupanjem "propao" ne može da utječe na zaključak Ustavnog suda o proporcionalnosti mjera koje je nametnula država. Stoga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju zadovoljen princip "proporcionalnosti" iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 87. Ustavni sud primjećuje da je apelant, u vezi sa povredom prava na imovinu, osporio zaključke Suda BiH u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primjene materijalnog prava. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da je za ispunjenje zahtjeva iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju u "carinskim predmetima" dovoljna činjenica da je nametanje poreza imalo osnov u zakonu i da njegova primjena nije izazvala prekomjeran i disproporcionalan teret za pojedinca ili pravni subjekt, a što je Ustavni sud ispitao u prethodnim tačkama ove odluke. 88. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da osporenim odlukama nije prekršeno apelantovo pravo iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na rad 89. U vezi sa apelantovim navodom da mu je ovakvim postupanjem povrijeđeno pravo na rad, Ustavni sud zapaža da je ovo pravo garantirano članom 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1996), koji se, prema Aneksa I na Ustav Bosne i Hercegovine, primjenjuje u Bosni i Hercegovini. Ustavni sud ukazuje na to da je navedenim odredbama regulirana "mogućnost zarađivanja kroz slobodno izabran ili prihvaćen rad". Dalje, Ustavni sud podsjeća na svoju izmijenjenu praksu prema kojoj pozivanje na bilo koje pravo iz Aneksa I na Ustav Bosne i Hercegovine nije uvjetovano pozivanjem na diskriminaciju (vidi Odluku broj AP 893/10 od 25. septembra 2010. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba), iako je apelant naveo da je diskriminiran u odnosu na druga pravna lica koja se bave uvozom. 90. Međutim, u vezi sa apelantovim navodima o povredi ovog prava, Ustavni sud zapaža, podržavajući svoju praksu u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali gotovo identična pravna pitanja (vidi Odluku broj AP 3356/08 od 21. decembra 2010. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba), da je apelant pravno lice i da se kao takav i ne može pozvati na povredu prava na rad, koje, prema svojoj suštini i odredbama Međunarodnog pakta, predstavlja lično pravo na koje se mogu pozivati isključivo fizička lica. Takav zaključak proističe iz odredbe člana 2. Međunarodnog pakta, kojim je garantirano da će prava formulirana tim paktom biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji, spolu, jeziku, vjeri, političkom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom porijeklu, imovinskom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. Navedeno proizlazi i iz odredbe člana 3. tog pakta kojim je propisano: "Države članice ovog pakta obavezuju se da obezbijede jednako pravo muškarcima i ženama da uživaju sva ekonomska, socijalna i kulturna prava koja su nabrojana u ovom paktu". 91. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da apelant ne može tvrditi da je u konkretnom postupku "žrtva" kršenja prava na rad garantiranog članom 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1996), te zaključuje da su apelantovi navodi o povredi ovog prava u cijelosti neosnovani. VIII. Zaključak 92. Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nema zloupotrebe prava i da odredbama primijenjenog zakona nije dato retroaktivno djelovanje, zbog čega nema povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije. 93. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada je nametanje obaveza apelantu imalo osnov u Zakonu o carinskoj politici, te kada je zadovoljen princip proporcionalnosti između legitimnog cilja i nametnute obaveze, koja se ogleda u plaćanju "duga" državi u vidu dodatnih dažbina. 94. Ustavni sud zaključuje da su neosnovani apelantovi navodi da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na rad iz člana 6. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1996) budući da je pravo na rad, prema svojoj suštini i odredbama Međunarodnog pakta, lično pravo na koje se mogu pozivati isključivo fizička lica. 95. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 96. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prof. dr. Miodrag Simović, s. r. 596 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 2881/09, rješavajući apelaciju Sretena Bogičevića i drugih, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, dopredsjednica Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 15. svibnja 2012. godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Sretena Bogičevića, Miće Trivića, Sime Mitrovića i Pere Ristića podnesena protiv

Broj 52 - Stranica 34 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-Rev-07-000233 od 9. lipnja 2009. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Sreten Bogičević, Mićo Trivić, Simo Mitrović i Pero Ristić (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Ognjen Tadić, odvjetnik iz Laktaša, podnijeli su 11. rujna 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118-0-Rev-07-000233 od 9. lipnja 2009. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, te Republike Srpske, koju zastupa Pravobraniteljstvo Republike Srpske, sjedište Banja Luka (u daljnjem tekstu: tužena), zatraženo je 1. ožujka odnosno 26. veljače 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 13. ožujka 2010. godine, a tužena 22. ožujka 2010. godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 15. travnja 2010. godine. III. Činjenično stanje 5. Osnovni sud u Banjoj Luci je Presudom broj P-1685/03 od 20. srpnja 2004. godine obvezao tuženu da apelantima isplati zakonsku zateznu kamatu na glavni dug u iznosu od 262.654,48 KM, prema Zakonu o visini zakonske zatezne kamate, za razdoblje od 1. rujna 2001. godine (datum dospjelosti) do 11. rujna 2003. godine (datum podnošenja tužbe), sa procesnom kamatom u visini zakonske zatezne kamate, računajući od 11. rujna 2003. godine pa do isplate. U preostalom dijelu tužbeni zahtjev apelanata je odbijen kao neutemeljen. 6. Okružni sud u Banjoj Luci je Presudom broj Gž- 1606/04 od 15. studenoga 2006. godine žalbu tužene djelomično uvažio i prvostupanjsku presudu preinačio na način da je tuženu obvezao da apelantima isplati iznos zakonske zatezne kamate na glavni dug obračunate od dana dospjelosti do dana podnošenja tužbe u iznosu od 102.574,48 KM, prema Zakonu o visini zakonske zatezne kamate, za razdoblje od 1. rujna 2001. godine (datum dospjelosti) do 11. rujna 2003. godine (datum podnošenja tužbe), dok je u preostalom dijelu prvostupanjska presuda potvrđena. 7. Vrhovni sud je Presudom broj 118-0-Rev-07-000 233 od 9. lipnja 2009. godine djelomično uvažio reviziju tužene i nižestupanjske presude preinačio tako što je tuženu obvezao da apelantima isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga od 26.000,00 KM, računajući od 1. rujna 2001. godine do 11. rujna 2003. godine, a na iznos tako obračunate zakonske zatezne kamate procesnu kamatu od 11. rujna 2003. godine, te da im nadoknadi troškove postupka u iznosu od 600,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 20. srpnja 2004. godine do isplate. U preostalom dijelu revizija je odbijena. 8. U obrazloženju presude Vrhovni sud je istakao da je u članku 132. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) sadržano pravilo o posljedicama raskida ugovora zbog neizvršenja. Naime, raskidanjem ugovora obje strane se oslobađaju ugovorenih obveza, pa ni jedna strana ne može tražiti ispunjenje jer za to više ne postoji pravna osnova (ugovor). Ako je ugovor izvršila jedna ugovorna strana, pa dođe do raskida, ta strana ima pravo da joj se vrati ono što je dala, a ako se vraća primljeni novac, druga ugovorna strana je dužna isplatiti zatezne kamate (čl. 277-279. ZOO-a) i to počevši od dana kada je isplatu primila bez obzira na to je li odgovorna za neispunjenje obveze. Vrhovni sud je ukazao na to da je, shodno čl. 277-279. ZOO-a, kamata cijena koju netko plaća za uporabu novca, te da onaj tko duguje kamatu ne mora novac stvarno koristiti, već da je dovoljno da je u mogućnosti da ga koristi ili da je na neki način spriječio drugu osobu da ga koristi. Zbog smanjenja vrijednosti novca, kamata često nije isključivo dobit već samo način izbjegavanja štete, a ima i penalni karakter jer je kazna za neurednog dužnika, kao i sredstvo pritiska da obvezu izvrši na vrijeme. Također, sukladno članku 277. ZOO-a, svaki dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obveze plaća zateznu kamatu, čime je napravljena razlika između novčanih i nenovčanih obligacija. Kod nenovčanih obligacija kamata se ne podrazumijeva jer izvjesnost da je povjeritelj pretrpio štetu nije tako velika kao kod novčanog duga, pa ako povjeritelj iz takve obligacije pretrpi štetu, može tražiti njezinu naknadu, a može i unaprijed predvidjeti ugovorenu kaznu. Kod novčanih obligacija je situacija drugačija jer je dovoljno da je novac dan, naprimjer, na štednju, pa da vlasnik novca ostvari dobit u obliku interesa. 9. Vrhovni sud se suglasio sa zaključkom nižestupanjskih sudova da je tužena kao nesavjestan dužnik obvezna platiti kamatu od dana kada je stekla novčana sredstva apelanata. Međutim, apelanti su ukupnu kupoprodajnu cijenu od 262.645,48 KM isplatili u gotovom novcu u iznosu od 26.000 KM, a preostali iznos od 236.645,48 KM prijenosom vrijednosnih papira kupona stare devizne štednje. Shodno navedenom, Vrhovni sud je zaključio da se ne može prihvatiti zaključak nižestupanjskih sudova da je tužena dužna platiti apelantima zateznu kamatu na cjelokupan iznos kupoprodajne cijene od 262.654,48 KM. U prilog ovom zaključku ukazano je na to da se, shodno navedenim odredbama ZOO-a, kamate plaćaju samo kada obveza glasi na isplatu, odnosno vraćanje određenog novčanog iznosa. Stoga je tužena obvezana da apelantima plati kamate na iznos od 26.000,00 KM, koje su oni uplatili u novcu i koje im je tužena tako i vratila, a nije u obvezi platiti kamate na preostali iznos kupoprodajne cijene koji nije plaćen i vraćen u novcu već u kuponima obveznicama stare devizne štednje. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 10. Apelanti smatraju da im je pobijanom presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. S tim u vezi, ističu da ih je Vrhovni sud, definirajući nezakonitom definicijom potraživanje apelanata kao "vrijednosne papire kupone stare devizne štednje", lišio prava na naplatu zatezne kamate u odnosu na dug koji je među strankama bio nesporan. Prema njihovom mišljenju, s obzirom na to da zakon ne poznaje "vrijednosne papire" i "kupone stare devizne štednje", predmetni dio kupoprodajne cijene se ne može tretirati nikako drugačije nego kao novčana obveza, jer prema važećim propisima nije drugačije definiran. U vezi s tim je posebno ukazano na to da je Zakonom o privatizaciji državnog kapitala u preduzećima regulirano da osoba koja je imala staru deviznu štednju u banci ima pravo na kupone za kupnju akcija sukladno ovom zakonu, da se potraživanja stare devizne štednje izražavaju u DM prema službenoj valutnoj listi na dan ostvarivanja prava, te, najzad, da se pravo na dio stare devizne štednje za koju su izdani kuponi ne može restituirati. Također, apelanti su ukazali na odredbe Zakona o tržištu hartija od vrijednosti, te čl. 234, 235, 266, 279. i 394. ZOO-a, Zakon o

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 35 izmirenju obaveza po osnovu računa stare devizne štednje, Zakon o visini stope zatezne kamate, a u prilog navodu da se dio kupoprodajne cijene koji su isplatili kuponima stare devizne štednje i koji im je u tom obliku i vraćen nakon raskidanja ugovora mogao tretirati samo kao novac na koji im pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu. Najzad, apelanti smatraju da je Vrhovni sud izašao izvan granica revizije jer se u konkretnom slučaju ne radi o pogrešnoj primjeni materijalnog prava. b) Odgovor na apelaciju 11. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije ponovio stav da se kamata plaća samo na novčane obveze a ne i na nenovčane obveze. Dalje, istaknuto je da je netočna tvrdnja da niti jedan zakonski propis ne regulira materiju vrijednosnih papira, te je ukazano na to da su vrijednosni papiri, odnosno hartije od vrijednosti u koje se ubrajaju i obveznice stare devizne štednje, regulirani čl. 234-261. ZOO-a. Također, Vrhovni sud je istakao da hartije od vrijednosti nisu novac već pismene isprave, pa da se prilikom njihovog vraćanja ne može tražiti isplata kamata jer se radi o nenovčanoj obvezi predaji pismene isprave. Neutemeljenim su ocijenjene i tvrdnje da je Vrhovni sud izašao izvan granica revizije. S tim u vezi je ukazano na to da je revizija izjavljena zbog pogrešne primjene materijalnog prava (ZOO), a na što sud pazi po službenoj dužnosti, bez obzira na to ukazuje li revident na to ili ne. 12. Tužena je u odgovoru na apelaciju ukazala na odredbe Zakona o izmirenju obaveza po osnovu računa stare devizne štednje i Zakona o uslovima i načinu izmirenja obaveza po osnovu računa stare devizne štednje emisijom obveznica u Republici Srpskoj iz kojih proizlazi da se obveze po osnovi računa stare devizne štednje imaju izmiriti emisijom obveznica, koje predstavljaju hartije od vrijednosti emitirane u nematerijalnom obliku, te, najzad, da se radi o dugoročnim obvezama sa kamatnim prinosom. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju dio kupoprodajne cijene isplaćen prijenosom hartija od vrijednosti obveznica emitiranih po osnovi računa stare devizne štednje, a ne isplatom gotovine, tužena smatra da je pravilan zaključak Vrhovnog suda da na ovako uplaćeni dio apelantima ne pripada pravo na kamatu. Također, s obzirom na to da je navedeni iznos u istom obliku i vraćen na privatizacijske račune apelanata, čime je uspostavljeno stanje kao prije zaključenja ugovora o kupoprodaji, tužena smatra da nije došlo do umanjenja imovine apelanata pa time ni do povrede prava na imovinu. V. Relevantni propisi 13. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/09, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96 i 39/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 132. (Dejstvo raskida) (1) Raskidom ugovora obje strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveza na naknadu eventualne štete. (2) Ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili djelimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. (4) Svaka strana duguje drugoj naknadu za korist koju je u međuvremenu imala od onog što je dužna vratiti, odnosno nadoknaditi. (5) Strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila. Član 270. st. 1. i 3. (1) Povjerilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti povjeriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). (3) Ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze. Član 277. stav 1. (Kad se duguje) (1) Dužnik koji zakasni s ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. Član 278. (Pravo na potpunu naknadu) Povjerilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpio kakvu štetu zbog dužnikove docnje. Član 394. (Načelo monetarnog nominalizma) Kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje što drugo. Član 399. stav 1. (Stopa ugovorne kamate) (1) Stopa ugovorne kamate između pojedinca ne može biti veća od kamatne stope koja se u mjestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. Član 402. (Kamate u nenovčanim obavezama) Odredbe ovog zakona o ugovornoj kamati shodno važe i za ostale obaveze koje imaju za predmet stvari određene po rodu. 14. Zakon o privatizaciji državnog kapitala u preduzećima ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 24/98, 62/02, 38/03, 65/03 i 109/05) u relevantnom dijelu glasi: Član 15. Sredstva plaćanja u postupku privatizacije su: 1. vaučeri dodijeljeni građanima po osnovu ovog zakona; 2. vaučeri dodijeljeni borcima, porodicama poginulih i nestalih boraca i ratnim vojnim invalidima za period od 17. avgusta 1990. godine do dana demobilizacije saglasno Zakonu o pravima boraca, vojnih invalida i porodica poginulih boraca ("Službeni glasnik RS" br. 16/96 i 22/96) i pripadnicima radne obaveze; 3. kuponi izdati kao kompenzacija po osnovu računa stare devizne štednje u skladu sa propisima koje donosi vlada; 4. novac. Član 19. Lice koje ima staru deviznu štednju u banci sa sjedištem na teritoriji Republike Srpske i koje je državljanin Republike Srpske na dan stupanja na snagu ovog zakona ima pravo na kupone za kupovinu akcija u skladu sa ovim zakonom. Član 22. Broj vaučera i vrijednost kupona zapisuju se u elektronskom formatu na jedinstvenom privatizacionom računu u organizaciji koja obavlja platni promet Republike Srpske (u daljem tekstu: organizacija za platni promet), prema prebivalištu lica. Član 25. Kuponi po osnovu stare devizne štednje mogu se koristiti dok traje privatizacija. 15. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 74/05 i 63/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 241. Revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom dijelu u kome se ona pobija revizijom, u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje.

Broj 52 - Stranica 36 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. Član 250. Ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primijenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu. VI. Dopustivost 16. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 17. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 18. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-07-000233 od 9. lipnja 2009. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelant je primio 15. srpnja 2009. godine, a apelacija je podnesena 11. rujna 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelanti pobijaju presudu Vrhovnog suda tvrdeći da im je povrijeđeno pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 21. Članak II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: k) Pravo na imovinu. 22. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 23. Apelanti tvrde da se Vrhovni sud upustio u ispitivanje primjene materijalnog prava iako se to revizijom nije tražilo. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja pobijane presude Vrhovnog suda proizlazi da je revizija izjavljena zbog pogrešne primjene materijalnog prava, kao i da je člankom 241. ZPP propisano da Vrhovni sud na primjenu materijalnog prava pazi po službenoj dužnosti, te člankom 250. istog zakona da u situaciji kada utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primijenjeno, može preinačiti pobijanu presudu. Shodno navedenom, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata u ovom dijelu neutemeljeni. 24. Apelanti smatraju da im je pravo na imovinu povrijeđeno jer Vrhovni sud dio kupoprodajne cijene uplaćen u kuponima stare devizne štednje nije tretirao kao novac, a što je za posljedicu imalo da su u odnosu na ovaj iznos lišeni zakonske zatezne kamate u smislu članka 277. ZOO-a. 25. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju obuhvaća tri različita pravila. Prvo pravilo, navedeno u prvom stavku, opće je prirode i iskazuje načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stavka, obuhvaća lišavanje imovine i čini ga podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi u drugom stavku, priznaje da države članice imaju pravo, između ostaloga, kontrolirati korištenje imovine sukladno javnom interesu. Ova tri pravila nisu "različita" u smislu da su nepovezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedinačne slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih stoga treba tumačiti u svjetlu općeg načela iskazanog u prvom pravilu. 26. Riječ "imovina" uključuje širok obujam imovinskih interesa koji predstavljaju određenu ekonomsku vrijednost (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. travnja 2001. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 33/01). Dalje, prema jurisprudenciji Europskog suda za ljudska prava, "imovina" koja se štiti može biti samo "postojeća imovina" (vidi Europski sud za ljudska prava, Van der Mussele, presuda od 23. studenoga 1983. godine, serija A, broj 70, točka 48) ili barem imovina za koju apelant ima "opravdano očekivanje" da će je dobiti (vidi Europski sud za ljudska prava, Pine Valley Developments Ltd i drugi, presuda od 29. studenoga 1995. godine, serija A, broj 332, točka 31). Također, "legitimna očekivanja" moraju biti mnogo konkretnija od same nade ma koliko ona bila razumna i moraju se temeljiti na zakonskoj odredbi ili zakonskom aktu kao što je sudska odluka (vidi Europski sud, Kopecký protiv Slovačke, 2004-XI; 41 EHRR 944, st. 48-49). 27. U konkretnom slučaju, apelanti su sa tuženom zaključili ugovor o privatizaciji prema kojem su obvezu plaćanja kupoprodajne cijene u cjelini izmirili i to dijelom u gotovom novcu, a dijelom kuponima dobivenim po osnovi stare devizne štednje. Ugovor o privatizaciji je raskinut pa je tužena apelantima vratila sredstva primljena po osnovi uplate kupoprodajne cijene na isti način i u istom omjeru kako su bila i uplaćena. Apelanti su u postupku pred redovitim sudovima odustali od dijela tužbenog zahtjeva kojim su tražili naknadu obične štete i izmakle dobiti, te su u preciziranom tužbenom zahtjevu insistirali na isplati zakonske zatezne kamate, u smislu članka 277. ZOO-a, tretirajući ukupno uplaćeni i vraćeni iznos od 262.654,48 KM kao novac. Vrhovni sud je zaključio da apelantima pravo na kamatu, u smislu članka 277. ZOO-a, pripada samo na dio sredstava koji je uplaćen i vraćen u novcu, ali ne i na dio koji je uplaćen i vraćen u kuponima stare devizne štednje. 28. U okolnostima konkretnog slučaja potrebno je utvrditi je li zahtjev apelanata da im se zatezna kamata prizna i obračuna i na dio sredstava koji je uplaćen i vraćen u kuponima stare devizne štednje predstavljao zahtjev u odnosu na koji su apelanti mogli imati "legitimna očekivanja koja su zasnovana na zakonu". 29. Ustavni sud podsjeća na to da, shodno članku 132. ZOO-a, u situaciji kada je ugovor raskinut svaka strana se oslobađa svojih obveza, izuzev obveze na naknadu eventualne štete. Istom odredbom je regulirano i da strana koja je izvršila ugovor ima pravo da joj se vrati ono što je dano, da je svaka strana dužna nadoknaditi drugoj korist koju je u međuvremenu imala od onog što je dužna vratiti, kao i da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kada je isplatu

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 37 primila. Dalje, člankom 277. ZOO-a regulirano je da dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obveze duguje i zateznu kamatu, a člankom 278. ZOO-a da povjerilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpio kakvu štetu zbog dužnikove docnje. 30. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je člankom 15. Zakona o privatizaciji državnog kapitala u preduzećima propisano da su sredstva plaćanja u postupku privatizacije, između ostaloga, kuponi izdani kao kompenzacija po osnovi računa stare devizne štednje, te novac. Člankom 25. istog zakona propisano je da se kuponi stare devizne štednje mogu koristiti dok traje privatizacija. 31. U obrazloženju pobijane presude Vrhovni sud je istakao da kamata predstavlja cijenu koju netko plaća za uporabu tuđeg novca, da je, shodno članku 277. ZOO-a, svaki dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obveze dužan plaćati zateznu kamatu, te, najzad, da se za naturalni dug kamata ne podrazumijeva, odnosno da kod neispunjenja naturalne obligacije povjeritelj može tražiti naknadu štete koju je pretrpio, odnosno da se može unaprijed predvidjeti ugovorena kazna. 32. U konkretnom slučaju je nesporno da je apelantima nakon raskida ugovora vraćeno ono što su dali, kao i da nije postojala nemogućnost vraćanja, odnosno da se vraćanje nije protivilo prirodi onoga što je ispunjeno. U tom smislu, apelantima je vraćen jednak broj novčanih jedinica (26.000,00 KM) na koji je obveza glasila, te jednak broj kupona stare devizne štednje na njihove pojedinačne privatizacijske račune (236.645,48 KM). Dakle, poštovano je pravilo monetarnog nominalizma iz članka 394. ZOO-a, prema kojem kada obveza za predmet ima svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koje obveza glasi, izuzev kada zakon određuje što drugo. Dalje, iz relevantnih odredaba ZOO-a i Zakona o privatizaciji državnog kapitala ne može se zaključiti da je u konkretnoj situaciji zakonom određeno nešto drugo u smislu odredbe o monetarnom nominalizmu. Naime, Zakon o privatizaciji državnog kapitala kuponima stare devizne štednje priznaje svojstvo sredstva plaćanja u postupku privatizacije državnog kapitala kao i u novcu. Međutim, kao sredstvo plaćanja, kuponi stare devizne štednje dobiveni sukladno navedenom zakonu mogli su se koristiti samo u postupku privatizacije državnog kapitala. U tom smislu, očito je da se njihova uloga i funkcija ne mogu izjednačiti sa ulogom i funkcijom novca kao sredstva plaćanja koje nije ograničeno samo na proces privatizacije već je univerzalno sredstvo plaćanja u razmjeni dobara i vršenju usluga. Dalje, iz relevantnih odredaba ZOO-a proizlazi da se obveza plaćanja zakonske zatezne kamate vezuje upravo za novac kao univerzalno sredstvo plaćanja a ne i eventualno druga dopuštena sredstva plaćanja, kao što su to u postupku privatizacije bili kuponi stare devizne štednje. U vezi s tim, Ustavni sud primjećuje da iz članka 270. ZOO-a proizlazi da ugovorene strane, u slučaju neispunjenja ili kašnjenja sa ispunjenjem obveze iz ugovora, mogu ugovoriti plaćanje određenog novčanog iznosa ili pribavljanja druge materijalne koristi (ugovorna kazna), te da ova kazna ne može biti ugovorena za novčane obveze. Također, člankom 399. ZOO-a propisana je mogućnost utvrđivanja ugovorne kamate, koja se, za razliku od zakonske zatezne kamate iz članka 277. ZOO-a, može ugovarati ne samo za novac i novčane obveze već, sukladno članku 402. ZOO-a, i za sve ostale obveze. Najzad, Ustavni sud primjećuje da je Zakonom o privatizaciji državnog kapitala imateljima stare devizne štednje dana mogućnost, ali ne i nametnuta obveza, da sredstva na deviznim računima pretvore u kupone stare devizne štednje, koje će moći iskoristiti isključivo kao sredstvo plaćanja u procesu privatizacije. Navedenim zakonom uređena su prava imatelja kupona stare devizne štednje, ali među njima nije predviđeno i plaćanje bilo kojeg vida kamate. Međutim, Zakonom o privatizaciji državnog kapitala apelantima nije bila uskraćena mogućnost da u ugovornim odnosima u koje su stupali u postupku privatizacije iskoriste mogućnosti iz ZOO-a koje se odnose na ugovornu kaznu i ugovornu kamatu i tako osiguraju zaštitu i dijela svojih sredstava iskazanog u kuponima stare devizne štednje, a što se iz predočenih dokumenata Ustavnom sudu ne može zaključiti da su učinili. 33. Iz navedenog proizlazi da je očito kako u okolnostima konkretnog slučaja, a prema relevantnim odredbama ZOO-a i odredbama Zakona o privatizaciji državnog kapitala, nije postojala mogućnost da se u slučaju raskida predmetnog ugovora zahtijeva (i) isplata zakonskih zateznih kamata na sredstva koja nisu bila isplaćena u novcu (kuponi stare devizne štednje). Stoga, Ustavni sud zaključuje da zahtjev apelanata za isplatu zakonskih zateznih kamata po osnovi sredstava koje su uplatili i koja su im vraćena u kuponima stare devizne štednje nije predstavljao "legitimno očekivanje" utemeljeno na zakonu, pa da apelantima nije povrijeđeno pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. VIII. Zaključak 34. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada zahtjev apelanata istaknut u postupku pred redovitim sudovima ne predstavlja "legitimno očekivanje" utemeljeno na zakonu. 35. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 36. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prof. dr. Miodrag Simović, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 2881/09, рјешавајући апелацију Сретена Богичевића и других, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Миодраг Симовић, предсједник Валерија Галић, потпредсједница Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 15. маја 2012. године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Сретена Богичевића, Миће Тривића, Симе Митровића и Пере Ристића поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 118-0-Рев-07-000233 од 9. јуна 2009. године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

Broj 52 - Stranica 38 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Сретен Богичевић, Мићо Тривић, Симо Митровић и Перо Ристић (у даљњем тексту: апеланти), које заступа Огњен Тадић, адвокат из Лакташа, поднијели су 11. септембра 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 118-0-Рев-07-000233 од 9. јуна 2009. године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, те Републике Српске, коју заступа Правобранилаштво Републике Српске, сједиште Бањалука (у даљњем тексту: тужена), затражено је 1. марта односно 26. фебруара 2010. године да доставе одговоре на апелацију. 3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 13. марта 2010. године, а тужена 22. марта 2010. године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апелантима 15. априла 2010. године. III. Чињенично стање 5. Основни суд у Бањалуци је Пресудом број П- 1685/03 од 20. јула 2004. године обавезао тужену да апелантима исплати законску затезну камату на главни дуг у износу од 262.654,48 КМ, према Закону о висини законске затезне камате, за период од 1. септембра 2001. године (датум доспјелости) до 11. септембра 2003. године (датум подношења тужбе), са процесном каматом у висини законске затезне камате, рачунајући од 11. септембра 2003. године па до исплате. У преосталом дијелу тужбени захтјев апеланата је одбијен као неоснован. 6. Окружни суд у Бањалуци је Пресудом број Гж- 1606/04 од 15. новембра 2006. године жалбу тужене дјелимично уважио и првостепену пресуду преиначио на начин да је тужену обавезао да апелантима исплати износ законске затезне камате на главни дуг обрачунате од дана доспјелости до дана подношења тужбе у износу од 102.574,48 КМ, према Закону о висини законске затезне камате, за период од 1. септембра 2001. године (датум доспјелости) до 11. септембра 2003. године (датум подношења тужбе), док је у преосталом дијелу првостепена пресуда потврђена. 7. Врховни суд је Пресудом број 118-0-Рев-07-000 233 од 9. јуна 2009. године дјелимично уважио ревизију тужене и нижестепене пресуде преиначио тако што је тужену обавезао да апелантима исплати законску затезну камату на износ главног дуга од 26.000,00 КМ, рачунајући од 1. септембра 2001. године до 11. септембра 2003. године, а на износ тако обрачунате законске затезне камате процесну камату од 11. септембра 2003. године, те да им надокнади трошкове поступка у износу од 600,00 КМ са законском затезном каматом од 20. јула 2004. године до исплате. У преосталом дијелу ревизија је одбијена. 8. У образложењу пресуде Врховни суд је истакао да је у члану 132 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) садржано правило о посљедицама раскида уговора због неизвршења. Наиме, раскидањем уговора обје стране се ослобађају уговорених обавеза, па ни једна страна не може да тражи испуњење јер за то више не постоји правни основ (уговор). Ако је уговор извршила једна уговорна страна, па дође до раскида, та страна има право да јој се врати оно што је дала, а ако се враћа примљени новац, друга уговорна страна је дужна да исплати затезне камате (чл. 277-279 ЗОО-а) и то почевши од дана када је исплату примила без обзира на то да ли је одговорна за неиспуњење обавезе. Врховни суд је указао на то да је, сходно чл. 277-279 ЗОО-а, камата цијена коју неко плаћа за употребу новца, те да онај ко дугује камату не мора новац стварно користити, већ да је довољно да је у могућности да га користи или да је на неки начин спријечио друго лице да га користи. Због смањења вриједности новца, камата често није искључиво добит већ само начин избјегавања штете, а има и пенални карактер јер је казна за неуредног дужника, као и средство притиска да обавезу изврши на вријеме. Такође, у складу са чланом 277 ЗОО-а, сваки дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе плаћа затезну камату, чиме је направљена разлика између новчаних и неновчаних облигација. Код неновчаних облигација камата се не подразумијева јер извјесност да је повјерилац претрпио штету није тако велика као код новчаног дуга, па ако повјерилац из такве облигације претрпи штету, може тражити њену накнаду, а може и унапријед предвидјети уговорену казну. Код новчаних облигација је ситуација другачија јер је довољно да је новац дат, напримјер, на штедњу, па да власник новца оствари добит у облику интереса. 9. Врховни суд се сагласио са закључком нижестепених судова да је тужена као несавјестан дужник обавезна да плати камату од дана када је стекла новчана средства апеланата. Међутим, апеланти су укупну купопродајну цијену од 262.645,48 КМ исплатили у готовом новцу у износу од 26.000 КМ, а преостали износ од 236.645,48 КМ пријеносом вриједносних папира купона старе девизне штедње. Сходно наведеном, Врховни суд је закључио да се не може прихватити закључак нижестепених судова да је тужена дужна да плати апелантима затезну камату на цјелокупан износ купопродајне цијене од 262.654,48 КМ. У прилог овом закључку указано је на то да се, сходно наведеним одредбама ЗОО-а, камате плаћају само када обавеза гласи на исплату, односно враћање одређеног новчаног износа. Стога је тужена обавезана да апелантима плати камате на износ од 26.000,00 КМ, које су они уплатили у новцу и које им је тужена тако и вратила, а није у обавези да плати камате на преостали износ купопродајне цијене који није плаћен и враћен у новцу већ у купонима обвезницама старе девизне штедње. IV. Апелација а) Наводи из апелације 10. Апеланти сматрају да им је оспореном пресудом Врховног суда повријеђено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. С тим у вези, истичу да их је Врховни суд, дефинишући незаконитом дефиницијом потраживање апеланата као "вриједносне папире купоне старе девизне штедње", лишио права на наплату затезне камате у односу на дуг који је међу странкама био неспоран. Према њиховом мишљењу, с обзиром на то да закон не познаје "вриједносне папире" и "купоне старе девизне штедње", предметни дио купопродајне цијене се не може третирати никако другачије него као новчана обавеза, јер према важећим прописима није другачије дефинисан. У вези с тим је посебно указано на то да је Законом о приватизацији државног капитала у предузећима регулисано да лице које је имало стару девизну штедњу у банци има право на купоне за куповину акција у складу са овим законом, да се потраживања старе девизне штедње

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 39 изражавају у DM према званичној валутној листи на дан остваривања права, те, најзад, да се право на дио старе девизне штедње за коју су издати купони не може реституисати. Такође, апеланти су указали на одредбе Закона о тржишту хартија од вриједности, те чл. 234, 235, 266, 279 и 394 ЗОО-а, Закон о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње, Закон о висини стопе затезне камате, а у прилог наводу да се дио купопродајне цијене који су исплатили купонима старе девизне штедње и који им је у том облику и враћен након раскидања уговора могао третирати само као новац на који им припада право на законску затезну камату. Најзад, апеланти сматрају да је Врховни суд изашао ван граница ревизије јер се у конкретном случају не ради о погрешној примјени материјалног права. б) Одговор на апелацију 11. Врховни суд је у одговору на наводе из апелације поновио став да се камата плаћа само на новчане обавезе а не и на неновчане обавезе. Даље, истакнуто је да је нетачна тврдња да нити један законски пропис не регулише материју вриједносних папира, те је указано на то да су вриједносни папири, односно хартије од вриједности у које се убрајају и обвезнице старе девизне штедње, регулисани чл. 234-261 ЗОО-а. Такође, Врховни суд је истакао да хартије од вриједности нису новац већ писмене исправе, па да се приликом њиховог враћања не може тражити исплата камата јер се ради о неновчаној обавези предаји писмене исправе. Неоснованим су оцијењене и тврдње да је Врховни суд изашао ван граница ревизије. С тим у вези је указано на то да је ревизија изјављена због погрешне примјене материјалног права (ЗОО), а на шта суд пази по службеној дужности, без обзира на то да ли ревидент на то указује или не. 12. Тужена је у одговору на апелацију указала на одредбе Закона о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње и Закона о условима и начину измирења обавеза по основу рачуна старе девизне штедње емисијом обвезница у Републици Српској из којих произилази да се обавезе по основу рачуна старе девизне штедње имају измирити емисијом обвезница, које представљају хартије од вриједности емитоване у нематеријалном облику, те, најзад, да се ради о дугорочним обавезама са каматним приносом. С обзиром на то да је у конкретном случају дио купопродајне цијене исплаћен пријеносом хартија од вриједности обвезница емитованих по основу рачуна старе девизне штедње, а не исплатом готовине, тужена сматра да је правилан закључак Врховног суда да на овако уплаћени дио апелантима не припада право на камату. Такође, с обзиром на то да је наведени износ у истом облику и враћен на приватизационе рачуне апеланата, чиме је успостављено стање као прије закључења уговора о купопродаји, тужена сматра да није дошло до умањења имовине апеланата па тиме ни до повреде права на имовину. V. Релевантни прописи 13. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85 и 57/09, те "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96 и 39/03) у релевантном дијелу гласи: Члан 132. (Дејство раскида) (1) Раскидом уговора обје стране су ослобођене својих обавеза, изузев обавеза на накнаду евентуалне штете. (2) Ако је једна страна извршила уговор потпуно или дјелимично, има право да јој се врати оно што је дала. (4) Свака страна дугује другој накнаду за корист коју је у међувремену имала од оног што је дужна вратити, односно надокнадити. (5) Страна која враћа новац дужна је платити затезну камату од дана кад је исплату примила. Члан 270. ст. 1. и 3. (1) Повјерилац и дужник могу уговорити да ће дужник платити повјериоцу одређени новчани износ или прибавити неку другу материјалну корист ако не испуни своју обавезу или ако задоцни са њеним испуњењем (уговорна казна). (3) Уговорна казна не може бити уговорена за новчане обавезе. Члан 277. став 1. (Кад се дугује) (1) Дужник који закасни с испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом. Члан 278. (Право на потпуну накнаду) Повјерилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпио какву штету због дужникове доцње. Члан 394. (Начело монетарног номинализма) Кад обавеза има за предмет своту новца, дужник је дужан исплатити онај број новчаних јединица на који обавеза гласи, изузев кад закон одређује што друго. Члан 399. став 1. (Стопа уговорне камате) (1) Стопа уговорне камате између појединца не може бити већа од каматне стопе која се у мјесту испуњења плаћа на штедне улоге по виђењу. Члан 402. (Камате у неновчаним обавезама) Одредбе овог закона о уговорној камати сходно важе и за остале обавезе које имају за предмет ствари одређене по роду. 14. Закон о приватизацији државног капитала у предузећима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 24/98, 62/02, 38/03, 65/03 и 109/05) у релевантном дијелу гласи: Члан 15. Средства плаћања у поступку приватизације су: 1. ваучери додијељени грађанима по основу овог закона; 2. ваучери додијељени борцима, породицама погинулих и несталих бораца и ратним војним инвалидима за период од 17. августа 1990. године до дана демобилизације сагласно Закону о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца ("Службени гласник РС" бр. 16/96 и 22/96) и припадницима радне обавезе; 3. купони издати као компензација по основу рачуна старе девизне штедње у складу са прописима које доноси влада; 4. новац. Члан 19. Лице које има стару девизну штедњу у банци са сједиштем на територији Републике Српске и које је држављанин Републике Српске на дан ступања на снагу овог закона има право на купоне за куповину акција у складу са овим законом. Члан 22. Број ваучера и вриједност купона записују се у електронском формату на јединственом приватизационом рачуну у организацији која обавља платни промет

Broj 52 - Stranica 40 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. Републике Српске (у даљем тексту: организација за платни промет), према пребивалишту лица. Члан 25. Купони по основу старе девизне штедње могу се користити док траје приватизација. 15. Закон о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 74/05 и 63/07) у релевантном дијелу гласи: Члан 241. Ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном дијелу у коме се она побија ревизијом, у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на примјену материјалног права и повреде одредаба парничног поступка које се односе на страначку способност и заступање. Члан 250. Ако ревизијски суд утврди да је материјално право погрешно примијењено, пресудом ће усвојити ревизију и преиначити побијану пресуду. VI. Допустивост 16. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 17. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 18. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 118-0-Рев-07-000233 од 9. јуна 2009. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 15. јула 2009. године, а апелација је поднесена 11. септембра 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 19. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 20. Апеланти оспоравају пресуду Врховног суда тврдећи да им је повријеђено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 21. Члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: к) Право на имовину. 22. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи: Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни. 23. Апеланти тврде да се Врховни суд упустио у испитивање примјене материјалног права иако се то ревизијом није тражило. С тим у вези, Уставни суд примјећује да из образложења оспорене пресуде Врховног суда произилази да је ревизија изјављена због погрешне примјене материјалног права, као и да је чланом 241 ЗПП прописано да Врховни суд на примјену материјалног права пази по службеној дужности, те чланом 250 истог закона да у ситуацији када утврди да је материјално право погрешно примијењено, може да преиначи оспорену пресуду. Сходно наведеном, Уставни суд закључује да су наводи апеланата у овом дијелу неосновани. 24. Апеланти сматрају да им је право на имовину повријеђено јер Врховни суд дио купопродајне цијене уплаћен у купонима старе девизне штедње није третирао као новац, а што је за посљедицу имало да су у односу на овај износ лишени законске затезне камате у смислу члана 277 ЗОО-а. 25. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију обухвата три различита правила. Прво правило, наведено у првом ставу, опште је природе и исказује принцип мирног уживања имовине. Друго правило, садржано у другој реченици истог става, обухвата лишавање имовине и чини га подложним одређеним условима. Треће правило, које се налази у другом ставу, признаје да државе чланице имају право, између осталог, контролисати коришћење имовине у складу са јавним интересом. Ова три правила нису "различита" у смислу да су неповезана: друго и треће правило се односе на појединачне случајеве ометања права на мирно уживање имовине, те их стога треба тумачити у свјетлу општег принципа исказаног у првом правилу. 26. Ријеч "имовина" укључује широк обим имовинских интереса који представљају одређену економску вриједност (види Уставни суд, Одлука број У 14/00 од 4. априла 2001. године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 33/01). Даље, према јуриспруденцији Европског суда за људска права, "имовина" која се штити може бити само "постојећа имовина" (види Европски суд за људска права, Van der Mussele, пресуда од 23. новембра 1983. године, серија А, број 70, тачка 48) или барем имовина за коју апелант има "оправдано очекивање" да ће је добити (види Европски суд за људска права, Pine Valley Developments Ltd и други, пресуда од 29. новембра 1995. године, серија А, број 332, тачка 31). Такође, "легитимна очекивања" морају да буду много конкретнија од саме наде ма колико она била разумна и морају се заснивати на законској одредби или законском акту као што је судска одлука (види Европски суд, Kopecký против Словачке, 2004-XI; 41 EHRR 944, ст. 48-49). 27. У конкретном случају, апеланти су са туженом закључили уговор о приватизацији према ком су обавезу плаћања купопродајне цијене у цјелини измирили и то дијелом у готовом новцу, а дијелом купонима добијеним по основу старе девизне штедње. Уговор о приватизацији је раскинут па је тужена апелантима вратила средства примљена по основу уплате купопродајне цијене на исти начин и у истом омјеру како су била и уплаћена. Апеланти су у поступку пред редовним судовима одустали од дијела

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 41 тужбеног захтјева којим су тражили накнаду обичне штете и измакле добити, те су у прецизираном тужбеном захтјеву инсистирали на исплати законске затезне камате, у смислу члана 277 ЗОО-а, третирајући укупно уплаћени и враћени износ од 262.654,48 КМ као новац. Врховни суд је закључио да апелантима право на камату, у смислу члана 277 ЗОО-а, припада само на дио средстава који је уплаћен и враћен у новцу, али не и на дио који је уплаћен и враћен у купонима старе девизне штедње. 28. У околностима конкретног случаја потребно је утврдити да ли је захтјев апеланата да им се затезна камата призна и обрачуна и на дио средстава који је уплаћен и враћен у купонима старе девизне штедње представљао захтјев у односу на који су апеланти могли имати "легитимна очекивања која су заснована на закону". 29. Уставни суд подсјећа на то да, сходно члану 132 ЗОО-а, у ситуацији када је уговор раскинут свака страна се ослобађа својих обавеза, изузев обавезе на накнаду евентуалне штете. Истом одредбом је регулисано и да страна која је извршила уговор има право да јој се врати оно што је дато, да је свака страна дужна да надокнади другој корист коју је у међувремену имала од оног што је дужна да врати, као и да је страна која враћа новац дужна да плати затезну камату од дана када је исплату примила. Даље, чланом 277 ЗОО-а регулисано је да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује и затезну камату, а чланом 278 ЗОО-а да повјерилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпио какву штету због дужникове доцње. 30. Даље, Уставни суд примјећује да је чланом 15 Закона о приватизацији државног капитала у предузећима прописано да су средства плаћања у поступку приватизације, између осталог, купони издати као компензација по основу рачуна старе девизне штедње, те новац. Чланом 25 истог закона прописано је да се купони старе девизне штедње могу користити док траје приватизација. 31. У образложењу оспорене пресуде Врховни суд је истакао да камата представља цијену коју неко плаћа за употребу туђег новца, да је, сходно члану 277 ЗОО-а, сваки дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дужан да плаћа затезну камату, те, најзад, да се за натурални дуг камата не подразумијева, односно да код неиспуњења натуралне облигације повјерилац може да тражи накнаду штете коју је претрпио, односно да се може унапријед предвидјети уговорена казна. 32. У конкретном случају је неспорно да је апелантима након раскида уговора враћено оно што су дали, као и да није постојала немогућност враћања, односно да се враћање није противило природи оног што је испуњено. У том смислу, апелантима је враћен једнак број новчаних јединица (26.000,00 КМ) на који је обавеза гласила, те једнак број купона старе девизне штедње на њихове појединачне приватизационе рачуне (236.645,48 КМ). Дакле, поштовано је правило монетарног номинализма из члана 394 ЗОО-а, према ком када обавеза за предмет има своту новца, дужник је дужан да исплати онај број новчаних јединица на које обавеза гласи, изузев када закон одређује што друго. Даље, из релевантних одредби ЗОО-а и Закона о приватизацији државног капитала не може се закључити да је у конкретној ситуацији законом одређено нешто друго у смислу одредбе о монетарном номинализму. Наиме, Закон о приватизацији државног капитала купонима старе девизне штедње признаје својство средства плаћања у поступку приватизације државног капитала као и у новцу. Међутим, као средство плаћања, купони старе девизне штедње добијени у складу са наведеним законом могли су се користити само у поступку приватизације државног капитала. У том смислу, очигледно је да се њихова улога и функција не могу изједначити са улогом и функцијом новца као средства плаћања које није ограничено само на процес приватизације већ је универзално средство плаћања у размјени добара и вршењу услуга. Даље, из релевантних одредби ЗОО-а произилази да се обавеза плаћања законске затезне камате везује управо за новац као универзално средство плаћања а не и евентуално друга дозвољена средства плаћања, као што су то у поступку приватизације били купони старе девизне штедње. У вези с тим, Уставни суд примјећује да из члана 270 ЗОО-а произилази да уговорене стране, у случају неиспуњења или кашњења са испуњењем обавезе из уговора, могу уговорити плаћање одређеног новчаног износа или прибављања друге материјалне користи (уговорна казна), те да ова казна не може бити уговорена за новчане обавезе. Такође, чланом 399 ЗОО-а прописана је могућност утврђивања уговорне камате, која се, за разлику од законске затезне камате из члана 277 ЗОО-а, може уговарати не само за новац и новчане обавезе већ, у складу са чланом 402 ЗОО-а, и за све остале обавезе. Најзад, Уставни суд примјећује да је Законом о приватизацији државног капитала имаоцима старе девизне штедње дата могућност, али не и наметнута обавеза, да средства на девизним рачунима претворе у купоне старе девизне штедње, које ће моћи искористити искључиво као средство плаћања у процесу приватизације. Наведеним законом уређена су права имаоца купона старе девизне штедње, али међу њима није предвиђено и плаћање било ког вида камате. Међутим, Законом о приватизацији државног капитала апелантима није била ускраћена могућност да у уговорним односима у које су ступали у поступку приватизације искористе могућности из ЗОО-а које се односе на уговорну казну и уговорну камату и тако обезбиједе заштиту и дијела својих средстава исказаног у купонима старе девизне штедње, а што се из предочених докумената Уставном суду не може закључити да су учинили. 33. Из наведеног произилази да је очигледно како у околностима конкретног случаја, а према релевантним одредбама ЗОО-а и одредбама Закона о приватизацији државног капитала, није постојала могућност да се у случају раскида предметног уговора захтијева (и) исплата законских затезних камата на средства која нису била исплаћена у новцу (купони старе девизне штедње). Стога, Уставни суд закључује да захтјев апеланата за исплату законских затезних камата по основу средстава које су уплатили и која су им враћена у купонима старе девизне штедње није представљао "легитимно очекивање" засновано на закону, па да апелантима није повријеђено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. VIII. Закључак 34. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када захтјев апеланата истакнут у поступку пред редовним судовима не представља "легитимно очекивање" засновано на закону. 35. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

Broj 52 - Stranica 42 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. 36. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Проф. др Миодраг Симовић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 2881/09, rješavajući apelaciju Sretena Bogičevića i drugih, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Miodrag Simović, predsjednik Valerija Galić, potpredsjednica Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 15. maja 2012. godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Sretena Bogičevića, Miće Trivića, Sime Mitrovića i Pere Ristića podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-Rev-07-000233 od 9. juna 2009. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Sreten Bogičević, Mićo Trivić, Simo Mitrović i Pero Ristić (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Ognjen Tadić, advokat iz Laktaša, podnijeli su 11. septembra 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118-0-Rev-07-000233 od 9. juna 2009. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, te Republike Srpske, koju zastupa Pravobranilaštvo Republike Srpske, sjedište Banja Luka (u daljnjem tekstu: tužena), zatraženo je 1. marta odnosno 26. februara 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 13. marta 2010. godine, a tužena 22. marta 2010. godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 15. aprila 2010. godine. III. Činjenično stanje 5. Osnovni sud u Banjoj Luci je Presudom broj P-1685/03 od 20. jula 2004. godine obavezao tuženu da apelantima isplati zakonsku zateznu kamatu na glavni dug u iznosu od 262.654,48 KM, prema Zakonu o visini zakonske zatezne kamate, za period od 1. septembra 2001. godine (datum dospjelosti) do 11. septembra 2003. godine (datum podnošenja tužbe), sa procesnom kamatom u visini zakonske zatezne kamate, računajući od 11. septembra 2003. godine pa do isplate. U preostalom dijelu tužbeni zahtjev apelanata je odbijen kao neosnovan. 6. Okružni sud u Banjoj Luci je Presudom broj Gž- 1606/04 od 15. novembra 2006. godine žalbu tužene djelimično uvažio i prvostepenu presudu preinačio na način da je tuženu obavezao da apelantima isplati iznos zakonske zatezne kamate na glavni dug obračunate od dana dospjelosti do dana podnošenja tužbe u iznosu od 102.574,48 KM, prema Zakonu o visini zakonske zatezne kamate, za period od 1. septembra 2001. godine (datum dospjelosti) do 11. septembra 2003. godine (datum podnošenja tužbe), dok je u preostalom dijelu prvostepena presuda potvrđena. 7. Vrhovni sud je Presudom broj 118-0-Rev-07-000 233 od 9. juna 2009. godine djelimično uvažio reviziju tužene i nižestepene presude preinačio tako što je tuženu obavezao da apelantima isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga od 26.000,00 KM, računajući od 1. septembra 2001. godine do 11. septembra 2003. godine, a na iznos tako obračunate zakonske zatezne kamate procesnu kamatu od 11. septembra 2003. godine, te da im nadoknadi troškove postupka u iznosu od 600,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 20. jula 2004. godine do isplate. U preostalom dijelu revizija je odbijena. 8. U obrazloženju presude Vrhovni sud je istakao da je u članu 132. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) sadržano pravilo o posljedicama raskida ugovora zbog neizvršenja. Naime, raskidanjem ugovora obje strane se oslobađaju ugovorenih obaveza, pa ni jedna strana ne može tražiti ispunjenje jer za to više ne postoji pravni osnov (ugovor). Ako je ugovor izvršila jedna ugovorna strana, pa dođe do raskida, ta strana ima pravo da joj se vrati ono što je dala, a ako se vraća primljeni novac, druga ugovorna strana je dužna isplatiti zatezne kamate (čl. 277-279. ZOO-a) i to počevši od dana kada je isplatu primila bez obzira na to da li je odgovorna za neispunjenje obaveze. Vrhovni sud je ukazao na to da je, shodno čl. 277-279. ZOO-a, kamata cijena koju neko plaća za upotrebu novca, te da onaj ko duguje kamatu ne mora novac stvarno koristiti, već da je dovoljno da je u mogućnosti da ga koristi ili da je na neki način spriječio drugo lice da ga koristi. Zbog smanjenja vrijednosti novca, kamata često nije isključivo dobit već samo način izbjegavanja štete, a ima i penalni karakter jer je kazna za neurednog dužnika, kao i sredstvo pritiska da obavezu izvrši na vrijeme. Također, u skladu sa članom 277. ZOO-a, svaki dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze plaća zateznu kamatu, čime je napravljena razlika između novčanih i nenovčanih obligacija. Kod nenovčanih obligacija kamata se ne podrazumijeva jer izvjesnost da je povjerilac pretrpio štetu nije tako velika kao kod novčanog duga, pa ako povjerilac iz takve obligacije pretrpi štetu, može tražiti njenu naknadu, a može i unaprijed predvidjeti ugovorenu kaznu. Kod novčanih obligacija je situacija drugačija jer je dovoljno da je novac dat, naprimjer, na štednju, pa da vlasnik novca ostvari dobit u obliku interesa. 9. Vrhovni sud se saglasio sa zaključkom nižestepenih sudova da je tužena kao nesavjestan dužnik obavezna platiti kamatu od dana kada je stekla novčana sredstva apelanata. Međutim, apelanti su ukupnu kupoprodajnu cijenu od 262.645,48 KM isplatili u gotovom novcu u iznosu od 26.000 KM, a preostali iznos od 236.645,48 KM prijenosom vrijednosnih papira kupona stare devizne štednje. Shodno navedenom, Vrhovni sud je zaključio da se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužena dužna platiti apelantima zateznu kamatu na cjelokupan iznos kupoprodajne cijene od 262.654,48 KM. U prilog ovom zaključku ukazano je na to da se, shodno navedenim odredbama ZOO-a, kamate plaćaju samo kada obaveza glasi na isplatu, odnosno vraćanje određenog novčanog iznosa. Stoga je tužena obavezana da apelantima plati kamate na iznos od 26.000,00 KM, koje su oni uplatili u novcu i koje im je tužena tako i vratila, a nije u obavezi da plati kamate na preostali iznos kupoprodajne cijene koji nije plaćen i vraćen u novcu već u kuponima obveznicama stare devizne štednje.

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 43 IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 10. Apelanti smatraju da im je osporenom presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. S tim u vezi, ističu da ih je Vrhovni sud, definirajući nezakonitom definicijom potraživanje apelanata kao "vrijednosne papire kupone stare devizne štednje", lišio prava na naplatu zatezne kamate u odnosu na dug koji je među strankama bio nesporan. Prema njihovom mišljenju, s obzirom na to da zakon ne poznaje "vrijednosne papire" i "kupone stare devizne štednje", predmetni dio kupoprodajne cijene se ne može tretirati nikako drugačije nego kao novčana obaveza, jer prema važećim propisima nije drugačije definiran. U vezi s tim je posebno ukazano na to da je Zakonom o privatizaciji državnog kapitala u preduzećima regulirano da lice koje je imalo staru deviznu štednju u banci ima pravo na kupone za kupovinu akcija u skladu sa ovim zakonom, da se potraživanja stare devizne štednje izražavaju u DM prema zvaničnoj valutnoj listi na dan ostvarivanja prava, te, najzad, da se pravo na dio stare devizne štednje za koju su izdati kuponi ne može restituirati. Također, apelanti su ukazali na odredbe Zakona o tržištu hartija od vrijednosti, te čl. 234, 235, 266, 279. i 394. ZOO-a, Zakon o izmirenju obaveza po osnovu računa stare devizne štednje, Zakon o visini stope zatezne kamate, a u prilog navodu da se dio kupoprodajne cijene koji su isplatili kuponima stare devizne štednje i koji im je u tom obliku i vraćen nakon raskidanja ugovora mogao tretirati samo kao novac na koji im pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu. Najzad, apelanti smatraju da je Vrhovni sud izašao izvan granica revizije jer se u konkretnom slučaju ne radi o pogrešnoj primjeni materijalnog prava. b) Odgovor na apelaciju 11. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije ponovio stav da se kamata plaća samo na novčane obaveze a ne i na nenovčane obaveze. Dalje, istaknuto je da je netačna tvrdnja da niti jedan zakonski propis ne regulira materiju vrijednosnih papira, te je ukazano na to da su vrijednosni papiri, odnosno hartije od vrijednosti u koje se ubrajaju i obveznice stare devizne štednje, regulirani čl. 234-261. ZOO-a. Također, Vrhovni sud je istakao da hartije od vrijednosti nisu novac već pismene isprave, pa da se prilikom njihovog vraćanja ne može tražiti isplata kamata jer se radi o nenovčanoj obavezi predaji pismene isprave. Neosnovanim su ocijenjene i tvrdnje da je Vrhovni sud izašao izvan granica revizije. S tim u vezi je ukazano na to da je revizija izjavljena zbog pogrešne primjene materijalnog prava (ZOO), a na šta sud pazi po službenoj dužnosti, bez obzira na to da li revident na to ukazuje ili ne. 12. Tužena je u odgovoru na apelaciju ukazala na odredbe Zakona o izmirenju obaveza po osnovu računa stare devizne štednje i Zakona o uslovima i načinu izmirenja obaveza po osnovu računa stare devizne štednje emisijom obveznica u Republici Srpskoj iz kojih proizlazi da se obaveze po osnovu računa stare devizne štednje imaju izmiriti emisijom obveznica, koje predstavljaju hartije od vrijednosti emitirane u nematerijalnom obliku, te, najzad, da se radi o dugoročnim obavezama sa kamatnim prinosom. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju dio kupoprodajne cijene isplaćen prijenosom hartija od vrijednosti obveznica emitiranih po osnovu računa stare devizne štednje, a ne isplatom gotovine, tužena smatra da je pravilan zaključak Vrhovnog suda da na ovako uplaćeni dio apelantima ne pripada pravo na kamatu. Također, s obzirom na to da je navedeni iznos u istom obliku i vraćen na privatizacijske račune apelanata, čime je uspostavljeno stanje kao prije zaključenja ugovora o kupoprodaji, tužena smatra da nije došlo do umanjenja imovine apelanata pa time ni do povrede prava na imovinu. V. Relevantni propisi 13. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/09, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96 i 39/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 132. (Dejstvo raskida) (1) Raskidom ugovora obje strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveza na naknadu eventualne štete. (2) Ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili djelimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. (4) Svaka strana duguje drugoj naknadu za korist koju je u međuvremenu imala od onog što je dužna vratiti, odnosno nadoknaditi. (5) Strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila. Član 270. st. 1. i 3. (1) Povjerilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti povjeriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). (3) Ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze. Član 277. stav 1. (Kad se duguje) (1) Dužnik koji zakasni s ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. Član 278. (Pravo na potpunu naknadu) Povjerilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpio kakvu štetu zbog dužnikove docnje. Član 394. (Načelo monetarnog nominalizma) Kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje što drugo. Član 399. stav 1. (Stopa ugovorne kamate) (1) Stopa ugovorne kamate između pojedinca ne može biti veća od kamatne stope koja se u mjestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. Član 402. (Kamate u nenovčanim obavezama) Odredbe ovog zakona o ugovornoj kamati shodno važe i za ostale obaveze koje imaju za predmet stvari određene po rodu. 14. Zakon o privatizaciji državnog kapitala u preduzećima ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 24/98, 62/02, 38/03, 65/03 i 109/05) u relevantnom dijelu glasi: Član 15. Sredstva plaćanja u postupku privatizacije su: 1. vaučeri dodijeljeni građanima po osnovu ovog zakona; 2. vaučeri dodijeljeni borcima, porodicama poginulih i nestalih boraca i ratnim vojnim invalidima za period od 17. avgusta 1990. godine do dana demobilizacije saglasno Zakonu o pravima boraca, vojnih invalida i porodica poginulih boraca ("Službeni glasnik RS" br. 16/96 i 22/96) i pripadnicima radne obaveze; 3. kuponi izdati kao kompenzacija po osnovu računa stare devizne štednje u skladu sa propisima koje donosi vlada; 4. novac.

Broj 52 - Stranica 44 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. Član 19. Lice koje ima staru deviznu štednju u banci sa sjedištem na teritoriji Republike Srpske i koje je državljanin Republike Srpske na dan stupanja na snagu ovog zakona ima pravo na kupone za kupovinu akcija u skladu sa ovim zakonom. Član 22. Broj vaučera i vrijednost kupona zapisuju se u elektronskom formatu na jedinstvenom privatizacionom računu u organizaciji koja obavlja platni promet Republike Srpske (u daljem tekstu: organizacija za platni promet), prema prebivalištu lica. Član 25. Kuponi po osnovu stare devizne štednje mogu se koristiti dok traje privatizacija. 15. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 74/05 i 63/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 241. Revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom dijelu u kome se ona pobija revizijom, u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. Član 250. Ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primijenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu. VI. Dopustivost 16. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 17. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 18. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-07-000233 od 9. juna 2009. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 15. jula 2009. godine, a apelacija je podnesena 11. septembra 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelanti osporavaju presudu Vrhovnog suda tvrdeći da im je povrijeđeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 21. Član II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: k) Pravo na imovinu. 22. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 23. Apelanti tvrde da se Vrhovni sud upustio u ispitivanje primjene materijalnog prava iako se to revizijom nije tražilo. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporene presude Vrhovnog suda proizlazi da je revizija izjavljena zbog pogrešne primjene materijalnog prava, kao i da je članom 241. ZPP propisano da Vrhovni sud na primjenu materijalnog prava pazi po službenoj dužnosti, te članom 250. istog zakona da u situaciji kada utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primijenjeno, može preinačiti osporenu presudu. Shodno navedenom, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata u ovom dijelu neosnovani. 24. Apelanti smatraju da im je pravo na imovinu povrijeđeno jer Vrhovni sud dio kupoprodajne cijene uplaćen u kuponima stare devizne štednje nije tretirao kao novac, a što je za posljedicu imalo da su u odnosu na ovaj iznos lišeni zakonske zatezne kamate u smislu člana 277. ZOO-a. 25. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju obuhvata tri različita pravila. Prvo pravilo, navedeno u prvom stavu, opće je prirode i iskazuje princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stava, obuhvata lišavanje imovine i čini ga podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi u drugom stavu, priznaje da države članice imaju pravo, između ostalog, kontrolirati korištenje imovine u skladu sa javnim interesom. Ova tri pravila nisu "različita" u smislu da su nepovezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedinačne slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih stoga treba tumačiti u svjetlu općeg principa iskazanog u prvom pravilu. 26. Riječ "imovina" uključuje širok obim imovinskih interesa koji predstavljaju određenu ekonomsku vrijednost (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. aprila 2001. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 33/01). Dalje, prema jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava, "imovina" koja se štiti može biti samo "postojeća imovina" (vidi Evropski sud za ljudska prava, Van der Mussele, presuda od 23. novembra 1983. godine, serija A, broj 70, tačka 48) ili barem imovina za koju apelant ima "opravdano očekivanje" da će je dobiti (vidi Evropski sud za ljudska prava, Pine Valley Developments Ltd i drugi, presuda od 29. novembra 1995. godine, serija A, broj 332, tačka 31). Također, "legitimna očekivanja" moraju da budu mnogo konkretnija od same nade ma koliko ona bila razumna i moraju se zasnivati na zakonskoj odredbi ili zakonskom aktu kao što je sudska odluka (vidi Evropski sud, Kopecký protiv Slovačke, 2004-XI; 41 EHRR 944, st. 48-49). 27. U konkretnom slučaju, apelanti su sa tuženom zaključili ugovor o privatizaciji prema kojem su obavezu plaćanja kupoprodajne cijene u cjelini izmirili i to dijelom u gotovom novcu, a dijelom kuponima dobijenim po osnovu stare devizne štednje. Ugovor o privatizaciji je raskinut pa je tužena apelantima vratila sredstva primljena po osnovu uplate kupoprodajne cijene na isti način i u istom omjeru kako su bila i uplaćena. Apelanti su u postupku pred redovnim sudovima odustali od dijela tužbenog zahtjeva kojim su tražili naknadu obične štete i izmakle dobiti, te su u preciziranom tužbenom

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 45 zahtjevu insistirali na isplati zakonske zatezne kamate, u smislu člana 277. ZOO-a, tretirajući ukupno uplaćeni i vraćeni iznos od 262.654,48 KM kao novac. Vrhovni sud je zaključio da apelantima pravo na kamatu, u smislu člana 277. ZOO-a, pripada samo na dio sredstava koji je uplaćen i vraćen u novcu, ali ne i na dio koji je uplaćen i vraćen u kuponima stare devizne štednje. 28. U okolnostima konkretnog slučaja potrebno je utvrditi da li je zahtjev apelanata da im se zatezna kamata prizna i obračuna i na dio sredstava koji je uplaćen i vraćen u kuponima stare devizne štednje predstavljao zahtjev u odnosu na koji su apelanti mogli imati "legitimna očekivanja koja su zasnovana na zakonu". 29. Ustavni sud podsjeća na to da, shodno članu 132. ZOO-a, u situaciji kada je ugovor raskinut svaka strana se oslobađa svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete. Istom odredbom je regulirano i da strana koja je izvršila ugovor ima pravo da joj se vrati ono što je dato, da je svaka strana dužna nadoknaditi drugoj korist koju je u međuvremenu imala od onog što je dužna vratiti, kao i da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila. Dalje, članom 277. ZOO-a regulirano je da dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje i zateznu kamatu, a članom 278. ZOO-a da povjerilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpio kakvu štetu zbog dužnikove docnje. 30. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je članom 15. Zakona o privatizaciji državnog kapitala u preduzećima propisano da su sredstva plaćanja u postupku privatizacije, između ostalog, kuponi izdati kao kompenzacija po osnovu računa stare devizne štednje, te novac. Članom 25. istog zakona propisano je da se kuponi stare devizne štednje mogu koristiti dok traje privatizacija. 31. U obrazloženju osporene presude Vrhovni sud je istakao da kamata predstavlja cijenu koju neko plaća za upotrebu tuđeg novca, da je, shodno članu 277. ZOO-a, svaki dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze dužan da plaća zateznu kamatu, te, najzad, da se za naturalni dug kamata ne podrazumijeva, odnosno da kod neispunjenja naturalne obligacije povjerilac može tražiti naknadu štete koju je pretrpio, odnosno da se može unaprijed predvidjeti ugovorena kazna. 32. U konkretnom slučaju je nesporno da je apelantima nakon raskida ugovora vraćeno ono što su dali, kao i da nije postojala nemogućnost vraćanja, odnosno da se vraćanje nije protivilo prirodi onog što je ispunjeno. U tom smislu, apelantima je vraćen jednak broj novčanih jedinica (26.000,00 KM) na koji je obaveza glasila, te jednak broj kupona stare devizne štednje na njihove pojedinačne privatizacijske račune (236.645,48 KM). Dakle, poštovano je pravilo monetarnog nominalizma iz člana 394. ZOO-a, prema kojem kada obaveza za predmet ima svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koje obaveza glasi, izuzev kada zakon određuje što drugo. Dalje, iz relevantnih odredbi ZOO-a i Zakona o privatizaciji državnog kapitala ne može se zaključiti da je u konkretnoj situaciji zakonom određeno nešto drugo u smislu odredbe o monetarnom nominalizmu. Naime, Zakon o privatizaciji državnog kapitala kuponima stare devizne štednje priznaje svojstvo sredstva plaćanja u postupku privatizacije državnog kapitala kao i u novcu. Međutim, kao sredstvo plaćanja, kuponi stare devizne štednje dobijeni u skladu sa navedenim zakonom mogli su se koristiti samo u postupku privatizacije državnog kapitala. U tom smislu, očigledno je da se njihova uloga i funkcija ne mogu izjednačiti sa ulogom i funkcijom novca kao sredstva plaćanja koje nije ograničeno samo na proces privatizacije već je univerzalno sredstvo plaćanja u razmjeni dobara i vršenju usluga. Dalje, iz relevantnih odredbi ZOO-a proizlazi da se obaveza plaćanja zakonske zatezne kamate vezuje upravo za novac kao univerzalno sredstvo plaćanja a ne i eventualno druga dopuštena sredstva plaćanja, kao što su to u postupku privatizacije bili kuponi stare devizne štednje. U vezi s tim, Ustavni sud primjećuje da iz člana 270. ZOO-a proizlazi da ugovorene strane, u slučaju neispunjenja ili kašnjenja sa ispunjenjem obaveze iz ugovora, mogu ugovoriti plaćanje određenog novčanog iznosa ili pribavljanja druge materijalne koristi (ugovorna kazna), te da ova kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze. Također, članom 399. ZOO-a propisana je mogućnost utvrđivanja ugovorne kamate, koja se, za razliku od zakonske zatezne kamate iz člana 277. ZOO-a, može ugovarati ne samo za novac i novčane obaveze već, u skladu sa članom 402. ZOO-a, i za sve ostale obaveze. Najzad, Ustavni sud primjećuje da je Zakonom o privatizaciji državnog kapitala imaocima stare devizne štednje data mogućnost, ali ne i nametnuta obaveza, da sredstva na deviznim računima pretvore u kupone stare devizne štednje, koje će moći iskoristiti isključivo kao sredstvo plaćanja u procesu privatizacije. Navedenim zakonom uređena su prava imaoca kupona stare devizne štednje, ali među njima nije predviđeno i plaćanje bilo kojeg vida kamate. Međutim, Zakonom o privatizaciji državnog kapitala apelantima nije bila uskraćena mogućnost da u ugovornim odnosima u koje su stupali u postupku privatizacije iskoriste mogućnosti iz ZOO-a koje se odnose na ugovornu kaznu i ugovornu kamatu i tako osiguraju zaštitu i dijela svojih sredstava iskazanog u kuponima stare devizne štednje, a što se iz predočenih dokumenata Ustavnom sudu ne može zaključiti da su učinili. 33. Iz navedenog proizlazi da je očigledno kako u okolnostima konkretnog slučaja, a prema relevantnim odredbama ZOO-a i odredbama Zakona o privatizaciji državnog kapitala, nije postojala mogućnost da se u slučaju raskida predmetnog ugovora zahtijeva (i) isplata zakonskih zateznih kamata na sredstva koja nisu bila isplaćena u novcu (kuponi stare devizne štednje). Stoga, Ustavni sud zaključuje da zahtjev apelanata za isplatu zakonskih zateznih kamata po osnovu sredstava koje su uplatili i koja su im vraćena u kuponima stare devizne štednje nije predstavljao "legitimno očekivanje" zasnovano na zakonu, pa da apelantima nije povrijeđeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. VIII. Zaključak 34. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada zahtjev apelanata istaknut u postupku pred redovnim sudovima ne predstavlja "legitimno očekivanje" zasnovano na zakonu. 35. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 36. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prof. dr. Miodrag Simović, s. r.

Broj 52 - Stranica 46 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. KAZALO URED ZA REVIZIJU INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE 594 Priopćenje o izvršenoj reviziji za 2011. godinu (hrvatski jezik) 1 Саопштење о извршеној ревизији за 2011. годину (српски језик) 2 Saopštenje o izvršenoj reviziji za 2011. godinu (bosanski jezik) 3 USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 595 Odluka broj AP 2726/09 (hrvatski jezik) 3 Одлука број АП 2726/09 (српски језик) 13 Odluka broj AP 2726/09 (bosanski jezik) 24 596 Odluka broj AP 2881/09 (hrvatski jezik) 33 Одлука број АП 2881/09 (српски језик) 37 Odluka broj AP 2881/09 (bosanski jezik) 42

Ponedjeljak, 9. 7. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 47

Broj 52 - Stranica 48 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 9. 7. 2012. Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina - Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove: 722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000- 00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. - PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište 2012. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM