Zglavkari - artropode 1 Opšte odlike Zglavkari su celomske protostomije koje odlikuje izražena segmentacija tela. Njihovo telo sastavljeno je iz više segmenata, koji se mogu podeliti u tri osnovna regiona glavenog (cefalona), grudnog (toraksa) i trbušnog (abdomena). Ovakva segmentacija tela naziva se heteronomno metamerna segmentacija. Kod nekih vrsta glaveni i grudni region spojeni su u cefalotoraks. Za zglavkare je karakteristična i segmentacija nogu koje tada funkcionišu po principu spojenih poluga. Mogu da izvode različite pokrete zbog mnoštva zglobova u telu. Preteče zglavkara imale su na svakom segmentu sem prvog i poslednjeg po jedan par nogu, međutim evolucijom je došlo do promena. Kod zglavkara se ističe cefalizacija. Na površini tela zglavkara nalazi se složena višeslojna kutikula. To je njihov spoljašnji skelet. Spoljašnji skelet zglavkara sastoji se iz više ploča i prstenova koji su uglavnom međusobno pokretno spojeni, što omogućava veliku pokretljivost organizma. Ovaj skelet je čvrst i snažan i štiti organizam od uticaja spoljašnje sredine, a unutrašnje organe od povreda. Uglavnom je sastavljen od četiri ploče jednu dorzalnu, jednu ventralnu i dve bočne. Neke vrste imaju i voštani sloj koji sprečava isparavanje vode iz tela. Pošto je spoljašnji skelet stalnog oblika, dolazi često do pojave da ga jedinka preraste. Ona ga odbacuje počevši sa dorzalne strane u procesu koji se naziva presvlačenje. To je najranjiviji stadijum u životu većine zglavkara. Mišići kod zglavkara su poprečnoprugasti, što je retka pojava kod beskičmenjaka. Ovo im omogućava da se lako i brzo kreću. Mišići su grupisani u snopove sa unutrašnje strane. Nervni sistem kod zglavkara je lestvičast. Sistem za disanje je različit neke vrste dišu trahejama, neke preko škrga, neke preko listolikih pluća a kod najprimitivnijih vrsta disanje se obavlja preko cele površine kože. Transportni sistem je otvoren. Na dorzalnoj strani javlja se zadebljanje krvnog suda slično srcu. Transportna tečnost je hemolimfa. Izlučivanje se vrši metanefridijama ili Malpigijevim cevčicama.
Zglavkari imaju mnogo čula. Često su to različiti čulni organi za ravnotežu, čulo vida, čulo dodira, čulo mirisa. Sve zglavkare karakterišu složene facetovane oči. Facetovane oči sastavljene su iz mnogo malih okaca - omatidija koje stvaraju mozaičku sliku. Ova mozaička slika naziva se drugačije mozaički vid. Najveći broj zglavkara odvojenih je polova. Često se javlja polni dimorfizam. Oplođenje je uglavnom unutrašnje. Kod nekih predstavnika razviće je direktno (epibolno). Ovo znači da iz jajeta izlazi jedinka koja vrlo liči na odraslu, samo je manja. Kod složenijih predstavnika razviće je sa metamorfozom preobražajem. Metamorfoza može biti potpuna (hemimetabolna) i nepotpuna (holometabolna). Zglavkari žive u različitim predelima. Javljaju se u vodenim biotopima rakovi. Neki se javljaju na kopnu škorpije, paukovi, stonoge, insekti... Opisano je oko milion vrsta. Zauzimaju oko 80% carstva životinja. HEMIMETABOLNA METAMORFOZA HOLOMETABOLNA 2 Paukoliki zglavkari helicerate Helicerate su subfilum zglavkara koji obuhvata oko 60 000 vrsta. U njih spadaju škorpije, pauci, lažne škorpije, kosci i krpelji. Telo helicerata podeljeno je na dva dela cefalotoraks i abdomen. Nemaju antene. Na cefalotoraksu izdvaja se šest para ekstremiteta Helicere kratki ekstremiteti ispred usne duplje, u obliku klešta, imaju ulogu u ishrani Pedipalpi duži ekstremiteti ispred usne duplje, imaju čulnu ulogu, a ponekad potpomažu u ishrani Četiri para nogu Adbomenalni segmenti često su spojeni, da li međusobno ili pak sa cefalotoraksom u jednu glatku celinu. Kod najvećeg broja helicerata ekstremiteti na trbušnom regionu su modifikovani ili redukovani. Nikada ne služe za kretanje. Helicerate su uglavnom grabljive životinje. Hrane se sitnim životinjama koje hvataju helicerama i pedipalpima. Većina u telo žrtve izlučuje enzime i tako započinje spoljašnje varenje. Neke vrste hrane se trulim delovima biljaka ili su paraziti.
Za izlučivanje se koriste specijalne metanefridije smeštene u osnovu nogu ili Malpigijevi sudovi. Ovi organi postoje samo kod kopnenih vrsta. Disanje se odvija preko škrga ili listolikih pluća i traheja. Građa transportnog sistema zavisi od veličine tela, segmentacije i načina disasnja. Srce je najviše razvijeno kod krupnih predstavnika, a kod sitnih je malo ili uopšte ne postoji. Čulni organi razvijeni su. Imaju od četiri do dvanaest očiju, čulo dodira na pedipalpima i organe hemijskih čula. Ganglije su kod nekih regiona grupisane u jedinstvenu masu, a kod nekih predstavnika su sve ganglije spojene. Obično su odvojenih polova. Polne žlezde su smeštene u trbušnom regionu. 2a Škorpije Škorpije su najstariji suvozemni zglavkari. Segmentacija je jasano izražena. Helicere su male, a pedipalpi su snažno razvijeni. Često se završavaju kleštima koja služe za lov i pridržavanje plena. Trbušni region podeljen je na prednji širi i zadnji uži deo. Na prvom segmentu tela nalazi se par pločica ispod kojih leže polni otvori polni zaklopci. Na drugom segmentu nalaze se češljoliki čulni organi koji služe za registrovanje zemljotresa. Sledeća četiri regiona nose listolika pluća. Na kraju trbušnog regiona nalazi se otrovna žlezda sa jednom bodljom koja služi kao organ za napad i odbranu. Škorpije se skrivaju ispod lišća, kamenja i u pukotinama. One su noćne životinje. Hrane se sitnim životinjama. Mogu biti smrtonosne za čoveka. Spadaju u najkrupnije zglavkare. Najpoznatiji predstavnik je Pandinus imperator i Euscorpius carpaticus. 2b Pseudoškorpije Pseudoškorpije podsećaju na prave škorpije po svom izgledu. Manjih su dimenzija, adbomen je kratak i nema bodlju na vrhu. Uglavnom su gtabljive životinje. Žive u trulom lišću, ispod kamenja i na zemlji, a mogu se javiti i u starim knjigama. Nisu opasne kao prave škorpije.
2c Pauci Aranea Paukovi su životinjice koje se često javljaju u našem okruženju. Ima ih bukvalno svuda naseljavaju oko 90% kopnene površine na Zemlji. Helicere paukova, koje služe za hvatanje i ubijanje plena, završavaju se kandžom na čijem se vrhu nalazi otrovna žlzda. Ujed pauka uglavnom nije smrtonosan za čoveka, ali može da izazove alergijsku reakciju i šok. Neke vrste paukova nemaju otrovnu žlezdu. Građa je veoma složena. Pedipalpi imaju ulogu čulnih organa a nekad služe i za pridržavanje plena. Kod mužjaka pedipalpi su izmenjemi i imaju ulogu u parenju, a kod ženki su slični ostalim ekstremitetima za hodanje. Telo pauka može se podeliti na prozomu i opistozomu. Kod primitivnih vrsta je trbuh segmentisan. Kod razvijenijih vrsta segmentacija je iščezla. Usko stablo povezuje cefalotoraks i abdomen. Na opistozomi nalaze se listolika pluća i paučinaste žlezde. Fine niti paučine se sjedinjuju u vlakna pmoću češljolikih nastavaka na zadnjem delu tela. Sistem pletenja mreže specifičan je za svaku vrstu. Mreže mogu biti različitog oblika i veličine. Neke imaju kontrolnu nit. Neke se koriste za lov plena, izgrađivanje kokona i oblaganje gnezda. Svi pauci su grabljive životinje. Hrane se uglavnom insektima i drugim zglavkarima, a mogu da jedu i manje ptice. Neki sačekaju žrtvu u jami koju iskopaju u zemlji. Drugi pak prave mreže pauci mrežari. Neki pauci jure žrtvu i skaču na nju. Neki mogu da se kreću po vodi, a drugi pod vodom obrazuju vazdušno zvono. Najpoznatiji prestavnici su baštenski pauk, pauk krstaš, lisni pauk i crna udovica. Araneus diadematus Latrodectus macants Misumena vatia Argiope aurantia
2d Kosci - opiliones Kosci su životinje na izgled slične paucima. Za razliku od njih, imaju jako duge, lako lomljive noge, koje mogu da odbace. Žive u travi i opalom lišću, a jaja polažu u zemlju. Ixodida ricinus 2e Krpelji Acarina Kod ovih jedinki na telu nema segmentacije. Svi segmenti srasli su u jednu glatku celinu. Helicere mogu biti različite građe. Kod parazita su usni ekstremiteti modifikovani tako da mogu da se koriste za pričvršćivanje za domaćina. Krpelji uglavnom polažu jaja. Tokom razvića prolaze kroz larveni stupanj. Mogu imati više domaćina. Žive u zemlji, na travi i na lišću. Često su prenosicoi izazivača velikih i opasnih bolesti tifus, kuga, lajmska bolest, tularemija. Mnoge vrste prestavljaju značajne štetočine. Jedna vrsta šugarac izaziva šugu. 3 Rakovi krustacee (crustacea) Rakovi su po veličini i građi veoma raznoliki organizmi. Imaju dva para antena i škrge kao organe za disanje. Uglavnom imaju i klešta. Izražena je segmentacija na tri telesna regiona. Glava rakova građena je od šest segmenata koji su manje ili više srasli. Broj segmenata na toraksu i abdomenu je različit. Samo kod viših rakova je broj stalan i iznosi 12. Kod većine rakova jedan ili više toraksnih segmenata spaja se sa glavom u cefalotoraks. Na bokovima tela nalaze se čvrste pločice, koje su naročito razvijene na zadnjem delu tela i obrazuju karapaks. Karapaks može da pokriva značajan deo trupa i pravi štit ili ljušturu sa dva kapka zaštitna uloga. Ekstremiteti rakova su u osnovi dvograni. Sastavljeni su od jednog osnovnog dela koji se deli na dve grane unutrašnju i spoljašnju. Svaka od ovih grana može biti sastavljena iz jednog ili više članaka. Ponekad se jedna grana redukuje, pa ekstremiteti postanu
jednograni. Često pojedini delovi ekstremiteta imaju nastavke koji imaju ulogu u disanju, ishrani ili recepciji. Kod primitivnih rakova postoji veći broj ekstremiteta iste građe koji mogu da obavljaju različite funkcije. U toku evolucije došlo je do gubljenja ekstremiteta, tako da uglavnom više nema ekstremtiteta na abdomenu. Mogu služiti za disanje, hvatanje hrane, filtriranje, razmnožavanje, ili pak odbranu. Prema izgledu ekstremiteti rakova mogu biti cilindrični služe za hodanje i listoliki služe za plivanje. Prema položaju na telu ekstremiteti mogu da budu glaveni i trupni. Glaveni ekstremiteti su prve i druge antene, koje imaju najčešće ulogu kao čulni organi, mandibule i dva para maksila. Kod većeg broja rakova nekoliko parova toraksalnih ekstremiteta služe za ishranu, tako što pridržavaju i prihavaju hranu. Na toraksu se nalaze uglavnom ekstremiteti predviđeni za kretanje. Različito su građeni u zavisnosti od vrste. Abdomenalni ekstremiteti nekad nisu prisutni. Kod viših rakova uglavnom su adaptirani za plivanje, za disanje ili za razmnožavanje. Kutikula krupnijih rakova uglavnom u svom sastavu ima CaCO3. Kodd rakova ne postoji spoljašnji, voštani sloj, koji sprečava gubitak vlage pa zato moraju da žive u vodi ili u vlažnim staništima na kopnu. Mogu biti različite boje, a to zavisi od pigmenata koji su u kutikuli ili epidermisu. Neki imaju sposobnost da menjaju boju što im pomaže u kamuflaži i sakrivanju od predatora. U prednjem crevu nalazi se zadebljanje koje služi za drobljenje hrane ili tanki izraštaji koji obrazuju filtere za ceđenje. U srednjem crevu izlivaju se produkti jetre. Rakovi se hrane vrlo raznoliko. Neki se hrane sitnim organizmima ili organskim ostacima, neki su grabljivice, lešinari, a ima i biljojeda. Mogu da drobe i grizu hranu, da se hrane filtraciono, buše ili sisaju životinjsko tkivo. Neke parazitske vrste hrane se celom površinom tela. Sitni rakovi dišu celom površinom tela. Njihovo telo pokriveno je pokrovom koji nije kalcifikovan i omogućava razmenu gasova. Ostali predstavnici uglavnom dišu škrgama. Smeštene su na ekstremitetima i različitog su oblika. Transportni sistem postoji, ali se kod onih jedinki koje dišu celom površinom tela ne javlja. Kod primitivnijihi vrsta srce se proteže celim trupom. Pravilo je da se uglavnom srce nalazi u onom regionu u kome se nalaze disajni organi. Izlučivanje se vrši preko žlezda koje se nalaze u osnovi antena i maksila. Ove žlezde predstavljaju izmenjene metanefridije. Čulni organi su brojni i raznovrsni. Oči rakova sastavljene su iz velikog broja jedinica facetovane su.
Rakovi su jedinke koje su uglavnom odvojenih polova. Ženke obično neko vreme nose jaja sa sobom. Velik broj vrsta tokom razvića prolazi kroz larveni stupanj. Rečni rakovi razvijaju se direktno, ne prolazeći kroz larveni stupanj. U gornjim slojevima vode, kao sastavni deo planktona, nalaze se ciklopsi i dafnije. Ciklopsi žive u slanim, a dafnije u slatkim vodama. Veoma su značajna hrana ribi. Na dnu žive jastozi i krabe u slanoj, a rečni rak u slatkoj vodi. Na kopnu na vlažnim mestima žive mokrice. Dafnija Ciklops sp Astacus astacus rečni rak Homarus vulgaris jastog Cancer antennarius kraba Mokrica
4 Stonoge mirijapode Myriapoda Stonoge odlikuje unifformna segmentacija. Telo stonoga sastoji se od glave i trupa. Poseduju samo jedan par antena. Na glavi se sem antena nalazi jedan par mandibula i dva para maksila, koje služe za sitnjenje hrane. Uglavnom imaju oči, koje su smeštene u očnim jamicama sa strane. Neke grabljive vrste imaju složene oči. Broj trupnih segmenata varira. Na svakom sem poslednjeg nalazi se po jedan ili dva para jednogranih ekstremiteta. Kod grabljivih vrsta prvi par je savijen u vidu kukice i na vrhu ima otrovne bodlje. Otrov može biti veoma jak, kod čoveka izaziva oticanje. Telesni zid bogat je žlezdama koje luče mirisne materije. One imaju zaštitnu ulogu. Neke stonoge su biljojedi pošto se hrane biljnim ostacima i trulim drvećem, a druge su grabljivice i hrane se insektima. Organai za lzlučivanje su Malpigijeve cevčice. Disanje se obavlja isključivo preko traheja. Nervni sistem je lestvičast, sa parom ganglija u svakom segmentu. Transportni sistem je otvoren, srce se nalazi ispod creva i prostire gotovo celom dužinom tela. Sve stonoge su odvojenih polova. Nemaju larveni stupanj. Veoma su brižne prema potomstvu. Stonoge su isključivo suvozemni organizmi. Uglavnom su nokturnalne, ne vole svetlost, kriju se na tamnim mestima. Mogu biti i spore i brze. Naročito su brojne u toplijim predelima. Najpoznatiji predstavnici su gujin češalj, kućna stonoga i striga. Gujin češalj Kućna stonoga Striga