Srpski realizam R ealizam je period u srpskoj književnosti od 60-ih do 90-ih godina XIX veka. Za epohu realizma zaslužne su tekovine Dositeja obradovića i folklorno nasleđe (folklorno nasleđe = pribeležena dela narodne književnosti poput epskih pesmi). Motivi realističke književnosti jesu Život u selu i u gradu Patrijarhalna porodica Kritikovanje trenutne vlasti i činovnika Uvođenje likova iz svakodnevnice, odnosno likovi u književnosti nisu samo bogate aristokrate nego i niža, građanska klasa Začetnici realizma mogu se videti u književnim programima Svetozara Markovića i delima Jakova Ignjatovića. U delima Svetozara Markovića vidi se otpor ka romantičarskom književnosti, ideja pozitivizma i težnja da književnost postane sredstvo širenja političkih i socijalnih ideja među Srbima. Najprepoznatljivija odlika realističke književnosti jeste regionalizam i dijalektski govor. Mogu se primetiti dijalekti iz Vojvodine, Centralne Srbije, Dalmacije, Crne Gore i primorskih krajeva. U pozna dela uključuju se i opisi ambijenta i života srblja u tim krajevima. Vrste realizma koje su se javile u srpskom svetu jesu: 1. Protorealizam rani realizam, faza između romantizma i pravog realizma, najavljen je u programskom članku Jakova Ignjatovića Pogled na knjižestvo 1857. godine. Odlikuje ga nerazvijenost motivacije, pripovedanje u stilu prosvetiteljlstva, zadržavanje romantičarskog rodoljublja i nerazrešeni sukob ideala i stvarnosti, kao i avanturistički ton u delima, što su sve ostaci romantizma 2. Programski realizam tokom 60-ih godina XIX veka, po idejama Svetozara Markovića, koji je izložio svoje ideje u dva članka Pevanje i mišljenje i Realnost u poeziji. Oni su programski tekstovi koji najavljuju realizam kao pravac. 3. Folklorni realizam faza u kojoj se kritički govori o društvenim institucijama, sa folklornim tipom pripovedanja i narodnom književnosti i Gogoljevim delima kao uzor 4. Poetski realizam faza u kojoj se pruža prečišćena slika stvarnosti 5. Potpuni ili visoki realizam vrhunac epohe, usavršavaju se sve prethodne faze, javlja se postupak deskricpije opisa, opisuju se različite geografske regije, pripoveda se u trećem licu. Najpoznatiji predstavnik ovog pravca je Simo Matavulj. 6. Impresionizam i simbolizam tokom poslednje decenije XIX veka, npr Laza Lazarević uvodi motive sna i halucinacije, Simo Matavulj uvodi mističnost itd.
Večiti mladoženja Jakov Ignjatović Jakov Ignjatović rođen je 1822. godine u Sentandreji kod Budimpešte. Učestvovao je tokom Proleća naroda na strani Mađarske. Živeo je u Pešti i bio poslanik. Smatra se najplodnijim pripovedačem srpskog realizma i protorealistom. Pisao je pripovetke, pesme i romane. Prvo objavljeno delo mu je protorealistički roman Milan Narandžić. Imao je dva stvaralačka perioda romantičarski u kojem je opisivao rodoljublje i realistički u kojem je opisivao savremene teme. Poznata dela su mu Milan Narandžić, Večiti mladoženja, Čudan svet, Vasa Rešpekt, Stari i novi majstor itd. Umro je 1889. godine. U njegovim delima mogu se videti okrenutost prema epskoj srpskoj prošlosti i zainteresovanost za savremene društvene probleme. Analiza dela Večiti mladoženja Ovaj roman objavljen je 1878. godine i jedno je od najznačajnijihi Ignjatovićevih dela. Može se podeliti na dva dêla: 1. Deo bogaćenje stare sentandrejske porodice Sofronija Kirića i njegove žene Sofije, idilična slika mlade srpske buržoazije i trgovačkog esnafa, obuhvata od 1. do 11. poglavnja 2. Deo priča o padu porodice odnosno o Sofronijevoj deci Pera o poslovima ne vodi računa, ne štedi novac Šamika je advokat koji se nikad neće oženiti Lenka umire Pelagija se udaje protiv očeve volje Katica se nikad nije udala Glava šećera Milovan Đ. Glišić Milovan Glišić rođen je 1847. godine u selu Gradac. Školovao se u Beogradu, gde se upoznao sa idejama Svetozara Markovića. Smatra se začetnikom srpske realističke pripovetke o selu. Prevodio je dela sa različitih stranih jezika, od čega se najviše ističe po prevodu Gogoljevog dela Mrtve duše i Tolstojevog dela Rat i mir. Napisao je mnoge pripovetke, od kojih najznačajnije Glava šećera, Svirač, Roga, Učitelj, Prva brazda itd., kao i dve drame Podvala i Dva cvanciga. Umro je 1908. godine u Dubrovniku.
Analiza dela Glava šećera Znam ja jednog veoma finog i lepog kapetana... nekog Maksima Sarmaševića. Ova pripovekta objavljena je nakon Markovićevih tekstova o realizmu. Tema je uzeta iz društvene stvarnosti krajem XIX veka, a u užem smislu je tema sama glava šećera. Preko nje se prelamaju mnoge negativne pojave birokratija i njen odnos prema selu, pojava zelenašenja, odnos zelenaša i vlasti, srpsko selo kao plen zelenaša i Srbi u gradovima u XIX veku. Glavni lik je Radan Radanović. Pripovetka je sastavljena iz četiri dela (kompozicija pripovetke) 1. Radan na putu razgovara s profesorom, Radan u kafani i događaj sa crnim detetom koje nestane kad petao zapeva, alkoholisanje 2. Započet put glave šećera za koje će se vezati mnoge lične drame i kolektivna sudbina seljačkoj sloja, glava je dodeljena kapetanu Sarmaševiću 3. Slava kod zelenaša Uzlovića, susret kumova u noći na mostu 4. Završna kompoziciona slika, kafana, retrospektiva, Radan ubija Uzlovića, osuđen je na robiju, a žena i deca mu postaju sluge Vetar Laza Lazarević Laza Lazarević rođen je 1851. godine u Šapcu. Nakon završetka studija prava u Beogradu proveo je nekoliko godina u Berlinu učeći medicinu. Učestvovao je u srpsko-turskom ratu. Bio je lični lekar Milana Obrernovića. Objavio je samo osam pripovedaka Šest pripovedaka, Vetar, On zna sve, a jedna mu je ostala u rukopisu Švabica. Umro je 1951. godine u Beogradu. Analiza pripovetke Vetar Ali vi, današnji mladići... Kako su vaši stvari begevenisali devojke, a kako se vi zaljubljujete! Svi vi, svi! Jankova majka Ovo delo je psihološka pripovetka, a tema je iz građanskog života. Početak pripovetke sličan je kao početak Dekamerona u tome što je na okupu društvo, priča se, zabava je... Došao je red na Janka, glavnog junaka, da ispriča svoju priču. Ovde vidimo da je on u dvostrukoj ulozi i narator i glavni junak. Saznajemo da je intelektualac i da je vezan za majku. Janko je poštuje i prema njoj je uvek dobar i obziran kult majke i materinstva. Nakon toga dolazi do drugog dela pripovetke. U ovom delu upoznajemo se sa odnosom između Janka i lekara Joce. Njih dvojica su i dalje jedini neoženjeni u društvu, izlaze, idu na piće zajedno. Janko dolazi u posetu Joci u bolnicu. Ne mogavši više da ga čeka, Janko šeta po bolničkim sobama. Nailazi na slepog starca Đorđa, čija ga je sudbina jako dirnula. Janko se nakon kupanja vraća kući i zaspi. U snu sanja slepog čiču i da se davi. Nakon toga se vraća
u rane dvadesete godine, kad su Jankov otac i Đorđe trgovali. Nako toga, odlazi sa majkom i hranom u posetu Đorđu. Soba je u sebi imala ljubičasti sjaj, jer se u njoj nalazila i jedna devojka, čičina ćerka. Janko se u nju zaljubio. Po povratku iz bolnice, Janko razmišlja da li da se uzme sa tom devojkom. Razgovara o tome sa majkom. Majka mu govori da je uzme, ali ga uzima za ruku što je simbololički znak neodobrenja. Zona Zamfirova Stevan Sremac Stevan Sremac rođen je 1855. godine u Senti. Mlad je ostao bez roditelja. Školovao se i postao profesor istorije u Nišu i Beogradu. Pisao je humorističke pripovetke i romane, a učestvovao je i u srpsko-turskom ratu. Napisao je mnogo dela, od čega su najznačajnija Pop Ćira i Pop Spira, Zona Zamfirova i Ivkova slava. Umro je 1906. godine u Sokobanji. Zajedno sa Nušićem smatra se majstorima srpske realističke književnosti. Analiza dela Zona Zamfirova Sinoćke te, lele, vido Zone... Ovaj roman je ujedno i najbolje Sremčevo delo i jedno od najlepših dela realizma u srpskoj književnosti. Radnja romana zasnovana je na preplitanju dve ljubavne istorije u koje se uključuju različite, komične digresije. Delo je napisano po istinitoj priči koja se desila u Prištini,a radnja je smeštena u Niš. Radnja romana smeštena je u Niš. Iako nedavno oslobođen od osmanskih uticaja, i dalje orijentalan Niš pun je krivih, uskih kaldrma, orijentalnih građevina, parkova i turcizama. Sami opisi grada daju ovom romanu izuzetnu veliku estetsku i istorijsku vrednost. U gradu, ili bolje reći varošici, vlada prostodušan Na početku dela upoznajemo se sa hadži Zamfirom, čorbandžijom, odnosno veleposednikom. Hadži Zamfir ima mnogo ćerki, ali najlepša od njih je Zona, Visoka, vitka, sa zubima kao biseri i kosom kao svila, jedina je neudata i uvek u pratnji tetaka. Ceo grad se okreće za Zonom, kada prolazi, svi joj se dive. Paralelno sa Zonom upoznajemo još jednog važnog lika, kujundžiju Maneta. Mane je iz siromašne porodice, vodi zanatsku radnju, visok, tamne kose i tankih brkova. Imao je on i pre zanatsksu radnju, dosta skromniju doduše, ali je zatvorio po odlasku u vojsku. Ova nova radnja vrlo je opremljena i dobro posluje.
Mane je zaljubljen u Zonu. Kada čuje da je Zona u blizini, trči do ulice gde ona šeta kako bi je video, a onda se pravi da je ne vidi i kako je zauzet. Mane je špijunira dok se presvlači i stalno pokušava da bude u njenom vidokrugu. Njihova ljubav je u početku nerealizovana, i uprkos težnji da se venčaju, i Zonini i Manetovi roditelji smatraju to nemogućim zbog velikog raskola između klasa. Mane lažira Zoninu otmicu i oni se na kraju venčaju. Poruka dela je da ljubav nema granice. Povareta Simo Matavulj Simo Matavulj rođen je u Šibeniku 1852. godine. Radio je kao učitelj po srpskim selima u Ddalmaciji, a u Crnoj Gori bio je profesor crnogorskom prestolonasledniku Danilu. Ostatak života proveo je u Srbiji. Pisao je inspirisan prostodušnim ali emotivnim životom na Jadranu. Pisao je zbirke pripovedaka, od čega su najpoznatije Iz Crne Gore i primorja, Sa Jadrana, Iz primorskog života, Iz beogradskog života, Tri Pripovetke, S mora i planine, Beogradske priče itd. Umro je 1908. godine u Beogradu. Analiza dela Povareta Glavni lik ove pripovetke jeste Juraj Lukešić. Juraj je mladić koji se vraća iz vojske, iz mornarice, u svoje rodno mesto. Tu se prvo pozdravlja sa majkom i sestrom, pa započinje razgovor. Raduje ga što je život na dalmatinskom ostrvu ostao isti, prost, pun veselja, rada i hedonizma. Međutim, on saznaje da je njegova ljubav, koju je hteo da zaprosi, njegova Povareta (povareta=sirotica), umrla od bolesti. Iako majka izbegava da mu kaže to u početku, on na kraju saznaje i to ga je skrhalo. Odlazi da se javi ocu, koji ga u početku nije ni prepoznao, i odlučuje da u nedelju neće ići u crkvu. Ovo delo takođe je primer patrijarhalnog života, što se vidi u odlomku gde žene donose vodu muškarcima kako bi se oprali posle rada u polju.