KRSNA SLAVA Ivica Stamenković Osmo poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".

KRSNA SLAVA Ivica Stamenković Osmo poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".

''I kad živa bića dadoše slavu i čast i zahvalnost onome što sedi na prestolu, koji živi u sve vekove, padoše dvadeset i četiri starešine pred onim što sedi na prestolu, pa se pokloniše onome što živi u sve vekove, te metnuše svoje krune pred presto govoreći: dostojan si Gospode i Bože naš, da primiš slavu i čast i silu, jer ti si stvorio sve i tvojom voljom sve beše i sve bi stvoreno.'' Otkrivenje Jovanovo 4:9-11. Biblija, kao božansko otkrivenje dato ljudima, od svoje prve pa do zadnje stranice tvrdi da je Bog jedini dostojan slavljenja i hvaljenja (davanja slave i hvale). Brojni stihovi Staroga i Novoga zaveta to itekako potvrđuju. Međutim, naš srpski narod, pored ostalih paganskih običaja i svetkovina odevenih u ruho hrišćanstva, obdržava i jedan koji je svojstven samo njemu. Reč je svakako o krsnoj slavi. Ova proslava je nepoznata ostalim pravoslavnim narodima i obeležava se samo u okvirima srpskog pravoslavlja (svetosavlja). Pre nego što zajedno budemo pročitali priznanje nekolicine pravoslavnih autora da se u slučaju krsne slave radi o hristijanizovanom paganskom običajnom ritualu, i na osnovu njega donesemo ispravan biblijski zaključak, želim da pročitamo još neke tvrdnje njihovih istovernih kolega. Naime, znatan broj teologa srpske crkve ne želi da prizna da svetkovanje krsne slave nije deo hrišćanskog novozavetnog otkrivenja, već da pripada sinkretizmu. Tako na primer, na zadnjoj korici knjižice ''Sekte i lažni proroci'' autora Ranka Jovića (pravoslavnog sveštenika iz Negotina), koja je izašla 1994. god. sa blagoslovom ep. timočkog Justina Stefanovića, stoji predstava ''sedam srpskih zapovesti'', koje je sastavio monah Teodor. Zapovesti su sledeće: ne čini izdaju, pomozi svakom Srbinu, čuvaj srpske zavete, uči od svojih velikana, ne daj da otimaju srbinovo, slavu ne ostavljaj i samo sloga srbina spasava. Dakle, među ovim zapovestima se nalazi i ona o neostavljanju krsne slave, odnosno o njenom striktnom čuvanju i porodičnom nasleđivanju. To verovatno iz razloga što njeno svetkovanje može da donese velike duhovne blagoslove jer se kao takvo podrazumeva Hristovim i apostolskim učenjem. Jeromonah Atanasije upravo piše o tome, govoreći da je slavljenje Boga i njegovih svetitelja deo vere koja se praktikuje od samog početka hrišćanske ere. Pod naslovom ''O krsnoj slavi'', on iznosi sledeće: ''Prvohrišćanska je vera, od Boga nam dana i od Svetih Apostola predana, da slavimo Boga i njegove Svetitelje. Slavljenje Boga i 2

Božjih Ugodnika: Anđela, Apostola, Proroka, Mučenika, Svetitelja, Prepodobnih i svih Pravednika, jeste naš hrišćanski pravoslavni životni stav, kojim ispovedamo veru svoju u pravi cilj i smisao našeg ljudskog života i ovde na zemlji i u večnosti. (...) Tako su Boga i Njegove Svete slavili hrišćani još od samog početka, i zato su mnogi od njih i sami Sveci postali. (...) Stoga i mi, pravoslavni hrišćani, od samog Gospoda Hrista primivši svetu veru i sveti zavet, slavimo i proslavljamo Boga i Njegove svete Ugodnike i Besmrtnike: Presvetu Bogorodicu, Svete Apostole i Mučenike, Svete Oce i pravednike, i tako ovim slavljenjem Boga i svetitelja, koje je sam Bog proslavio zato što su i oni Boga proslavili, i mi zadobijamo večnu slavu Božju i nasleđujemo život večni.'' 1 Upravo navedeni tekst se mnogo više odnosi na pravoslavno verovanje o poštovanju svetitelja, koje ćemo detaljno da obradimo u posebnom poglavlju. Međutim, pominjanje ovog učenja (kojeg zastupaju i svi ostali pravoslavni u svetu) u tekstu o krsnoj slavi je svakako trebalo da prokrči put za opravdavanje postojanja i praktikovanja tog naročitog srpskog domaćeg kulta koji podrazumeva još neke posebne elemente. Naime, pored proslavljanja i molitvenog obraćanja svetiteljima, svetosavski Srbi proslavljaju određenog sveca kao zaštitnika kuće i porodice i to posebnim slavskim ritualom. Jeromonah Atanasije u daljem tekstu podrazumeva da je proslavljanje krsne slave obavezno za svakog pripadnika srpskog naroda koji veruje u Hrista: ''Ali Sveti Otac Srpski, Sava Ravnoapostolni, dao je nama pravoslavnim Srbima i jednu posebnu srpsku domaću Slavu naše Krsno Ime, to jest blagoslovio je našu srpsku porodičnu Slavu: da svaka srpska porodica, svaka kuća i domaćinstvo slavi onoga Svetitelja na čiji su dan naši pretci i praoci primili Hristovu veru i krstili se u ime Svete Trojice. To je, dakle, naša srpska Krsna Slava ili Krsno Ime, za koje naš verni narod s pravom kaže: ''Ko Krsno Ime slavi, ono mu i pomaže''. Naša Krsna Slava, koju slavimo posebno u svakom domu i svakoj porodici (ako se nismo odrekli vere Hristove i imena Srbinovog), molitvama Svetoga koga slavimo oživljava u nama i dušama našim svetu i svetlu uspomenu na onaj dan kada smo se svi porodično krstili i hristijanizovali, kada smo se i naši pretci i mi za njima verom i krštenjem u Hrista uhristovili i ohristovili, kad smo se ucrkvili i ocrkvili, da bi se obožili i obesmrtili kako to lepo veli naš novi ugodnik Božji Otac Justin.'' 2 1 Justin Popović, Svečarska žitija (tekst jeromonaha Atanasija ''O krsnoj slavi''), Manastir Hilandar 1995. god. str. 65-67. Naglasak moj. 2 Navedeno delo, str. 67-68. Naglasak moj. 3

Pored direktnog povezivanja ispovedanja Hristove vere i svetkovanja krsne slave kod srpskog naroda, što bi trebalo da znači da svaki Srbin hrišćanin mora da slavi i domaću slavu, jer u suprotnom ili nije Srbin ili nije hrišćanin, jeromonah Atanasije navodi i čitav niz istorijskih netačnosti. Naime, u tekstu koji će za koji trenutak biti naveden, moći ćemo da zapazimo da ovaj jeromonah 3 navodi kako su i ''prvi hrišćani slavili slavu na sličan način kao i mi danas'', uz sveto žito, slavski kolač, svetu vodicu, sveće, tamjan i ostalo, iako se pouzdano zna da nijedan od ovih elemenata nije bio prisutan u bogosluženjima Crkve u prvih nekoliko vekova. Obratimo dakle pažnju na sledeći navod: ''I prvi hrišćani su na sličan način slavili Slavu kao što i mi danas slavimo i kao što naši sveti Manastiri i Crkve danas slave: posle završene svete Liturgije u hramu svi prisutni idu za jednu zajedničku trpezu ljubavi: svi se zajedno sa sveštenikom pomole Bogu, uz svetu vodicu, sveću i tamjan, zatim se blagoslovi sveto Žito i prelomi i prelije vinom sveti Kolač, i onda se pomenu svi naši srodnici na zemlji i na nebu, pa se onda, uz ljubljenje i molitvene želje i čestitanja, svi zajedno uteše za opštom trpezom onim što je Bog dao i domaćin spremio. A sve to se čini u Slavu Božiju i u čast Svetoga čiji se sveti spomen toga dana slavi.'' 4 - Značaj krsne slave u srpskom Pravoslavlju (Svetosavlju) ''Pre svega to je molitveni praznik domaće Crkve. Krsnu slavu čini nekoliko bitnih hrišćanskih obeležja: Slavska vodica se na nekoliko dana pred slavu osvećuje od strane nadležnog sveštenika u pravoslavnom domu koji slavi. Tu osvećenu vodicu od koje svi ukućani po malo piju, domaćica upotrebljava za mešenje slavskog kolača. Slavski kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna i ukrašava raznim ukrasima od testa a na njegovom centralnom delu stavlja se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što znači Isus Hristos pobeđuje. Kolač simboliše Hrista koji je hleb života a vino kojim se pri rezanju preliva simboliše krv koja je tekla iz Hristovih rana. Slavska sveća se pali neposredno pred rezanje slavskog kolača. Njena svetlost simbolizuje svetlost nauke Hristove i ona gori celoga dana na dan slave. 3 A kasnije i episkop zahumsko hercegovački, Atanasije Jeftić. 4 Isto, str. 69. Naglasak moj. 4

Slavsko žito (koljivo ili panaija) (...) Žito se prinosi u slavu Božiju, u čast svetitelja koji se slavi i za pokoj duša umrlih srodnika onih koji slave.'' 5 Sagledavajući ukratko neke elemente koji su prisutni u slavskom ceremonijalu, upoznali smo se njihovim simboličnim značenjem. Međutim, slavski ceremonijal podrazumeva još nekoliko momenata. To su molitva pred ikonom svetitelja koji se slavi, osvećenje slavskog kolača i žita u crkvi ili domu svečara - koje obavlja sveštenik, kao i takozvano ''dizanje slave'' (ili: ''ispijanje vina u slavu...''). Prema Dimitriju Kaleziću, ikona svetitelja u vreme praznika ima prioritet poštovanja nad svim ostalim ikonama u kući, pa čak i nad ikonama Hrista i Bogorodice. 6 Dizanje slave se obavlja na taj način što se svi prisutni okupe oko stola na kome se nalaze slavski kolač, sveća i vino, skinu kape i ustanu. Nakon što se domaćin prekrsti, pomene Boga i svetitelja koji se slavi, on poljubi slavsku sveću i upali je. Sveštenik ili domaćin, potom, lomi ili reže slavski kolač u obliku krsta prelivajući ga vinom. Posle toga, jedan od gostiju (nazvan ''dolibaša'') se prekrsti i u dubokoj pobožnosti počinje da izgovara molitvu u čast ''dizanja slave''. 7 U ''Veronauci u kući'' čitamo još ponešto o tome šta se dešava na sam dan proslave: ''Na dan slave sveštenik reže kolač u crkvi ili u domu svečara. Posle tropara ili pesme u čast svetitelja, sveštenik očita molitvu prizivajući blagodat Svetoga Duha za zdravlje i napredak domaćina i njegove porodice, podigne kolač, prereže ga unakrsno i prelije vinom i sa domaćinom ili sa članom njegove porodice okreće kolač uz pesmu: ''Sveti mučenici, koji ste lepo stradavši uvenčali se, molite se Gospodu da se smiluje na duše naše. (...) Kolač se potom prelomi i celiva triput uz reči: ''Hristos posredi nas'' i odgovara: ''Jeste i da bude''. Potom sveštenik uputi molitvu Gospodu Bogu za zdravlje i svako dobro domaćina i njegove porodice.'' 8 Na kraju krajeva, posle sagledavanja čitavog niza blagoslova koji dolaze na pravoslavne Srbe koji proslavljaju krsnu slavu, čini se da se sveštenik Jović sa pravom pita: 5 Ranković, Život srpske crkve, str. 181, 182. Naglasak moj. 6 Vidi kod: Dimitrije Popadić, Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja, Novi Sad, 2002. god. str. 51. 7 Vidi: Život srpske crkve, str. 182, 183. 8 Veronauka u kući, str. 94. Naglasak moj. 5

''Mi se pravoslavci pitamo za kog to novog propovednika iz bilo koje sekte da odbacimo veru, srpstvo, Krsnu slavu i celu našu istoriju?'' 9 Upravo zbog ovakvih navoda i tvrđenja pravoslavnih autora o pomenutoj proslavi, veliki broj Srba veruje da je upravo svetkovanje krsne slave jedno od najosnovnijih obeležja hrišćanskog (čitaj: pravoslavnog) veroispovedanja. Ipak, u pravoslavnoj crkvenoj ali i sekularnoj literaturi postoje tekstovi koji nam dokazuju da tradicionalna srpska crkva, koja ovu proslavu podržava i zagovara, ipak ima ispravno znanje o njenom čisto paganskom poreklu. Protođakon Ljubomir Ranković o poreklu krsne slave ovako kazuje: ''Jedna od najizraženijih karakteristika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pre primanja hrišćanstva Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna koga su svi poštovali, svaki dom je imao svoje domaće božanstvo. Po prirodi sentimentalni, Srbi su se u susretu sa hrišćanstvom najteže odricali tih domaćih božanstava. Mudri Nemanjin sin, Sveti Sava, je beslovesne mnogobožačke kumire i idole, zamenio velikim svetiteljima Crkve Hristove, koji postadoše zaštitnici srpskih domova, porodica i ognjišta. Tako je nastala krsna slava.'' 10 U upravo citiranom tekstu je verovatno najinteresantnija izjava da se Srbi nisu želeli da odreknu svojih paganskih kućnih bogova zaštitnika, zato što su po prirodi bili sentimentalni (dakle, isuviše osećajni i ''mekane duše''). Ovakvo odbijanje da se u potpunosti pokore Gospodnjem evanđelju i odreknu se svega što nije Božije se, dakle, umesto otvorenim prestupništvom, naziva sentimentalnošću. Ovakav ''sentimentalizam'' nikada nije bio svojstven pravim hrišćanima, što sam i pokazao u prethodnim poglavljima. Kao što ćemo se uveriti prilikom daljeg proučavanja predmeta slavljenja krsne slave kod Srba - iako je predmet obožavanja (u ovom slučaju slavljenja), namesto kućnog božanstva zamenjen hrišćanskim svetiteljem, čitav ceremonijal je ostao potpuno identičan. U davnim vremenima, vekovima pre Hristovog rođenja, kada je izrailjski narod trebao da uđe u obećanu zemlju putujući iz Egipta, Gospod ga je upozorio sledećim rečima: 9 Ranko Jović, Sekte i lažni proroci, str. 59. Naglasak moj. 10 Ljubomir Ranković, Život srpske crkve, Glas Crkve, Valjevo 1989. god. str. 180-181. Naglasak moj. 6

''Čuvaj se da ne zaboraviš Gospoda, koji te je izveo iz zemlje Misirske, iz kuće ropske. Gospoda Boga svojega boj se, i njemu služi, i njegovim imenom se kuni. Ne idite za drugim bogovima između bogova drugih naroda, koji su oko vas. Jer je Bog revnitelj, Gospod Bog tvoj, usred tebe, pa da se ne bi razgnjevio Gospod Bog tvoj na te i istrebio te sa zemlje.'' 11 Božija zapovest je bila veoma jasna. Izrailjci nisu smeli ni u kom slučaju da prihvate paganska božanstva i njima odaju poštovanje u bilo kom obliku. Pogotovo se podrazumevalo da nisu smeli da ih preimenuju a zatim poštuju kao ''svetitelje'' svoje religije. Ovakvo ''preimenovanje'' egipatskog boga Apisa (ili Afisa; sa kojim su Izrailjci imali prilike da se sretnu dok su bili u ropstvu a koji je bio predstavljan u obliku teleta) imenom Boga Avraamovog, Isaakovog i Jakovljevog dovelo je do toga da je Jahve (Gospod) želeo da uništi čitav jevrejski narod. Mojsije se bio toliko razbesneo zbog pomenutog greha da je razbio ploče sa zapovestima koje mu je Bog prethodno dao. 12 Novozavetno hrišćanstvo takođe potvrđuje ove starozavetne principe. Citirajući neke od drevnih svetih tekstova, apostol Pavle kazuje ovako: ''Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega zajedničkog ima pravednost sa bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? U čemu se Hristos slaže sa Veliarom? ili kakav udeo ima verni sa nevernikom? Kako se hram Božiji slaže sa idolima? Mi smo, naime, hram Boga živoga, kao što Bog reče:»stanovaću i živeću među njima, i biću im Bog, a oni će biti moj narod. Zato otidite od njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću Vas primiti, i biću vam otac, a vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj«.'' 13 Sveto pismo vrlo jasno stavlja do znanja svakom potencijalnom Gospodnjem sledbeniku da mora potpuno da bude odvojen od svega onoga što pripada ''tami i bezakonju'', tj. ostacima idolopokloničkih religija kao i samom Velijaru (sotoni). Nemoguće je da osoba bude pravi sledbenik i učenik Isusa Hrista a da u isto vreme ne želi da se odrekne 11 5. Mojsijeva 6:12-15. Naglasak moj. 12 Vidi: 2. Mojsijeva 32. poglavlje, pogotovo stihovi 1-4. Kao što iz ovih stihova proizilazi, Izrailjci nisu tom prilikom imali želju da naprave lik egipatskog već svog, jevrejskog Boga. To su učinili na taj način što su mnogobožačkom liku (idolu) dali ime svog Boga. 13 2. posl. Korinćanima 6:14-18. Naglasak moj. 7

svojih kućnih bogova zaštitnika kao ni običaja i ceremonijala koji se nalaze u sklopu njihovih proslava. U narednih nekoliko rečenica reći ćemo nešto više o pravom značenju svetkovanja krsne slave u srpskom mnogobožačkom kultu, odakle je ova proslava izvorno potekla. Krsna slava u staroj srpskoj religiji Veselin Čajkanović nam po pitanju ove svetkovine nudi veoma korektne i detaljne odgovore, a koji se slažu sa priznanjem pojedinih pravoslavnih autora da je krsna slava preuzeta iz stare srpske religije (iz perioda pre primanja hrišćanstva): ''O postanku i značaju krsne slave istraživači se ne slažu: po jednima, slava bi bila hrišćanskog porekla i postala»od imena koje se u prvom kršćavanju naroda nadjenulo kome«; po drugima, to bi bio praznik iz stare vere, namenjen, prvobitno, mitskom pretku, rodonačelniku porodice (kakav je otprilike bio rimski lar familiaris); ili kakvom starinskom božanstvu, koje je docnije crkva zamenila nekim hrišćanskim svecem.'' 14 U srpskom narodu postoji više naziva za ovu svetkovinu. Najčešći je, dakako, ''krsna slava'', ali i postoje i nazivi poput: ''slava'', ''krsno ime'', ili ''svetac ''. Prema Čajkanoviću, krsna slava (krsno ime) je u svojoj suštini pomen, tj. slava precima (koja naravno ne samo da nije hrišćanskog porekla, već se bazira na izrazito nehrišćanskim verovanjima i praksi): ''Obred je vrlo prost, i sastoji se u žrtvovanju koljiva i kolača, i napijanju vina (»ustajanje u slavu«). Žrtvu prinose samo muški potomci, i to po pravilu domaćin kuće, dakle najstariji muški potomak (...) U kultu predaka, krsno ime najvažniji je žrtveni datum. Ako bi se desilo da muški potomci izumru, i da se na taj način proslavljanje krsnog imena prekine, to bi bila najveća nesreća.'' 15 Objašnjavajući u svome delu da se teorije po kojima je krsna slava izvorno crkveni praznik trebaju odbaciti, ovaj autor konstatuje da je pomenuta proslava praznik iz stare srpske vere. Govoreći o žrtvovanju koljiva kao i o napijanju vina (ustajanju) u slavu, on tvrdi da je to veoma 14 Čajkanović, knjiga druga, str. 473. Naglasak moj. 15 Čajkanović, knjiga peta, str. 150. Naglasak moj. 8

poznat ritual iz mrtvačkog kulta, koji je poznat i u starim religijama drugih naroda. Zapravo, zaključak koji se izvodi na kraju jeste da je ova proslava zapravo prvobitno bila praznik mitskog pretka jedne porodice, kao i svih ostalih predaka. A ono što je još zanimljivije, jeste i poreklo samog naziva ''krsna slava''. - Poštovanje krsta u staroj srpskoj religiji Prema Čajkanoviću i drugim autorima koje on navodi, naziv ''krsna slava'' potiče zapravo od ''slave'' tj. ''proslavljanja'' krsnog simbola (drvenog krsta) kojim je bio predstavljan malopre pomenuti mitski predak ili neko od starinskih božanstava. Ovaj autor smatra da nazivi ''slava Božja'', ''krsni dan i krsnica'', kao i ''krsni kolač i krsna sveća'', svakako ukazuju da je žrtva toga dana bila prinošena krstu. Odgovarajući na pitanje o kome se krstu zapravo radi, Čajkanović piše ovako: ''Pitanje je sada kome to krstu? I ovde je mogućan samo jedan odgovor: slava je čisto domaći praznik, domaća misterija, i pošto je, kao takva namenjena nekom božanskom numenu, ne može ništa drugo doći u obzir nego onaj prost, drveni krst, koji se, kao najveća svetinja, nalazi na zidu u svakoj srpskoj kući. Tome krstu, koji je stariji i važniji i od same slavske ikone (...) namenjuje se slava i žrtvena gozba. Naravno da je sada od najvećeg interesa znati šta je u stvari taj krst, i koga predstavlja. Odmah možemo reći da on, prvobitno, nije bio hrišćanski simvol; najmanje bi se još smeo identifikovati sa krucifiksom 16, čiji je kult pravoslavnim Srbima nepoznat: taj domaći krst, po svome poreklu, je prethrišćanska kultna slika, starinski srpski idol.'' 17 Kao jedan od dokaza da je ovaj krsni znak predstavljao starinskog srpskog boga ili pak mitskog pretka, Čajkanović navodi i posebne propise koji su važili za izradu i čuvanje krsta. Naime, po pravilu, krst treba da bude napravljen od svetog drveta, kakva je na primer lipovina, leskovina, vrbovina ili tisovina. Takođe, poput starih Grka, Rimljana, Egipćana i Indijaca, koji su kupali i oblačili kipove svojih bogova, isti običaj važi i za 16 ''Krucifiks'' podrazumeva krst na kakvom je bio razapet Isus Hristos. Ovaj krst je bio sprava kojom su Rimljani izvršavali smrtnu kaznu nad većim političkim prestupnicima. Inače, krst nije postojao u apostolskom hrišćanstvu kao simbol kome se poklanjala neka veća pažnja. Kada god apostoli (i sam Isus) u Novom zavetu pominju krst (Ef. 2:16; Kol. 1:20; 2:14; 1. Kor. 1:17-18; Fil. 3:18; Gal. 6:14) oni to čine da bi istakli važnost i pozitivne posledice Hristovog stradanja i smrti za spasenje vernika i njihovo posvećenje Bogu, a ne da bi odali poštovanje drvenoj napravi na kojoj je njihov Gospod bio razapet. 17 Čajkanović, knjiga peta, str. 155-156. Naglasak moj. 9

srpski kućni krst. Prilikom sahrana u nekim delovima Srbije, krst koji se nosi pred povorkom ožalošćenih a potom zabada više glave pokojnika tj. njegovog grobnog mesta, oblači se tj. ''kiti'' peškirom, koji zapravo treba da bude njegova haljina. Isti običaj se odnosi na krstove koji se postavljaju kao ''strašila'' za ptice na žitnim poljima; oni se takođe oblače u ''haljine'' - makar one bile stare i pocepane (ova ''strašila'', zapravo, nekada su predstavljala idolske likove od kojih se očekivala zaštita useva i rodna godina. Uostalom svako zna da se ovih strašila ptice gotovo uopšte i ne plaše). 18 Što se tiče ritualnog kupanja krsta (kao i ikona), u nekim delovima Srbije, prema Čajkanoviću i Savatiju Grbiću, postoji običaj da se na dan sv. Jovana ili Bogojavljanja (6. i 7. januara po starom kalendaru) kućne ''ikone i krstovi odnesu na reku ili kladenac i malo operu od prašine i opet vrate na svoje mesto.'' 19 Prema istom autoru, toga dana se, pored kupanja krsta kupaju i ljudi, što je treba da predstavlja ostatak verovanja da su se prethodnih ''nekrštenih'' dana onečistili prisustvom demonskih duhova koji su posećivali njihove domove. 20 Ovaj običaj nas svakako podseća i na dešavanja koja se odigravaju u Srbiji svake godine na Bogojavljanje, kada u vodu ledom okovanog Dunava (i drugih vodenih površina) skače nekoliko desetina plivača (mladića i devojaka) koji nastoje da prvi stignu do krsta koji je od strane pravoslavnih sveštenika spušten u vodu. Očigledno je da se ovaj običaj obdržava pod okriljem crkve i dalje, uprkos velikoj opasnosti da neki od učesnika (a pogotovo devojke) do kraja života upropaste svoje zdravlje. - Svetitelj kao zaštitnik domaćinstva Na samome posletku, pre donošenja krajnjeg zaključka želim da kažem nekoliko reči i o ''zaštitnicima srpskih domova, porodica i ognjišta'', tj. svetiteljima koji su u toj ulozi zamenili starinska božanstva i mitske divinizirane pretke (po rečima protođakona Lj. Rankovića). Profesor filozofskog fakulteta u Nišu, dr Veselin Ilić, slažući se sa Čajkanovićevim zaključcima između ostalog kaže: ''U religijskoj kulturi Srba obredi koji prate kult pretka i koji se priređuju mitskom, diviniziranom Pretku, prema Čajkanoviću i drugim istraživačima (S. Kulišić, S. Zečević, S. Trojanović) očuvali su se u slavljenju krsne slave, ali se u kulturi srpskog pravoslavlja mitski predak 18 Na istom mestu. 19 Čajkanović, knjiga prva, str. 382. 20 Navedeno delo, str. 385-386. 10

javlja preobražen u liku hrišćanskog sveca, kao i u opštem prazniku mrtvih Zadušnicama.'' 21 Prema Čajkanoviću, nakon godinu dana od smrti pokojnika, u kultu mrtvih, pomenuti srodnik biva heroiziran tj. biva uvršten u krug božanskih predaka koji imaju ulogu zaštitnika familije i plemena. Ovom božanskom mitskom pretku, zaštitniku, u toku proslave koja je njemu u slavu priređena (krsna slava), prinosi mu se hrana i piće (slavski kolač, kuvano žito, vino...) a od njega se, zauzvrat, očekuje zaštita i pomoć celokupnoj familiji u svim prilikama a posebno blagoslov plodnosti i materijalnog blagostanja. 22 Zaključak Između ostalog, ono što se može primetiti i zaključiti na osnovu svega prethodno iznetog jeste sledeće: - Krsna slava je izvorno paganski praznik namenjen obožavanju božanstava iz stare srpske vere; - Sveti Sava je pomenuta božanstva zamenio hrišćanskim svetiteljima; - Celokupni ceremonijal kao i materijalni elementi koji se koriste ostali su potpuno identični. Iako Lazar Milin u svojoj knjizi ''Naučno opravdanje religije'' izražava stav da, i pored toga što etnolozi nalaze vezu između krsne slave i starinskog paganizma, pravoslavne Srbe to ''ne treba ništa da se tiče, jer oni zapravo slave Hrista'' 23, ipak smatram da oni koji za sebe govore da ''pravo slave'' Boga ne bi smeli da to čine na način koji nije ''prav'' tj. onako kako su njihovi preci proslavljali drevna božanstva. Pošto je, posle svega iznetog, postalo jasno da su svi elementi ove proslave, koju većina Srba smatra veoma važnom hrišćanskom svetkovinom, zapravo u potpunosti nehrišćanski (čak i veoma prepoznatljivo okultistički i demonistički), nalazimo da je potpuno opravdano stanovište evanđeoskih hrišćana koji, želeći da ugode svom Spasitelju, odbacuju običaje koji Njemu nisu ugodni i u tom smislu 21 Veselin Ilić, Religija i kultura, Prosveta Niš, 1995. god. str. 202-203. Naglasak moj. 22 Vidi: Čajkanović, knjiga peta, str. 123-132. 23 Vidi: Lazar Milin, Naučno opravdanje religije, Apologetika, Crkva i sekte, knjiga 6. str. 435. Beograd 1986. god. (Izdanje: Romanov, Banja Luka, 2001.). 11

upućuju i druge ljude da ih se ne pridržavaju. Ono što preostaje svakom čitaocu ove knjige jeste da, u skladu sa upravo spoznatom istinom o ovoj proslavi, izabere da li želi da služi Gospodu na pravi način, onako kako se to činilo u apostolsko doba, ili pak u skladu sa mnogovekovnom tradicijom koja ni u čemu ne odgovara svetopisamskom otkrivenju. 12