Osnivanje Ministarstva za ljudska prava u Vladi Srbije

Транскрипт

1 Osnivanje Ministarstva za ljudska prava u Vladi Srbije Predlog praktične politike UVOD Ministarstvo za ljudska i manjinska prava uspostavljeno je nakon formiranja vlade Mirka Cvetkovića godine 1. U rekonstrukciji vlade godine spojeno je sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Oblast ljudskih i manjinskih prava dodeljena je novoformiranoj Upravi za ljudska prava u okviru ovog ministarstva. Zakon je nadležnost Uprave definisao na sledeći način: Uprava za ljudska i manjinska prava, kao organ uprave u sastavu Ministarstva za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, obavlja stručne poslove i poslove državne uprave koji se odnose na: vođenje registra nacionalnih saveta nacionalnih manjina; izbor nacionalnih saveta nacionalnih manjina; izradu propisa o ljudskim i manjinskim pravima; praćenje usaglašenosti domaćih propisa sa međunarodnim ugovorima i drugim međunarodnopravnim aktima o ljudskim i manjinskim pravima; položaj i ostvarivanje nadležnosti Komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava; položaj pripadnika nacionalnih manjina koje žive na teritoriji Republike Srbije i ostvarivanje manjinskih prava; ostvarivanje veza nacionalnih manjina sa matičnim državama; antidiskriminacionu politiku; položaj i ostvarivanje nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina; usklađivanje rada organa državne uprave u oblasti zaštite ljudskih prava, kao i druge poslove određene zakonom. 2 Za spajanje ministarstava nije dato nikakvo suštinsko obrazloženje, osim opšte napomene da je neophodno smanjiti državnu administraciju. Kao jedan od razloga navođeno je nezadovoljstvo radom ministra Svetozara Čiplića. Iako postoji opšta saglasnost u stručnoj i političkoj javnosti da je Čiplić loše radio svoj posao, to ne bi smelo da bude razlog za ukidanje čitavog ministarstva. Ovaj predlog iznosi argumente u prilog postojanja posebnog ministarstva za ljudska prava. 1 Zakon o ministarstvima, Službeni glasnik RS 65/08 2 Zakon o ministarstvima, Službeni glasnik RS 16/2011 1

2 ANALIZA POSTOJEĆIH NADLEŽNOSTI MINISTARSTAVA I DRUGIH ORGANA DRŽAVNE UPRAVE Nadležnost u oblasti prava i položaja verskih zajednica Klasične nadležnosti ministarstva, a zatim i uprave za ljudska prava definisane su zakonom kako je to navedeno u uvodu ovog teksta. Iako su postavljene vrlo široko i bez neophodni preciziranja, već iz zakonskog teksta je jasno da je veza sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu veoma slaba i pre ukazuje na potrebu koordinacije između različitih ministarstava (koja bi trebalo da postoji u međusobnom odnosu svih ministarstava) nego na jedinstveno ministarstvo. Mnogo jača veza postoji između nadležnosti uprave za ljudska prava i postojećeg Ministarstva za vere i dijasporu, u onom delu u kome se bavi verskim zajednicama. Neki od argumenata za ovu vezu su: Princip odvojenosti verskih zajednica od države jedan je od osnovih principa demokratskog društva i neraskidivo je povezan sa zaštitom ljudskih prava. Primat jedne verske zajednice dovodi do kršenja ljudskih prava svih građana i ugrožava kako sekularnost, tako i pravo na slobodu veroispovesti. Ova sloboda podrazumeva i slobodu da se ne pripada nijednoj verskoj zajednici. Princip sekularnosti nailazi na brojne probleme prilikom sprovođenja u praksi, posebno u nekadašnjim komunističkim državama kakva je Srbija. Narušavanje sekularnosti države i stavljanje u privilegovan položaj jedne ili više verskih zajednica izaziva kršenja ljudskih i manjinskih prava i urušava temelje društva i države. Sve ovo su razlozi zbog kojih bi posao brige o verskim zajednicama i njihovom položaju i pravima trebalo da se poveri ministarstvu koje je zaduženo za ljudska prava i koje ima kapacitet da sa stanovišta ljudskih prava i interesa svih građana celovito rešava probleme sa kojima se susreću verske zajednice i njihovi članovi. Mnoge manjinske verske zajednice u Srbiji suočavaju se sa diskriminacijom i nasiljem, kao i sa govorom mržnje. Zaštita od diskriminacije trebalo bi da bude u što većoj meri objedinjena u jednom resoru koji bi onda mogao celovito da brine o anti diskriminacionoj politici države i predlaže odgovarajuće mere. Diskriminacija pripadnika verskih zajednica ni po čemu se ne izdvaja od diskriminacije pripadnika drugih manjinskih ili marginalizovanih grupa, pa ne postoji opravdanje za podelu nadležnosti u ovoj oblasti. Problemi pripadnika nacionalnih manjina često se prepliću sa problemima verskih zajednica kojima oni većinski pripadaju. Očigledni primeri su bošnjačka zajednica i aktuelni problemi u Islamskoj verskoj zajednici ili vlaška i rumunska zajednica koje imaju nerešen problem bogosluženja na maternjem jeziku i slobode veroispovesti. Razdvajanje brige o nacionalnim i verskim manjinama je veštačko, bespotrebno usložnjava rešavanje problema i smanjuje efikasnost njihovog rešavanja. U situacijama kada postoji gorući problem koji ugrožava mir i sigurnost građana moguće je da dođe do protivrečnih mera različtih ministarstava koja su zadužena za prava nacionalnih i verskih zajednica ili bar da izostane efikasna koordinacija. Ovakva situacija već je viđena u Sandžaku, a postoje i drugi delovi Srbije gde odnosi među nacionalnim zajednicama (ili unutar njih) zahtevaju dnevnu brigu i potpuno usklađeno delovanje u oblasti zaštite nacionalnih i verskih manjina. 2

3 Registracija verskih zajednica, kao i svi poslovi oko vođenja registra suštinski predstavljaju zaštitu kolektivnih prava verskih zajednica i pravno regulisanje slobode veroispovesti kao jednog od ključnih verskih prava. I ovo upućuje na potrebu da se pravima verskih zajednica i njihovim položajem bavi jedno ministarstvo čiji zaposleni će biti u potpunosti upoznati sa teorijom i praksom ljudskih prava i posvećeni vrednostima ljudskih prava. Gledanje na registraciju verskih zajednica kao na čisto tehnički posao može izazvati brojna kršenja ljudskih i manjinskih prava, što se već dogodilo prilikom primene Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Nadležnost u oblasti rodne ravnopravnosti Uprava za rodnu ravnopravnost nalazi se u sastavu Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Po važećem zakonu o ministarstvima njene nadležnosti su sledeće: Uprava za rodnu ravnopravnost, kao organ uprave u sastavu Ministarstva rada i socijalne politike, obavlja stručne poslove i poslove državne uprave koji se odnose na: analizu stanja i predlaganje mera u oblasti unapređenja rodne ravnopravnosti; izradu i sprovođenje Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti; izrade nacrta zakona i drugih propisa u ovoj oblasti; saradnju sa drugim državnim organima, organima autonomnih pokrajina i organima jedinica lokalne samouprave u ovoj oblasti; međunarodnu saradnju; koordinisanje rada i pružanje stručne i administrativno tehničke podrške Savetu za ravnopravnost polova; poboljšanje položaja žena i promociju rodne ravnopravnosti i politike jednakih mogućnosti; integrisanje principa rodne ravnopravnosti u svim oblastima delovanja institucija sistema; sprovođenje preporuka Komiteta Ujedinjenih nacija o eliminaciji diskriminacije žena, kao i druge poslove određene zakonom. 3 Ravnopravnost žena u oblasti zapošljavanja i jednak tretman na radu jesu važan, ali ne jedini segment rodne ravnopravnosti. I žene, kao i druge društvene grupe suočavaju se sa nejednakim tretmanom u gotovo svim oblastima života. Vezivanje položaja ugrožene grupe za jednu oblast (zapošljavanje u ovom slučaju) nema nikakvog opravdanja. Ministarstva bi trebalo da budu grupisana oko osnovnih oblasti kojima se bave. Rodna ravnopravnost bez sumnje spada u oblast ljudskih i manjinskih prava, kao i prava svih drugih manjinskih ili marginalizovanih grupa. Ovo posebno dolazi do izražaja kada treba koordinirati politike više ministarstava. Logično je i očekivano da ministarstvo rada i socijalne politike koordinira sva druga ministarstva u oblastima rada i socijalne politike, ali ne i da ih koordinira u oblasti rodne ravnopravnosti. Da je vezivanje rodne ravnopravnosti za socijalnu politiku postalo neka vrsta pravila u Srbiji, govori i činjenica da su ove oblasti spojene i na pokrajinskom nivou 4. Politička poruka koja se šalje vezivanjem rodne ravnopravnosti i socijalne politike nije jasna, ali je svakako potrebno jasno obrazloženje za ovako neuobičajen postupak. Kada je u pitanju diskriminacija žena, ovde važe isti argumenti koji su već pomenuti o neophodnosti jedinstvene brige o anti diskriminacionoj politici države, kako bi mogla efikasno da se sprovodi i da se donose usaglašene i efektivne mere. 3 Zakon o ministarstvima, član 15, stav 2 4 Više o nadležnostima pokrajinskog sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova na sajtu sekretarijata: 3

4 Nadležnost u oblasti tranzicione pravde Oblast tranzicione pravde, tj. rešavanje otvorenih pitanja nastalih kao rezultat teškog nasleđa prošlosti trenutno je u nadležnosti nekoliko ministarstava (a neka od pitanja nisu formalno ni u čijoj nadležnosti). Izbegličkim pitanjima bavi se Ministarstvo rada i socijalne politike. Ovde je važno istaći da i sama nadležnost ovog ministarstva implicira svođenje izbegličkog pitanja na pitanje socijalne politike što je netačno i neprihvatljivo. Prava izbeglica, ali i prava azilanata i ljudi koji su vraćeni u postupku readmisije jesu klasična ljudska prava, čija kompleksnost daleko prevazilazi socijalnu politiku. Između ostalog, izbeglice se suočavaju sa posledicama teških kršenja ljudskih prava u državama iz kojih su izbegle (uključujući ratne zločine), uskraćivanjem osnovnih prava u mestima povratka, ali i problemima sa integracijom u novu sredinu. Sve ovo nije posao ministarstva za rad i socijalnu politiku, već ministarstva koje bi se bavilo celokupnim korpusom izbegličkih prava, uključujući povratak i mere integracije. Ministarstvo pravde preuzelo je na sebe da faktički upravlja radom Komisije za tajne grobnice ubijenih od septembra godine 5. Problemima restitucije i povratka raseljenih iz opštine Priboj bavi se ministar bez portfelja u Vladi Srbije i Kancelarija za održivi razvoj nerazvijenih područja. 6 Sa druge strane, pravima žrtava rata bavi se i dalje Ministarstvo rada i socijalne politike. Komisija za utvrđivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Komisija za lustraciju) ostala je u nadležnosti Uprave za ljudska prava. Komisija za nestala lica radi kao posebno vladino telo i nema formalnu vezu ni sa jednim ministarstvom, dok se Komesarijat za izbeglice u svom radu vezuje za Ministarstvo za rad i socijalnu politiku (u sastavu Komesarijata su i centri za azil u Srbiji). Ovakva disperzija nadležnosti u oblasti tranzicione pravde predstavlja ozbiljnu prepreku za rešavanje problema nastalih kao posledica ratova i zločina devedesetih i šalje poruku da Vlada nema jedinstvenu politiku suočavanja sa nedavnom ratnom prošlošću. Rezultati u oblasti tranzicione pravde (tj. njihovo odsustvo) jasno svedoče i o neadekvatnosti ovakve podele nadležnosti među organima državne uprave. Posebno brine činjenica da se ne može videti logika iza raspodele nadležnosti, te se stvara utisak da se određene teme dodeljuju organima uprave u zavisnosti od interesovanja ljudi koji te organe vode. To bi bez ikakve sumnje bio najpogrešniji način dodele nadležnosti. 5 Komisiju je osnovala Vlada Srbije u novembru godine, više na sajtu Komisije: nama/ 6 Više o ovom videti na sajtu Kancelarije za održivi razvoj: aktivnosti/ ispravljena nepravda prema bonjacima.html 4

5 PREDLOG NADLEŽNOSTI MINISTARSTVA ZA LJUDSKA PRAVA Na osnovu prethodne analize Ministarstvo za ljudska prava treba da objedini sledeće nadležnosti: Prava nacionalnih manjina nadzor nad sprovođenjem Zakona o zaštiti nacionalnih manjina; implementacija ratifikovanih konvencija u oblasti manjinskih prava, priprema izveštaja za međunarodna tela; nadzor nad sprovođenjem Zakona o nacionalnim savetima i pomoć nacionalnim savetima u sprovođenju poverenih ovlašćenja, monitoring primene zakonskih rešenja i predlaganje eventualnih izmena zakona u delovima u kojima se uoče manjkavosti i loša rešenja (stranački saveti, kontrola nad medijima itd), vođenje registra nacionalnih saveta i njihov izbor; integracija pripadnika manjina u društvo u Srbiji, sa posebnim osvrtom na najmanje integrisane grupe Rome, Albance i Bošnjake; sprovođenje ciljeva iz Dekade Roma koji nisu dostignuti, dalji rad na integraciji romske nacionalne manjine, nadzor nad merama afirmativne akcije i predlaganje novih rešenja; integracija Bošnjaka, rešavanje otvorenih pitanja u Sandžaku; integracija albanske nacionalne manjine, reševanje otvorenih pitanja na jugu Srbije, preuzimanje nadležnosti Koordinacionog tela za jug Srbije, formulisanje nove politike za ovaj deo Srbije, aktivna saradnja sa predstavnicima političke i društvene scene na jugu Srbije; aktivna saradnja i pomoć lokalnim samoupravama u implementaciji mera integracije i unapređenju manjinskih prava. Zaštita marginalizovanih grupa nadzor nad sprovođenjem Zakona protiv diskriminacije, formulisanje i implementacija anti diskriminacione politike, strategija i akcionih planova; implementacija usvojenih zakona, koordinacija donošenja neophodnih podzakonskih akata u drugim ministarstvima ili u Vladi, implementacija odredaba ratifikovanih međunarodnih dokumenata, priprema izveštaja za međunarodne organizacije i tela; unapređenje položaja LGBT populacije, rad sa drugim ministarstvima radi smanjenja stepena homofobije u društvu, saradnja sa LGBT zajednicom radi ostvarenja svih prava uključujući slobodu okupljanja i zaštitu od svake diskriminacije; rad sa mladima i podrška ministarstvu prosvete i ministarstvu omladine radi smanjenja predrasuda i nasilja nad pripadnicima marginalizovanih grupa; nadzor nad sprovođenjem Zakona o borbi protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, pomoć svim državnim organima i lokalnim samoupravama u primeni odredbi zakona, unapređenje položaja osoba sa invaliditetom u svim oblastima društva, uključujući obrazovanje i zapošljavanje; puna implementacija Zakona o rodnoj ravnopravnosti, preuzimanje nadležnosti Uprave za rodnu ravnopravnost, unapređenje položaja žena u društvu; formulisanje i sprovođenje aktivnih mera za zaštitu i unapređenje položaja osoba sa virusom HIV a i svih osoba diskriminisanih na osnovu zdravstvenog stanja; unapređenje položaja svih drugih marginalizovanih grupa kroz usvajanje strategija, planova i sprovođenje konkretnih mera i aktivnosti. Zaštita i unapređenje ljudskih prava implementacija odgovarajućih pravnih propisa koji štite pravo na slobodan pristup informacijama i zaštitu ličnih podataka, saradnja i koordinacija sa Poverenikom za zaštitu informacija od javnog značaja radi bolje primene zakona i unapređenja pravnog okvira u ovoj oblasti; poslovi državne uprave vezani za instituciju Zaštitnika građana i saradnja i koordinacija sa ovom institucijom; poslovi vezani za oblast azila i readmisije, uključujući Centre za azil i integraciju povratnika u procesu readmisije, međunarodna saradnja i 5

6 implementacija svih ugovora i konvencija iz ove oblasti; zaštita slobode informisanja, slobode udruživanja i slobode okupljanja, uključujući edukaciju, koordinaciju sa drugim organima državne uprave i lokalnom samoupravom i rad sa medijima i novinarskim udruženjima, borba protiv govora mržnje u tradicionalnim i novim medijima; unapređenje prava osoba lišenih slobode, nadzor nad zatvorima i drugim institucijama zatvorskog tipa, implementacija odredbi međunarodnih konvencija iz ove oblasti i priprema odgovarajućih izveštaja; borba protiv mobinga, unapređenje pravne regulative u oblasti prava na štrajk; zaštita i unapređenje svih drugih ljudskih prava. Tranziciona pravda rešavanja problema nestalih osoba, uključujući reformu i unapređenje rada Komisije za nestale; rešavanja problema izbeglica, uključujući podsticanje održivog povratka i integraciju u društvo u Srbiji, reforma Komesarijata za izbeglice; aktivna regionalna saradnja na zajedničkom prevazilaženju posledica prošlosti, uključujući rad na zajedničkoj komisiji za istinu, fondovima za razmenu i saradnju mladih i druge regionalne inicijative; reforma pravnog okvira za materijalne i nematerijalne reparacija žrtvama ratnih zločina i teških kršenja ljudskih prava, sprovođenje posebnih programa za raseljene i žrtve iz Sandžaka, juga Srbije i Vojvodine; promena Zakona o lustraciji i nadzor nad implementacijom; otvaranje tajnih dosijea; nadležnosti Komisije za tajne grobnice nakon godine. Položaj i prava verskih zajednica ovlašćenja postojećeg ministarstva vera, nadzor nad primenom Zakona o crkvama i verskim zajednicama, monitoring implementacije Zakona, promena diskriminatornih rešenja iz pravnog okvira; zaštita prava manjinskih verskih zajednica i borba protiv diskriminacije; rad sa Ministarstvom prosvete na kontroli nastave veronauke, uključujući izbacivanje diskriminatornih sadržaja iz kurikuluma; poštovanje principa odvojenosti države i verskih zajednica kroz donošenje strategija, politika i akcionih planova i primenu konkretnih mera i aktivnosti. Predlog za razmišljanje: nadležnostima Ministarstva za ljudska prava mogu biti dodate i nadležnosti Ministarstva za Kosovo i Metohiju. Ukoliko nova Vlada stavi u fokus kosovskog pitanja ljudska prava građana Kosova, rešavanje svakodnevnih problema građana i zaštitu manjinskih prava Srba na tom području, Ministarstvo za ljudska prava može biti odgovarajuća adresa za ovaj posao. Nadležnosti bi pre svega podrazumevale unapređenje položaja srpske zajednice na Kosovu kroz postepeno ukidanje paralelnih institucija i integraciju Srba u kosovsko društvo, što je vrlo slično zadacima koje će ministarstvo sprovoditi na jugu Srbije i u Sandžaku. Ministarstvo takođe mora blisko da sarađuje sa kosovskim institucijama u oblasti rasvetljavanja sudbine nestalih, rešavanja problema izbeglih i raseljenih lica, implementacije međunarodnih konvencija, slobode kretanja i brojnih drugih pitanja iz svoje nadležnosti. U slučaju da se ovom ministarstvu povere nadležnosti dosadašnjeg ministarstva za KiM, izbegla bi se i problematična formula da se Ministarstvo spoljnih poslova bavi ovim pitanjem (za većinu političke elite u Srbiji svako vezivanje spoljnih poslova i Kosova izaziva negativne asocijacije, jer implicira da je Kosovo nezavisna država). Naravno, rešavanje statusnih pitanja i međunarodnog položaja Kosova ne bi moglo da bude predmet rada Ministarstva za ljudska prava, već Vlade Srbije u celini. 6

7 NEDOSTACI POSTOJEĆEG REŠENJA Trenutni institucionalni okvir u Vladi Srbije za zaštitu ljudskih prava bazira se na Upravi za ljudska prava. Bez obzira na kvalitet ljudi koji rade ili će raditi u upravi, ona nikada neće imati snagu koju u političkom smislu ima ministarstvo. Uprava ima znatno manja ovlašćenja da utiče na predloge zakona i na odluke Vlade. Direktor uprave nije član Vlade, ne učestvuje na sednicama i nema status kao ministri. Funkcija direktora uprave nije politička i samim tim vrlo je limitiran kada je u pitanju donošenje političkih odluka, strategija i javnih politika. Uprava po samoj prirodi ima manje nadležnosti od ministarstava, jer je i sama deo nekog ministarstva. Ministarstvo, kako je definisano ovim predlogom, moralo bi da ima bar šest posebnih organizacionih jedinica (u rangu uprava ili sektora). Osim obima posla, Uprava je limitirana i kada je reč o koordinaciji rada sa drugim ministarstvima. Ministarstvo za ljudska prava moglo bi da utiče i na rad drugih ministarstava i da zajedno sa njima pokreće inicijative ili realizuje strateške smernice države u oblasti zaštite ljudskih prava. Dosadašnje iskustvo nam govori da je vrlo teško da takvu vrstu koordinacije izvede bilo koja jedinica uprave osim ministarstva. Posebno je teško obezbediti da realizaciju različitih strategija i državnih politika koordinira telo na nižem nivou od ministarstva. Zaštita ljudskih prava, posebno u državi gde njihovo poštovanje nije na najvišem nivou, zahteva sveobuhvatnu akciju svih ministarstava i drugih institucija u državi i blisku saradnju na skoro svim poslovima u ovoj oblasti. Da bi se ovako krupan i zahtevan posao obavio kako treba, neophodna je jaka koordinacija koju bi moglo da sprovede Ministarstvo za ljudska prava. 1. Ljudska prava kao temeljna vrednost društva RAZLOZI ZA OSNIVANJE MINISTARSTVA Veliki problem društva u Srbiji je nepostojanje temeljnih vrednosti na kojima počiva čitava država i koje su neupitne. Te vrednosti u svim državama Evrope i većini država sveta uglavnom se svode na demokratsko državno uređenje, vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava. Ljudska prava često se u Srbiji tretiraju kao još jedan od uslova koje nameće EU ili kao moda koja dolazi sa Zapada. Ovakvo shvatanje dovodi do čestih kršenja ljudskih prava ili njihove formalne implementacije (usvajanje brojnih međunarodnih konvencija ili zakona čija primena izostaje). Ljudska prava kao urođena i neotuđiva prava svakog pojedinca koja država samo garantuje, a ne poklanja, zahtevaju ozbiljnu promenu svesti pojedinaca i preispitivanje temeljnih vrednosti društva. U situaciji kada građani još uvek nisu prihvatili ljudska prava kao vrednost, postojanje ministarstva poslalo bi jasnu poruku o važnosti ljudskih prava i uticalo na podizanje svesti javnosti o tome šta su ljudska prava i zašto su značajna. 2. Kompleksnost problema koje treba rešavati Region Balkana, a posebno Srbija, bremenit je teškim nasleđem prošlosti, koje uključuje i genocid u Srebrenici, masovne zločine, hiljade nestalih čija sudbina još nije rasvetljena i desetine hiljada izbeglica čiji status još uvek nije rešen. U Srbiji postoje ljudi kojima je Vojska Jugoslavije uništila imovinu i ubila članove porodice i koji ne mogu ostvariti pravo na reparacije. Brojni policajci i službenici državne bezbednosti koji su učestvovali u masovnim kršenjima ljudskih prava u Sanžaku još uvek su u državnoj službi. Komisija za lustraciju postoji na papiru, ali nikada nije počela da radi. Veliki broj pripadnika manjinskih grupa u Srbiji suočava se sa diskriminacijom, nasiljem i nemogućnošću integracije u društvo. 7

8 Usvojeni zakoni koji unapređuju stepen poštovanja ljudskih prava slabo se primenjuju, a nezavisne institucije koje su uspostavljene suočene su sa opstrukcijama i nedostatkom političke volje da im se omogući nesmetan rad. Iako ne postoji praksa posebnog ministarstva za ljudska prava u većini evropskih država, činjenica je i da te države nemaju probleme sa kojima se suočava Srbija. Kompleksni problemi zahtevaju institucionalni okvir za njihovo rešavanje i jako političko telo koje bi bilo u stanju da formuliše i politička i tehnička rešenja. Mnogi od navedenih problema moraju se rešavati u koordinaciji sa drugim ministarstvima ili odlukama cele Vlade. Ministar koji po funkciji prisustvuje svim sednicama i ima uticaj na Vladu u boljoj je poziciji da se izbori za adekvatna rešenja i da ih stavi na dnevni red Vlade. Ministarstvo može da predloži i da sprovede strategije i politike u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava, kao i da ih podrži svojim institucionalnim i političkim autoritetom. Postojanje ministarstva moglo bi da umanji konstantan problem nedostatka političke volje da se uđe u koštac sa složenim i godinama zapostavljanim problemima. Naravno, sama činjenica da postoji ministarstvo nije dovoljan, ali jeste potreban element da bi se ovo i ostvarilo. 3. Objedinjavanje nadležnosti Sve nadležnosti koje su ovde pobrojane imaju zajedničku nit zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Većina ovih poslova državne uprave sprovodi se sličnom metodologijom i zahteva poznavanje iz oblasti ljudskih i manjinskih prava. Aktivnosti i mere koje se sprovode trebalo bi da budu deo šire državne strategije u pojedinoj oblasti, kao što je anti diskriminaciona strategija, strategija za integraciju Roma ili strategija za rešavanje problema izbeglica. Ceo posao efikasnije će biti realizovan ako jedno telo bude nadležno za sprovođenje čitave strategije (to ne isključuje neophodnost uključivanja i koordinacije sa drugim ministarstvima u delovima gde je takva vrsta saradnje neophodna). Ukoliko različiti delovi strategije budu potpali pod nadležnost različitih ministarstava, to automatski mora da dovede do većeg gubljenja vremena na usaglašavanje, do različitih pristupa i metodologije i na kraju do gubljenja iz vida strateških ciljeva i pravaca. 8