Вукова награда и преводилаштво Бисерка Рајчић Велико хвала Вуковој задужбини која ми је за област уметности у 2016. години доделила најзначајнију српску награду. Велико хвала жирију Вукове награде који је умећу превођења први пут једногласно доделио награду која носи име једног од наших највећих филолога, језикозналаца и интелектуалаца после Светог Саве и Доситеја Обрадовића, Вука Стефановића Караџића, који се поред низа филолошких активности бавио и превођењем Новог завета, једне од најзначајнијих књига у историји човечанства. Велико хвала и свим присутним на свечаности доделе Вукове награде. Посебно се захваљујем господину Анџеју Кинђуку, саветнику Амбасаде Републике Пољске у Београду и Јоани Будишин, секретару за културу, која је моја десна рука у савлађивању проблема везаним за објављивање књига пољских писаца у Србији, учешће на песничким фестивалима, присуство на промоцији истих. Као лауреат слависта, нажалост, не смем да прећутим да се словенски језици и књижевности, бављење њима и превођење са њих, како у прошлости тако и данас, у нашој земљи, чак од стране познатих књижевника, у приличној мери омаловажавају. Када кажем да сам преводилац, они који су ме питали с ког језика преводим, уместо мене одговарају питањем: с енглеског? Као да 108 преведених књига најистакнутијих пољских и других словенских писаца 332
није никакав допринос обогаћивању нашег језика и књижевности. Због чега? Вероватно због тога што из мени неразумљивих разлога ниподаштавају наш језик, језик који је после вишевековног ропства, забране постојања наших школа, културних институција, цркве тајно постојао. Не питају се како смо уопште као народ опстали и како је Вук из пепела васкрсао тај језик, открио и забележио наше народне песме, приповетке, пословице и много шта друго суштинско за наш духовни опстанак, јер је с вишевековним ропством под Турцима нестала наша висока средњевековна култура и писменост, а остали су само говорни језик и усмено стваралаштво. Како је Вук успео да својим мукотрпним прегнућима и достигнућима заинтересује европски Исток и Запад за нас, за народ скоро пола миленијума без властите државе, да заинтересује велике европске писце, историчаре, филологе попут Гетеа, браће Грим, Карамзина, Жуковског, Румјанцева, Хумболта, Шлегела, Аделунга, Ранкеа и многе друге, као и једног од највећих романтичарских песника, Пољака Адама Мицкјевича, у емиграцији професора Колеж де франса, који је у својим предавањима о словенским књижевностима за примере несвакидашње поетичности узимао српску народну поезију, говорио усхићено о историји Срба, посебно о Косовској бици и о много чему другом тада важном за нас. Поезију коју је Вук под вишевековном окупацијом, у разним деловима Балкана насељеним Србима сакупљао, бележио и надљудским напорима издавао, упоређивао је са великим Хомеровим достигнућима, истичући посебно наше јунаке, чије јунаштво је сматрао равним легендарном јунаштву Грка из Илијаде и Одисеје. Поред Мицкјевича за нашу народну поезију и за наш језик у XIX веку интересовао се и велики пољски граматичар Бантке, аутор пољског речника Линде, пољски санскритолог Валентин Мајевски и многи други. Од Пољака са Вуком се преко бечког Пољског друштва научника и уметника окупљених око грофа Осолињског, оснивача Осолинеума, односно Матице пољске, веома спријатељио и композитор Франћишек Мирецки, грофов секретар. Из друге књиге српских народних песама, објављене 1815. Мирецки је изабрао шест које је хармонизовао на клавиру онако како су се певале у народу, односно како их је Вук слушајући их од гуслара упамтио и забележио. Захваљујући 333
Мирецком неколико деценија касније проучавању наше народне поезије на знатно вишем стручном нивоу посветио је пажњу Стеван Мокрањац, а после њега и многи други. 1817. на путу за Русију Вук је посетио Краков и Варшаву. У Кракову је упознао Банткеа, а у Варшави Линдеа и санскритолога Мајевског, највеће лингвисте тога времена. 1820. на основу Копитареве препоруке Вук је примљен у Краковско учено друштво. Од тог времена односи између Пољака и Срба се интензивирају, особито после пропасти Другог српског устанка, када гроф Чарториски почиње да ради на уједињењу поробљених Словена и ослобађању од Турака, Немаца, Аустријанаца, Руса. Што се, нажалост, на тај начин није остварило. Уместо тога почиње међусобно занимање за историју, културу, посебно за језик и књижевност. Тако да пољски језик почиње да се предаје на Великој школи, коме је највећу пажњу посветио Радован Кошутић. 1946. Катедра за славистику се реорганизовала и на њој су почели да предају нови професори: Крешимир Георгијевић, Кирил Тарановски, Радован Лалић, Ђорђе Живановић и Стојан Суботин. У САН-у се радило на Пољско-српском двотомном речнику. Пишу се и прве докторске дисертације и низ радова из области лингвистике, историје, етнографије, филозофије, теорије књижевности, филма, позоришта Што се тиче мог бављења Словенима, посебно Пољацима, определила сам се за пољску књижевност XX века, за све њене родове и врсте, пишући, преводећи и објављујући од 1962. године, у часописима и књигама, сарађујући с радио станицама на српско-хрватском језичком простору бивше Југославије. Усхићујуће читање мојих аутора, особито од стране наших песника, контакти с читаоцима разних генерација основна су инспирација мог полудеценијског преводилачког рада. За то сам захвална веома доброј преводилачкој школи, односно нешто старијим колегама и колегиницама, преводиоцима са најразличитијих језика, који се нису руководили тзв. генерацијским превођењем већ преведених писаца, као што то чине неке млађе колеге, између осталог и у области пољске књижевности, већ откривајући нам нова, дотле непозната дела светске књижевности. Због тога, дубоко презирући генерацијско превођење, тачније дрско преписивање превода старије генерације, на које Удружење преводилаца Србије и медији, нажалост, не реагују, на прво место стављам полонисту Петра Вујичића, који је српску 334
књижевност друге половине XX века обогатио делима највећих словенских и пољских писаца. Уочи смрти, шалећи се, рекао је да може мирно да умре, јер с пољског нема више ништа значајно да преводи. Истовремено с превођењем почела сам да учим како се о књижевности пише. Петар ми је поклањао своје преводе и ја сам о њима писала, најпре за Књижевне новине, а касније и за низ других новина и часописа, док сам за Трећи програм радио Београда и историјске часописе писала о научној литератури. Упутио ме је и на стицање широког образовања о земљи чијом се културом бавим, састављајући спискове од по 100 књига из целокупне хуманистике које морам да прочитам. Када сам довршила тристоту књигу са тих спискова, рекао ми је: А сада можеш и сама! Желела сам да будем комплетна слависткиња и покушала сам, али радећи тридесет година свакодневно осам сати у трима научним библиотекама схватила сам да могу озбиљно да се посветим само једној књижевности и то једног века. И, определила сам се за двадесети, посебно за међуратну пољску авангарду од 1917. до 1939, чему сам посветила 40 година рада. Такво бављење књижевношћу навело ме је да пишем есеје о писцима које преводим, о разним догађајима у савременој пољској историји, посветивши културној историји Пољске обимну научнопопуларну студију. Пошто је есеј мој најомиљенији начин изражавања написала сам и објавила есеје-писма о словенским градовима, средиштима културе: Писма из Прага и Мој Краков, а ускоро ћу објавити и Писма из Пољске, која сам писала од краја 70- их година до данас. Објавила сам и књигу есеја о мени најближим писцима које сам преводила насловљену са Имаго Полониае, док сам сарађујући с Радио Београдом написала две радио драме,шопен, Жорж Санд и њена деца и Карол Шимановски или горка слава. Упознајући се са врхунским писцима, естетичарима, филозофима, теоретичарима књижевности и уметности, режисерима, глумцима припремала сам се озбиљно за интервјуе са њима, које сам објављивала у низу часописа, највише у Књижевној речи, коју је почетком 80-их уређивао Гојко Тешић. Волела бих да их објавим и у књизи, која би представљала значајан документ о веома занимљивом и бурном времену у коме сам живела, о чему сведочи обим те књиге, нешто више од седам стотина страница текста. 335
Бавећи се систематски пољском књижевношћу, теоријом уметности и књижевности, естетиком, филозофијом, историографијом, појединим периодима, правцима и групама саставила сам и објавила осам антологија поезије, есеја, филозофије, које су наишле на изузетан пријем, јер је пре мене само Петар Вујичић објавио антологију Савремена пољска поезија (прво издање 1964, допуњено 1981). Веома сам рано схватила да сваки писац, свако дело захтева од преводиоца посебан приступ, тј. овладавање језиком и стилом сваког конкретног дела. Максимално поштовање специфике сваког дела навело ме је да прихватим да будем у сенци аутора чије дело преводим, премда сам добитник десетак српских и пољских награда, једини сам лауреат најзначајније пољске награде за превођење Трансатлантик. Умеће превођења поред знања одређеног језика и књижевности писане на њему састоји се у томе да превод мора да буде изнова написано дело, а не само семантички тачан. Што је каткад неоствариво, с обзиром на различитост језика са којих преводимо, макар то били словенски, најближи нашем. Велики проблем представљало ми је превођење стваралаштва најмлађе генерације пољских песника. Посветила сам скоро деценију рада савлађивању тог новог језика и језика те нове поезије. Све док бавећи се са стотинак песника, скоро три деценије, нисам саставила и у издавачкој кући Трећи Трг објавлила антологију насловљену са Речник младе пољске поезије, која садржи 70 аутора. Настављајући да пратим песнике које сам открила, о чему сведочи изврсна рецепција и њихових појединачних збирки, које сам највише објављивала у КОВ-у и Трећем Тргу. Могла бих о томе још дуго да говорим, али не желим да вас више замарам детаљима карактеристичним и значајним за сваку уметничку област. Још једном, велико, велико вам хвала на присуству и пажњи коју сте ми данас посветили као лауреату Вукове награде за уметност. У Београду, 12.05.2017 336