ZAPISI UČESNIKA Novi Sad 2016.
If the proper study of mankind is man, then the proper study of a nation is its own history, and all true patriots should encourage in every way the associations which record the great deeds and the successes and failures alike of the forefathers of their people. Theodore Roosevelt
SADRŽAJ KNJIGA I KNJIGA OFICIRA I. UVOD... 11 II. IZVEŠTAJ O PRELAZU JADRANA... 15 Vladimir Šaškijević, kapetan bojnog broda Kraljevske Mornarice Kraljevine Jugoslavije... 15 PRIMEDBA Mihaila Šaškijevića... 30 III. IZVEŠTAJ O NAPUŠTANJU HERCEGOVINE I BOKE KOTORSKE... 33 Uloga Nezavisnog Nacionalnog Odbora Jugoslavenske Vojske u Otadžbini... 33 IV. IZVEŠTAJ O KRALJEVOM GOVORU OD 12. RUJNA 1944 GODINE... 46 Kraljev govor preko stanice BBC i ulazak Crvene armije... 46 Kraljev govor održan preko BBC na dan 12 Rujna 1944 godine... 59 Iz govora kraljevog na dan 22. Oktobra 1944 godine.... 61 V. IZVEŠTAJ DRAGOMIRA BOŠKOVIĆA... 62 Veliki srpski patrioti.... 62 VI. PISMA DVA SAUČESNIKA... 69 Pismo avijatičarskog kapetana Milisava Šurbatovića... 69 Dva pisma avijatičarskog narednika Miodraga Milivojevića... 71
KNJIGA II KNJIGA PODOFICIRA VII. PRVA NEPROMENJENA PRIČA SVETOZARA FILIPOVIĆA Mašinskog podnarednika Kraljevske Mornarice Kraljevine Jugoslavije... 79 ŽIVOTNI PUT JEDNOG RAVNOGORCA... 79 VIII. OBJAŠNJENJA...137 Razgovor sa Svetozarom Filipovićem...137 Primedba Mihaila Šaškijevića...137 Poseta Svetozaru Filipoviću...138 Nekoliko reči o svedočenju Svetozara Filipovića....138
KNJIGA III KNJIGA VOJNIKA IX. POST MORTEM...147 Takozvana saradnja sa Sovjetima...147 Pavelićev pohod na Staljingrad...175 Slučaj Vojislava Ćvrkića...177 Slučaj Nikole Kalabića i hvatanje đenerala Mihailovića...187 Ubistvo đenerala Mihailovića...190 Ubistvo Vasilke Đuranović...192 X. POGOVOR...194 XI. SPISAK IMENA...198 ČASNICI KRALJEVSKE MORNARICE KOJI SE SPOMINJU U OVOM SPISU....198 SPISAK IMENA KOJA SE SPOMINJU U OVOM SPISU...199 SPISAK ZEMLJOPISNIH MESTA KOJA SE SPOMINJU U OVOJ KNJIZI...215 a. Naselja izvan Jugoslavije...215 b. Gradovi i varoši u Jugoslaviji...216 c. Sela, naselja i zaseoci u Jugoslaviji...217 d. Oblasti, planine, rtovi, moreuzi, reke...220
KNJIGA I KNJIGA OFICIRA
I. UVOD Ovaj zapis je jedno od retkih svedočenja nesretnih zbivanja koja su zatekla Jugoslavene tokom dvadesetog stoleća. Skoro će proći jedno stoleće od ovih događaja i niko ko se ovde spominje nije više među nama te neće moći da pročita ove zapise. Sa jedne strane tu je zvanični izveštaj mog oca koji je bio zapovednik jednog malog i od svih napuštenog vojno-pomorskog odreda. Taj izveštaj je pisan službenim jezikom odgovornog časnika. Slučajno je bilo sačuvano još i nekoliko zvaničnih arhivskih dokumenata koja se ovde navode. Sa druge strane ovde je zapis, zapravo životna priča jednog podnarednika koji te događaje ne opisuje, nego sa čitaocem razgovara. On ne donosi odluke na vrhu nego ih izvršava na drugom kraju bojišta koje kako se jasno vidi nije ni postojalo. Ali more je bilo ovde i more će ostati ovde. Ova svedočenja su svedočenja vojnika. Možda koji put ni ona nisu tačna, ali nisu nikada zlonamerna. Vojnik nije pokvarenjak, on nije političar, niti je on novinar. On ne hvata glasove zbunjenih podanika, niti prodaje za sitne pare krupne novinske laži. Vojnik ne traži glasove, niti on prodaje novine. Vojnik, ako je pravi vojnik, govori istinu pa makar kakva istina bila. On govori istinu koju skoro nikada niko ne želi da čuje. Ovaj spis nije optužba. Ovim spisom se ne traže objašnjenja, jer nema izgleda da će objašnjenja ikada [11]
stići. Ovo pre može da se smatra kao uputstvo mlađima, ne da znaju šta da rade nego da znaju šta da ne rade. Ova svedočenja nikoga ne tuže, ali ona optužuju mnoge. Moj otac, dok je provodio ostatak svog života u Americi nije hteo da se seća tih dana. Iako nije hteo, neki put je morao da ih se seća. Osećao je neki bol, nešto ga je teralo, neka potreba da se ispriča ono što ne sme, ali mora da se sačuva. Ko god bi se prisetio tih događaja nije hteo da ih se seća. Meni bi govorio ne kao otac sinu, nego kao vojnik vojniku. Mi smo pucali na njih, oni su pucali na nas, ali niko ne zna zašto. Vojnik je dobrovoljno radio ono što nije hteo da radi. Oficirima nije bilo jasno zašto su imali čin i šta sa tim činom da rade. Svi su znali u kojem su selu, u kojoj su pokrajini, ali niko nije znao gde se stvarno nalazio. Svako je došao ovde gde je sada jer je sam hteo da bude ovde, ali tek kada je ovamo došao shvatio je da ne zna gde se nalazi. Ovaj spis je posvećen ne samo pomorcima koji su u opštem rasulu tražili spas ne samo za sebe nego i za celu naciju, ovaj spis je posvećen samome moru. Junak ovih zapisa je mali čovek koji je iskreno zapisao ono što se zaista zbilo i na način kako se zbilo. Sve ostalo je samo tu da objasni, ili da još i više zbuni čitaoca. Spomenulo se, ne povratilo se. [12]
Komandant Jugoslovenske ratne mornarice Admiral Viktor Vikerhauser Poručnik bojnog broda Aleksandar Berić Poručnik bojnog broda Milan Spasić Poručnik bojnog broda Sergej Mašera [13]
Monitor Drava i njegov zapovednik Aleksandar Berić Kraljevski razarač Zagreb [14]
II. IZVEŠTAJ O PRELAZU JADRANA Vladimir Šaškijević, kapetan bojnog broda Kraljevske Mornarice Kraljevine Jugoslavije Nedelju dana po odlasku iz Jugoslavije napisao sam odnosno zabeležio događaje zadnjih dana mog boravka u Boki Kotorskoj te beleške sačuvao sam. Evo ih: Petak, 20. oktobar 1944. U zatvoru baraka pet logor Carbonari. Moji živci se odmaraju. Hrana dobra i obilata. Ljudi (Englezi) vrlo ljubazni. Dobio cigarete i sapun. Pre i posle podne imam pola sata šetnje. Strogo sam izoliran i ne mogu ni sa kim da dođem u vezu. Spavam na kamenom patosu. Imam svega tri tanka ćebeta. Nema ni stola, ni stolice, sedim na patosu i pišem na koljenu. Događaji zadnjih dana moga boravka u Otadžbini odigrali su se filmskom brzinom. Beleške su mi oduzete, a važno je da budu zapisani baš događaji tih zadnjih dana. [15]
Vladimir Šaškijević [16]
1. oktobar 1944. U štabu na Mokrinama, Crljeno Brdo. Uputio sam Franju {Franja Seničar} kod Čika Riste {Rista Kovačević} da ga zamoli da dođe do mene zbog dogovora u vezi sa situacijom. Posle podne dolazi Čika Rista sa svojih 30 vojnika. Vidim da Čika Rista gleda na situaciju sa istom zabrinutošću kao i ja, dogovaramo se šta da se uradi. Ja predlažem i on usvaja da on kao delegat komandanta operacija u Hercegovini izda naređenje za obrazovanje jedne dobro naoružane jedinice od 100 ljudi. Zadatak te jedinice bio bi da učvrsti naš položaj - našu situaciju - na području Žljeb - Kameno - Mokrine - Šašovići - Pode Trebesin, time što će sprečavati masovni odlazak stanovništva u partizane i vratiti narodu veru u našu stvar. Obrazovanje druge jedinice iste jačine i sa istim ciljem da se predvidi za područje Crkvice - Ubli - Gornji i Donji Morinj. 2. oktobar 1944. U štabu kao dan ranije. Naređenje za komandanta brigade {Vukasović}, napisano i poslato. Boža Mustur, komandir odreda sa štabom u školi Bjelici, vratio se sa puta iz Graba. Sa Čika Ristom odlazim da ga vidim, i da čujem kakva je situacija na Zubcima. Mustur stigao rano ujutru, jako je umoran, pešačio celu noć, išao obilaznim putevima da izbegne partizane koji su već presekli vezu Hercegovine sa Bokom. Izjavljuje da su trupe JVuO napustile Žebce i okolinu Trebinja i da je celo područje palo pod kontrolu [17]
partizana. Opisuje svoj put od Zubca do Boke. Na nekim mestima prolazio je samo na malom odstojanju od partizana, čije je razgovore mogao čuti. 3. oktobar 1944. U štabu kao dan ranije. Čika Rista odlazi za Žljeb i za Ubli, namerava otići na Crkvice kod Mila Kovača, komandanta bataljona. Borbe se vode na Krivošijama gde je naša situacija veoma teška. Crkvice, ključ Boke, je u opasnosti. 4. oktobar 1944. U štabu kao dan ranije. Od Ćučića dobio pismo u kojem mi javlja da se u Kotoru nalazi jedan američki poručnik - avijatičar, sakriven kod naših prijatelja i da postoji namera, da ga se prebaci čamcem za Italiju. Od njega {Ćučića} traženo je da bude pomorski rukovodilac puta. Ćučić traži od mene uputstva. Posle dogovora u mom štabu doneta je odluka da ja lično dođem u vezu sa Ćučićem i eventualno sa američkim avijatičarem u Kotoru. 5. i 6. oktobar 1944. Na putu Kamenari, Kotor i Zelenika. Posle razgovora sa Ćučićem u Kamenarima, uputio sam se u Kotor gde sam kod naših prijatelja imao razgovore zbog puta za Italiju. Na sednici nije bio prisutan američki avijatičar. Uostalom on nije ni bio potreban. Saznao sam sledeće: Američki poručnik oboren je u Crnoj Gori, bio je jako ugruvan kada je pronađen i poslan na lečenje. Po ozdravljenju po naređenju Pavla Đurišića upućen je u Boku radi prebacivanja u Italiju. [18]
Sa njime treba da ide grupa naših ljudi, među ostalima predsednik opštine Nikšić, g. Šaulić, Vukčević, jedan major i jedan kapetan. Oni traže da ja lično preuzmem vođstvo puta, međutim, isključuju mogučnost da sa mnom krene i moj štab. Odbijaju i moje traženje da se sa njima upute u Italiju i moja dva ranjenika Ilija i Cveja {Ilija Ilić i Svetozar Filipović}. Konačno ostalo je na tome da ću ispitati sve i saopštiti im odgovor. Izrazio sam sumnju u mogućnost da ja lično preuzmem vođstvo, a ostalo osoblje moga štaba da ostavim u Boki. Preporučio sam im za vođu puta Mirka D. {Mirko Dabović}. Navečer stigao sam u Zeleniku i odseo kod našeg prijatelja G. {???}. Namera mi je bila da dođem u vezu sa Šaulićem. 7. oktobar 1944. Na putu Zelenika i Kamenari. Rano ujutru došao kod mene u Zeleniku moj zamenik Branko M. {Branko Milinović}. Izvestio me da su seljaci na Mokrinama napustili predstraže i doneli odluku da se ne bore protiv partizana. Našim ljudima saopštili su, da će ih smatrati neprijateljima ako budu otvarali paljbu na partizane. Branko je doneo odmah odluku da štab prebaci još iste noći sa Mokrina na Podi. Njegovu odluku sam odobrio. Svršetak selenja predviđa se do mraka. Odluku sam odobrio jer je jasno da nama (štab od svega 19 ljudi) nema opstanka u selu u kojem je stanovništvo neprijateljski raspoloženo protiv nas. Posle razgovora sa jednim prijateljem Šaulića uputio se u Kamenari gde sam našao Živojina (Mar- [19]
ko G.) {Marko Gnjidić} koji je bio na prolazu za Kotor. Pošto je situacija za nas beznadežna i pitanje je da li ćemo se moći održati još nedelju dana, dao sam Živojinu instrukcije da dođe u vezu sa grupom u Kotoru, koja radi na prebacivanju američkog avijatičara i da nastoji postići sporazum o zajedničkom prebacivanju za Italiju tj. ceo moj štab i grupa sa američkim avijatičarom. Ta grupa našla je čamac za prebacivanje u Italiju, a ja nisam mogao postići sa raznim vlasnicima sporazum o ustupanju nekog motornog čamca. Mogao sam uzeti čamac na prevaru ili silom, ali to sam ostavio za poslednje. Predvečer vratio se u Zeleniku i ostao kod istih prijatelja. 8. oktobar 1944. Zelenika i Podi. Od Živojina {Marko Gnjidić} dobio pismo, u kojem mi javlja da je zajedničko prebacivanje nemoguće i u vezi toga preporučuje odvojeno prebacivanje za Italiju. Naročito ističe u pismu, da bi samo moj odlazak sa američkim avijatičarom dao povoda za komentare na štetu mog ugleda i zato predlaže, da se za vođu puta američkom avijatičaru odredi lice, koje bi bilo izvan našeg štaba. Sa iznetim se potpuno slažem jer nikada nisam ni mislio da se odvojim od svoga štaba i od svojih ljudi i zato sam odredio Mirka D. {Mirko Dabović} da izvrši prebacivanje američkog avijatičara u Italiju i da dođe što pre sa njim u vezu i da se sa njim dogovori. Mirku D. naredio sam da ispita svaku mogućnost da sa njime krenu dva moja ranjenika. Pre podne krenuo iz Zelenike na Podi da vidim kako je smešten štab. Smeštaj nije dobar, bezbednost [20]