broj 91

Слични документи
Година XX Петак, 28. октобра годинe Број/Broj 81 Godina XX Petak, 28. oktobra/listopada godine ISSN српски језик ISSN

Microsoft Word - Broj054

ЗАКОН

Microsoft Word - Broj056

Број 11 СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК ОПШТИНЕ ДОЊИ ЖАБАР Петак,29. март Гласник Доњи Жабар СЛУЖБЕНИ година XX број 11 петак, 29. март године бесплатан

Sluzbene novine Opcine Fojnica

ProraĊunski kalendar Općine Goražde za 2009

USTAVNI SUD REPUBLIKE HRVATSKE Broj: SuE-ZVjP-11/2017 Zagreb, 31. svibnja IZVOD IZ ZAPISNIKA 11. SJEDNICE PRVOG VIJEĆA ZA ODLUČIVANJE O USTAVNIM

RADNA VERZIJA Na osnovu člana 15. i člana 16. stav 1. Zakona o Vladi Zeničko-dobojskog kantona prečišćeni tekst ( Službene novine Zeničko-dobojskog ka

Microsoft Word - ADMINISTRATIVNI DOGOVOR o sprovodjenju sporazuma o socijalnom osiguranju BiH i R Slovenije.doc

Na osnovu člana 19. stav (1) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/0

Na temelju članka 2,12 i 2

Broj: SuE-DVjP-12/2019 Zagreb, 4. lipnja Predsjednik Prvog vijeća za odlučivanje o ustavnim tužbama, gospodin sudac dr. sc. Branko Brkić saziva

MJEŠOVITA SREDNJA SAOBRAĆAJNA ŠKOLA

Microsoft Word - Zakon_o_studentskom_standardu

На основу члана 1, члана 15. став 1. тачка 5. и 12. и члана 58. Закона о локалним изборима ("Службени гласник РС", бр. 129/07, 34/10-одлука УС и 54/20

HRVATSKI SABOR Klasa: /09-01/03 Urbroj: Zagreb, 24. kolovoza ZASTUPNICAMA I ZASTUPNICIMA HRVATSKOGA SABORA PREDSJEDNICAMA I PREDS

Microsoft Word - PZ_459

Službeni Akt Sekretrijata IK BiH

Sluzbeni akt Izborne komisije BiH Novi

Saopštenje sa VI sjednice Ustavnog suda Crne Gore, održane 18. jula godine, kojom je predsjedavao dr Dragoljub Drašković, predsjednik Ustavnog s

STATUT

103 Година XXI/XVII Четвртак, 28. децембра годинe На основу члана IV 4. д) Устава Босне и Херцеговине, Парламентарна скупштина Босне и Херцегови

6-10

Na temelju članka 82. stavka 7. Zakona o zaštiti na radu (»Narodne novine«, broj 71/2014) ministar nadležan za rad donosi PRAVILNIK O OVLAŠTENJIMA ZA

CEKOS IN Ekspert

Službeni Akt Sekretrijata IK BiH

ThoriumSoftware d.o.o. Izvrsni inženjeri koriste izvrstan alat! Mobile: +385 (0) Kontakt: Dario Ilija Rendulić

Страна 1 - Број 10. СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ ВРЊАЧКА БАЊА године СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ ВРЊАЧКА БАЊА ГОДИНА XIII БРОЈ 10 ВРЊАЧКА БАЊА

Број: 05/ /14 Сарајево, године И З В Ј Е Ш Т А Ј о раду Независног одбора Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине као

BOSNA I HERCEGOVINA FEDERACIJA BOSNE I HERCEGOVINE SREDNJOBOSANSKI KANTON KANTON SREDIŠNJA BOSNA OPĆINA DONJI VAKUF OPĆINSKO VIJEĆE BOSNA I HERCEGOVIN

P R E D L O G Z A K O N O POTVRĐIVANJU PROTOKOLA O IZMENI SPORAZUMA IZMEĐU VLADE REPUBLIKE SRBIJE I VLADE RUSKE FEDERACIJE O ISPORUKAMA PRIRODNOG GASA

zakon-o-sluzbenoj-upotrebi-jezika-i-pisama

76.1.1

CENTAR ZA ODGOJ I OBRAZOVANJE VELIKA GORICA VELIKA GORICA, ZAGREBAČKA 90 Tel.: 01/ ; fax: 01/ OIB: IBAN: HR

Demokratski narodni savez

Закон о изменама и допунама Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање Члан 1. У Закону о доприносима за обавезно социјално осигурање ( Служ

UNITED NATIONS United Nations Interim Administration Mission in Kosovo UNMIK NATIONS UNIES Mission d Administration Intérimaire des Nations Unies au K

Microsoft Word - Broj048

Godina XV Utorak, 20. prosinca/decembra godine Broj/Број 101 Година XV Уторак, 20. децембра године VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE 43

Predlog Nacrta ZoSO

Na osnovu člana 31

ODLUKA O USLOVIMA I POSTUPKU ZA IZDAVANJE I ODUZIMANJE SAGLASNOSTI LIZING DRUŠTVU (Neslužbeno prečišćeni tekst) ( Sl. novine FBiH, br. 46/09 i 46/11)

Microsoft Word - Zakon o Agenciji za odgoj i obrazovanje

BOSNA I HERCEGOVINA БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА Brčko distrikt BiH Брчко дистрикт БиХ SKUPŠTINA СКУПШТИНА ZAKONODAVNO POVJERENSTVO ЗАКОНОДАВНА КОМИСИЈА ZAKONO

Microsoft Word - 05 e Pravilnik o radnoj knjizici

Microsoft Word - PRIJEDLOG Zakona

Година LIV Број 20/ LIST О П Ш Т И Н Е Б А Ч К А П А Л А Н К А На основу члана 172. члана 173. и члана 178. став 5. Закона о запослен

Zakon o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje

(Microsoft Word - SLU\216BENI GLASNIK br. 11)

Proračunski kalendar Općine Goražde za 2009

CEKOS IN Ekspert

BOSNA I HERCEGOVINA

Z A K O N O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ODUZIMANJU IMOVINE PROISTEKLE IZ KRIVIČNOG DELA Član 1. U Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog

Microsoft Word - NASLOVNA.doc

Microsoft Word - HKS Poslovnik o radu Skupštine HKS-a.doc

Pravilnik o uvjetima i načinu povrata plaćene trošarine na dizelsko gorivo za pogon strojeva za pripremu površina u razminiranju NN 1/20

Службени гласник РС, бр. 1/2017 ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ ПРЕДМЕТ ЈОВАНОВИЋ против СРБИЈЕ (Представке бр /13 и 21907/13) ПРЕСУДА СТРАЗБУР 19. јул годи

Microsoft Word - glasnik 5-14

930. Na osnovu člana 95 tačka 3 Ustava Crne Gore donosim UKAZ O PROGLAŠENJU ZAKONA O ZARADAMA DRŽAVNIH SLUŽBENIKA I NAMJEŠTENIKA ("Sl. list Crne Gore"

Pravilnik o postupku javnih nabavki roba, usluga i raodova u općini Sapna

412 СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ГРАДА ВРШЦА БР. 20/ На основу члана 43. Закона о буџетском систему ( Сл. гласник РС бр. 54/2009, 73/2010, 101/201

REPUBLIKA HRVATSKA DRŽAVNI URED ZA REVIZIJU Područni ured Varaždin IZVJEŠĆE O OBAVLJENOJ PROVJERI PROVEDBE DANIH PREPORUKA ZA REVIZIJU UČINKOVITOSTI R

На основу члана 56. Статута Града Ниша ( Службени лист Града Ниша, број 88/2008 и 143/2016), члана 72. Пословника о раду Градског већа Града Ниша ( Сл

Nacrt, Na osnovu člana 4.2, 4.3 i 7. Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ( Službe

Microsoft Word - Zakon_o_doprinosima

HRVATSKA KOMORA INŽENJERA STROJARSTVA POSLOVNIK O RADU NADZORNOG ODBORA HRVATSKE KOMORE INŽENJERA STROJARSTVA 1

Advokatska kancelarija Blagojević, Banja Luka

Bosna i Hercegovina FEDERACIJA BOSNE I HERCEGOVINE HERCEGBOSANSKA ŽUPANIJA MINISTARSTVO GRADITELJSTVA, OBNOVE, PROSTORNOG UREĐENJA I ZAŠTITE OKOLIŠA L

РЕПУБЛИКА СРПСКА

Nacrt odluke



СЛУЖБЕНИ Број 1 СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК ОПШТИНЕ ДОЊИ ЖАБАР Понедјељак, 29. фебруар Гласник ОПШТИНЕ ДОЊИ ЖАБАР Доњи Жабар Година XXIII Број 1 Понедјељак

(Microsoft Word - POSLOVNIK O RADU STRU\310NOG SAVETA - 2.doc)

BOSNA I HERCEGOVINA

Bosna i Hercegovina Бocна и Χерцеговина DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ДРЖАВНА РЕГУЛАТОРНА КОМИСИЈА ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU ЗА ЕЛЕКТРИЧНУ ЕНЕРГИЈУ LICENC

Microsoft Word statut srpske manjine.doc

Službeni Akt Sekretrijata IK BiH

На основу члана 9

ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Број: 71 0 П Рев Бања Лука, године Врховни суд Републике Српске у вијећу састављеном од судија Биља

ZAKON O POLAGANJU PRAVOSUDNOG ISPITA U BOSNI I HERCEGOVINI (Neslužbeni prečišćeni tekst 1 ) Član 1. Ovim zakonom reguliše se polaganje pravosudnog isp

Broj: SuE-ZSjB-15/2016 Zagreb, 27. rujna IZVOD IZ ZAPISNIKA 15. SJEDNICE SUDA održane 27. rujna PRISUTNI: Miroslav Šeparović, predsjednik

Katalog propisa Registar i precisceni tekstovi propisa Crne Gore

Creative Dept

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ КОВИН ГОДИНА XV БРОЈ 6 КОВИН, 21. АПРИЛ ГОДИНЕ АКТА ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ КОВИН 69. На основу члана 192. Закона о општем упр

ZAKON O SOCIJALNO-EKONOMSKOM SAVETU ("Sl. glasnik RS", br. 125/2004) I UVODNE ODREDBE Član 1 Ovim zakonom se ureďuju osnivanje, registracija, delokrug



Na temelju članka 10/1 i 12/1, a u svezi čl

BOSNA I HERCEGOVINA Brčko distrikt BiH SKUPŠTINA BRČKO DISTRIKTA BiH БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА Брчко дистрикт БиХ СКУПШТИНА БРЧКО ДИСТРИКТА БиХ Mladena Magl

Na osnovu člana 31

Microsoft Word - Pravilnik o obrazovanju-sl. glasnik.doc

Program subvencija javnim poduzećima – privrednim društvima u Federaciji BiH Federalnog ministarstva energije, rudarstva i industrije u godin

ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ГРАДА ВРШЦА БР. 18/ СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ГРАДА ВРШЦА ГОДИНА I ВРШАЦ, 30. НОВЕМБАР ГОДИНЕ БРОЈ 18/ На основу чл

Broj: /15

12/17 SLUŽBENI GLASNIK OPĆINE VOJNIĆ ISSN SLUŽBENI GLASNIK OPĆINE VOJNIĆ Godina III/2017. broj:12 Vojnić, 28. srpanj

PRAVNIK U JAVNOM SEKTORU Časopis za budžetsko pravo TEMA BROJA NOVA ZAKONSKA REŠENJA U OBLASTI OBRAZOVANJA I VASPITANJA I VISOKOG OBRAZOVANJA TEMA NAR

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ

Транскрипт:

Година XVII Петак, 22. новембра 2013. годинe Број/Broj 91 Godina XVII Petak, 22. novembra/studenog 2013. godine ISSN 1512-7508 - српски језик ISSN 1512-7486 - босански језик ISSN 1512-7494 - хрватски језик САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1202 На основу члана 17. Закона о финансирању институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 13. став (1) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину ("Службени гласник БиХ", број 100/12) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), на приједлог Института за акредитовање Босне и Херцеговине, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 67. сједници одржаној 06.11.2013. године, дониo је OДЛУКУ О ОДОБРАВАЊУ СРЕДСТАВА ИЗ ТЕКУЋЕ РЕЗЕРВЕ БУЏЕТА ИНСТИТУТУ ЗА АКРЕДИТОВАЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Овом Одлуком одобравају се средства из текуће резерве буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013. годину Институту за акредитовање Босне и Херцеговине у износу од 35.000,00 КМ. Члан 2. (Извори средстава) Средства из члана 1. ове Одлуке осигурат ће се из средстава буџетске резерве са позиције - Резервисања. Члан 3. (Намјена средстава) Средства из члана 1. ове Одлуке предвиђена су за текуће издатке у износу од 35.000,00 КМ на пословима оцјењивања од стране Тима ЕА, акредитирања, рада Савјетодавног вијећа и међународних обавеза и то за: - Путне трошкове износ од 25.000,00 КМ; - Уговорене и друге посебне услуге износ од 10.000,00 КМ. Члан 4. (Надлежност за реализовање) За реализовање ове Одлуке задужују се Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине и Институт за акредитовање Босне и Херцеговине. Члан 5. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 239/13 06. новембра 2013. године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р. Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), člana 13. stav (1) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/12) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Instituta za akreditiranje Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 67. sjednici održanoj 06.11.2013. godine, donijelo je

Број 91 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. ODLUKU O ODOBRAVANJU SREDSTAVA IZ TEKUĆE REZERVE BUDŽETA INSTITUTU ZA AKREDITIRANJE BOSNE I HERCEGOVINE Član 1. (Predmet Odluke) Ovom Odlukom odobravaju se sredstva iz tekuće rezerve budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu Institutu za akreditiranje Bosne i Hercegovine u iznosu od 35.000,00 KM. Član 2. (Izvori sredstava) Sredstva iz člana 1. ove Odluke osigurat će se iz sredstava budžetske rezerve sa pozicije - Rezervisanja. Član 3. (Namjena sredstava) Sredstva iz člana 1. ove Odluke predviđena su za tekuće izdatke u iznosu od 35.000,00 KM na poslovima ocjenjivanja od strane Tima EA, akreditiranja, rada Savjetodavnog vijeća i međunarodnih obaveza i to za: - Putne troškove iznos od 25.000,00 KM; - Ugovorene i druge posebne usluge iznos od 10.000,00 KM. Član 4. (Nadležnost za realizovanje) Za realizovanje ove Odluke zadužuju se Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine i Institut za akreditiranje Bosne i Hercegovine. Član 5. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 239/13 06. novembra 2013. godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r. Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavak (1) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/12) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Instituta za akreditiranje Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 67. sjednici održanoj 06.11.2013. godine, donijelo je ODLUKU O ODOBRAVANJU SREDSTAVA IZ TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE INSTITUTU ZA AKREDITIRANJE BOSNE I HERCEGOVINE Članak 1. (Predmet Odluke) Ovom Odlukom odobravaju se sredstva iz tekuće pričuve proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu Institutu za akreditiranje Bosne i Hercegovine u iznosu od 35.000,00 KM. Članak 2. (Izvori sredstava) Sredstva iz članka 1. ove Odluke osigurat će se iz sredstava proračunske pričuve sa pozicije - Rezerviranja. Članak 3. (Namjena sredstava) Sredstva iz članka 1. ove Odluke predviđena su za tekuće izdatke u iznosu od 35.000,00 KM na poslovima ocjenjivanja od strane Tima EA, akreditiranja, rada Savjetodavnog vijeća i međunarodnih obveza i to za: - Putne troškove iznos od 25.000,00 KM; - Ugovorene i druge posebne usluge iznos od 10.000,00 KM. Članak 4. (Nadležnost za realiziranje) Za realiziranje ove Odluke zadužuju se Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine i Institut za akreditiranje Bosne i Hercegovine. Članak 5. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 239/13 06. studenoga 2013. godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, v. r. 1203 На основу члана 8. Закона о оснивању Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 24/08 и 60/13) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Министарства правде Босне и Херцеговине, на 63. сједници одржаној 11. септембра 2013. године, донио је ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ УПРАВНОГ ОДБОРА ЗАВОДА ЗА ИЗВРШЕЊЕ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА, ПРИТВОРА И ДРУГИХ МЈЕРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ - У ИЗГРАДЊИ Члан 1. (Предмет и састав) Овом Одлуком именује се Управни одбор Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине - у изградњи (у даљем тексту: Управни одбор), у саставу: а) Емир Мехмедовић, предсједник, Министарство правде Босне и Херцеговине б) Жељко Богут, члан, Министарство правде Босне и Херцеговине ц) Ранко Шакота, члан, Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине д) Перо Дуњић, члан, Министарство правде Републике Српске е) Сеад Ћишић, члан, Федерално министарство правде. Члан 2. (Надлежност) Управни одбор је надлежан за доношење одлука везаних за утврђивање пројектних задатака и израду и верификацију идејног и главног пројекта, одобравање свих појединачних изведбених пројеката комплекса изградње, провођење процедура јавних набавки, осигурава на приједлог директора, провођење надзора над извођењем радова усвајање мјесечних и тромјесечних извјештаја о

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 3 раду директора Завода у изградњи, праћење динамике извођења радова, одговара за укупно стање инвестиције. Члан 3. (Сједнице Управног одбора) (1) Сједнице Управног одбора одржавају се према потреби, а најмање сваких мјесец дана према распореду који утврди предсједник Управног одбора. (2) Стручно-административне послове за рад Управног одбора обавља секретар Управног одбора којег именује министар правде Босне и Херцеговине из реда државних службеника Министарства правде Босне и Херцеговине. (3) О раду сједнице Управног одбора води се записник, који потписује предсједник. (4) Записник води секретар Управног одбора. Члан 4. (Начин рада) (1) Управни одбор доноси пословник о раду, којим ће бити уређен начин сазивања сједница, начин рада, као и друга питања битна за рад тог тијела. (2) Управни одбор доноси одлуке консензусом. (3) У случају непостизања консензуса чланови Управног одбора дужни су свој став писмено образложити. Члан 5. (Накнада) (1) Чланови Управног одбора и секретар имају право на накнаду за рад, која се исплаћује мјесечно а након усвојеног извјештаја о раду од стране министра правде Босне и Херцеговине. (2) Накнада за рад предсједника и чланова Управног одбора исплаћује се из буџета Министарства правде Босне и Херцеговине. (3) Питања накнада за рад Управног одбора уређена су Одлуком о висини новчане накнаде за рад у Управном одбору Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине - у изградњи ("Службени гласник БиХ", број 82/11). Члан 6. (Период важења) Ова Одлука ће се примјењивати до закључења инвестиције, а најдуже до три године. Члан 7. (Престанак важења) Почетком примјене ове Одлуке престаје важити Одлука о именовању Управног одбора Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине - у изградњи ("Службени гласник БиХ", бр. 85/10, 60/12 и 10/13). Члан 8. (Ступање на снагу) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 242/13 11. септембра 2013. године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р. Na osnovu člana 8. Zakona o osnivanju Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 24/08 i 60/13) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine, na 63. sjednici održanoj 11. septembra 2013. godine, donijelo je ODLUKU O IMENOVANJU UPRAVNOG ODBORA ZAVODA ZA IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA, PRITVORA I DRUGIH MJERA BOSNE I HERCEGOVINE - U IZGRADNJI Član 1. (Predmet i sastav) Ovom Odlukom imenuje se Upravni odbor Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji (u daljem tekstu: Upravni odbor), u sastavu: a) Emir Mehmedović, predsjednik, Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine b) Željko Bogut, član, Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine c) Ranko Šakota, član, Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine d) Pero Dunjić, član, Ministarstvo pravde Republike Srpske e) Sead Ćišić, član, Federalno ministarstvo pravde. Član 2. (Nadležnost) Upravni odbor je nadležan za donošenje odluka vezanih za utvrđivanje projektnih zadataka i izradu i verifikaciju idejnog i glavnog projekta, odobravanje svih pojedinačnih izvedbenih projekata kompleksa izgradnje, provođenje procedura javnih nabavki, osigurava na prijedlog direktora, provođenje nadzora nad izvođenjem radova usvajanje mjesečnih i tromjesečnih izvještaja o radu direktora Zavoda u izgradnji, praćenje dinamike izvođenja radova, odgovara za ukupno stanje investicije. Član 3. (Sjednice Upravnog odbora) (1) Sjednice Upravnog odbora održavaju se prema potrebi, a najmanje svakih mjesec dana prema rasporedu koji utvrdi predsjednik Upravnog odbora. (2) Stručno-administrativne poslove za rad Upravnog odbora obavlja sekretar Upravnog odbora kojeg imenuje ministar pravde Bosne i Hercegovine iz reda državnih službenika Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine. (3) O radu sjednice Upravnog odbora vodi se zapisnik, koji potpisuje predsjednik. (4) Zapisnik vodi sekretar Upravnog odbora. Član 4. (Način rada) (1) Upravni odbor donosi poslovnik o radu, kojim će biti uređen način sazivanja sjednica, način rada, kao i druga pitanja bitna za rad tog tijela. (2) Upravni odbor donosi odluke konsenzusom. (3) U slučaju nepostizanja konsenzusa članovi Upravnog odbora dužni su svoj stav pismeno obrazložiti. Član 5. (Naknada) (1) Članovi Upravnog odbora i sekretar imaju pravo na naknadu za rad, koja se isplaćuje mjesečno a nakon usvojenog izvještaja o radu od strane ministra pravde Bosne i Hercegovine. (2) Naknada za rad predsjednika i članova Upravnog odbora isplaćuje se iz budžeta Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine. (3) Pitanja naknada za rad Upravnog odbora uređena su Odlukom o visini novčane naknade za rad u Upravnom

Број 91 - Страна 4 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. odboru Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji ("Službeni glasnik BiH", broj 82/11). Član 6. (Period važenja) Ova Odluka će se primjenjivati do zaključenja investicije, a najduže do tri godine. Član 7. (Prestanak važenja) Početkom primjene ove Odluke prestaje važiti Odluka o imenovanju Upravnog odbora Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji ("Službeni glasnik BiH", br. 85/10, 60/12 i 10/13). Član 8. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 242/13 11. septembra 2013. godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r. Temeljem članka 8. Zakona o osnivanju Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 24/08 i 60/13) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine, na 63. sjednici održanoj 11. rujna 2013. godine, donijelo je ODLUKU O IMENOVANJU UPRAVNOG ODBORA ZAVODA ZA IZVRŠENJE KAZNENIH SANKCIJA, PRITVORA I DRUGIH MJERA BOSNE I HERCEGOVINE - U IZGRADNJI Članak 1. (Predmet i sastav) Ovom Odlukom imenuje se Upravni odbor Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji (u daljem tekstu: Upravni odbor), u sastavu: a) Emir Mehmedović, predsjednik, Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine b) Željko Bogut, član, Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine c) Ranko Šakota, član, Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine d) Pero Dunjić, član, Ministarstvo pravde Republike Srpske e) Sead Ćišić, član, Federalno ministarstvo pravde. Članak 2. (Nadležnost) Upravni odbor je nadležan za donošenje odluka vezanih za utvrđivanje projektnih zadataka i izradu i verifikaciju idejnog i glavnog projekta, odobravanje svih pojedinačnih izvedbenih projekata kompleksa izgradnje, provođenje procedura javnih nabavki, osigurava na prijedlog direktora, provođenje nadzora nad izvođenjem radova usvajanje mjesečnih i tromjesečnih izvještaja o radu direktora Zavoda u izgradnji, praćenje dinamike izvođenja radova, odgovara za ukupno stanje investicije. Članak 3. (Sjednice Upravnog odbora) (1) Sjednice Upravnog odbora održavaju se prema potrebi, a najmanje svakih mjesec dana prema rasporedu koji utvrdi predsjednik Upravnog odbora. (2) Stručno-administrativne poslove za rad Upravnog odbora obavlja tajnik Upravnog odbora kojeg imenuje ministar pravde Bosne i Hercegovine iz reda državnih službenika Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine. (3) O radu sjednice Upravnog odbora vodi se zapisnik, koji potpisuje predsjednik. (4) Zapisnik vodi tajnik Upravnog odbora. Članak 4. (Način rada) (1) Upravni odbor donosi poslovnik o radu, kojim će biti uređen način sazivanja sjednica, način rada, kao i druga pitanja bitna za rad tog tijela. (2) Upravni odbor donosi odluke konsenzusom. (3) U slučaju nepostizanja konsenzusa članovi Upravnog odbora dužni su svoj stav pismeno obrazložiti. Članak 5. (Naknada) (1) Članovi Upravnog odbora i tajnik imaju pravo na naknadu za rad, koja se isplaćuje mjesečno a nakon usvojenog izvješća o radu od strane ministra pravde Bosne i Hercegovine. (2) Naknada za rad predsjednika i članova Upravnog odbora isplaćuje se iz proračuna Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine. (3) Pitanja naknada za rad Upravnog odbora uređena su Odlukom o visini novčane naknade za rad u Upravnom odboru Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji ("Službeni glasnik BiH", broj 82/11). Članak 6. (Period važenja) Ova Odluka će se primjenjivati do zaključenja investicije, a najduže do tri godine. Članak 7. (Prestanak važenja) Početkom primjene ove Odluke prestaje važiti Odluka o imenovanju Upravnog odbora Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji ("Službeni glasnik BiH", br. 85/10, 60/12 i 10/13). Članak 8. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 242/13 11. rujna 2013. godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, v. r. 1204 На основу члана 9. Закона о оснивању Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 24/08 и 60/13) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Министарства правде Босне и Херцеговине, на 65. сједници одржаној 8. октобра 2013. године, донио је

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 5 ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ НАДЗОРНОГ ОДБОРА ЗАВОДА ЗА ИЗВРШЕЊЕ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА, ПРИТВОРА И ДРУГИХ МЈЕРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ИЗГРАДЊИ Члан 1. (Предмет и састав) Овом Одлуком именује се Надзорни одбор Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине - у изградњи (у даљем тексту: Надзорни одбор), у саставу: а) Вера Летица, предсједник, Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине; б) Душко Шаин, члан, Министарство правде Републике Српске; ц) Амила Кајтаз, члан, Федерално министарство правде. Члан 2. (Надлежност) (1) Надзорни одбор је надлежан за контролу финансијских послова Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине - у изградњи. (2) На приједлог Надзорног одбора, министар правде Босне и Херцеговине може суспендовати, до коначне одлуке Савјета министара Босне и Херцеговине, поједине чланове или предсједника Управног одбора или директора. Члан 3. (Сједнице Надзорног одбора) (1) Сједнице Надзорног одбора одржавају се према потреби и заказује их предсједник Надзорног одбора. (2) Стручно-административне послове за рад Надзорног одбора обавља секретар Надзорног одбора којег именује министар правде Босне и Херцеговине из реда државних службеника Министарства правде Босне и Херцеговине. (3) О раду сједнице Надзорног одбора води се записник, који потписује предсједник. (4) Записник води секретар Надзорног одбора. (5) Надзорни одбор најмање једном у шест мјесеци подноси Министарству правде Босне и Херцеговине извјештај о извршеној контроли пословања Завода у изградњи. Члан 4. (Начин рада) (1) Надзорни одбор доноси пословник о раду, којим ће бити уређен начин сазивања сједница, начин рада, као и друга питања битна за рад тог тијела. (2) Надзорни одбор доноси одлуке консензусом. (3) У случају непостизања консензуса чланови Надзорног одбора дужни су свој став писмено образложити. Члан 5. (Накнада) (1) Накнада за рад предсједника, чланова и секретара Надзорног одбора исплаћује се из буџета Министарства правде Босне и Херцеговине. (2) Питања накнада за рад Надзорног одбора уређена су Одлуком о новчаној накнади за рад у Надзорном одбору Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине - у изградњи ("Службени гласник БиХ", број 13/13). Члан 6. (Период важења) Ова Одлука ће се примјењивати до закључења инвестиције, а најдуже до три године. Члан 7. (Престанак важења) Почетком примјене ове Одлуке престаје важити Одлука о именовању Надзорног одбора Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине - у изградњи ("Службени гласник БиХ", број 85/10). Члан 8. (Ступање на снагу) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 243/13 8. октобрa 2013. године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р. Na osnovu člana 9. Zakona o osnivanju Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 24/08 i 60/13) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine, na 65. sjednici održanoj 8. oktobra 2013. godine, donijelo je ODLUKU O IMENOVANJU NADZORNOG ODBORA ZAVODA ZA IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA, PRITVORA I DRUGIH MJERA BOSNE I HERCEGOVINE - U IZGRADNJI Član 1. (Predmet i sastav) Ovom Odlukom imenuje se Nadzorni odbor Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji (u daljnjem tekstu: Nadzorni odbor), u sastavu: a) Vera Letica, predsjednik, Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine; b) Duško Šain, član, Ministarstvo pravde Republike Srpske; c) Amila Kajtaz, član, Federalno ministarstvo pravde. Član 2. (Nadležnost) (1) Nadzorni odbor je nadležan za kontrolu finansijskih poslova Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji. (2) Na prijedlog Nadzornog odbora, ministar pravde Bosne i Hercegovine može suspendovati, do konačne odluke Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, pojedine članove ili predsjednika Upravnog odbora ili direktora. Član 3. (Sjednice Nadzornog odbora) (1) Sjednice Nadzornog odbora održavaju se prema potrebi i zakazuje ih predsjednik Nadzornog odbora. (2) Stručno-administrativne poslove za rad Nadzornog odbora obavlja sekretar Nadzornog odbora kojeg imenuje ministar pravde Bosne i Hercegovine iz reda državnih službenika Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine. (3) O radu sjednice Nadzornog odbora vodi se zapisnik, koji potpisuje predsjednik.

Број 91 - Страна 6 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. (4) Zapisnik vodi sekretar Nadzornog odbora. (5) Nadzorni odbor najmanje jednom u šest mjeseci podnosi Ministarstvu pravde Bosne i Hercegovine izvještaj o izvršenoj kontroli poslovanja Zavoda u izgradnji. Član 4. (Način rada) (1) Nadzorni odbor donosi poslovnik o radu, kojim će biti uređen način sazivanja sjednica, način rada, kao i druga pitanja bitna za rad tog tijela. (2) Nadzorni odbor donosi odluke konsenzusom. (3) U slučaju nepostizanja konsenzusa članovi Nadzornog odbora dužni su svoj stav pismeno obrazložiti. Član 5. (Naknada) (1) Naknada za rad predsjednika, članova i sekretara Nadzornog odbora isplaćuje se iz budžeta Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine. (2) Pitanja naknada za rad Nadzornog odbora uređena su Odlukom o novčanoj naknadi za rad u Nadzornom odboru Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji ("Službeni glasnik BiH", broj 13/13). Član 6. (Period važenja) Ova Odluka će se primjenjivati do zaključenja investicije, a najduže do tri godine. Član 7. (Prestanak važenja) Početkom primjene ove Odluke prestaje važiti Odluka o imenovanju Nadzornog odbora Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji ("Službeni glasnik BiH", broj 85/10). Član 8. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 243/13 8. oktobra 2013. godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r. Temeljem članka 9. Zakona o osnivanju Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 24/08 i 60/13) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine, na 65. sjednici održanoj 8. listopada 2013. godine, donijelo je ODLUKU O IMENOVANJU NADZORNOG ODBORA ZAVODA ZA IZVRŠENJE KAZNENIH SANKCIJA, PRITVORA I DRUGIH MJERA BOSNE I HERCEGOVINE - U IZGRADNJI Članak 1. (Predmet i sastav) Ovom Odlukom imenuje se Nadzorni odbor Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji (u daljnjem tekstu: Nadzorni odbor), u sastavu: a) Vera Letica, predsjednik, Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine; b) Duško Šain, član, Ministarstvo pravde Republike Srpske; c) Amila Kajtaz, član, Federalno ministarstvo pravde. Članak 2. (Nadležnost) (1) Nadzorni odbor je nadležan za kontrolu financijskih poslova Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji. (2) Na prijedlog Nadzornog odbora, ministar pravde Bosne i Hercegovine može suspendirati, do konačne odluke Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, pojedine članove ili predsjednika Upravnog odbora ili direktora. Članak 3. (Sjednice Nadzornog odbora) (1) Sjednice Nadzornog odbora održavaju se prema potrebi i zakazuje ih predsjednik Nadzornog odbora. (2) Stručno-administrativne poslove za rad Nadzornog odbora obavlja tajnik Nadzornog odbora kojeg imenuje ministar pravde Bosne i Hercegovine iz reda državnih službenika Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine. (3) O radu sjednice Nadzornog odbora vodi se zapisnik, koji potpisuje predsjednik. (4) Zapisnik vodi tajnik Nadzornog odbora. (5) Nadzorni odbor najmanje jednom u šest mjeseci podnosi Ministarstvu pravde Bosne i Hercegovine izvješće o izvršenoj kontroli poslovanja Zavoda u izgradnji. Članak 4. (Način rada) (1) Nadzorni odbor donosi poslovnik o radu, kojim će biti uređen način sazivanja sjednica, način rada, kao i druga pitanja bitna za rad tog tijela. (2) Nadzorni odbor donosi odluke konsenzusom. (3) U slučaju nepostizanja konsenzusa članovi Nadzornog odbora dužni su svoj stav pismeno obrazložiti. Članak 5. (Naknada) (1) Naknada za rad predsjednika, članova i tajnika Nadzornog odbora isplaćuje se iz proračuna Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine. (2) Pitanja naknada za rad Nadzornog odbora uređena su Odlukom o novčanoj naknadi za rad u Nadzornom odboru Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji ("Službeni glasnik BiH", broj 13/13). Članak 6. (Period važenja) Ova Odluka će se primjenjivati do zaključenja investicije, a najduže do tri godine. Članak 7. (Prestanak važenja) Početkom primjene ove Odluke prestaje važiti Odluka o imenovanju Nadzornog odbora Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji ("Službeni glasnik BiH", broj 85/10). Članak 8. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 243/13 8. listopada 2013. godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, v. r.

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 7 1205 На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/3, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Министарства цивилних послова Босне и Херцеговине, на 66. сједници, одржаној 23. октобра 2013. године, донио је ОДЛУКУ О УСВАЈАЊУ ПРОЈЕКТНОГ ДОКУМЕНТА ЗА ДРУГУ ФАЗУ ПРОЈЕКТА "СРАЗМЈЕРНО ПОВЕЋАЊЕ УНИВЕРЗАЛНОГ ПРИСТУПА ЗА НАЈРИЗИЧНИЈЕ ПОПУЛАЦИЈЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ" Члан 1. (Предмет Одлуке) Овом одлуком усваја се Пројектни документ за другу фазу пројекта "Сразмјерно повећање универзалног приступа за најризичније популације у Босни и Херцеговини" (у даљем тексту: Пројектни документ). Члан 2. (Потписник Пројектног документа) За потписника Пројектног документа из члана 1. ове одлуке одређује се министар цивилних послова Босне и Херцеговине. Члан 3. (Извјештавање) Обавезује се Развојни програм Уједињених нација у Босни и Херцеговини (УНДП БиХ) да годишње планове рада и извјештаје о имплементацији друге фазе пројекта "Сразмјерно повећање универзалног приступа за најризичније популације у Босни и Херцеговини" доставља Конференцији за област здравства у Босни и Херцеговини. Члан 4. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 245/2013 23. октобра 2013. године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р. Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/3, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, na 66. sjednici, održanoj 23. oktobra 2013. godine, donijelo je ODLUKU O USVAJANJU PROJEKTNOG DOKUMENTA ZA DRUGU FAZU PROJEKTA "SRAZMJERNO POVEĆANJE UNIVERZALNOG PRISTUPA ZA NAJRIZIČNIJE POPULACIJE U BOSNI I HERCEGOVINI" Član 1. (Predmet Odluke) Ovom odlukom usvaja se Projektni dokument za drugu fazu projekta "Srazmjerno povećanje univerzalnog pristupa za najrizičnije populacije u Bosni i Hercegovini" (u daljem tekstu: Projektni dokument). Član 2. (Potpisnik Projektnog dokumenta) Za potpisnika Projektnog dokumenta iz člana 1. ove odluke određuje se ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine. Član 3. (Izvještavanje) Obavezuje se Razvojni program Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini (UNDP BiH) da godišnje planove rada i izvještaje o implementaciji druge faze projekta "Srazmjerno povećanje univerzalnog pristupa za najrizičnije populacije u Bosni i Hercegovini" dostavlja Konferenciji za oblast zdravstva u Bosni i Hercegovini. Član 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 245/13 23. oktobra 2013. godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r. Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/3, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, na 66. sjednici, održanoj 23. listopada 2013. godine, donijelo je ODLUKU O USVAJANJU PROJEKTNOG DOKUMENTA ZA DRUGU FAZU PROJEKTA "SRAZMJERNO POVEĆANJE UNIVERZALNOG PRISTUPA ZA NAJRIZIČNIJE POPULACIJE U BOSNI I HERCEGOVINI" Članak 1. (Predmet Odluke) Ovom odlukom usvaja se Projektni dokument za drugu fazu projekta "Srazmjerno povećanje univerzalnog pristupa za najrizičnije populacije u Bosni i Hercegovini" (u daljnjem tekstu: Projektni dokument). Članak 2. (Potpisnik Projektnog dokumenta) Za potpisnika Projektnog dokumenta iz članka 1. ove odluke određuje se ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine. Članak 3. (Izvještavanje) Obvezuje se Razvojni program Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini (UNDP BiH) da godišnje planove rada i izvješća o implementaciji druge faze projekta "Srazmjerno povećanje univerzalnog pristupa za najrizičnije populacije u Bosni i Hercegovini" dostavlja Konferenciji za područje zdravstva u Bosni i Hercegovini. Članak 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 245/13 23. listopada 2013. godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, v. r.

Број 91 - Страна 8 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. МИНИСТАРСТВО ЦИВИЛНИХ ПОСЛОВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1206 На основу члана 55. став 2. тачка б), Закона о јединственом матичном броју ("Службени гласник БиХ", бр. 32/01, 63/08, 103/11 и 87/13), Министарство цивилних послова доноси УПУТСТВО О РАСПОРЕДУ И НАЧИНУ ДЕФИНИСАЊА РАСПОНА ЦИФАРА V ГРУПЕ ЈЕДИНСТВЕНОГ МАТИЧНОГ БРОЈА Члан 1. (Предмет Упутства) Упутством о распореду и начину дефинисања распона цифара V групе јединственог матичног броја (у даљем тексту: Упутство) утврђује се начин одређивања распона V групе јединственог матичног броја и обезбјеђивање техничких претпоставки за његову имплементацију. Члан 2. (Одређивање распона V групе) Надлежни органи одређиваће распон V групе за сва регистрациона подручја - комбинација пола и редног броја за лица рођена истог дана (три цифре) за мушкарце од 000-499, а за жене од 500-999. Члан 3. (Раније одређен jединствени матични број) Јединствени матични број који је одређен у складу са регистрационим подручјима и називима општина у Босни и Херцеговини, по прописима о јединственом матичном броју који су се примјењивали у Босни и Херцеговини до доношења Закона о измјенама и допунама Закона о јединственом матичном броју ("Службени гласник БиХ", број 87/13), не подлијеже промјени. Члан 4. (Техничке претпоставке за имплементацију Упутства) Агенција за идентификациона документа, евиденцију и размјену података, у складу са одредбама члана 8. став 1. тачка г) Закона о Агенцији за идентификациона документа, евиденцију и размјену података ("Службени гласник БиХ", број 56/08) и члана 21. став 1. Закона о јединственом матичном броју ("Службени гласник БиХ", бр. 32/01, 63/08, 103/11 и 87/13), обезбиједиће техничке претпоставке за имплементацију овог упутства. Члан 5. (Ступање на снагу и објављивање Упутства) Ово упутство ступа на снагу одмах, а примјењиваће се од 19. новембра 2013. године и објавиће ће се у "Службеном гласнику БиХ". Број 06-1-30-2-2369/13 14. новембра 2013. године Сарајево Министар Мр Средоје Новић, с. р. Na osnovu člana 55. stav 2. tačka b), Zakona o jedinstvenom matičnom broju ("Službeni glasnik BiH", br. 32/01, 63/08, 103/11 i 87/13), Ministarstvo civilnih poslova donosi UPUTSTVO O RASPOREDU I NAČINU DEFINIRANJA RASPONA CIFARA V GRUPE JEDINSTVENOG MATIČNOG BROJA Član 1. (Predmet Uputstva) Uputstvom o rasporedu i načinu definiranja raspona cifara V grupe jedinstvenog matičnog broja (u daljem tekstu: Uputstvo) utvrđuje se način određivanja raspona V grupe jedinstvenog matičnog broja i obezbjeđivanje tehničkih pretpostavki za njegovu implementaciju. Član 2. (Određivanje raspona V grupe) Nadležni organi određivat će raspon V grupe za sva registraciona područja - kombinacija spola i rednog broja za lica rođena istog dana (tri cifre) za muškarce od 000-499, a za žene od 500-999. Član 3. (Ranije određen jedinstveni matični broj) Jedinstveni matični broj koji je određen u skladu sa registracionim područjima i nazivima općina u Bosni i Hercegovini, po propisima o jedinstvenom matičnom broju koji su se primjenjivali u Bosni i Hercegovini do donošenja Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o jedinstvenom matičnom broju ("Službeni glasnik BiH", broj 87/13), ne podliježe promjeni. Član 4. (Tehničke pretpostavke za implementaciju Uputstva) Agencija za identifikaciona dokumenta, evidenciju i razmjenu podataka, u skladu sa odredbama člana 8. stav 1. tačka g) Zakona o Agenciji za identifikaciona dokumenta, evidenciju i razmjenu podataka ("Službeni glasnik BiH", broj 56/08) i člana 21. stav 1. Zakona o jedinstvenom matičnom broju ("Službeni glasnik BiH", br. 32/01, 63/08, 103/11 i 87/13), obezbijedit će tehničke pretpostavke za implementaciju ovog uputstva. Član 5. (Stupanje na snagu i objavljivanje Uputstva) Ovo uputstvo stupa na snagu odmah, a primjenjivat će se od 19. novembra 2013. godine i objavit će se u "Službenom glasniku BiH". Broj 06-1-30-2-2369/13 14. novembra 2013. godine Sarajevo Ministar Mr. Sredoje Nović, s. r. Na temelju članka 55. stavak 2. točka b), Zakona o jedinstvenom matičnom broju ("Službeni glasnik BiH", br. 32/01, 63/08, 103/11 i 87/13), Ministarstvo civilnih poslova donosi NAPUTAK O RASPOREDU I NAČINU DEFINIRANJA RASPONA CIFARA V SKUPINE JEDINSTVENOG MATIČNOG BROJA Članak 1. (Predmet Naputka) Naputkom o rasporedu i načinu definiranja raspona cifara V skupine jedinstvenog matičnog broja (u daljnjem tekstu: Naputak) utvrđuje se način određivanja raspona V skupine jedinstvenog matičnog broja i osiguravanje tehničkih pretpostavki za njegovu implementaciju. Članak 2. (Određivanje raspona V skupine) Nadležna tijela određivat će raspon V skupine za sva registracijska područja - kombinacija spola i rednog broja za

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 9 osobe rođene istog dana (tri cifre) za muškarce od 000-499, a za žene od 500-999. Članak 3. (Ranije određen jedinstveni matični broj) Jedinstveni matični broj koji je određen sukladno registracijskim područjima i nazivima općina u Bosni i Hercegovini, po propisima o jedinstvenom matičnom broju koji su se primjenjivali u Bosni i Hercegovini do donošenja Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o jedinstvenom matičnom broju ("Službeni glasnik BiH", broj 87/13), ne podliježe promjeni. Članak 4. (Tehničke pretpostavke za implementaciju Naputka) Agencija za identifikacijske isprave, evidenciju i razmjenu podataka, sukladno odredbama članka 8. stavka 1. točka g) Zakona o Agenciji za identifikacijske isprave, evidenciju i razmjenu podataka ("Službeni glasnik BiH", broj 56/08) i članka 21. stavak 1. Zakona o jedinstvenom matičnom broju ("Službeni glasnik BiH", br. 32/01, 63/08, 103/11 i 87/13), osigurat će tehničke pretpostavke za implementaciju ovog naputka. Članak 5. (Stupanje na snagu i objavljivanje Naputka) Ovaj naputak stupa na snagu odmah, a primjenjivat će se od 19. studenoga 2013. godine i objavit će se u "Službenom glasniku BiH". Broj 06-1-30-2-2369/13 14. studenoga 2013. godine Sarajevo Ministar Mr. Sredoje Nović, v. r. ЦЕНТРАЛНА ИЗБОРНА КОМИСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1207 Нa oснoву члaнa 3.6 стaв (2) тaчкa e) и члaнa 14.3 стaв (5) Избoрнoг зaкoнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ", бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10 и 18/13), члaнa 107. стaв (1) Прaвилникa o нaчину прoвoђeњa избoрa у Бoсни и Хeрцeгoвини ("Службeни глaсник БиХ", бр. 37/10, 71/10, 22/11 и 61/12), и члaнa 2. стaв (9) Упутствa o рoкoвимa избoрних aктивнoсти зa oдржaвaњe приjeврeмeних избoрa зa нaчeлника Oпштинe Крешево ("Службeни глaсник БиХ", бр. 78/13), Цeнтрaлнa избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 46. сjeдници, oдржaнoj дaнa 14.11.2013. гoдинe, дoниjeлa ОДЛУКУ О ЗАКЉУЧИВАЊУ И ПОТВРДИ БРОЈА УПИСАНИХ БИРАЧА У ЦЕНТРАЛНИ БИРАЧКИ СПИСАК ЗА ПРИЈЕВРЕМЕНЕ ИЗБОРЕ ЗА НАЧЕЛНИКA ОПШТИНЕ КРЕШЕВО КОЈИ ЋЕ СЕ ОДРЖАТИ 01.12.2013. ГОДИНЕ Члан 1. (1) Овом Одлуком се утврђује број уписаних бирача у Централни бирачки списак за пријевремене изборе за начелникa Општине Крешево закључно са подацима на дан 11.11.2013. године у 24.00 часа, за потребе провођења пријевремених избора за начелникa Општине Крешево, који ће се одржати 01.12.2013. године. (2) У Централни бирачки списак, закључно са подацима на дан 11.11.2013. године у 24.00 часа, уписано је укупно 4483 бирача oд тога: а) у извод из Централног бирачког списка за бираче који гласају на редовним бирачким мјестима уписано је 4470 бирача б) у извод из Централног бирачког списка за бираче који гласају у одсуству/лично уписано је 5 бирача ц) у извод из Централног бирачког списка за бираче који гласају ван БиХ уписано је 8 бирача Члан 2. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и биће објављена у "Службеном гласнику БиХ", "Службеним новинама Федерације БиХ", "Службеном гласнику Републике Српске", "Службеном гласнику Брчко Дистрикта БиХ" и на wеб страници www.izbori.ba. Број 01-07-2-1119-7/13 14. новембра 2013. године Сарајево Предсједник Стјепан Микић, с. р. Na osnovu člana 3.6 stav (2) tačka e) i člana 14.3 stav (5) Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10 i 18/13), člana 107. stav (1) Pravilnika o načinu provođenja izbora u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 37/10, 71/10, 22/11 i 61/12) i člana 2. stav (9) Uputstva o rokovima izbornih aktivnosti za održavanje prijevremenih izbora za načelnikа Općine Kreševo ("Službeni glasnik BiH", br. 78/13), Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 46. sjednici, održanoj dana 14.11.2013. godine, donijela ODLUKU O ZAKLJUČIVANJU I POTVRDI BROJA UPISANIH BIRAČA U CENTRALNI BIRAČKI SPISAK ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE KREŠEVO KOJI ĆE SE ODRŽATI 01.12.2013. GODINE Član 1. (1) Ovom Odlukom se utvrđuje broj upisanih birača u Centralni birački spisak za prijevremene izbore za načelnika Općine Kreševo, zaključno sa podacima na dan 11.11.2013. godine u 24:00 sata, za potrebe provođenja prijevremenih izbora za načelnika Općine Kreševo koji će se održati 01.12.2013. godine. (2) U Centralni birački spisak, zaključno sa podacima na dan 11.11.2013. godine u 24:00 sata, upisano je ukupno 4483 birača od toga: a) u izvod iz Centralnog biračkog spiska za birače koji glasaju na redovnim biračkim mjestima upisano je 4470 birača b) u izvod iz Centralnog biračkog spiska za birače koji glasaju u odsustvu/lično upisano je 5 birača c) u izvod iz Centralnog biračkog spiska za birače koji glasaju izvan BiH upisano je 8 birača Član 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i biće objavljena u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web stranici www.izbori.ba. Broj 01-07-2-1119-7/13 14. novembra 2013. godine Sarajevo Predsjednik Stjepan Mikić, s. r. Na temelju članka 3.6 stavak (2) točka e) i članka 14.3 stavak (5) Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10 i 18/13), članka 107. stavak (1) Pravilnika o načinu provedbe

Број 91 - Страна 10 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. izbora u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 37/10, 71/10, 22/11 i 61/12) i članka 2. stavak (9) Naputka o rokovima izbornih aktivnosti za održavanje prijevremenih izbora za načelnikа Općine Kreševo ("Službeni glasnik BiH", br. 78/13), Središnje izborno povjerenstvo Bosne i Hercegovine je na 46. sjednici, održanoj dana 14.11.2013. godine, donijelo ODLUKU О ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA UPISANIH BIRAČA U SREDIŠNJI BIRAČKI POPIS ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE KREŠEVO KOJI ĆE SE ODRŽATI 01.12.2013. GODINE Članak 1. (1) Ovom Odlukom se utvrđuje broj upisanih birača u Središnji birački popis za prijevremene izbore za načelnika Općine Kreševo, zaključno sa podacima na dan 11.11.2013. godine u 24.00 sata, za potrebe provedbe prijevremenih izbora za načelnika Općine Kreševo koji će se održati 01.12.2013. godine. (2) U Središnji birački popis, zaključno sa podacima na dan 11.11.2013. godine u 24.00 sata, upisano je ukupno 4483 birača od toga: a) u izvadak iz Središnjeg biračkog popisa za birače koji glasuju na redovitim biračkim mjestima upisano je 4470 birača b) u izvadak iz Središnjeg biračkog popisa za birače koji glasuju u odsutnosti/osobno upisano je 5 birača c) u izvadak iz Središnjeg biračkog popisa za birače koji glasuju izvan BiH upisano je 8 birača Članak 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web stranici www.izbori.ba. Broj 01-07-2-1119-7/13 14. studenoga 2013. godine Sarajevo Predsjednik Stjepan Mikić, v. r. АГЕНЦИЈА ЗА СТАТИСТИКУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1208 На основу члана 8. став 2. тачка х) Закона о статистици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 26/04 и 42/04), Агенција за статистику Босне и Херцеговине објављује САОПШТЕЊЕ О ПРОСЈЕЧНОЈ МЈЕСЕЧНОЈ БРУТО ПЛАТИ ЗАПОСЛЕНИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА СЕПТЕМБАР 2013. ГОДИНЕ 1. Просјечна мјесечна бруто плата по запосленом остварена у Босни и Херцеговини за септембар 2013. године износи 1.290 КМ Број 10-43-7-1-1966-1-2/13 18. новембра 2013. године Сарајево Директор Зденко Милиновић, с. р. Na osnovu člana 8. stav 2. tačka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje SAOPĆENJE O PROSJEČNOJ MJESEČNOJ BRUTO PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA SEPTEMBAR 2013. GODINE 1. Prosječna mjesečna bruto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za septembar 2013. godine iznosi 1.290 KM. Broj 10-43-7-1-1966-1-2/13 18. novembra 2013. godine Sarajevo Direktor Zdenko Milinović, s. r. Na temelju članka 8. stavak 2. točka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje PRIOPĆENJE O PROSJEČNOJ MJESEČNOJ BRUTO PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA RUJAN 2013. GODINE 1. Prosječna mjesečna bruto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za rujan 2013. godine iznosi 1.290 KM. Broj 10-43-7-1-1966-1-2/13 18. studenoga 2013. godine Sarajevo Ravnatelj Zdenko Milinović, v. r. 1209 На основу члана 7. став 2. Закона о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 50/08) и члана 8. став 2. тачка х) Закона о статистици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 26/04 и 42/04), Агенција за статистику Босне и Херцеговине објављује САОПШТЕЊЕ О ПРОСЈЕЧНОЈ ИСПЛАЋЕНОЈ МЈЕСЕЧНОЈ НЕТО ПЛАТИ ЗАПОСЛЕНИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА СЕПТЕМБАР 2013. ГОДИНЕ 1. Просјечна исплаћена мјесечна нето плата по запосленом остварена у Босни и Херцеговини за септембар 2013. године износи 826 КМ. Број 10-43-7-1-1966-1-2/13 18. новембра 2013. године Сарајево Директор Зденко Милиновић, с. р. Na osnovu člana 7. stav 2. Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 50/08) i člana 8. stav 2. tačka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje SAOPĆENJE O PROSJEČNOJ ISPLAĆENOJ MJESEČNOJ NETO PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA SEPTEMBAR 2013. GODINE 1. Prosječna isplaćena mjesečna neto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za septembar 2013. godine iznosi 826 KM. Broj 10-43-7-1-1966-1-2/13 18. novembra 2013. godine Sarajevo Direktor Zdenko Milinović, s. r.

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 11 Na temelju članka 7. stavak 2. Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 50/08) i članka 8. stavak 2. točka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje PRIOPĆENJE O PROSJEČNOJ ISPLAĆENOJ MJESEČNOJ NETO PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA RUJAN 2013. GODINE 1. Prosječna isplaćena mjesečna neto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za rujan 2013. godine iznosi 826 KM. Broj 10-43-7-1-1966-1-2/13 18. studenoga 2013. godine Sarajevo Ravnatelj Zdenko Milinović, v. r. УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1210 Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 1421/10, рјешавајући апелацију Бранка и Анкице Колобарић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 22. октобра 2013. године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Бранка и Анкице Колобарић поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 58 0 П 036904 10 Рев од 21. децембра 2010. године, Пресуде Кантоналног суда у Мостару број 58 о П 036904 09 Гж од 10. марта 2010. године и Пресуде Општинског суда у Мостару број 58 0 П 036904 07 П од 20. фебруара 2009. године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Бранко и Анкица Колобарић (у даљњем тексту: апеланти), које заступа Заједничка адвокатска канцеларија Kebo&Guzin из Мостара, поднијели су 20. априла 2010. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Кантоналног суда у Мостару (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 58 0 П 036904 09 Гж од 10. марта 2010. године и Пресуде Општинског суда у Мостару (у даљњем тексту: Општински суд) број 58 0 П 036904 07 П од 20. фебруара 2009. године. Апеланти су Уставном суду Босне и Херцеговине поднијели допуну апелације 16. фебруара 2011. године којом су оспорили Пресуду Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 58 0 П 036904 10 Рев од 21. децембра 2010. године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда и Владислава Некрасова, као учесника у поступку (у даљњем тексту: тужени), затражено је 28. јануара 2011. године да доставе одговоре на апелацију. 3. Кантонални суд је доставио одговор на апелацију 7. фебруара 2011. године, Општински суд 3. фебруара 2011. године и тужени посредством пуномоћника Маје Шкоро, адвоката из Мостара, одговор је доставио 7. фебруара 2011. године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор на апелацију достављен је пуномоћнику апеланата 21. фебруара 2011. године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 6. Поступајући поводом захтјева туженог за поврат стана у Мостару, Улица академика Ивана Зовке број 15/II (стари назив улице: Браће Бошњића број 15, у даљњем тексту: спорни стан), Комисија за имовинске захтјеве расељених лица и избјеглица (у даљњем тексту: Комисија) је Одлуком број 511-3145-1/1 од 2. септембра 2003. године одбацила захтјев за поврат стана, јер је утврђено да је тужени захтјев за поврат поднио по истеку рока за подношење захтјева. 7. Одлуком Комисије број Р-511-3145-1/1-01-568/04 од 17. марта 2006. године усвојен је захтјев туженог за поновно разматрање одлуке којом је захтјев за поврат спорног стана одбачен, па је одлука од 2. септембра 2003. године стављена ван снаге и потврђено да је тужени 1. априла 1992. године био у посједу спорног стана. 8. Апеланти су Комисији поднијели захтјев за поновно разматрање одлуке од 17. марта 2006. године којом је потврђено да је тужени био у посједу стана 1. априла 1992. године. Комисија је Одлуком број Р-511-3145- 1/1-01-568-169/06 од 1. децембра 2006. године одбила захтјев апеланата као неоснован. 9. Одјељење за друштвене дјелатности Града Мостара (у даљњем тексту: Одјељење) је донијело закључак о дозволи извршења одлуке Комисије од 15. јануара 2007. године којим се туженом враћа у посјед спорни стан и истовремено утврђује престанак права апеланата да привремено користе стан. Тужени је, како произилази из записника број 07/II-3-764/98, уведен у посјед спорног стана 18. септембра 2007. године. 10. Апеланти су тужбом против туженог код Општинског суда покренули парнични поступак ради исељења и предаје у посјед. У тужби су навели да су сувласници спорног стана са дијелом од по 1/2, да је тужени на основу уговора о закупу стана, који је закључио 23. маја 1990. године са предузећем "Соко" Ваздухопловна индустрија Мостар као закуподавцем и власником стана, користио спорни стан као кадровски, те да, стога, није могао да стекне станарско право. Апеланти су се позвали на одредбе чл. 8 и 9 уговора о закупу на основу којег је тужени користио стан, којима је уговорено да закупац не може на закупљеном стану да стекне станарско право и да уговор престаје ако закупцу код закуподавца престане радни однос.

Број 91 - Страна 12 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. 11. Одлучујући о тужби и постављеном тужбеном захтјеву, Општински суд је донио Пресуду број 58 0 П 036904 07 П од 20. фебруара 2009. године, која је потврђена пресудама Кантоналног суда и Врховног суда, којом је одбијен тужбени захтјев апеланата да им тужени преда у посјед спорни стан и да им надокнади трошкове поступка. У образложењу пресуде је наведено да су у поступку изведени докази увидом у обимну писмену документацију (између осталог, и увид у уговор о закупу стана закључен 23. маја 1990. године између туженог и предузећа "Соко VI" Мостар) и да су у статусу парничних странака саслушани апеланти којима је било омогућено да предлажу доказе и да се очитују на изведене доказе. Затим је утврђено да су апеланти на основу уговора о купопродаји стана на којем постоји станарско право исходили својину на спорном стану уписом у земљишне књиге и да је наведени уговор прошао ревизију и да је означен као уредан. У погледу тврдње апеланата да тужени на спорном стану није могао да стекне станарско право, јер га је користио по основу закупа, Општински суд је истакао да је увидом у наведени уговор о закупу утврдио да је туженом спорни стан као кадровски дат у закуп, сходно одредбама члана 24 став 4 Закона о стамбеним односима (у даљњем тексту: ЗСО) и одредбама Правилника о стамбеним односима предузећа "Соко" Ваздухопловна индустрија Мостар (одредбе чл. 56 до 60). Међутим, како је даље образложено, Одлуком Уставног суда СРБиХ од 13. септембра 1990. године број 47/90 укинуте су одредбе чл. 56а и 56б Правилника којима је било прописано да се додјелом кадровског стана стичу права утврђена уговором о закупу, а не станарско право, и оцијењено да наведене одредбе нису у складу са Уставом и да су у супротности са законом. С тим у вези, Општински суд је истакао да је одлуком Комисије од 17. марта 2006. године потврђено да је тужени 1. априла 1992. године био у посједу спорног стана, да је одбијен захтјев апеланата за поновно разматрање ове одлуке, да је у јануару 2007. године Одјељење донијело закључак о извршењу одлуке Комисије од 17. марта 2006. године и да је тужени уведен у посјед стана 18. септембра 2007. године. Увидом у Рјешење Министарства грађења и просторног уређења ХНК (у даљњем тексту: Министарство) број УПИ-09-04-25-100/07 од 16. октобра 2007. године Општински суд је утврдио да је тужени носилац станарског права на спорном стану и да рјешење замјењује уговор о коришћењу стана. Осим тога, како је даље наведено, из рјешења Министарства је видљиво да је у поступку који је претходио доношењу коначне одлуке Комисије утврђено да су апеланти имали статус привремених корисника спорног стана, да је првоапелант (Бранко Колобарић) имао статус носиоца станарског права на стану у Улици Анте Старчевића број 70 и да Град Мостар није дужан да му обезбиједи алтернативни смјештај. Поврат стана туженом, како је даље наведено, Комисија је засновала на одредбама чл. 8 и 28 Правилника о потврђивању станарских права расељених лица и избјеглица а будући да је, према оцјени Општинског суда, туженом неспорно враћен предметни стан у посјед, дакле, да му је признато неприкосновено право на дом, захтјев апеланата је одбијен уз образложење да су у конкретном случају примијењени Устав БиХ и Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, а не Закон о својинскоправним односима. 12. Кантонални суд је, одлучујући о жалби, донио Пресуду број 58 0 П 036904 09 Гж од 10. марта 2010. године којом је жалба апеланата одбијена као неоснована и првостепена пресуда потврђена. У образложењу ове пресуде Кантонални суд је истакао да је на утврђено чињенично стање, које жалбом није доведено у сумњу, првостепени суд правилно примијенио материјално право, јер одлука Комисије којом је туженом потврђено да је био у посједу стана 1. априла 1992. године (у који се уселио раније), према Правилнику о потврђивању станарских права расељених лица и избјеглица, представља пуноважан правни основ за усељење. Наиме, према одредби члана 28 Правилника, Комисија ће потврдити да право на поврат у посјед стана има лице за које се утврди да се у потраживани стан уселило прије 1. априла 1992. године на основу акта о додјели стана на коришћење, али без уговора о коришћењу стана или другог акта у складу са Законом о стамбеним односима који је био на снази у БиХ 1. априла 1992. године. Апеланти су, како је даље наведено, подносили захтјев за преиспитивање наведене одлуке Комисије, позивајући се на уговор о додјели и на уговор о откупу предметног стана, али је њихов захтјев одбијен као неоснован а истовјетан каснији захтјев је одбачен као недопуштен (22. јуна 2007. године). Тужени је, наиме, рјешењем Министарства од 16. октобра 2007. године, које замјењује уговор о коришћењу стана, одређен за носиоца станарског права на спорном стану и враћен је у посјед стана, јер има право на посјед стана, и то право није везано за стицање станарског права. Апеланти, стога, како је закључио Кантонални суд, немају правни основ да траже предају у посјед стана од туженог због тога што су се укњижили као сувласници у земљишним књигама на спорном стану, на основу уговора о продаји који су закључили на основу уговора о коришћењу стана, јер, према Закону о престанку примјене Закона о напуштеним становима (у даљњем тексту: Закон о престанку примјене), уговори о коришћењу стана, као и сви други акти о додјели стана на коришћење а који су закључени након 7. фебруара 1998. године су ништави. Првостепени суд је, стога, према мишљењу Кантоналног суда, правилно одлучио када је одбио постављени тужбени захтјев апеланата. 13. Врховни суд је Пресудом број 58 0 П 036904 10 Рев од 21. децембра 2010. године одбио ревизију апеланата изјављену против пресуде Кантоналног суда. Врховни суд је истакао да је, супротно ревизионој тврдњи, другостепени суд оцијенио све битне жалбене наводе од одлучног значаја, па пред другостепеним судом није почињена повреда поступка која би утицала на доношење законите и правилне одлуке. Осим тога, ни приговор о погрешној примјени материјалног права није основан, јер из чињеничних утврђења првостепеног суда, која је прихватио као правилна и другостепени суд, произилази да је тужени спорни стан добио на коришћење од свог послодавца 1990. године, да га је напустио током рата, да је стан рјешењем правног сљедника пријератног власника ("Соко" д.д. Мостар) додијељен апелантима који су 2. марта 1998. године закључили уговор о коришћењу спорног стана а затим га 2001. године и откупили. У међувремену, тужени је остварио поврат стана у поступку пред Комисијом, која је својом одлуком од 17. марта 2006. године потврдила да је тужени био у посједу спорног стана 1. априла 1992. године, те је на основу те одлуке Министарство донијело рјешење од 16. октобра 2007. године којим је туженом на спорном стану утврђен статус носиоца станарског права. Врховни суд је нагласио да је ирелевантна ревизиона тврдња апеланата да су они земљишнокњижни сувласници и да, стога, уживају право на заштиту својине, будући да је неспорно утврђено да су уговор о коришћењу стана закључили 2. марта 1998. године, дакле послије 7. фебруара 1998. године, када су такви уговори проглашени ништавим

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 13 према Закону о престанку примјене. Стога је небитно што су апеланти 2001. године закључили уговор о купопродаји стана на којем постоји станарско право и укњижили се као сувласници, јер је уговор о додјели који му је претходио већ био ништав по сили закона - одредби члана 16 став 1 Закона о престанку примјене. IV. Апелација а) Наводи из апелације 14. Апеланти сматрају да им је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење и право на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У образложењу навода о кршењу наведених права апеланти су детаљно презентовали чињенично стање, те из навода произилази да, у суштини, оспоравају наведене одлуке због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примјене материјалног права. Као аргуменат за своје наводе апеланти опширно износе сопствено правно схватање о томе како сматрају да су судови потпуно занемарили чињеницу да су они земљишнокњижни сувласници стана, да је њихово право својине, такође, заштићено законима и Уставом, да тужени на спорном стану није могао да стекне станарско право, јер га је прије ратних дешавања користио по основу уговора о закупу, да је правни сљедник власника стана ("Соко" д.д. Мостар) стога могао да располаже станом како је хтио, што је у конкретном случају и учинио додијеливши им спорни стан, након чега су од власника наведени стан купили. При томе су судови примијенили одредбу члана 16 Закона о престанку примјене умјесто одредбу члана 2 став 3 истог закона којом је прописано да...свако станарско право или уговор о коришћењу или продужење привременог коришћења тог стана у складу са овим законом закључен у периоду између 1. априла 1992. и 7. фебруара 1998. године престаје да важи... и Закон о својинскоправним односима. Сматрају да је уговор о додјели стана од 2. марта 1998. године правно ваљан управо због тога што датира након 7. фебруара 1998. године, што су у редовном судском поступку истицали а на ту околност редовни судови, нарочито Кантонални суд који је одлучивао о њиховој жалби, нису дали образложење које задовољава критеријуме постављене у члану 6 став 1 Европске конвенције. Осим тога, сматрају да је у поступку погрешно утврђено да је тужени на спорном стану стекао станарско право, будући да му је стан 1990. године био дат у закуп, као кадровски, те да, стога, није могао ни бити проглашен напуштеним, а истовремено је власник стана могао да располаже станом и додијели га апелантима. Апеланти су истакли да су у конкретном поступку, због селективне примјене закона, донесене незаконите одлуке и да образложење другостепене пресуде оставља утисак произвољности. У допуни апелације оспорили су пресуду Врховног суда због истих разлога. b) Одговор на апелацију 15. Кантонални суд је у одговору на апелацију истакао да апелација није основана, да нису повријеђена уставна права апеланата и предложио да се апелација одбије као неоснована. 16. Општински суд је у одговору на апелацију навео да током поступка није дошло до произвољне примјене материјалног права, како апеланти тврде, јер је туженом спорни стан враћен у посјед одлуком Комисије која му даје "право на дом", примјеном одредаба Закона о престанку примјене, без обзира на то што су апеланти стан откупили. Због наведеног, предложено је да се апелација одбије као неоснована. 17. Тужени је у одговору истакао да је апелација неоснована, јер из образложења пресуда редовних судова произилази да су судови пажљиво и брижљиво оцијенили сваки доказ посебно и све доказе заједно имајући у виду одредбе Устава БиХ и Европске конвенције. У конкретном поступку је потпуно небитно што су апеланти закључили уговор о купопродаји, јер је њихов уговор о коришћењу стана у вријеме куповине стана већ био ништав. Осим тога, тужени је доставио обавјештење Јавног правобранилаштва Града Мостара од 22. априла 2010. године из ког произилази да је Правобранилаштво 16. априла 2010. године против апеланата поднијело тужбу ради поништења уговора о купопродаји стана апелантима и да је тужба заведена под бројем П 065793 10 П. V. Релевантни прописи 18. Закон о извршењу одлука Комисије за имовинске захтјеве избјеглица и расељених лица ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 43/99, 51/00, 56/01, 27/02 и 24/03) у релевантном дијелу гласи: Члан 9. Извршење одлуке Комисије провест ће се против лица које је у посједу имовине или стана наведеног у одлуци, са или без правне основе (извршеник). Извршење одлуке ће се провести и против трећег лица које користи имовину или стан чак и у случају када извршеник из става 1. овог члана добровољно напустио наведену имовину или стан. Извршење одлуке ће се провести без обзира на то да ли су имовина или стан на које се одлука односи проглашени напуштеним или не и без обзира на било коју другу одлуку или прописе који се односе на њихов правни статус. Орган управе надлежан за извршење одгодит ће започето извршење ако се установи да је извршеник добровољно поступио према одлуци Комисије. Члан 14. У поступку извршења одлука Комисије примјењиват ће се одредбе Закона о опћем управном поступку ("Службене новине ФБиХ" број 2/98), осим уколико није другачије предвиђено овим законом. 19. Закон о престанку примјене Закона о напуштеним становима ("Службене новине ФБиХ" бр. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 37/01, 56/01, 15/02, 24/03, и 29/03) у релевантном дијелу гласи: Члан 1. Примјена Закона о напуштеним становима ("Службени лист РБиХ", бр. 6/92, 8/92, 16/92, 13/94, 9/95 и 33/95), Уредбе о коришћењу напуштених станова и прописа донесених према тим прописима, као и других прописа који уређују питање напуштених станова донесених у периоду између 30. априла 1991. године и ступања на снагу овог закона, а који су примјењивани на територији Федерације Босне и Херцеговине престају даном ступања на снагу овог закона (Закон је усвојио Парламент Федерације БиХ на сједници Представничког дома од 12. марта 1998. године и на сједници Дома народа од 26. фебруара 1998. године, објављен је 3. априла 1998. године и ступио на снагу 4. априла 1998. године). Од дана ступања на снагу овог закона, органи власти Федерације и друга тијела у Федерацији, престају са

Број 91 - Страна 14 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. предузимањем нових радњи којима се станови проглашавају напуштеним, односно којима престају да важе станарска права до ступања носилаца станарског права у посјед стана у складу са овим законом. Надлежни органи из става 2. овог члана рјешава о правима носилаца станарског права да ступе у посјед својих станова који су проглашени привремено, односно трајно напуштеним и и правима привремених корисника напуштених станова. Члан 2. став 3. Свако станарко право или уговор о кориштењу или продужење привременог кориштења тог стана у складу с овим законом закључен у периоду између 1. априла 1992. године и 7. фебруара 1998. године престаје да важи. У смислу овог закона особа која живи у стану на основу станарског права које престаје према овом члану ће се сматрати привременим корисником. Члан 3. Носилац станарског права на стану који је проглашен напуштеним или члан његовог породичног домаћинства као што је утврђено чланом 6. ЗОСО (у даљем тексту: носилац станарског права) има право на повратак у складу са Анексом VII Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Став 1. овог члана примјењује се само на носиоце станарског права који имају право да се врате у своје домове према члану 1. Анекса VII Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Особе које су напустиле своје станове између 30. априла 1991. године и 4. априла 1998. године сматрају се избјеглицама и расељеним лицима према Анексу VII Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Носилац станарског права на стану у којем станује особа која користи стан без правног основа или који је празан, даном ступања на снагу овог закона може без икаквих ограничења, поново ступити у посјед стана на којем има станарско право. Особа која користи стан без правног основа ће по службеној дужности принудно иселити одмах или најкасније у року од 15 дана, а надлежни орган није дужан да осигура алтернативни смјештај за ове особе. [...] Члан 16. Уговор о коришћењу стана који је у складу са прописима из члана 1. став 1. овог закона проглашаван напуштеним, као и други акти о додјели стана на коришћење, а који су закључени односно донесени након 7. фебруара 1998. године, ништави су. Одредба из става 1. овог члана односи се и на уговоре о коришћењу стана закључене прије 7. фебруара 1998. године а по њима није извршено усељење у стан. Особа која на основу уговора односно акта из става 1. овог члана користи стан сматрат ће се привременим корисником. 20. Закон о стамбеним односима ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 11/98 и 19/99) у релевантном дијелу гласи: Члан 2. став 1. Грађанин који се уселио у стан у друштвеној својини на основу акта који представља пуноважан основ за усељење у стан (у даљњем тексту: носилац станарског права) има право да тај стан, под условима који су прописани овим законом, трајно и несметано користи (у даљњем тексту: станарско право). Члан 10. Спорове у стамбеним односима рјешава надлежни суд, а опћински орган управе надлежан за стамбене послове (у даљњем тексту: стамбени орган) када је то одређено овим законом. Поступак по споровима у примјени овог закона сматра се хитним. Члан 11. Станарско право грађанин стиче даном законитог усељења у стан. Законитим усељењем у стан сматра се усељење извршено на основу уговора о кориштењу стана, закљученог на основу одговарајућег акта, или другог акта утврђеног овим законом који представљају пуноважан основ за усељење у стан. Забрањено је продавати односно куповати или на други начин, супротно одредбама овог закона преносити односно стицати станарско право. Стицање станарског права које је у супротности с одредбама овог закона не производи правно дејство. Члан 24. Давалац стана на кориштење додјељује стан на кориштење у складу са самоуправним општим актом. Самоуправним општим актом утврђују се критерији за додјелу стана на кориштење, као и друга питања која се односе на рјешавање стамбених потреба радника. Приликом утврђивања критерија и мјерила из претходног става узима се у обзир стамбена ситуација радника, радни стаж, радни допринос, број чланова породичног домаћинства као и друге околности које су од значаја за рјешавање стамбених потреба радника. Самоуправним општим актом из става 1. овог члана утврђују се услови и начин додјеле станова радницима који врше значајне послове и задатке и радницима који у процесу производње односно рада у организацијама удруженог рада или другим самоуправним организацијама и задацима представљају дефицитаран кадар (кадровски станови) ако законом није другачије одређено. 21. Закон о парничном поступку ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 53/03, 73/05, 19/06) у релевантном дијелу гласи: Члан 2. У парничном поступку суд одлучује у границама захтјева који су стављени у поступку Суд у поступку примјењује материјално право по властитој оцјени и није везан за наводе странака у погледу материјалног права. Члан 7. Странке су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтјеве и да изводе доказе којима се утврђују те чињенице. Суд је овлаштен да утврди и чињенице које странке нису изнијеле, ако из резултата расправе и доказивања произилази да странке иду за тим да располажу захтјевима којима не могу располагати. Члан 8. Које ће чињенице узети као доказане одлучује суд на основу слободне оцјене доказа. Суд ће савјесно и брижљиво цијенити сваки доказ засебно и све доказе заједно. Члан 221. Другостепени суд испитује првостепену пресуду у оном дијелу у којем се побија жалбом, у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на примјену материјалног права и повреде одредаба

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 15 парничног поступка које се односе на страначку способност и заступање. VI. Допустивост 22. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 23. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 24. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 58 0 П 036904 10 Рев од 21. децембра 2010. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 24. јануара 2011. године а допуну апелације којом су оспорили и ову одлуку поднијели су 18. фебруара 2011. године, дакле, у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Апеланти су претходно, опреза ради, поднијели апелацију против пресуде Кантоналног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 25. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 26. Апеланти оспоравају одлуке редовних судова указујући да им је повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење 27. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1) Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 28. Уставни суд, прије свега, подсјећа на своје становиште да захтјеви који се односе на спорове у вези са правом на поврат стана у посјед потпадају под појам "грађанских права и обавеза" (види, Уставни суд, Одлука број У 2/99 од 24. септембра 1999. године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/99). Стога, Уставни суд сматра да је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив. 29. Суштина апелационих навода о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције своди се на тврдње о погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примјени материјалног права, те недостатак образложења другостепене пресуде у погледу жалбених навода због чега је, према мишљењу апеланата, произвољна. 30. У вези са овим наводима, Уставни суд указује на конзистентну праксу Европског суда и Уставног суда према којој задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, уопштено, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. 31. Уставни суд се, дакле, према наведеноме становишту, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивно-правних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивно-правне прописе. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може да води ка једном правичном поступку (види Одлуку Уставног суда број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Стога ће Уставни суд у конкретном случају, с обзиром на питања која апеланти проблематизују, испитати да ли су побијане одлуке засноване на произвољној примјени позитивно-правних прописа. 32. У конкретном случају Уставни суд подсјећа на то да је одлуком Комисије од 17. марта 2006. године потврђено да је тужени био у посједу спорног стана 1. априла 1992. године, да је одбијен захтјев апеланата за поновно разматрање ове одлуке, да је Одјељење 15. јануара 2007. године донио закључак којим се туженом враћа у посјед спорни стан и истовремено утврђује престанак права апеланата да привремено користе стан, да је тужени уведен у посјед спорног стана 18. септембра 2007. године и да је Министарство рјешењем од 16. октобра 2007. године туженом утврдило статус носиоца станарског права на спорном стану. С друге стране, у погледу статуса апеланата на спорном стану, утврђено је да им је спорни стан додијељен рјешењем правног сљедника власника стана ("Соко" д.д. Мостар), да су 2. марта 1998. години закључили уговор о коришћењу спорног стана а затим га 2001. године откупили, те у формално-правном смислу постали власници. 33. Доводећи у везу наводе апелације и суштинско питање из апелације "ко у конкретној ситуацији има јаче право на спорном стану", апеланти као уписани сувласници или тужени као пријератни корисник стана, Уставни суд

Број 91 - Страна 16 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. подсјећа да је у више својих одлука рјешавао слична чињенична и правна питања, те је, у зависности од конкретне ситуације, пракса у погледу рјешавања "на изглед" сличних предмета различита (види одлуке о допустивости и меритуму бр. АП 3102/09 од 6. децембра 2012. године и АП 3537/09 од 20. децембра 2012. године, доступне на wеb-страници www.ustavnisud.ba). У предмету број АП 3102/09 апеланткиња је проблематизовала питање права својине даваоца стана на коришћење у управном поступку, износећи тврдње да пријератни давалац стана на коришћење (Општински секретаријат за унутрашње послове Општине Олово) није био власник стана, те га, стога, није могао да додијели подносиоцу захтјева којем је предметни стан враћен у посјед, а истовремено њеном супругу и њој, као земљишнокњижним власницима (при чему је уговор о откупу остао на снази), наложено је да се иселе из стана. У таквој ситуацији, након анализе свих одлука које су донесене током тог поступка, Уставни суд је закључио да је у оспореним одлукама потпуно изостало образложење налога којим се одређује апеланткињином супругу, односно апеланткињи која је укњижена као власница стана, да напусти спорни стан. У цитираној одлуци Уставни суд је изнио мишљење према којем је неспорно да земљишнокњижни власник непокретности, који је у посједу такве непокретности, има јаче право у односу на друга лица која на истој непокретности немају еквивалентна права. Уколико се земљишнокњижном власнику непокретности налаже да напусти своју непокретност и преда је у посјед другом лицу које није власник непокретности, те уколико и даље остају на снази правни акти на основу којих је власник непокретности стекао право својине (као што је у конкретном случају), онда, према стандардима права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције, такве одлуке морају да садржавају образложење зашто власник (који и даље у формално-правном смислу остаје власник) мора непокретност предати другом лицу које није власник. Стога је Уставни суд у ситуацији када је у оспореним одлукама потпуно изостало образложење налога којим се одређује апеланткињином супругу, односно апеланткињи која је укњижена као власница спорног стана, да напусти спорни стан утврдио кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 34. Даље је Уставни суд у предмету број АП 3537/09 донио одлуку о допустивости и меритуму од 20. децембра 2012. године којом је одбио као неосновану апелацију Е.Д. изјављену против Пресуде Врховног суда ФБиХ број 58 0 П 007451 08 Рев од 15. септембра 2009. године, којом је уважена ревизија предузећа "Соко" д.д. Мостар и раскинут уговор о закупу службеног стана закључен између предника тужиоца и Е.Д. који се налази у Мостару, на истој адреси као и спорни стан из конкретне апелације апеланата. У цитираном предмету проблематизована је пресуда којом је усвојен захтјев предузећа "Соко" д.д. Мостар, као власника стана, и раскинут уговор о закупу службеног стана са Е.Д. који је закључен 13. децембра 1989. године. У том предмету се спорно правно питање односило на услове за раскидање уговора о закупу стана за службене потребе у оквиру којег су редовни судови као претходно питање рјешавали статус спорног стана, тј. да ли спада у категорију станова за службене потребе, или се ради о кадровском стану. Врховни суд је, полазећи од неспорне чињенице да је апелант Е.Д. био корисник стана за службене потребе, а не кадровског стана, који му је додијељен за обављање конкретног-специфичног посла, закључио да се на стану за службене потребе не стиче станарско право, него само права утврђена уговором о закупу, због чега је тужбени захтјев предузећа "Соко" д.д. Мостар, као власника стана, усвојен у цијелости и уговор о закупу службеног стана раскинут. У вези с тим, Уставни суд је у наведеној одлуци истакао: У контексту одлучења Врховног суда у конкретној правној ствари, Уставни суд запажа да члан 4 став 3 ЗСО говори о становима за вршење службене дужности, а члан 24 став 4 ЗСО садржи одредбе о кадровским становима. Према мишљењу Уставног суда, из одредаба члана 4 ст. 3 и 4 ЗСО може се закључити да се станови за вршење службене дужности односе на станове који су били намијењени запосленицима за обављање одређених послова, односно службених дужности (функција), те да се на таквим становима, уколико су испуњени услови из члана 4 ЗСО, није могло стећи станарско право. С друге стране, одредбе члана 24 ст. 1 и 4 ЗСО прописују да се кадровски стан додјељује на коришћење у складу са општим актом даваоца стана, те у вези с тим прописују одређени услови. У том предмету је Уставни суд закључио да Врховни суд није произвољно примијенио ЗСО и да је у образложењу пресуде дао одговор на суштинско питање о статусу стана, односно да ли је у питању кадровски стан или стан за службене потребе. 35. Међутим, у конкретном предмету апеланата, за разлику од предмета број АП 3102/09, било је неспорно право својине даваоца стана на коришћење ("Соко" Ваздухопловна индустрија Мостар), односно право сљедника предузећа "Соко" д.д. Мостар који им је стан додијелио. Спорним се показало питање правне ваљаности акта - уговора о закупу на основу којег је тужени од 1990. године користио спорни стан, што предмет апеланата доводи у везу са предметом број АП 3537/09, јер се ради о истом власнику стана и истом правном основу-уговору о закупу стана. С тим у вези, Уставни суд запажа да апеланти у тужби и током поступка нису оспоравали чињеницу да је туженом спорни стан додијељен као кадровски (а не службени), тврдећи да на кадровском стану није могао да стекне станарско право. У вези са овом спорном чињеницом која се тиче карактера уговора о закупу стана на основу којег је тужени користио спорни стан, првостепени суд је јасно истакао (страна 3 наведене пресуде) да је извршио увид у уговор о закупу који је тужени закључио са власником у својству закупца 23. маја 1990. године, да је сачињен на основу одредбе члана 24 став 4 ЗСО (додјела кадровских станова радницима који врше значајне послове и који представљају дефицитаран кадар), чл. 56-60 Правилника о стамбеним односима предузећа "Соко" Ваздухопловна индустрија Мостар и чл. 56а и 56б Правилника о измјенама и допунама Правилника о стамбеним односима предузећа "Соко" Ваздухопловна индустрија Мостар, којим су уређена међусобна права и обавезе који настају коришћењем кадровског стана. Општински суд је, затим, навео да је Уставни суд БиХ Одлуком број 47/90 од 13. септембра 1990. године ("Службени лист СРБиХ" од 27. октобра 1990. године) укинуо одредбе чл. 56а и 56б Правилника о измјенама и допунама Правилника о стамбеним односима у предузећу "Соко", а у образложењу те одлуке је наведено: С обзиром на наведене уставне и законске одредбе, давалац стана на коришћење може давати радницима кадровски стан на трајно коришћење ради задовољавања личних и породичних стамбених потреба, а изузетно и службени стан, под условима утврђеним законом. Стога, утврђивање оспореним одредбама (чл. 56а и 56б) одлуке да

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 17 радник коме се додјељује кадровски стан на коришћење стиче права утврђена уговором о закупу, а не станарско право које му обезбјеђује да тај стан трајно користи, према оцјени Уставног суда, нису у сагласности са Уставом и у супротности су са законом. При таквом стању ствари редовни судови су утврдили чињенице на страни туженог, и то да се у спорни стан уселио на основу уговора о закупу, да му је спорни стан додијељен као кадровски (а не службени, што овај предмет у битноме разликује од предмета број АП 3537/09) и да му је, према наведеној одлуци Уставног суда БиХ од 13. септембра 1990. године, омогућено да спорни стан користи трајно, а не у статусу закупца. Осим тога, туженом је одлуком Комисије од 17. марта 2006. године потврђено да је 1. априла 1992. године био у посједу спорног стана, да му је рјешењем Министарства од 16. октобра 2007. године потврђен статус носиоца станарског права и да је у посједу стана од 18. септембра 2007. године. 36. С друге стране, чињенице на страни апеланата тичу се, прије свега, ваљаности акта о додјели стана и уговора о коришћењу стана, па је утврђено да су апеланти спорни стан користили на основу уговора од 2. марта 1998. године који је у складу са прописима из члана 1 став 1 Закона о престанку примјене, који су закључени, односно донесени након 7. фебруара 1998. године ништави по сили закона (члан 16 Закона о престанку примјене), те да, стога, каснији промет (куповина стана) није правно ваљан и не производи правно дејство. Апеланти су у апелацији указали на пропуст судова да у конкретној ситуацији примијени одредбу из члана 2 став 3 истог закона, којом је прописано да престају да важе уговори о коришћењу стана који су закључени у периоду између 1. априла 1992. године и 7. фебруара 1998. године, будући да су они уговор о коришћењу стана закључили 2. марта 1998. године, дакле, након периода који је обухваћен овом одредбом. С тим у вези, Уставни суд запажа да су Кантонални суд и Врховни суд, образлажући неоснованост ових навода апеланата, јасно истакли да је Закон о престанку примјене ступио на снагу 4. априла 1998. године, када је престала примјена Закона о напуштеним становима и прописа који су донесени на основу тог закона којима је уређено питање напуштених станова у периоду између 30. априла 1991. године и ступања на снагу наведеног закона, дакле, 4. априла 1998. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд примјећује да су редовни судови, одлучујући у оквиру тужбеног захтјева апеланата којим је искључиво затражена предаја стана у посјед, доводећи у везу чињенично стање утврђено у поступку и све релевантне одредбе Закона о престанку примјене, између осталих и одредбу члана 2 став 3 Закона о престанку примјене којом није искључена могућност примјене свих осталих одредаба истог закона, усвојили становиште и јасно образложили да је ирелевантно што су апеланти спорни сан откупили и укњижили се као сувласници, јер је уговор који је претходио купопродаји у вријеме куповине већ био ништав, сходно одредби члана 16 став 1 истог закона. Осим тога, за разлику од предмета број АП 3102/09 (у којем је акт о додјели и куповини стана на снази), из списа произилази да је Јавно правобранилаштво покренуло поступак ради поништења уговора о купопродаји предметног стана апелантима код Општинског суда у Мостару под бројем П 065793 10 П, а Комисија за контролу закључених и/или обновљених уговора о коришћењу стана је Одлуком број 5/10 од 5. марта 2010. године утврдила да уговор о коришћењу стана који су закључили апеланти са ЈП "Урбинг" 2. марта 1998. године није у складу са Законом о престанку примјене. Осим тога, оно што овај предмет битно разликује од предмета број АП 3102/09, осим чињенице да у смислу становишта из те одлуке, дакле, не остају на снази правни акти на основу којих је власник непокретности [у конкретном случају апеланти] стекао право својине, јесте и околност да се, у смислу становишта из те одлуке, апеланти не налазе у посједу стана, већ се у посједу стана, на основу одлука донесених у управном поступку, налази тужени. 37. У вези с наведеним, Уставни суд наглашава да је, за разлику од цитираних одлука у којима је утврђено кршење права на правично суђење због разлога који су наведени у претходним тачкама ове одлуке, у конкретној ситуацији оцијенио да су судови на све три инстанце јасно и аргументовано образложили разлоге због којих тужбени захтјев апеланата да им "тужени преда у посјед, слободан од лица и ствари" спорни стан није основан, позивајући се притом на релевантне одредбе материјалног права, те да, стога, материјално право није произвољно примијењено, нити има повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 38. У односу на наводе из апелације да Кантонални суд није одговорио на битне жалбене наводе, Уставни суд подсјећа на праксу Европског суда за људска права из које произилази да су домаћи судови дужни да образложе своје пресуде, при чему не морају да дају детаљне одговоре на сваки навод, али ако је поднесак суштински важан за исход предмета, суд се у томе случају у својој пресуди мора њиме посебно позабавити. Дакле, судска одлука мора да има разлоге на којима је заснована и мора да има образложење, поготову на поднесак који је суштински важан за исход спора. У супротном, постоји повреда члана 6 став 1 Европске конвенције (види, Европски суд, Van der Hurk против Холандије, пресуда од 19. априла 1994. године, став 61). Такође, Уставни суд напомиње да коначне одлуке жалбених судова не морају да имају исцрпна образложења (види, Европска комисија за људска права, одлука о допустивости број 8769/97 од 16. јула 1981, ОИ 25), већ образложења која се тичу релевантних жалбених навода која као таква оцијени. У конкретном случају из стања у спису и навода апелације Уставни суд запажа да је Кантонални суд, супротно наводима апеланата, у својој пресуди одговорио на сваки жалбени навод који је оцијенио као битан и релевантан за одлучење, те је за своје становиште дао ваљане, јасне и логичне разлоге, у складу са захтјевима члана 6 став 1 Европске конвенције. 39. Имајући у виду наведено, а у смислу претходно наведених принципа, Уставни суд не може да констатује да оспорене пресуде редовних судова крше уставна права апеланата, него, управо супротно, садрже одговоре на суштинско питање зашто је њихов тужбени захтјев одбијен. У складу са наведеним, Уставни суд је установио да нису основани наводи апеланата којима су указивали на произвољност у примјени материјалног права, те да, стога, нису повријеђени члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције. Остали наводи 40. Апеланти су, такође, у апелацији навели да им је оспореним пресудама повријеђено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Повреду овог права апеланти, такође, заснивају на наводима о погрешној примјени материјалног права, који су идентични наводима о повреди права на правично суђење, а које је Уставни суд

Број 91 - Страна 18 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. у овој одлуци већ размотрио и у вези с којима је закључио да су неосновани. Оцјењујући наведено, као и да у апелацији нису предочени докази који би евентуално упућивали на повреду наведеног права, Уставни суд закључује да су наводи о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, такође, неосновани. VIII. Закључак 41. Уставни суд закључује да нема повреде права на правично суђење и права на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, јер су редовни судови, одбијајући као неоснован тужбени захтјев апеланата да им тужени преда у посјед спорни стан, навели јасне, аргументоване и прецизне разлоге примјеном релевантних одредаба ЗСО и Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима. 42. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 43. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, c.р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 1421/10, rješavajući apelaciju Branka i Ankice Kolobarić, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 22. oktobra 2013. godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Branka i Ankice Kolobarić podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 58 0 P 036904 10 Rev od 21. decembra 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Mostaru broj 58 o P 036904 09 Gž od 10. marta 2010. godine i Presude Općinskog suda u Mostaru broj 58 0 P 036904 07 P od 20. februara 2009. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Branko i Ankica Kolobarić (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Zajednička advokatska kancelarija Kebo&Guzin iz Mostara, podnijeli su 20. aprila 2010. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 58 0 P 036904 09 Gž od 10. marta 2010. godine i Presude Općinskog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 58 0 P 036904 07 P od 20. februara 2009. godine. Apelanti su Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine podnijeli dopunu apelacije 16. februara 2011. godine kojom su osporili Presudu Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0 P 036904 10 Rev od 21. decembra 2010. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Vladislava Nekrasova, kao učesnika u postupku (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 28. januara 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju 7. februara 2011. godine, Općinski sud 3. februara 2011. godine i tuženi posredstvom opunomoćenice Maje Škoro, advokata iz Mostara, odgovor je dostavio 7. februara 2011. godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju dostavljen je opunomoćeniku apelanata 21. februara 2011. godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Postupajući povodom zahtjeva tuženog za povrat stana u Mostaru, Ulica akademika Ivana Zovke broj 15/II (stari naziv ulice: Braće Bošnjića broj 15, u daljnjem tekstu: sporni stan), Komisija za imovinske zahtjeve raseljenih lica i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Komisija) je Odlukom broj 511-3145-1/1 od 2. septembra 2003. godine odbacila zahtjev za povrat stana, jer je utvrđeno da je tuženi zahtjev za povrat podnio po isteku roka za podnošenje zahtjeva. 7. Odlukom Komisije broj R-511-3145-1/1-01-568/04 od 17. marta 2006. godine usvojen je zahtjev tuženog za ponovno razmatranje odluke kojom je zahtjev za povrat spornog stana odbačen, pa je odluka od 2. septembra 2003. godine stavljena van snage i potvrđeno da je tuženi 1. aprila 1992. godine bio u posjedu spornog stana. 8. Apelanti su Komisiji podnijeli zahtjev za ponovno razmatranje odluke od 17. marta 2006. godine kojom je potvrđeno da je tuženi bio u posjedu stana 1. aprila 1992. godine. Komisija je Odlukom broj R-511-3145-1/1-01-568-169/06 od 1. decembra 2006. godine odbila zahtjev apelanata kao neosnovan. 9. Odjel za društvene djelatnosti Grada Mostara (u daljnjem tekstu: Odjel) je donio zaključak o dozvoli izvršenja odluke Komisije od 15. januara 2007. godine kojim se tuženom vraća u posjed sporni stan i istovremeno utvrđuje prestanak prava apelanata da privremeno koriste stan. Tuženi je, kako proizlazi iz zapisnika broj 07/II-3-764/98, uveden u posjed spornog stana 18. septembra 2007. godine. 10. Apelanti su tužbom protiv tuženog kod Općinskog suda pokrenuli parnični postupak radi iseljenja i predaje u posjed. U tužbi su naveli da su suvlasnici spornog stana sa dijelom od po 1/2, da je tuženi na osnovu ugovora o zakupu stana, koji je zaključio 23. maja 1990. godine sa preduzećem "Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar kao zakupodavcem i vlasnikom stana, koristio sporni stan kao kadrovski, te da, stoga, nije mogao steći stanarsko pravo. Apelanti su se pozvali na odredbe čl. 8. i 9. ugovora o zakupu na osnovu kojeg je tuženi koristio stan, kojima je ugovoreno da zakupac ne može na zakupljenom stanu steći stanarsko pravo i da ugovor prestaje ako zakupcu kod zakupodavca prestane radni odnos. 11. Odlučujući o tužbi i postavljenom tužbenom zahtjevu, Općinski sud je donio Presudu broj 58 0 P 036904 07 P od 20. februara 2009. godine, koja je potvrđena presudama Kantonalnog suda i Vrhovnog suda, kojom je odbijen tužbeni zahtjev apelanata da im tuženi preda u posjed sporni stan i da im nadoknadi troškove postupka. U obrazloženju presude je navedeno da su u postupku izvedeni dokazi uvidom u obimnu

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 19 pismenu dokumentaciju (između ostalog, i uvid u ugovor o zakupu stana zaključen 23. maja 1990. godine između tuženog i preduzeća "Soko VI" Mostar) i da su u statusu parničnih stranaka saslušani apelanti kojima je bilo omogućeno da predlažu dokaze i da se očituju na izvedene dokaze. Zatim je utvrđeno da su apelanti na osnovu ugovora o kupoprodaji stana na kojem postoji stanarsko pravo ishodili vlasništvo na spornom stanu upisom u zemljišne knjige i da je navedeni ugovor prošao reviziju i da je označen kao uredan. U pogledu tvrdnje apelanata da tuženi na spornom stanu nije mogao steći stanarsko pravo, jer ga je koristio po osnovu zakupa, Općinski sud je istakao da je uvidom u navedeni ugovor o zakupu utvrdio da je tuženom sporni stan kao kadrovski dat u zakup, shodno odredbama člana 24. stav 4. Zakona o stambenim odnosima (u daljnjem tekstu: ZSO) i odredbama Pravilnika o stambenim odnosima preduzeća "Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar (odredbe čl. 56. do 60). Međutim, kako je dalje obrazloženo, Odlukom Ustavnog suda SRBiH od 13. septembra 1990. godine broj 47/90 ukinute su odredbe čl. 56a. i 56b. Pravilnika kojima je bilo propisano da se dodjelom kadrovskog stana stječu prava utvrđena ugovorom o zakupu, a ne stanarsko pravo, i ocijenjeno da navedene odredbe nisu u skladu sa Ustavom i da su u suprotnosti sa zakonom. S tim u vezi, Općinski sud je istakao da je odlukom Komisije od 17. marta 2006. godine potvrđeno da je tuženi 1. aprila 1992. godine bio u posjedu spornog stana, da je odbijen zahtjev apelanata za ponovno razmatranje ove odluke, da je u januaru 2007. godine Odjel donio zaključak o izvršenju odluke Komisije od 17. marta 2006. godine i da je tuženi uveden u posjed stana 18. septembra 2007. godine. Uvidom u Rješenje Ministarstva građenja i prostornog uređenja HNK (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) broj UPI-09-04-25-100/07 od 16. oktobra 2007. godine Općinski sud je utvrdio da je tuženi nosilac stanarskog prava na spornom stanu i da rješenje zamjenjuje ugovor o korištenju stana. Osim toga, kako je dalje navedeno, iz rješenja Ministarstva je vidljivo da je u postupku koji je prethodio donošenju konačne odluke Komisije utvrđeno da su apelanti imali status privremenih korisnika spornog stana, da je prvoapelant (Branko Kolobarić) imao status nositelja stanarskog prava na stanu u Ulici Ante Starčevića broj 70 i da Grad Mostar nije dužan da mu osigura alternativni smještaj. Povrat stana tuženom, kako je dalje navedeno, Komisija je utemeljila na odredbama čl. 8. i 28. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica a budući da je, prema ocjeni Općinskog suda, tuženom nesporno vraćen predmetni stan u posjed, dakle, da mu je priznato neprikosnoveno pravo na dom, zahtjev apelanata je odbijen uz obrazloženje da su u konkretnom slučaju primijenjeni Ustav BiH i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a ne Zakon o vlasničkopravnim odnosima. 12. Kantonalni sud je, odlučujući o žalbi, donio Presudu broj 58 0 P 036904 09 Gž od 10. marta 2010. godine kojom je žalba apelanata odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena. U obrazloženju ove presude Kantonalni sud je istakao da je na utvrđeno činjenično stanje, koje žalbom nije dovedeno u sumnju, prvostepeni sud pravilno primijenio materijalno pravo, jer odluka Komisije kojom je tuženom potvrđeno da je bio u posjedu stana 1. aprila 1992. godine (u koji se uselio ranije), prema Pravilniku o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih lica i izbjeglica, predstavlja punovažan pravni osnov za useljenje. Naime, prema odredbi člana 28. Pravilnika, Komisija će potvrditi da pravo na povrat u posjed stana ima lice za koje se utvrdi da se u potraživani stan uselilo prije 1. aprila 1992. godine na osnovu akta o dodjeli stana na korištenje, ali bez ugovora o korištenju stana ili drugog akta u skladu sa Zakonom o stambenim odnosima koji je bio na snazi u BiH 1. aprila 1992. godine. Apelanti su, kako je dalje navedeno, podnosili zahtjev za preispitivanje navedene odluke Komisije, pozivajući se na ugovor o dodjeli i na ugovor o otkupu predmetnog stana, ali je njihov zahtjev odbijen kao neosnovan a istovjetan kasniji zahtjev je odbačen kao nedopušten (22. juna 2007. godine). Tuženi je, naime, rješenjem Ministarstva od 16. oktobra 2007. godine, koje zamjenjuje ugovor o korištenju stana, određen za nosioca stanarskog prava na spornom stanu i vraćen je u posjed stana, jer ima pravo na posjed stana, i to pravo nije vezano za stjecanje stanarskog prava. Apelanti, stoga, kako je zaključio Kantonalni sud, nemaju pravni osnov da traže predaju u posjed stana od tuženog zbog toga što su se uknjižili kao suvlasnici u zemljišnim knjigama na spornom stanu, na osnovu ugovora o prodaji koji su zaključili na osnovu ugovora o korištenju stana, jer, prema Zakonu o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima (u daljnjem tekstu: Zakon o prestanku primjene), ugovori o korištenju stana, kao i svi drugi akti o dodjeli stana na korištenje a koji su zaključeni nakon 7. februara 1998. godine su ništavi. Prvostepeni sud je, stoga, prema mišljenju Kantonalnog suda, pravilno odlučio kada je odbio postavljeni tužbeni zahtjev apelanata. 13. Vrhovni sud je Presudom broj 58 0 P 036904 10 Rev od 21. decembra 2010. godine odbio reviziju apelanata izjavljenu protiv presude Kantonalnog suda. Vrhovni sud je istakao da je, suprotno revizijskoj tvrdnji, drugostepeni sud ocijenio sve bitne žalbene navode od odlučnog značaja, pa pred drugostepenim sudom nije počinjena povreda postupka koja bi utjecala na donošenje zakonite i pravilne odluke. Osim toga, ni prigovor o pogrešnoj primjeni materijalnog prava nije osnovan, jer iz činjeničnih utvrđenja prvostepenog suda, koja je prihvatio kao pravilna i drugostepeni sud, proizlazi da je tuženi sporni stan dobio na korištenje od svog poslodavca 1990. godine, da ga je napustio tokom rata, da je stan rješenjem pravnog sljednika prijeratnog vlasnika ("Soko" d.d. Mostar) dodijeljen apelantima koji su 2. marta 1998. godine zaključili ugovor o korištenju spornog stana a zatim ga 2001. godine i otkupili. U međuvremenu, tuženi je ostvario povrat stana u postupku pred Komisijom, koja je svojom odlukom od 17. marta 2006. godine potvrdila da je tuženi bio u posjedu spornog stana 1. aprila 1992. godine, te je na osnovu te odluke Ministarstvo donijelo rješenje od 16. oktobra 2007. godine kojim je tuženom na spornom stanu utvrđen status nosioca stanarskog prava. Vrhovni sud je naglasio da je irelevantna reviziona tvrdnja apelanata da su oni zemljišnoknjižni suvlasnici i da, stoga, uživaju pravo na zaštitu vlasništva, budući da je nesporno utvrđeno da su ugovor o korištenju stana zaključili 2. marta 1998. godine, dakle poslije 7. februara 1998. godine, kada su takvi ugovori proglašeni ništavim prema Zakonu o prestanku primjene. Stoga je nebitno što su apelanti 2001. godine zaključili ugovor o kupoprodaji stana na kojem postoji stanarsko pravo i uknjižili se kao suvlasnici, jer je ugovor o dodjeli koji mu je prethodio već bio ništav po sili zakona - odredbi člana 16. stav 1. Zakona o prestanku primjene. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 14. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz člana II/3. e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U obrazloženju navoda o kršenju navedenih prava apelanti su detaljno prezentirali činjenično stanje, te iz navoda proizlazi da, u suštini, osporavaju navedene odluke zbog pogrešno i nepotpuno

Број 91 - Страна 20 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primjene materijalnog prava. Kao argument za svoje navode apelanti opširno iznose vlastito pravno shvatanje o tome kako smatraju da su sudovi potpuno zanemarili činjenicu da su oni zemljišnoknjižni suvlasnici stana, da je njihovo pravo vlasništva, također, zaštićeno zakonima i Ustavom, da tuženi na spornom stanu nije mogao steći stanarsko pravo, jer ga je prije ratnih dešavanja koristio po osnovu ugovora o zakupu, da je pravni sljednik vlasnika stana ("Soko" d.d. Mostar) stoga mogao raspolagati stanom kako je htio, što je u konkretnom slučaju i učinio dodijelivši im sporni stan, nakon čega su od vlasnika navedeni stan kupili. Pri tome su sudovi primijenili odredbu člana 16. Zakona o prestanku primjene umjesto odredbu člana 2. stav 3. istog zakona kojom je propisano da...svako stanarsko pravo ili ugovor o korištenju ili produženje privremenog korištenja tog stana u skladu sa ovim zakonom zaključen u periodu između 1. aprila 1992. i 7. februara 1998. godine prestaje da važi... i Zakon o vlasničkopravnim odnosima. Smatraju da je ugovor o dodjeli stana od 2. marta 1998. godine pravno valjan upravo zbog toga što datira nakon 7. februara 1998. godine, što su u redovnom sudskom postupku isticali a na tu okolnost redovni sudovi, naročito Kantonalni sud koji je odlučivao o njihovoj žalbi, nisu dali obrazloženje koje zadovoljava kriterije postavljene u članu 6. stav 1. Evropske konvencije. Osim toga, smatraju da je u postupku pogrešno utvrđeno da je tuženi na spornom stanu stekao stanarsko pravo, budući da mu je stan 1990. godine bio dat u zakup, kao kadrovski, te da, stoga, nije mogao ni biti proglašen napuštenim, a istovremeno je vlasnik stana mogao raspolagati stanom i dodijeliti ga apelantima. Apelanti su istakli da su u konkretnom postupku, zbog selektivne primjene zakona, donesene nezakonite odluke i da obrazloženje drugostepene presude ostavlja dojam proizvoljnosti. U dopuni apelacije osporili su presudu Vrhovnog suda zbog istih razloga. b) Odgovor na apelaciju 15. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da apelacija nije osnovana, da nisu povrijeđena ustavna prava apelanata i predložio da se apelacija odbije kao neosnovana. 16. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju naveo da tokom postupka nije došlo do proizvoljne primjene materijalnog prava, kako apelanti tvrde, jer je tuženom sporni stan vraćen u posjed odlukom Komisije koja mu daje "pravo na dom", primjenom odredaba Zakona o prestanku primjene, bez obzira na to što su apelanti stan otkupili. Zbog navedenog, predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana. 17. Tuženi je u odgovoru istakao da je apelacija neosnovana, jer iz obrazloženja presuda redovnih sudova proizlazi da su sudovi pažljivo i brižljivo ocijenili svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno imajući u vidu odredbe Ustava BiH i Evropske konvencije. U konkretnom postupku je potpuno nebitno što su apelanti zaključili ugovor o kupoprodaji, jer je njihov ugovor o korištenju stana u vrijeme kupovine stana već bio ništav. Osim toga, tuženi je dostavio obavještenje Javnog pravobranilaštva Grada Mostara od 22. aprila 2010. godine iz kog proizlazi da je Pravobranilaštvo 16. aprila 2010. godine protiv apelanata podnijelo tužbu radi poništenja ugovora o kupoprodaji stana apelantima i da je tužba zavedena pod brojem P 065793 10 P. V. Relevantni propisi 18. Zakon o izvršenju odluka Komisije za imovinske zahtjeve izbjeglica i raseljenih lica ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 43/99, 51/00, 56/01, 27/02 i 24/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 9. Izvršenje odluke Komisije provest će se protiv lica koje je u posjedu imovine ili stana navedenog u odluci, sa ili bez pravne osnove (izvršenik). Izvršenje odluke će se provesti i protiv trećeg lica koje koristi imovinu ili stan čak i u slučaju kada izvršenik iz stava 1. ovog člana dobrovoljno napustio navedenu imovinu ili stan. Izvršenje odluke će se provesti bez obzira na to da li su imovina ili stan na koje se odluka odnosi proglašeni napuštenim ili ne i bez obzira na bilo koju drugu odluku ili propise koji se odnose na njihov pravni status. Organ uprave nadležan za izvršenje odgodit će započeto izvršenje ako se ustanovi da je izvršenik dobrovoljno postupio prema odluci Komisije. Član 14. U postupku izvršenja odluka Komisije primjenjivat će se odredbe Zakona o općem upravnom postupku ("Službene novine FBiH" broj 2/98), osim ukoliko nije drugačije predviđeno ovim zakonom. 19. Zakon o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ("Službene novine FBiH" br. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 37/01, 56/01, 15/02, 24/03, i 29/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 1. Primjena Zakona o napuštenim stanovima ("Službeni list RBiH", br. 6/92, 8/92, 16/92, 13/94, 9/95 i 33/95), Uredbe o korišćenju napuštenih stanova i propisa donesenih prema tim propisima, kao i drugih propisa koji uređuju pitanje napuštenih stanova donesenih u periodu između 30. aprila 1991. godine i stupanja na snagu ovog zakona, a koji su primjenjivani na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine prestaju danom stupanja na snagu ovog zakona (Zakon je usvojio Parlament Federacije BiH na sjednici Predstavničkog doma od 12. marta 1998. godine i na sjednici Doma naroda od 26. februara 1998. godine, objavljen je 3. aprila 1998. godine i stupio na snagu 4. aprila 1998. godine). Od dana stupanja na snagu ovog zakona, organi vlasti Federacije i druga tijela u Federaciji, prestaju sa preduzimanjem novih radnji kojima se stanovi proglašavaju napuštenim, odnosno kojima prestaju da važe stanarska prava do stupanja nosioca stanarskog prava u posjed stana u skladu sa ovim zakonom. Nadležni organi iz stava 2. ovog člana rješava o pravima nosilaca stanarskog prava da stupe u posjed svojih stanova koji su proglašeni privremeno, odnosno trajno napuštenim i i pravima privremenih korisnika napuštenih stanova. Član 2. stav 3. Svako stanarko pravo ili ugovor o korištenju ili produženje privremenog korištenja tog stana u skladu s ovim zakonom zaključen u periodu između 1. aprila 1992. godine i 7. februara 1998. godine prestaje da važi. U smislu ovog zakona osoba koja živi u stanu na osnovu stanarskog prava koje prestaje prema ovom članu će se smatrati privremenim korisnikom. Član 3. Nosilac stanarskog prava na stanu koji je proglašen napuštenim ili član njegovog porodičnog domaćinstva kao što je utvrđeno članom 6. ZOSO (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava) ima pravo na povratak u skladu sa Aneksom VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Stav 1. ovog člana primjenjuje se samo na nosioce stanarskog prava koji imaju pravo da se vrate u svoje domove prema članu 1. Aneksa VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Osobe koje su napustile svoje stanove između 30. aprila 1991. godine i 4. aprila 1998. godine

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 21 smatraju se izbjeglicama i raseljenim licima prema Aneksu VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Nosilac stanarskog prava na stanu u kojem stanuje osoba koja koristi stan bez pravnog osnova ili koji je prazan, danom stupanja na snagu ovog zakona može bez ikakvih ograničenja, ponovo stupiti u posjed stana na kojem ima stanarsko pravo. Osoba koja koristi stan bez pravnog osnova će po službenoj dužnosti prinudno iseliti odmah ili najkasnije u roku od 15 dana, a nadležni organ nije dužan da osigura alternativni smještaj za ove osobe. [...] Član 16. Ugovor o korišćenju stana koji je u skladu sa propisima iz člana 1. stav 1. ovog zakona proglašavan napuštenim, kao i drugi akti o dodjeli stana na korišćenje, a koji su zaključeni odnosno doneseni nakon 7. februara 1998. godine, ništavi su. Odredba iz stava 1. ovog člana odnosi se i na ugovore o korišćenju stana zaključene prije 7. februara 1998. godine a po njima nije izvršeno useljenje u stan. Osoba koja na osnovu ugovora odnosno akta iz stava 1. ovog člana koristi stan smatrat će se privremenim korisnikom. 20. Zakon o stambenim odnosima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 11/98 i 19/99) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. stav 1. Građanin koji se uselio u stan u društvenoj svojini na osnovu akta koji predstavlja punovažan osnov za useljenje u stan (u daljnjem tekstu: nosilac stanarskog prava) ima pravo da taj stan, pod uslovima koji su propisani ovim zakonom, trajno i nesmetano koristi (u daljnjem tekstu: stanarsko pravo). Član 10. Sporove u stambenim odnosima rješava nadležni sud, a općinski organ uprave nadležan za stambene poslove (u daljnjem tekstu: stambeni organ) kada je to određeno ovim zakonom. Postupak po sporovima u primjeni ovog zakona smatra se hitnim. Član 11. Stanarsko pravo građanin stiče danom zakonitog useljenja u stan. Zakonitim useljenjem u stan smatra se useljenje izvršeno na osnovu ugovora o korištenju stana, zaključenog na osnovu odgovarajućeg akta, ili drugog akta utvrđenog ovim zakonom koji predstavljaju punovažan osnov za useljenje u stan. Zabranjeno je prodavati odnosno kupovati ili na drugi način, suprotno odredbama ovog zakona prenositi odnosno sticati stanarsko pravo. Sticanje stanarskog prava koje je u suprotnosti s odredbama ovog zakona ne proizvodi pravno dejstvo. Član 24. Davalac stana na korištenje dodjeljuje stan na korištenje u skladu sa samoupravnim opštim aktom. Samoupravnim opštim aktom utvrđuju se kriteriji za dodjelu stana na korištenje, kao i druga pitanja koja se odnose na rješavanje stambenih potreba radnika. Prilikom utvrđivanja kriterija i mjerila iz prethodnog stava uzima se u obzir stambena situacija radnika, radni staž, radni doprinos, broj članova porodičnog domaćinstva kao i druge okolnosti koje su od značaja za rješavanje stambenih potreba radnika. Samoupravnim opštim aktom iz stava 1. ovog člana utvrđuju se uslovi i način dodjele stanova radnicima koji vrše značajne poslove i zadatke i radnicima koji u procesu proizvodnje odnosno rada u organizacijama udruženog rada ili drugim samoupravnim organizacijama i zadacima predstavljaju deficitaran kadar (kadrovski stanovi) ako zakonom nije drugačije određeno. 21. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05, 19/06) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva koji su stavljeni u postupku. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava. Član 7. Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Sud je ovlašten utvrditi i činjenice koje stranke nisu iznijele, ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu raspolagati. Član 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na temelju slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo cijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno. Član 221. Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom dijelu u kojem se pobija žalbom, u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. VI. Dopustivost 22. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 23. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 58 0 P 036904 10 Rev od 21. decembra 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 24. januara 2011. godine a dopunu apelacije kojom su osporili i ovu odluku podnijeli su 18. februara 2011. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Apelanti su prethodno, opreza radi, podnijeli apelaciju protiv presude Kantonalnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 25. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 26. Apelanti osporavaju odluke redovnih sudova ukazujući da im je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava

Број 91 - Страна 22 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 27. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 28. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na svoj stav da zahtjevi koji se odnose na sporove u vezi sa pravom na povrat stana u posjed potpadaju pod pojam "građanskih prava i obaveza" (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U 2/99 od 24. septembra 1999. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/99). Stoga, Ustavni sud smatra da je član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv. 29. Suština apelacionih navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije svodi se na tvrdnje o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava, te nedostatak obrazloženja drugostepene presude u pogledu žalbenih navoda zbog čega je, prema mišljenju apelanata, proizvoljna. 30. U vezi sa ovim navodima, Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Evropskog suda i Ustavnog suda prema kojoj zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 31. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelanti problematiziraju, ispitati da li su pobijane odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni pozitivnopravnih propisa. 32. U konkretnom slučaju Ustavni sud podsjeća na to da je odlukom Komisije od 17. marta 2006. godine potvrđeno da je tuženi bio u posjedu spornog stana 1. aprila 1992. godine, da je odbijen zahtjev apelanata za ponovno razmatranje ove odluke, da je Odjel 15. januara 2007. godine donio zaključak kojim se tuženom vraća u posjed sporni stan i istovremeno utvrđuje prestanak prava apelanata da privremeno koriste stan, da je tuženi uveden u posjed spornog stana 18. septembra 2007. godine i da je Ministarstvo rješenjem od 16. oktobra 2007. godine tuženom utvrdilo status nosioca stanarskog prava na spornom stanu. S druge strane, u pogledu statusa apelanata na spornom stanu, utvrđeno je da im je sporni stan dodijeljen rješenjem pravnog sljednika vlasnika stana ("Soko" d.d. Mostar), da su 2. marta 1998. godini zaključili ugovor o korištenju spornog stana a zatim ga 2001. godine otkupili, te u formalno-pravnom smislu postali vlasnici. 33. Dovodeći u vezu navode apelacije i suštinsko pitanje iz apelacije "ko u konkretnoj situaciji ima jače pravo na spornom stanu", apelanti kao upisani suvlasnici ili tuženi kao prijeratni korisnik stana, Ustavni sud podsjeća da je u više svojih odluka rješavao slična činjenična i pravna pitanja, te je, u zavisnosti od konkretne situacije, praksa u pogledu rješavanja "naizgled" sličnih predmeta različita (vidi odluke o dopustivosti i meritumu br. AP 3102/09 od 6. decembra 2012. godine i AP 3537/09 od 20. decembra 2012. godine, dostupne na webstranici www.ustavnisud.ba). U predmetu broj AP 3102/09 apelantica je problematizirala pitanje prava vlasništva davaoca stana na korištenje u upravnom postupku, iznoseći tvrdnje da prijeratni davalac stana na korištenje (Opštinski sekretarijat za unutrašnje poslove Općine Olovo) nije bio vlasnik stana, te ga, stoga, nije mogao dodijeliti podnosiocu zahtjeva kojem je predmetni stan vraćen u posjed, a istovremeno njenom suprugu i njoj, kao zemljišnoknjižnim vlasnicima (pri čemu je ugovor o otkupu ostao na snazi), naloženo je da se isele iz stana. U takvoj situaciji, nakon analize svih odluka koje su donesene tokom tog postupka, Ustavni sud je zaključio da je u osporenim odlukama potpuno izostalo obrazloženje naloga kojim se određuje apelanticinom suprugu, odnosno apelantici koja je uknjižena kao vlasnica stana, da napusti sporni stan. U citiranoj odluci Ustavni sud je iznio mišljenje prema kojem je nesporno da zemljišnoknjižni vlasnik nekretnine, koji je u posjedu takve nekretnine, ima jače pravo u odnosu na druga lica koja na istoj nekretnini nemaju ekvivalentna prava. Ukoliko se zemljišnoknjižnom vlasniku nekretnine nalaže da napusti svoju nekretninu i preda je u posjed drugom licu koje nije vlasnik nekretnine, te ukoliko i dalje ostaju na snazi pravni akti na osnovu kojih je vlasnik nekretnine stekao pravo vlasništva (kao što je u konkretnom slučaju), onda, prema standardima prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, takve odluke moraju sadržavati obrazloženje zašto vlasnik (koji i dalje u formalno-pravnom smislu ostaje vlasnik) mora nekretninu predati drugom licu koje nije vlasnik. Stoga je Ustavni sud u situaciji kada je u osporenim odlukama potpuno izostalo obrazloženje naloga kojim se određuje apelanticinom suprugu, odnosno apelantici koja je uknjižena kao vlasnica spornog stana, da napusti sporni stan utvrdio kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 34. Dalje je Ustavni sud u predmetu broj AP 3537/09 donio odluku o dopustivosti i meritumu od 20. decembra 2012. godine kojom je odbio kao neosnovanu apelaciju E.D. izjavljenu protiv Presude Vrhovnog suda FBiH broj 58 0 P 007451 08 Rev od 15. septembra 2009. godine, kojom je uvažena revizija preduzeća "Soko" d.d. Mostar i raskinut ugovor o zakupu službenog stana zaključen između prednika tužioca i E.D. koji se nalazi u Mostaru, na istoj adresi kao i sporni stan iz konkretne apelacije apelanata. U citiranom predmetu problematizirana je presuda kojom je usvojen zahtjev preduzeća "Soko" d.d. Mostar, kao vlasnika stana, i raskinut

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 23 ugovor o zakupu službenog stana sa E.D. koji je zaključen 13. decembra 1989. godine. U tom predmetu se sporno pravno pitanje odnosilo na uvjete za raskidanje ugovora o zakupu stana za službene potrebe u okviru kojeg su redovni sudovi kao prethodno pitanje rješavali status spornog stana, tj. da li spada u kategoriju stanova za službene potrebe, ili se radi o kadrovskom stanu. Vrhovni sud je, polazeći od nesporne činjenice da je apelant E.D. bio korisnik stana za službene potrebe, a ne kadrovskog stana, koji mu je dodijeljen za obavljanje konkretnog-specifičnog posla, zaključio da se na stanu za službene potrebe ne stječe stanarsko pravo, nego samo prava utvrđena ugovorom o zakupu, zbog čega je tužbeni zahtjev preduzeća "Soko" d.d. Mostar, kao vlasnika stana, usvojen u cijelosti i ugovor o zakupu službenog stana raskinut. U vezi s tim, Ustavni sud je u navedenoj odluci istakao: U kontekstu odlučenja Vrhovnog suda u konkretnoj pravnoj stvari, Ustavni sud zapaža da član 4. stav 3. ZSO govori o stanovima za vršenje službene dužnosti, a član 24. stav 4. ZSO sadrži odredbe o kadrovskim stanovima. Prema mišljenju Ustavnog suda, iz odredaba člana 4. st. 3. i 4. ZSO može se zaključiti da se stanovi za vršenje službene dužnosti odnose na stanove koji su bili namijenjeni zaposlenicima za obavljanje određenih poslova, odnosno službenih dužnosti (funkcija), te da se na takvim stanovima, ukoliko su ispunjeni uvjeti iz člana 4. ZSO, nije moglo steći stanarsko pravo. S druge strane, odredbe člana 24. st. 1. i 4. ZSO propisuju da se kadrovski stan dodjeljuje na korištenje u skladu sa općim aktom davaoca stana, te u vezi s tim propisuju određeni uvjeti. U tom predmetu je Ustavni sud zaključio da Vrhovni sud nije proizvoljno primijenio ZSO i da je u obrazloženju presude dao odgovor na suštinsko pitanje o statusu stana, odnosno da li je u pitanju kadrovski stan ili stan za službene potrebe. 35. Međutim, u konkretnom predmetu apelanata, za razliku od predmeta broj AP 3102/09, bilo je nesporno pravo vlasništva davaoca stana na korištenje ("Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar), odnosno pravo sljednika preduzeća "Soko" d.d. Mostar koji im je stan dodijelio. Spornim se pokazalo pitanje pravne valjanosti akta - ugovora o zakupu na osnovu kojeg je tuženi od 1990. godine koristio sporni stan, što predmet apelanata dovodi u vezu sa predmetom broj AP 3537/09, jer se radi o istom vlasniku stana i istom pravnom osnovu-ugovoru o zakupu stana. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da apelanti u tužbi i tokom postupka nisu osporavali činjenicu da je tuženom sporni stan dodijeljen kao kadrovski (a ne službeni), tvrdeći da na kadrovskom stanu nije mogao steći stanarsko pravo. U vezi sa ovom spornom činjenicom koja se tiče karaktera ugovora o zakupu stana na osnovu kojeg je tuženi koristio sporni stan, prvostepeni sud je jasno istakao (strana 3. navedene presude) da je izvršio uvid u ugovor o zakupu koji je tuženi zaključio sa vlasnikom u svojstvu zakupca 23. maja 1990. godine, da je sačinjen na osnovu odredbe člana 24. stav 4. ZSO (dodjela kadrovskih stanova radnicima koji vrše značajne poslove i koji predstavljaju deficitaran kadar), čl. 56-60. Pravilnika o stambenim odnosima preduzeća "Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar i čl. 56a. i 56b. Pravilnika o izmjenama i dopunama Pravilnika o stambenim odnosima preduzeća "Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar, kojim su uređena međusobna prava i obaveze koji nastaju korištenjem kadrovskog stana. Općinski sud je, zatim, naveo da je Ustavni sud BiH Odlukom broj 47/90 od 13. septembra 1990. godine ("Službeni list SRBiH" od 27. oktobra 1990. godine) ukinuo odredbe čl. 56a. i 56b. Pravilnika o izmjenama i dopunama Pravilnika o stambenim odnosima u preduzeću "Soko", a u obrazloženju te odluke je navedeno: S obzirom na navedene ustavne i zakonske odredbe, davalac stana na korištenje može davati radnicima kadrovski stan na trajno korištenje radi zadovoljavanja ličnih i porodičnih stambenih potreba, a izuzetno i službeni stan, pod uvjetima utvrđenim zakonom. Stoga, utvrđivanje osporenim odredbama (čl. 56a. i 56b.) odluke da radnik kome se dodjeljuje kadrovski stan na korištenje stječe prava utvrđena ugovorom o zakupu, a ne stanarsko pravo koje mu osigurava da taj stan trajno koristi, prema ocjeni Ustavnog suda, nisu u saglasnosti sa Ustavom i u suprotnosti su sa zakonom. Pri takvom stanju stvari redovni sudovi su utvrdili činjenice na strani tuženog, i to da se u sporni stan uselio na osnovu ugovora o zakupu, da mu je sporni stan dodijeljen kao kadrovski (a ne službeni, što ovaj predmet u bitnome razlikuje od predmeta broj AP 3537/09) i da mu je, prema navedenoj odluci Ustavnog suda BiH od 13. septembra 1990. godine, omogućeno da sporni stan koristi trajno, a ne u statusu zakupca. Osim toga, tuženom je odlukom Komisije od 17. marta 2006. godine potvrđeno da je 1. aprila 1992. godine bio u posjedu spornog stana, da mu je rješenjem Ministarstva od 16. oktobra 2007. godine potvrđen status nosioca stanarskog prava i da je u posjedu stana od 18. septembra 2007. godine. 36. S druge strane, činjenice na strani apelanata tiču se, prije svega, valjanosti akta o dodjeli stana i ugovora o korištenju stana, pa je utvrđeno da su apelanti sporni stan koristili na osnovu ugovora od 2. marta 1998. godine koji je u skladu sa propisima iz člana 1. stav 1. Zakona o prestanku primjene, koji su zaključeni, odnosno doneseni nakon 7. februara 1998. godine ništavi po sili zakona (član 16. Zakona o prestanku primjene), te da, stoga, kasniji promet (kupovina stana) nije pravno valjan i ne proizvodi pravno djejstvo. Apelanti su u apelaciji ukazali na propust sudova da u konkretnoj situaciji primijeni odredbu iz člana 2. stav 3. istog zakona, kojom je propisano da prestaju važiti ugovori o korištenju stana koji su zaključeni u periodu između 1. aprila 1992. godine i 7. februara 1998. godine, budući da su oni ugovor o korištenju stana zaključili 2. marta 1998. godine, dakle, nakon perioda koji je obuhvaćen ovom odredbom. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da su Kantonalni sud i Vrhovni sud, obrazlažući neosnovanost ovih navoda apelanata, jasno istakli da je Zakon o prestanku primjene stupio na snagu 4. aprila 1998. godine, kada je prestala primjena Zakona o napuštenim stanovima i propisa koji su doneseni na osnovu tog zakona kojima je uređeno pitanje napuštenih stanova u periodu između 30. aprila 1991. godine i stupanja na snagu navedenog zakona, dakle, 4. aprila 1998. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud primjećuje da su redovni sudovi, odlučujući u okviru tužbenog zahtjeva apelanata kojim je isključivo zatražena predaja stana u posjed, dovodeći u vezu činjenično stanje utvrđeno u postupku i sve relevantne odredbe Zakona o prestanku primjene, između ostalih i odredbu člana 2. stav 3. Zakona o prestanku primjene kojom nije isključena mogućnost primjene svih ostalih odredaba istog zakona, usvojili stav i jasno obrazložili da je irelevantno što su apelanti sporni san otkupili i uknjižili se kao suvlasnici, jer je ugovor koji je prethodio kupoprodaji u vrijeme kupovine već bio ništav, shodno odredbi člana 16. stav 1. istog zakona. Osim toga, za razliku od predmeta broj AP 3102/09 (u kojem je akt o dodjeli i kupovini stana na snazi), iz spisa proizlazi da je Javno pravobranilaštvo pokrenulo postupak radi poništenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana apelantima kod Općinskog suda u Mostaru pod brojem P 065793 10 P, a Komisija za kontrolu zaključenih i/ili obnovljenih ugovora o korištenju stana je Odlukom broj 5/10 od 5. marta 2010. godine utvrdila da ugovor o korištenju stana koji su zaključili apelanti sa JP "Urbing" 2. marta 1998. godine nije u skladu sa Zakonom o prestanku primjene. Osim toga, ono što ovaj predmet bitno razlikuje od predmeta broj AP 3102/09, osim činjenice da u smislu stava iz te odluke, dakle, ne ostaju na snazi pravni akti na osnovu kojih

Број 91 - Страна 24 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. je vlasnik nekretnine [u konkretnom slučaju apelanti] stekao pravo vlasništva, jeste i okolnost da se, u smislu stava iz te odluke, apelanti ne nalaze u posjedu stana, već se u posjedu stana, na osnovu odluka donesenih u upravnom postupku, nalazi tuženi. 37. U vezi s navedenim, Ustavni sud naglašava da je, za razliku od citiranih odluka u kojima je utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje zbog razloga koji su navedeni u prethodnim tačkama ove odluke, u konkretnoj situaciji ocijenio da su sudovi na sve tri instance jasno i argumentirano obrazložili razloge zbog kojih tužbeni zahtjev apelanata da im "tuženi preda u posjed, slobodan od lica i stvari" sporni stan nije osnovan, pozivajući se pritom na relevantne odredbe materijalnog prava, te da, stoga, materijalno pravo nije proizvoljno primijenjeno, niti ima povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 38. U odnosu na navode iz apelacije da Kantonalni sud nije odgovorio na bitne žalbene navode, Ustavni sud podsjeća na praksu Evropskog suda za ljudska prava iz koje proizlazi da su domaći sudovi dužni obrazložiti svoje presude, pri čemu ne moraju dati detaljne odgovore na svaki navod, ali ako je podnesak suštinski važan za ishod predmeta, sud se u tome slučaju u svojoj presudi mora njime posebno pozabaviti. Dakle, sudska odluka mora imati razloge na kojima je zasnovana i mora imati obrazloženje, pogotovu na podnesak koji je suštinski važan za ishod spora. U suprotnom, postoji povreda člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Evropski sud, Van der Hurk protiv Holandije, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61). Također, Ustavni sud napominje da konačne odluke žalbenih sudova ne moraju imati iscrpna obrazloženja (vidi, Evropska komisija za ljudska prava, odluka o dopustivosti broj 8769/97 od 16. jula 1981, OI 25), već obrazloženja koja se tiču relevantnih žalbenih navoda koja kao takva ocijeni. U konkretnom slučaju iz stanja u spisu i navoda apelacije Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud, suprotno navodima apelanata, u svojoj presudi odgovorio na svaki žalbeni navod koji je ocijenio kao bitan i relevantan za odlučenje, te je za svoj stav dao valjane, jasne i logične razloge, u skladu sa zahtjevima člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 39. Imajući u vidu navedeno, a u smislu prethodno navedenih principa, Ustavni sud ne može konstatirati da osporene presude redovnih sudova krše ustavna prava apelanata, nego, upravo suprotno, sadrže odgovore na suštinsko pitanje zašto je njihov tužbeni zahtjev odbijen. U skladu sa navedenim, Ustavni sud je ustanovio da nisu osnovani navodi apelanata kojima su ukazivali na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava, te da, stoga, nisu povrijeđeni član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije. Ostali navodi 40. Apelanti su, također, u apelaciji naveli da im je osporenim presudama povrijeđeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Povredu ovog prava apelanti, također, zasnivaju na navodima o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, koji su identični navodima o povredi prava na pravično suđenje, a koje je Ustavni sud u ovoj odluci već razmotrio i u vezi s kojima je zaključio da su neosnovani. Ocjenjujući navedeno, kao i da u apelaciji nisu predočeni dokazi koji bi eventualno upućivali na povredu navedenog prava, Ustavni sud zaključuje da su navodi o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, također, neosnovani. VIII. Zaključak 41. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, jer su redovni sudovi, odbijajući kao neosnovan tužbeni zahtjev apelanata da im tuženi preda u posjed sporni stan, naveli jasne, argumentirane i precizne razloge primjenom relevantnih odredaba ZSO i Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. 42. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 43. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 1421/10, rješavajući apelaciju Branka i Ankice Kolobarić, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 22. listopada 2013. godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Branka i Ankice Kolobarić podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 58 0 P 036904 10 Rev od 21. prosinca 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Mostaru broj 58 o P 036904 09 Gž od 10. ožujka 2010. godine i Presude Općinskog suda u Mostaru broj 58 0 P 036904 07 P od 20. veljače 2009. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Branko i Ankica Kolobarić (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Zajednički odvjetnički ured Kebo&Guzin iz Mostara, podnijeli su 20. travnja 2010. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 58 0 P 036904 09 Gž od 10. ožujka 2010. godine i Presude Općinskog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 58 0 P 036904 07 P od 20. veljače 2009. godine. Apelanti su Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine podnijeli dopunu apelacije 16. veljače 2011. godine kojom su osporili Presudu Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0 P 036904 10 Rev od 21. prosinca 2010. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Vladislava Nekrasova, kao sudionika u postupku (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 28. siječnja 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 25 3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju 7. veljače 2011. godine, Općinski sud 3. veljače 2011. godine i tuženi posredstvom opunomoćenice Maje Škoro, odvjetnice iz Mostara, odgovor je dostavio 7. veljače 2011. godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju dostavljen je opunomoćeniku apelanata 21. veljače 2011. godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Postupajući povodom zahtjeva tuženog za povrat stana u Mostaru, Ulica akademika Ivana Zovke broj 15/II (stari naziv ulice: Braće Bošnjića broj 15, u daljnjem tekstu: sporni stan), Povjerenstvo za imovinske zahtjeve raseljenih osoba i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) je Odlukom broj 511-3145-1/1 od 2. rujna 2003. godine odbacilo zahtjev za povrat stana, jer je utvrđeno da je tuženi zahtjev za povrat podnio po isteku roka za podnošenje zahtjeva. 7. Odlukom Povjerenstva broj R-511-3145-1/1-01-568/04 od 17. ožujka 2006. godine usvojen je zahtjev tuženog za ponovno razmatranje odluke kojom je zahtjev za povrat spornog stana odbačen, pa je odluka od 2. rujna 2003. godine stavljena izvan snage i potvrđeno da je tuženi 1. travnja 1992. godine bio u posjedu spornog stana. 8. Apelanti su Povjerenstvu podnijeli zahtjev za ponovno razmatranje odluke od 17. ožujka 2006. godine kojom je potvrđeno da je tuženi bio u posjedu stana 1. travnja 1992. godine. Povjerenstvo je Odlukom broj R-511-3145-1/1-01-568-169/06 od 1. prosinca 2006. godine odbilo zahtjev apelanata kao neutemeljen. 9. Odjel za društvene djelatnosti Grada Mostara (u daljnjem tekstu: Odjel) je donio zaključak o dozvoli izvršenja odluke Povjerenstva od 15. siječnja 2007. godine kojim se tuženom vraća u posjed sporni stan i istodobno utvrđuje prestanak prava apelanata da privremeno koriste stan. Tuženi je, kako proizlazi iz zapisnika broj 07/II-3-764/98, uveden u posjed spornog stana 18. rujna 2007. godine. 10. Apelanti su tužbom protiv tuženog kod Općinskog suda pokrenuli parnični postupak radi iseljenja i predaje u posjed. U tužbi su naveli da su suvlasnici spornog stana sa dijelom od po 1/2, da je tuženi na temelju ugovora o zakupu stana, koji je zaključio 23. svibnja 1990. godine sa poduzećem "Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar kao zakupodavcem i vlasnikom stana, koristio sporni stan kao kadrovski, te da, stoga, nije mogao steći stanarsko pravo. Apelanti su se pozvali na odredbe čl. 8. i 9. ugovora o zakupu na temelju kojeg je tuženi koristio stan, kojima je ugovoreno da zakupac ne može na zakupljenom stanu steći stanarsko pravo i da ugovor prestaje ako zakupcu kod zakupodavca prestane radni odnos. 11. Odlučujući o tužbi i postavljenom tužbenom zahtjevu, Općinski sud je donio Presudu broj 58 0 P 036904 07 P od 20. veljače 2009. godine, koja je potvrđena presudama Kantonalnog suda i Vrhovnog suda, kojom je odbijen tužbeni zahtjev apelanata da im tuženi preda u posjed sporni stan i da im nadoknadi troškove postupka. U obrazloženju presude je navedeno da su u postupku izvedeni dokazi uvidom u opsežnu pismenu dokumentaciju (između ostalog, i uvid u ugovor o zakupu stana zaključen 23. svibnja 1990. godine između tuženog i poduzeća "Soko VI" Mostar) i da su u statusu parničnih stranaka saslušani apelanti kojima je bilo omogućeno predlagati dokaze i očitovati se na izvedene dokaze. Potom je utvrđeno da su apelanti na temelju ugovora o kupoprodaji stana na kojem postoji stanarsko pravo ishodili vlasništvo na spornom stanu upisom u zemljišne knjige i da je navedeni ugovor prošao reviziju i da je označen kao uredan. U pogledu tvrdnje apelanata da tuženi na spornom stanu nije mogao steći stanarsko pravo, jer ga je koristio po osnovi zakupa, Općinski sud je istaknuo da je uvidom u navedeni ugovor o zakupu utvrdio da je tuženom sporni stan kao kadrovski dan u zakup, sukladno odredbama članka 24. stavak 4. Zakona o stambenim odnosima (u daljnjem tekstu: ZSO) i odredbama Pravilnika o stambenim odnosima poduzeća "Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar (odredbe čl. 56. do 60). Međutim, kako je dalje obrazloženo, Odlukom Ustavnog suda SRBiH od 13. rujna 1990. godine broj 47/90 ukinute su odredbe čl. 56a. i 56b. Pravilnika kojima je bilo propisano da se dodjelom kadrovskog stana stječu prava utvrđena ugovorom o zakupu, a ne stanarsko pravo, i ocijenjeno da navedene odredbe nisu sukladne Ustavu i da su u suprotnosti sa zakonom. S tim u svezi, Općinski sud je istaknuo da je odlukom Povjerenstva od 17. ožujka 2006. godine potvrđeno da je tuženi 1. travnja 1992. godine bio u posjedu spornog stana, da je odbijen zahtjev apelanata za ponovno razmatranje ove odluke, da je u siječnju 2007. godine Odjel donio zaključak o izvršenju odluke Povjerenstva od 17. ožujka 2006. godine i da je tuženi uveden u posjed stana 18. rujna 2007. godine. Uvidom u Rješenje Ministarstva građenja i prostornog uređenja HNK (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) broj UPI-09-04-25-100/07 od 16. listopada 2007. godine Općinski sud je utvrdio da je tuženi nositelj stanarskog prava na spornom stanu i da rješenje zamjenjuje ugovor o korištenju stana. Osim toga, kako je dalje navedeno, iz rješenja Ministarstva je vidljivo da je u postupku koji je prethodio donošenju konačne odluke Povjerenstva utvrđeno da su apelanti imali status privremenih korisnika spornog stana, da je prvoapelant (Branko Kolobarić) imao status nositelja stanarskog prava na stanu u Ulici Ante Starčevića broj 70 i da Grad Mostar nije dužan osigurati mu alternativni smještaj. Povrat stana tuženom, kako je dalje navedeno, Povjerenstvo je utemeljilo na odredbama čl. 8. i 28. Pravilnika o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica a budući da je, prema ocjeni Općinskog suda, tuženom nesporno vraćen predmetni stan u posjed, dakle, da mu je priznato neprikosnoveno pravo na dom, zahtjev apelanata je odbijen uz obrazloženje da su u konkretnom slučaju primijenjeni Ustav BiH i Europska konvencija za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, a ne Zakon o vlasničkopravnim odnosima. 12. Kantonalni sud je, odlučujući o prizivu, donio Presudu broj 58 0 P 036904 09 Gž od 10. ožujka 2010. godine kojom je priziv apelanata odbijen kao neutemeljen i prvostupanjska presuda potvrđena. U obrazloženju ove presude Kantonalni sud je istaknuo da je na utvrđeno činjenično stanje, koje prizivom nije dovedeno u sumnju, prvostupanjski sud pravilno primijenio materijalno pravo, jer odluka Povjerenstva kojom je tuženom potvrđeno da je bio u posjedu stana 1. travnja 1992. godine (u koji se uselio ranije), prema Pravilniku o potvrđivanju stanarskih prava raseljenih osoba i izbjeglica, predstavlja punovažnu pravnu osnovu za useljenje. Naime, prema odredbi članka 28. Pravilnika, Povjerenstvo će potvrditi da pravo na povrat u posjed stana ima osoba za koju se utvrdi da se u potraživani stan uselila prije 1. travnja 1992. godine na temelju akta o dodjeli stana na korištenje, ali bez ugovora o korištenju stana ili drugog akta sukladno Zakonu o stambenim odnosima koji je bio na snazi u BiH 1. travnja 1992. godine. Apelanti su, kako je dalje navedeno, podnosili zahtjev za preispitivanje navedene odluke Povjerenstva, pozivajući se na ugovor o dodjeli i na ugovor o otkupu predmetnog stana, ali je njihov zahtjev odbijen kao neutemeljen a istovjetan kasniji zahtjev je odbačen kao nedopušten (22. lipnja 2007. godine). Tuženi je, naime, rješenjem Ministarstva od 16. listopada 2007. godine, koje zamjenjuje ugovor o korištenju stana, određen za nositelja

Број 91 - Страна 26 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. stanarskog prava na spornom stanu i vraćen je u posjed stana, jer ima pravo na posjed stana, i to pravo nije vezano za stjecanje stanarskog prava. Apelanti, stoga, kako je zaključio Kantonalni sud, nemaju pravnu osnovu da traže predaju u posjed stana od tuženog zbog toga što su se uknjižili kao suvlasnici u zemljišnim knjigama na spornom stanu, na temelju ugovora o prodaji koji su zaključili na temelju ugovora o korištenju stana, jer, prema Zakonu o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima (u daljnjem tekstu: Zakon o prestanku primjene), ugovori o korištenju stana, kao i svi drugi akti o dodjeli stana na korištenje a koji su zaključeni nakon 7. veljače 1998. godine su ništavi. Prvostupanjski sud je, stoga, prema mišljenju Kantonalnog suda, pravilno odlučio kada je odbio postavljeni tužbeni zahtjev apelanata. 13. Vrhovni sud je Presudom broj 58 0 P 036904 10 Rev od 21. prosinca 2010. godine odbio reviziju apelanata izjavljenu protiv presude Kantonalnog suda. Vrhovni sud je istaknuo da je, protivno revizijskoj tvrdnji, drugostupanjski sud ocijenio sve bitne prizivne navode od odlučnog značaja, pa pred drugostupanjskim sudom nije počinjena povreda postupka koja bi utjecala na donošenje zakonite i pravilne odluke. Osim toga, ni prigovor o pogrešnoj primjeni materijalnog prava nije utemeljen, jer iz činjeničnih utvrđenja prvostupanjskog suda, koja je prihvatio kao pravilna i drugostupanjski sud, proizlazi da je tuženi sporni stan dobio na korištenje od svog poslodavca 1990. godine, da ga je napustio tijekom rata, da je stan rješenjem pravnog sljednika prijeratnog vlasnika ("Soko" d.d. Mostar) dodijeljen apelantima koji su 2. ožujka 1998. godine zaključili ugovor o korištenju spornog stana a potom ga 2001. godine i otkupili. U međuvremenu, tuženi je ostvario povrat stana u postupku pred Povjerenstvom, koje je svojom odlukom od 17. ožujka 2006. godine potvrdilo da je tuženi bio u posjedu spornog stana 1. travnja 1992. godine, te je na temelju te odluke Ministarstvo donijelo rješenje od 16. listopada 2007. godine kojim je tuženom na spornom stanu utvrđen status nositelja stanarskog prava. Vrhovni sud je naglasio da je irelevantna revizijska tvrdnja apelanata da su oni zemljišnoknjižni suvlasnici i da, stoga, uživaju pravo na zaštitu vlasništva, budući da je nepobitno utvrđeno da su ugovor o korištenju stana zaključili 2. ožujka 1998. godine, dakle poslije 7. veljače 1998. godine, kada su takvi ugovori proglašeni ništavim prema Zakonu o prestanku primjene. Stoga je nebitno što su apelanti 2001. godine zaključili ugovor o kupoprodaji stana na kojem postoji stanarsko pravo i uknjižili se kao suvlasnici, jer je ugovor o dodjeli koji mu je prethodio već bio ništav po sili zakona - odredbi članka 16. stavak 1. Zakona o prestanku primjene. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 14. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U obrazloženju navoda o kršenju navedenih prava apelanti su detaljno prezentirali činjenično stanje, te iz navoda proizlazi da, u suštini, osporavaju navedene odluke zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primjene materijalnog prava. Kao argument za svoje navode apelanti opširno iznose vlastito pravno shvaćanje o tome kako smatraju da su sudovi potpuno zanemarili činjenicu da su oni zemljišnoknjižni suvlasnici stana, da je njihovo pravo vlasništva, također, zaštićeno zakonima i Ustavom, da tuženi na spornom stanu nije mogao steći stanarsko pravo, jer ga je prije ratnih dešavanja koristio po osnovi ugovora o zakupu, da je pravni sljednik vlasnika stana ("Soko" d.d. Mostar) stoga mogao raspolagati stanom kako je htio, što je u konkretnom slučaju i učinio dodijelivši im sporni stan, nakon čega su od vlasnika navedeni stan kupili. Pri tome su sudovi primijenili odredbu članka 16. Zakona o prestanku primjene umjesto odredbu članka 2. stavak 3. istog zakona kojom je propisano da...svako stanarsko pravo ili ugovor o korištenju ili produljenje privremenog korištenja tog stana sukladno ovom zakonu zaključen u razdoblju između 1. travnja 1992. i 7. veljače 1998. godine prestaje važiti... i Zakon o vlasničkopravnim odnosima. Smatraju da je ugovor o dodjeli stana od 2. ožujka 1998. godine pravno valjan upravo zbog toga što datira nakon 7. veljače 1998. godine, što su u redovitom sudskom postupku isticali a na tu okolnost redoviti sudovi, naročito Kantonalni sud koji je odlučivao o njihovom prizivu, nisu dali obrazloženje koje zadovoljava kriterije postavljene u članku 6. stavak 1. Europske konvencije. Osim toga, smatraju da je u postupku pogrešno utvrđeno da je tuženi na spornom stanu stekao stanarsko pravo, budući da mu je stan 1990. godine bio dan u zakup, kao kadrovski, te da, stoga, nije mogao ni biti proglašen napuštenim, a istodobno je vlasnik stana mogao raspolagati stanom i dodijeliti ga apelantima. Apelanti su istaknuli da su u konkretnom postupku, zbog selektivne primjene zakona, donesene nezakonite odluke i da obrazloženje drugostupanjske presude ostavlja dojam proizvoljnosti. U dopuni apelacije osporili su presudu Vrhovnog suda zbog istih razloga. b) Odgovor na apelaciju 15. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da apelacija nije utemeljena, da nisu povrijeđena ustavna prava apelanata i predložio da se apelacija odbije kao neutemeljena. 16. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju naveo da tijekom postupka nije došlo do proizvoljne primjene materijalnog prava, kako apelanti tvrde, jer je tuženom sporni stan vraćen u posjed odlukom Povjerenstva koja mu daje "pravo na dom", primjenom odredaba Zakona o prestanku primjene, bez obzira na to što su apelanti stan otkupili. Zbog navedenog, predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena. 17. Tuženi je u odgovoru istaknuo da je apelacija neutemeljena, jer iz obrazloženja presuda redovitih sudova proizlazi da su sudovi pažljivo i brižljivo ocijenili svaki dokaz posebice i sve dokaze zajedno imajući u vidu odredbe Ustava BiH i Europske konvencije. U konkretnom postupku je potpuno nebitno što su apelanti zaključili ugovor o kupoprodaji, jer je njihov ugovor o korištenju stana u vrijeme kupovine stana već bio ništav. Osim toga, tuženi je dostavio obavijest Javnog pravobraniteljstva Grada Mostara od 22. travnja 2010. godine iz kojeg proizlazi da je Pravobraniteljstvo 16. travnja 2010. godine protiv apelanata podnijelo tužbu radi poništenja ugovora o kupoprodaji stana apelantima i da je tužba zavedena pod brojem P 065793 10 P. V. Relevantni propisi 18. Zakon o izvršenju odluka Povjerenstva za imovinske zahtjeve izbjeglica i raseljenih lica ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 43/99, 51/00, 56/01, 27/02 i 24/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 9. Izvršenje odluke Komisije provest će se protiv lica koje je u posjedu imovine ili stana navedenog u odluci, sa ili bez pravne osnove (izvršenik).

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 27 Izvršenje odluke će se provesti i protiv trećeg lica koje koristi imovinu ili stan čak i u slučaju kada izvršenik iz stava 1. ovog člana dobrovoljno napustio navedenu imovinu ili stan. Izvršenje odluke će se provesti bez obzira na to da li su imovina ili stan na koje se odluka odnosi proglašeni napuštenim ili ne i bez obzira na bilo koju drugu odluku ili propise koji se odnose na njihov pravni status. Organ uprave nadležan za izvršenje odgodit će započeto izvršenje ako se ustanovi da je izvršenik dobrovoljno postupio prema odluci Komisije. Član 14. U postupku izvršenja odluka Komisije primjenjivat će se odredbe Zakona o općem upravnom postupku ("Službene novine FBiH" broj 2/98), osim ukoliko nije drugačije predviđeno ovim zakonom. 19. Zakon o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ("Službene novine FBiH" br. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 37/01, 56/01, 15/02, 24/03, i 29/03) u relevantnom dijelu glasi: Članak 1. Primjena Zakona o napuštenim stanovima ("Službeni list RBiH", br. 6/92, 8/92, 16/92, 13/94, 9/95 i 33/95), Uredbe o korišćenju napuštenih stanova i propisa donesenih prema tim propisima, kao i drugih propisa koji uređuju pitanje napuštenih stanova donesenih u periodu između 30. travnja 1991. godine i stupanja na snagu ovog zakona, a koji su primjenjivani na teritoriju Federacije Bosne i Hercegovine prestaju danom stupanja na snagu ovog zakona (Zakon je usvojio Parlament Federacije BiH na sjednici Predstavničkog doma od 12. ožujka 1998. godine i na sjednici Doma naroda od 26. veljače 1998. godine, objavljen je 3. travnja 1998. godine i stupio na snagu 4. travnja 1998. godine). Od dana stupanja na snagu ovog zakona, organi vlasti Federacije i druga tijela u Federaciji, prestaju sa preduzimanjem novih radnji kojima se stanovi proglašavaju napuštenim, odnosno kojima prestaju da važe stanarska prava do stupanja nositelja stanarskog prava u posjed stana sukladno ovom zakonu. Nadležni organi iz stavka 2. ovog članka rješava o pravima nositelja stanarskog prava da stupe u posjed svojih stanova koji su proglašeni privremeno, odnosno trajno napuštenim i i pravima privremenih korisnika napuštenih stanova. Članak 2. stavak 3. Svako stanarko pravo ili ugovor o korištenju ili produženje privremenog korištenja tog stana sukladno ovom zakonu zaključen u periodu između 1. travnja 1992. godine i 7. veljače 1998. godine prestaje da važi. U smislu ovog zakona osoba koja živi u stanu na temelju stanarskog prava koje prestaje prema ovom članku će se smatrati privremenim korisnikom. Članak 3. Nositelj stanarskog prava na stanu koji je proglašen napuštenim ili član njegovog obiteljskog domaćinstva kao što je utvrđeno člankom 6. ZOSO (u daljem tekstu: nositelj stanarskog prava) ima pravo na povratak sukladno Aneksu VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Stavak 1. ovog članka primjenjuje se samo na nositelje stanarskog prava koji imaju pravo da se vrate u svoje domove prema članku 1. Aneksa VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Osobe koje su napustile svoje stanove između 30. travnja 1991. godine i 4. travnja 1998. godine smatraju se izbjeglicama i raseljenim osobama prema Aneksu VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Nositelj stanarskog prava na stanu u kojem stanuje osoba koja koristi stan bez pravnog osnova ili koji je prazan, danom stupanja na snagu ovog zakona može bez ikakvih ograničenja, ponovo stupiti u posjed stana na kojem ima stanarsko pravo. Osoba koja koristi stan bez pravnog osnova će po službenoj dužnosti prinudno iseliti odmah ili najkasnije u roku od 15 dana, a nadležni organ nije dužan da osigura alternativni smještaj za ove osobe. [...] Članak 16. Ugovor o korišćenju stana koji je sukladno propisima iz članka 1. stavak 1. ovog zakona proglašavan napuštenim, kao i drugi akti o dodjeli stana na korišćenje, a koji su zaključeni odnosno doneseni nakon 7. veljače 1998. godine, ništavi su. Odredba iz stavka 1. ovog članka odnosi se i na ugovore o korišćenju stana zaključene prije 7. veljače 1998. godine a po njima nije izvršeno useljenje u stan. Osoba koja na osnovu ugovora odnosno akta iz stavka 1. ovog članka koristi stan smatrat će se privremenim korisnikom. 20. Zakon o stambenim odnosima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 11/98 i 19/99) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. stav 1. Građanin koji se uselio u stan u društvenoj svojini na osnovu akta koji predstavlja punovažan osnov za useljenje u stan (u daljnjem tekstu: nosilac stanarskog prava) ima pravo da taj stan, pod uslovima koji su propisani ovim zakonom, trajno i nesmetano koristi (u daljnjem tekstu: stanarsko pravo). Član 10. Sporove u stambenim odnosima rješava nadležni sud, a općinski organ uprave nadležan za stambene poslove (u daljnjem tekstu: stambeni organ) kada je to određeno ovim zakonom. Postupak po sporovima u primjeni ovog zakona smatra se hitnim. Član 11. Stanarsko pravo građanin stiče danom zakonitog useljenja u stan. Zakonitim useljenjem u stan smatra se useljenje izvršeno na osnovu ugovora o korištenju stana, zaključenog na temelju odgovarajućeg akta, ili drugog akta utvrđenog ovim zakonom koji predstavljaju punovažan osnov za useljenje u stan. Zabranjeno je prodavati odnosno kupovati ili na drugi način, suprotno odredbama ovog zakona prenositi odnosno sticati stanarsko pravo. Sticanje stanarskog prava koje je u suprotnosti s odredbama ovog zakona ne proizvodi pravno dejstvo. Član 24. Davalac stana na korištenje dodjeljuje stan na korištenje u skladu sa samoupravnim opštim aktom. Samoupravnim opštim aktom utvrđuju se kriteriji za dodjelu stana na korištenje, kao i druga pitanja koja se odnose na rješavanje stambenih potreba radnika. Prilikom utvrđivanja kriterija i mjerila iz prethodnog stava uzima se u obzir stambena situacija radnika, radni staž, radni doprinos, broj članova porodičnog domaćinstva kao i druge okolnosti koje su od značaja za rješavanje stambenih potreba radnika. Samoupravnim opštim aktom iz stava 1. ovog člana utvrđuju se uslovi i način dodjele stanova radnicima koji vrše značajne poslove i zadatke i radnicima koji u procesu proizvodnje odnosno rada u organizacijama udruženog rada ili drugim samoupravnim organizacijama i zadacima

Број 91 - Страна 28 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. predstavljaju deficitaran kadar (kadrovski stanovi) ako zakonom nije drugačije određeno. 21. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05, 19/06) u relevantnom dijelu glasi: Članak 2. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva koji su stavljeni u postupku. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj ocjeni i nije vezan za navode stranaka glede materijalnog prava. Članak 7. Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima temelje svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Sud je ovlašten ustanoviti i činjenice koje stranke nisu iznijele, ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu raspolagati. Članak 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na temelju slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i pozorno cijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno. Članak 221. Drugostupanjski sud ispituje prvostupanjsku presudu u onom dijelu u kojem se pobija žalbom, u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. VI. Dopustivost 22. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 23. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 58 0 P 036904 10 Rev od 21. prosinca 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelanti su primili 24. siječnja 2011. godine a dopunu apelacije kojom su osporili i ovu odluku podnijeli su 18. veljače 2011. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Apelanti su prethodno, opreza radi, podnijeli apelaciju protiv presude Kantonalnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 25. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 26. Apelanti osporavaju odluke redovitih sudova ukazujući da im je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 27. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 28. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na svoje stajalište da zahtjevi koji se odnose na sporove u svezi sa pravom na povrat stana u posjed potpadaju pod pojam "građanskih prava i obveza" (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U 2/99 od 24. rujna 1999. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/99). Stoga, Ustavni sud smatra da je članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv. 29. Suština apelacijskih navoda o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije svodi se na tvrdnje o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava, te nedostatak obrazloženja drugostupanjske presude u pogledu prizivnih navoda zbog čega je, prema mišljenju apelanata, proizvoljna. 30. U svezi sa ovim navodima, Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Europskog suda i Ustavnog suda prema kojoj zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 31. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stajalištu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, obzirom na pitanja koja apelanti problematiziraju, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivnopravnih propisa. 32. U konkretnom slučaju Ustavni sud podsjeća na to da je odlukom Povjerenstva od 17. ožujka 2006. godine potvrđeno da je tuženi bio u posjedu spornog stana 1. travnja 1992.

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 29 godine, da je odbijen zahtjev apelanata za ponovno razmatranje ove odluke, da je Odjel 15. siječnja 2007. godine donio zaključak kojim se tuženom vraća u posjed sporni stan i istodobno utvrđuje prestanak prava apelanata da privremeno koriste stan, da je tuženi uveden u posjed spornog stana 18. rujna 2007. godine i da je Ministarstvo rješenjem od 16. listopada 2007. godine tuženom utvrdilo status nositelja stanarskog prava na spornom stanu. S druge strane, u pogledu statusa apelanata na spornom stanu, utvrđeno je da im je sporni stan dodijeljen rješenjem pravnog sljednika vlasnika stana ("Soko" d.d. Mostar), da su 2. ožujka 1998. godini zaključili ugovor o korištenju spornog stana a potom ga 2001. godine otkupili, te u formalno-pravnom smislu postali vlasnici. 33. Dovodeći u svezu navode apelacije i suštinsko pitanje iz apelacije "tko u konkretnoj situaciji ima jače pravo na spornom stanu", apelanti kao upisani suvlasnici ili tuženi kao prijeratni korisnik stana, Ustavni sud podsjeća da je u više svojih odluka rješavao slična činjenična i pravna pitanja, te je, u ovisnosti o konkretnoj situaciji, praksa u pogledu rješavanja "naizgled" sličnih predmeta različita (vidi odluke o dopustivosti i meritumu br. AP 3102/09 od 6. prosinca 2012. godine i AP 3537/09 od 20. prosinca 2012. godine, dostupne na web-stranici www.ustavnisud.ba). U predmetu broj AP 3102/09 apelantica je problematizirala pitanje prava vlasništva davatelja stana na korištenje u upravnom postupku, iznoseći tvrdnje da prijeratni davatelj stana na korištenje (Opštinski sekretarijat za unutrašnje poslove Općine Olovo) nije bio vlasnik stana, te ga, stoga, nije mogao dodijeliti podnositelju zahtjeva kojem je predmetni stan vraćen u posjed, a istodobno njezinom suprugu i njoj, kao zemljišnoknjižnim vlasnicima (pri čemu je ugovor o otkupu ostao na snazi), naloženo je da se isele iz stana. U takvoj situaciji, nakon analize svih odluka koje su donesene tijekom tog postupka, Ustavni sud je zaključio da je u osporenim odlukama potpuno izostalo obrazloženje naloga kojim se određuje apelantičinom suprugu, odnosno apelantici koja je uknjižena kao vlasnica stana, da napusti sporni stan. U citiranoj odluci Ustavni sud je iznio mišljenje prema kojem je nesporno da zemljišnoknjižni vlasnik nekretnine, koji je u posjedu takve nekretnine, ima jače pravo u odnosu na druge osobe koje na istoj nekretnini nemaju ekvivalentna prava. Ukoliko se zemljišnoknjižnom vlasniku nekretnine nalaže da napusti svoju nekretninu i preda je u posjed drugoj osobi koja nije vlasnik nekretnine, te ukoliko i dalje ostaju na snazi pravni akti na temelju kojih je vlasnik nekretnine stekao pravo vlasništva (kao što je u konkretnom slučaju), onda, prema standardima prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, takve odluke moraju sadržavati obrazloženje zašto vlasnik (koji i dalje u formalno-pravnom smislu ostaje vlasnik) mora nekretninu predati drugoj osobi koja nije vlasnik. Stoga je Ustavni sud u situaciji kada je u osporenim odlukama potpuno izostalo obrazloženje naloga kojim se određuje apelantičinom suprugu, odnosno apelantici koja je uknjižena kao vlasnica spornog stana, da napusti sporni stan utvrdio kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 34. Dalje je Ustavni sud u predmetu broj AP 3537/09 donio odluku o dopustivosti i meritumu od 20. prosinca 2012. godine kojom je odbio kao neutemeljenu apelaciju E.D. izjavljenu protiv Presude Vrhovnog suda FBiH broj 58 0 P 007451 08 Rev od 15. rujna 2009. godine, kojom je uvažena revizija poduzeća "Soko" d.d. Mostar i raskinut ugovor o zakupu službenog stana zaključen između prednika tužitelja i E.D. koji se nalazi u Mostaru, na istoj adresi kao i sporni stan iz konkretne apelacije apelanata. U citiranom predmetu problematizirana je presuda kojom je usvojen zahtjev poduzeća "Soko" d.d. Mostar, kao vlasnika stana, i raskinut ugovor o zakupu službenog stana sa E.D. koji je zaključen 13. prosinca 1989. godine. U tom predmetu se sporno pravno pitanje odnosilo na uvjete za raskidanje ugovora o zakupu stana za službene potrebe u okviru kojeg su redoviti sudovi kao prethodno pitanje rješavali status spornog stana, tj. spada li u kategoriju stanova za službene potrebe, ili se radi o kadrovskom stanu. Vrhovni sud je, polazeći od nesporne činjenice da je apelant E.D. bio korisnik stana za službene potrebe, a ne kadrovskog stana, koji mu je dodijeljen za obavljanje konkretnog-specifičnog posla, zaključio da se na stanu za službene potrebe ne stječe stanarsko pravo, nego samo prava utvrđena ugovorom o zakupu, zbog čega je tužbeni zahtjev poduzeća "Soko" d.d. Mostar, kao vlasnika stana, usvojen u cijelosti i ugovor o zakupu službenog stana raskinut. U svezi s tim, Ustavni sud je u navedenoj odluci istaknuo: U kontekstu odlučenja Vrhovnog suda u konkretnoj pravnoj stvari, Ustavni sud zapaža da članak 4. stavak 3. ZSO govori o stanovima za vršenje službene dužnosti, a članak 24. stavak 4. ZSO sadrži odredbe o kadrovskim stanovima. Prema mišljenju Ustavnog suda, iz odredaba članka 4. st. 3. i 4. ZSO može se zaključiti da se stanovi za vršenje službene dužnosti odnose na stanove koji su bili namijenjeni uposlenicima za obavljanje određenih poslova, odnosno službenih dužnosti (funkcija), te da se na takvim stanovima, ukoliko su ispunjeni uvjeti iz članka 4. ZSO, nije moglo steći stanarsko pravo. S druge strane, odredbe članka 24. st. 1. i 4. ZSO propisuju da se kadrovski stan dodjeljuje na korištenje sukladno općem aktu davatelja stana, te u svezi s tim propisuju određeni uvjeti. U tom predmetu je Ustavni sud zaključio da Vrhovni sud nije proizvoljno primijenio ZSO i da je u obrazloženju presude dao odgovor na suštinsko pitanje o statusu stana, odnosno je li u pitanju kadrovski stan ili stan za službene potrebe. 35. Međutim, u konkretnom predmetu apelanata, za razliku od predmeta broj AP 3102/09, bilo je nesporno pravo vlasništva davatelja stana na korištenje ("Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar), odnosno pravo sljednika poduzeća "Soko" d.d. Mostar koji im je stan dodijelio. Spornim se pokazalo pitanje pravne valjanosti akta - ugovora o zakupu na temelju kojeg je tuženi od 1990. godine koristio sporni stan, što predmet apelanata dovodi u svezu sa predmetom broj AP 3537/09, jer se radi o istom vlasniku stana i istoj pravnoj osnovi-ugovoru o zakupu stana. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da apelanti u tužbi i tijekom postupka nisu osporavali činjenicu da je tuženom sporni stan dodijeljen kao kadrovski (a ne službeni), tvrdeći da na kadrovskom stanu nije mogao steći stanarsko pravo. U svezi sa ovom spornom činjenicom koja se tiče karaktera ugovora o zakupu stana na temelju kojeg je tuženi koristio sporni stan, prvostupanjski sud je jasno istaknuo (strana 3. navedene presude) da je izvršio uvid u ugovor o zakupu koji je tuženi zaključio sa vlasnikom u svojstvu zakupca 23. svibnja 1990. godine, da je sačinjen na temelju odredbe članka 24. stavak 4. ZSO (dodjela kadrovskih stanova radnicima koji vrše značajne poslove i koji predstavljaju deficitaran kadar), čl. 56-60. Pravilnika o stambenim odnosima poduzeća "Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar i čl. 56a. i 56b. Pravilnika o izmjenama i dopunama Pravilnika o stambenim odnosima poduzeća "Soko" Vazduhoplovna industrija Mostar, kojim su uređena međusobna prava i obveze koji nastaju korištenjem kadrovskog stana. Općinski sud je, potom, naveo da je Ustavni sud BiH Odlukom broj 47/90 od 13. rujna 1990. godine ("Službeni list SRBiH" od 27. listopada 1990. godine) ukinuo odredbe čl. 56a. i 56b. Pravilnika o izmjenama i dopunama Pravilnika o stambenim odnosima u poduzeću "Soko", a u obrazloženju te odluke je navedeno: Obzirom na navedene ustavne i zakonske odredbe, davatelj stana na korištenje može davati radnicima kadrovski stan na

Број 91 - Страна 30 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. trajno korištenje radi zadovoljavanja ličnih i obiteljskih stambenih potreba, a iznimno i službeni stan, pod uvjetima utvrđenim zakonom. Stoga, utvrđivanje osporenim odredbama (čl. 56a. i 56b.) odluke da radnik kojem se dodjeljuje kadrovski stan na korištenje stječe prava utvrđena ugovorom o zakupu, a ne stanarsko pravo koje mu osigurava da taj stan trajno koristi, prema ocjeni Ustavnog suda, nisu u suglasnosti sa Ustavom i u suprotnosti su sa zakonom. Pri takvom stanju stvari redoviti sudovi su utvrdili činjenice na strani tuženog, i to da se u sporni stan uselio na temelju ugovora o zakupu, da mu je sporni stan dodijeljen kao kadrovski (a ne službeni, što ovaj predmet u bitnome razlikuje od predmeta broj AP 3537/09) i da mu je, prema navedenoj odluci Ustavnog suda BiH od 13. rujna 1990. godine, omogućeno sporni stan koristiti trajno, a ne u statusu zakupca. Osim toga, tuženom je odlukom Povjerenstva od 17. ožujka 2006. godine potvrđeno da je 1. travnja 1992. godine bio u posjedu spornog stana, da mu je rješenjem Ministarstva od 16. listopada 2007. godine potvrđen status nositelja stanarskog prava i da je u posjedu stana od 18. rujna 2007. godine. 36. S druge strane, činjenice na strani apelanata tiču se, prije svega, valjanosti akta o dodjeli stana i ugovora o korištenju stana, pa je utvrđeno da su apelanti sporni stan koristili na osnovi ugovora od 2. ožujka 1998. godine koji je sukladan propisima iz članka 1. stavak 1. Zakona o prestanku primjene, koji su zaključeni, odnosno doneseni nakon 7. veljače 1998. godine ništavi po sili zakona (članak 16. Zakona o prestanku primjene), te da, stoga, kasniji promet (kupovina stana) nije pravno valjan i ne proizvodi pravno djejstvo. Apelanti su u apelaciji ukazali na propust sudova da u konkretnoj situaciji primijeni odredbu iz članka 2. stavak 3. istog zakona, kojom je propisano da prestaju važiti ugovori o korištenju stana koji su zaključeni u razdoblju između 1. travnja 1992. godine i 7. veljače 1998. godine, budući da su oni ugovor o korištenju stana zaključili 2. ožujka 1998. godine, dakle, nakon razdoblja koje je obuhvaćeno ovom odredbom. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da su Kantonalni sud i Vrhovni sud, obrazlažući neutemeljenost ovih navoda apelanata, jasno istaknuli da je Zakon o prestanku primjene stupio na snagu 4. travnja 1998. godine, kada je prestala primjena Zakona o napuštenim stanovima i propisa koji su doneseni na temelju tog zakona kojima je uređeno pitanje napuštenih stanova u razdoblju između 30. travnja 1991. godine i stupanja na snagu navedenog zakona, dakle, 4. travnja 1998. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud primjećuje da su redoviti sudovi, odlučujući u okviru tužbenog zahtjeva apelanata kojim je isključivo zatražena predaja stana u posjed, dovodeći u svezu činjenično stanje utvrđeno u postupku i sve relevantne odredbe Zakona o prestanku primjene, između ostalih i odredbu članka 2. stavak 3. Zakona o prestanku primjene kojom nije isključena mogućnost primjene svih ostalih odredaba istog zakona, usvojili stajalište i jasno obrazložili da je irelevantno što su apelanti sporni san otkupili i uknjižili se kao suvlasnici, jer je ugovor koji je prethodio kupoprodaji u vrijeme kupovine već bio ništav, sukladno odredbi članka 16. stavak 1. istog zakona. Osim toga, za razliku od predmeta broj AP 3102/09 (u kojem je akt o dodjeli i kupovini stana na snazi), iz spisa proizlazi da je Javno pravobraniteljstvo pokrenulo postupak radi poništenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana apelantima kod Općinskog suda u Mostaru pod brojem P 065793 10 P, a Povjerenstvo za kontrolu zaključenih i/ili obnovljenih ugovora o korištenju stana je Odlukom broj 5/10 od 5. ožujka 2010. godine utvrdilo da ugovor o korištenju stana koji su zaključili apelanti sa JP "Urbing" 2. ožujka 1998. godine nije sukladan Zakonu o prestanku primjene. Osim toga, ono što ovaj predmet bitno razlikuje od predmeta broj AP 3102/09, osim činjenice da u smislu stavka iz te odluke, dakle, ne ostaju na snazi pravni akti na temelju kojih je vlasnik nekretnine [u konkretnom slučaju apelanti] stekao pravo vlasništva, jeste i okolnost da se, u smislu stavka iz te odluke, apelanti ne nalaze u posjedu stana, već se u posjedu stana, na temelju odluka donesenih u upravnom postupku, nalazi tuženi. 37. U svezi s navedenim, Ustavni sud naglašava da je, za razliku od citiranih odluka u kojima je utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje zbog razloga koji su navedeni u prethodnim točkama ove odluke, u konkretnoj situaciji ocijenio da su sudovi na sve tri instance jasno i argumentirano obrazložili razloge zbog kojih tužbeni zahtjev apelanata da im "tuženi preda u posjed, slobodan od lica i stvari" sporni stan nije utemeljen, pozivajući se pritom na relevantne odredbe materijalnog prava, te da, stoga, materijalno pravo nije proizvoljno primijenjeno, niti ima povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 38. U odnosu na navode iz apelacije da Kantonalni sud nije odgovorio na bitne prizivne navode, Ustavni sud podsjeća na praksu Europskog suda za ljudska prava iz koje proizlazi da su domaći sudovi dužni obrazložiti svoje presude, pri čemu ne moraju dati detaljne odgovore na svaki navod, ali ako je podnesak suštinski važan za ishod predmeta, sud se u tome slučaju u svojoj presudi mora njime posebice pozabaviti. Dakle, sudska odluka mora imati razloge na kojima je utemeljena i mora imati obrazloženje, pogotovu na podnesak koji je suštinski važan za ishod spora. U suprotnom, postoji povreda članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi, Europski sud, Van der Hurk protiv Nizozemske, presuda od 19. travnja 1994. godine, stavak 61). Također, Ustavni sud napominje da konačne odluke prizivnih sudova ne moraju imati iscrpna obrazloženja (vidi, Europsko povjerenstvo za ljudska prava, odluka o dopustivosti broj 8769/97 od 16. srpnja 1981, OI 25), već obrazloženja koja se tiču relevantnih prizivnih navoda koja kao takva ocijeni. U konkretnom slučaju iz stanja u spisu i navoda apelacije Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud, suprotno navodima apelanata, u svojoj presudi odgovorio na svaki prizivni navod koji je ocijenio kao bitan i relevantan za odlučenje, te je za svoje stajalište dao valjane, jasne i logične razloge, sukladno zahtjevima članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 39. Imajući u vidu navedeno, a u smislu prethodno navedenih principa, Ustavni sud ne može konstatirati da osporene presude redovitih sudova krše ustavna prava apelanata, nego, upravo suprotno, sadrže odgovore na suštinsko pitanje zašto je njihov tužbeni zahtjev odbijen. Sukladno navedenom, Ustavni sud je ustanovio da nisu utemeljeni navodi apelanata kojima su ukazivali na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava, te da, stoga, nisu povrijeđeni članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije. Ostali navodi 40. Apelanti su, također, u apelaciji naveli da im je osporenim presudama povrijeđeno pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Povredu ovog prava apelanti, također, temelje na navodima o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, koji su identični navodima o povredi prava na pravično suđenje, a koje je Ustavni sud u ovoj odluci već razmotrio i u svezi s kojima je zaključio da su neutemeljeni. Ocjenjujući navedeno, kao i da u apelaciji nisu predočeni dokazi koji bi eventualno upućivali na povredu navedenog prava, Ustavni sud zaključuje da su navodi o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, također, neutemeljeni.

Петак, 22. 11. 2013. С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 91 - Страна 31 VIII. Zaključak 41. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, jer su redoviti sudovi, odbijajući kao neutemeljen tužbeni zahtjev apelanata da im tuženi preda u posjed sporni stan, naveli jasne, argumentirane i precizne razloge primjenom relevantnih odredaba ZSO i Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. 42. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 43. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. С А Д Р Ж А Ј САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1202 Одлука о одобравању средстава из текуће резерве буџета Институту за акредитовање Босне и Херцеговине (српски језик) 1 Odluka o odobravanju sredstava iz tekuće rezerve budžeta Institutu za akreditiranje Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 1 Odluka o odobravanju sredstava iz tekuće proračunske pričuve Institutu za akreditiranje Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 2 1203 Одлука о именовању Управног одбора Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине - у изградњи (српски језик) 2 Odluka o imenovanju Upravnog odbora Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji (bosanski jezik) 3 Odluka o imenovanju Upravnog odbora Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji (hrvatski jezik) 4 1204 Одлука о именовању Надзорног одбора Завода за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера Босне и Херцеговине - у изградњи (српски језик) 4 Odluka o imenovanju Nadzornog odbora Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji (bosanski jezik) 5 Odluka o imenovanju Nadzornog odbora Zavoda za izvršenje kaznenih sankcija, pritvora i drugih mjera Bosne i Hercegovine - u izgradnji (hrvatski jezik) 6 1205 Одлука о усвајању Пројектног документа за другу фазу пројекта "Сразмјерно повећање универзалног приступа за најризичније популације у Босни и Херцеговини" (српски језик) 7 Odluka o usvajanju Projektnog dokumenta za drugu fazu projekta "Srazmjerno povećanje univerzalnog pristupa za najrizičnije populacije u Bosni i Hercegovini" (bosanski jezik) 7 Odluka o usvajanju Projektnog dokumenta za drugu fazu projekta "Srazmjerno povećanje univerzalnog pristupa za najrizičnije populacije u Bosni i Hercegovini" (hrvatski jezik) 7 МИНИСТАРСТВО ЦИВИЛНИХ ПОСЛОВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1206 Упутство о распореду и начину дефинисања распона цифара V групе јединственог матичног броја (српски језик) 8 Uputstvo o rasporedu i načinu definiranja raspona cifara V grupe jedinstvenog matičnog broja (bosanski jezik) 8 Naputak o rasporedu i načinu definiranja raspona cifara V skupine jedinstvenog matičnog broja (hrvatski jezik) 8 ЦЕНТРАЛНА ИЗБОРНА КОМИСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1207 Одлука о закључивању и потврди броја уписаних бирача у Централни бирачки списак за пријевремене изборе за начелника Општине Крешево који ће се одржати 01.12.2013. године (српски језик) 9 Odluka o zaključivanju i potvrdi broja upisanih birača u Centralni birački spisak za prijevremene izbore za načelnika Općine Kreševo koji će se održati 01.12.2013. godine (bosanski jezik) 9 Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja upisanih birača u Središnji birački popis za prijevremene izbore za načelnika Općine Kreševo koji će se održati 01.12.2013. godine (hrvatski jezik) 9

Број 91 - Страна 32 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Петак, 22. 11. 2013. АГЕНЦИЈА ЗА СТАТИСТИКУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1208 Саопштење о просјечној мјесечној бруто плати запослених у Босни и Херцеговини за септембар 2013. године (српски језик) 10 Saopćenje o prosječnoj mjesečnoj bruto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za septembar 2013. godine (bosanski jezik) 10 Priopćenje o prosječnoj mjesečnoj bruto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za rujan 2013. godine (hrvatski jezik) 10 1209 Саопштење о просјечној исплаћеној мјесечној нето плати запослених у Босни и Херцеговини за септембар 2013. године (српски језик) 10 Saopćenje o prosječnoj isplaćenoj mjesečnoj neto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za septembar 2013. godine (bosanski jezik) 10 Priopćenje o prosječnoj isplaćenoj mjesečnoj neto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za rujan 2013. godine (hrvatski jezik) 11 УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1210 Одлука број АП 1421/10 (српски језик) 11 Odluka broj AP 1421/10 (bosanski jezik) 18 Odluka broj AP 1421/10 (hrvatski jezik) 24 Издавач: Овлаштена служба Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Трг БиХ 1, Сарајево - За издавача: секретар Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине Марин Вукоја - Припрема и дистрибуција: ЈП НИО Службени лист БиХ Сарајево, Џемала Биједића 39/III - Директор: Драган Прусина - Телефони: Централа: 722-030 - Директор: 722-061 - Претплата: 722-054, факс: 722-071 - Огласни одјел: 722-049, 722-050, факс: 722-074 - Служба за правне и опште послове: 722-051 - Рачуноводство: 722-044, 722-046 - Комерцијала: 722-042 - Претплата се утврђује полугодишње, а уплата се врши УНАПРИЈЕД у корист рачуна: UNICREDIT BANK д.д. 338-320-22000052-11, ВАКУФСКА БАНКА д.д. Сарајево 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK А.Д. Бања Лука, филијала Брчко 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK д.д. БиХ Сарајево 161-000- 00071700-57 - Штампа: ГИК "ОКО" д. д. Сарајево - За штампарију: Мевлудин Хамзић - Рекламације за непримљене бројеве примају се 20 дана од изласка гласила. "Службени гласник БиХ" је уписан у евиденцију јавних гласила под редним бројем 731. Упис у судски регистар код Кантоналног суда у Сарајеву, број УФ/I - 2168/97 од 10.07.1997. године. - Идентификацијски број 4200226120002. - Порезни број 01071019. - ПДВ број 200226120002. Молимо претплатнике да обавезно доставе свој ПДВ број ради издавања пореске фактуре. Претплата за II полугодиште 2013. за "Службени гласник БиХ" и "Међународне уговоре" 120,00 КМ, "Службене новине Федерације БиХ" 110,00 КМ. Wеb издање: http://www.sluzbenilist.ba - годишња претплата 200,00 КМ