Република Србија УПРАВНИ СУД 03.04.2014. године Б е о г р а д У ИМЕ НАРОДА Управни суд, у већу састављеном од судија: Душанке Марјановић, председника већа, Зорице Китановић и Руже Урошевић, чланова већа, са судским саветником Мирјаном Савић, као записничарем, одлучујући у управном спору по тужби тужиље А... Н... из Б..., Ул...., коју заступа Т... И..., адвокат из Б... Ул...., поднетој против туженог Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање Дирекције, ради поништаја решења бр.... од... године, у правној ствари признавања својства осигураника, у нејавној седници већа, одржаној дана 03.04.2014. године, донео је П Р Е С У Д У Тужба СЕ УВАЖАВА, ПОНИШТАВА решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање Дирекције, бр....од... године и предмет ВРАЋА надлежном органу на поновно одлучивање. О б р а з л о ж е њ е Оспореним решењем одбијена је жалба тужиље изјављена против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање Филијале за град Београд, бр.... од... године, којим је у поновљеном поступку по службеној дужности поништено решење бр.... од... године и одбијен захтев тужиље за утврђивање
2 својства осигураника по основу обављања самосталне професионалне естрадне делатности у периоду од... до... године и од... до... године. Тужбом, поднетом овом суду дана 05.02.2013. године, тужиља оспорава законитост решења туженог органа, наводећи да она није тражила понављање поступка, већ је поступак поновљен по службеној дужности и да се не ради о разлозима који се по самом закону могу користити за понављање поступка било на предлог странке или јавног тужиоца, који је овде неспорно изостао. Сматра да се не ради ни о разлозима који се по слову закона могу успешно употребити за понављање поступка, с обзиром да је оспорено решење донето са образложењем да је потврда КУД В... М... која је погрешно означена јер се ради о потврди КУД Б... Ц..., погрешно вреднована и самим тим је погрешно примењено правило из члана 4. Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Са изнетих и других разлога наведених у тужби, тужиља је предложила да суд уважи тужбу и поништи оспорено решење. Тужени орган је у одговору на тужбу остао у свему при разлозима изнетим у образложењу оспореног решења и предложио да суд одбије тужбу као неосновану. Решавајући овај управни спор без одржавања усмене расправе, сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о управним споровима (''Сл. гласник РС'' бр. 111/09) и испитујући законитост оспореног решења у границама захтева из тужбе, у складу са одредбом члана 41. став 1. истог закона, Управни суд је, оценом оспореног решења, навода изнетих у тужби, одговора на тужбу и списа предмета ове управне ствари, нашао да је тужба основана. Основано се, по оцени Управног суда, тужбом указује да је приликом доношења оспореног решења повређен закон на штету тужиље, будући да су приликом његовог доношења повређена правила управног поступка, од утицаја на решење ове управне ствари. Из списа предмета ове правне ствари произлази да је првостепени орган по службеној дужности покренуо понављање поступка на основу одредби члана 239. тачка 1. и члана 240. став 1. Закона о општем управном поступку, након донетог закључка о обезбеђивању доказа дана 07.06.2011. године, којим је позвао тужиљу да достави све расположиве доказе на основу којих се може утврдити да је наведену делатност обављала као професионалну, да јој је то било једино занимање и једини извор прихода у наведеном периоду. Како тужиља у остављеном року није доставила све тражене доказе, првостепени
3 орган је на основу чињеничног стања утврђеног у ранијем и поновљеном поступку, ценећи потврду КУД ''Б.Ц'' од 13.09.2010. године и потврде У.р.е.д.С бр.... од... године, поништио решење бр.... од... године, а захтев за утврђивање својства осигураника по основу обављања естрадне делатности одбио, као неоснован, налазећи да се напред наведене потврде не могу сматрати веродостојним доказима да је тужиља у спорном периоду обављала естрадну делатност у виду јединог занимања, као и да је без правног дејства ретроактиван упис података о наводном чланству у службену евиденцију удружења, применом одредбе члана 4. Закона о пензијском и инвалидском осигурању и одредаба члана 2. и 4. Уговора о спровођењу пензијског и инвалидског осигурања ч... У.р.е. д.с. Тужени орган је у поступку по жалби утврдио да је првостепено решење правилно и да њиме није повређен материјални закон. У образложењу оспореног решења је наведено да према одредби члана 138. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (''Сл. гласник РС'' бр. 34/03... 63/06, 101/10), лицу коме својство осигураника није утврђено у роковима одређеним за подношење пријаве на осигурање, то се својство може утврдити најраније од 01.01.1965. године, на начин утврђен тим законом, при чему се својство осигураника, основ осигурања, зараде, накнаде, уговорне накнаде и висина уплаћеног доприноса не могу утврђивати на основу изјава сведока. Поред тога, Уговором о спровођењу пензијског и инвалидског осигурања естрадних музичара Ч. У. С. е. у.с. (''Сл.гласник СРС'' бр. 12/80), прописан је круг лица која се сматрају осигураницима, а да су то, између осталог, фолклорни играчи, којима је то једино и главно занимање, као и да се својство осигураника стиче даном заснивања чланства у У. Имајући у виду наведено и чињеницу да се у списима налази потврда СУР-а из које се може закључити да тужиља није имала статус естрадног уметника, због тога што се та потврда не заснива на документацији и еведенцијама које су вођене у периоду за који се тражи утврђивање својства осигураника, већ на изјавама сведока, што је утврђено у поновљеном поступку, што важи и за наводе из потврде да јој је то било главно занимање и једини извор прихода, а како је тужени утврдио да се потврда Удружења не издаје на основу евиденције која се води на основу одредбе члана 161. Закона о општем управном поступку, односно на основу података о којима се на основу закона води службена евиденција, тужени је утврдио да је на основу доказа прибављених у поновљеном и ранијем поступку, правилно првостепени орган поновио поступак по службеној дужности у смислу члана 247. став 2.
4 истог закона, нашао да се не може утврдити да је тужиља професионално обављала естрадну делатност у виду јединог и главног занимања, те да нису испуњени кумулативно прописани услови за стицање својства осигураника. Одредбом члана 239. тачка 1. Закона о општем управном поступку (''Сл. лист СРЈ'' бр. 33/97 и 31/01 и ''Сл. гласник РС'' бр. 30/10), прописано је да ће се поступак окончан решењем против кога нема редовног правног средства у поступку поновити ако се сазна за нове чињенице или се нађе или стекне могућност да се употребе нови докази који би сами, или у вези са већ изведеним и употребљеним доказима, могли довести до друкчијег решења, да су те чињенице, односно докази били изнесени или употребљени у ранијем поступку. Одредбом члана 240. став 1. истог закона, прописано је да понављање поступка може тражити странка, а орган који је донео решење којим је поступак завршен може покренути понављање поступка по службеној дужности. Ставом 2. истог члана закона прописано је да због околности из члана 239. тачке 1, 6, 7, 8. и 11. странка може тражити понављање поступка само ако без своје кривице није била у стању да у ранијем поступку изнесе околности због којих тражи понављање. Код оваквог стања ствари, тумачењем цитираних законских одредби, произлази да се понављање поступка са разлога прописаних у члану 239. тачка 1. може покренути ако су у време вођења ранијег поступка постојале чињенице за које орган није знао и које странка није без своје кривице била у стању да изнесе, па нису ни узете у обзир приликом утврђивања релевантног чињеничног стања, са циљем да се накнадним изношењем тих чињеница, односно подношењем нових доказа, ствара прилика за употпуњавање, односно мењање раније утврђеног чињеничног стања, на подлози чега се може донети и евентуално различита одлука од оне којом је окончан редовни поступак. Како из наведеног следи да је првостепено решење, донето у редовном поступку, поништено, зато што је првостепени орган у поновљеном поступку другачије оценио већ раније изведени доказ на основу ког је извео другачији закључак о чињеничном стању, а посебно имајући у виду потврду КУД ''Б.Ц.'' од... године и потврде У.р.е.д.С. бр.... од... године, који докази су приложени уз поднети захтев у редовном поступку и цењене у поновљеном поступку, то Управни суд налази да нису били испуњени услови за понављање поступка, по основу одредбе члана 239. тачка 1. Закона о општем управном поступку, јер се понављање може извршити само ако се после
5 доношења коначног и правноснажног решења употребе нови докази, односно утврде нове чињенице. Чињенице које су органу биле познате у време вођења поступка ради остваривања права из пензијског и инвалидског осигурања, које је орган узео у обзир приликом одлучивања, не могу бити разлог за понављање поступка по службеној дужности. Осим тога, тужени орган није санкционисао повреду одредбе члана 247. тачка 1. Закона о општем управном поступку, којом је предвиђено да ће о понављању поступка по службеној дужности, орган донети закључак којим се понављање дозвољава, ако претходно утврди да су за понављање испуњени законски услови, будући да је првостепени орган спровео понављање поступка, без доношења закључка који се може побијати жалбом, у складу са одредбом члана 249. истог Закона, чиме је тужиљи ускратио право на коришћење редовног правног средства у управном поступку. Такође, тужени орган се погрешно позвао на одредбу члана 247. став 2. Закона о општем управном поступку, која прописује могућност да се под одређеним условима понови поступак без доношења посебног закључка којим се понављање дозвољава. Ово стога, јер у конкретном случају нису били испуњени услови за примену става 2. наведеног члана, јер се не ради о понављању одређене, само једне радње поступка-инспирисане потребом економичности и ефикасности понављања поступка, тако да се има применити искључиво став 1. члана 247. Закона о општем управном поступку, односно надлежни орган ће уколико нађе да с обзиром на нове доказе има места понављању управног поступка донети посебан закључак о дозвољавању понављања поступка, с тим да се тај поступак може поновити само уз учешће тужиље као странке, да би се иста могла изјаснити о доказима који се изводе, односно о чињеницима које су утврђене, што није учињено у конкретном случају. Полазећи од изнетог и одредбе члана 33. став 2. Закона о управним споровима, којом је прописано да суд решава без одржавања усмене расправе, само ако је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања, или ако странке на то изричито пристану, Управни суд је нашао да су се, у конкретном случају, стекли услови за одлучивање о законитости оспореног решења без одржавања усмене расправе. Ово стога, што је одлука суда у предметној правној ствари заснована на утврђеном постојању повреде правила поступка
6 од стране туженог органа, које ће бити отклоњене у поновном поступку одлучивања по жалби. Са изнетих разлога, налазећи да је оспореним решењем повређен закон на штету тужиље, Управни суд је донео одлуку као у диспозитиву пресуде, на основу члана 40. став 2. Закона о управним споровима и вратио предмет надлежном органу на поновно одлучивање, сагласно одредби члана 42. став 1. истог закона, при чему је тужени орган дужан да поступи у свему у складу са правним схватањем и примедбама суда у погледу поступка, сагласно одредби члана 69. став 2. Закона о управним споровима. ПРЕСУЂЕНО У УПРАВНОМ СУДУ Дана 03.04.2014. године, Записничар Мирјана Савић,с.р. Председник већа-судија Душанка Марјановић,с.р. ЈЗ/РР За тачност отправка Управитељ писарнице Дејан Ђурић