Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija 1

Pripremio AIRE centar Izražavamo zahvalnost pravnom savetniku Vrhovnog suda Makedonije za jurisprudenciju ESLJP-a, Velimiru Delovskom, zastupnici Vlade Crne Gore pred ESLJP-om, Valentini Pavličić, referentkinji za pravne projekte i konsultantkinji na Programu vladavine prava na Zapadnom Balkanu AIRE centra, Ralitsi Pejkovoj (Ralitsa Peykova), zastupnici Vlade Republike Srbije pred ESLJP-om, Nataši Plavšić, advokatici Elmi Veledar Arifagić i Ini Džepi (Xhepa), izvršnoj direktorki Evropskog centra, na njihovom doprinosu ovoj publikaciji. Prevod Duška Tomanović 2 Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

Sadržaj Prikaz prakse Evropskog suda za ljudska prava tokom 2018. godine... 5 Republika Albanija... 11 Bosna i Hercegovina... 18 Republika Hrvatska... 24 Crna Gora...36 Republika Severna Makedonija...42 Republika Srbija... 52

Prikaz prakse Evropskog suda za ljudska prava tokom 2018. godine Evropski sud za ljudska prava (Sud ili ESLJP) tokom cele 2018. godine nastavio je da radi na zaštiti ljudskih prava širom Evrope. Pregled jurisprudencije ESLJP-a u 2018. godini u ovoj publikaciji počinjemo prikazom opštih trendova, a potom predmeta u kojima su tužene države iz regiona, a o kojima je Sud odlučio tokom godine. Broj nerešenih predmeta bio je relativno stabilan i iznosio je oko 56.000 tokom godine. Interesantno, skoro 72% predstavki o kojima Sud još nije odlučio podneto je protiv šest zemalja: najviše njih podneto je protiv Rusije, a potom protiv Rumunije, Ukrajine, Turske, Italije i Azerbejdžana. Analiza nerešenih predmeta protiv ovih zemalja ukazuje na to da u određenim zemljama postoje strukturni problemi koji uzrokuju ogroman broj predstavki i istinski povećavaju obim posla Suda. Kako je ESLJP tokom 2018. obezbedio efikasno razmatranje predstavki koje su mu podnete? O predstavkama podnetim Sudu odlučuju četiri različite vrste sudijskih formacija: 1 Sudija pojedinac: Sudije pojedinci odlučuju o prihvatljivosti pojedinačnih pritužbi, uključujući očigledno neprihvatljive predstavke. Ovaj je sistem uspostavljen kako bi se smanjio broj zaostalih predmeta. Odbor: Odbore čine po tri sudije i oni odlučuju o prihvatljivosti predstavki, kao i o meritumu predmeta kada se on odnosi na pitanje u pogledu kojeg postoji ustaljena sudska praksa (odluke moraju biti jednoglasne). Veće: Veća, koja čine po sedam sudija, prvenstveno odlučuju o prihvatljivosti i meritumu predstavki u kojima se otvaraju pitanja o kojima nije odlučeno u više navrata (odluke se usvajaju većinom glasova). Svako Veće obuhvata predsednika Odeljenja i nacionalnog sudiju (sudiju koji je državljanin države protiv koje je podneta predstavka). Veliko veće: Veliko veće, koje čini 17 sudija, odlučuje o malom odabranom broju predmeta koji su mu upućeni ili koje mu je ustupilo neko Veće, obično o predmetima koji sadrže važno ili novo pitanje. Veliko veće uvek u svom sastavu ima predsednika i potpredsednika Suda, predsednike pet Odeljenja i nacionalnog sudiju. 1 Shodno članu 26 stavu 1 EKLJP-a, predmete u Sudu razmatra sudija pojedinac, Odbor od tri sudije, Veće od sedam sudija i Veliko veće od sedamnaest sudija. Veća Suda uspostavljaju odbore za određeni vremenski period. Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija 5

Najveći izazov sa kojim se Sud suočava nesumnjivo čini 26.000 nerešenih predmeta koji su dodeljeni Većima, a o kojima ne mogu da odlučuju Odbori zbog njihove složenosti ili činjenice da otvaraju nova pravna pitanja. Kako bi obezbedio efikasno razmatranje svih predstavki koje su mu podnete, ESLJP je 2009. usvojio politiku određivanja prioriteta, u cilju pospešivanja razmatranja i odlučivanja o najvažnijim, najozbiljnijim i najhitnijim predmetima. Predmeti su po prioritetu podeljeni u sedam kategorija, od hitnih predmeta o ugroženim podnosiocima predstavki (Kategorija I) do očigledno neprihvatljivih predmeta o kojima odlučuje sudija pojedinac (Kategorija VII). 2 Od 26.000 nerešenih predmeta dodeljenih Većima, njih 20.600 imaju prioritetni status. Veliku većinu ovih takozvanih prioritetnih predmeta zapravo čine repetitivni predmeti, jer su predstavke podneli pojedinci koji se žale na prenaseljenost zatvora. Međutim, njima je dat prioritet budući da otvaraju pitanje povrede člana 3 Konvencije (zabrane mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja). 3 Trendovi u izrečenim presudama Broj nerešenih predmeta pred Sudom smanjen je sa 80.000 početkom 2017. na oko 56.000 početkom 2018. Međutim, broj nerešenih predmeta je tokom narednih dvanaest meseci bio relativno stabilan, a smanjen je za samo jednu stotinu u odnosu na početak godine. U praksi, postupak po većini predstavki pred Sudom okončan je odlukom. Jednu predstavku je sa spiska predmeta izbrisalo Veliko veće. Veća su oko 200 predstavki proglasila neprihvatljivim ili su ih izbrisala sa spiska predmeta, a takve odluke su u nekih 6.650 predmeta doneli Odbori. Pored toga, sudije pojedinci su oko 33.200 predstavki proglasili neprihvatljivim ili su ih izbrisali sa spiska predmeta (broj takvih predstavki je 2017. godine iznosio 66.150). Broj predmeta u kojima je izrečena presuda smanjen je za 82% od 2017. do 2018, kada je izrečeno 2.738 presuda. Broj odluka o prihvatljivosti i brisanja sa liste takođe je značajno smanjen, za 43%, sa približno 70.000 2017. godine na oko 40.000 2018. godine. Ovaj trend je suprotan trendu iz 2017, kada je došlo do značajnog povećanja broja predstavki o kojima je odlučeno u odnosu na 2016. godinu. Sud je 2018. godine izrekao 1.014 presuda, 4 u poređenju sa 2017, kada je izrekao 1.068 presuda. Veliko veće je 2018. izreklo 14 presuda i jednu odluku, a imalo je još 21 nerešen predmet na kraju godine. Veća su tokom 2018. izrekla 463 presude o 712 predstavki, dok su Odbori izrekli 537 presuda o 2.000 predstavki. Broj nerešenih predmeta Veća i Odbora iznosio je 51.600 na kraju godine. Sudije pojedinci su do kraja 2018. proglasili 33.200 predstavki neprihvatljivim ili su ih izbrisali sa spiska predmeta, a na kraju godine su imali još 4.750 nerešenih predmeta. U toku je proces reforme sa ciljem smanjenja broja nerešenih predmeta pred Sudom. Prioritet ovog procesa, koji je otpočeo sačinjavanjem i usvajanjem Protokola br. 14, jeste da se pronađu načini za pojednostavljenje načina rada Suda, u cilju unapređenja njegove efikasnosti i produktivnosti. U stvari, smanjenje broja nerešenih predmeta tokom 2017. godine verovatno ne treba smatrati dokazom velikog 2 Više o politici određivanja prioriteta ESLJP-a dostupno je na engleskom na internet stranici Suda: https://www.echr.coe.int/documents/priority_policy_eng.pdf 3 U Kategoriju III su svrstane predstavke u kojima se podnosioci prvenstveno žale na povrede članova 2, 3, 4 ili 5 stav 1 Konvencije ( osnovnih prava ), bez obzira na to da li su repetitivne, a koje su dovele do neposrednog ugrožavanja fizičkog integriteta i dostojanstva ljudskih bića, te se smatraju prioritetnim predmetima. 4 Kao što je pomenuto, ove su se presude odnosile na 2.738 pojedinačnih predstavki, od kojih su mnoge spojene. 6 Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

napretka u ostvarenju reformskih ciljeva Suda, već pre posledicom masovnog sistematskog odbacivanja predstavki protiv određenih zemalja usled nepoštovanja kriterijuma prihvatljivosti, npr. usled propusta podnosilaca predstavki da iscrpu domaće pravne lekove. Protokolom br. 14, koji je na snagu stupio 2010. nakon Konferencije u Interlakenu, uvedene su nove sudijske formacije za razmatranje najjednostavnijih predmeta, uspostavljen je novi kriterijum prihvatljivosti (postojanje značajnije štete za podnosioca predstavke), a mandat sudija (koji se ne može obnoviti) produžen je na devet godina. Nakon ovog pokušaja smanjenja broja nerešenih predmeta usledilo je nekoliko konferencija usredsređenih na reformu, a poslednja od njih je održana 2018. godine u Kopenhagenu. Na ovoj konferenciji je usvojena Deklaracija iz Kopenhagena, u kojoj se priznaju dosadašnji rezultati reforme, ali i iskazuje saglasnost država ugovornica da Komitet ministara do kraja 2019. odluči da li je nužno sprovesti dublje promene konvencijskih mehanizama, što ukazuje na to da proces reforme nipošto nije gotov. Postupak Velika novina u postupku pred Sudom usledila je kada je 1. avgusta 2018. na snagu stupio Protokol br. 16. Protokol br. 16 najvišim sudovima visokih strana ugovornica pruža mogućnost da od Suda zatraže savetodavno mišljenje o načelnim pitanjima vezanim za tumačenje ili primenu Konvencije. Ovaj je Protokol stupio na snagu samo u pogledu deset zemalja koje su ga ratifikovale. 5 Iako je uveden još 2010. godine, postupak propisan članom 46 stavom 4 Konvencije prvi put je sproveden tek krajem 2017. godine. Shodno ovoj odredbi, Komitet ministara, koji je prema Konvenciji zadužen da nadzire izvršenje presuda Suda, može Sudu da postavi pitanje da li je neka država ugovornica namerno odbila da se povinuje pravosnažnoj presudi ESLJP-a. Komitet ministara je 5. decembra 2017. godine odlučio da pokrene takav postupak protiv Azerbejdžana, budući da su organi te države uporno odbijali da obezbede bezuslovno puštanje opozicionog političara na slobodu, nakon što je ESLJP 2014. godine konstatovao da je prekršen član 5 zajedno sa članom 18. 6 Veliko veće će razmotriti ovo pitanje i odlučiti o njemu. Sud smatra širenje Mreže najviših sudova (MNS) važnim mehanizmom za približavanje domaćih sudova Strazburu i širenje njegove sudske prakse. Ova mreža predstavlja okvir za komunikaciju između domaćih sudova i ESLJP-a, kao i između samih domaćih sudova. Mreža trenutno okuplja 71 sud iz 35 zemalja, uključujući više od 20 ustavnih sudova i isto toliko vrhovnih sudova. Sudska praksa Kao i prethodnih godina, najveći broj pritužbi o povredi Konvencije 2018. godine odnosio se na član 6 (pravo na pravično suđenje) 24% od svih utvrđenih povreda odnosilo se na ovaj član. Pored toga, podnosioci predstavki su se žalili i na kršenje člana 3 (zabrane mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja) oko 18% utvrđenih povreda. Povrede člana 5 (prava na slobodu i bezbednost) predstavljale su treću veliku kategoriju utvrđenih povreda, njih otprilike 16%. 5 Albanija, Estonija, Finska, Francuska, Gruzija, Jermenija, Litvanija, San Marino, Slovenija i Ukrajina. 6 Ilgar Mammadov protiv Azerbejdžana, presuda od 22. maja 2014. Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija 7

Rusija je država u odnosu na koju je Sud doneo najveći broj presuda u 2018, njih 238. U 140 presuda utvrđena je bar jedna povreda Konvencije. Druga zemlja u odnosu na koju je Sud doneo najveći broj presuda izrečenih 2018. bila je Turska ESLJP je u 140 od 146 presuda izrečenih u odnosu na tu državu utvrdio bar jednu povredu Konvencije. Ovo je, opšte uzev, u skladu sa trendom, budući da je Turska država u odnosu na koju je Sud izrekao najviše presuda od 1959, njih 3.532, pri čemu je u 3.128 utvrdio povredu Konvencije. Za Turskom sledi Rusija, u odnosu na koju je Sud izrekao 2.501 presudu, pri čemu je u 2.365 utvrdio bar jednu povredu Konvencije. ESLJP je tokom 2018. izrekao niz važnih presuda koje utiču kako na suštinu sudske prakse po Konvenciji, tako i na postupak pred Sudom. U Godišnjem izveštaju Suda za 2018. godinu, koji predstavlja izvor informacija u ovom odeljku, dat je pregled ključnih presuda, koji je sačinila kancelarija Suda Jurisconsult. 7 U tekstu koji sledi dajemo prikaz samo nekih od presuda koje ilustruju širok dijapazon pravnih pitanja o kojima je Sud nedavno odlučio. Prikazi odabranih presuda Hadzhieva protiv Bugarske: 8 Podnositeljka predstavke je u vreme događaja bila 14 godina stara. Na dan 4. decembra 2002, policija je uhapsila i pritvorila njene roditelje. Podnositeljka predstavke je ostala sama u stanu dok se nije ponovo spojila sa svojim roditeljima 17. decembra. Podnositeljka predstavke je tvrdila da su joj prekršena prava iz člana 8 (pravo na poštovanje porodičnog i privatnog života, dom i prepisku), budući da je sa 14 godina trinaest dana provela sama u kući, nakon što su njeni roditelji odvedeni u pritvor. Suštinsko pitanje o kojem je Sud trebalo da odluči odnosilo se na to da li je tužena država ispunila svoje pozitivne obaveze iz navedenog člana i obezbedila zaštitu prava podnositeljke predstavke na poštovanje njenog psihičkog integriteta. Sud se složio sa podnositeljkom predstavke, ali samo u pogledu prvog dvodnevnog perioda, od hapšenja njenih roditelja do sudskog pretresa 6. decembra 2002, na kojem je, prema zapisniku, njena majka obavestila policiju da ima ko da o njoj vodi računa. Kada je reč o dvodnevnom periodu, Sud je stao na stanovište da organi nisu ispunili svoju pozitivnu obavezu iz člana 8 i preduzeli korake kako bi obezbedili da podnositeljka predstavke, koja je bila maloletna i bez roditeljskog staranja, bude zaštićena i da neko o njoj vodi računa u odsustvu njenih roditelja. Lozovyye protiv Rusije: 9 Podnosioci ove predstavke su se žalili da su nacionalni organi prekršili svoje obaveze iz člana 8 Konvencije zato što nisu bili obavešteni da im je sin ubijen. Ovo je prvi predmet u kojem je Sud razmatrao član 8 u vezi sa obavezom države da bližnje obavesti o smrti člana porodice. Sud je naveo da država u ovakvim situacijama shodno članu 8 ima pozitivnu obavezu da u najmanju ruku preduzme razumne korake kako bi obezbedila obaveštavanje preživelih članova porodice. Sud se ograničio na ocenu okolnosti predmeta, potvrđujući da obim obaveze u ovoj oblasti zavisi od činjenica. Budući da su organi znali identitet sina podnosilaca predstavke, imali su na raspolaganju brojne načine da utvrde identitet njegovih bližnjih. 7 Godišnji izveštaj Evropskog suda za ljudska prava za 2018. godinu (privremena verzija), Poglavlje 2. Spisak ključnih presuda izrečenih 2018. dostupan je na str. 159. 8 Hadzhieva protiv Bugarske, presuda od 1. februara 2018. 9 Lozovyye protiv Rusije, presuda od 24. aprila 2018. 8 Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

Baydar protiv Holandije: 10 Podnosilac predstavke je osuđen za niz krivičnih dela, uključujući trgovinu ljudima. Nakon što je izjavio žalbu Vrhovnom sudu, podneo je zahtev tom sudu da Sudu pravde Evropske unije (SPEU) postavi prethodno pitanje o tumačenju prava EU. Vrhovni sud je odbio ovaj zahtev bez obrazloženja, na šta je po domaćim propisima imao pravo. Podnosilac predstavke se požalio ESLJP-u na povredu člana 6 stava 1, jer ova odluka nije bila obrazložena, a Sud je utvrdio da nije došlo do povrede tog člana. Ovo je prvi predmet u kojem je Sud podrobno razmotrio odnos između sopstvene ocene da visoki sud može da odbaci zahtev za žalbu uz šturo obrazloženje i zahteva da domaći sudovi obrazlože odluku kojom odbijaju da postave pitanje Sudu pravde EU. Beuze protiv Belgije: 11 Ovaj se predmet odnosio na zakonska ograničenja pristupa osumnjičenog advokatu iz člana 6. Podnosilac predstavke nije bio u mogućnosti da se konsultuje sa advokatom sve dok nije formalno optužen, a od tog trenutka nadalje njegov advokat nije bio u mogućnosti da prisustvuje saslušanjima podnosioca predstavke od strane istražnih organa. Sud je u ovoj presudi konkretno utvrdio sadržaj prava na pristup advokatu i pravnoj pomoći i razjasnio testove pomoću kojih se utvrđuje da li je država postupila u skladu sa zahtevima iz člana 6, kao i šta se smatra samooptužujućim iskazom. Premda je Sud utvrdio da se poštovanje člana 6 ocenjuje u pogledu postupka u celini, prilikom ocene celokupnog postupka veliki se značaj pridaje propustu organa da osumnjičenog obaveste o njegovim pravima i da mu omoguće ostvarivanje tih prava. Vizgirda protiv Slovenije: 12 Sud je u ovoj presudi razjasnio prava zajemčena članom 6 stavom 3 tačkama (a) i (e), naročito obavezu države da utvrdi jezičke potrebe optuženih stranih državljana i da im obezbedi tumača. Predstavku u ovom predmetu podneo je državljanin Litvanije, koji je uhapšen pod sumnjom da je opljačkao jednu banku u Sloveniji, ubrzo po dolasku u tu zemlju. Nakon hapšenja mu je obezbeđen tumač za ruski jezik, koji nije njegov maternji jezik. Iako je tumač za ruski jezik nastavio da mu pruža usluge tokom faze istrage i suđenja, kao i tokom postupka po njegovoj žalbi na osuđujuću presudu, podnosilac predstavke je tek tokom postupka po žalbi zbog pogrešne primene procesnog prava istakao da njegovo suđenje nije bilo pravično zbog teškoća koje je imao prilikom praćenja postupka na ruskom jeziku. Podnosilac predstavke se u suštini žalio da nije bio u mogućnosti da se delotvorno brani tokom suđenja jer se usmeni postupak nije prevodio na njegov maternji jezik, litvanski, već samo na ruski, jezik koji je s velikim teškoćama razumeo. Sud je presudio u korist podnosioca predstavke i utvrdio povredu člana 6 stavovi 1 i 3 Konvencije. Molla Sali protiv Grčke: 13 Ovaj se predmet odnosio na član 14 (zabranu diskriminacije) zajedno sa članom 1 Protokola br. 1 (zaštitu imovine), budući da je podnositeljka predstavke izgubila tri četvrtine nasledstva koje je dobila od svog pokojnog supruga nakon što je jedan grčki sud utvrdio da se, shodno Atinskom sporazumu iz 1913. godine, o pitanjima nasledstva u okviru muslimanske zajednice u Grčkoj odlučuje u skladu sa šerijatskim zakonom, a da notarizovani testamenti grčkih državljana islamske veroispovesti nemaju pravnu snagu. Ovo je prvi predmet u praksi Suda koji se odnosio na primenu šerijatskog zakona od strane domaćeg suda protiv volje podnositeljke predstavke, ali i prvi predmet u kojem je Veliko veće razmatralo pitanje asocijativne diskriminacije, budući da se predmet odnosio na razliku u postupanju prema podnositeljki predstavke zbog islamske veroispovesti ostavioca (njenog 10 Baydar protiv Holandije, presuda od 24. aprila 2018. 11 Beuze protiv Belgije, presuda Velikog veća od 9. novembra 2018. 12 Vizgirda protiv Slovenije, presuda od 28. avgusta 2018. 13 Molla Sali protiv Grčke, presuda Velikog veća od 19. decembra 2018. Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija 9

pokojnog supruga). Veliko veće je potvrdilo da su članom 14 Konvencije obuhvaćene i situacije u kojima se prema nekom licu nepovoljnije postupa zbog statusa ili zaštićenih karakteristika drugog lica. Stoga je Sud zaključio da je razlika u postupanju prema manjinama bila neopravdana, te je utvrdio povredu Konvencije. 10 Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

Republika Albanija Opšti uvod U tekstu koji sledi dat je prikaz presuda koje je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud ili ESLJP) izrekao u predmetima protiv Republike Albanije, otkad je ta država 2. oktobra 1996. ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (u daljem tekstu: Konvencija ili EKLJP). Sud je zaključno sa 31. decembrom 2018. godine izrekao 79 presuda u predmetima protiv Albanije 59 je izreklo Veće, a 20 Odbor. Sud je takođe usvojio 71 odluku o prihvatljivosti ili brisanju predstavki sa spiska predmeta 33 je usvojilo Veće, a 38 Odbor. U tekstu koji sledi podrobnije će biti prikazano osam presuda Veća i jedna presuda Odbora, kao i jedna odluka koju je Sud usvojio 2018. godine. Pored toga, Komitet ministara, koji nadzire izvršenje presuda koje je Sud izrekao, 2018. godine je usvojio rezoluciju u vezi sa grupom predmeta Manushaqe Puto, kojom je okončao njihovo razmatranje pošto se uverio da je država ostvarila značajan napredak poslednjih godina, budući da je usvojila i potom unapredila domaći mehanizam za naknadu, te obezbedila njegovo valjano i efikasno funkcionisanje. 14 U tekstu koji sledi dat je pregled i kratak opis vrsta predmeta u kojima je Albanija bila tužena. Sledeća dva ključna predmeta odnosila su se na član 2 Konvencije, kojim se jemči pravo na život. Sud je sa spiska predmeta izbrisao predstavku Ceka, jer je zaključio da je država priznala povredu na koju se podnositeljka predstavke žalila i isplatila joj odgovarajuću naknadu. 15 Predmet Rrapo 16 se odnosio na izručenje podnosioca predstavke. Sud je, međutim, utvrdio da je diplomatska nota koja je poslata sadržala dovoljna uveravanja da neće doći ni do kakve povrede njegovog prava na život nakon izručenja. Sud je izrekao sedam presuda u pogledu člana 3 i u njih pet utvrdio povredu tog člana. Ovi su se predmeti odnosili na uslove lišenja slobode, 17 nepružanje odgovarajuće zdravstvene zaštite u zatvoru, 18 prebijanje podnosioca predstavke u policijskom pritvoru, 19 neizvršenje pozitivnih obaveza državnih organa iz Konvencije vezanih za tvrdnje podnosioca predstavke da je napadnut 20 i njihov propust da delotvorno istraže navode o zlostavljanju. 21 Sud je u ovim presudama zaključio da su uslovi lišenja slobode bili nesaglasni sa zdravstvenim stanjem podnosioca predstavke, jer je držan zajedno sa zdravim zatvorenicima iako je duševno oboleo i jer mu vlasti nisu pružile odgovarajuću lekarsku pomoć, 22 kao i da je težina povreda koje je podnosilac predstavke zadobio usled prebijanja policije dosegla prag mučenja u smislu člana 3. 23 14 Rezolucija Komiteta ministara CM/ResDH(2018)349. 15 Ceka protiv Albanije, presuda od 23. oktobra 2012. 16 Rrapo protiv Albanije, presuda od 25. septembra 2012. 17 Grori protiv Albanije, presuda od 7. jula 2009. 18 Grori protiv Albanije, presuda od 7. jula 2009; Dybeku protiv Albanije, presuda od 18. decembra 2007. 19 Kaciu i Kotorri protiv Albanije, presuda od 23. oktobra 2012. 20 Pulfer protiv Albanije, presuda od 20. novembra 2018. 21 Pihoni protiv Albanije, presuda od 13. februara 2018. 22 Grori protiv Albanije, presuda od 7. jula 2009. 23 Kaciu i Kotorri protiv Albanije, presuda od 23. oktobra 2012. Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija 11

Sud je usvojio tri presude u vezi sa članom 5, kojim se jemči pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, i u njih dve konstatovao povredu tog člana. Sud je, konkretno, u presudi u predmetu Delijorgji 24 utvrdio povrede člana 5 stavova 1 i 4, usled dužine pritvora, vremena potrebnog za razmatranje zahteva podnosioca predstavke da bude pušten na slobodu i nedavanja obrazloženja podnosiocu predstavke zašto mu je određen kućni pritvor. Sud je izrekao 62 presude u predmetima vezanim za član 6, kojim se jemči pravo na pravično suđenje, i u njih 57 utvrdio povredu tog prava. Većina podnosilaca predstavki se žalila na nepravično suđenje i nemogućnost pristupa sudu. Na primer, Sud je u presudi u predmetu Caka 25 konstatovao da je povređen član 6 stav 1 zajedno sa stavom 3 tačka (d) tog člana, jer nisu obezbeđeni svedoci za suđenje podnosiocu predstavke i nije poklonjena dužna pažnja iskazima koje je četvoro svedoka dalo tokom postupka pred prvostepenim sudom. Sud je u presudi u predmetu Laska i Lika 26 utvrdio povredu člana 6 stava 1, jer vlasti nisu otklonile nepravilnosti iz faze istrage (vezane za identifikovanje potencijalnih osumnjičenih). Sud je u presudi u predmetu Cani 27 zaključio da je povređen član 6 stav 1, jer podnosiocu predstavke nije bilo dozvoljeno da se lično brani u postupku pred Apelacionim i Vrhovnim sudom. Sud je u presudi u predmetu Dauti 28 ustanovio da je pravo na pristup sudu podnosioca predstavke povređeno jer nije mogao da osporava upravnu odluku Komisije za žalbe o dodeli nadoknade. Sud je, pored toga, zauzeo stav da se Komisija za žalbe ne može smatrati nezavisnim i nepristrasnim sudom, kao što se zahteva u članu 6 stavu 1, i da se njene odluke, shodno zakonodavstvu koje je u to vreme bilo na snazi, nisu mogle osporavati pred domaćim sudom. Sud je u presudi u predmetu Qufaj 29 utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6 stava 1 preduzeća koje je podnelo predstavku zbog neizvršenja pravosnažne sudske odluke. Predmet Luli 30 se odnosio ne predugo trajanje parničnog postupka pred raznim telima u periodu od 1996. godine do trenutka izricanja presude Suda. Sud je naročito kritikovao propust pravosudnog sistema da propisno upravlja brojnim postupcima o istom pitanju. Relevantna je i presuda Suda u predmetu Bici, 31 koji se odnosio na dužinu postupka za priznanje, restituciju i/ili kompenzaciju imovine pred dračkom Komisijom za restituciju imovine i kompenzaciju. Sud je zaključio da je povređen član 6 stav 1, jer je taj postupak pred jednim sudom trajao 11 godina, devet meseci i 18 dana. Sud je u jednoj grupi predmeta izrazio zabrinutost zbog strukturnih propusta koji su za posledicu imali neizvršenje pravosnažnih odluka domaćih sudskih i upravnih organa. S obzirom na razmere problema, Sud je izrekao pilot-presudu u predmetu Manushaqe Puto i ostali. 32 Sud je u njoj konstatovao da ne postoji delotvorni pravni lek koji bi omogućio odgovarajuće i dovoljno obeštećenje zbog prolongiranog neizvršenja odluka komisija o dodeli kompenzacije. Od Albanije je, shodno članu 46, zatraženo da hitno preduzme opšte mere kako bi obezbedila pravo na kompenzaciju na delotvoran način. 24 Delijorgji protiv Albanije, presuda od 28. aprila 2015. 25 Balliu protiv Albanije, presuda od 16. juna 2005; Caka protiv Albanije, presuda od 8. decembra 2009. 26 Laska i Lika protiv Albanije, presuda od 20. aprila 2010. 27 Cani protiv Albanije, presuda od 6. marta 2011. 28 Dauti protiv Albanije, presuda od 3. februara 2009; Driza protiv Albanije, presuda od 13. novembra 2007. 29 Qufaj protiv Albanije, presuda od 18. novembra 2004. 30 Luli i ostali protiv Albanije, presuda od 1. aprila 2014. 31 Bici protiv Albanije, presuda od 3. decembra 2015. 32 Manushaque Puto i ostali protiv Albanije, presuda od 31. jula 2012. 12 Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

Sud je izrekao jednu presudu po članu 7. On je u presudi u predmetu Alimucaj utvrdio povredu načela o zakonitosti krivičnih dela i kazni, jer je podnosiocu predstavke izrečena teža kazna od kazne propisane za krivično delo za koje je osuđen. 33 Sud je izrekao presude u tri predmeta vezana za član 8, kojim se jemči pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. 34 Utvrdio je povredu tog prava u predmetu Bajrami, 35 jer albanski organi nisu preduzeli nužne mere kako bi podnosioca predstavke ponovo spojili sa njegovom kćerkom koju je majka bez njegovog pristanka odvela u Grčku. Sud nije utvrdio povredu člana 8 u drugom predmetu, koji se takođe odnosio na pozitivnu obavezu države da omogući ponovno spajanje roditelja i dece. 36 Sud je u presudi u predmeti Sharxhi i ostali 37 zaključio da albanski organi nisu poštovali pravo podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog doma, zbog preuzimanja, ograđivanja i opkoljavanja zgrade u kojoj su stanovali. Sud je izrekao 24 presude u predmetima koji su se odnosili na član 13, pri čemu su se u svima njima podnosioci predstavki istovremeno žalili i na povredu člana 6, člana 8 i/ili člana 1 Protokola br. 1. Sud je izrekao jednu presudu u predmetu vezanom za član 4 Protokola br. 7, kojim se jemči pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari. Sud u toj presudi nije utvrdio povredu navedenog prava, jer je konstatovao da je došlo do ponavljanja krivičnog postupka koji je prethodno okončan pravosnažnom odlukom. 38 Sud je izrekao 23 presude u predmetima koji su se ticali člana 1 Protokola br. 1. Mnogi od tih predmeta su se odnosili na neizvršenje presuda domaćih sudova i činjenicu da dug utvrđen sudskom presudom može predstavljati imovinu u smislu Konvencije (vidi, na primer, presudu u predmetu Manushaqe Puto i ostali, prikazanu gore u tekstu o članu 6). Sud je u presudi u predmetu Sharxhi i ostali 39 utvrdio povredu ovog člana zbog eksproprijacije, nedozvoljavanja pristupa i rušenja domova podnosilaca predstavke od strane državnih organa. 33 Alimucaj protiv Albanije, presuda od 7. februara 2012. 34 Qama protiv Albanije i Italije, presuda od 8. januara 2013; Bajrami protiv Albanije, presuda od 12. decembra 2006; Sharxhi i ostali protiv Albanije, presuda od 11. januara 2018. 35 Bajrami protiv Albanije, presuda od 12. decembra 2006. 36 Qama protiv Albanije i Italije, presuda od 8. januara 2013. 37 Sharxhi i ostali protiv Albanije, presuda od 11. januara 2018. 38 Xheraj protiv Albanije, presuda od 29. jula 2008. 39 Sharxhi i ostali protiv Albanije, presuda od 11. januara 2018. Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija 13

Predmeti o kojima je Sud odlučio 2018. godine Od ukupno devet presuda izrečenih 2018. godine, osam 40 je usvojilo Veće od sedam sudija, a jednu 41 Odbor od troje sudija. Sud je u jednom predmetu utvrdio povredu člana 1 Protokola br. 1, kao i povredu člana 8. 42 Povredu člana 3 utvrdio je u dva predmeta, 43 dok je u pet predmeta utvrdio povredu člana 6, 44 a u jednom od njih povredu člana 6 u vezi sa članom 13 Konvencije. 45 Sharxhi i ostali protiv Albanije, presuda izrečena 11. januara 2018. godine povreda člana 13 (prava na delotvorni pravni lek), člana 6 stava 1 (prava na pravično suđenje), člana 8 (prava na poštovanje privatnog i porodičnog života) i člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju (prava na mirno uživanje imovine) Predmet Sharxhi i ostali protiv Albanije formiran je na osnovu predstavke u kojoj su se podnosioci žalili na nezakonito rušenje njihovih stanova i poslovnih prostorija u jednom albanskom primorskom gradiću. Podnosioci predstavke su se konkretno žalili na zaplenu, eksproprijaciju i potonje rušenje njihove imovine tokom jednog meseca 2013. godine, uprkos rešenju u kojem je sud organima naložio da se suzdrže od radnji kojima bi prekršili njihova imovinska prava. Sud je ponovio da, shodno članu 13 Konvencije, države ugovornice treba da na domaćem nivou obezbede pravno sredstvo za razmatranje merituma pritužbe o kršenju Konvencije. Sud je, međutim, ukazao na to da nacionalni organi imaju pravo na određeno polje slobodne procene. Sud je pored toga naglasio da su, shodno načelu vladavine zakona, države ugovornice u obavezi da obezbede izvršenje odluka usvojenih po osnovu pravnih lekova koji postoje. Sud je stoga utvrdio povredu člana 13 u vezi sa članom 6 stavom 1 i odbacio preliminarni prigovor države o neiscrpenosti domaćih pravnih lekova. Sud je, štaviše, naglasio da je izrečena privremena mera kako bi se sprečilo rušenje zgrade, a podnosioci predstavke zaštitili od daljih koraka državnih organa. Usled propusta nacionalnih organa da je primene u praksi, podnosiocima predstavke je bio uskraćen pristup domaćim sudovima koji bi razmotrili meritum predmeta, suprotno garantiji prava na pravično suđenje po osnovu člana 6 stava 1 Konvencije. Sud je konstatovao da je sprečavanje podnosilaca predstavke da pristupe svojim domovima predstavljalo povredu člana 8 Konvencije. Budući da je oduzimanje, opkoljavanje i ograđivanje zgrade žutom trakom i njeno rušenje predstavljalo neopravdano zadiranje u mirno uživanje imovine i de facto eksproprijaciju, Sud je zaključio da je prekršeno pravo podnosilaca predstavke iz člana 1 Protokola br. 1. 40 Sharxhi i ostali protiv Albanije, presuda od 11. januara 2018; Pihoni protiv Albanije, presuda od 13. februara 2018; Hysi protiv Albanije, Malo protiv Albanije, Muca protiv Albanije i Topi protiv Albanije, presude od 22. maja 2018; Frroku protiv Albanije, presuda od 18. septembra 2018; Pulfer protiv Albanije, presuda od 20. novembra 2018. 41 Karemani protiv Albanije, presuda od 25. septembra 2018. 42 Sharxhi i ostali protiv Albanije, presuda od 11. januara 2018. 43 Pihoni protiv Albanije, presuda od 13. februara 2018; Pulfer protiv Albanije, presuda od 20. novembra 2018. 44 Sharxhi i ostali protiv Albanije, presuda od 11. januara 2018; Hysi protiv Albanije, Malo protiv Albanije, Muca protiv Albanije i Topi protiv Albanije, presude od 22. maja 2018. 45 Sharxhi i ostali protiv Albanije, presuda od 11. januara 2018. 14 Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

Pihoni protiv Albanije, presuda izrečena 13. februara 2018. godine povreda člana 3 Konvencije (zabrane mučenja) Podnosilac ove predstavke je tvrdio da je pretrpeo povredu glave kada je policija intervenisala u tuči na javnom mestu. G. Pihoni je tvrdio da je policija primenila prekomernu silu prema njemu i da vlasti nisu sprovele delotvornu istragu o incidentu. Pored toga je tvrdio da ni on ni ostali učesnici u tuči nisu koristili nikakve tupe predmete. Sud je primetio da je tužilac u svojoj izjavi naveo da su se pojavile sumnje o prekoračenju ovlašćenja jer je moguće da je podnosilac predstavke zadobio povrede tokom privođenja u stanicu policije. Sud je, međutim, ukazao na to da podnosilac predstavke u svojim pisanim podnescima nije uopšte tvrdio da je bio zlostavljan u to vreme, te da je čvrsto stajao pri stavu da su ga službenici policije tukli na javnom mestu, na glavnoj ulici u gradu. Sud je u tim okolnostima konstatovao da nije bilo očigledno da je podnosilac predstavke i dalje bio dobrog zdravstvenog stanja kada su se organi pojavili na mestu događaja. Stoga je ESLJP zaključio da nije došlo do povrede materijalnog aspekta člana 3 Konvencije. Sud je sledom pritužbe podnosioca predstavke potom primetio da su domaći organi sproveli istragu njegovih tvrdnji o zlostavljanju i da su sproveli brojne istražne radnje. Međutim, Sud nije bio uveren da je njihova reakcija na njegove tvrdnje bila dovoljno podrobna ili delotvorna kako bi zadovoljila zahteve iz člana 3. Sud je takođe primetio da u konačnoj odluci u ovom predmetu nije dat definitivni odgovor na pitanje kako je podnosilac predstavke zadobio povrede. Ovi su faktori bili dovoljni da Sud zaključi da je došlo do povrede procesnog aspekta člana 3 Konvencije. Hysi protiv Albanije, Malo protiv Albanije, Muca protiv Albanije i Topi protiv Albanije, presude izrečene 22. maja 2018. godine povreda člana 6 stava 1 Konvencije (prava na pravično suđenje) Sva četiri predmeta odnosila su se na krivične postupke u kojima su okrivljeni osuđeni u odsustvu. Svi oni trenutno služe kazne zatvora u trajanju od 13 do 25 godina. Trojica podnosilaca predstavki su živela u inostranstvu i saznala da su osuđena tek kada su 2006/7. godine izručena Albaniji. G. Topi je podneo ustavnu žalbu jer je osuđen u odsustvu, koja je 2007. odbijena pošto je nastupila zastarelost. Ustavne žalbe ostala tri podnosioca predstavke takođe su odbačene. Svi podnosioci predstavki su tvrdili da je postupak protiv njih bio nepravičan, jer se odvijao u njihovom odsustvu, bez njihovog znanja i uprkos tome što se nikad nisu odrekli prava da se pojave na suđenju. G. Topi je takođe tvrdio da je odbijanjem njegove ustavne žalbe prekršeno njegovo pravo na pristup sudu. Sud je u presudi u predmetu Hysi ukazao na to da nesumnjivo dolazi do uskraćivanja pravde kada lice koje je osuđeno u odsustvu kasnije ne može da izdejstvuje da sud koji je odlučivao o njegovom predmetu ponovno razmotri osnovanost optužbi, kako u pogledu prava tako i u pogledu činjenica, i kada nije utvrđeno da se odrekao prava da prisustvuje suđenju i da se brani. Nije dokazano da je podnosilac predstavke imao dovoljno saznanja o postupku protiv njega, niti je dokazano da je eksplicitno ili implicitno odobrio postupke po žalbi članova svoje porodice ili da se namernim izbegavanjem pravde nedvosmisleno odrekao prava da se pojavi na suđenju. Sud je utvrdio da podnosilac predstavke nije imao priliku da izdejstvuje novo odlučivanje o osnovanosti optužbi protiv njega od strane suda koji bi ga saslušao u postupku u skladu sa garantijama pravičnosti iz člana 6 stava 1. Stoga je zaključio da je prekršen član 6 stav 1. Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija 15

Sud je u presudi u predmetu Malo zaključio da, u svetlu navedenih faktora, podnosilac predstavke u stvarnosti nije imao priliku da izdejstvuje novo odlučivanje o osnovanosti optužbi protiv njega od strane suda koji bi ga saslušao u postupku u skladu sa garantijama pravičnosti iz člana 6 stava 1, te je utvrdio povredu tog člana. Sud je u presudi u trećem predmetu, Muca protiv Albanije, konstatovao da se ne može smatrati da su strahovanja podnosioca predstavke o pristrasnosti veća Okružnog suda objektivno opravdana. Sud je u pogledu osude podnosioca predstavke u odsustvu konstatovao da nije dokazano da je imao dovoljno saznanja o žalbi ili ponavljanju postupka protiv njega. Pored toga, u spisima predmeta nema naznaka da su vlasti uložile ikakve napore da ga obaveste. Štaviše, odbijen je zahtev podnosioca predstavke da mu se odobri podnošenje žalbe nakon isteka roka, budući da je nije izjavio u roku iz razloga koji su bili van njegove kontrole jer nije znao za postupak protiv njega. Stoga taj lek nije bio delotvoran. Sud je zaključio da je prekršen član 6 Konvencije. U četvrtoj presudi, u predmetu Topi, Sud je izveo iste zaključke o osudi u odsustvu, te je konstatovao povredu člana 6 Konvencije iz tog razloga. Sud je smatrao da je računanje roka za ulaganje ustavne žalbe od trenutka kada podnosilac predstavke nije svestan postojanja presude Vrhovnog suda za posledicu imalo istek tog roka pre nego što je podnosilac predstavke postao svestan te presude, najranije 1. marta 2006. Stoga je Ustavni sud onemogućio podnosioca predstavke da delotvorno ostvari svoje pravo da uloži ustavnu žalbu. Iz tog razloga je spornom odlukom podnosilac predstavke neosnovano bio lišen prava na pristup Ustavnom sudu, te je došlo do povrede člana 6 stava 1 Konvencije. Frroku protiv Albanije, presuda izrečena 18. septembra 2018 nema povrede člana 5 (prava na slobodu i bezbednost ličnosti) Predmet se odnosio na lišenje slobode bivšeg poslanika Skupštine u kontekstu krivičnih postupaka protiv njega. Protiv njega su vođena tri krivična postupka, za, konkretno, lažne iskaze, ubistvo s predumišljajem i pranje novca stečenog krivičnim delom. Budući da policija nije bila u mogućnosti da ga drži u kućnom pritvoru, Skupština je odobrila njegov pritvor u vezi sa drugim i trećim krivičnim postupcima, koji su u međuvremenu objedinjeni. Tokom kasnijeg sudskog postupka, Vrhovni sud je potvrdio zakonitost njegovog pritvora, zaključivši da postoji opasnost da će pobeći i ometati prikupljanje dokaza. Podnosilac predstavke se žalio da mu je određen pritvor u trećem krivičnom postupku bez zakonitog odobrenja Skupštine. Sud je u ovoj presudi istakao da centralno pitanje koje treba da razmotri jeste da li je pritvor podnosioca predstavke u vezi sa tim postupkom bio zakonit u smislu člana 5 stava 1, uključujući i da li je on određen u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Sud je ponovio da pritvor podnosioca predstavke nije bio nezakonit usled propusta organa da konkretno zatraže dozvolu za hapšenje poslanika od Skupštine u vezi sa trećim postupkom, te da u ovom predmetu nije došlo do povrede člana 5 stava 1 Konvencije. Pulfer protiv Albanije, presuda izrečena 20. novembra 2018. godine povreda člana 3 (zabrane mučenja) Ovaj se predmet odnosio na postupanje albanskih organa po optužbama podnositeljke predstavke da je čovek od kog je kupila kuću kasnije napadao i nezakonito pokušavao da je iseli iz te kuće. 16 Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

Gđa Pulfer i njen suprug su se decembra 2011. uselili u kuću u Valoni koju je ona nešto ranije kupila od S. N. Kuća je bila nezakonito izgrađena, ali je njen status kasnije regulisan. S. N. je pokušao da gđu Pulfer iseli iz kuće u januaru 2012. Kasnije te godine, u septembru, ponovo je pokušao da je iseli, pri čemu ju je navodno davio konopcem, vukao po sobi i bacao na zid. Čini se da se gđa Pulfer dva dana kasnije odselila u kuću svoje majke. S. N. je maja 2012. optužen za krivično delo uzimanja pravde u svoje ruke. Optužnica je povučena u decembru, u skladu sa albanskim Zakonom o opštoj amnestiji, usvojenim prethodnog meseca, kojim je sprečeno krivično gonjenje za dela izvršena pre 30. septembra 2012. za koje je zaprećena kazna manja od dve godine zatvora. Nakon navodnog napada na gđu Pulfer u septembru 2012, pokrenuta je druga istraga protiv S. N., koji je optužen za nanošenje telesnih povreda. Ovo je kasnije kombinovano sa trećom istragom, pokrenutom sledećeg meseca, u oktobru 2012, o uznemirujućim telefonskim pozivima, nakon čega je podnositeljka predstavke iznela razne teške optužbe protiv S. N. Ova objedinjena istraga je obustavljena februara 2013. godine, takođe shodno Zakonu o opštoj amnestiji. Sud je u ovoj presudi na početku primetio da su, kada je reč o krivičnopravnim mehanizmima propisanim albanskim pravnim sistemom, a u vezi sa obavezama države shodno članu 3 Konvencije, nanošenje telesne povrede i teške telesne povrede, kao i ostala dela za koja je gđa Pulfer optuživala S. N, inkriminisana kao posebna krivična dela u Krivičnom zakoniku. ESLJP je konstatovao da albansko pravo sadrži dovoljan regulatorni okvir za krivično gonjenje dela koja je podnositeljka predstavke pripisivala S. N. Sud je smatrao da nadležni sud nikada nije utvrdio okolnosti ovog predmeta. Sud je ranije zaključio da amnestiju i pomilovanje ne treba tolerisati u predmetima koji se tiču mučenja i zlostavljanja. Sud je u tom smislu zaključio da je, iako je važeći pravni okvir mogao imati dovoljno odvraćajuće dejstvo, to dejstvo poništeno kasnijim zakonom o amnestiji. Po mišljenju Suda, način primene krivičnopravnih mehanizama u ovom predmetu, konkretno, opšte amnestije, koja je za posledicu imala obustavu prve tri krivične istrage protiv navodnog napasnika, bio je u toj meri manjkav da je doveo do povrede pozitivnih obaveza tužene države iz Konvencije u vezi sa tvrdnjama podnositeljke predstavke o napadima na nju. ESLJP je stoga zaključio da je prekršen član 3 Konvencije. Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija 17

Bosna i Hercegovina Opšti uvod Bosna i Hercegovina (u daljem tekstu: BiH) ratifikovala je Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (u daljem tekstu: Konvencija ili EKLJP) 12. jula 2002. godine i od tog dana ona je visoka strana ugovornica Konvencije, a pojedinci mogu da podnose predstavke Evropskom sudu za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP ili Sud). Zaključno sa 31. decembrom 2018, Sud je izrekao 62 presude u predstavkama protiv Bosne i Hercegovine četiri je izreklo Veliko vijeće, 38 Vijeće, a 20 Odbor. Sud je takođe usvojio 99 odluka o prihvatljivosti, pri čemu je 46 odluka usvojilo Vijeće, a 53 Odbor. Kao što je upravo napomenuto, Veliko vijeće je izreklo četiri presude protiv BiH. Prva je bila u predmetu Sejdić i Finci, 46 u kojoj je Sud po prvi put primijenio član 1 Protokola br. 12, samostalnu zabranu diskriminacije, u pogledu diskriminatornih ustavnih odredbi o ostvarivanju izbornih prava zbog jevrejskog i romskog porijekla podnosilaca predstavke. Sud je utvrdio povredu člana 14 zajedno sa članom 3 Protokola br. 1, kao i povredu člana 1 Protokola br. 12 uz Konvenciju. Veliko vijeće je u sljedećoj presudi protiv BiH, u predmetu Maktouf i Damjanović, 47 utvrdilo povredu člana 7 zbog retroaktivne primjene krivičnog zakonodavstva koje je propisivalo teže kazne za ratne zločine od zakona koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja ovih krivičnih djela. Konstatovalo je da podnosioci predstavke nisu uživali djelotvorna jemstva protiv izricanja teže kazne. Veliko vijeće je u presudi u predmetu Ališić i ostali protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije 48 utvrdilo sistemski problem shodno članu 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju i članu 13, koji se odnosio na nemogućnost podnosilaca predstavke da podignu svoju staru deviznu štednju sa bankovnih računa nakon raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Sud je utvrdio da su Konvenciju prekršile Srbija i Slovenija. Presuda Velikog vijeća u predmetu Medžlis Islamske zajednice Brčko i ostali protiv BiH 49 jedina je u kojoj je Sud odlučivao o slobodi izražavanja u BiH. Sud je razmatrao pritužbu podnosilaca predstavke na nalog da isplate naknadu štete za klevetu koja im je izrečena u kontekstu parničnog postupka. Utvrdio je da je miješanje bilo srazmjerno, te da BiH nije prekršila Konvenciju. Najveći broj presuda u pogledu BiH odnosi se na imovinska prava zajemčena članom 1 Protokola br. 1, kao i na pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 6 Konvencije, usljed propusta državnih organa da izvrše pravosnažne presude domaćih sudova u korist podnosilaca predstavki. Zaključno sa 31. decembrom 2018, Sud je izrekao 34 presude u vezi sa članom 1 Protokola br. 1. Sud je takođe izrekao 37 presuda u vezi sa članom 6 i utvrdio povredu tog člana u njih 36. 46 Sejdić i Finci protiv BiH, presuda Velikog vijeća od 22. decembra 2009. 47 Maktouf i Damjanović protiv BiH, presuda Velikog vijeća od 18. jula 2013. 48 Ališić i ostali protiv BiH i ostalih, presuda Velikog vijeća od 16. jula 2014. godine (presuda Vijeća izrečena je 6. novembra 2012). 49 Medžlis Islamske zajednice Brčko i ostali protiv BiH, presuda Velikog vijeća od 27. juna 2017. godine (presuda Vijeća izrečena 13. oktobra 2015). 18 Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija

Sud je u pogledu člana 1 Protokola br. 1 izrekao važnu presudu, u predmetu Đokić protiv BiH, 50 u kojoj je utvrdio sistemski problem. Ovaj se predmet odnosio na zaštitu imovine u vezi sa pravom na ponovno stupanje u posjed predratnog vojnog stana. Sud je pitanje povraćaja vojnih stanova razmatrao u još jednoj presudi. 51 Povreda člana 1 Protokola br. 1 utvrđena je i u prvoj pilot-presudi koja je donijeta protiv BiH, u predmetu Suljagić protiv BiH, 52 u vezi sa pomenutim sistemskim problemom stare devizne štednje. Sud je konstatovao da su prekršena prava iz člana 14 Konvencije zajedno sa članom 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju, usljed diskriminacije podnosilaca predstavke, koji su bili interno raseljena lica. 53 Pozvavši se na pravo na pravično suđenje u razumnom roku iz člana 6 i pravo na zaštitu imovine iz člana 1 Protokola br. 1, Sud je izrekao važne presude, poput one u prvom predmetu protiv BiH, Jeličić protiv BiH 54 (neizvršenje pravosnažne presude domaćeg suda), potom Čolić i ostali 55 (obustavljanje izvršenja cijele kategorije pravosnažnih presuda po sili zakona zbog visine javnog duga utvrđenog tim presudama), Runić i ostali protiv BiH 56 (nerazumno kašnjenje u izvršenju pravosnažnih presuda), Đurić i ostali protiv BiH 57 (prolongirano neizvršenje pravosnažnih presuda domaćih sudova), kao i druge presude u kojima je utvrdio da domaći organi nisu preduzeli neophodne mjere u cilju izvršenja pravosnažnih presuda tokom znatnog vremenskog razdoblja. 58 Sud je kasnije u nekoliko takozvanih repetitivnih predmeta takođe utvrdio povredu Konvencije zbog nerazumno dugih postupaka ili neizvršenja presuda domaćih sudova. 59 Sud je utvrdio povredu prava na pristup sudu iz člana 6 u predmetu Avdić, 60 u kojem je konstatovao da pred Ustavnim sudom BiH nije bilo stvarnog odlučivanja o građanskim pravima i obavezama. Sud je takođe naglasio da se pritužba o pristupu sudu mora razmotriti shodno članu 5 stavu 4 Konvencije u slučajevima kada se podnosilac predstavke i dalje nalazi u pritvoru u vrijeme kada domaći sudovi razmatraju njegove žalbe. 61 50 Đokić protiv BiH, presuda od 27. maja 2010. 51 Mago i ostali protiv BiH, presuda od 3. maja 2012. 52 Iako se obje presude odnose na nemogućnost podnosilaca predstavki da podignu svoju staru deviznu štednju, osnovna razlika između predmeta Suljagić protiv BiH i Jeličić protiv BiH jeste u tome što je podnositeljka predstavke u predmetu Jeličić dobila pravosnažnu presudu domaćeg suda kojom joj je usvojeno potraživanje u pogledu devizne štednje, dok podnosilac predstavke u predmetu Suljagić nije dobio takvu presudu, ali je osporavao zakonitost domaćih propisa kojima je predviđen generalni plan isplate devizne štednje putem vladinih obveznica. 53 Šekerović i Pašalić protiv BiH, presuda od 8. marta 2011. 54 Jeličić protiv BiH, presuda od 31. oktobra 2006. 55 Čolić protiv BiH, presuda od 10. novembra 2011. 56 Runić i ostali protiv BiH, presuda od 15. novembra 2011. 57 Đurić i ostali protiv BiH, presuda od 20. januara 2015. 58 Kunić i ostali protiv BiH, presuda od 14. novembra 2017; Spahić i ostali protiv BiH, presuda od 14. novembra 2017. 59 Dorić protiv BiH, presuda od 7. novembra 2017; Prazina protiv BiH, presuda od 5. decembra 2017; Mandić i Popović protiv BiH, presuda od 19. decembra 2017. 60 Avdić i ostali protiv BiH, presuda od 19. novembra 2013. 61 Čović protiv BiH, presuda od 3. oktobra 2017. Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija 19

Sud je u jednoj presudi razmatrao navodno neispunjenje pozitivne obaveze državnih organa iz člana 3 Konvencije da istraže sudbinu lica koje je nestalo tokom ratnih dejstava u BiH u periodu od 1992. do 1995. godine. 62 Sud je donio i veći broj odluka o istom pitanju. 63 U tri presude Sud jerazmatrao da li bi podnosioci predstavki, tražioci azila, u slučaju deportacije bili izloženi zlostavljanju suprotnom članu 3 Konvencije. 64 U jednom predmetu je otvoreno važno pitanje po osnovu člana 3 Konvencije vezano za fizičku dobrobit podnosilaca predstavke u zatvoru. 65 Najvažniji predmet u kojem je Sud razmatrao navode o povredi člana 5 odnosio se na sigurnost duševno oboljelih osuđenika 66 i lišenje slobode tražilaca azila u Bosni i Hercegovini. Kada je riječ o tražiocima azila, Sud je ponovio da nikakvo preventivno lišenje slobode iz sigurnosnih razloga nije legitimno u smislu člana 5 stava 1 Konvencije. 67 Sud je izrekao samo jednu presudu o navodnom kršenju člana 8, u kojoj je razmatrao pozitivnu obavezu države da omogući ponovno spajanje roditelja i djece. 68 U jednom predmetu o navodnom kršenju člana 9 Konvencije, 69 u kojem se podnosilac predstavke žalio da mu je ograničeno pravo u ispoljavanju svoje vjere, Sud je odlučivao o opravdanju i srazmjernosti kazne izrečene podnosiocu predstavke zbog nošenja kape u sudnici. U jednom predmetu utvrđeno je da je pravo podnosioca predstavke da mu ne bude suđeno i da ne bude kažnjen dva puta za isto djelo iz člana 4 Protokola br. 7 uz Konvenciju prekršeno, jer mu je suđeno za isto djelo u prekršajnom i krivičnom postupku, protivno pravilu ne bis in idem. 70 Predmeti o kojima je Sud odlučio 2018. godine ESLJP je od januara do decembra 2018. izrekao šest presuda i usvojio šest odluka o dopuštenosti predstavki protiv BiH. Svih šest presuda je izrekao Odbor od troje sudija. Sud je razmatrao predmete u vezi sa članom 6 (pravo na pravično suđenje), članom 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju (pravo na mirno uživanje imovine) i članom 5 Konvencije (pravo na slobodu i sigurnost ličnosti). Imajući u vidu prethodne predmete protiv BiH, može se zaključiti da se predmeti i dalje uglavnom odnose na prava iz člana 6. U ovom odjeljku podrobnije se bavimo presudama i odlukama o dopuštenosti predstavki podnijetih protiv BiH koje je Sud usvojio 2018. godine i dajemo kratak pregled činjeničnog stanja i odluka Suda. 62 Palić protiv BiH, presuda od 15. februara 2011. 63 Mujkanović i ostali protiv BiH, odluka od 3. juna 2014; Fazlić i ostali protiv BiH, odluka od 3. juna 2014; Šeremet protiv BiH, odluka od 8. jula 2014; Zuban i Hamidović protiv BiH, odluka od 2. septembra 2014; Žerajić i Gojković protiv BiH, odluka od 13. novembra 2014. 64 Al Husin protiv BiH, presuda od 7. februara 2012; Al Hanchi protiv BiH, presuda od 15. novembra 2011; Al Hamdani protiv BiH, presuda od 7. februara 2012. 65 Rodić i ostali protiv BiH, presuda od 27. maja 2008. 66 Tokić i ostali protiv BiH, presuda od 8. jula 2008. 67 Al Hamdani protiv BiH, presuda od 7. februara 2012; Al Husin protiv BiH, presuda od 7. februara 2012. 68 Šobota-Gajić protiv BiH, presuda od 6. novembra 2007. 69 Hamidović protiv BiH, presuda od 5. decembra 2017. 70 Muslija protiv BiH, presuda od 14. januara 2014. 20 Praksa Evropskog suda za ljudska prava s fokusom na 2018. godinu: Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija