Radovan Joksić iz Zemuna, rođen 1972. godine, završio srednju mašinsku školu, nezaposlen, neoženjen, bez dece, neosuđivan Okružni sud Beograd K. 87/96 06.06.1996. čl. 169. st. 2. u vezi st. 1. u vezi čl. 168. st. 1. VSS Kž. I 1427/96 27.06.1997 VSS Kž. III 8/97 04.10.1997. Republika Srbija MINISTARSTVO PRAVDE I LOKALNE SAMOUPRAVE Broj: 240-507/2001-14 Datum: 9.10.2001. B e o g r a d PREDSEDNIKU REPUBLIKE SRBIJE B E O G R A D Dostavlja se predmet pomilovanja osuđenog Joksić Radovana čija je molba dostavljena Okružnom sudu u Beogradu 26.10.2001., a predmet ovom ministarstvu 8.10.2001. god. Osuđeni Joksić Žarka Radovan iz Zemuna, rođen 1972. godine je završio srednju mašinsku školu, nezaposlen, neoženjen, bez dece, neosuđivan. Pravosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K. 87/96 od 6.6.1996. zbog kriv. dela težak slučaj razbojničke krađe i razbojništva iz čl. 169. st. 2. u vezi st. 1. u vezi čl. 168. st. 1. KZ RS, osuđen je na kaznu smrtnu kaznu. Presuda je potvrđena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1427/96 od 27.6.1997. i presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. III 8/97 od 4.10.1997. Osuđeni je 1993. godine, u Fruškogorskoj ulici u Beogradu, sa tri saučesnika, od kojih su dva čekala u automobilu, sačekao u noćnim časovima povratak kući sada pokojnog, koji je bio u društvu još dva lica i pretnjom pištoljem ih je naterao da uđu u stan i legnu na pod,
kada je pucnjima iz pištolja lišio života sva tri lica i potom su iz stana oduzeli dve kožne jakne, 400 DEM, zlatnu narukvicu, četiri zlatna lančića, dva zlatna prstena, ključeve od stana i automobila. Prilikom odmeravanja kazne, sud je cenio da je osuđeni bio na ratištu, na kome je, kako je sam priznao, ubijao ljude a te događaje je potisnuo i uključio se u život u gradu, ali mu ne treba dati šansu da zločin koji je počinio van ratnih dejstava ponovo potisne i opet se uključi u život jer niko, ni medicina, ni nauka, ni svakodnevica, ne mogu pružiti garanciju da, po izlasku sa izdržavanja vremenske kazne ne bi opet počinio zločin. U molbi je naveo da se kaje zbog izvršenog kriv. dela, da ga je sudbina odvela na ratište, gde se bavio takozvanim "poslovima čišćenja", da je gledao unakažene leševe, da je i posle povratka sa ratišta prolazio kroz pakao, da mu je omro otac, da je njegova majka srčani bolesnik a boluje i od reume, da prilaže piotpise 23 ljudi koji su potpisali peticiju za ukidanje strašne kazne na koju je osuđen, da svako veče leže i svako jutro se budi sa mišlju da je njegov život završen, da je u vreme izvršenja dela imao 21 godinu i 5 meseci i da je bio mlađi samo 5 meseci smrtna kazna ne bi mogla biti izrečena, i da je još jedna nepravda da samo zbog 5 meseci izgubi život. Priložio je potpise 240 građana. Kaznu izdržava u OZ Beograd od 27.10.1995. godine. Prema izveštaju zatvora, osuđeni je primernog vladanja i ponašanja. Nije činio disciplinske prestupe i nisu mu izricane disciplinske mere.nema elemenata na osnovu kojih bi se formiralo mišljenje u pogledu prognoze uspešnosti resocijativnog tretmana. Sud je mišljenja da se molba NE UVAŽI s obzirom da navodi u molbi nisu takvog značaja i kvaliteta da bi se na osnovu njih moglo dati pozitivno mišljenje i s obzirom na težinu izvršenog kriv. dela, veoma visok stepen krivične odgovornosti osuđenog i nastupele posledice. Imajući u vidu da je hladnokrvno i iz koristoljublja tri lica lišio života i da, po oceni suda, postoji opasnost da bi po puštanju sa izdržavanja vremenske kazne ponovo vršio istovrsna kriv. dela, ministar je M I [ LJ E NJ A da se molba za pomilovanje osuđenog Joksić Radovana NE UVAŽI. Dr Vladan Batić SAGLASAN DIREKTOR UPRAVE M I N I S T A R Mr Dragan Vulić
Помилован на 40 година затвора одлуком Председника Србије бр. КПРС 208 од 02.08.2002. ------------ Glas javnosti, 25. Apr 2000 17:34 (GMT+01:00) Radovanu Joksiću Vrhovni sud Srbije po drugi put potvrdio smrtnu kaznu Trostruki ubica čeka streljanje "Ubij ih odmah, svo troje. Mrtva usta ne govore!", rekao je Aleksandar Žlender Joksiću. Ovaj nije oklevao... Ni posle sedam godina nije pao u zaborav jedan od najmonstruoznijih zločina koji se ikada dogodio u našem u glavnom gradu. Valjda zbog okrutnosti ubice, ali i činjenice da mu je najviša sudska instanca Srbije pre nekoliko dana po drugi, poslednji, put potvrdila najstrožu kaznu. Streljanje. Bilo je to inflatorne 1993. godine kada je, kako kažu sociolozi, došlo do katastrofalne erozije morala i mnogih elementarnih vrednosti. Hodnicima zgrade u Fruškogorskoj 6 u Beogradu u popodnevnim satima 9. oktobra te godine širio se neprijatni zadah. Stanari ove male ulice nadomak Brankovog mosta vođeni mišlju da se u njihovoj blizini nešto strašno dogodilo odmah su se zabarikadirali u svoje stanove. Jedan zabrinuti mladić iznenađen nedolaskom na posao svog rođaka Nebojše Salatića pohitao je u Fruškogorsku ulicu da ga potraži. Ušavši u stan zatekao je prizor koji će pamtiti do kraja života... Salatić je u to vreme bio poznati beogradski biznismen, vlasnik robne kuće u Bulevaru revolucije, a pošto mu je stan u Fruškogorskoj ulici već bio na meti pljačkaša ulazna vrata dodatno je obezbedio sigurnosnom bravom. Ispostavilo se da je to bilo i nedovoljno i kobno! Osuđeni na smrt u Beogradu Prvi osuđenik na smrt u Okružnom sudu u Beogradu posle više od 25 godina bio je Ilija Vujić koji je u decembru 1993. godine u Pohorskoj ulici u Beogradu ubio Veru Židić i njenog malog sina Davora. Joksić je osuđen godinu dana posle Vujića, a 1997. godine Ljubomir Stevanović je osuđen na smrt zbog ubistva Milana Vranića, maturanta Šeste
Tog jutra prestrašeni rođak pronašao ga je u lokvi krvi kraj leša njegove devojke Slavice Kovačević i leša njegovog maloletnog sestrića Milana Graoranova. Beogradskoj policiji trebalo je više od dve godine da pronađe ubice, a dotle su se gradom raspredale svakakve verzije: od onih da su Salatića ubile profesionalne ubice, pa do onih po kojima je zločin bio samo odmazda izvesnih reketaša. Hapšenje četvoročlane grupe Beograđana sredinom oktobra 1995. godine pokazalo je da nijedna od ovih verzija nije bila istinita. Na optuženičkoj klupi Okružnog suda u Beogradu pred većem kojim je predsedavao sudija Slobodan Rašić u maju 1996. godine našli su se Radovan Joksić, koji je u to vreme imao 24 godine, njegov vršnjak Nebojša Titelac, godinu dana mlađi Aleksandar Stanković i 49-godišnji Jeronim Žlender. Nedostajao im je samo Aleksandar Žlender, Jeronimov sin koji je, kako se tada pričalo, pobegao u Sloveniju i do danas nije uhapšen. beogradske gimnazije. U oktobru 1998. godine Saša Stevanović je osuđen na smrt zbog ubistva inženjera Milana Berdona, a prošle godine Marko Marković je osuđen na istu kaznu zbog ubistva porodice Milenković iz Borče. "Nad svima nama lebdi mač sudbine." "Mi smo sud u ime naroda. Ne možemo zastupati teoriju prirodnog prava - oko za oko, zub za zub; mi smo legalisti. Moramo da primenjujemo propise koji važe. Ovo veće nikakav pritisak nije imalo. Jedini pritisak bila je crnina porodica pokojnih. Ovde se sudi ljudima za zločin. Sud je tretirao optužene kao ljudska bića. Oni su i sada kada su osuđeni ljudska bića. Svako od nas nosi svoj krst nakon ovakve odluke, pa i mi koji smo je doneli. Imamo pijetet prema pokojnima, prema njihovim familijama, pa i prema osuđenima. Jer nad svima nama lebdi mač sudbine", rekao je posle izricanja presude sudija Rašić. On je 1993. godine imao 17 godina, družio se sa Joksićem i zajedno su švercovali benzin. Kada su čuli za uspešnog biznismena Nebojšu Salatića, rešili su da ga opljačkaju. Naivno su verovali da će u njegovom stanu pronaći 200.000 nemačkih maraka, a dogovorili su se da im u razbojničkom pohodu pomognu Titelac i Stanković. Oni bi ušli u Salatićev stan dok bi ih ona dvojica čekali u kolima na benzinskoj pumpi u Pop Lukinoj ulici. Plan je bio da se svi svedoci razbojništva ubiju, a Salatić se nešto posle ponoći na žalost pojavio u društvu svoje devojke Slavice i sestrića Milana. - Oko četiri sata stajao sam pritajen u senci žardinjere. Kada su naišli, naredio sam im da uđu u stan - pričao je Joksić na suđenju. U ruci je imao škorpion sa prigušivačem. Žlender je za njim ušao u dnevnu sobu i uključio televizor, a onda je rekao Joksiću: - Šta čekaš, zašto ne pucaš. Ubij ih odmah svo troje, mrtva usta ne govore. Mašući škorpionom Joksić je naredio žrtvama da poležu na pod, a onda je sa rastojanja od pola metra ispalio Salatiću metak u potiljak. Na isti način ubio je i Milana, pa je na kraju prišao Slavici. Pošto je pokušala da se odbrani, prvo joj je pucao u leđa, a onda je i njoj ispalio hitac u
glavu. Dok su na podu u lokvi krvi ležala tri beživotna tela, Žlender je preskačući ih nastavio da pretresa stan. Joksić je u međuvremenu otišao do kola da ostavi škorpion i pozvao je onu dvojicu u stan. Oni su na suđenju pričali da mu nisu poverovali da je pobio troje ljudi, ali da im je došavši do kola poturio cev škorpiona da ga omirišu što su oni navodno shvatili kao pretnju. Kada su ušli u stan, zgroženi stravičnim prizorom, počeli su da povraćaju, ali su se dovoljno pribrali da uzmu kesu punu dečjih majica. Pošto su otišli do kola, Joksić je oprao ruke i iz frižidera uzeo kačkavalj i slaninu da prezalogaji. Ovaj, zdravom razumu nepojmljiv postupak, na suđenju je jednostavno obrazložio. Kada ga je sudija Rašić pitao zašto je uzeo hranu, kratko je odgovorio: - Bio sam gladan, nisam ceo dan ništa jeo. Posle preturanja on i Žlender su zaključili da očekivanih 200.000 maraka nema u stanu. Zato su odlučili da sa žrtava poskidaju sve što je vredno. Bile su to dve kožne jakne, od kojih je jednu Joksić kasnije nosio, 460 maraka i 150 dolara iz Salatićevog novčanika, ključevi od njegovih kola i stana. Sa mrtve devojke skinuli su dva zlatna prstena, narukvicu i četiri zlatna lančića. Iste noći sva četvorica otputovali su u Mađarsku da bi obezbedili alibi, a posle nekoliko dana Joksić i Aleksandar Žlender ispričali su Jeronimu Žlenderu šta su uradili i zamolili ga da pričuva stvari zbog kojih su troje ljudi pobili. Ubistvo je otkriveno tek kada je jedan od zločinaca počeo da priča čije je delo masakr u Fruškogorskoj ulici. Drugih dokaza nije bilo. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/04/26/srpski/r00042502.shtm