С. Лома, Два епиграфско-историјска прилога Старинар LVIII/2008, СВЕТЛАНА ЛОМА, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за историј

Транскрипт

1 СВЕТЛАНА ЛОМА, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за историју, Београд ДВА ЕПИГРАФСКО-ИСТОРИЈСКА ПРИЛОГА УДК DOI Кратко саопштење Примљено: 09. фебруар Прихваћено: 04. мај Сажетак: Ревидирају се читања два новообјављена натписа из Чачка; у једном се препознаје конзулски пар Максим и Албин из 227. године, у другом колегијум куратора Друге мешовите делматске кохорте, која је била стационирана у данашњем Чачку. Кључне речи: римска епиграфика, провинција Далмација, Maximus et Albinus consules, collegia militaria, curatores cohortis. У издању чачанског Народног музеја недавно се појавила публикација Римски епиграфски споменици Чачка и околине аутора Снежане Ферјанчић, Гордане Јеремић и Александре Гојгић (Ферјанчић/Јеремић/Гојгић 2008). Књига не даје много новог ни што се тиче грађе, ни интерпретације. 1 Епиграфски каталог садржи 43 камена споменика (бр. 14 нема трагова слова), од којих је 24 сврстано у категорију фрагмената, једну опеку са жигом и један кратак курзивни натпис на оловној плочици. Необјављених натписа има укупно 12, од тога 8 фрагмената. Неоправдано је међу фрагменате сврстан споменик бр. 21 (сл. 1) можда због тога што аутори нису били у стању да просуде да ли је натпис вотивни или надгробни. 2 Тај натпис, као ни бр. 20 (сл. 2), такође увршћен међу фрагменте, аутори нису добро прочитали нити у њима препознали једине вредне налазе којe пружа досад необјављена епиграфска грађа из њиховог каталога. Та два натписа биће дакле предмет овог прилога. 1 Изузетак би била идентификација витешког трибуна Тиберија Клаудија Гала из натписа из Чачка (бр. 5) са истоименим Северовим сенатором, која се излаже више пута у књизи, па се чак реконструишу и неки ступњеви његове витешке каријере (Ферјанчић/Јеремић/Гојгић 2008, 17; 19; 20; 47 48; 105; ). Међутим, до тог резултата дошла сам ја пре седам година и изнела га први пут у пријави теме за своју докторску тезу на Филозофском факултету у Београду 26. новебра године. Заправо се на на тој идентификацији темељи моја дисертација * Чланак представља резултат рада на пројекту: Антички натписи на тлу Илирика: критичко издавање и интердисциплинарна истраживања епиграфских споменика (бр ) који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републикe Србијe. Светлана Лома, sloma@f.bg.ac.rs 189

2 Конзули из 227. године у натпису из Чачка Приликом археолошких истраживања, која је на локалитету Градина на Јелици обављао године проф. др М. Милинковић, откривен је у шуту објекта VI део римског споменика од беличастог кречњака (48 x 29 x 16 cm). 3 У питању је, свакако, жртвеник (сл. 1), који је накнадно преобликован, вероватно зато да би био употребљен као грађевински материјал. Сачуван је доњи и средњи део споменика са натписом од четири реда (слова висине 4 5 cm). Испод последњег реда натписа доњи, профилисани део аре је притесан, тј. поравнат (уп. споменике бр. 10 и 13). Издавачи натпис читају и разрешавају на два начина не упуштајући се ни у једном случају у подробнију палеографску анализу, нити у евентуалну реконструкцију распореда реституисаног текста по редовима. [- - -] Aur(elius) F[- - - v(otum)] l(ibens) p(osuit) Mal+[- - -] et Al[- - - co(n)s(ulibus)] Idibus [- - -]. У овом случају натпис је вотивни. Иза имена дедиканта и уобичајене формуле у тој врсти натписа v(otum)] l(ibens) p(osuit) следи датирање годином актуелних конзула и даном у месецу. под насловом Клаудије Гал и Северови нови сенатори истраживања из епиграфике, просопографије и римске политичке историје деведесетих година II века, завршена и стављена на увид јавности фебруара 2008, одбрањена 9. маја исте године пред комисијом коју су чинили проф. др Слободан Душанић, проф. др Маријана Рицл и др Марко Поповић и предата за штампу децембра исте године. Првопотписани аутор, доцент др Снежана Ферјанчић једини историчар Рима и епиграфичар у трочланом ауторском тиму била је од почетка упозната са мојом темом и њеним утемељењем, као моја колегиница са Катедре за историју старога века Филозофског факултета; уз то се испрва, године, израда моје дисертације одвијала у склопу пројекта под руководством проф. др М. Рицл, на којем је и колегиница Ферјанчић била ангажована, и из мојих годишњих извештаја руководиоцу пројекта могло се пратити напредовање мога рада на тези. Дода ли се и да је колегиница Ферјанчић присуствовала одбрани моје тезе на којој је, разумљиво, било речи и о поменутом натпису из Чачка чињеница да се у овој књизи која носи годину а појавила се заправо почетком нигде где је реч о поменутом натпису и личности Клаудија Гала не помиње моје име нити моја већ одбрањена дисертација, тешко је схватљива. Читаоца може збунити упућивање, на стр. 47, на књигу I. Piso, Fasti provinciae Daciae I: Die senatorische Amtsträger, Bonn 1993, 164 и д., где се, међутим, само понавља већ раније изнета и у науци углавном прихваћена претпоставка да је сенатор Клаудије Гал био бивши витез, који је адлекцијом уведен у сенат, али га ни Пизо, нити први издавач чачанског натписа (Васић 1986, 26, бр. 2) нису повезали са витешким трибуном Тиберијем Клаудијем Галом, већ сам ја то учинила. 2 Недостаје десни а можда и леви, горњи и доњи део натписног поља, али сачувани део текста, чак и у оној мери у којој је прочитан, довољно је садржајан да не уђе у категорију фрагмената, поготово кад у њој нису натписи бр. 8, 9, 13, 18 и Ферјанчић/Јеремић/Гојгић 2008, 73, бр. 21, и Предговор. 190

3 Издавачи натписа се, међутим, ограђују од предложеног читања и тумачења из следећег разлога: Треба напоменути, међутим, да конзули чија би имена почињала на Mal- и Al-, колико је нама познато, нису посведочени у фастима. Можда је реч о до сада непознатом пару суфектних конзула. Пошто се покушај читања имена и идентификације конзулског пара показао неуспешним, аутори прелазе на претпоставку о надгробном натпису и предлажу једну натегнуту реституцију: 4 [- - -] Aur(elius или -elio) F[- - - vix(it) ann(is)] L P. Mal+[- - -] et Al[- - - f(ecerunt)? die?] Idibus [- - -]. Издавачи су на крају другог реда (иза Мal) уочили трагове неког слова које нису могли препознати. Међутим, на камену се јасно виде леви доњи и горњи коси крајеви од слова које не може бити ниједно друго него X. У словном низу MALX не препознаје се ниједна реч нити име, а тешко га је и на неки други начин разумети. Поставља се питање да ли су слова испред X уопште добро прочитана. Палеографском анализом овог, а и осталих натписа из каталога показаћемо да нису. Једну од палеографских одлика овог и још неких чачанских натписа представљају изражени серифи који се понекад безмало додирују и повезују суседна слова. Тако су на овом натпису у 4. реду готово у једну линију спојени доњи серифи слова I и B у речи Idibus (сл. 3). У 3. реду натписа бр. 24 (сл. 4) додирују се горњи серифи слова N и E; у натпису бр. 3, у 3. реду додирују се доњи серифи слова R и E (сл. 5), а у 7. реду доњи серифи слова N и А (сл. 6). Некада је изразито наглашен само један, углавном десни сериф неког слова, као код слова I у 2. реду натписа бр. 24 (сл. 4), тако да оно изгледа као L, али издавачи га с правом читају као I: ]ique а не ]LQVE. 5 Вратимо се сада 2. реду нашег натписа (сл. 1 и 3). Треће слово у том реду је М, а попречна црта између његових десних кракова означава лигатуру слова М и А. Доњи сериф на десној вертикалној 4 Наведене паралеле за датирање надгробних натписа или су из доба Позног царства или не представљају одговарајуће аналогије. Уз то, натпис CIL VIII 4408, који је наведен као паралела, није уопште датиран, сем ако аутори у curante Kalendione не виде некако датум. Натпис из Чачка по палеографским одликама не може бити млађи од прве половине 3. века. 5 Слични примери изразито продужених доњих десних серифа само на појединим словима у једном истом натпису могу се видети на споменицима из епохе Севера у Гордоновом Албуму датираних латинских натписа из Рима, Gordon 1965, Tables, бр. 261 (отисак), А у salute у 1. рeду; бр. 268, А у 4. и 5. реду, Р у 6. реду; бр. 269 (отисак), Т у senatus у 3. реду; бр. 269 (отисак), T и I у devoti у 6. реду. О продуженим доњим серифима на десној вертикали од М в. Gordon 1957,

4 црти слова М готово да се додирује са левим доњим серифом следећег, фрагментарног слова Х. 6 Будући да издавачи овог натписа нису препознали трагове слова Х, они су доње серифе суседних слова M и X видели као хоризонталну црту и тако су дошли до троструке лигатуре MAL. Исто тако, у 3. реду натписа бр. 19 (сл. 7) скоро се додирују доњи десни сериф слова М и доњи сериф на вертикали следећег слова Е, али сада издавачи тај словни низ не читају MLE, него МЕ. 7 Следствено томе, 2. ред натписа бр. 21 треба читати: L P MAX На сачуваном одломку натписног поља текст је уређен тако да су само прва слова у редовима потписана једно испод другог, док она у наставку нису, што значи да текст натписа није био центриран (симетрично распоређен у односу на вертикалну осу натписног поља тако да и лева и десна маргина праве замишљену цик-цак линију), него да је био поравнат по левој маргини. 8 То значи и да је натпис приликом преобликовања споменика остао неоштећен на левој страни. Међутим, траг вертикалне црте са доњим серифом на крају 1. реда и леви коси крајеви слова Х на крају 2. реда показују да је натпис пресечен по вертикали са десне стране. У прва два реда имамо по једну лигатуру (VR односно MA), те можемо претпоставити бар по једну лигатуру и у 3. и 4. реду, поготову зато што се број слова у редовима повећава одозго надоле. Предлажемо следеће читање натписа: ] Aur(elius) F+[ ] l(ibens) p(osuit) Max [imo] et Al[bino co(n)s(ulibus)] Idibus [ ]. У првом реду је стајао когномен дедиканта, нпр. Firmus, Firmо). У 3. реду B и I су могли бити у лигатури, а слово О у скраћеници COS могло је бити уписано у C или умањено. 9 На крају 4. реда стајало је име месеца, [Maiis], [Iuniis], [Iuliis], или неког другог у скраћеном облику. Максим и Албин, пуним именом M. Nummius Senecio Albinus и M. Laelius Maximus Aemilianus, били су епонимни конзули (consules ordinarii) 227. године, и посведочени су у више натписа. 10 Навешћемо један који је, као и чачански, датиран и даном у месецу (CIL VIII 18831, Numidia): Bacaci Aug(usto) sac(rum) Albino et Ma ximo co(n)s(ulibus) Kal(endis) Mai(is) [3] Si ttius Novellus et Q. Galerius Mu stianus magg(istri) [Thib(ilitanorum?)]. У том натпису наведено је Албиново име као прво, што је случај у већини натписа датираних тим истим конзулским паром. Алтернативно навођење епонимних конзула посведочено је и иначе, 11 па тако, сем у натпису из Чачка, Максим фигурира као collega maior и у натпису из Дакије (ILD 774, околина Клужа): Deae Ne mesi sac rum Aur(elius) Ru[f]inus be(ne)f(iciarius) co(n)s(ularis) leg(ionis) XIII Gem(inae) Sever(ianae) v(otum) l(ibens) p(osuit) Maximo et Albi [no] co(n)s(ulibus). Марко Лелије Максим Емилијан био је готово извесно син једног од водећих сенатора Северовог доба, Марка Лелија Максима, који је посведочен у натпису из Виминација 195. године (IMS II 53), када је као легијски командант учествовао са Гајем Габинијем Барбаром Помпејаном, легатом Горње Мезије, у отпуштању ислужених војника легије Седме Клаудије. 12 * * * Колегиј куратора Друге делматске кохорте у натпису из Чачка У североисточном делу порте цркве Св. Вазнесења пронађен је године случајно, приликом копања јаме за кречану, доњи део римског споменика од кречњака (37 x 36 x 30 cm). 13 Из сачуваног дела текста издавачи натписа су успели да ишчитају само помен кохорте: ] [- - -]ALB[ ]GIATI +[ co] - h(ortis) eiusde(m) [ Vallois Brothwell 1965, 69; Lovejoy, Центриран је нпр. натпис бр. 5 у каталогу чачанских натписа, а по левој маргини поравнати су нпр. натписи IMS I 10 и 16. О три типа уређења текста (the straight left margin; centering; paragraph form) в. Gordon 1957, 151 и д. 9 О скраћеници COS в. Gordon 1957, Leunissen 1989, 137; PIR 2 L 56 и PIR 2 N Нпр. конзули за 217. годину: Praesente et Extricato IMS I 25; Extricato et Praesente CIL XII 2427; конзули за 224. годину: Crispino et Iuliano IMS II 122; AE 1994, 1417; Iuliano et Crispino IDR III 5, 216. Уп. Salomies 1996, са нап. 7 и PIR 2 L 55. В. Лома 2008, (погл ). 13 Ферјанчић/Јеремић/Гојгић 2008, 72, бр. 20. Овде сл

5 Сл. 7. Fig. 7. Сл. 8. Fig. 8. Издавачи нису тачно разрешили натпис: нису уочили изнад слова L у ALB доњи обли део једног слова, О или Q, и неосновано претпостављају да је натпис испод последњег сачуваног реда имао још неодређени број редова. У ствари, на сачуваном одломку споменика имамо сачувана четири последња реда натписа, траг једног слова у првом, три у другом, шест у трећем и седам у четвртом, последњем реду. Слова су изванредно лепа, уједначена (3,5 cm), четвртаста, сенчена, правилно потписана једна испод других у редовима. Из тога се може закључити да је текст био распоређен симетрично у односу на вертикалну осу натписног поља (центриран). Направљен је знатно већи размак између 2. и 3. него између 1. и 2. односно 3. и 4. реда, што значи да су последња два реда чинила посебну секвенцу. Посесивни генитив cohortis eiusdem претпоставља испред именицу на коју се односи, и она је свакако означавала дедиканта натписа, у овом случају у номинативу множине [- - -]giati, за којом следи допунско одређење, реч која почиње на слово C или O. Словни низ -giati готово да не нуди избор могућности: 14 то је други део речи која означава чланове удружења (collegium): collegiati. 15 Предлажемо следеће читање последња два реда натписа (сл. 8, цртеж): [Colle]giati c[urat(ores)] [co]hortis eiusde[m d(edicaverunt) или p(osuerunt)]. У натпису се, дакле, помињу чланови колегија, највероватније куратора кохорте о којој је већ било речи у горњем, сада непостојећем делу текста. То је, несумњиво, Друга делматска кохорта мешовитог састава од хиљаду војника (cohors II Aurelia Delmatarum milliaria equitata), за коју знамо да је била трајно, од седамдесетих година 2. до педесетих година 3. века, стационирана на истоку провинције Далмације (код дан. Чачка). 16 У коњичким одредима римске војске (equites singulares Augusti, аlae, cohortes equitatae) постојало је, како сазнајемо готово искључиво из епиграфских извора, звање куратора (curator equitum singularium, curator alae, curator cohortis). 17 Тим термином се означава један ступањ у војној хијерархији, унапређeње у односу на претходни положај обичнoг војника-коњаника (eques). 18 У помоћним одредима, куратори су могли обављати посебне задатке, тактичке или економ ско-административне природе. 19 Овај натпис из Чачка, упркос својој фрагментарности, представља важнo историјско сведочанство којим се употпуњава искључиво на епиграфским изворима заснована документација о постојању професионалних војних удружења (collegia 14 Могао би се разрешити неким нелатинским именом у генитиву (нпр. Magiati, Elgiati), али се тиме ништа не добија. 15 Нпр. ILS 6636; AE 1932, 73; AE 1968, 124; AE 1904, 108 = AE 2005, 82; AE 1989, В. Лома 2008, (погл ), и Аpp. II бр. 1-9 (документација). 17 В. Perera Yébenes 2007, 250, 253 (сведочанства о кураторима у алама и мешовитим кохортама); Speidel 1994, 63, 91, 96, 128, 152 (о кураторима у царској гарди). 18 Perera Yébenes 2007, 251 и Perera Yébenes 2007, 250 са примерима. На једној таблици из Виндоланде curator се помиње у вези са једном коњичком јединицом (curator turmae), као лице одговорно за њено снабдевање. Према Спајдлу (Speidel 1992, 137) curator turmae looked after the supply of horses and fodder for his squadron. У преторијанским кохортама, али и у ауксилијарним одредима, куратори су надзирали финансије своје јединице (curator fisci, summus curator). 193

6 militaria) организованих независно од регуларне војне структуре. Стотинак до сада познатих натписа, искључиво на латинском језику, демантује одредбу из Дигесте (Dig ), по којој је у војсци било забрањено повезивање по приватној линији. Оно је, заиста, било ускраћено обичним војницима, али не и нижим чиновима (principales) и војницима са посебним задацима. 20 Цареви су били спремни да подрже такве институције уколико би оне испољавањем лојалности царској породици и слављењем царевих постигнућа служиле другим војницима као пример. 21 Сви римски колегији, па и војни, имали су и религијску сврху, њихове просторије за окупљање (scholaе) биле су у исти мах и светилишта божанстава које су поштовали. Оне су се могле налазити и у склопу главног штаба војне јединице, као што је био случај са светилиштем (схолом) колегија куратора царске гарде (equites singulares) у Риму. 22 На капителу тамо откривеног јонског стуба налази се натпис, датиран 197. годином, у коме се sсhola curatorum посвећује Минерви. AE 1935, 156 = AE 1968, 8b: Pro sal(ute) Imp(eratoris) L. Sep(timi) Severi Perti(nacis) Aug(usti) et M. Aur(eli) Anto nini Caes(aris) [[---]] [[---]] sub cura Trebi Germani trib(uni) et Ael(i) Sabiniani ((centurionis)) ex(ercitatoris) et Iul(i) Martiniani principis Col(legium) curato[r(um)] vot(um) pos(uit) Minerv[ae] C. Ael(ius) Respectus optio Iul(ius) Bassus Probius Neon Ael(ius) Rodon Aur(elius) Proculi nus Aur(elius) Museus Iul(ius) Vitalis Candidinius Crescens Ael(ius) Faustinus Iul(ius) Hercula nus Aur(elius) Auluzanus Val(erius) Proculus Turranius Septumus Aur(elius) Mes sor Aur(elius) Verus Aur(elius) Quin tilianus Cura(m) agente Apollonio Apollodoro b(ene)f(icario) scola (!) cur(atorum) dedicata Kal(endis) Ian(uariis) Rufino et Laterano co(n)s(ulibus). И натпис из Чачка могао је бити постављен поводом посвећивања схоле колегија куратора Друге делматске кохорте, тим пре што су слова A LB у 2. реду вероватно припадала имену једног од конзула којима је био датиран споменик. Међутим, низ података о чијим политичким импликацијама расправљамо на другом месту указује да у овом случају не би билa реч о конзулском пару из 227, него о конзулима из 194, цару Септимију Северу и његовом Цезару Клодију Албину. Овде бисмо само поменули да је отприлике у то време Септимије Север обновио храм Мајке Земље на југозападној падини планине Рудник, до кога је у римско доба водио пут из Подриња, за чије је обезбеђење била задужена Друга делматска кохорта стационирана код дан. Чачка Закључци до којих је у својој монографији о војним колегијима дошао Perea Yébenes 1999, Campbell 1994, В. Speidel 1994, IMS I 168. Уп. Лома 2008, погл : Трибунат Клаудија Гала и улога Друге делматске кохорте у војној организацији Далмације након Маркоманских ратова. 194

7 СКРАЋЕНИЦЕ AE... CIL... ILD... ILS... IMS... PIR... ZPE... L Année épigraphique. Corpus inscriptionum Latinarum. C.C. Petolescu, Inscripţii Latine din Dacia, Bucuresti H. Dessau, Inscriptiones Latinae selectae, Berlin Inscriptions de la Mésie Supérieure, Beograd Prosopographia Imperii Romani, Berlin Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik, Bonn. БИБЛИОГРАФИЈА Campbell 1994 B. Campbell, The Roman Army 31 BC - AD 337: a Source Book, London Ферјанчић/Јеремић/Гојгић 2008 С. Ферјанчић / Г. Јеремић / А. Гојгић, Римски епиграфски споменици Чачка и околине, Чачак Gordon 1957 J.S. and A.E. Gordon, Contributions to the Paleography of Latin Inscriptions, Berkeley and Los Angeles Gordon 1965 E. Gordon, Album of dated latin inscriptions III, Berkeley Los Angeles Leunissen 1989 P.M.M. Leunissen, Konsuln und Konsulare in der Zeit von Commodus bis Severus Alexander ( n. Chr.), Amsterdam Лома 2008 C. Лома, Клаудије Гал и Северови нови сенатори. Истраживања из епиграфике, просопографије и римске политичке историје деведесетих година II века, Београд 2008 (докторска дисертација). Perea Yébenes 2001 S. Perea Yébenes, Collegia militaria. Asociaciones de militares en el Imperio romano, Madrid Perea Yébenes 2007 S. Perea Yébenes, Eques curator, Revista portuguesa de Arqueоlogia 10/1, 2007, Salomies 1996 O. Salomies, Bemerkungen zu einigen konsularen Datierungen, ZPE 110, 1996, Speidel 1992 M.P. Speidel, The career of a strator and summus curator, у: Roman Army Studies II, Stuttgart 1992, Speidel 1994 M.P. Speidel, Riding for Caesar. The Roman Emperors Horse Guards, Cambridge MA Васић 1986 М. Васић, Нови римски натписи нађени у Чачку, Зборник радова Народног музеја, Чачак 1986,

8 Summary Svetlana Loma, University of Belgrade, Faculty of Philosophy, Department of History, Belgrade TWO EPIGRAPHIC HISTORICAL NOTES Key words: Roman Epighaphy, Province of Dalmatia, Maximus et Albinus consules, collegia militaria, curatores cohortis. Recently a monograph appeared dealing with Roman epigraphical monuments from the West-Serbian town of Čačak and its neighbourhood (S. Ferjančić / G. Jeremić / A. Gojgić, Roman Epigraphic Monuments from Čačak and its Vicinity, Čačak 2008, Engl. Summary pp ). Authored by one specialist in Roman history and epigraphy and two archaeologists, the book is rather thin and does not provide much new data, apart from the identification of the equestrian officer Tiberius Claudius Gallus with Severus senator which was taken from my PhD thesis without citing it and from two inscriptions, 20 and 21, forming the subject of the present paper. Published here for the first time, they both contain important information which the co authors failed to notice. The consuls of 227 A.D. in an inscription from Čačak The 21 (fig. 1) was found in the site of Gradina on the mountain Jelica, S. of Čačak. It is engraved on a whitish limestone monument, apparently an ara, the middle and lower parts of which are preserved after it has been reshaped to be used as building material. The four line inscription was read by the editors as follows: [- - -] Aur(elius) F[- - - v(otum)] l(ibens) p(osuit) Mal+[- - -] et Al[- - - co(n)s(ulibus)] Idibus [- - -]. Unable to identify the pair of consuls mentioned in lines two and three, the authors interpret the inscription as a funerary one: [- - -] Aur(elius or -elio) F[- - - vix(it) ann(is)] L P. Mal+[- - -] et Al[- - - f(ecerunt)? die?] Idibus [- - -]. In fact, they misread the final cluster of the line two, by having mistaken for L the long right serif of M (in ligature with A) together with a trace of a subsequent letter, which proves to be an X. The alignment of the letters at the beginning of the lines suggests that the left side of the inscription is entirely preserved. The inscription reads as folows: ] Aur(elius) F+[ ] l(ibens) p(osuit) Max [imo] et Al[bino co(n)s(ulibus)] Idibus [ ]. M. Laelius Maximus Aemilianus (PIR 2 L56) probably son of Marcus Laelius Maximus (PIR 2 L55), one of the leading senators under Septimius Severus and M. Nummius Senecio Albinus (PIR 2 N235) were the eponymous consuls of 227. The pair is attested in several inscriptions, e.g. CIL VIII from Numidia, which resembles this one in recording the exact date: Bacaci Aug(usto) sac(rum) Albino et Ma ximo co(n) - s(ulibus) Kal(endis) Mai(is) [3] Si ttius Novellus et Q. Galerius Mu stianus magg(istri) [Thib(ilitanorum?)]. Here Albinus name precedes that of Maximus, which is usually the case. Nevertheless, a parallel with Maximus named before Albinus is provided by an inscription from Dacia (ILD 774, near Cluj): Deae Ne mesi sac rum Aur(elius) Ru[f]inus be(ne) f(iciarius) co(n)s(ularis) leg(ionis) XIII Gem(inae) Sever(ianae) v(otum) l(ibens) p(osuit) Maximo et Albi [no] co(n)s(ulibus). Consequently, 21 is a votive inscription, largely restorable and precisely datable. The Collegium curatorum of the Cohors II Delmatarum in an inscription from Čačak Forty years ago within the Ascension Church yard in Čačak the lower part of a Roman limestone monument has been accidentaly unearthed, bearing an inscription, three last lines of which are partially preserved ( 20 of the catalogue, (fig. 2), wherein only the mention of a cohort was recognized by the editors, who read: ] [- - -]ALB[ ]GIATI +[ co]h(ortis) eiusde(m) [ The elegant, shaded letters are lined up one below the other, which suggests that the text was arranged following the principle of centering. Above the L in the first line there is a trace of an O or a Q, unnoticed by the editors. So, there are 4 lines partially preserved. The space left between the lines 2 and 3 being larger than that between 1-2 and 3-4 respectively, the two last lines seem to constitute a separate entry. The genitive case cohortis eiusdem implies a preceding designation of the dedicant(s), and what we have before is a nominative plural ending in giati followed by a word of which only the first letter, C or O, is still discernible. As the most probable, if not the only possible, we propose the following restoration of the last two lines (fig. 8): [colle]giati c[urat(ores)] [co]h(ortis) eiusde[m] possibly with a p(osuerunt) or d(edicaverunt) in the end. Despite its fragmentariness, the present inscription bears an important testimony to the existence, within the Roman army, of professional associations (collegia militaria) independent of regular military structures. The evidence for them is based solely on epigraphic sources; some hundred inscriptions contradict the paragraph of the Digesta (47.22) forbidding the soldiers to organize corporate associations in the camps. The cohort in question is doubtless the cohors II Aurelia Delmatarum milliaria equitata, which is known to have been stationed permanently, from the seventies of the second century A.D. to the fifties of the third century, in the eastern part of Dalmatia around the modern city of Čačak. It was a mixed infantry and cavalry unit, and the rank of curator (curator equitum singularium, curator alae, curator cohortis) is attested exclusively in the mounted units of the Roman army. It was higher than the simple eques; in the auxiliary troops, the curators may have been charged with special tactical or economic-administrative tasks. The lower officers (principales) and the soldiers with special tasks were allowed to form private associations fostering loyalty to the Emperor. All Roman collegia, including the military ones, had their religious purpose and their official meeting room (schola) was also a sanctuary of their patron deity. It might be a part of the headquarters building, as in the case of the Castra Nova equitum singularium in Rome, where, beneath the Basilica of St John Lateran, an Ionic capitel was uncovered with inscription on it dated with AD 197 recording the dedication of the schola curatorum to Minerva Augusta (AE 1935, 156 = АЕ 1968, 8b). 196