untitled

библографија Шмуел Јосеф Агнон (добитник Нобелове награде за књижевност 1966.), рођен је у Галицији 1888. године. Доселио се у Палестину, у Јафо, 1908. У периоду 1913 1924. живи у Немачкој, одакле долази у Јерусалим, где ће остати до краја живота, 1970. Агнон је почео врло рано да пише и био је плодан писац прича и романа. Сматран је једним од најбољих приповедача свог времена и несумњивим генијем. Често је награђиван и превођен, вероватно највише од свих израелских писаца. Његов јединствени стил и језик утицали су на његову и све наредне генерације стваралаца на хебрејском језику. Агнон је успео да у својим делима реконструише јеврејски живот европског гета, што није једноставна прича која представља традицију, већ је и психолошка драма која се одвија у животима његових јунака, писана реалистичким, али и надреалистичким маниром. У његовим се делима појављују и личности измештене из свог родног краја и изгубљене у новом окружењу, обузете безнађем и духовном изолацијом. Цењен је због свог суптилног стила и лепог језика, али истовремено и посебног хумора; затим због богатства и дубине психолошке опсервације којом је обогатио израелску и светску литературу. Његови романи Венчани застор 1932; Једноставна прича 1935; Гост за једну ноћ 1939; Тек јуче 1946; У радњи господина Лублина 1974. и друга дела великог опуса који садржи 24 дела: романа, новела и кратких прича објављена су у осам томова, а 11 дела појавило се након његове смрти и преведена су на 18 језика. Шћепан Алексић, рођен је 1952. године у Богдашићима недалеко од Билеће. У Билећи завршио основну школу и гимназију, а студиј журналистике на Факултету политичких наука у Сарајеву 1976. године. Био је дугогодишњи новинар агенције Танјуг Београд, дописништво за Херцеговину, а од 2008. године је директор Народне библиотеке Владимир Гаћиновић у Билећи, гдје и живи. Добитник је више награда за приповијетку и кратку причу. Приповијетке и приче обављивао у бројним листовима и часописима. Објављене књиге прозе: Набој, Никшић 1988, Рачвасти језик, Београд 1993 (Награда Милан Лалић ), Име и презиме, Подгорица 2000. 371

библиографија друго издање Билећа 2005, Турски друм, Београд 2009, Папирна марамица, Београд 2011, Прст попријеко од срца, Београд 2012. Приредио за штампу књигу Херцеговачки хајдук Станко Сочивица, Београд 2010. Алесандро Барико (Alessandro Baricco) рођен је 25. јануара 1958. у Торину. Популарни италијански новелиста, сценариста, књижевни и музички критичар, новинар, пијаниста, режисер и есејиста. Његова дјела су преведена на више језика. Написао је једанаест романа, три есеја и неколико сценарија за позориште. Његови новински чланци објављени су под називом Barnum, Barnum 2 i Next. Након завршених студија из филозофије са Ђанијем Ватимом, објављује неколико есеја о критици у музици: Геније у бекству, Хегелова душа и краве из Висконсина у којима повезује музику и модернизам. Страст према класичној музици пренијели су му родитељи, а знање на овом пољу плод је његовог самосталног истраживања. Такође, дипломирао је на консерваторијуму на одсеку за клавир. Као музички критичар даје свој допринос дневним новинама La Repubblica i La Stampa. Takoђe, као глумац се опробао у филму Il cielo è sempre più blu, а 2008. режира и филм Lezione 21. Андре Блекастен (1933-2009) је француски теоретичар књижевности, за живота почасни професор америчке књижевности на Универзитету Марк Блох у Стразбуру. Најважније студије су му: Фокнеров роман Док лежах на самрти (1973), са Филипом Ротом Велики руски романописци (1999), Мастило меланхолије: Фокнерови романи од Буке и беса до Светлости у августу (2001), Вилијам Фокнер: Живот као роман (2007). За ову опсежну биографију добио је 2008. награду за биографију Француске академије. Гојко Божовић рођен је 1972. године у Бобову код Пљеваља. Пише поезију, књижевну критику и есејистику Бави се приређивачким и уредничким радом. Приредио је, између осталог, Сабрана дјела Петра II Петровића Његоша у седам књига, Изабране приповетке Иве Андрића, Сеобе и Другу књигу Сеоба Милоша Црњанског. Уређивао је листове Књижевна реч и Књижевни магазин, часописе Трг, Књижевна критика, Реч, Књижевност и Анали Борислава Пекића, као и Међународни књижевни фестивал Трг пјесника у Будви (1992 2002). Био је члан НИН-овог жирија критике за роман године (1995 1996). Члан је Управног одбора Српског ПЕН центра. Превођен је на енглески, француски, немачки, италијански, руски, пољски, чешки, мађарски, румунски, бугарски и македонски језик. Од 372

библографија 1997. до 2007. године радио је као главни уредник београдске Издавачке куће Стубови културе. Издавачку кућу Архипелаг основао је 2007. године у Београду, с намјером да објављује књиге из врхунске савремене књижевности, историографије, политичке теорије, економије, филозофије, психологије и лексикографије; књиге у знаку најузбудљивије маште и најбољег знања. Гојко Божовић је у Архипелагу и главни уредник. Живи у Београду. Љиљана Вујић Томљановић, рођена је 1958. године у Међувођу, надомак Приједора. Живи и ствара у Градишци. Осим пјесама, пише и есеје, приказе... Прва објављена пјесма 1973. године, односно прва републичка награда ( Бих у саставу бивше Југославије), предодређује њен умјетнички пут. Објавила је књиге пјесама: Ритмом душе, 1995., Пламено огледало, 1998., Слово изласка, 1999., Мјесец над градом, (хаику, енглеско-српски), 1999., Даље од млијека, 2002., Осамљен путник, (хаику, енглеско-српски), 2002., Треће сјећање, (поема), 2004., Латице мограња, 2005., Живи зид, 2007., Вјетрењачама уморени, 2010. Пјесме су јој уврштене у више зборника и избора поезије, као и у неколико антологија. Добитница је многобројних награда и признања. Милан Гарић (Добој 1955.) основну школу и гимназију завршио у Зеници.Дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву, на Одсјеку за филозофију и социологију. Објавио пјесничке књиге Екстатичне и друге реченице (Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево - 2007) и Тројица (Бесједа, Бањалука, Аrs Libri, Београд - 2013). Живи у Добоју. Миња Голубовић је рођена у Бањалуци 1982. године. Завршила је Филозофски факултет, одсјек: Енглески језик и књижевност. Магистрирала је у марту 2010. године на тему: Етичка проблематика у драмском стваралаштву Оскара Вајлда, на Филолошком факултету у Бањалуци, а у децембру 2012. године успјешно је одбранила докторску тезу под насловом Френсис Скот Фицџералд и амерички роман у периоду Велике економске кризе, на Филолошком факултету у Београду. Ради као професор енглеског језика у Медицинској школи у Бањалуци и бави се објављивањем стручних чланака и превода у књижевним часописима. Ове године је објавила и научну монографију под насловом Фицџералд и савременици: зачеци модерног америчког романа. Александра Грубор (1959) је преводилац, историчар умјетности и прозни писац. Преводи са енглеског, француског, руског и италијанског језика 373

библиографија текстове из свих области хуманистичких наука, прозу и дјечије књиге. Као теоретичар уметности углавном се бави зачецима апстракције. Објавила је четири књиге лирске прозе. Драгана Грујиновић је рођена 1983. год. у Бањалуци. Дипломирала је на филозофском факултету у Бањалуци, одсијек студија за социјални рад. Писањем поезије се бави од дјетињства. Објавила је збирку пјесама Лутање кроз Ид,НУБРС 2007. год. Сарађивала је са књижевним новинама и часописима Албум, Књижевник,Путеви.. Учествовала је на многим књижевним вечерима. Ради на другој збирци поезије. Ужа поља интересовања су јој психологија и филозофија, а вјечна инспирација човјек. Петар Ђаковић, рођен у Масловарама (1946.), гдје је завршио основну школу. Учитељску школу завршио у Бањој Луци, а педагогију и психологију дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву. Постдипломске студије завршио на Филозофском факултету у Бањој Луци. Читав радни вијек бавио се педагошким радом: учитељ, наставник у основној и средњој школи, школски педагог-психолог, директор школе, школски савјетник (надзорник). У стручним часописима и педагошкој периодици објавио више од тридесет стручних и научних радова. Аутор је или коаутор неколико уџбеника за основну школу, стручних књига и приручника за наставнике. Објавио књиге: Плетиво воде, пјесме (1996), Давно сањан катрен, пјесме (1998), Сњежно огледало, сонетни вијенац посвећен Петру Кочићу (2001), Игра је озбиљна ствар, пјесме за дјецу (2004), Радио Кишобран, пјесме за дјецу (2008), Простори игре избор пјесама за дјецу заједно са Р. Павловоћем и П. Стевићем (2010), Штит и мач, пјесме (2013) Објавио значајан број рецензија и приказа књига савремених књижевних стваралаца. Члан је Удружења књижевника Републике Српске. Живи у Бањој Луци Зоран ЈУНГИЋ (1949), пјесник и преводилац. Преселио се 1968. године из Сарајева, Босна и Херцеговина (Југославија), у Ванкувер, Британска Колумбија, Канада. Студије књижевности и превођења завршио 1970. године на Универзитету Британска Колумбија, Ванкувер, Канада. Прве пјесме је објавио 1966. године у антологији младих пјесника Босне и Херцеговине (Душко Трифуновић, уредник) и у књижевном часопису Живот, у Сарајеву. Од тада је објавио поезију у бројним часописима у Канади и Југославији. Његова поезија је такође читана на канадском радију. Његови преводи познатих канадских писаца објављени су у разним југословенским 374

библографија књижевним часописима. Живи и пише у Ванкуверу, Британска Колумбија, Канада. Збирке поезије: I WILL KILL A PURPLE FISH FOR YOU (Talon Books, Ванкувер 1968.); Књига ИСПОВЕСТИ ОСЛЕПЕЛОГ ОКТОПО- ДА (Свјетлост, Сарајево 1981.) добила је награду Свјетлости за најбољу прву збирку песама. ПОСЛЕ ПОНОЋНОГ ЕГЗЕРЦИРА: ПОМРАЧИНА (Другари, Сарајево 1987.) РАТНЕ ПЕСМЕ: ПЕВАНЕ НАСАМО (Београд 2011). Аднана Карахасановић Зељковић рођена 1950. године у Бањалуци. Студиј компаративне књижевности завршила у Загребу 1974. г. Своје пјесме објављивала у часописима Путеви, Књижевник, Art оf Living, Gazeta Wyborcza... Преводе америчке, енглеске и јапанске послијератне поезије објављивала у часопису Лица и Књижевник. Није објавила ни једну књигу. Живи и ради у Бањалуци. Здравко Кецман рођен је 1948. у Усорцима код Санског Моста. Средњу школу завршио је у Сарајеву, а студије српског језика са књижевношћу и библиотекарством у Љубљани. До сада су му објављене књиге поезије: Портрет воде,(свјетлост, 1980) Сарајево,, Лудило паука (Свјетлост, 1988) Сарајево, Одјек графита (КОВ,1995) Вршац, Кућа свијет завршава ( РАД, 1977) Београд, Земљишна књига (Просвета, 1999) Београд, Кошуља за одлажење (КОВ, 2000)Вршац, Начин читања (КОВ, 2004)Вршац, Кишно подне (КОВ, 2010), Вршац, Кућне ст вари, 2011. изабране пјесме на пољском у преводу Агњешке Лесек / Агниесзка Ласек Сзаленстwо пајака /Лудило паука/ (Краков,Миниатура 2006), и на словеначком у преводу Јурија Худолина Пајек је слепа пега / Паук је слијепа пјега /Љубљана, Апокалипса, 2008). Лудило паука (избор 2005). Објављени романи: Рукописна оставштина Терезе Жагар Комцове (Глас, 1984) Бања Лука, Мртва вода, / Веселин Маслеша, Сарајево,1988. и Рад, 2002, Беогад), Сахрана на Варди, (Глас Српски, 1997), Спаљивање - са Љиљаном Лалић, (КОВ 202)Вршац, Scabiosa trenta (Удружење књижевника Српске, Бања Лука Подужница Бања Лука, 2003.), Ковчези, нож и вјенчаница, 2010. Књиге приповједака: Кључеви (КОВ, 1998),Вршац Натална карта, (Глас Српски, 2004). Бања Лука. Превођена на десет језика. Награђиван је за поезију и прозу. Пише књижевну критику и есејистику. Преводи са словеначког и словачког (упоредно са словеначким), објавио је више књига. Живи и ради у Бањој Луци. 375

Ружица Комар, рођена у Баљцима код Билеће, гдје је завршила гимназијско школовање, а потом у Сарајеву историју југословенске књижевности и српскохрватски језик на Филозофском факултету. До посљедњег рата, живјела је у Сарајеву, а потом у Билећи, гдје је радила као професор у Средњошколском центру Голуб Куреш. Своју прву пјесму објавила у студентском листу Наши дани, а касније је почела да објављује у часописима Лица, Живот, Путеви... Прву збирку Из пепела и снијега објавила је 1972. године. Добитник је награде Кочићево перо 2009. године, за збирку Игра океанског пијеска. Тања Крагујевић рођена је 1946. у Сенти, градићу на Тиси, на сјеверу Војводине, гдје је завршила први разред основне школе. Школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи Вук Караџић и Другој београдској гимназији. Дипломирала је 1970, а магистрирала 1973. на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских пјесника, Момчилу Настасијевићу, је објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће Вук Караџић, 1976. Прву пјесничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији Прва књига, једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији ( Матица српска, Нови Сад, 1966), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Мотел за збогом, изашла у едицији Повеља, биоблиотеке Стефан Првовенчани из Краљева (2010). Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству. Пјесме су јој превођене на више језика. Више од петнаест година бавила се издавачким радом. Данас је слободни умјетник. Посвећена интензивном читању: ријека, градова, људи, књига, увејрена да је читање основ писања. Њени есеји о домаћој и свејтској литератури, емитовани на таласима Радио Београда (Други програм) сакупљени су у три Књиге читања, објављене у Београду 1994, 1997, 2001. Живи у Земуну. Ева Липска (Ewa Lipska) рођена је 1945. у Кракову. Завршила је Ликовну академију, али се опредијелила за поезију. Поред поезије пише прозу, драме, текстове за краковски кабаре Подрум код овнова и за рок групе. Није припадала ниједној књижевној групи ни правцу, иако је критичари сврставају у Нови талас. Добитник је најпрестижнијих пољских и свјетских књижевних награда. Последњих година озбиљан је кандидат за Нобелову награду. Превођена је на четрдесетак језика. Чест је гост најпознатијих пјебиблиографија 376

библографија сничких фестивала у свијету. Дебитовала је 1967. Објавила је следеће пјесничке збирке: Стихови (1967), Друга збирка стихова (1970), Трећа збирка стихова (1972), Четврта збирка стихова (1974), Пета збирка стихова (1978), Овде се не ради о смрти већ о белом свиленом концу (1982), Гардероба таме (1985), Подручје ограниченог задржавања (1990), Стипендисти времена (1994), Људи за почетнике (1007), 1999 (1999), Зоолошке продавнице (2001), Ја (2003), Негде другде (2005), Цепка (2006), Њутнова поморанџа (2007), Одјек (2010), Драга госпођо Шуберт (2012), Љубав, драга госпођо Шуберт (2013). Објавила је и више избора своје поезије, које је углавном сачињавала сама. Налази се у свим антологијама савремене пољске поезије, у земљи и иностранству. Код нас су је преводили Петар Вујичић, који ју је уврстио у своју антологију Савремена пољска поезија (1985), док је Бисерка Рајчић објавила следеће збирке њене поезије: Стипендисти времена (1998), Ја(2004), Негде другде (2006), Њутнова поморанџа (2008), Пажња: степеник (2009), Одјек (2011), Драга госпођо Шуберт (2013). Бошко Ломовић (Брезна, 1944) професор српскохрватског језика и књижевности народа Југославије, а по занимању новинар и књижевник, који је до сада објавио преко 20 збирки пјесама за дјецу и одрасле, романа и приповедака. У Србији и другим земљама бивше Југославије освојио је чак 160 награда. Радио драме су му емитоване на Радио Београду и Загребу. Пјесме и приче су му објављене у листовима и часописима на словачком, јерменском, румунском, бугарском, македонском, турском, енглеском (у Индији) и мађарском језику. Сенахид Незировић пјесник, приповједач, критичар, преводилац и романсијер (1963. Тузла, СРБиХ, СФРЈ.) Похађао студиј Историје књижевности народа и народности Југославије и српскохрватског језика на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву. Објављене књиге: пјесме Церемонијал, 1985. године (тузлански Универзал ), приче Таксират, 1998. године ( Босниа Арс, Тузла), и роман Класићи, 2011. године, уврштен у свјетски краљевски пројекат Њ. К. В. Краља Норвешке ( Наврбрда Институт ). Члан Друштва новинара БиХ. Добитник је књижевних награда: Кочићеве награде (Друштво наставника сх/хс језика и књижевности СРБиХ, Сарајево), 1980. године; Награде Књижевне омладине Бања Лука, 1980. године; Награде Скупштине општине Бановићи и Рудника Тито, 1986. 377

библиографија године, те награде Светолик Ранковић (Аранђеловац, СР Србија), 1986. године; награда листа Фронт слободе, Тузла, 1989 и 1990. године за приче; награде МОК-е Слијепих и слабовидих лица (Лукавац), 1994. године; награде ИЦЦ Бехар, Гранд Рапид, САД, 2006, награде компаније ТРW, Вирџинија, САД, 2006. године и похвале Песничких руковети, (Неготин, Република Србија), 2010. године ( 683 аутора из свијета!), и Специјалне награде као једином учеснику из БиХ, на конкурсу Сија књига мајке Ангелине (Банатски културни центар и КПЗ Сечањ, Војводина), 2012. Године. Поезија и проза су му превођени на: македонски (Вера Бужаровска), руски (Милован Милинковић), русински (Јулијан Нађ), енглески (Амра Мешић), њемачки (Јулие Зех), арапски (Асим Окановић) и словеначки језик (Барбара Погачник). Преводи са словеначког, македонског, енглеског и руског језика на српскохрватски/хрватскосрпски. Поезију, прозу и књижевну критику објављивао у скоро свим најзначајнијим листовима и часописима еx СР БиХ, и СФРЈ. Од 2009. године је наставио студиј на Америчком Универзитету у БиХ, Факултет за Међународно право и дипломатију. Волонтерски обавља дужност предсједника НВО Др Шпиро Матијевић (у оснивању). Живи и ради гдје стигне. Зора Нил Херстон амерчки аутор, фолклориста и антрополог. Написала је четири романа и више од педесет кратких прича, драма и есеја, али је најпознатија по роману Their Eyes Were Watching God, објављеном 1937 године. Интерес за њен опус је обновљен 1975. године, када је у архиви Смитсонијан музеја пронађена њена збирка кратких прича Every Tongue Got to Confess и објављена постхумно. Васа Павковић (1953, Панчево, Србија) је српски књижевник и књижевни критичар. Од 2001. године живи у Београду. Један је од уредника Народне књиге. Основну школу и гимназију завршио је у Панчеву, а након тога, 1972. године уписао Филолошки факултет у Београду, који је и завршио 1976. на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Исте године, на катедри за општу лингвистику и јужнословенске језике, уписао је постдипломске студије које је завршио 1979. године одбраном магистарског рада Речник поезије Милана Ракића. Почео је да ради у Институту за српски језик. 1977. године, где је још увек запослен као један од уредника речника САНУ. Његова књига пјесама Калеидоскоп објављена је 1981. године, а за ту књигу добио је и Бранкову награду. Васа Павковић је објавио осам пјесничких књига, шест збирки прича, три 378

библографија романа, седам књига критика, као и двије књиге посвећене стрипу... Написао је преко хиљаду критика и мноштво прилога у периодици Србије и Југославије. Један је од десет оснивача Српског књижевног друштва. Био је сарадник радио-емисије Звиждук око 15 година, а уредник од 1999. године до 2008. Сарадник је и регионалног центра за таленте. Жељко Перовић (1961., Високо, Босна и Херцеговина), књижевни преводитељ и пјесник. Објавио је три збирке пјесама на словенском (Подарјени гласови / Поклоњени гласови, 1997.; Капљевина, 2001.; Синапсе, 2010.), једну на хрватском (Утиха, 2002.) и једну на босанском језику (Голим синапсама, 2009.). Преводи прозу и поезију са хрватског, српског и босанског на словенски и обратно. На словенски је између осталог превео збирку кратке прозе Све о вјетрењечама / Все о ветрницах (2005.) хрватског писца Р. Млинарца, заједно с Н. Флисаром, М. Пунгартником и Ј. Остијем панораму новије босанскохерцеговачке поезије Понестаје простора / Змањкује простора (2009.), роман Кора (2009.) хрватске списатељице М. Езгета, збирку пјесама На путу кроз Сахару / На поти скози Сахаро (2003.) и роман Мала Ана (2008.) В. Векића; у судјеловању с М. Баша роман Scabiosa trenta (2012.) З. Кецмана, збирку пјесама Снежна азбука (2013.) црногорског пјесника А. Радуловића (2013.) и др. На хрватски је између осталог превео роман Скарабеј ин весталка (2013.) Ф. Лаиншчека те заједно с Р. Млинарцем Лаиншчеков роман Ки јо је мегла принесла / Коју је магла донијела (2002.). На српски је превео збирку кратке прозе Рад би уставил час / Волео бих да зауставим време (2008.) Ф. Франчича. На међународном Лириконфесту у Велењу 2013. добио је признање лириконов злáт / лириконов златник за врхунске ревијалне пријеводе аутора из БиХ, Хрватске и Србије. Осим књижно, пријеводе и ауторску поезију објављаје и у словенским и страним књижевним ревијама. Живи и ради у Марибору. Бисерка Рајчић, писац и преводилац с пољског, руског, чешког, словачког и бугарског рођена је 1940. у Јелашници код Зајечара. Студије источних и западних словенских језика и књижевности завршила је на Филолошком факултету у Београду. Као писац и преводилац дебитовала је у Књижевним новинама, а касније сарађивала са готово свим књижевним и друштвено-културним часописима српскохрватског језичког подручја бивше Југославије. Досад је објавила 95 преведених књига из свих области књижевности и хуманистике. 379

библиографија Ранко Рисојевић (1943),пјесник, прозаиста, драмски писац, есејиста, историчар математике, преводилац и културни посленик, објавио је око педесет књига, од тога 18 пјесничких збирки, 25 прозних књига, међу којима 10 романа; изведено му је десетак радио-игара за дјецу и два за одрасле у Народном позоришту Босанске крајине у Бањалуци. Приредио је за штампу више књига пoезије и прозе српских и страних аутора. За књижевни рад награђиван је више пута, а најзначајније награде су: награда Жељезаре Сисак за поетску књигу Прах, награда Лаза Костић за прозну књигу Шум, награда Политикиног забавника и Удружења књижевника РС, Подружница Бањалука, за роман за младе Иваново отварање, награде Печат вароши сремско-карловачке и Скендер Куленовић за поетску књигу Први свијет, награда Пјесник свједок времена, Сарајевских дана поезије за Самоћу, Молитве, награда Бранко Ћопић, Српске академије наука и умјетности, за роман Босански џелат, награда Душан Васиљев за роман Господаска улица, те Кочићева награда за укупно стваралаштво. Проза и поезија превођена му је на више европских језика. Бавио се издаваштвом и 23 године библиотекарством, руководећи Народном и универзитетском библиотеком Републике српске. Шира библиографија као и дио пјесничког и прозног опуса могу да се виде на интернет адреси http://www.nub.rs/~risco/ Оливер Волф Сакс / Oliver Wolf Sacks (Лондон, 9. српња 1933.), британско-амерички је неуролог, психолог, писац и аматерски кемичар, који је био професор неурологије на свеучилишту медицине у Њу Јорку. Између 2007. и 2012. био је професор неуролгије и психијатрије на свеучилишту у Кoлумбиjи. Провео је и неколико година на клиничком факултету у склопу свеучилишта Yeshiva, факултет медицине Алберт Ајнштајн. Држи и позицију професора на британском свеучилишту Warwick. Сакс је аутор популарних књига, као што је неколико колекција случајева неуролошких поремећаја његових пацијената. Његова можда најславнија књига је Буђења из 1973. која је адаптирана у хваљену драму Awakenings из 1990 у којој су главне улоге тумачили Робин Вилиамс и Роберт Де Ниро. Његова књига Musicophilia: Tales of Music and the Brain била је предмет епизоде Musical Minds у склопу документарне серије Нова програма ПБС. Лик Raleigh St. Clair из филма The Royal Tenenbaums из 2001. се заснива на њему. Владо Салатић, рођен у Богдашићима код Билеће 1939. године. Основно школовање и гимназију завршио у Билећи. На Филозовском факултету у 380

библографија Београду дипломирао на групи за славистику. У Београду живи од 1960. године, али се завичају непрекидно враћа, а његови доласци у родне Богдашиће сада у пензионерским данима још су чешћи. Пише есеје, огледе и приказе књига. Момчило Спасојевић, пише поезију, прозу и документаристику. Живи и ради као професор у Челинцу. Миленко Стојичић (1956), пјесник, прозни писац, есејиста, критичар, антологичар. Објавио тридесет пет књига (три књиге пјесама, седам књига приповједака, десет романа, књигу критика и есеја, неколико антологија...) Заступљен у десетак антологија. Награђиван. ( Кочићева награда, Годишња награда УКРС, «Кочићево перо», Награде: Иво Андрић, Зија Диздаревић, Младен Ољача, Веселин Маслеша (Награда града Бањалука, за цјелокупно стваралаштво)... Колумниста и фељтониста многих листова и часописа... Запослен на Радију РС... Иво Стропник (рођен 1966. у Цељу), пјесник, писац за дјецу и одрасле, уредник, лектор и организатор књижевних манифестација у Велењу; члан Друштва словенских писаца и Словенског ПЕН центра; оснивач, организатор и програмски вођа Велењске књижне фундације те традиционалног међународног фестивала Лириконфест, оснивач Претнареве награде амбасадорима словенске књижевности и језика по свијету, Академије Поетична Словенија и главни уредник међународне ревије за поезију Лирикон21. До сада је објавио 18 самосталних књижевних дјела за дјецу и одрасле. Његово најзначајније пјесничко дјело је петокњижје Рјечничка гнијезда меланколије и чисте радости. Живи и ствара у Велењу. Зорица Турјачанин је рођена у Београду. Прва је доктор књижевности за дјецу у бившој Југославији. Бави се есејистиком, књижевном критиком, методиком наставе матерњег језика. Објавила је више књига из те области. Живи у Бањој Луци и ради као редовни професор на Филозофском факултету у Бањој Луци. Ева Херлах / Ева Герлацх (псеудоним за Маргарет Дијкстра, 1948). Ова холандска пјесникиња средње генерације истакла се суптилном употребом риме и упечатљивим приступом темама пропадања, пролазности и нестајања. Од утицаја на њено песништво је и проблематични однос мајка-кћи. Добитница је многих књижевних награда, почев од њене де- 381

библиографија битантске збирке Без даље патње (1979). Године 2000. додељена јој је престижна награда (P.C. Hooftprijs) за целокупно дело. Александра Чворовић је рођена 1976. године у лијепој Бањој Луци, на самој обали Врбаса. Учила је многе школе и тако постала књижевница и библиотекарка. Што је још важније, зна лијепо да прича и још љепше да пише књиге за одрасле и за дјецу. Она ради у Дјечијој библиотеци и свакога дана се дружи са добром и паметном дјецом која воле да читају књиге. Многа дјеца почну да измишљају своје приче дружећи се са овом тетом, а подстиче их веселом природом, љубављу и бујном маштом. Када је била мала обожавала је да чита бајке и замишљала да живи у чудесној земљи у којој је све могуће. Написала је много књига до сада, а у фиоци има бар још три књиге за дјецу. Таква је од кад је постала мајка. Александра има двије дјевојчице којима прича све приче и чита све пјесме које напише, оне су њен понос и инспирација, а зову се Анабела и Леонора. 382