Microsoft Word - psiholoski aspekt rada sa povratnicima.doc

Транскрипт

1 Porodice povratnika kao vulnerablne porodice Po Nili Kapor-Stanulović vulnerabilne (ranjive) porodice su one porodice koje usled nekih svojih karakteristika imaju smanjenu otpornost na stresogena događanja i smanjenu moć da pruže emocionalnu i drugu vrstu zaštite svojim članovima. Porodice povratnika spadaju u grupu vulnerabilnih porodica iz više razloga: - Nesigurnost pre rešavanja statusa u zemlji u kojoj su boravili, kao i sam proces povratka su za svakog povratnika veoma stresne situacije; - Često se dešava da porodice ne budu vraćene kompletne; - Velika većina povratnika u Srbiji živi u lošijim materijalnim uslovima nego što su živeli u Zapadnoj Evropi; - Hronični bolesnici u Srbiji nisu u mogućnosti da bez obezbeđenih dokumenata dobuju adekvatnu lekarsku negu; - Prema podacima NVO Reintegracija, svaki četvrti povratnik je psihijtrijski lečen; - Dolaskom u Srbiju povratnici gube sve socijalne odnose i položaje koje su imali, povećan je rizik od narušavanja porodičnih odnosa, javljanja alkoholizma i agresivnog ponašanja, koji može biti izazvan neuspehom povratnika da se adaptira na novu srednu, nove socijalne odnose, novi položaj u društvu, gubljenje socijalnog statusa, uz postavku kada je stres suviše jak i dugo traje a adaptivni mehanizmi ne uspevaju da ga savladaju; - Takođe, povećan je rizik i od autodestruktivnog i suicidalnog ponašanja. Postoje određena stanja i događaji u kojima se osobe nalaze, koji svakako doprinose da neko uopšte počne da razmišlja o samoubistvu ili da čak i pokuša da i izvrši samoubistvo. Suicidalni rizik je veći tamo gde postoji: problem u odnosima ili raskidi sa suprugom, partnerom, roditeljima, prijateljem; gubici bliskih osoba, posla; finansiski problemi; uzrast (starije osobe su najrizičnija grupa, a stariji muškarci posebno kako se uzrast povećava); pol (pokušaji suicida muškaraca su daleko smrtonosniji od pokušaja koji čine žene; žene mnogo češće pokušavaju ali muškarci mnogo češće i uspevaju); brige zaposlenih ili nezaposlenih; bolesti koje su bolne, neizlečive ili praćene invaliditetom; depresija i dr. psihički poremećaji...; Brojni od navedenih faktora rizika su prisutni kod povratnika tako da posebnu pažnju u radu sa njima treba posvetiti ovome problemu; - Kod povratnika mogu biti prisutne brojne, kako somatske, tako i psihološke tegobe izazvane stresom: problemi sa spavanjem i apetitom, problemi u komunikaciji sa drugima, psihosomatski bolovi, osećanje bezperspektivnosti i beznadežnosti, gubitak samopoštovanja

2 i samopouzdanja, depresivnost; anksioznost, strahovi, bes i razočaranje...; - Deca povratnika koja su rođena van Srbije, u njoj dočekuju drugačija kultura, tradicija, običaji, jezik, socijalne institucije, uloge... Pružanje psihosocijalne pomoći povratnicima Psihosocijalna pomoć je proces psihičkog i socijalnog osnaživanja svakog pojedinca, njegove porodice i socijalnog okruženja kako bi u sebi i u svojoj neposrednoj sredini pronašao ili stekao snage i načine da se uspešno suoči sa stresom i da prevlada krizu, da postepeno izgradi normalan, psihički zdrav i vredan način života, bez štetnih posledica po sebe i druge. Pružanje ovakve vrste pomoći je osnovni cilj programa psihosocijalne pomoći. 1 U pružanju psihosocijalne pomoći mogu da učestvuju stručnjaci različitih profila, ali i ne-stručnjaci. Ustvari, svi pomagači mogu da se podele u tri skupine. To su: - Profesionalni pomagači (ili pomagači stručnjaci) koji su školovani za zanimanja u kojima se pomaže drugima, i kji se svakodnevno bave poslom pomaganja ljudima; - Ne-profesionalni pomagači koji nisu završili formalno obrazovanje za ovaj posao ali su prihvatili, posao pomaganja ljudima u krizi, stalno obavljaju taj posao i nameravaju da to stalno rade i ubuduće; - Pomagači nestručnjaci koji nemaju obrazovanje za pomaganje ljudima, ali su se našli u takvoj situaciji da su počeli da pomažu koristeći pri tom sopstvene snaga i veštine kojima su raspolagali bez dodatne obuke. 2 Psihološki deo u psihosocijalnoj pomoći je u velikoj meri zanemaren u radu sa ugroženim porodicama i pojedincima, odnosno porodicama i pojedincima u krizi, što je u skladu sa ustaljenom praksom zapostavljanja prevencije i promocije mentalnog zdravlja. Ono što svaki stručnjak koji dolazi u kontakt sa povratnikom koji je u krizi, bilo da ima ili nema znanja o pružanju psihološke podrške, može da uradi jeste sledeće: - Da ga aktivno sasluša; - Da ga pita kako se oseća; - Da postavlja otvorena pitanja (npr. - Kako ste se tada osećali?, a ne - Da li ste tada bili tužni?); - Da ga ne osuđuje; 1 Kapor-Stanulović, N., Organizacija psihosocijalne pomoći, Kancelarija UNICEF-a, Kapor-Stanulović, N., Organizacija psihosocijalne pomoći, Kancelarija UNICEF-a, 1999.

3 - Da mu bude podrška; - Da ga bezuslovno i bez predrasuda prihvati; - Da mu dozvoli da iskaže svoja osećanja; - Da mu ne nameće svoja verovanja i ubeđenja. Cilj ovih aktivnosti je pružanje pomoći osobi koja se nalazi u krizi da se vrati u okvire normalnog psihičkog funkcionisanja. U prvom redu, to znači da osobi treba pomoći da povrati njene postojeće mehanizme za prevladavanje i da samostalno pokuša da se suoči sa novonastalom situacijom. 3 Takođe cilj intervencije je i da se osoba emotivno rastereti, to jest da se oslobodi neprijatnih osećanja, čije bi nagomilavanje moglo dovesti do ozbiljnijih psihičkih problema. Ovakav pristup nije zamena za stručni pristup. U koliko postoje indikacije da osoba ima ozbiljnijih psihičkih problema, obavezno je uputiti ili pozvati stručno lice. Da bi osoba, bilo da je stručnjak ili ne, uspešno pružila podršku korisniku, ona mora posedovati određene veštine komunikacije. Neke od najuspešnijih veština dobre komunikacije, o kojima ćemo nešto više reći su: aktivno slušanje, objašnjavanje, parafraziranje i sumiranje. Aktivno (pravo) slušanje Jedno od najvažnijih preduslova za dobro međusobno razumevanje jeste način na koji slušamo druge. Aktivno slušati sagovornika znači staviti na stranu sve spoljašnje i unutrašnje ometajuće sadržaje (pretpostavke, lična iskustva, osećanja, predrasude, životne filozofije ) i otvoriti se prema drugome da bi saznali i razumeli šta on u stvari hoće. Saveti za aktivno slušanje: - Potpuno usresredite pažnju na sagovornika; - Kroz razgovor pokažite sagovorniku svoje razumevanje njegove priče; - Proverite dejstvo osećanja kao i sadržaja (npr. pitajte: Kako ste Vi to doživeli): - Dajte povratnu informaciju, ne samo da pokažete da ste razumeli, nego i da bi sagovornik mogao da čuje i razume značenje svoje priče; - Budite najprecizniji što možete kada izvlačite suštinu priče; - Proverite beznadežnost i bespomoćnost (npr. pitajte: Vama to sada sigurno izgleda beznadežno?); - Dozvolite ćutanje u razgovoru; 3 Preuzeto sa:

4 Ono što ometa komunikaciju jesu sledeća ponašanja i svakako ih treba izbegavati: - Pričati o sebi; - Navoditi lične primere; - Davati saveta, dijagnoze, nagovarati, ubeđivati, ohrabrivati ili kritikovati; - Ne razmišljati o tome šta ćete sledeće reći; - Ponavljati kao papagaj sagovornikove reči; - Nemojte se pretvarati da razumete ako ne razumete; - Ne dozvolite da Vas sagovornik odvede na manje značajnu temu zato što niste pokazali da razumete; - Popravljati, menjati ili doterivati ono što je sagovornik rekao; - Oduprite se tome da popunjavate prostor svojim pričanjem; Objašnjavanje Objašnjavanje je tehnika komunikacije koja podrazumeva postavljanje pitanja sagovorniku kako bi se objasnili i izdvojili važni detalji. Postavljajte konkretna pitanja, tražite objašnjenje i konkretne primere da biste dobili više detalja i dodatnih informacija, da biste dobro razumeli ono što je rečeno i da biste izdvojili šta je važno među dobijenim informacijama. Na primer: - Kakva je bila vaša reakcija, šta se desilo tada? - Kada se to dogodilo? - Da li možete detaljnije da opišete tu situaciju? - Koliko dugo je to trajalo? Parafraziranje Parafraziranje znači ponavljanje rečenog sopstvenim rečima. Kako? Ponovite izjavu svog sagovornika svojim rečima, odnosno ukratko izložite ono što ste čuli svojim rečima. Parafraziranje ne treba da sadrži interpretaciju ili rešenje nekog problema, ono ne treba da obuhvata ništa više od onog što ste čuli. Zašto je važno parafraziranje? - Zato što pokazuje da slušate i razumete ono o čemu se govori; - Ukazuje na Vaše veliko interesovanje za temu razgovora; - Omogućava Vam da proverite da li dobro razumete Vašeg sagovornika (ukoliko ih ne razumete, Vaš sagovornik ima mogućnost da ispravi svoju grešku, da jasnije iznese svoje misli); - Omogućava Vam da izdvojite važne informacije; - Ako parafrazirate pitanje, dobijate više vremena da osmislite odgovor; Na primer: - Ja razumem da

5 - Mislite da - Sudeći po onome što kažete - Ukoliko sam dobro shvatio Vaše pitanje - Mislim da me pitate da li Sumiranje Sumiranje treba da obuhvati najznačajnije ideje i osećanja koja su se javila tokom razgovora. Sumirajte i ukratko iznesite najznačajnije teme koje su bile predmet diskusije. Na ovaj način se vidi napredak postignut u toku razgovora, sakupljaju se važne informacije i činjenice, donose sezaključci i razgovor se dalje razvija. Daje se prilika sagovorniku danas ispravi ako smo pogrešili u sumiranju. Recite na primer: - Najznačajnija tema do sada bila je - Čini mi se da je suština onog što ste rekli - To što ste rekli može se svesti na nekoliko tačaka Šta treba izbegavati u komunikaciji Najčešći opravdani razlozi neslušanja sagovornika su: okupiranost vlastitim problemima, jake emocije vezane za tremu koje onemogućavaju da se sa punom pažnjom prati iskaz sagovornika, različiti stavovi u vezi određenih teme, fizička nelagodnost (bolest, fiziološke potrebe ), nedostatak vremena, priroda odnosa sa sagovornikom Ono što svakako treba izbegavati su ponašanja koja manifestno predstavljaju slušanje, a u suštini to i nisu i deluju vrlo iritirajuće na sagovornika: - Ne mislite na ono šta Vi želite reći dok sagovornik govori, jer ćete tako sigurno izgubiti suštinu koju Vam sagovornik želi saopštiti, što će se u daljem razgovoru sigurno primetiti; - Ne upadajte sagovorniku u reč i ne postavljajte pitanja tako da se sagovornik oseća kao da je u sudnici: Zašto nisi uradila Šta si mislila kada si to uradila A kada se to desilo?. Pitanja svakako treba postavljati, ali na način na koji se pitanja postavljaju, vrsta pitanja i broj pitanja u jedinici vremena treba da budu primereni situaciji; - Lažno slušanje nemojte obavljati neke druge radnje dok vam se neko obraća ( Da, da, samo vi nastavite pričati ); - Jednostrano slušanje slušalac ne obraća pažnju na neverbalne poruke koje šalje osoba koja govori, već samo na verbalne i zato gubi značajan deo informacija;

6 - Selektivno slušanje slušalac prima samo ono što je po njegovim merilima važno, ili se uklapa u njegovu procenu sagopvornika (pa omalovažava: Nije baš toliko važno ili Nije baš toliko strašno ; preuveličava: Pa gore je nego što vi mislite ; etiketira: To je zato što ste nesposobni, Ma vi ste sada preosetljivi ); - Otimanje reči slušalac vreba trenutak da preuzme reč: ( Da čujete samo šta se meni desilo, Znam, znam, isto tako je bilo i meni kada sam ); - Delenje saveta slušalac ne sluša osećanja i potrebe govornika, već mu objašnjava koji je najbolji način da se postupi u određenoj situaciji: Ma slušajte vi mene, najbolje će biti da uradite kako vam ja kažem Ne tražite rešenja za Vašeg sagovornika, već mu pomozite da on sam dođe do njih. - Nemojte pretpostavljati da znate šta Vaš sagovornik želi da kaže, nemojte završavati misli sagovornika, već mu pomozite da on sam dođe do njih; - Nepotcenjujte predmet razgovora ( Ma nije to toliko bitno, to se samo tako vama čini ). 4 Uticaj psihosocijalne podrške na tok i ishod krize Brojna istraživanja potvrdila su uticaj koji psihosocijalna podrška ima na tok i ishod krize. Astmatičnim pacijentima koji imaju snažnu psihosocijalnu podršku potrebno je mnogo manje lekova nego onima koji takvu podršku nemaju. Oporavak od operacije mnogo je brži i uspešniji ukoliko se medicinsko osoblje ponaša prijateljski i prisno. U istraživanju Vitčera i Fišera, medicinsko osoblje je posebno obučavano da pruža socijalnu podršku operisanim pacijentima. Pacijenti kod kojih bi ovakav program socijalne podrške bio primenjivan, oporavljali su se mnogo brže i hospitalizacija je kraće trajala. Gor je ispitivao 100 muškaraca koji su dobili otkaz posle zatvaranja jedne fabrike i našao da oni koji nisu imali adekvatnu socijalnu podršku ubrzo po otpuštanju sa posla razvijaju mnoge somatske simptome i simptome depresije. 5 4 NSHC, Priručnik za volontere Kućna nega i pomoć starijim osobama, NSHC, Novi Sad, Vlajković-Jelena, Životne krize i njihovo prevazilaženje, Nolit, Beograd, 1992.

7 Sagorevanje na poslu Najčešće negativne psihičke posledice koje se javljaju kod pomagača u radu sa ljudima u nevolji i krizi je sagorevanje na poslu. Mentalno zdravlje pomagača je ugroženo jer direktna komunikacija sa osobama kojima je potrebna pomoć uključuje neposredan odnos i uživljavanje u emocionalna stanja drugih. Slušajući njihovu priču, dešava se emocionalno preplavljivanje, a sa druge strane pomagači su često suočeni sa ograničenim izvorima i mogućnostima da tim osobama adekvatno pomognu. Pomagači koji imaju visoka očekivanja i pomagači suočeni sa prevelikim zahtevima (nametnuti bilo od samih pomagača, bilo od strane korisnika ili nadređenih) su podložniji za sagorevanje. Usprkos individualnim razlikama, kod različitih ljudi koji se bave pomagačkim poslovima pojavljuje se isiti niz znakova sagorevanja, a najčešći su: - Osećaj telesne emocionalne iscrpljenosti; - Gubitak osećaja lične vrednosti; - Negativizam, vezan za sebe kao pomagača, ali i uz posao; - Osećaj besomoćnosti, beznađa i pesimizma; - Razdražljivost, bes, netrpeljivost; - Povlačenje u socijalnim odnosima; - Komunikacijske teškoće i agresivni ispadi; - Izostajanje sa posla; - Osećaj opšte slabosti, upotreba alkohola...; - Učestalo razboljevanje; - Telesni simptomi: glavobolje, bolovi u leđima, teškoće sa disanjem i spavanjem; Jako je bitno znati i prepoznati ove znakove kod sebe i svojih kolega kako bi se na vreme moglo reagovati i sprečiti da sagorevanje poprimi veći intenzitet. Sgorevanje se na javlja naglo već se razvija i predstavlja proces koji se može podeliti u nekoliko faza: 1. faza: Previsoka očekivanja i idealizacija posla, a karakteristično za ovu fazu su entuzijazam vezan za posaom, potpuna posvećenost poslu,, visoki stepen energije, dobro postignuće, pozitivni konstruktivni stavovi; 2. faza: Početni nezadovoljstvo poslom i pojavljivanje početnih znakova sagorevanja. U ovoj fazi primećuju se prvi znaci mentalnog i telesnog umora, frustriranost i gubitak nekih ideala, smanjeni radni moral, dosada faza: Povlačenje, izolacija i povećanje znakova stresa. Ovu fazu karakterišu već izraženiji poremećaji u ponašanju i emocionalne poteškoće kao što su izbegavanje kontakata sa drugim saradnicima, veće komunikacijske teškoće, neprijateljstvo prema okolini,

8 negativizam, depresija, dekoncentrisanost, telesna i mentalna iscrpljenost, veći broj psihosomatskih poteškoća 4. faza: Apatija i gubitak interesovanja uz ozbiljno produbljivanje znakova je četvrta, završna faza sagorevanja u kojoj poremećaji u ponašanju i emocionalni problemi poprimaju teži oblik. Krakteriše je nisko lično profesionalno samopoštovanje, hronično izostajanje sa posla, hronično negativno osećaji o poslu, potpuni cinizam, nesposobnost komuniciranja sa drugima, depresija, napuštanje posla... Tehnike i vežbe za prevenciju sagorevanja na poslu U zavisnosti od toga koji su izvori stresa (izvori koji ovise o samom pomagaču, vezani za radne uslove, organizaciju rada, međuljudske odnose unutar same organizacije, vrste pomagačkog posla, obeležja ljudi kojima se pomaže), treba koristiti različite tehnike i vežbe za prevazilaženje sagorevanja: - Samoopažanje vlastite izloženosti stresu i njegovih posledica; - Struktuiranje vremena; - Postavljenje granica; - Tehnika samoohrabrivanja; - Rekreacija; - Relaksacija; 6 6 NSHC, Priručnik za volontere Kućna nega i pomoć starijim osobama, NSHC, Novi Sad, 2006.