USTAVNA ZAMISAO KONTROLE I NADZORA POSLENIKA BEZBEDNOSTI SRBIJE

Beogradski centar za bezbednosnu politiku Miroslav Hadžić USTAVNA ZAMISAO KONTROLE I NADZORA POSLENIKA BEZBEDNOSTI SRBIJE Beograd, april 2019.

USTAVNA ZAMISAO KONTROLE I NADZORA POSLENIKA BEZBEDNOSTI SRBIJE IZDAVAČ Beogradski centar za bezbednosnu politiku Đure Jakšića 6/5, Beograd Telefon: 011 3287 226 E-mail: office@bezbednost.org www.bezbednost.org AUTOR Miroslav Hadžić LEKTURA Tatjana Hadžić Jovović DIZAJN I PRELOM DTP design studio ŠTAMPARIJA Unagraf TIRAŽ 300 ISBN 978-86-6237-163-8 CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 342.4:351.86(497.11) ХАЏИЋ, Мирослав, 1946- Ustavna zamisao kontrole i nadzora poslenika bezbednosti Srbije / Miroslav Hadžić. - Beograd : Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2019 (Beograd : Unagraf). - 74 str. ; 30 cm Tiraž 300. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 71-74. ISBN 978-86-6237-163-8 а) Уставне промене -- Србија б) Безбедносни сектор -- Уставноправни аспект -- Србија Beograd, april 2019. COBISS.SR-ID 277657356

S A D R Ž A J Lista skraćenica... 6 Uvod... 7 Odeljak I: Nosivi sastojci Koncepta... 10 1. Raspodela bezbednosnih nadležnosti... 11 2. Bezbednosni udar na demokratiju... 15 Odeljak II: Bezbednosne odlike pređašnjih država... 17 1. Sigurna kuća Srbija... 18 2. Izvori moći državnih posednika sile... 19 Odeljak III: Sastojci skorašnjeg ustavnog nasleđa... 21 1. Zaštita partijske države... 22 2. Demokratske pričine... 26 Odeljak IV: Manjkavosti važećeg Ustava... 30 1. Oskudno uređena bezbednost... 31 2. Korisnici dobiti od manjkavog Ustava... 33 Odeljak V: Zarobljavanje otete države... 39 1. Istiskivanje vlastodržačke dobiti... 40 2. Lična jednačina vladaoca... 46 3. Izborni marš-manevar... 47 Odeljak VI: Linija odsudne odbrane... 50 1. Uterivanje straha... 51 2. Opasni privid svemoći... 58 Odeljak VII: Predlog izmena i dopuna Ustava Srbije... 68 Navođeni izvori... 71

6 Lista skraćenica BCBP Beogradski centar za bezbednosnu politiku BIA Bezbednosno-informativna agencija DZ SCG Državna zajednica Srbija i Crna Gora DSS Demokatska stranka Srbije DS Demokratska stranka DOS demokratska opozicija Srbije EU Evropska unija JNA Jugoslovenska narodna armija RSB reforma sektora bezbednosti SCG Srbija i Crna Gora SFRJ Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SKJ Savez komunista Jugoslavije SNB Strategija nacionalne bezbednosti SNS Srpska napredna stranka SPS Socijalistička partija Srbije SRJ Savezna Republika Jugoslavija SRS Srpska radikalna stranka U-RS Ustav Republike Srbije 2006. U-SF Ustav SFRJ 1974. U-SR Ustav SRJ 1992. U-SCG Ustavna povelja DZ SCG 2003. VBA Vojnobezbednosna agencija VOA Vojnoobaveštajna agencija VSO Vrhovni savet odbrane ZOUSB Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti

7 UVOD Činilo se krajem 2015. godine da Vučić stvarno ima nameru da započne postupak izmene i dopune Ustava Republike Srbije. On je svoj naum, štaviše, pravdao navodnim htenjem svog režima da Srbiju pripremi za uključenje u Evropsku uniju (EU). 1 Pokazalo se vrlo brzo da je reč samo o još jednoj od političkih i medijskih manipulacija u izvedbi Vučića i njegove Vlade. Sumnju u prave i krajnje namere vlastodržaca snažila je činjenica da javnosti Srbije ni tada, a ni do sada nisu predočeni ključni razlozi za ustavne promene. Kao što je neznano ostalo ko će sve to, kada će, gde će, po kojoj će proceduri i na osnovu kojih će ovlašćenja ovaj akt (pre)oblikovati. Uprkos najavi da će Narodna skupština, po održanom referendumu, usvojiti novi ili izmenjeni Ustav krajem 2017. godine 2, do toga nije došlo. Pošto je (samo)zadati rok probijen, može se samo nagađati kada će to i u kom će obliku ovaj akt biti, ako uopšte bude, proglašen. Nesaznatni će do tad ostati, dakako, njegov sadržaj i udenuta ustavna rešenja. Nije, međutim, bilo ikakve sumnje oko toga da će novi tekst Ustava, ako ipak bude urađen, biti zgotovljen u gluvim sobama sadašnjih vlastodržaca i skrojen po meri njihovih, što ličnih, što grupnih interesa i potreba. Sve je otud nagoveštavalo da će se pred građanima Srbije naći još jedan kuhinjski ustav (Dimitrijević, 2012). Odnosno, da će biti primenjen ustavotvorni postupak iz koga političke elite isključuju javnost ili drugačija politička mišljenja (Isto). Ovo je bilo tim izglednije, jer u Srbiji vladajuća stranka ili koalicija vazda koriste ustavnu reviziju kao instrument za davanje najveće pravne snage, odnosno za garantovanje posebne pravne zaštite njihovim parcijalnim interesima ili posebnim pogledima na svet. (Isto) Uprkos tome što je Vučić hitro i lako odustao od svog nauma, otvorena ostaje mogućnost da Ustav Srbije pod pritiskom EU i njenih najsnažnijih članica pre ili kasnije ipak bude promenjen. Verovatno će ovi umešači tom zgodom jedino tražiti da se ukloni stav drugi preambule Ustava, po kome je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije 3. Sasvim je mogućno, isto tako, da se oni zbog svojih trenutnih i strateških interesa, a u ime navodnog očuvanja stabilnosti Srbije i Zapadnog Balkana 4, te opstanka mesnih vladalaca, koji politički inače žive od zamrznutih sukoba 5, neće izravno pačati u (pre)oblikovanje ustavnog poretka u Srbiji. I to uprkos činjenici da taj poredak u izvedbi sadašnjih vlastodržaca poništava i ono malo, u Srbiji inače jedva dosegnutih, standarda demokratski uređene države. Ništa čudno, jer je reč o poslu koji bi trebalo da obave, ako imaju potrebu, sami građani Srbije i njihovi politički izabranici. Spoljni je umešač u liku EU za tu svrhu, uostalom, sačinio paket pregovaračkih poglavlja i uslova koje Srbija i njeni građani, ako hoće da joj se priključe, treba, ali i ne moraju da ispune. Sve prethodno rečeno važi, dabome, samo pod pretpostavkom da Vučić i njegov režim u međuvremenu neće bataliti EU, a Srbiju povesti put političkih tajgi putinovske Rusije. 1 Vučić potvrdio: menjamo Ustav zbog ulaska u EU. Telegraf, 2. 10. 2015. <https://www.telegraf.rs/vesti/ politika/1780128-vucic-potvrdio-menjamo-ustav-zbog-ulaska-u-eu>. 2 Valtner, L. Usvajanje novog Ustava krajem 2017. Danas, 2. 6. 2015. <https://www.danas.rs/politika/ usvajanje-novog-ustava-krajem-2017/>. 3 Ustav Republike Srbije. Službeni glasnik Republike Srbije, broj 98/2006. 4 Više o tome: Kmezić, Marko and Florian Bieber (eds). The Crisis of Democracy in the Western Balkans. An Anatomy of Stabilocracy and the Limits of EU Demoracy Promotion. BiEPAG, 2017. 5 Zamrzavanje sukoba donosi stanovite koristi i spoljašnjim umešačima (SAD, EU, NATO), koji pod izgovorom da upravljaju krizom na Zapadnom Balkanu dodatno stavljaju pod svoju kontrolu lokalne vlastodršce.

8 Dodatnu sumnju u stvarne naume Vučićevog režima nalaže činjenica da građanima Srbije još nije predočena ikakva, a pogotovo ne zvanična zamisao, od koje će započeti tobožnja izmena Ustava. Vlast je, štaviše, nekolikim zaobilaznim potezima usputno već odbacila ideju o donošenju novog Ustava, te porekla takvu svoju nameru. Za tu svrhu ona je izvela dva simultana politička manevra. Najpre je mogućne promene Ustava hitro svela na navodno unapređenje položaja pravosuđa, kojim ga u stvari hoće dodatno podrediti (svojoj) izvršnoj vlasti. 6 Potom je, umesto rasprave o predmetnoj preambuli, započela unutrašnji dijalog, odnosno Vučićev monolog o Kosovu i Metohiji. Time je čitav ustavni temat vraćen u vazda uzavrelo polje međusrpskih patriotskih, identitetskih i emocionalnih, a nadasve grupnointeresnih nadgornjavanja i sukobljavanja. Zahvaljujući zameni teza, Vučić i njegovi su pažnju javnosti sa Ustava i nepoznanica oko njegovog budućeg zahvata i sadržaja opet preusmerili na kosovsku kvadraturu srpskog kruga. Lako je, stoga, već danas nazreti koja će sve to područja života građana, političke zajednice i države Srbije verovatno ostati izvan zahvata (n)ovih ustavomenitelja. Vidno je, na primer, da vlast, ali i većina njenih oponenata uporno izbegavaju svaku raspravu o potrebi da se Ustavom temeljito (pre)urede područja lične, javne i kolektivne (državne) bezbednosti. Nema otud ni pomena o nasušnoj potrebi da Ustav i zakon konačno i celovito urede sistem bezbednosti Republike Srbije. 7 Velom je ćutnje zapretana i preka potreba da novi ili dorađeni Ustav donese čvrste i jasne garantije za učinkovitu i delotvornu demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor vojske, policije i službi bezbednosti (u daljem tekstu: Službe), a napose njihovih civilnih naredbodavaca, kao i svih ostalih (ne)državnih pružalaca bezbednosnih usluga. 8 Zaglušujuća se ćutnja može donekle narušiti javnim razgovorom o tome zašto bi, a potom i kako bi novi i/ili dorađeni Ustav Srbije mogao i trebalo da, uz ostalo, naloži stavljanje svih (ne)državnih posednika fizičke i oružane sile pod demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor. Tome bi trebalo da posluži ovaj tekst. Njime se nadasve hoće zainteresovanoj javnosti ponuditi jedan od mogućih predloga za izmenu i/ili dopunu Ustava u delu koji uređuje kontrolu i nadzor svih bezbednosnih poslenika u Srbiji. Glavna su uporišta za ovaj predlog izvedena iz koncepta demokratske civilne kontrole i javnog nadzora, koji je ovde namenski sažet i kristalizovan (prvi odeljak). Iz njegovih nosivih sastojaka izlučeni su potom pokazatelji po kojima je moguće razaznati da li je i kako je u nekoj zemlji ustavom i zakonom izveden demokratski tip civilne kontrole i javnog nadzora. Ovi su pokazatelji korišćeni tokom pretraživanja skorašnjeg ustavnog i bezbednosnog nasleđa Srbije. U prilog tome najpre su iscrtane nepromenljive odlike uloge i položaja vojske, policije i Službi u Drugoj i Trećoj Jugoslaviji, te njenom srpskocrnogorskom ostatku (drugi odeljak). 6 Na to upućuje i zahtev Društva sudija Srbije da se osnuje nova radna grupa, koja bi izradila nove predloge za promenu Ustava. Društvo sudija: Izraditi nove predloge izmena Ustava u oblasti pravosuđa. KRIK, 28. 6. 2018. <https://www.krik.rs/drustvo-sudija-srbije-izraditi-nove-predloge-izmena-ustava-u-oblastipravosuda/>. 7 O tome: Milosavljević, Bogoljub. Sistem bezbednosti Republike Srbije: ustavne dimenzije. Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), Beograd, 2018. 8 U takve, pored privatnih bezbednosnih preduzeća i agencija, spadaju i državni organi koji poseduju neko od policijskih ovlašćenja, kao što su poreska policija, carina, uprava za sprečavanje pranja novca, komunalna policija, sudska straža i zatvorski čuvari. Uporediti: Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji (2000 2008), Centar za civilno-vojne odnose i DanGraf, Beograd, 2009.

9 Potom je uporedno diskutovano o odredbama Ustava SFRJ, Ustava SRJ i Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora o kontroli i nadzoru mesnih delatnika bezbednosti (treći odeljak). Zatim su detaljno razmotrene odredbe Ustava Srbije o kontroli i nadzoru mesnih aktera bezbednosti (četvrti odeljak). Da bi lakše bio dokučen njihov smisao i doseg, ispitane su sržne osobenosti političke recepcije i zakonske razrade načela demokratske civilne kontrole i javnog nadzora u današnjoj Srbiji. Za tu je svrhu zasebno proveravano da li Vučićev režim ima ikakvih potreba i interesa da Ustavom uredi i osigura kontrolu i nadzor bezbednosnih delatnika po demokratskim uzusima. To je pak nužno vodilo razmatranju ključnih odlika političke i bezbednosne dinamike u Srbiji, koju je nakon 2012. godine rečju i delom oblikovao vladajući režim (peti odeljak). Potom je bliže osmotreno na koji to način Vučić i njegova svita upravljaju i komanduju državnim aparatima prinude, te koji to tip kontrole i nadzora oni nad njima praktikuju (šesti odeljak). U završnom odeljku izložen je i kratko obrazložen predlog za promene onog dela Ustava u kom je uređena kontrolu i nadzor nad bezbednosnim poslenicima Srbije.

10 I NOSIVI SASTOJCI KONCEPTA Nakon prvog šoka zbog naglog, a mirnog urušavanja realsocijalizma, Varšavskog ugovora i Sovjetskog Saveza krajem osme decenije prošlog veka, Zapad su zahvatile euforija i trijumfalizam. Olako se i hitro stiglo do uverenja o nepovratnoj pobedi liberalnodemokratskog poretka, pa je namah i jednostrano proglašen kraj istorije. Na stranu to što se tri decenije kasnije tada pobednički poredak našao u temeljnoj krizi, zbog koje demokratija u dogledno vreme može biti izgnana čak iz sopstvene postojbine. U senci bučnog slavlja rasla je, međutim, zabrinutost NATO i EU zbog bezbednosnih nepoznanica i rizika 9 začete postsocijalističke tranzicije. Ovo tim više, jer niko nije mogao pouzdano da proceni kako će na povratak kapitalizma, višepartizma i parlamentarizma reagovati bezbednosni aparati zemalja Srednje i Istočne Evrope. Mada su se tamošnje vojske, policije i Službe mirno prepotčinile novim vlastima, nije se mogla sasvim isključiti opasnost od njihovog nasilnog protivudara. 10 Najvećma zato što su ti aparati decenijama prvotno delovali kao unutrašnja politička policija, pa je tekuća izmena poretka mogla radikalno da im ugrozi stečene korporativne interese i načne skriveno jezgro njihove svekolike moći. 11 Drastična je potvrda za to hitro stigla iz Druge Jugoslavije, čije su ratno razaranje u režiji mesnih ratovođa i elita udruženo upriličile nestajuća JNA, te preimenovane i razmnožene Službe, kao i militarizovane policije nastajućih država. Sve to, dakako, uz orno učestvovanje većine domicilnog življa. Ovaj su rat(ove) bestijalnim potom učinile nebrojane paravojne i parapolicijske formacije. Njih su pak u okviru svake od sukobljenih nacija (budućih država), a radi zadovoljenja svojih vlastovoljnih i pljačkaških interesa, osnivali i koristili međusobno spregnuti politički, bezbednosni i kriminalni moćnici. Žureći da kapitalizuju geostrateške dobiti od sloma socijalizma, NATO i EU su najavili svoje proširenje i prijem novih članica. Iz njihovih su političkih radionica 12 utom pristigla dva čvrsto uvezana koncepta, kojima su se hteli podržati pacifikacija i preobražaj državnih aparata prinude u bivšim zemljama socijalizma. 13 Prvi je smerao ka radikalnoj reformi zatečenog sektora bezbednosti (RSB), dok je drugi trebalo da vodi ka stavljanju vojske, policije i Službi pod demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor. 9 Najveće su brige nastale zbog tada neizvesne sudbine nuklearnog arsenala SSSR-a, koji je kasnije preuzela Ruska Federacija, kao i zbog opasnosti od masivnog šverca oružja iz vojnih arsenala bivših socijalitičkih zemalja. 10 Ilustracija toga je pokušaj vojnog udara u Rusiji za vreme vladavine Jeljcina. 11 To dokazuje i ubistvo Zorana Đinđića, premijera Srbije, u izvedbi delova službe državne bezbednosti i njenih političkih pokrovitelja. 12 Vodeću ulogu u tome imali su, na podsticaj mesnih ministarstva spoljnih poslova, odnosno odbrane, departmani pojedinih univerziteta u Velikoj Britaniji (Bristol, Bradford itd.), kao i Ženevski centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga (DCAF). 13 Nasleđene službi bezbednosti bile su na glavnom pravcu reformskog udara, pa su postavljeni zahtevi za otvaranje tajnih dosijea, koje su vodile o političkim neistomišljenicima (protivnicima), kao i za lustraciju njihovih skrivenih saradnika; više o tome u: Milosavljević, Bogoljub i Đorđe Pavićević. Tajni dosijei Otvaranje dosijea službi državne bezbednosti. Centar za antiratnu akciju, Beograd, 2001.

11 Oba su ova koncepta, dakako, bila oblikovana spram Zapadnog viđenja sadržaja i ciljeva preobražaja postkomunističkih zemalja Evrope (Cottey, Edmunds, Forster, 2002). U ništa manjoj meri ti su koncepti bili izraz strateškog interesa Zapada da podrži i ubrza izbavljenje ovih zemalja iz ralja socijalizma, te da olakša njihovo uvođenje u zonu svog ekonomskog, političkog i bezbednosnog uticaja. Za tu su svrhu, uostalom, rečena reforma i njoj samereni tip kontrole i nadzora politički osnaženi i legitimisani aktima EU i NATO, pa su uvršteni među kriterijume za (budući) prijem novih članica. 14 Do nosivih sastojaka koncepta demokratske civilne kontrole i javnog nadzora se tada stiglo sažimanjem i poopštavanjem množine pravnih, političkih i sistemskih rešenja do kojih su zemlje tzv. zrele demokratije došle tokom dvovekovnih nastojanja da obuzdaju i kontrolišu moć, vlast i silu sopstvene države (Hadžić, 2014: 164 193). 15 Odnosno, njihovih nastojanja da svojoj političkoj zajednici i građanima unutrašnju bezbednost najvećma pribavljaju po načelima demokratskog poretka. 1. RASPODELA BEZBEDNOSNIH NADLEŽNOSTI Rečeni je koncept stoga usredsređen na stvaranje i učinkovitu primenu raznovrsnih, nadasve pravnih, normi, postupaka, mehanizama i alatki za delatno sprečavanje nosilaca vlasti da proizvoljno i neomeđeno koriste silu države u unutrašnjem civilnom saobraćaju, odnosno protiv svojih građana. Time se u konačnici hoće sprečiti da bilo koji pojedinac, grupa i/ili partija(e) samovoljno i neograničeno upravljaju opasnom moći države i silom njenih aparata. Razložno je otud ustvrditi da ovaj koncept može biti ozbiljen samo u demokratskom poretku parlamentarnog ustrojstva, koji uz ostalo počiva na podeli vlasti i nezavisnosti njenih grana, te na vladavini zakona, na postojanju pravne države, slobodne i kritičke javnosti i tako redom. Predmetni koncept može biti (namenski) predstavljen kao skup ustavnih i zakonskih normi, procedura, postupaka i alatki, kojima se najpre utvrđuju sadržaji, svrhe, opseg i domet bezbednosne moći i vlasti u datoj zemlji. Istom zgodom biva utvrđeno ko su njeni legalni i legitimni nosioci, te na koji se način ta moć i vlast dalje raspodeljuju i upotrebljavaju u okviru bezbednosnog sistema i svakog od aparata prinude. Sve to, dabome, zahteva da ustav i zakon državne aparate prinude prethodno stave pod komandu i upravu legitimne civilne vlasti. Potom i da ovim aparatima i njihovim pripadnicima zabrane svako mešanje u politiku i civilne poslove. Kao što za uzvrat civilnim nalogodavcima biva zabranjeno da ove aparate i njihove pripadnike politizuju i (zlo) upotrebljavaju za lične i partijske svrhe. 14 To ih, dabome, nije sprečavalo da u svoje redove učlane i države, kao na primer Rumuniju, Bugarsku i Hrvatsku, iako nijedna od njih nije ispunjavala sve potrebne kriterijume i standarde. 15 Izravni su teorijski oslonci pak nađeni u nalazima kanonskih pisaca (Hantington, Janovic) o nužnosti civilne kontrole nad vojskom, koji su potom razrađeni, dopunjeni i pretočeni u skup načela o demokratskoj kontroli i nadzoru nad svim državnim aparatima prinude.

12 U demokratskom poretku ustav po pravilu najpre imenuje vrednosti, interese i ciljeve date političke zajednice i njenih građana koji su predmet državne zaštite, ako treba i silom. Na osnovu toga se onda utvrđuje gde je smeštena državna sila, te ko sve to, kada, kako, pod kojim uslovima, zbog čega i za koje svrhe ima pravo da je upotrebi. Uporedo sa tim, ustavom se utvrđuje odgovornost (responsibility) posednika državne sile za bezbednost zajednice i njenih građana. Istom zgodom biva utvrđeno pred kim sve to oni snose i kakvu odgovornost (accountability) za rezultate svog (ne)činjenja. Da bi se sve to postiglo, ustav po pravilu utvrđuje ko je sve to nadležan i ovlašćen da kontroliše i nadzire opunomoćenike državne sile. Odnosno, da meri i ocenjuje njihovu bezbednosnu učinkovitost i delotvornost, te da ih povodom toga poziva na odgovornost. Demokratsko načelo podele vlasti, koje počiva na nezavisnosti svake od njenih grana, te na njihovoj međusobnoj kontroli i ograničavanju, čini gradivnu supstancu Koncepta. Otud su svaka od grana i sve one zajedno u konačnici (su)odgovorne za (ne)bezbednost države i njenih žitelja. Horizontalna se podela vlasti u prvom koraku ozbiljuje time što se organima svake od grana dodeljuje jedan broj ukupnih bezbednostnih ovlašćenja. Uporedo sa tim, uvode se složene međugranske procedure za odlučivanje o upotrebi, pogotovo o unutrašnjoj upotrebi, državne sile. To nosioce izvršne vlasti po pravilu obavezuje da, pre nego što narede unutrašnju i/ili spoljašnju upotrebu državne sile, moraju da za to pribave saglasnost parlamenta. Kao i da svaki takav nalog prethodno i/ili naknadno podvrgnu sudskoj proveri ustavnosti i zakonitosti. U okviru svake od grana, a uzduž hijerahijskog lanca, uporedo sledi vertikalna podela pripadnih bezbednosnih nadležnosti i ovlašćenja, odnosno odgovornosti. Spram toga su onda organi vlasti u okviru svake od njenih grana ustavom i/ili zakonom obavezani da u svom domenu, uz ostalo, kontrolišu i nadziru bezbednosni učinak i delotvornost pojedinačnih aparata državne prinude i njihovih civilnih nalogodavaca. Najpreča je obaveza rečenih organa da u svakoj prilici najpre provere da li državni posednici bezbednosne moći i vlasti deluju u skladu sa ustavom i zakonom. Prva je velika podela bezbednosne moći izvedena između izvršne i zakonodavne grane vlasti. Politička glavnina te moći i vlasti je pritom pripala parlamentu. Krunski je svedok tome isključivo pravo parlamenta da odlučuje o državnom budžetu, a u sklopu toga i o delu budžeta, koji se izdvaja za bezbednost svoje političke zajednice. 16 Parlament je uz to, po pravilu, jedini ovlašćen da proglasi rat i/ili mir, odnosno da uvodi i ukida ratno i/ili vanredno stanje, te da tom zgodom eventualno suspenduje ili ograniči neka od ustavom zaštićenih ljudskih prava i sloboda. Jedinstveno je, takođe, pravo parlamenta da utvrđuje politiku i strategiju bezbednosti i/ili odbrane zemlje, te da ustrojava njen sistem bezbednosti. On je otud jedini ovlašćen da ustavom i/ili zakonom osniva (ukida) aparate državne prinude, te da propisuje njihove nadležnosti i ovlašćenja, odnosno da im određuje misije, ciljeve i zadatke. Prilikom izbora vlade i nadležnih ministara parlament ujedno imenuje čelne civilne naredbodavce i upravljače u sistemu bezbednosti, koji su mu izravno odgovorni za svoje (ne)činjenje. Dok se uloga civilnog komandanta vojske u znatnom broju slučajeva ustavom dodeljuje suverenu (predsednik države ili monarh). Uz to, u nekim zemljama su nosioci izvršne vlasti ustavom i/ ili zakonom obavezani da pre imenovanja, na primer, načelnika generalštaba, direktora policije ili rukovodioca Službe, pribave o tome mišljenje ili saglasnost parlamenta. Time parlament stiče 16 To se kolokvijalno često označava kao kraljevsko pravo veta.

13 još jednu snažnu alatku za učinkovitu kontrolu i delatno ograničavanje bezbednosne (sve)moći i vlasti čelnih nosilaca izvršnih funkcija. Stožerna uloga i nadmoć parlamenta vrhune u njegovom pravu i obavezi da izravno i sveobuhvatno kontroliše i nadzire sistem bezbednosti, državne aparate prinude i njihove naredbodavce. To ga pak čini vlasnim da politički sankcioniše svako kršenje ustava i zakona, te zloupotrebu državne sile. Nesporno je stoga da je održivi demokratski poredak zbiljski moguć samo u zemljama čiji parlament ima jaka ovlašćenja i autonomnu političku moć za učinkovitu kontrolu i nadzor državnih poslenika bezbednosti. Drugim rečima, tek pod tim uslovima civilna kontrola i nadzor državne sile imaju demokratski karakter i legitimitet. U demokratskom je poretku ključni zadatak čelnika izvršne vlasti da osiguraju da vojska, policija i Službe uvek postupaju zakonito i saglasno bezbednosnoj politici i strategiji zemlje. To pak zahteva bezuslovnu potčinjenost ovih aparata legitimnim nosiocima civilne vlasti. Radi toga ustav i/ili zakon vladi i resornim ministrima poveravaju upravljanje bezbednosnim poslovima države (odbrana, javni red i mir, obaveštajna i kontraobaveštajna zaštita itd.). Dočim su neki drugi, kao na primer presednik džave, odnosno monarh ili predsednik vlade, izrekom ovlašćeni da preko generalštaba komanduju vojskom. Dok policijom, Službama i državnim organima, koji imaju neko od policijskih ovlašćenja komanduju njihovi čelni rukovodioci. Upravne ili komandne ovlasti čine svakog civilnog nalogodavca lično odgovornim zakonski, politički, javno za bezbednost zemlje i građana u svom delokrugu. U sklopu toga, svaki je takav dužnosnik ujedno odgovoran za obučenost, opremljenost, borbenu spremnost i sposobnost, te učinkovitost i delotvornost potčinjenog aparata prinude. Ništa manju odgovornost za to, dabome, u slučaju vojske snose Generalštab i njegov načelnik, a u policiji i Službama njihovi čelni rukovodioci. Zato ustav i/ili zakon svakog civilnog nalogodavaca obavezuje da u svom domenu uspostavi organe za sveobuhvatnu unutrašnju kontrolu potčinjenog aparata. To ga čini nadležnim da u prvoj instanci meri i sankcioniše bezbednosnu odgovornost potčinjenih mu delatnika. Civilni nalogodavci su, uz to, obavezni da se, zajedno sa aparatom kojim upravljaju ili komanduju, podvrgnu kontroli i nadzoru parlamenta, suda i nezavisnih državnih organa. Oni istom zgodom podležu i javnom nadzoru u izvedbi pojedinačnih građana i/ili njihovih udruženja, a napose medija. Sudska je grana vlasti u demokratskom poretku nadležna i ovlašćena da državu i sve njene organe primora da bezbednosne poslove vrše u skladu sa ustavom i zakonom. Sud je, štaviše, vlastan da i naknadno ospori legalnost svake upotrebe državne prinude, te da naredi njenu trenutnu obustavu i povraćaj u prethodno stanje. Sržna moć suda u bezbednosnim poslovima ističe iz njegovog prava da (ne)odobri primenu posebnih mera i postupaka (specijalnih istražnih radnji), kojima se zadire u osnovna ljudska prava i slobode građana. Utoliko se u demokratskom poretku sud ispostavlja kao najjači zaštitnik slobode i prava ne samo građana koji se nađu u bezbednosnom zahvatu države već i svih bezbednosnih poslenika. U zemljama je Zapada demokratski poredak vremenom iznedrio dodatne kontrolore i nadzornike državnih poslenika bezbednosti. Tako je, na primer, uvođenjem državnog revizora osnažena budžetska kontrola i u sistemu bezbednosti. Kao što je pod pritiskom tamošnje javnosti, a radi

14 bolje zaštite prava i sloboda građana, te bezbednosnih profesionalaca, iznikao ombudsman. Dok je težnja da se privatnost građana jače zaštiti od prodora države i Službi, okrunjena nastankom nezavisnog državnog organa za zaštitu podataka o ličnosti, kao i za slobodan pristup građana podacima od javnog značaja. To je nalagalo, uz ostalo, da zakon utvrdi sadržaj, zahvat i rok važenja državne (vojne) tajne, te da imenuje organe koji su nadležni da (de)klasifikuju zaštićene podatke. Zahvaljujući porastu broja kontrolora i nadzornika, građani i javnost su stekli, barem nominalno, ne samo pravo pristupa bezbednosnim poslovima države već i pravo da te poslove preispituju i osporavaju. Valja ipak naglasiti da ne postoji opštevažeći model za ustavno i zakonsko uređivanje demokratske civilne kontrole i javnog nadzora. 17 Ova materija, štaviše, nije bila predmet zasebne kodifikacije u zemljama tzv. zrele demokratije, jer je reč o nosivim načelima demokratskog poretka, na kojima su sazdani njihovi ustavi i zakoni. U ovim zemljama otud nije bilo potrebe da se ustavom i/ili zakonom posebno uređuje, na primer, granska podela bezbednosne vlasti jer ona (podela) jeste organizujući i dejstvujući princip poretka parlamentarne demokratije. Kao što bi, takođe, bilo suvišno zasebno uređivati kontrolu dela budžeta, koji troše državni aparati prinude, jer je to neizostavni sadržaj rada i deo ključnih ovlašćenja parlamenta. Isto to važi i za kontrolnu ulogu sudstva, odnosno pravo građana da nadziru svoju vlast i tako po redu. Međutim, NATO i EU su, uprkos tome, od tranzicijskih zemalja kandidata za članstvo, posebno onih sa Zapadnog Balkana, tražili i traže da bezbednosne poslove države što bliže urede ustavom i/ili zakonom po uzusima (budućeg) demokratskog poretka. Zato su u nekim od njih doneti, a uz pomoć spoljnih umešača, zasebni zakoni o kontroli i nadzoru državnih pružalaca bezbednosnih usluga. 18 Neposredne koristi od toga bi najvećma trebalo da imaju građani zemalja u tranziciji. Ako ništa drugo, oni time stiču etalon za merenje ne samo demokratičnosti poretka u kome žive, već i ustavnosti te zakonitosti bezbednosnog delanja svoje države. Dodatna se korist pak može steći kad se taj etalon primeni na zemlje tzv. zrele demokratije. Zornim će u tom slučaju postati neke ustavne, zakonske i praktične manjkavosti kontrole i nadzora tamošnjih bezbednosnih poslenika. Biće tad lako otkriti da ključne članice NATO i EU, a nadasve SAD i Velika Britanija, izbegavaju da načela demokratske civilne kontrole i javnog nadzora dosledno primene pri vanjskoj upotrebi svoje oružane sile. Otud su tamošnji civilni nalogodavci, vojska i Službe izuzeti od demokratske civilne kontrole i javnog nadzora tokom izvođenja humanitarnih intervencija 19 i nasilnog širenja demokratije. To pak u konačnici znači da su svi oni ujedno oslobođeni od ikakve odgovornosti za ubistvene posledice svog dejstvovanja. Na stranu što su izvan takve kontrole i nadzora moćne privatne bezbednosne kompanije, koje ove države, a posebno SAD, masivno i strategijski koriste u oružanim intervencijama protiv trećih zemalja. 17 Videti: Constitutional provisions in the area of security: a comparative table. Beogradski centar za bezbednosnu politiku. Beograd, 2017. <http://www.bezbednost.org/sve-publikacije/6700/ustavne-odredbeu-oblasti-bezbednosti-uporedna.shtml>. 18 Tako je u Crnog Gori usvojen Zakon o parlamentarnom nadzoru u oblasti bezbjednosti i odbrane. Službeni list Crne Gore, br. 80/10. 19 Za tu je svrhu osmišljen koncept o odgovornosti za zaštitu (eng. Responsibility to protect R2P), kojim se u ime humanitarnih i/ili demokratskih razloga prizivaju i opravdavaju spoljašnje vojne intervencije.

15 2. BEZBEDNOSNI UDAR NA DEMOKRATIJU Bez veće se greške otud može ustvrditi da su prve dve decenije XXI veka presudno obeležene temeljnim sudarom demokratije i bezbednosti. Taj se, višestruko posredovani, sudar uvek odvija u okviru množine vrlo različitih konteksta, čija su pak značenja i sastojnice u čvrstoj vezi sa političkobezbednosnim osobenostima svake konkretne zemlje i/ili regije. Jedna od posledica ovog sudara je globalni trend rasta straha ljudi i jačanja njihovog osećanja posvemašnje ugroženosti zbog manjka lične, grupne i kolektivne bezbednosti. Na stranu to što masovnoj proizvodnji straha presudno kumuje orkestrirano i ciljno strašenje mesne javnosti i građana u izvedbi transnacionalnih i/ili nacionalnih posednika vlasti i moći. 20 Da bude gore, u nekim zemljama Zapada vlast ovako nastali strah koristi kao glavni izgovor za ustavno, zakonsko i praktično ništenje sržnih vrednosti i načela demokratskog poretka. Odnosno, za robusno uvećanje bezbednosnih ovlašćenja države i njenih aparata prinude. Postupajući vlastodršci sve to pravdaju prekom potrebom da odmah, svim sredstvima i po svaku cenu očuvaju bezbednost (samo) svoje nacionalne zajednice. Zahvaljujući svemu tome, bezbednost i demokratija su danas konceptualno i zbiljski oštro (pogubno) protivstavljene jedna drugoj. Obnavlja se i dominantno izgleda postaje uverenje da se bezbednost, a napose nacionalna, danas može i mora, ako treba i silom, pribavljati izvan i nezavisno od načela i pravnih uzusa demokratskog poretka ili čak nasuprot njima. Nameće se stoga utisak da je diljem sveta danas na delu dvostruki bezbednosni udar na demokratski poredak evroatlantskog porekla i izvedbe. Glavni su nosioci višekratnog i sukcesivnog spoljašnjeg udara raznorodne terorističke udruge i brojni drugi delatnici asimetričnih sukoba (ratova). Oni su, štaviše, nakon napada na SAD 2001. godine zonu svojih dejstava proširili na brojne zemlje EU, ne preskačući tom zgodom ni Rusiju, Bliski i Srednji Istok, kao i Afriku. Naglom rastu njihove razorne moći nemerljiv je doprinos, istini za volju, dao tzv. svetski rat protiv terorizma u kreaciji i izvedbi SAD i njene kolacije voljnih. Pomisao (zlomisao?) da se masivnim avionskim i raketnim udarima po posledicama može dokinuti terorizam (ekstremizam, antizapadnjaštvo, antidemokratičnost) izazvala je na kraju suprotne efekte. Tamo gde su ti udari sručeni, kao u Avganistanu, Iraku, Libiji i sl., ne samo da su umnoženi i emocionalno obogaćeni socijalni, politički, kulturni, verski i ideološki generatori terorizma (rata protiv Zapada) već su njegovi fanatični delatnici stekli dodatni legitimitet u svojoj zajednici. Uporedo je demokratski poredak u evroatlantskom civilizacijskom krugu iznutra izložen, a pod krinkom njegove odsudne odbrane, zamašnom političkom i bezbednosnom udaru. Prva su se na meti našla ljudska prava i slobode, a sve češće i životi tamošnjih građana. U sve se većem broju zemalja Zapada sustavno uklanjaju pravne prepreke za neomeđeni i nekontrolisani državni prodor u područje njihovih ličnih sloboda i zaštićene privatnosti. Ujedno rastu diskreciona moć i sila prinude izvršne grane vlasti i njenih sve brojnijih aparata bezbednosti. Bezbednosna se moć i vlast pak ubrzano koncentrišu kod čelnika države i njemu podređenih šefova vojnih, policijskih i tajnoslužbujućih organa za prinudu i iznudu. Time se sve češće i žešće narušava temeljno načelo 20 Najsvežiji primer za to je sekuritizacija tekućih migracija u većini zemalja EU, kao i u SAD.

16 demokratskog poretka o podeli vlasti kao preduslovu za imanje odgovorne vladavine. Umesto da se tri grane vlasti uzajamno ograničavaju i međusobno kontrolišu, na delu je svestrana i delatna nadmoć centralnih posednika izvršne vlasti. Pri takvom sticaju loših okolnosti država, čak i na Zapadu, ubrzano postaje glavna pretnja za bezbednost svojih podanika, i ne samo njih. Na stranu to što tekuća regresija demokratije u postojbini, osnažuje i dodatno legitimiše obnovu i/ili jačanje nedemokratskog poretka u brojnim zemljama sa oboda ili izvan Zapadnog kruga. 21 Sva je prilika da se u vremenu sadašnjem nezaustavljivo topi civilizacijska i istorijska prednost, na kapitalističkoj proizvodnji zasnovanog, demokratskog poretka. Valja naime podsetiti da sve dok je postojao uverljiv neprijateljski Drugi, oličen u SSSR-u i VU, demokratski se poredak agentima krupnog kapitala iskazivao kao optimalan socijalni i politički okvir za nesmetano istiskivanje profita. Međutim, kao da je svetski krah socijalizma kapitalističke posednike vlasti i moći, najvećma u SAD, lišio ne samo spoljašnjeg već i dovoljnog razloga za dalje očuvanje demokratskog poretka. Teško je zato oteti se utisku da posednici transnacionalnog kapitala, te njihovi politički i bezbednosni zastupnici sve češće rabe nedemokratske postupke i alatke u zemljama tzv. zrele demokratije. Ironijom istorije, sve ono što je multinacionalni kapital činio diljem sveta da bi se, kad je trebalo i nasilno, ozbiljio i globalizovao, sada uzvratno preti da postane dominantni obrazac njegove reprodukcije u zemljama svog porekla. Ne čudi otud da se krupni kapital i njegovi politički zastupnici sve češće i lakše odriču demokratije kao svoje doskora optimalne forme postojanja, obnavljanja i umnožavanja. Tamo gde i kada obezličena bezbednost postane, po diktatu političkih moćnika, sama sebi svrha, demokratski poredak biva glavna smetnja. Opstojnost ovog poretka tad direktno zavisi od njegove sposobnosti da povrati institucionalnu kontrolu i ojača nadzor nad posednicima, pre svega, izvršne vlasti. A to znači i nad državnim aparatima prinude. U takvim okolnostima pitanju ko čuva čuvare prethodi pitanje ko čuva čuvare čuvara. Drugim rečima, da bi delatno obuzdao i sprečio proizvoljnu upotrebu državne sile, zatečeni bi demokratski poredak trebalo iznova da stekne dovoljno moći i snage da pre svega civilne (političke) naredbodavce (za)drži pod učinkovitom kontrolom i nadzorom. Bezbednosna se učinkovitost demokratskog poretka otud više ne može meriti i ocenjivati samo po stepenu njegove saglasnosti sa idealtipskim modelom demokratske civilne kontrole i javnog nadzora državne prinude. Umesto toga, o delatnoj valjanosti i svrhovitosti ovog koncepta treba, doktrinerstvu nasuprot, suditi najpre po tome da li ustanove i javnost date države stvarno mogu na vreme i uspešno da spreče mesne političke i bezbednosne moćnike da prave štetu svojim i tuđim građanima (Hadžić, 2014: 294 299). 21 To potvrđuje tekuće jačanje nedemokratskog poretka i etničkog nacionalizma u Mađarskoj, Poljskoj i Slovačkoj.

17 II BEZBEDNOSNE ODLIKE PREĐAŠNJIH DRŽAVA Ne zna se da je iko pouzdano izračunao koristi i štete koje je Srbiji doneo dugotrajan boravak u tri Jugoslavije 22, a netom i u njenom srpskocrnogorskom ostatku. 23 Nezavisno od toga da li je uopšte moguće izvesti takvu računicu, svodni bilans kaže da je sve ono što je tom zgodom možda i stekla Srbija na kraju svojevoljno spiskala. Dakako, uvek uz revnosno i združeno sasluženje što njenih YU 24 rivala, što spoljnih umešača. Moglo bi se, štaviše, dokazivati da je prtljag koji je Srbija iznosila iz svake od Jugoslavija, kao i iz SCG zajednice, vazda bio manji i siromašniji od onog koji je u njih unosila. Ništa čudno jer su, kao što je znano, sve ove države razarane ratom ili pod dejstvom njegovih posledica. Istini za volju, nijedno od tih preduzeća nije prošlo bez zamašnog političkog i vojnog učestvovanja srpskih vlastodržaca. 25 Zahvaljujući tome, Srbija je na kraju YU epopeje bila prinuđena da obnovi svoju, samo sada krnju, državnost (2006). Nije uostalom imala drugi izbor, jer su iz bilo kakve zajednice sa njom do tad već izašli, milom ili silom, svi oni koji su to hteli i mogli, zaključno sa državolikom tvorevinom kosmetskih Albanaca. Na stranu to što su srpski politički i ideološki voždi navodnu štetnost Jugoslavije po Srbiju otkrivali tek tokom 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. Naknadnom pameću oni su tada prvotno hteli opravdati skriveno partnerstvo čelnika Srbije, Slovenije i Hrvatske u ratnom rušenju SFRJ. Od Srba se tom zgodom ujedno htela opet skriti činjenica da je Srbija bila glavni (su)osnivač svake od Jugoslavija. Kao i njenog poslednjeg ostatka u liku Državne zajednice SCG, uostalom. Dakako, uvek vođena velikodržavnim ambicijama i teritorijalnim aspiracijama svoje političke klase. Verovatno je zbog toga Srbija u tri navrata sebe proglašavala za svekolikog naslednika netom propale države: najpre SFRJ, potom SRJ 26 i na kraju Državne zajednice SCG. Pošto ključni svetski akteri to nisu prihvatili, SRJ a kasnije i Srbija su, zarad međunarodnog priznanja, iznova morale da ištu prijem u UN. I bez toga se odmah pokazalo da je jednostrano svojatanje ukupnog YU nasleđa svaki put bilo uzaludno. Jer, dok su Srbiju njeni voždi, zbog sebičnih razloga, zamajavali nekom od zbiljski već ukinutih Jugoslavija, njeni su partneri (rivali, protivnici) hitali da što pre i po svaku cenu steknu nezavisnu državu. 22 Kraljevina Jugoslavija (1918 1941), SFRJ/FNRJ/FRJ (1943 1992), Savezna Republika Jugoslavija (1992 2003). 23 Državna zajednica Srbija i Crna Gora (2003 2006). 24 YU oznaka se ovde koristi kao tehnički termin, kojim se naglašava jugoslovensko poreklo aktera o kojima je reč. 25 Više o tome u: Popov, Nebojša (ur.). Srpska strana rata. Republika, Beograd, 1996. 26 Uporediti: Preambula Ustava SRJ. Službeni glasnik SRJ, br. 1/92.

18 1. SIGURNA KUĆA SRBIJA Ne treba, međutim, prevideti činjenicu da je pri svakoj izmeni državnog formata Srbija dragovoljno preuzimala zatečenu vojsku, policiju i Službe, a da se tome njeni rivali nisu protivili. U slučaju ratnog raspada SFRJ oni za tim i nisu imali ikakvu potrebu, jer su još za njenog života pod svoju komadnu stavili republičke policije i njene filjale Službe državne bezbednosti. Kao što su već pre rata, ali i u toku rata iz JNA i sistema teritorijalne odbrane izuzeli sve što im je bilo potrebno za stvaranje svoje vojske. Po sličnoj mustri je postupala i Crna Gora tokom i nakon ukidanja SRJ, odnosno Državne zajednice SCG. Nijedna se od naslednica Druge Jugoslavije nije, dakako, odrekla svog tala u ostavinskoj masi u koju je, uz ostalo, uneta i sva imovina JNA. Srpske političke vođe i njihovi saputnici su, međutim, mnogo uspešnije čuvali i razvijali nedemokratska svojstva počivših Jugoslavija. Nije za utehu to što i sve ostale države YU porekla još uvek uspešno gaje i unapređuju nasleđenu autoritarnost. To ih, doduše, nije sprečilo, kao ni Srbiju uostalom, da se zakite demokratijom i namaknu parlamentarnu fasadu. Neke od njih su, kao Hrvatska i Crna Gora, za uspešnu mimikriju čak nagrađene članstvom u EU i/ili u NATO mada ni tada ni sada nisu dosegle sve zahtevane standarde. Jedino je izvesno da Srbija tokom bivanja u YU tvorevinama nije uspela mada je u njima imala ili htela da ima presudnu ulogu, ili baš zbog toga da se uspostavi kao moderna demokratska država. Ništa čudno, jer su i nekadašnja Srbija, kao i potonje YU države bile lišene demokratije. Svaku od njih je stoga na (privremenom) okupu držao autoritarni poredak, čiji su pak sržni sastojci prilikom svake mutacije seljeni iz prethodne u sledeću državu. Da bude gore, ovaj se prenos najvećma odvijao u uslovima spoljašnjih i/ili unutrašnjih ratova, kojima su svako malo one bile zahvaćene. 27 Mada je iz svake ratne mene iznicala država novog imena i promenjenog sastava, povesni lanac autoritarnosti nikad nije prekinut. Dapače. Nedemokratska svojstva nestajućeg poretka vazda su prenošena u novonastajući, samo u drugom ideološkom pakovanju. Centralni su beočug tog lanca tvorile vojska, policija i službe bezbednosti. Stoga su u slučaju Srbije ovi aparati, povrh svega, bili važni nosioci i čuvari njenog suštastvenog kontinuiteta sa nestalim YU državama. Njima je, dabome, spram iznikle države svaki put nadevano novo ime i ubrizgavana druga ideologija. Nedirnut je pritom ostajao njihov status glavnog i stalnog klijenta vladajuće klase. Kao što su i vlastodršci, da bi sebi pribavili pretorijansku zaštitu, uzvratno (p) ostajali klijenti vojske, policije i Službi. Ovi su aparati povrh toga uvek posedovali izvesnu, mada nemerljivu, količinu društvene i političke moći. Glavnina je te moći crpljena iz njihovih, nazovimo ih, državotvornih tantijema, koje su im, kao nagradu za rasturanje prethodne te za uspostavu nove ili jedino preostale države, uredno isplaćivali (novi) vlastodršci. Nema, stoga, suštinske razlike između, na primer, postratnog položaja i količine moći pobedničke partizanske vojske u Drugoj Jugoslaviji (buduće JNA) i vojske u današnjoj Hrvatskoj. Nakon rata je svaka od njih, kao i njeni borci uostalom, bila bogato ekonomski, politički i socijalno nagrađena, 27 Tako je ratni nestanak Prve Jugoslavije, inače iznikle iz I svetskog rata, omogućio nastanak Druge, dok je ratno razaranje potonje izrodilo Treću. Pod pritiskom pristiglih posledica YU ratova na ruinama Treće nastala je privremena zajednica Srbije i Crne Gore.

19 te počašćena raznovrsnim privilegijama. Pobedničkoj je vojsci u SFRJ, odnosno u Hrvatskoj, uz to (bio) zgotovljen zaseban pravni i politički status, koji ih je činio nedodirljivim. Postavši demijurgom, obe su ove vojske i njihovi prvoborci/branitelji u rodnoj državi hitro prisvojili ulogu vrhovnog političkog i ideološkog žreca, koji meri, (pro)overava i sankcioniše političku i patriotsku (ne) podobnost svih svojih sugrađana. Postoje znatne sličnosti i u sudbini gubitničkih YU i/ili srpskih vojski. Svakoj od njih je, kao na primer vojsci Kraljevine Jugoslavije nakon 1945, odnosno JNA nakon 1992. godine, prilepljena etiketa bivše vojske. Reklo bi se sasvim u skladu sa poraznim saldom njihovog neuspešnog ratovanja. Međutim, nadevanjem ove oznake, nabijene inače vrednosno negativnim moralnim, političkim, ideološkim, etničkim, verskim značenjima, svaka je novoustoličena vlast htela sebi da pribavi dodatne koristi. Srpska je politička klasa u oba slučaju namerna bila da time, uz ostalo, porekne svoju odgovornost za slom (prethodne) države. Imenujući svaki put bivšu vojsku za ključnog krivca, (n)ova je vlast ujedno dobijala odrešne ruke za oblikovanje njenih ostataka po svojoj meri. Tom su zgodom, međutim, iz stare u novu vojsku uvek prenošena njena sržna korporativna i profesionalna svojstva, te ratni prtljag. Tako je Vojska SRJ, budući istočni srpski ostatak JNA, uprkos novom ruhu i srpstvujušćem duhu, baštinila sve njene ratne poraze. Dok su državni ideolozi i vrhovnici sadašnje Srbije, da bi zameli tragove, poslednji ostatak JNA ostataka u liku Vojske Srbije proglasili naslednicom srpske vojske s kraja XIX i početka XX veka. 2. IZVORI MOĆI DRŽAVNIH POSEDNIKA SILE U svakoj YU/srpskoj tvorevini vojska, policija i Službe crpele su svoju moć iz (ustavnog) statusa ekskluzivnog i naoružanog zaštitnika države i vladajućeg poretka. U toj je tački belodana postajala čvrsta veza između političke prirode stolujućeg poretka i ustavne pozicije državnih aparata prinude. Ovo tim pre, jer je njihova obaveza da štite ustavni poredak po pravilu svođena na odsudnu unutrašnju odbranu trenutnog Vođe i njegovog režima. Otud se nijedan od njih nije ustezao da vojsku, policiju ili/i Službe koristi za svoje političke svrhe. Lako je onda dokonati zašto je svaki YU/srpski režim hitao da Vođi i njegovoj sviti ustavom i zakonom osigura vrhovnu komandu i izravnu kontrolu nad aparatima državne prinude. Pošto ustavne i zakonske norme u tim državama nisu nikad imale autonomnu i obavezujuću snagu, njihova je primena izravno zavisila od tekućih potreba i (zlo)volje centralnih posednika moći i vlasti. Utoliko je svaki YU i/ili srpski ustavni konstrukt bio u konačnici oblik otelotvorenja neograničene volje za moć trenutnog vladara. To je tako, jer sržna moć u YU/sprskoj državi nije sticana niti je razdeljivana po ustavnoj shemi o podeli vlasti i nezavisnosti njenih grana. Stoga je ta moć vazda bila izvan domašaja ustava i zakona, te se situaciono ospoljavala aktima političke i bezbednosne samovolje Vođe i njegovih doglavnika. U tome treba tražiti važne razloge što je politički sistem u YU/srpskim državama bio trajno lišen sposobnosti za samozaštitu i samokorekciju. U konačnici to pak znači da ustav i zakon, kao i iz njih izlučeni sistem, nisu mogli da preduprede niti da spreče štete koje su žiteljima Jugoslavije

20 i/ili Srbije združeno nanosili trenutni politički gospodari i naoružani čuvari njihove svemoći. U prilog tome svedoči i činjenica da je po nestanku ili svrgavanju dotičnog vladara pre ili kasnije nestajala i država kojom je on gospodario. Jaz između normativnog i stvarnog u YU/srpskim državama posebno je bio vidljiv u polju bezbednosti. Naime, odredbe ustava i zakona nisu ni u jednoj od njih mogle, niti im je to bila svrha, da spreče centralnog moćnika da državnu silu koristi samovoljno. Ove odredbe, isto tako, nisu ijednom Vođi mogle da osiguraju bezostatnu lojalnost bezbednosnih poslenika. Zbog toga je svaki od njih pokušavao da taj nedostatak otkloni ili umanji posvemašnjim socijalnim, ekonomskim, političkim i ideološkim korumpiranjem vojske, policije i Službi, te njihovih pripadnika, dok je lična odanost najviših starešina, biranih primarno po ideološkim merilima, kupovana brojnim privilegijama. Oni su zauzvrat (svakom) Vođi morali dnevno da jemče i isporučuju bezpogovornu poslušnost formacija kojima su komandovali. U toj se tački odvijala, ne uvek vidljiva, razmena bezbednosne i političke moći između čelnog civilnog naredbodavca i njegovih generalskih 28 izabranika. Naime, svaki je Vođa, da bi stekao komandnu nadmoć, iz koje hitro ističe iluzija o svemoći, bio prinuđen da čelnim generalima, koje je sam birao, prepusti operativno i izvršno uredovanje vojskom, policijom i Službama. Ovo ga je pak podsticalo na to da ustavom i zakonom prizna i zaštiti ključne korporativne interese ovih aparata i njihovih pripadnika. Potom, i da svako njihovo postupanje učini tajnim. Time su ovi aparati (bili) izuzeti iz bilo kakve spoljne kontrole i nadzora, dok je javnosti i građanima zabranjen pristup bezbednosnom delanju države. Povrh toga, vojnim, policijskim i tajnoslužbujućim starešinama su uzduž komandnog i/ili upravljačko lanca zakonom davana snažna diskreciona ovlašćenja, koja su pak pogodovala samovolji svakog od njih. Unutrašnja je autonomija, ma koliko bila omeđena, posredno uvećavala političku moć bezbednosne elite. Zahvaljujući tome, ovaj je stalež povremeno i/ili privremeno čak uspevao da balansira krunsku moć svog civilnog komandanta. Štaviše, u nekim kritičnim situacijama bezbednosni su se moćnici usudili da, kao na primer vrh JNA početkom 1991, odnosno čelnici VJ, policije i Službi u predvečerje 5. oktobra 2000. godine, odreknu poslušnost svom civilnom nalogodavcu (komandantu). U prvom je slučaju to bio samo uvod u posvemašnju političku i ratnu zloupotrebu JNA protiv matične države i njenih žitelja po nalogu Veljka Kadijevića i Slobodana Miloševića. Ironijom sudbine Miloševića su, u drugom slučaju, svoje podrške i oružane zaštite lišili baš njegovi generalski izabranici. Time su oni, istini za volju, kupili sebi, barem privremeni, oproštaj za grehove a potčinjene im postrojbe poštedeli radikalne reforme i zaštitili od utvrđivanja i sankcionisanja njihove odgovornosti za počinjene ratne i političke zločine. 28 Do čina generala su u SFRJ i SRJ mogli pored vojnih stići i oficiri policije i Službe državne bezbednosti. Iz toga su danas u Srbiji izuzeti samo tajnoslužbujući pripadnici BIA.

21 III SASTOJCI SKORAŠNJEG USTAVNOG NASLEĐA Bliže prethodnice Srbije (SFRJ, SRJ, DZ SCG) međusobno povezuje i čini sličnim, uz ostalo, njihova trajna i snažna zaokupljenost svojim opstankom. Javnim je poljem u svakoj od njih otud gospodarila rešenost centralnih posednika vlasti i moći da svim sredstvima i po svaku cenu državi koju su zaposeli pribave održivu bezbednost. Ovo tim pre, što je u svakoj od njih opstanak Vođe i/ili režima vazda poiman i praktikovan kao ključni preduslov za postojanje i življenje države i njenih podanika. Za tu su svrhu u svakoj od ovih preteča zatečeni građani obilno i sustavno javno strašeni svakovrsnim, a neiščilivim pretnjama po bezbednost iliti opstanak matične političke, državne, društvene, nacionalne zajednice. Svaki je stolujući režim u prilog tome uredno sačinjavao, objavljivao, dopunjavao i menjao spiskove, po pravilu nedovršive, spoljašnjih i/ili unutrašnjih neprijatelja države i svoje vlasti 29, dok je borba protiv njih bila prvi i udarni zadatak države i njenih aparata sile. S promenom ideološke i političke legitimacije zaselog režima, te veličine države, menjane su, dakako, i liste zločestih i opasnih Drugih, ali je borba protiv njih bila neprestana i obavezna. Od zatočenih je građana, štaviše, zahtevano da tom zgodom sve svoje slobode, interese, potrebe i prava, uključujući i ono na život, podrede opstanku države, odnosno vladajućeg režima. Na temelju svakodnevne proizvodnje neprijatelja i (javnog) straha vlast svake od ovih država gradila je opravdanja za zamašna ulaganja u vojsku, policiju i Službe, te za širenje i snaženje njihovih, ali i svojih bezbednosnih nadležnosti i ovlašćenja. Tako je, na primer, Druga Jugoslavija, pod velom zaštite socijalizma, te jačanja (i podruštvljavanja) svoje odbrane (bezbednosti), bila u stvari podvrgnuta puzećoj militarizaciji dok su, po izbijanju i razuđivanju Yu ratova, tek iznikla SRJ i njene republike otvoreno i izravno militarizovane zarad, navodno odsudne, odbrane srpstva, odnosno crnogorstva i zaustavljanja rata na svojim granicama. Zahvaljujući tome, i Srbija i Crna Gora su u privremenu Državnu zajednicu pod imenom republičke policije unele svoje unutrašnje vojske, koje su pak bile rivali, ali i potencijalni protivnici Vojske SCG. Isto tako su civilne Službe njenih članica, kao i dve vojne uostalom, iz svih ratnih lomova i propadajućih država izlazile neokrnjene i spremne da služe nove političke gospodare. Dakako, samo dotle dok ovi ne diraju u jezgro njihove skrivene (sve)moći i u sržne korporativne interese. Drugim rečima, tajnoslužbujući delatnici i njihovi operativni šefovi su, kao što potvrđuju iskustva SFRJ, SRJ i DZ SCG, pre svega i nadasve bili lojalni svojoj Službi, pa tek onda civilnim nalogodavcima i matičnoj državi. Za sve to vreme vođa je svake od YU država i njenih derivata počev od Broza, preko Miloševića do Đukanovića, Koštunice i Tadića hitao da stekne i/ili očuva kontrolni paket bezbednosne moći. Svaki je od njih stoga težio da, po pravilu vanustavno, prikupi i uveća svoja (ne)formalna ovlašćenja za (zlo)upotrebu državnih aparata prinude. Sa ništa manje volje i žestine, svaki je od 29 To potvrđuje i spisak pretnji po bezbednost Srbije i njihovih nosilaca izložen u Strategiji nacionalne bezbednosti RS.