Н А РА ТО ЛО Ш КО И Г Е НО ЛО Ш КО БО ГАТ СТ ВО КОН СТ РУ К Ц И О Н Е И КОМ ПО ЗИ Ц И О Н Е СХ Е М Е П Е К И Ћ Е ВОГ ЗЛАТ НОГ РУ НА (I VII)

Транскрипт

1 РА ДО М И Р В. И ВА НО ВИ Ћ Н А РА ТО ЛО Ш КО И Г Е НО ЛО Ш КО БО ГАТ СТ ВО КОН СТ РУ К Ц И О Н Е И КОМ ПО ЗИ Ц И О Н Е СХ Е М Е П Е К И Ћ Е ВОГ ЗЛАТ НОГ РУ НА (I VII) СА Ж Е ТА К : С т у д и ја по св е ће н а не до в о љ но п р о у че н и м п и т а њи м а и а по р е м а м а и м а у в и д у оч и глед н у с ло же но с т с е п т а ло г и је Злат но ру но ( ) Б о ри с л а в а Пе к и ћ а, к а ко у по гле д у њ е не фор ме, та ко и са аспек та ре цептив ног моде ла ту ма че ња и раз у ме вања де ла. Сту ди ја об у хва та три целине: 1. Бо гат ство су шти на (априор на кон цеп ц и ја); 2. Ар хе т и пск и к љу чеви (си нх р она концепц ија); 3. Мо г у ћ но с т и с у у в е к не ш т о ви ше од р е а л но с т и (а по с т е ри о р н а кон це п ц и ја). К ЉУ Ч Н Е РЕ Ч И: р о м а н-и де ја, а н т р о по ло ш к и р о м а н, р о м а н- -оке а н, фа н т а зма г о ри ја, кон цеп ц и ја, схе ма, на ра т о ло г и ја, г енолог и ја, м и т о ло г и ја, и н т е р т е кс т 1. БО ГАТ СТВО СУ ШТИ НА (ап р и ор н а кон ц е п ц и ја) Умет ност је нај леп ши, нај стро жи ји, нај ра до сни ји и нај скром ни ји сим бол свег над ра зум ног људ ског стре мље ња за до брим, за исти ном и за са вр ше но шћу. То мас Ман У на у ци о књи жев но сти и њој срод ним дру штве ним и ху ман ис т и чк и м нау к ама, ч ије р ез улт ат е успеш но корис т и, половином XX ве ка до ми ни ра ле су две те о ри је ро ма на. Пр ва од њих је францу ски но ви ро ман (чи ји су ре пре зен ти Алан Роб-Гри је, Ми шел Би тор, На та ли Са рот и Клод Си мон), а дру га хи спа но-аме рич ки 789

2 ма гиј ски ре ализам (чији су репре зенти Хорхе Луис Борхес, Алехо К а р пен т и је р, Га б ри је л Га р си ја М а р ке с и М а рио Ва р г а с Љ о с а). Ме ђу тим, зна тан број са вре ме них ро ман си је ра ин си сти ра на само св ој но с т и св а ког по је д иног оп ус а. Та ко, н а п р и ме р, Ум б е р т о Еко с еб е де фи н и ше к а о р о ма н си је ра зна њ а, док Б о ри сла в Пе к и ћ за се бе твр ди да је ро ман си јер иде ја, до дав ши то ме да сеп та лог ију р ом а н а Злат но ру но (I VII) сма тра уто пиј ским, а ро ман сије р ск и д и п т и хон Ат л а н т и д а ( I I I ) а н т и у т о п и ј ск и м р о ма ном. Еви дент а н с у ко б с т в а р а лаца и т е ор ет ичар а р омана пос т а о је оп ште ме сто рас пра ве и у те о ри ји ро ма на и у те о ри ји про зе. Х. Л. Бор хес, Г. Гар си ја Мар кес, У. Еко, Б. Пе кић и Д. Киш не ги ра ју п рип а дно с т по с т мо де р н и к а о д у хов ном по к р е т у. У З а к љу ч к у к њи г е По е т и ка п о с т м о д е р н и з м а ( Ис т о р и ја, т е о р и ја, ф и кц ија), 1988, Лин да Ха чи он пи ше: 790 Ум е т н о с т и т е о р и ја ко ј у с а м н а з в а л а п о с т м о д е р н и с т и ч к и м н и с у т о л и ко р е в о л у ц и о н а р не ко л и ко с у г е ри ше њи хо в а р е т о ри к а и ре то ри ка њи хо вих при ста ли ца [...]. Фик ци ја спа ја ња исто ри о графског и ме та фик тив ног у ве ћем де лу са вре ме не фик ци је, од Фа улзо ве и Док т о р о в ље ве до Еко ве и Мар ке со ве, је с т е да ч и т а о ца у ч ин и св е сн и м р а з л и ке и з ме ђу д о г а ђ а ја п р о ш ле с т в а р но с т и и ч и њ е н и ц а по мо ћу ко јих да је мо зна че ње тој прошло сти, по мо ћу ко јих прет поста вља мо да зна мо (стр. 366 и 368). Слич но ми шље ње са оп шта ва ју још и те о ре ти ча ри Те ри Иглтон и Ми ха ил Еп штејн. Од в р еме на хеленске е с т ет ике с т в а ра о ц и и м и сл и о ц и у к а зу ју на по стојеће разлике у орто док сији и ор то прак си ји, што илу стратив но по све до чу је не дав но об ја вље на књи га Со ње То мо вић Шундић Ар и с т о т е ло в о (с)хв а т а ње ф и ло зо ф и је (Под го ри ца, 2021, стр. 348). Украт ко ре че но, еј дет ски на чин ми шље ња (у сли ка ма) до звољ а в а м но г о в е ћу с ло б о д у и з р а ж а в а њ а не г о ло г и ч ко -д ис к у р зи в н и ( у пој мо ви ма). У п рв ом нач ин у је ла кше по с т и ћ и ком п р о м ис, ш т о ће ре ћи, лак ше је по ми ри ти проти ву реч но сти на не кој ви шој теориј ској тач ки (као што твр ди Бран ко Миљ ко вић). У том слу ча ју, нај у п у т н и је је па ж љи в о р а з мо т ри т и д в ој н у т е р м и но ло г и ју, о си м у слу ча је ви ма ка да се ра ди о пот пу но по гре шном ту ма че њу и разуме ва њу. Као при мер Пе ки ћеве евидентне грешке навешћу геноло ш к у к а т е г о ри ју по вест коју је аут ор з а ме н ио т е р м и ном к ра т к и ро ман и уз то до дао, да он к ра т к и м р о м а н ом сма тра сва ки текст ду жи од 50 стра ни ца тек ста. Пе кић, да кле, овом при ли ком ни је усво јио н и к ва л и та т и в но н и к вант ита т и в но де фи н и са ње ка те го рије

3 по вест, ко ја се на ла зи из ме ђу п р и п о в е т ке и р о м а н а, док к а т е г о ри ја к ра т к и р о м а н у ге но ло шкој прак си не по сто ји. Пекићева поетичка, аутопоетич ка и ме та по е тич ка опре дељења могу се без тешкоћа инкорпорирати у дру гу по де лу ко ју предл а ж у т е о р е т и ч а ри: п р о це с и н ов ац ије к њи же в не у ме т но с т и (к а о при мер узет је ро ман Ча роб ни брег То ма са Ма на), про цес модерниз а ц и је (као при мер слу жи Улис Џ. Џој са) и про цес ра д и ка л и з а ц и је (као при мер слу жи ро ман Процес Ф. Каф ке). О сла га њу и не слагању бе ле т ри с т а и т е о ре т и ча ра п и ше Пе к и ћ ви ше п у т а и ра зл ич ит и м по во ди ма, највише у виду ауторских коментара. У књи зи раз говора о књи га ма, књи жев ни ци ма и књи жев но сти ма Вре ме речи (1993), у раз го во ру Ча сна де ца као сни до ла зе (1991), Пе кић је згро ви то са оп ш та ва важ н у глоба лн у п рем ису: А нт рополог ија, сага о човек у као ан тро по лошкој јед на чи ни бес ко нач на је ва ри ја ци ја митских архет и по ва, а на ше, на о ко т а ко ори г и на л не, екс к л у зи в не, не по но в љи ве по је ди нач не и збир не суд бине, повести наро да, кул ту ра и ци ви ли заци ја, ко ди ра не су вер зи је иници јалних мит ских ситуација (стр. 292). На ши и стра ни пе ки ћо ло зи су са гла сни у то ме да пи сац припа да ре ду оних ства ра ла ца и ми сли ла ца ко ји пред ност да је ин теграл ној ви зи ји све та над пар ци јал ном, па ра диг ма ти ци над синтаг ма ти ком, иде ја ма над сли ка ма и та ко да ље. На фи ло зоф ском п ла н у по сма т ра но, о т о ме п и ше М и ла н Ра д у ло ви ћ у мо но г ра фи ји К њи ж е в н о с т и ф и л о з о ф и ја (Ф и л о з о ф с к и сп и с и Б о р и с л а в а Пе к и ћа). Ау тор да је пред ност есен ци ји ( бо гат ству су шти на ) над егзис т е н ц и јом (н и з о ви ма р е а л и ја), ц е л и н и над д е л о в и м а, не сме ћу ћи с ума по тре бу сва ко днев ног п о л е м и са ња на са мо са по је дин ци ма не го и са иде о ло ги ја ма. На дијалек тич ност од но са у ства ра њу и ми шље њу не пре кидн о у к а з у је п о т р е б а з а п р о н а л а же њ е м н о в и х исти на, с у ш т и н а, о т к р о в е њ а и с в р х о в и т о с т и (т елос а). Н а т у з акон ит о с т у п ућују сви мо но г р а фи, од П и ја но ви ће в е По е т и ке р о м а н а Б о р и с л а в а Пе к и ћ а (1991) до С. То мо вић Шун дић К њи ж е в н о с т в а ра л а ш т в о Б о р и с л а в а Пек ић а (2 0 21). С а м Пек и ћ д об р он ам е рн о у п оз ор ав а чи та о ца да се кључ т у м а че њ а р а з у ме в а њ а З л а т н ог р ун а к рије у п р в ој и с ед мој к њи зи. Н а о сно ву по с т о ја њ а а п ри о р не кон цеп ц и је ла ко се мо же утвр ди ти да су то књи ге ко је Т. Адор но на зи ва ма т и ч н и м ће л и ја ма, не о п ход н и м у е ф ек т и в ној до г р а д њи це ло вит ог мег ап р ојект а. Б е з к ључ а је, д ак ле, не мо г у ће р е г и с т р о в а т и па ле т у гло ба л н и х и де о ло г ема (поп у т м ит о ма х и је). У ра з г о во ру са Ми ли са вом Са ви ћем (1969) Пе кић тим по во дом пи ше: Мит је је дан од об ли ка оту ђе ња. Кроз мит се оту ђу је мо од влас т и т е ис т о ри је, и л и од с е б е о т у ђу је мо св о ју ис т о ри ју. Пр е д а в а њ е 791

4 792 де ла в о љ е -в о ђи, де ла љу ба ви-п р ед ме т и ма по с е до в а њ а и т а ко даљ е, све су то об ли ци оту ђе ња. С дру ге стра не, али је на ци ја је је дан од н ај би т н и ји х о б л и к а р е а л и з о в а њ а л и ч но с т и. То је је д а н од р а з ло г а ко ји ме при мо ра ва да се ба вим ми том у јед ном све ту ко ји је ми толо ш к и. Б а в љ е њ е м и т ом је, о си м т о г а, з а ме не б а в љ е њ е ис т о ри јом, т о з а х т е в а и з в е с т а н ис т р а ж и в ачк и н апо р у које м у ж ив а м чес т о више не г о у п и с а њу. Уо с т а лом, н и к а д с е не би х б а вио л и т е р а т у р ом а ко би се она са сто ја ла са мо у пре при ча ва њу оно га што сам лич но дож и в е о. Ана лиза про це са ми то ло гизације, де -ми то ло ги за ци је, ре -мито ло ги за ције у пе ри о ду док није у потпу но сти за вр ше на апри орна кон цеп ц и ја (к р а јем 1974) по к а з у је њ е н у п ри р од н у и ло г и ч к у и н т е ра кц иј у с а г л об а лн и м п р ем ис ам а с и н х р о н е ко н ц е п ц и је, ко ј а ј е т р ај ал а п ун и х о с а м г од ин а о б ј а в љ и в а њ а З л а т н о г р у н а ( ), а по том се исто ве тан про цес на ста вља се из ме ђу синхро не и апостериорне концепци је ( ). Коначне контур е, м е ђу т и м, м е г а п р о је к т д об ија о бјав љив ањ е м Пек ић ев е о с м е књи ге У тра га њу за Злат ним ру ном (БИГЗ, Бе о град, 1997, стр. 428), ч и ји је п ри р е ђи в ач Љи љ а н а Пе к и ћ, п и ш че в а т рудољубив а су пру га, док је пи сац за ни мљи вог пред го во ра Злат но ру но изме ђу ми та и исто ри је Ја сми на Лу кић (стр. 7 32). Не знам да ли је Пе кић знао за књи гу Б. А. Ус пен ског По е т и ка ком п о з и ц и је (Мо сква, 1972), али се мо же прет по ста ви ти да је сте. При то ме је пи сац лако могао усво ји ти по сту пак ко ји Ус пенск и де фи н и ше к а о ком по зи ц и о н и п р с т ен. Пр в и део та квог прсте на пред ста вља пр ви том Зл а т ног р у н а, а д р у г и део сед ми том. Ка ко је осми том У тра га њу за Злат ним ру ном по све ћен ауторск и м ко м е н т а р и м а у ше стом и бе л е ш ка м а у сед мом то му, то се д р у г и де о ком по зи ц и о ног п р с т е на мо же п р о ш и ри т и на шес т и и с едм и део. Вре менск и гле да но, овај т ом п рипа да си н хро ној кон цеп ц и ји, јер су сви ко м е н т а р и и бе л е ш ке на с т а ја л и у пе ри о д у од че т в р т к а, 27. I до че тврт ка 31. III го ди не. Првобитни наслов септалогије рома на био је Ро меј ски пр стен ( Ц и нца ри су са м и се бе на зи ва л и Ро ме ји ма). Пр ва а со ц и ја ц и ја вод и ка ре торици на сло ва по зна тог ро ман ти чар ског ком по зи то ра Ри харда Ваг не ра Ни бе л у н ш к и п р с т е н, у ко ји је увр стио че ти ри дра ме: Ра јн с ко з л а т о, Ва л к и ра, Зиг фрид и С ум ра к бо г о в а. Д ру г а а с о ц и ја ци ја во ди ка ро ма неск ној септaлогији Ум бер та Ека, бу ду ћи да оба р о м а н с и ј е р а н а с л и ч а н н ач и н к о р ис т е р ез у лт ат е н ум ер ол ог иј е. Оба пи сца по себ ну па жњу по кла ња ју број ка ма 3 и 7, има ју ћи у ви д у ч и њ е н и ц у да је 7 био о сно в а с еп т и ма л не к ла си фи к а ц и је код

5 Су ме ра ца, а да тај број ка сни је ко ри сти хри шћан ска цр ква (као илу стра ци ја нај че шће се ко ри сти свећ њак ме но ра). Бу ду ћи да Пе кић се бе ви ше сма тра пи сцем има ги на ци је него оп с е р в а ц и је, п р о бле м у а н а л и зи њ е г о в ог де л а п р ед с т ав љ а ш т о је дан из ра зи то ма што вит пи сац не про пу шта при ли ку да још у апри ор ној кон цеп ци ји ра ди кал но и ге о ме триј ски ура ди план мег а п р о јек т а, до нај си т н и ји х појед инос т и (!?). О т оме је Јов а н Дел и ћ са оп штио при хва тљи во ми шље ње у ра ној сту ди ји (1997): П л а н кон т р о л и ше и м а г и н а ц ију ; и м аг ин ац ија, опе т, кориг ује п л а н, о т к ри в а ју ћ и њ е г о в а с л аб а м је с т а. Љу би т е љи м а ш т е м и с л и Пе кић не тре ба да се пла ше пла на; он је си гу ран во дич аван турам а и м а г и н а ц и је. П л а н ск и с е в е ћ п р о је к т у је је д а н и де а л х а р мо н и је који треба магијски оживјети и оства рити. За то Пе кић при хва та крит и ч к и с уд Н и ко ле М и ло ше ви ћ а д а је ри је ч о а по лон ској п ри р о д и, да је ње го ва Пе ки ће ва ли те ра ту ра умјет ност скла да и хар мони је, пла на и си сте ма, са гла сја ра зу ма и има ги на ци је (стр. 53). 2. А Р Х Е Т И П С К И К ЉУ Ч Е ВИ (с и н х р о н а кон ц е п ц и ја) Ду жност нам је да сле ди мо ма шту бар то ли ко ко ли ко по шту је мо очи глед но сти ре ал ног све та од ко јих жи ви мо. Јер исти на има нај ви ше из гле да да бу де не где где се на ша ма шта и ту ђе ре ал но сти укр шта ју. Б. Пе кић У есте тич ко -по е то ло шкој мо ногра фији о Т. Ма ну (2007 ) прец и зно с а м де фи н и с а о м и т е м у к а о п лод ко лек т и в не и ма г и на ц и је, п о е т е м у к а о п лод и н д и ви д у а л не и м а г и н а ц и је, а м и т о п о е т е м у к а о з аједн и чк и п лод д в е ју в р с т а и м а г и н а ц и је. П р ву к ат ег ор ију ре п ре зен т у је Ма но ва те т ралог ија Јосиф и његова браћа ( ), д ру г у еру дит ни ро ман Ча роб ни брег (1924), а тре ћу Док тор Фаустус (1947). Оста ју ћи и да нас при тој по де ли, сма трам да се Пе ки ће ва сеп т а ло г и ја Злат но ру но ( ) мо же п у но п ра в но у вр с т и т и у ми то по е те му, бу ду ћи да је она по све ће на грч ком ми ту о Ар го на утима и стваралачком ми ту о по ро ди ци Ње го ван Тур ја шки, тач ни је њеном ро до сло ву ду гом ви ше ве ко ва, а упот пу ње но ве о ма за ни мљивим до га ђај ним и асоцијативним низовима као везивним ткивом. И р а н и ји п р о у ч а в а о ц и с у в е ћ уо ч и л и Пе к и ће ву спо с о б но с т да у опи су по сто је ће и ла тент не ствар но сти за ро ни до дна мит ских и ег зи с т ен ц и ја л н и х д у би на, да и х о св е тл и и до в е де у ме ђу с о б н у 793

6 ве зу, без об зи ра на про стор и вре ме у ко ме се од и гра ва ју, да у сасви м но в ом кон т е к с т у т у м ачењ а и р а зумев ањ а пон уд и ч ит аоц у ма ш т о ви т а, не о че к и в а на, д у хо ви т а, с у г е с т и в на и з а н и м љи в а р е ше њ а. За о с т в а ри в а њ е п р е ц и зно и з а бр а н и х ц и љ е в а п исц у је било по треб но се дам то мо ва (на 3269 стра ни ца), ка да је у пи та њу сеп толо ги ја, тач ни је ре че но осам то мо ва (на 3696 стра ни ца), ка да је у п и т а њу ок т а ло г и ја ро ма на, у з доследн у и фу н к ц и о на л н у у по т ре бу про цеса хибридизације кул ту ра, језика и жан ро ва, о ко ји ма за нимљи во пи ше М. М. Бах тин. Пе кић је свестан ши ро ке лепезе даровитости у сваком од књижев них ро до ва, вр ста и жан рова. Тако ће, на при мер, тра ди ци о н а л н и г енолош к и т е рм и н Еп оп еја з амен ит и м ног о е фик асн ији м и фу н к ц и о н а л н и ји м А н т р оп оп еја. У јед ном од раз го во ра об јавље них у књи зи Вр е м е р е ч и о н ћ е д е ц и д н о о б ја с н и т и д о п у н с к а о б ја ш њ е њ а: 794 Ин си сти рам на ми ту за то што мит ин си сти ра на на ма. Ан тропопе ја, сага о човеку као једначини, бесконачна је варијација митских ар хе ти пова, а наше наоко тако оригиналне, ексклузивне, непоно вљиве по је д и нач не и зби р не суд би не, по вест на ро да, ра са, к улт ура и ци ви ли за ци ја, ко ди ра не су вер зи је ини ци јал них мит ских си туа ц и ја. У о с н о в и р а с ко ш н е, х а о т и ч н е, н е в е р о в а т н е р а з н о л и ко с т и св е т а леж и нек а, т а ко ђе, не в ер ов атна, ско р о ске ле т но г е о ме т ри ј ск а су ва јед но став ност. ( Ча сна де ца, као сни до ла зе, 1991, стр. 292). Сло же ну те мат ску про бле ма ти ку и апо ре ти ку Пе кић је учинио још сло же ни јом ка да је ди ја ду: мит ствар ност за ме нио трија дом: ми т и с то ри о со фи ја с твар нос т, склон да сво ју да ро ви тост по ка же и у дру гим обла сти ма ду хов них де лат но сти (од фи ло зофи је, п р е ко пси хо ло г и је, до к ул т у р о ло г и је). К а ко п и с а ц не в е ру је у о с т в а ри во с т А п с о л у т ног са зна њ а и ис к у с т в а, т о р е ц ип ијент у, са ко ји м не п р ек и да д и ја лог н и једног час а, с аопш т ав а р а сполож ив а с аз н ањ а, и с к у с т в а и п р е т по с т а в ке ш т о, д ру г и м р е ч им а р ечено, зах те ва и од чи та о ца, ана ли ти ча ра или син те ти ча ра да мо ра посе до ва ти или на но во сте ћи пре диспо зиције за дијалог белетристе - по л и г р а ф а и ч и т а о ц а - по л иг р аф а, ко ји п о с т а је с а - с т в а р а л а ц је р ни ко од уче сни ка у ди ја ло гу не оста је исти (ти ме ту ма чим бројност и ва жност ди ја ло га у сеп та ло ги ји ро ма на). Пра тећи ге не зу Пе ки ће вих ин те лек ту ал них и кре а тив них способности, све у куп не ду хов не ра до зна ло сти, сма трам да би расправу т р е ба ло з а по че т и у к а зи в а њ ем на д в е в р с т е њ е г о ви х у ч и т е љ а енер ги је : у обла сти фи ло зо фи је то су Ф. Ни че и А. Шпен глер, а у обла сти умет но сти не пре ва зи ђе ни опу си Ф. М. До сто јев ског и

7 Т. Ма на. Ман ре -ми то ло ги зу је би блиј ски мит у те тра ло ги ји ро мана: Пр иче Јаков љев е (1933), М л ад и Јос и ф (1934), Јос и ф у Е г ипт у (1936) и Јосиф Храните љ (1943), а Достојевск и се ба вио би бл иј ск и м ми том у ро ма ну Бра ћа Ка ра ма зо ви ( у се квен ци Ве ли ки ин кви зитор). Пе к и ћ р е - м и т о ло г и з ује с т ар ог рчк и м и т о А р г о н а у т и м а у Зл а т ном р ун у (I 1978, II 1978, III 1980, IV 1980, V 1981, VI 1981 и V I I 1986 ), п рат ећ и р одос лов одр еђене пор од ице и њ ен у од ис еју по ба л к а н ск и м и с р ед њ е е в р оп ск и м з е м љ а ма. Ра з у м љи в о, Пе к и ћ је п ри ме њи в а о р а з л и ч и т е по с т у п ке у р е с т а у р а ц и ји с т а р ог и конс т и т у и са њу но вог, с т в ар но сног м и т а, по с е б н у па ж њу посвећујућ и в е з и вном т к иву, а у по тп уној с агл ас нос т и с а д ом ин ир ајућ и м п р е м и с а ма и н т ен ц и о на л н и х и л и н г ви с т и ч к и х л у ко в а де л а. Ср одно с т и ра зно р од но с т с т в а ра лач к и х по с т у па к а Т. Мана и Б. Пе ки ћа огле да се исто вре ме но и у ди ја хро ниј ској, и у син хро нијској и у рав ни историјске актуелизације. Преплићући мит са стварно шћу и ствар ност са ми том Пе кић је сле дио јед ну од схе ма ко ју је пред ло жио Жан Пол Сар тр обрн ут у п и рам ид у. Бог атс т во м и т а за Пе ки ћа пред ста вља то што је исто вре ме но мит пред ста вљен и као откривена и као неоткривена стварност. За ме ње не су у стварно сном ми ту две основ не вред но сти д у хо в н ос т и п р о ф и т (но ви ју н ац и р ом ан а н и с у ви ше с а мо си м б о л и б о ж а н ск и х с т р е м љ е њ а нег о с у т р а нспонов ан и у си мб оле ме рк а нт и л и зма). Но в а ис т о ри ја р а ђа но ву фи ло з о фи ју, но ву м и т о ло г и ју, је р с е у сви м в р е ме н и ма мо р а ло од г о в о ри т и на д в а би т на п и т а њ а ег зи с т ен ц и је: Ка ко п ре ж и в е т и? и Ка ко н а д в л а д а т и? у вре мен ском пе ри о ду од до г о д и не, на ш и ро ком п ро с т о ру, ч и ја су с ре д и ш т а Тра к и ја, Је д ре не, Ца ри г ра д, Ја њи на, Мо ско по ље, Кра г у је ва ц, Бе о г ра д, Пеш т а, Беч, Љу бља на итд. За то је дан од мит ских су бје ка та ка же Јед но је пе сма, дру го исто ри ја, а са свим тре ће ствар ност (Књ. I, стр. 176). С в а ког ау т е н т и ч ног б е л е т р ис т у- м ит о ло г а (по п у т Хе р м а н а Хе сеа, на п ри мер) Ман де фи н и ше као ча роб ња ка пер фекта. Пек и ћ по ме ра а к це нат на с т ва ра ње и м и сл и о це к а о ча роб њ а ке п резент а ( Ке т е Х а м бу р г е р т у п р е а к цен т у а ц и ју де фи н и ше к а о о с а да ш њ е ње ). У Пе ки ће вом си сте му пе ва ња и ми шље ња при мет но је да нем а помен а ч ар о бњ ак а фут ур а. То п р а кт и чно зн ач и д а п ис а ц ап со лут ну пред ност да је про це си ма ре тро спек ци је и ин тро спекци је над про спек ци јом. Та кав став мо гли су Ман и Пе кић пре у зет и и з Ше л и н г о в е фи ло з о фи је, бу д у ћ и да је ов ај фи ло з о ф т в р д ио: М и т о ло г и ја је не о п хо да н ус лов и п р в о би т н и ма т е ри ја л з а св а к у в р с т у у ме т но с т и. У гло бална опре де ље ња ко ја Пе кић де мон стри ра то ком трајања си н хро не кон цеп ц и је ( ) свака ко би т ре ба ло убро ја т и т ри с т в а р а о че в е к а р а к т е ри с т и ке: п о л е м ич к у п р и р о д у, п о в е ре ње у 795

8 ме та нарације и аутентично све до чан ство о свеукупном творачком по тен ци ја лу. Украт ко ре че но, го то во да не ма ма њих или ве ћих на ра тив них је ди ни ца у Злат ном ру ну у ко ји ма наш пи сац не полем и з и ра. Не кад то ра ди у ви ду д ија т р и бе ( ра сп рав е с а непознат и м опо нен том), а не ка да у жан ру ne i ko sa (по ле ми ке са по знатим опонен том). У Уво ду књи ге Пост мо дер но ста ње (1979) Жан Франс о а Л и о т а р т в р д и д а по с т мо д е р н а по к а з у је н е по в е р е њ е п р е м а ме та на ра ци ја ма, да се гу би основ на на ра тив на функ ци ја, да се т рај но г у би о снов на на ра т и в на фи к ц и ја, ко ја је до в е ла до тле да с е трај но гу би и сâма но стал ги ја за при чом, што до слов но зна чи да ка те го ри је до га ђај ни ни зо ви и ка рак те ри по ста ју су ви шни у лите рар ним оства ре њи ма. Пе ки ће ва опре де ље ња су са свим су протна, м но г о бл и ж а с т а но ви ш т и ма Ро л а на Б а р т а о Ве л и кој на р а ц и ји и л и Д ревној п ри ч и (Ле ва н т и н ској и л и К а ри п ској, и з ме ђу ос т ал и х). Барт, на и ме, де цид но твр ди да је Пр и ч а нај п ри к л а д н и ји о б л и к з а претварање Исто ри је у При чу или При че у Исто ри ју, на шта герма нист Дра ган Сто ја но вић, у ра ду о Т. Ма ну, до да је: Моћ на је при ча на свој на чин. Ствар ност је не до вољ на; за то је нео п ход но до пу ња ва ти је при ча ма. За оба на ве де на пи сца, Ма на и Пе ки ћа, м и т је ле г и т и ма ц и ја ж и в о т а. Пр ви том Зла тног руна, ка о п рви де о композиц ионог п рс т ена, садржи више пишчевих упута и сугестија него што је било потребно. Они, по пи шче вом ми шље њу, уве ли ко по ма жу стварању атмосфе ре и ори јен ти са њу ре ци пи јен та, чи ме пи сац же ли да на гла си и бо гатство и сложеност тако структури раног текста. Најпре је преу зе та ефек тив на сеп ти ма из Ар г о н а у т и ке А по ло н и ја Ро ђа н и на: 796 ПО К РЕ Н У Т Б О Ж А Н С Т ВОМ П Е С М Е, ОД ЛУ ЧИХ СЕ ДА ПРО СЛА ВИМ УСПО МЕ НУ НА ДРЕВ НЕ ХЕ РО ЈЕ ГР КА, КО ЈИ СУ НА ДО БРОЈ ЛА ЂИ АР ГО, У ПО ТРА ЗИ ЗА ЗЛАТ НИМ РУ НОМ, КРОЗ МО РЕ У ЗЕ У ЦР НО МО РЕ, И ИЗ МЕ ЂУ КИ НЕЈ СКИХ СТЕ НА ЛО ВИ ЛИ... По том је умет ну та шму сти кла ва жна за ре то ри ку под на сло ва: ТЕФ ТЕР УТВА РЕ ПР ВЕ: РА Ч У Н И К И Р- С И М Е О Н А ЊЕ ГО ВА Н А, иза ко је слêде два по ду жа и ефек тив на ци та та пре у зе та из От кров е ња Јо в а н о в а (2, 5, 10; као и 18), ко јим пи сац алу ди ра на ју на ке

9 стварносног мита, пред ко ји ма сто ји исти за да так као и пред учесни ци ма би бл ијског м ит а: КО ЈЕ ДО СТО ЈАН ДА ОТВО РИ ТЕФ ТЕР И РАЗ ЛО МИ ПЕ ЧА ТЕ ЊЕ ГО ВЕ? Као ве зив но тки во (Bin den ma te rial) из ме ђу два ју ми то ва (грчког и ствар но сног) Пе кић је иза брао 27 ре фе рен ци из днев не штам пе (и зв оде о бјав љ ене у л ис т у Врем е, од 6. ја ну а ра 1941), по сле че га ће навес т и релат и в но д у г у ано та ц и ју, по све ће н у но ви м си м бо л и ма: Ра чу ну и По ро дич ном ду ху, уз до да так квин те пре у зе те из Цин царске бо жић не пе сме, ко ја је са оп ште на у ори ги на лу (на цин царском) и у пре во ду (на срп ском је зи ку). Истин ски ПРО ЛОГ и пр вог т ом а и с е пт оло г и је у це л и н и п р ед с т а в љ а р а з в и је н а п р и п о в е т ка (об ја вље на на стр ). Она је за вр ше на де пре сив но ин то ни раном по ет ском сли ком у ко јој чак и пре му дре грч ке по сло ви це (попут Pan me tron ari ston) под ле жу сум њи, јер на овом све ту и у ње го вој исто ри ји све баш и ни је са о бра же но оби му људ ског ра зума и сна зи људ ског ра чу на (Књ. 1, стр. 74). Уп рко с в е л и ком б р о ју з а д а т а к а ко је с т в а р а л ач к и д у х мо р а обавити, писац се бе скром но на зи ва х р о н и ч а ре м, што се мо ра тум а ч и т и и к а о т о по с а ф е кт ир ане ск р омно с т и, је р с т в а р а л ач к и су бјект у де лу над ма ша х р о н и ч а ра. Упр кос то ме пи сац твр ди: Ка да је овај хро ни чар бе о град ске чар ши је, или скром ни је њеног а р г о н а у тског, р о меј ског, м акедонов л аш ког, ц рновун аш ког, и л и срп ско -цин цар ског со ја, тра гао за про ниц љи вим и от пор ним створе њем ко је би се, Бад ње ве че ри ле та го спод њег хи ља ду де вет стот и н а че т р де с е т п р в ог; у хо д а р ск и не о п а же но, п р о к р и ју м ч а р и ло у три пу та за бо ра вље не ду ше Ње го ва на... (Књ. 1, стр. 23). Веома ск лон у пот р еби х умо ра, и р он и је, сар к а зма и г р о т е ске, Пе кић све сно и не све сно ко ри сти по ступ ке ко ји есте ти ча ри на зив а ју с и не р г и јом, е н т е л е х и јом, е п и фа н и јом. При то ме ње го ве но ве иде о ло ге ме: Ан тро по пе ја, фан та зма го ри ја, Теф тер, Рачун и Акур а т н о к њи г о в о д с т в о с л у же к а о и н д и к а т о ри м а т е ри ја л и с т и ч ког по гле да на свет, чи ји је глав ни но си лац По р о д ич н и д у х, ко ји сво је несваки да шње ана ли тич ке и син те тич ке спо соб но сти прилагођав а но в о на с т а л и м ис т о ри ј ск и м околнос т има, п рав ећ и комп р ом ис е и змеђу к рајњи х т о ко ва би нар не опо зи ц и је (нај че ш ће и змеђу Добра и Зла). У п р е т ход но о б ја в љ е ној с т у д и ји с а м си с т е мат ск и де фи н и с а о в а ја т овск у к ат ег орију Номадс к и д у х. Она је по ве за на са Хе ге ло вом Ф и л о з о ф и јо м д у х а, К р о ч е о в о м Пс и х о л о г и јо м д у х а, као и де лом Но м а д с к и с у бје к т и Ро зи Бр ајдот и. Ис т орија т р а зв оја Ном а дс ког д у х а з аб ележ ио је д р М их ајло Георг ијев Ту рјаш к и у биог ра фск и м 797

10 белешкама Породични па пи ри дома Ње го ван Тур ја шки. По ро дични дух је до бро упо знат са исто ри јом дру гих бал кан ских и средњ о е в р оп ск и х на р о да ( Ту ра к а, Гр к а, Ср ба, А л ба на ца, Македонаца, Ци га на, Не ма ца, Ма ђа ра и та ко да ље). Че сто по на вља ње спој не тач ке у исто ри ји ро да Ње го ван Тур ја шки са мо су из ве ка у век п о т в р ђ и в а л е п е с и м и с т и ч к у в из иј у ж и в о т а ко ја, i n u l t i m a l i n e a, по к а зује и м ног е е лемент е а г но ц ис т и чке визије. Најновија све тск а рат на ка та к л и зма п ре т и у н и ш те њем сви х ц и ви л и за ц иј ск и х домета. Да би оне, у це ли ни или у по је ди но сти ма, би ле са чу ва не за бл и ск у и не и з в е сн у бу д ућ но с т, не о п ход но је да с е По р о д ич н и д у х тран сфор ми ше у Про фет ски дух, јер су и чо век и чо ве штво времен и т и по св о јој п ри р о д и, т е о ба в е зно мо р а ју п р о на ћ и но в е и з в о р е жи вот ног енер ги зма. Ства ра лач ки су бјект тим по во дом ка же: 798 Ка квог има зна ча ја што смо би ли стран ци. Ен гле ском при вредом су вла да ли шпан ски Је вре ји, а фран цу ском лом бар ђан ски банка ри. Не мач к у чар ш и ју су осно ва л и Је вре ји, хр ват ск у Нем ц и, а на ш у Ц и н ца ри, б о жа н ск и не о д ре ђе ног по ре к ла, р о ма н ског је зи к а и г рч ке к у л т у р е. Тргови на је ин тер националнија од сваке интернационалн е р е л и г и је и с в а ке и н т е р н а ц и о н а л и с т и ч ке д о к т р и н е, и Ка п и т а л је п о ре д С м р т и, је д и н а п о ја в а н а с в е т у бе з п ре д ра с у д а, о с и м п рем а рђ а в ом ул а г а њу... (под ву као Р. В. И., Књ. 1, стр. 83). И з ме ђу оп т и м и зма и пе си м и зма еп ск и с у бјек т би р а с т о и ц и з а м к а о ж и в о т н у фи ло з о фи ју. 3. МО ГУЋ НО СТИ СУ УВЕК НЕ ШТО ВИ ШЕ ОД РЕ А Л НО СТ И (ап о с т е р и ор н а кон ц е п ц и ја) Ка жу да сам пси хо лог. То ни је пра ва озна ка. Ја сам ре а лист у ви шем сми слу, а то зна чи да п р и к а з у је м с в е д у б и н е ч о в е ко в е д у ш е. Ф. М. До сто јев ски Би ло да је реч о суп стан ци јал ној би ло о ре ла циј ској те о ри ји, би ло о ре цеп тив ном или о про дук ци о ном мо де лу, и код ре пре зента тив них пи са ца, по пут Пе ки ћа, оста је не ре шен од ре ђен број пробле ма и апо ре ма, од но сно ди ле ма, три ле ма или по ли ле ма. На так а в з а к љу ча к у п у ћу ју д в е по с т х у м но о б ја в љ е не Пе к и ће в е к њи г е Вре ме ре ч и ( Б е о г ра д, 1993, с т р. 365), п риред ио Б ожо Коп ривица, и У т ра г а њу з а З л а т н и м р у н ом (Бе о град, 1997, стр. 428), при реди ла Љи ља на Пе кић. У овој дво дел ној књи зи, чи ји је под на слов

11 Ко мен та ри VI и VII књи ге З л а т н ог р у н а, пр ви део је по све ћен а у т ор с к и м ко ме н т а р и м а (има их 281, на стр ), а дру ги део бе л е ш ка м а, с а и н в ен т и в н и м под на с ло в ом З л ат но ру но. С т у д и је за VII књи гу (има их 108, на стр ). При то ме ва ља ло би под се ти ти чи та о ца на хар мо ни чан од нос ма њих и ве ћих ге но лошких од ред ни ца: у бе ле три сти ци су то: кра т ка к ра т ка п р и ч а, к ра т ка п р и ч а, н о в е л а, п р и п о в е т ка, п о в е с т и ро ман, а у на у ци о књи жев но сти: бе ле шка, осврт, при каз, оглед, студи ја, рас пра ва и мо но гра фи ја, ко је су де фи ни са не са ква литат и в ног и к в а н т и т а т и в ног с т а но ви ш т а. Ана ли ти чар прет ход но мо ра да ре ши још две ди ле ме. Пр ва се од но си на по зна ту чи ње ни цу да су Пе ки ће ви ко мен та ри и бе лешке у т ој ме ри п р о т к а не п р о це с ом е с т е т и з а ц и је, л и т е р а ри з а ц и је и поет из ац ије, да се оне мо г у, уоп ш т е но г о во ре ћ и, де фин исат и к а о есе ји стич ка про за. Дру га ди ле ма се од но си на за вр ше так апо стери ор не кон цеп ц и је. О не су сн имане на ма г не т о ф он ској т ра ц и, од 27. I до 31. III го ди не, али она ни је ко ри ште на у ре цептив ном мо де лу. То прак тич но зна чи да је апо сте ри ор на кон цепци ја за вр ше на још за вре ме док тра је син хро на, али је истин ска упо тре ба тре ће вр сте кон цеп ци је за по че та тек 1997, ка да је објављена. Вре ме тра ја ња по је ди них кон цеп ци ја, исти на, мо гло би се поде ли ти хро но ло шки на два де ла: за пи шче вог жи во та ( ) и у пост хум ном пе ри о ду ( ). Та да је вид но по ра сло интере со вање за Пе ки ће во де ло пр вен стве но за хва љу ју ћи новим издањи ма, што је ис кљу чи ва за слу га Љи ља не Пе кић, са рад ни ка и изда ва ча (БИГЗ-а, пре свих дру гих). Исто вре ме но, вид но се уве ћао број ма ги стар ских и док тор ских ди сер та ци ја о овом де лу, као и низ зна чај н и х мо но г р а фи ја од ко ји х з а ову п ри л и к у и з д в а ја м оне ч и ји су ау то ри: Ј. Ах ме та гић, Н. Ла зић и С. То мо вић Шун дић. На ра то ло ги јом као те о ри јом при по ве да ња Пе кић се ба вио онол и ко ко л и ко је би ло по т ребно да објасн и п ри ме ње не с т ва ра лач ке к ри т е ри ју ме. Ро ма н си је р је уло ж ио ма к си м у м сво ји х спо соб но с т и, на сле ђе них и сте че них, да би ство рио де ло што бли же савршенств у к а о е с т е т и ч ком и де а л у. Н а т о је м ног о р ан ије Пек ић а у поз орио М и х а и ло Л а л и ћ ко ји је ис т и м по в о дом з а п и с а о с ле де ће: У о бл а сти умјет нич ког не ма ни чег што би би ло до вољ но до бро да се на ње му трај но оп ста не. [...] Углав ном, све што се об ја ви са мо је подно ш љи в об л и к не са вр шен с т ва (1973). Ге но ло г и јом се п и са ц ба вио у мно го ве ћој ме ри, упр кос то ме што је био про тив ник сци ен тистич ког на си ља и че сто не по треб них и про бле ма тич них те о ријских де фи ни ци ја и кла си фикација, при чему се јавља још и тек стол ог ија, а л и о н а н и је з а с т у п љ е н а у од г о в а р а ј у ћ ој м е р и. У н ај в е ћ ој 799

12 мо гу ћој ме ри Пе кић је на сто јао да про дре у ма ло по зна те или не по зна т е од но с е с т в а р а л ач ке п ри р о де и п ри р о де у ме т но с т и, је р је ње го во вр хун ско на че ло било Најбо ље ства ра дух ко ји не прек и д н о с т в а ра! По св е ћен до к р ај њи х г р а н и ца ус а в р ша в а њу т ек с т а, Пе к и ћ је ма хом усв а ја о она т е о ри ј ск а с т а но ви ш т а ко ја од г о в а р а ју њ е г о в ој с т в а р а л ач кој п ри р о д и и п ри р о д и њ е г о в ог де л а. Тр е б а ло је с а мо да и з д р же п р о бу Д у х а скеп с е, и л у с т р а т и в но по к а з а ног у к њи зи Вре м е ре ч и ( у р а з г о в о ру Мо је ви ђе њ е к њи жев но с т и ). Од г о в ар а јућ и на а нкет у К њиж е вн и х н о в ин а с ас т ав љ ен у од 36 п ит ањ а, Пе кић у од го во ру на дру го пи та ње ка же: Исти на је да на чин на ко ји ми слим од ре ђу је на чин на ко ји ћу пи са ти, али на чин мог писа ња од ре ђу је на чин на ко ји ћу о том пи са њу ми сли ти. Ка ко га ис к у с т в о не п р е к и д но р е мо де л и р а, в а ж и он је д и но са да и је д и но за себе (стр. 23). То зна чи да сва ка но ва ге не ра ци ја чи та ла ца мора от к ри ва ти но ве исти не, п ро на ла зи ти но ве од го во ре, чак и он да ка да с у у п и т а њу п р е т по с т а в ке к њи жев ног и на у ч ног р а з в о ја. Ук р ат ко ре че но, Пе кић сма тра: Не сме мо се на да ти да ће мо при ро ду уметно сти упо зна ти из ван ње са ме и је ди но пу тем ње ног од но са пре ма не чем дру гом (стр. 24). Ро м а нсије р у св е т ри конце пц ије под јед н а ко и н си с т и р а н а про у ча ва њу фор ме или књижевне тек сто ло ги је као ве чи то отворе них про бле ма и апо ре ма, јер је пи са ње за ње га са мо на чин сазна ва ња и у књи жев ном ко ду са оп шта ва ња тог са зна ња (стр. 25). П и ш ч е в а н е у т а ж и в а же љ а з а н о в и м с а з н а њи м а, и с к ус т в им а, в е шти на ма и прет по став ка ма по ка зу је да је књи жев на умет ност по њ е м у, нај п ри к л а д н и ја д у хов на о бл а с т з а з а до в о љ е њ е ови х в р с т а д у хoвн и х по т р е ба. Да по с т о ји, х и по т е т и ч к и гле да но, не к а д ру г а и примерeнија област, он би је од мах при хва тио, јер би у тој облас т и мо г а о да по т п у н и је, м и с лен и је и лепше и зрази (т ак а в п р оце с пи сац де фи ни ше као моћ фи ло зоф ског, ми ст и ч ног и ли ис к у стве ног про ди ра ња у сми сао ). На кра ју, као од го вор на 21. пи та ње ан ке те, Пе к и ћ ко н ач но р е де фи н ише с оп с т в е н у по е т и к у, ау т о по е т и к у и ме т а по е т и к у: 800 Сва ко де ло има соп стве но на че ло по ко ме је из гра ђе но, па би с в ако м о р а о и м а т и с в о ј у е кс к л у з и в н у и с т о р и ј у ко ј а г а о б ј а ш њ а в а. К љу ч ко ји о т в а р а с а мо њ е г о в а в р а т а. З а јед н и ч к и м к а л а у з ом не ке т е о ри је по к у ш а т и не ко де ло о т в о ри т и зн а ч и: и л и к а л а у з с ло м и т и, или де ло раз би ти (стр. 28). Пи сац не оста вља го то во ни је дан про блем или апо рем, а да прет ход но не по ку ша да на ђе или пот пун од го вор или бар де ли мичну

13 од го нет ку. При то ме во ди ра чу на о хар мо ни за ци ји те о риј ске и приме ње не рав ни ту ма че ња и раз у ме ва ња по ја ва и про це са. Као пример мо же да по слу жи те о ри ја о з а в р ш е н о с т и д е л а или о ње го вој фу н к ц и о н а л н ој н ед ов рш ен ос т и!? Сâм пи сац твр ди да му је би ла бл и ск а М и х и зо в а т е о ри ја о фу н к ц и о н а л ној не д о в р ше нос т и св аког од ро ма на, јер је пру жа ла не бро јен низ мо гућ но сти и ре ше ња (нар о ч и т о к а да је р еч о ч и т а о че в ом хо ри з он т у оче к и в а њ а ). По с ле д у гог ра зм иш љања Пек и ћ остаје п ри свом п рвоби тном становиш т у. У од го во ру на 20. пи та ње у ан ке ти он ка же: У VI и VII књи зи сви мо ти ви за по че ти или раз ви ја ни у остал и х п е т к њи г а мо р а ју би т и з а в р ш е н и и р а з р е ш е н и. С в а к а к њиг а мо ра да се за коп ча. Све оно што се у ди ја ло зи ма до га ђа ло и рад ње књи ге ко је су отво ре не, а ко је зах те ва ју за вр ше так у Тур ја ку, морају би т и з а в р ше не. Гр а ђ е ви н а мо р а би т и по т п у н а, н и је д а н к а ме н а из ње не сме не до ста ја ти (стр. 55). П ис а ц с е св е с рд но с т а р а о и да х а р мо н и з у је о снов не п р ем ис е кон струкционе и ком по зи ци о не схе ме. Под кон струк ци јом он под разу ме ва е т и мо ло ш ко зна че ње ла т и н ске ре ч и con st r uc t io = и з град ња, а не књи жев ни по крет кон с т р у к т и в и за м, о ко ме пи ше А. Фла кер, тврдећи да њиме оби ље жа ва мо те жњу пре ма раз ли чи тој свр сисход но с т и, еко но м и ч но с т и, ма т е ри ја л и с т и ч кој п р о р а ч у н љи в о с т и и фу н к ц и о н а л но с т и у м је т н и ч к и х и к њи же в н и х о б л ик а. Пек и ћ ус п у т но спо м ињ е и Ср е јо ви ће в о м и ш љ е њ е да с у у X V I I I в е к у до ми ни ра ла два прав ца: је дан про све ти тељ ски (ко ји те жи де -ми толо ги зацији), а дру ги ро ман ти чар ски (ко ји те жи ре -ми тологизацији д ру ш т в а и к ул т у р е). Први п р ав а ц з аг ов ар ају енц ик лопед ис т и Вол тер и Ди дро, а дру ги Хер дер и Ше линг. У за вр шној, 108. бе леш ц и су м и ра на је п ро бле ма т и ка и а по ре т и ка п и ш че вог односа м ита и ис т о ри о г р а фи је. Пе к и ћ т и м по в о дом п и ше: Јед но з ан им љив о и поу чно глед и ш т е. Док с у Гр ц и о б л и ко в а л и м и т од е ле ме н а т а сво је ис т о ри је, Р и м љ а н и су од е леменат а т у ђи х м и т о в а и з г ра д и л и соп стве ну исто ри ју (стр. 396). У сту ди ји Вр сте и функ ције ауторских коментара објављеној у мо но графи ји Ре то ри ка чо вјеч но сти мор фо ло ги ја и се мант и ка д је л а Ма р ка Ми ља н о в а По п о в и ћ а ( Но ви С а д Под г о ри ц а, 1993, стр ) пред ло жио сам сле де ћу по де лу: I Ау тор ски ко мен та ри у ко ји ма је еви дент на ау то ре ференцијал на или ме танаративна употреба језика (оне су нео п ход не у конс т и т у и с а њу екс п л и ц и т не и и м п л и ц и т не по е т и ке); I I Аут орск и комент ари у којима се пок а зу је с т ва ра лач к а све с т п и сца и р а зно в р сн и је спо с о б но с т и од п ри ме њи в а н и х; 801

14 I I I Аут о рск и ко мен т а ри који у св а кој в р с т и схе ме с л у же д а по ве ж у ма ње и л и ве ће на рат и вне јед ин ице у кохер ен тн ију цел ин у (они, да кле, оба вља ју функ ци ју ве зив ног тки ва ). При пре ман да у потпуности реализује све три врсте концепци је, Пе кић је ус пео да са ку пи енорм но зна ње из раз ли чи тих вр ста ду хов них де лат но сти као мо де ла об ли ко ва ња ствар но сти. Од Фрејзе ра и Ке ре њи ја, пре ко Грев са и Ко си дов ског, до Ле ви-стро са и Е. М. Ме ле т и н с ког, он с а р а з л и ч и т и х с т а но в и ш т а ( поглед а н а свет ) испи ту је по сто је ће и ла тент не од но се ми то ло гије и истори је ба лка н ск и х и су сед н и х на ро да. Да би у по т п у но с т и од г о во рио пла ни ра ном ци љу или си сте му ци ље ва, он исто вре ме но или наи з ме н и ч но п у ш т а у по в е с т не по у зда ног п ри по в е да ча (кент аур а Но е м ис а) и поуз д аног п рипов ед а ч а ( Б. Пек ић а к а о с т в ар ал ачког су бјек та у ро ма ну), ру ко во ђен Ари сто те ло вим на че лом: Мо гућно с т и с у у в ек не ш т о ви ше од р е а л но с т и. По т п у н у д и сц и п л и н у ду ха пи сац је по ка зао све сно се од ри чу ћи про ши ри ва ња и про дубљи ва ња ми те ма и сли ке све та уоп ште (од ри цао се вољ но од шир е њ а а н т ај с ког, п ро ме т е ј с ког и ор ф ич ког ми та, на при мер). У том погл е д у, и л у с т р а т и в а н је ко м е н т а р број 20 (на стр ), у ко ме су спо ме ну те и дру ге вр сте мит ских ли ко ва, по све ће не Си зифу, Та н т а л у, И к си о н у (п р а о ц у сви х кен т а у р а), Еу ри д и ц и, Д и о н и су, ме на да ма итд. Пе кић је са вре ме ну ге но ло ги ју обо га тио ни зо ви ма но вих одр едн и ц а. То је мог а о д а о с т в ари з ах в аљујућ и спец ија лној в рс т и енер ги ја ли зма, по мо ћу ко је га се исказују с т варалачк и, а нал ит и чк и, син те тич ки, ана лог ни и кри тич ки дух. У увод ном тек сту Ше ма про ле го ме не за енер ги ја ли зам (Фи ло зоф ске све ске, 2001) пи сац брани ди ја лек ти ку ства ра ња и ми шље ња, у Хај де ге ро вом сми слу узето: 802 П р е с в ако г и зл аг ањ а једн е м он ис т и чке ф ил оз оф ије, ч ија је те жња да измири идеализам и материјализам, емпиристе и метафизи чаре, оп шти дух религије са политизмом, дијалектику са логистиком, к а о и мат емат ик у с а поезијом, демок рат ију с а арис т ок рат ијом, по треб но је скре ну ти па жњу на оне за блу де ко је су, по др жа не фан ат измом екс п р есион ис т и чке м ис л и, и с т ав ил и делов е з аједн и чке исти не јед не про тив дру гих. На сâмом кра ју, ни је на од мет под се ти ти чи та о ца да су ко мент а ри у по с лед њи х де с е т а к де це н и ја ( ) до би л и т ол ико на ва жно сти да нај ре но ми ра ни ји ро ман си је ри ис пи су ју чи та ве књиге њи ма по све ће не. Као при мер на ве шћу Дне в н и к ко в а ч а л а ж н ог нов ца ( ) Ан дре Жи да, по том На ста нак Док то ра Фа у сту са Т. Ма на (1947), Po sti le uz Ime ru že Ум бер та Ека (1983), Час

15 ана томије Да ни ла Ки ша, као и две књи ге исто род не про ве ни јенци је Б. Пе ки ћа Ра ђа ње Ат л а нт ид е (Бе о град, 1996) и У т ра г а њу за Злат ним руном (1997 ). Широко захваће на ле пе за људ ских судби на (ин ди ви ду ал на, по ро дич на, ро дов ска, на ци о нал на и цивилиза циј ска), ка ко твр ди сам Пе кић: Од го ди не и па да Мо скопо ља, ц и н царског Армаг едона, к рећемо п ре ко бу д ућ но с т и, г о д и н и ре ци мо, 1801, 1830, 1848, 1867, 1903, 1915, 1919, 1941, па у па ра нормал ној про јек ци ји све до го ди не 1980, и та ко да ље (стр. 246). * * * Као што је по зна то, ком по зи ци о на схе ма је нај че шће хроно ло ш к а, мо з а и ч к а, ц и к л и ч на и у к р ш т е на. О на је у с еп т а ло г и ји, упр кос че стим сме на ма, са чу ва ла кон цепт још од априорне, преко си н хро не до а по с т е риорне концепц ије, т ако да по п иш чевом м и ш ље њу, н и је би ло н и ка к ве пот ребе за на к на д н и м ис п ра в ка ма, од сту па њи ма или ино ва ци ја ма. Пи сцу је нај ви ше стало до проце с а х а р мо н и з а ц и је (од но с м ањи х и в ећ и х н ар ат и вн и х цел ин а), као и сме не про зно, драм ски и лир ски ин то ни ра них оде ља ка, буду ћи да се ра ди о пи сцу, не ис црп не рад не енер ги је. Он о то ме ка же да: бар крај имам пре но што поч нем пи са ти по че так (стр. 247). На ис т о вре ме но кон т ро л и са не а п риорне, си нхроне и а пос т ериорне кон цеп ц и је с еп т а ло г и је р о ма на Злат но ру но ука зу је пи сац у разго во ру са Бран ком Јо ки ћем Друм са ко јег се не мо же скре ну ти (1987). У на стојању да ост вари ч ист обл и к ан т ро по ло ш ког ро ма на ау т ор помно, доследно и у порно п рат и основне п рем исе и забраног с т в а р а лач ког с и с т е м а, јер си стем је за ме не као и шта ка слеп цу. Она ме жу љи, али без ње ка ко хо да ти? (стр. 250). Од м и т а, ис т о ри је и р е а л но с т и Пе к и ћ с т в а р а но ву и т р ајн у у ме т н и ч к у с т в а р но с т ( мо ју с т в а р но с т ). П и ш че в о з а до в ољ с т в о с еп т а ло г и јом р о ма на ви ше је не г о еви ден т но, у п р ко с т оме ш т о с е оп р е де л ио з а ви с о ко по с т а в љ е не и на гл а ше но а м би ц и о зне ц и љ е ве. За х в а љу ју ћ и и н вен т и в ном п л ан ирању, с а не знат н и м ус п у т н и м ко рек ци ја ма (ко је он на зи ва контра мислима ), као доследној реал и за ц и ји и по е т ск и х и де ја и к њи жев ног т ек с т а, р о ма н си је р сма т ра да су сви ро ма ни ли ше ни ин спи ра тив них осе ка, што зна чи да су ме ђу с о б но в р ед но сно у јед на че н и. Са не ма л и м за до вољ ст вом Пек и ћ свој ме га п ро је кат де фи н и ше као фа н т а з м а г о р и ј у (ш т о с л у ж и к а о з а ме на з а ш и ру де фи н и ц и ју ства ра лач ка исто риј ска фре ска ). Ова кав кон структ ро ма на у ф о р м а л ном и с а д р ж и н ском по гле д у, р а в но ме р но је доп риносио б о г а ћ е њу с в и х с л о је в а у њ е г о в ој с т р у к т у р и, а и з м е ђу о с т а л о г, и 803

16 на ра то ло шком и ге но ло шком бо га ће њу кон струк ци о не и ком пози ц и о не схе ме, ш т о ће с а в р е ме н и м т е о р е т и ча ри ма омо г у ћ и т и да г а ис т о в р е ме но св р с т а ју у де с е т а к в р с т а и ж а н р о в а (м и т о ло ш к и, е ру д и т н и, у т о п и ј ск и, ис т о ри јск и, фа н т а с т и ч н и, и ма г о ло ш к и, р о ман-иде је итд.). Сто га се ла ко мо же прет по ста ви ти да би Бо ри слав Пе кић као ау тен тич ни са вре ме ни ро ман си јер, у на ци о нал ном и над националном контексту, могао лако усвојити добро знану апофт е г м у и т а л ија н ског р о м а нси јер а и с е м иолог а Умб е рт а Ек а, која гл а си: Са мо ро ман да је сми сао жи во ту. Акадeмик Ра до мир В. Ива но вић П р о ф е с о р у н и в е р з и т е т а у п е н з и ји a n a z e c e v m a i l.c o m 804