НАЧИН ЖИВОТА И МОРФОФУНКЦИОНАЛНЕ КАРАТЕРИСТИКЕ ДЕЦЕ МЛАЂЕГ ШКОЛСКОГ УЗРАСТА ВАЉЕВА

Транскрипт

1 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА НАЧИН ЖИВОТА И МОРФОФУНКЦИОНАЛНЕ КАРАТЕРИСТИКЕ ДЕЦЕ МЛАЂЕГ ШКОЛСКОГ УЗРАСТА ВАЉЕВА -З А В Р Ш Н И Р А Д- Ментор Ван.проф. др Марија Мацура Студент Иван Гентић Бр.инд. 58-ФВС/08 Чланови комисије Доц.др Ана Орлић Асисс. мр Милинко Дабовић 1

2 Београд, Резиме Начин живота као здравствена, социјална, психолошка и социолошка категорија препознаје се у навици конзумирања здраве хране и физичком активирању који доприносе развоју способности, вештина, знања и очувању здравља.овај истраживачки рад имао је циљ сагледавање животног стила ученика млађег школског узраста кроз начин исхране (унос хранљивих материја и течности) и физичке активности које су усмерене на развијање морфофункционалних способности, а процењене су на основу телесне висине, телесне масе и показатеља физичке издржљивости (VO2 max), као и навика физичког вежбања. Истраживање које је спроведено на 288 ученика млађих разреда основне школе Андра Савчић у Ваљеву показује да су начин исхране и физичка активност прилагођени узрасној категорији ученика, што је потврђено резултатима анкетирања ученика о навикама исхране и физичкој ангажованости, као и постигнућима на Shuttle run тесту који показује високе скорове физичке издржљивости ученика млађег школског узраста. Из овог истраживачког рада донети закључци указују да су ученици физички активни у смислу спремности да се ангажују у некој физичкој (рекреативној или спортској) области, да своје време проведено у школи и ван ње користе за физичко вежбање или такмичење у некој спортској дисциплини. Поред тога се закључило да се ученици правилно и здраво хране негујући основне навике обедовања и да су физички издржљиви на основу добијених показатеља VO2 max који у просеку износи 31,02 ml/kg/min. Животни стил који доводи до правилног психофизичког развоја детета огледа у перманентној, контролисаној и прилагођеној физичкој активности и свакодневном вежбању које може бити реализовано уколико је исхрана прилагођена узрасним карактеристика. Допринос овог рада огледа се у приказу начина живота и морфофункционалним карактеристикама ученика млађег школског узраста, сагледавањем позитивних и негативних животних навика са предлогом побољшања како би се поспешио правилан развој личности детета у циљу животног осамостаљивања. Кључне речи: начин живота, начин исхране, физичка активност, морфофункционалне способности, ученици млађег школског узраста. Рад је рађен у оквиру пројекта Ефекти примењене физичке активности на локомоторни, метаболички, психосоцијални и васпитни статус популације Републике Србије, ев. бр. III одобрено од Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије. 2

3 САДРЖАЈ 1.УВОД ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ РАДА ОСОБИНЕ ДЕЦЕ МЛАЂЕГ ШКОЛСКОГ УЗРАСТА Фазе психофизичког развоја Морфофункционални развој детета млађег школског узраста ЖИВОТНИ СТИЛ НАЧИН И КВАЛИТЕТ ЖИВОТА Утицај физичке активности на здравље деце млађег школског узраста Правилна исхрана деце млађег школског узраста ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ ИСТРАЖИВАЊА МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА Узорак испитаника Узорак варијабли Методе истраживања РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА Навике у исхрани ученика млађег школског узраста Физичка активност ученика млађег школског узраста ЗАКЉУЧАК ЛИТЕРАТУРА ПРИЛОЗИ

4 1.УВОД Животни стил је социјална категорија и подразумева здраву исхрану која је основ за правилан физички и психички развој деце, а код одраслих очување психофизичког здравља. Поред тога начин живота значи физичко активирање које у општем смислу доприноси развоју способности, вештина, знања и хуманости. Физичке активности и храна су неопходни сваком живом бићу за одржавање здравља, раст и развој, обезбеђивање енергије за рад и делање, као и за живот уопште. Познато је да су човеку потребне хранљиве материје (минерали, витамини, угљени хидрати, беланчевине, масти аминокиселине...) које добија из намирница како би растао и развијао се, а тако и очувао своје здравље. Неправилна, лоша исхрана и слаб унос хранљивих материја (којих има преко 40), посебно у детињству, може да доведе до здравствених проблема и јављања болести (гојазност, срчане, кожне, болести и болести костију и мишића). Поред здраве исхране стил живота се препознаје и у физичком вежбању особе, а посебно детета школског узраста коме је то неопходно. Физичке активности подстичу раст и развој јединке, посебно моторички развој, који утиче на стицање моторичких вештина неопходних за очување здравља. Перманентним образовањем и васпитањем чланови породице, педагогози и други стручњаци (наставници, учитељи, тренери) код детета треба да подстичу здраве животне стилове како би се стекле навике исхране и физичког вежбања, а у циљу формирања посебног селф-концепта који садржи сазнања и делања у смислу очувања и заштите сопственог и туђег здравља, као и природе. У овом раду циљ је утврђивање здравих навика код деце млађег школског узраста у основној школи Анадра Савчић у Ваљеву како би се кроз одређене наставне и ваннаставне активности, као и едукативне програме указало на значај здравих животних стилова који се негују о одређеној средини. Многе школе, едукативне установе и здравствени центри имају прецизне и планиране активности за све узрасне популације у циљу превенције здравља, а које указују на здрав начин живота. Сви ти програми преферирају правилну и разноврсну исхрану богату хранљивим материјама као и физичку активност усмерену на развијање морфолошких способности ученика и контролисање напредовања у расту и развоју од стране стручњака. У овом раду моћи ће се сагледати начин исхране (унос хранљивих материја, разноврсност хране, унос течности) и физичко активирање (коришћење слободног времена, физичко вежбање, учесталост тренирања и такмичења) ученика првог, другог, трећег и четвртог разреда основне школе, са циљем да се открију неправилне животне навике и сачине едукативни програми за њихово санирање уз помоћ стручњака из области медицине, психологије, педагогије и спортских наука. 4

5 2.ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ РАДА 2.1. ОСОБИНЕ ДЕЦЕ МЛАЂЕГ ШКОЛСКОГ УЗРАСТА Фазе психофизичког развоја Психофизички развој човека подељен је у неколико периода којима је карактеристична смена ритма, времена и трајања одређених фаза. Биолошки развој човека од рођења па до смрти назива се постнатални развој који пролази кроз неколико фаза морфолошког, физичког и психичког (емоционалног, социјалног, сензорног) развоја. Најједноставнија подела периода живота човека је на: - период растења који траје од рођења до 20 године живота; - период зрелог доба који је од године живота; и - период старења од 61 године живота Према М. Стојановић (1979) постнатални развој са нагласком на сам раст човека има следеће фазе: I - период новорођенчета (од рођења до 4 недеље живота) II - период одојчета (до краја прве године живота) III-период млечних зуба који подразумева: - период малог детета (од 1 3 г.) - предшколски период ( од 4 7 г.) IV - период школског узраста са потпериодима: - млађи школски узраст (од 7 10 г.) - средњи школски узраст ( од г.) - старији школски узраст ( од16 до 20 г.). Свака класификација придаје значај одређеном периоду развоја те је из досадашњих психолошких учења познато да совјетска истиче улогу фактора средине у процесу развоја, америчка инсистира на пренаталном развоју, а француска класификација на појави нових менталних синтеза чије дејство се огледа у читавом душевном развоју. 5

6 Совјетска класификација развоја наглашава да периодизација почиње у првој години живота када се успоставља условни рефлекс, а затим наступа фаза раног детињства која траје до треће године живота, а предшколски период траје од 4-7 године. Усаглашеност са другим класификацијама показује и следећи ступањ развоја који се назива период душевног развитка детета и дели се на следеће фазе: - млађи школски узраст (од 7-11 година); - средњи школски период (од године живота) - старији школски узраст (од године живота). Америчка класификација је преузета из дела Дечији развитак В. Олсона разликује следеће периоде развоја: 1. Пренатални (од зачетка до дана) период заметка (до 2 недеље) период ембриона ( до краја 8 недеље) фетални период (до рођења) 2. Рођење ( после зачећа) 3. Период новорођенчета (2 недеље после рођења) 4. Период одојчета инфатилности ( прва година живота) 5. Рано детињство (од 1 6 године живота) 6. Средње детињство (од 6 10 године живота) 7. Позно детињство предпубертет (од године живота) 8. Рана младост (од године живота) 9. Позна младост адолесценција (од године живота) Значај освртања на фазе психофизичког развоја имају за циљ да се прикаже биолошко, морфолошко, физичко, сензорно, социјално и емоционално и напредовање како детета, тако и одраслог човека. За ову тему најзначајнији је приказ морфункционалног развоја те ће исти бити детаљније објашњен Морфофункционални развој детета млађег школског узраста Телесни развој појединца обухвата раст, функционалну диференцијацију и сазревање при чему се формирају одређене физичке особине. Фактори телесног развоја могу бити: 6

7 1. унутрашњи - пол - раса - генетски фактор - неуро-ендокрини фактор 2. спољашњи - географско-климатски фактор - социо-економски фактор - болести и повреде - хигијенско-дијететски фактор - физичка активност Период средњег детињства карактерише полазак у школу, слободно време које је било усмерено на дружење, безбрижну игру, разоноду све више се редукује и усмерава на похађање наставе, израду домаћих задатака, учење и обавезе које захтевају одговорност и формирање радних навика. Те нагле промене одражавају се на телесни раст и развој. Телесни развој средњег и касног детињства (6-11 година) је миран период где моторни развој тече у складу са телесним особинама детета. Просечна висина детета износи цм и приметан је раст од 3-5 цм годишње, а тежина износи кг са порастом до 5 кг годишње. Важно је напоменути да су дечаци у седмој години виши од девојчица, у десетој девојчице су више од дечака, а до десете године дечаци су тежи (Угарковић, Д. 2013) У овом периоду кичмени стуб, чије окоштавање траје до пубертета, покретан је због релативно меког коштаног ткива и као такав подложан деформацијама, а нормалне физиолошке кривине се устаљују (слабинска и вратна кривина истурају се напред, а леђна и крсна уназад). Кости су мекане и хрскавичаве, окоштавање се интензивира око девете године, и то прво периферни делови, а затим и екстремитети. То указује на осетљивост коштаног система који је склон повредама те наставници у свом педагошком раду треба то да имају у виду. Мишићна маса се у овом периоду знатно увећава, посебно трупа и ногу, али мишићи још нису довољно причвршћени за кости те су оптерећења непожељна. Поред тога, повећава се мишићна маса срца и срчани волумен, а фреквенција откуцаја је у минути са тенденцијом смањења у наредној зони развитка (Угарковић, Д. 2013). Узрок повећаног броја откуцаја је несразмеран расту посебно кадриоваскуларног система који се огледа у већем снабдевању крвљу. Грудни кош има купаст изглед који се са растом мења (увећава и шири) захваљујући првенствено физичким активностима, слободној игри и настави физичког 7

8 васпитања. Дисање је плитко, кратко и убрзано и у фази мировања, а број уздаха/издаха је око у минути. То се објашњава неразвијеном и слабом мускулатуром (грудни, трбушни и међуребарни мишићи, дијафрагма) која не производи јаке контракције које омогућују дубље дисање и већи плућни капацитет. Капацитет плућа код седмогодишњака износи 1250 см3 (дечаци) односно 1100 см3 (девојчице) да би око једанаесте године удвостручио (Угарковић, Д. 2013). Општа моторика у овом периоду се се интензивно развија, усавршава тако да деца правилније ходају, имају координисане покрете, врше сложене телесне активности, покретни су и складнији. У складу са моторним развојем тече и психички развој детета који се не може одвојити од физичког развоја. Дете на почетку средњег детињства има слабију пажњу која је усмерена на мањи број дражи, али са растом оно постаје пажљивије, сконцентрисаније и спремније да опажа већи број дражи. Воља, истрајност и упорност као особине и/или облик понашања расту, развијају се што знатно утиче на повећање мотивисаности за усвајање нових облика учења. Мишљење се континуирано развија и трансформише из опажајног у апстрактно, а памћење се развија у складу са психомоторним развојем. Емоције су тренутне, непосредне и кратко трају што се огледа у чињеници да деца овог узраста испољавају своја осећања. Телесни развој је усклађен са моторним способностима, тако да покрети имају нов квалитет који се огледа у брзини, снаги, прецизности и усклађености покрета што је условљено развојем централног нервног система. У том периоду дете овладава својим покретима (брзина хватања, спуштање, писање, бацање, спретност у облачењу) тако да без напора трчи, вози бицикл, скаче и учествује у разним спортским активностима. Овладавање моторичким способностима огледа се и у успешном игрању кошарке, одбојке, фудбала, тениса као и бављењу неким другим спортом (атлетика, гимнастика, пливање, скијање). Свака индивидуа се разликује од других, не само по способностима (интелектуалним, психомоторним, сензорним), већ и по телесним карактеристикама. Те особине могу бити: - физиолошке (особености вегетативног нервног, ендокриног, мишићнокоштаног, васкуларног и неког другог система у организму човека) и - морфолошке (висина, тежина, облик главе, мишићна маса, дужина удова). Морфолошке способности подразумевају раст и онтогенетски развој, а могу се навести следеће: 8

9 Телесна висина је дужина мерена у стојећем положају од пода до темена и спада у лонгитудиналне мере тела. Постоје тумачења да одређен тип телесних вежби може утицати на успоравање (вежбе снаге и вежбе под теретом, на пример, са теговима) или убрзавање (кошарка, одбојка) пораста телесне висине. Телесна висина мери се антропометром када испитаник стоји на чврстој водоравној подлози, а мери се и висина трупа (седећи положај тела) и дужина ногу из стојећег положаја (Мацура, М. 2009). Телесна тежина или телесна маса је променљива антропометријска димензија услед спољашних и /или унутрашњих фактора. Телесна тежина зависи од коштане и мишићне масе, масног ткива, и састава унутрашњих органа, а за успостављање идеалне телесне тежине потребна је уравнотежена исхрана и физичка активност. Тежина тела мери се децималном вагом која има помоћни тег, као и портабл вагом чија поузданост је мања јер је опруга подложна атмосферском утицају, а погодна је и за теренска испитивања (Мацура, М. 2009). Функционалне способности се мере функционалним тестовима, односно тестовима физичког оптерећења. Поред утврђивања толеранције за физички напор и физички радни капацитет, ови тестови утврђују привремену или трајну онеспособљеност за физичку активацију и откривају латентна обољења (Мацура, М. 2009). Мерење физичке издржљивости, аеробна снага и ниво кардиоваскуларне спремности, најкраће речено, кондиције, означава се као VO2 max, а то је максимални волумен потрошње кисеоника. Мерење VO2 max врши се уз помоћ теста оптерећења (покретна трака или тренаж-бицикл) тако што се прати однос концентрације удахнутог кисеоника и издахнутог угљен-диоксида, а максимум се достиже стагнирањем достигнутог нивоа потрошње кисеоника и поред повећања оптерећења. Формулу VO2 max-а дао је Купер и означио је као најмеродавнију за израчунавање физичке спремности, форме, кондиције и максималне аеробне снаге. Формула гласи VO2 max= (d-505)/45 у релативном односу (ml/kg/min) где се VO2 max исказује или у апсолутном односу у литрима у минути или у релативном односу у милилитрима по килограму у минути. На тај начин се спортистима упоређује снага и издржљивост ( Просечне вредности VO2 max код просечног млађег неутренираног мушкарца су 3,5 l/min, односно 45 ml/kg/min, док млађе неутрениране жене у просеку има овај показатељ око 2,0 l/min, односно 38 ml/kg/min. То значи да су апсолутне вредности VO2 max за 40-60% веће код мушкараца у односу на жене. Врхунски спортисти 9

10 имају високе VO2 max вредности и оне се крећу од ml/kg/min, уз напомену да тркачи-маратонци имају VO2 max вредности око 70 ml/kg/min ( ЖИВОТНИ СТИЛ НАЧИН И КВАЛИТЕТ ЖИВОТА О квалитету живота разматра се у социолошким (социолошки концепт живота на основу друштвеног извештаја), економским (бруто домаћи производ) и психолошким теоријама средином прошлог века стављајући у средиште проблема опште осећање и перцепцију живота. Осећај среће или субјективно лично добро осећање је главни индикатор квалитета живота уз придодавање економских трендова и других објективних индикатора. Животни стил, односно квалитет живота се дефинише као стање комплетног физичког, менталног и социјалног благостања и представља мултидимензионални концепт који обухвата физичке и психосоцијалне аспекте (Поповић, А. 2010). Животни стил или начин живота је естетска и функционална интегрисаност живота који људи продукују у свести, понашању и односу према другима особама и појавама, као и целокупном окружењу. Животни стил је део културе, политичког израза или образованости и информисаности јединке и односи се на различите сегменте живота (исхрану, навике, становање, одевање, говор, гестикулацију и слично). Начин живота, односно животни стил је повезан са здрављем које се у овом случају дефинише као стање оптималног капацитета за ефективно извршење важних задатака. Изучавајући психолошке, физичке и друштвене аспекте везане за животни стил морају се узети у обзир услови живота (посао, породична средина, финансијска независност) и функционисање особе (функционални аспект) у смислу обављања дневних активности. Стил живота може бити нездрав и здрав. Компоненте здравих стилова живота су: правилна исхрана, слобода, контрола стреса, физичка активност, општа и лична хигијена, безбедно сексуално понашање. Колико ће особа усвојити здрав начин живота зависи од одређеног друштвеног положаја који има у одређеном тренутку, а који се односи на његово социоекономско стање, као и године старости и полну, етичку и националну припадност. Поред тога на здрав животни стил утичу и његове психолошке компоненте као што су наде, жеље, интересовања, визије, али и утицаји средине у погледу наметања узора путем рекламе и медија, а у циљу формирања одређених културних, социјалних и моралних вредности и норми. У циљу промоције здравих стилова живота Отава (1986) наглашава оспособљавање људи у погледу контролисања свог здравља путем информисања, 10

11 међусобног комуницирања, креирања нових облика позитивног понашања кроз усвајање нових облика знања из одређених области. Нездрави стилови живота, посебно код младих, доводе до последица (морбидитет, морталитет, социјални проблеми) које у неким случајевима могу бити кобне. У стил или начин живота спада и физичка активност и начин исхране. У зависности од испитиване популације, али и одређене друштвене групације може се констатовати да је све више младих који усвајају нездраве начине понашања у вези исхране (има преко 10% гојазне деце) и физичке активности (све је више младих који су неактивни што се огледа у чињеници да преко 30% има физичке деформитете, а око 10% је ослобођено наставе физичког васпитања). У нездраве обрасце понашања који доводе до физичке неактивности, али и неправилне исхране су и поремећаји понашања (криминогено понашање, пушење, алкохол, коцкање, наркоманија). Колико животни стил утиче на појединца указује и податак да је у 43% случајева узрочник смртности особе, док је биолошки фактор присутан у знатно мањем проценту 27%, а у 19% случајева је узрочник средина и окружење у којој особа живи (Радуловић, О. 2012) Утицај физичке активности на здравље деце млађег школског узраста Адаптирање огранизма на физичку активност захтева велику енергију која активира основне физиолошке процесе и системе који се разликују не само у врсти и начину адаптације већ и у количини уложене енергије. Процес адаптације организма на физички рад и активност је садејство адаптирања више органских система (Угарковић, Д. 2004). Припрема неуроендокриног система огледа се у повећаном лучењу адреналина и норадреналина, повећаном лучењу шећера у крви, а респираторни систем повећава проток крви кроз крвне судове плућа и дифузију кисеоника у алвеолама услед повећаног лучења адреналина (који шири капиларну мрежу), CO2 и млечне киселине (повећава фреквенцу дисања и респираторни волумен). При физичкој активности селективно дејство адреналина доводи до прерасподеле крви у организму те се повећава волумен и фреквенција откуцаја срца, као и ефикасност срчаног мишића што указује да је кардиоваскуларни систем један од главних фактора, али и најслабија карика у адаптацији на физичку активност. Сужењем крвних судова у неким органским системима крв се прераспоређује у радне мишиће што утиче на повећање минутног волумена срца, а што зависи од 11

12 количине кисеоника у удахнутом ваздуху и количине еритроцита, саме плућне вентилације и нивоа хемоглобина, као и ефикасности ензима у митохонријама. Битна карика при адаптацији организма на физичко напрезање је и локомоторни систем који подразумева загревање мишића, као и целокупног тела, на телесну температуру на 38 С (уколико се ради о аеробном дуготрајном тренингу или тркама на средње и дуге стазе) или 39 С (интензиван, али краткотрајан тренинг као што су трке на 100м, 200м, 400м, 800м). Мање учешће рада дигестивних органа огледа се у смањеном протоку крви кроз органе дигестивног тракта због лучења адреналина што може довести до мучнине и повраћања. Стога је препоручљиво да се не уноси храна и течност, сем воде, макар три сата пре физичког активирања организма. Слично реагује и урогенитални тракт, тј. нивои функционисања се смањује, а свако интензивно напрезање повећава ниво беланчевина у крви услед разграђивања мишићних влакана, као и појаву одређених акутних и хроничних симптома урогениталног тракта. Тестирање физичких способности спада у домен ергометрије као посебне области спортске медицине. Тестови могу бити лабораторијски и теренски који имају за циљ очување здравља детета, спортисте и ма које друге особе која се бави спортским активностима. Тестови могу бити директни и индиректни и спроводе се у фази мировања (пред тест), тест-фази (спровођење теста) и фази опоравка, а са задатком процене анаеробне и аеробне способности. Аеробна активност се односи на присутност кисеоника и оне су дуготрајне, али смањеног интензитета, при чему се као енергетски напитак користе масти из организма. Аеробно вежбање (ходање, трчање, вожња бицикла) помаже да се одржи здравље организма (сузбију болести и стања, одржи оптимална телесна тежина, смањи осећај депресије и анксиозности, побољша опште функционисање костију мишића и зглобова). Ову врсту способности треба развијати у припремном периоду физичке активности (тренинга), а одржавати је током интензивних спортских активности. За разлику од аеробних, главни извор енергије анаеробних процеса је глукоза коју носи крв и која се депонује у јетри као гликоген и фосфокреатин. Као нуспродукт анаеробних процеса, млечна киселина је главни фактор трајања и интензитета анаеробне способности и са повећањем млечне киселине смањују се мишићне контракције. Анаеробне активности су великог интензитета, а кратког трајања. Физичка активност, односно физичко вежбање је повезано са здрављем и има позитивно дејство уколико је организам адаптиран на услове вежбања, у чијој бити је покрет, моторна радња. За успешно физичко вежбање, а у циљу очувања здравља и утицај истих на здрав стил живота, заслужни су многи фактори. То су: Особености физичке активности (врста, обим и интензитет одабране физичке активности) као фактор је значајан јер треба ускладити стање здравља и сагледати 12

13 утицај и дејство физичке вежбе на сам организам. То значи да треба пазити да физичка активност не угрози здравље те, на пример, гојазној особи треба препоручити пливање, дијететски начин исхране и гимнастику, а не трчање које може имати за последицу поремећаје кадриоваскуларног или коштано-мишићног система. Карактеристике онога који се бави физичким активностима приказују се кроз здравље, функционалну спремност, пол и психосоцијални статус. Овај фактор треба да определи врсту физичке активности у складу са годинама живота, тренутним здравственим стањем, културолошким и психосоцијалним стањем, мотивацијом, интересовањима, као и нивоом образовања. Подфактор, по некима и посебан фактор, сматра се и однос према физичким активностима који зависи од мотивације, структуре личности, његових способности, пола, старости, менталнохигијенских навика, али и социо-културних фактора. Укратко се може рећи да успешно упражњавање физичких активности зависи од квалитетног односа појединца који се њима баве. Методика физичких активности је фактор који мора да буде задовољен како би остали фактори имали утицаја на физичко вежбање. Иако пракса понекад не оправдава претходно речено, за правилно, ефективно и квалитетно физичко вежбање потребно је да физичке вежбе буду пажљиво и наменски одабране, да услови за рад буду оптимални, организовање, планирање, припремање и спровођење физичких вежби на задовољавајућем стручно-методичком нивоу како би задовољиле свој циљ - а то је очување здравља спортисте или рекреативца. Упражњавање физичких активности зависи од спољашњих (срединских) и унутрашњих (персоналних) услова. Као средински услови то су временски (температура, влажност ваздуха и остали климатски и микроклиматски услови) и просторни (опремљеност, хигијена и безбедност простора за вежбање). У персоналне услове спадају поседовање личне удобне, сигурне и квалитетне опреме за обављање физичке активности. Физичко вежбање утиче на развој тако што се организам адаптира на покрет, а то значи да протеини, градивне материје наших ћелија, повећавају масу већине органа (посебно мишића) након чега долази до хипертрофије и повећања мишићне силе. На постављано питање зашто је физичко вежбање или активност корисна може се одговорити на следећи начин: савремен начин живота пасивизира човека (већина послова се обавља у седећем положају, а и коришћење слободног времена подразумева гледање ТВ или рада на компјутеру); усмеравањем пажње на развој умних способности и одржањем свести за физичким активностима; 13

14 позитивни ефекти у биолошком (правилнији физички, органски развој, као и одсуство болесних стања организма) и психолошком (развој особина личности као што је упорност, толерантност, издржљивост, компетитивност, одважност, самопоуздање) смислу. Физичко вежбање је процес у коме се одређеним методским поступком и принципима, свесно и организовано примењују моторне активности ради изазивања позитивних биолошких и социјалних промена у човеку (Јовановић, А., Медић, М. 2005). Особе, посебно деца, која се баве физичким активностима и упражњавају неку спортску дисциплину имају више развијене функционалне, морфолошке и моторичке способности од осталог дела популације. Иако је физичко вежбање, односно бављење физичким активности својствено, а и корисно деци у предшколском узрасту које оно задовољава кроз дечију игру, треба нагласити да са бављењем спортом, тренинзима и такмичењима треба почети у школском узрасту, тачније од осме године живота. Шест сати недељно је мера за физичко ангажовање детета узраста од 8-12 година, број такмичења треба да буде мањи од 5, а спортске активности које треба упражњавати су пливање, гимнастика, клизање, тенис и стони тенис (Угарковић Д., 2005:109). Разлог за то је развијеност моторног развоја, регулисаност психичког развоја који се одвија у вољности и писмености, као и адаптираности на социјални статус (школске обавезе и боравак у школи). Деци млађег школског узраста, као и деци предшколског узраста неопходно је да се физички активирају, спортски ангажују и крећу јер је то у људској природи исто као и сан и игра. Важно је напоменути да деца млађег школског узраста боравећи у школи већину времена проводе седећи у школским клупама, а одмори су често кратки. Након одласка кући, деца су такође физички неактивна, јер седе за столом и пишу домаће задатке или уче, а мало слободног времена проведу у игри и физичком активирању. Та физичка активација мора бити на свежем ваздуху у кретању, брзом ходању или лаганом трчању како би кости и зглобови ојачали, мишићи се повећали, крвоток правилно радио, дисање било дубље, апетит се побољшао, а нервни систем уравнотежио. У физичком активирању и вежбању поред поменутог, развија се воља, памћење, мишљење и мотивација, као и особине личности (дружељубивост). Многе школе имају игралишта, спортске сале, дворишта и слободне површине где ученици могу у групи да изводе различите физичке вежбе које доприносе правилном телесном развоју. Те вежбе морају се изводити макар пола сата дневно на отвореном простору, а корисно је и умерено бављење спортом. Већ је речено да школској деци могу да се препоруче активности као што је пливање, пешачење, клизање, тенис, скијање, кошарка, рукомет Правилна исхрана деце млађег школског узраста 14

15 Раст и развој детета зависи од генетских, али и срединских фактора. Један од најважнијих срединских фактора је правилна исхрана која треба да буде разноврсна, здрава и добро уравнотежена. Исхрана деце без обзира на узраст треба да садржи све хранљиве састојке како би се задовољио дневни унос енергије, а у циљу одржавања виталности и активности организма, као и стварања отпорности на болести. Уља Масти Месо (крто, пилетина), јаја, риба, млечни производи (јогурт, сир, млеко, кајмак) Богате беланчевинама, калцијумом Поврће (грашак, пасуљ, блитва, спанаћ, боранија, шаргарепа, лук, купус...) Низак ниво масти, богате витаминима, биљним влакнима, минералима Житарице, црни и интегрални хлеб, тестенине, пиринач (бели и смеђи), воће Витамин Б Пирамида правилне исхране (Холад, А., Лазић, З., Кризманић, И., 2012) Правилна исхрана треба да буде у равнотежи са телесним потреба јер тако утиче на раст и развој деце што значи да треба да садржи довољну количну беланчевина, угљених хидрата, масти, минерала, витамина. Поред прекомерене тежине неправилна 15

16 исхрана деце може да доведе и до смањења телесне тежине, пада имунитета и појаве анемије услед недостатка гвожђа. База пирамиде су житарице (кукуруз, пшеница, јечам, раж, хељда, зоб, просо), хлеб (интегрални и ражани), пиринач (смеђи, бели) и тестенине које се могу узимати до 6 порција дневно. Ова група намирница се сматра најхранљивијом јер даје организму енергију потребну за раст и развој због витамина групе Б и Е и минерала (селен, гвожђе, цинк, магнезијум), као и протеина, угљених хидрата и влакана. Следећи ниво приказане пирамиде наводи поврће и воће као намирнице које се препоручују до три порције дневно. Поврће садржи доста витамина, посебно витамин А који поспешује вид и здраву кожу, као и минерала, а воће има доста витамина Ц и јача организам те је унос две порције дневно обавезан. У трећи пирамидални ред спадају млечни производи (млеко, јогурт, сир, кајмак), риба, јаја, пасуљ, ораси, лешници, кикирики и месо који садрже доста калцијума који је неопходан за раст костију и зуба. Ови производи садрже беланчевине и гвожђе који утичу на развој мишића те је дневни унос две порције користан. Врх пирамиде, следећи ниво чине слаткиши, слана и масна храна коју треба јести у малим количинама јер имају пуно калорија, а мало хранљивих материјаприликом састављања јеловника за децу млађег школског узраста треба водити рачуна о квалитету и врсти хранљивих састојака. Храна треба да буде количински усклађена тако да задовољи све потребе детета, а то зависи од врсте физичке активности које обавља, срединских и других фактора. На пример, дете које убрзано расте има већу потребу за храном која има више беланчевина, дете које је физички активно треба да троши више угљених хидрата, док дете које је изложено хладноћи треба у свој јеловник да уведе храну богату мастима. Познато је да организам детета, пошто је развој и раст у току, захтева унос веће количине хране, те је 2000 калорија за узраст од 7-9 година неопходно ако би се одржали животни процеси у нормали. За старију децу, а пример од година, унос калорија је већи, и износи калорија ( За децу млађег школског узраста у исхрани мора се водити рачуна о начину справљања јела, количини оброка, времену конзумирања хране, врсти хране, хигијени стола и личној хигијени. Јеловник не сме бити обилан, али ни слаб јер деца понекад могу да се преједу или да ништа не једу. Само јело мора бити укусно и чисто направљено, без претераног кувања и барења. Оброке треба давати у исто време без конзумирања слаткиша између оброка. Деца, предшколског и школског узраста, треба да имају три главна оброка (доручак, ручак, вечера) и два међуоброка (ужине). Оброк треба да се узима у правилним временским размацима уз довољну количину течности, посебно воде 16

17 (до 8 чаша дневно). Три оброка (главна) треба да буду укусна и топло сервирана на чистом столу са столњаком, тањирима где дете једе чистих руку, а одмах након оброка учити дете да обавезно опере руке и зубе ( Доручак је најважнији оброк и стручњаци (нутриционисти и здравствени радници уопште) сматрају да се не сме пропустити јер се тако уноси 40% дневних енергетских потреба. Недостатак уноса хране ујутро доводи до поспаности, деконцентрације, одсуства пажње и немогућности праћења наставе код деце. Значај ужине, школског оброка, треба да садржи храну високе прехрамбене, а ниже енергетске вредности те се не препоручује брза храна, газирана пића, грицкалице и слаткиши је садрже висок ниво масти и концентрисаних угљених хидрата што доводи до гојазности која касније проузрокује многе хроничне болести и психичке поремећаје. Доручак је веома битан за раст и развој деце јер су тада она физички активна, психички ангажована те свако прескакање овог оброка доводи до раздражљивости, слабије пажње, одсутности и немогућности памћења, као и физичке слабости ( Доручак, количински прилагођен узрасту детета, дели се на главни и преподневну ужину који се дају у размаку од најмање три сата. Доручак треба да буде енергетски јак, са довољном количином минерала и витамина, уносом лако сварљивих угљених хидрата и малом количином масти и беланчевина. Доручак за децу млађег школског узраста може бити: са сиром (крављи, качкаваљ, овчији, крем, фета); слатки (џем, еурокрем, мед); са јајима (кајгана, пржена или барена јаја, прженице); са месним прерађевинама (виршла, шунка, суво месо); куван или печен (гибаница, качамак, мекике, цицвара, попара). Као намази могу се користити маслац, кајмак, мајонез, паштета, павлака, уз додавање неке врсте поврћа, а пожељно је узети и неки напитак (јогурт, млеко, кисело млеко, какао, чај). Намирнице биљног порекла треба да буду стално на јеловнику деце млађег школског узраста. Стално конзумирање поврћа (свеже и барено са мало соли), супе, чорбе, махунарке (грашак, пасуљ, боранија), као јаја, месо и риба је основно за правилан развој детета. Хлеб треба конзумирати уз сваки оброк по могућству интегрални и ражани, као и разноврсне салате зачињене маслиновим уљем. За преподневну ужину детету се могу дати воћни сокови или свеже воће, неки колач или намазати џем на кришку хлеба, као и за поподневну ужину. За ручак детету млађег школског узраста треба сервирати на пример: печена рибу, уз обарен броколи, карфиол или неко друго поврће, уз парче интегралног хлеба или спремити јунеће ћуфте у сосу од парадајза и макароне. Вечера треба да буде лагана те су макарони са сиром или печена риба уз кромпир салату прави избор. Млеко, јогурт или кисело млеко не треба давати као замену за неки оброк већ као додатак оброку. 17

18 Величина оброка треба да је сразмерна потребама детета и зависи од интензитета и врсте бављења неким физичким активностима (спорт). Правилна исхрана утиче на бављење физичким активностима деце млађег школског узраста, али и обрнуто физичко активирање и вежбање поспешује исхрану деце и утиче на конзумирање здраве хране ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА По неким ауторима телесно, физичко ангажовање у прва два разреда основне школе, заправо, код деце млађег школског узраста треба у 70% случајева да буде првенствено усмерена на развој моторике, а 30% на формирање навике кретања кроз обучавање. У трећем и четвртом разреду тај однос се смањује (65%- физичко ангажовање), али је и даље у корист развијања моторике код деце која и јесте основа за брже и успешније развијање комплекснијих задатака. Крајњи циљ развијања моторике код деце је побољшање радног капацитета, а тиме и радног учинка, што подразумева мишићну снагу, издржљивост, правилан развој телесне конституције, правилно држање тела и примену моторике за упражњавање сложених активности (Хаџикадунић, А. 2013). Творац система физичког вежбања деце до три године, Ј. Кох године, експериментално је показао да одојчад вежбањем напредују у развоју моторике, али и у другим способностима (говор, мишљење, играње, практична искуства) (Јовановић, А., Медић, М. 2005). Амерички психолог Ј. Хицкс спороводи експеримент на деци од шест година која су уједначене по физичким способностима. Увежбавајући гађање у покретну мету након осам недеља закључује да обе групе од по 30 деце показују напредак што је условљено развојем и свакодневном физичком активношћу (Јовановић, А., Медић, М. 2005). Чињеница је да су физички активнији млађи него старији што значи да деца млађег основношколског узраста упражњавају одређене телесне вежбе и баве се одређеним спортом. Истраживања показују да је у САД 14% девојчица и 34% дечака свакодневно физички активно, а у Европи од 11%-46% дечака и 5%-30% девојчица. Истраживање указује и на податак да 45% деце узраста од 7-14 година око 2 сата недељно напорно физички вежба, да око 93% ученика редовно похађа наставу физичког васпитања и да се 29,6% физички ангажују у кућним пословима. Подаци показују да се млађи више физички ангажују, да су то обично деца из имућнијих породица, претежно дечаци, и да у 88,7% одлазе на време на починак. Резултати истраживања показују да физички неактивна деца претежно гледају ТВ (73,3%), слушају музику (61,9%), не похађају наставу физичког васпитања (10%), а лекарски извештаји говоре о деформисаним кичмама и лошим телесним држањем, док 79% школа се не може похвалити опремљеним фискултурним салама (Радуловић, О. 2012). 18

19 Испитивање физичке издржљивости методом игре, Здравковић (1975) утврђује да су повећани физички развитак, здравствено стање, брзина моторних радњи, као и издржљивост и снага предшколске и млађе школске деце (Јовановић, А., Медић, М. 2005). Д. Угарковић наводи резултате испитивања на популацији наше школске омладине да је навећи пораст брзине као моторичке способности између 7-10 година и између година, док се код девојчица након 14 године не мери пораст брзине реаговања и темпо (Угарковић, Д. 2004). Да је издржљивост зависна од генетског фактора испитивали су седамдесетих година прошлог века Клисоурас (утврђивањем коефицијента наследности за аеробне способности код једнојајних близанаца), Тејлор и Рауел (генетска предиспонираност за аеробне способности код дечака) и Шепард (1980) тестирањем вероватноће појаве изузетних резултата аеробних способности које су у корелацији са генетском фактором. Т. Ераковић испитујући психомоторику деце млађег школског узраста наводи значај координације покрета као услова за вршење сложених психомоторних радњи. Квалитет покрета мери кроз координисаност горњих и доњих екстремитета, координацију чулних стимулуса организованост тонуса мишића и издиференцираност осећаја, одржавање равнотеже, визуелно-моторну активност, манипулацију предметима у игри и кроз радну активност. Сматра да складан развој зависи од нивоа зрелости нервних структура и нивоа њихове увежбаности који је под утицајем спољашње стимулације (Ераковић, Т. 1987). Мишићна сила испитивана на популацији младих седамдесетих година 20-ог века указују на подједнак и равномеран развој код девојчица и дечака до пубертета. Касније код девојчица долази до стагнације у развоју док код дечака мишићна снага расте (Угарковић, Д. 2004). Истраживање спроведено последњих четири године на студентима Универзитета у Београду имало је за циљ процену квалитета живота и предикцију фактора који утичу на квалитет живота.иако за ову тему истраживање није репрезентативно због старости узорка значајно је поменути га јер добијени резултати могу ићи у прилог значају физичке активности и упражњавање здравих навика живота. Закључено је да већина студената (испитано је 1,8 студентске популације) има правилне навике у исхрани, редовно доручкује, конзумира свакодневно воће и поврће и 3 пута недељно месо). Поред тога, свакодневно се бави физичким активностима 28,1%, а недељно 36,7% испитаних студената те предност дају физичком функционисању у односу на ментално функционисање. Скор квалитет живота је корелирао са социоекономским статусом породице, а био је знатно нижи код студената који су конзумирали цигарете. Утврђено је да је физичка активност значајан статистички предиктор квалитета живота поред пола, факултета, школске спреме мајке, економског статуса породице, правилних навика исхране, индексом телесне тежине и конзумирањем штетних супстанци (Поповић, А. 2010). 19

20 3. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ ИСТРАЖИВАЊА Предмет овог рада је да се утврде морфофункционалне крактеристике, као и стил живота ученика млађег школског узраста. Циљ овог истраживања је предикција животног стила ученика млађег школског узраста, односно описа квалитета живота утврђивањем физичке активности и вежбања и навика у исхрани. Циљеви овог истраживања су: а) процена морфофункционалних способности ученика млађег школског узраста, односно ученика од 7-12 година основне школе Андра Савчић у Ваљеву б) процена навика у исхрани (конзумирање хранљивих материја, редовно узимање оброка, правилна и разноврсна исхрана) у репрезентативном узорку ученика млађег школског узраста в) одређивање потенцијалних показатеља стила живота из домена социјалних и бихејвиоралних фактора Задаци овог истраживања су: 1. Мерење телесне висине ученика млађег школског узраста 2. Мерење телесне масе ученика млађег школског узраста 3. Анкетирање ученика млађег школског узраста у циљу добијања података о начинима исхране и физичкој активности 4. Мерење максималне потрошње кисеоника (VO2 max) код ученика млађег школског узраста тестом Shuttle run. 20

21 4. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА 4.1. Узорак испитаника У овом истраживању анкетирано је 288 ученика од првог до четвртог разреда основне школе Андра Савчић у Ваљеву. У првом разреду испитано је 74 ученика, у другом 70 ученика, у трећем разреду 74 ученика, а у четвртом 70 ученика. Анкетни упитник ученицима је дат у току наставе, а попуњавали су га уз претходно задату инструкцију. У зависности од узраста ученици су анкетни упитник попуњавали уз помоћ наставника физичког васпитања, наставника разредне наставе и родитеља. Без обзира на недовољно искуство, а за неке ученике је задати упитник и прво сусретање са оваквим начином одговарања на постављена питања, као и неедукованост за оваквим начином исказивања мишљења, могао се приметити висок степен мотивације, радозналости и знатижеље за испуњењем датог задатка. Поред мотивације, ученици су показали и довољан ниво самоперципирања кад је у питању упражњавање физичких активности, као и интепретирање појединих начина и врсте исхране, како у школи тако и ван ње Узорак варијабли Варијабла или променљива је свака карактеристика ма које педагошке, социолошке, психолошке или друштвене појаве код које се посматрају квантитативне и квалитативне разлике. Пол је скуп анатомских, генетских, биохемијских, морфолошких и физиолошких особина које су уочљиве по рођењу, те постоје разлике између мушког и женског пола. Старост или узраст је период од рођења до тренутка посматрања одређене појаве или спровођења, у овом случају истраживања, узимајући у обзир норме популације. Узраст може бити календарски (колико неко има година, месеци и 21

22 дана) и ментални (постигнуће на тестовима или у неком другој посматраној и мереној величини). Образовање, едукација као процес промене личности родитеља детета усвајањем различитих садржаја из одређених научних области у зависности од потреба, а које се стиче у институцијама васпитно-образовног карактера. Навике у исхрани могу бити добре и лоше. Добре навике спречавају појаву многих болести тако што се редукује унос белог шећера, соли и брашна, адитива, конзерванса и тиме спречавају метаболичке поремећаје. Умереност у исхрани је прави рецепт за здрав живот, а то подразумева уношење беланчевина, минерала, витамина, градивних материја, угљених хидрата, протеина и течности у контрлисаној мери. За здраву и правилну исхрану сматрају се житарице, воће, поврће, млеко и млечни производи која не само да спречавају гојазност или неухрањеност, већ и обезбеђују организму довољно материја за правилан раст и развој, дају енергију за обављање свакодневних физичких активности уз очување кондиције. Физичка активност је неки облик покретања тела у складу са метаболичким захтевима, а која повећавају енергетску потрошњу изнад потрошње енергије у мировању. То су навике, стил живота, односно планирана и организована активност са циљем да се стекне кондиција и унапреди здравље. Нераздвојив појам од физичке активности је физичка способност и значи инвидидуалну физичку спремност особе да изведе неку физичку активност. Квалитет живота је појам који подразумева факторе који имају утицај на животне услове појединца и друштва. То је степен благостања појединца или групе људи који је зависан од темперамента. Животни стил, начин живота подразумева и навике у исхрани, здраву и правилну исхрану као и перманентно физичко вежбање. Варијабле истраживања су атрибутивне и подељене су у више категорија. За потребе овог рада издвојили смо следеће варијабле: (1) независне варијабле су оне варијабле које делују, то је поступак, узрок или утицај и у овом истраживању су : - образовни ниво родитеља - старост, односно узраст ученика - пол ученика млађег школског узраста 22

23 (2) зависне варијабле истраживања је ефекти тог поступка, последица знање, способност и вешина и то су оне варијабле на које се делује, а овде су следеће варијабле зависне: -животни стил, квалитет живота и начин живота - физичка активност, физичка способност и вежбање; - правилна исхрана, односно навика у исхрани Методе истраживања Основна школа Андра Савчић основана је пре 63 године у Ваљеву. Школа је до године радила у данашњем простору Више економске школе, а данашња локација матичне школе налази се у улици Јована Дучића бр. 5, недалеко од историјског споменика Кула Ненадовића. Школа, у којој преко 1000 ученика похађа наставу у две смене је међу највећим у граду. Издвојена одељења школе смештена су у својим школским објектима у селу Горња Грабовица од године и на излетишту Дивчибаре где је зграда обновљена године након земљотреса, а затим године изграђен и нов школски објекат. Истраживање квалитета и стила живота, односно навика у исхрани и упражњавању физичких активности ученика млађег школског узраста спроведено је у првој половини текуће године на узорку од 288 ученика првог, другог, трећег и четвртог разреда. Као основни инструмент за прикупљање података коришћени су стандардизовани упитници који су морали да задовоље одређене критеријуме (поузданости и валидности). Анкетни упитник конструисан за ову сврху садржао је питања везана за демографско-здравствене карактеристике (пол, старост, телесна висина, теесна тежина) и социјалне карактеристике (образовање мајке и оца). Поред тога, 19 питања односило се на бихејвиоралне карактеристике које су подељење у два сегмента: физичка активност (6 питања) информације о физичкој активности, бављењу спортом и начину живота везано за ову бихејвиоралну карактеристику добијене су на основу питања да ли редовно упражњавају физичке активности, да ли се баве спортом и да ли се такмиче, као и да ли седе или шетају у слободном времену. 23

24 начин исхране (13 питања) информације о здравој исхрани, начину исхране и одржавању ментално-хигијенских навика у току исхране добијене су на основу питања да ли редовно узимају сва три оброка, које су хранљиве вредности тих оброка, као и ужина, која пића узимају у току и/или између оброка и коју врсту хране узимају у школи и ван ње. 5. РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА У овом раду циљ истраживања је утврђивање начина, стила живота ученика млађег школског узраста у односу на њихове морфолошке карактеристике (пол, телесну висину и телесну тежину). Испитано је укупно 288 ученика млађег школског узраста, односно ученика који похађају први, други, трећи и четврти разред у основној школи Андра Савчић у Ваљеву што представља 91% од укупне популације ученика тог узраста у поменутој школи. Од укупног броја испитано је 151 ученика женског (52%) и 137 ученика мушког пола (48%). Табела 1. Пол испитаника млађег школског узраста Статист. Пол Фреквенције % Валид % Кумулативне фреквенције Мушки ,6 47,6 47,6 Женски ,4 100 Укупно ,0 100,0 100 У табели је приказана дистрибуција ученика свих испитиваних ученика у односу на пол, као и укупан број испитаних ученика млађег школског узраста основне школе Андра Савчић у Ваљеву. Слика 1. Дистрибуција испитаника према полу у односу на старост 24

25 54,00% 53,30% 52,00% 51,30% 50,00% 48,00% 46,00% 44,00% 48,70% 46,70% 42,00% 7-8 г г. Мушки Женски Треба напоменути да је анкетирано више ученица него ученика зато што у одељењима од првог до четвртог разреда има више девојчица него дечака. Ипак та разлика између испитаних ученица и ученика није велика те је и однос 52% : 48% прихватљив за даља тумачења добијених резултата. С обзиром да се основна школа Андра Савчић налази у граду ученици живе на територији града Ваљева, осим два ученика који користе градски превоз до свог места становања и могу се третирати као ученици-путници на релацији градприградско насеље. Важно је поменути да је испитано 119 ученика узраста од 7-8 година и 169 ученика узраста од 9-12 година. У обе узрасне категорије било је више испитаних ученика женског (у првој узрасној категорији испитано је 61 девојчица, а у другој 90) него мушког пола (у првој узрасној категорији испитано је 58 ученика, а у другој 79 ученика што је у просеку од 3 11 дечака мање него девојчица). Просечне године старости ученика млађег школског узраста износи 8,84, а то значи да најмлађи ученик има 7 година, а најстарији 12 година. Табела 2. Телесна висина и телесна маса у односу на пол испитаника млађег школског узраста Пол Телесна висина см просек (М) SD Телесна тежинакг просек (М) SD Мушки ,1 11, ,73 Женски ,5 11, , ,3 32,5 25