Dante Aligijeri BOŽANSTVENA KOMEDIJA PAKAO

Транскрипт

1 Dante Aligijeri BOŽANSTVENA KOMEDIJA PAKAO Stranica 1

2 Dante Aligijeri BOŽANSTVENA KOMEDIJA PAKAO Stranica 2

3 Sadržaj DANTE ALIGIJERI... 5 Bio-bibliografski podaci... 5 BOŽANSTVENA KOMEDIJA NASLOV, NASTANAK I OSNOVNA STRUKTURA STRUKTURA DANTEOVE BOŽANSTVENE KOMEDIJE PAKAO ČISTILIŠTE RAJ SADRŽAJ BOŽANSTVENE KOMEDIJE JEZIK I STIL BOŽANSTVENE KOMEDIJE FILOZOFIJA I POETIKA BOŽANSTVENE KOMEDIJE PEVANjE PRVO PEVANjE DRUGO PEVANjE TREDE PEVANjE ČETVRTO PEVANjE PETO PEVANjE ŠESTO PEVANjE SEDMO PEVANjE OSMO PEVANjE DEVETO PEVANjE DESETO PEVANjE JEDANAESTO PEVANjE DVANAESTO PEVANjE TRINAESTO PEVANjE ČETRNAESTO PEVANjE PETNAESTO PEVANjE ŠESNAESTO PEVANjE SEDAMNAESTO PEVANjE OSAMNAESTO PEVANjE DEVETNAESTO Stranica 3

4 PEVANjE DVADESETO PEVANjE DVADESET PRVO PEVANjE DVADESET DRUGO PEVANjE DVADESET TREDE PEVANjE DVADESET ČETVRTO PEVANjE DVADESET PETO PEVANjE DVADESET ŠESTO PEVANjE DVADESET SEDMO PEVANjE DVADESET OSMO PEVANjE DVADESET DEVETO PEVANjE TRIDESETO PEVANjE TRIDESET PRVO PEVANjE TRIDESET DRUGO PEVANjE TRIDESET TREDE PEVANjE TRIDESET ČETVRTO REČNIK IZBOR IZ LITERATURE O DANTEU Stranica 4

5 DANTE ALIGIJERI Bio-bibliografski podaci Delo Dantea Aligijerija, jednog od najvedih svetskih pisaca, ne može se razumeti ako se ne uzme u obzir i istorijsko-kulturni kontekst doba u kome je živeo. Naime, njegovo delo nastaje u onom periodu srednjeg veka kada se ved pomalja nova i otvorenija civilizacija, ali još opstaju krute dogmatske i skolastičke šeme. Krajem XIII i početkom XIV veka sve su uočljiviji znaci obnove političkog, intelektualnog i filozofskog života. Filozofija je još uvek verna skolastičkim i teološkim postavkama toga doba, ali počinje da uključuje i svetovne i racionalističke elemente. Istoriografija, iako i dalje objašnjava istorijska kretanja uticajem proviđenja i onostranog, sve više se oslanja i na događaje, strasti i kontraste svakodnevnog života, kao podsticaj ili objašnjenje za istorijska događanja. Politička doktrina je još u okvirima šeme dvostruke univerzalne vlasti i raspravlja o problemima odnosa crkvene i svetovne vlasti, odnosno pape i cara - dok u političkom životu, pored dotadašnjih institucija države, doduše na stazi dekadencije, ali priznatih zbog modi i tradicije - nastaju nove državne strukture - opštine, odnosno gradovi države. Na mesto pisaca doktrinarne književnosti dolaze novi pesnici. Umesto učenog jezika skolastičara, oni uvode novi narodni jezik i stvaraju umetničku disciplinu sposobnu da obuhvati ogromno bogatstvo ideja i osedanja u originalnu formu, lepršavu, lepu, a istovremeno iskovanu na osnovama klasike. Dante je jedan od najznačajnijih tvoraca tog novog talasa kojim se završava srednji vek i otvara prostor renesanse. Jedno od najvedih dela svetske književnosti Božanstvenu komediju mogao je da napiše samo um nadahnut nama nepoznatim prosvetljenjem. Ima ih koji misle, čak, da je Dante Aligijeri doživeo sve što je napisao u svom veličanstvenom delu. Pošto pesnici doživljavaju svet na sebi svojstven način, verujemo da je i Dante proživeo Božanstvenu komediju bar u svome nadumnom svetu snova. Bilo kako bilo, ovaj sjajni Firentinac imao je i svoj ovozemaljski život, o kome su podaci često dosta uopšteni i ne baš uvek pouzdani, ali su dovoljni, naročito kada je reč o periodu njegovog firentinskog života. Najvedi italijanski i jedan od najvedih svetskih pisaca rodio se u Firenci negde između 15. maja i 15. juna godine u porodici plemenitog gradskog i gvelfskog 1 porekla. U vreme Danteovog 1 Gvelfi (od nemačke reči Welfen), partija osnovana u Nemačkoj, posle smrti Henrika V, kao podrška naslednicima Gvelfa od Bavarske sa naklonošdu ka politici sporazumevanja sa papom, stvorena je kao opozicija partiji Gibelina koja je nastala u to vreme. Međutim, u vreme Fridriha Barbarose ona je označavala partiju pristalica pape odnosno anticarsku partiju. Kasnije, sa novim političkim promenama, imena gvelfa i gibelina označavala su pripadnike dve suprotstavljene političke grupe u bilo kom gradu ili u različitim gradovima. Gibelin (od stare nemačke reči Wibeli, a to je bilo ime jednog dvorca Hoenštaufena u Franačkoj) u Nemačkoj su bili pristalice Hoenštaufena protiv bavarskih vojvoda. U Italiji u početku su to bile pristalice carske politike protiv papa, ali od XIII veka to je bio naziv za bilo koju političku grupu koja je protivnik gvelfa. Radi razumevanja događaja u Danteovom životu treba još znati da su se firentinski Gvelfi kojima je pripadao Dante podelili na dve stranke: na Bele, na čelu sa porodicom Čerki, i Crne, koje je predvodila porodica Donati. Stranica 5

6 rođenja porodica, istina, nema baš sjajan status. Njegovo pravo ime je Durante, a Dante je deminutiv tog imena. Njegov čukundeda Kadagvida poginuo je u krstaškim ratovima u pohodu imperatora Korada III, ali je ostavio iza sebe sina Aligijera I, koji je imao dva sina: Bela i Belinčonea. Belinčoneov sin Aligijeri II bio je Danteov otac. Njegova uspomena je zatamnjena verovatnom činjenicom da se bavio zelenaštvom. Danteova majka, koja se zvala Bela i bila, po svemu sudedi, iz porodice Durante delji Abati, umrla je neposredno po njegovom rođenju, tako da ga je odgajala madeha Lapa di Kjarisimo Dalufi. Živeo je u lepoj slozi sa dva polubrata i dve polusestre. Njegovo vaspitanje bilo je najbolje kakvo se moglo stedi u to doba, a uključivalo je mnogo školskog religioznog obrazovanja, aristotelovske logike i više latinskih klasika. Dante je bio ozbiljan i inteligentan i bistrog uma, pa je učio bolje od drugih. Prošao je kroz tri perioda obrazovanja: retoričko-gramatičko, filozofsko-književno i filozofsko-teološko. Posle detinjstva, u kome je tugovao za majkom, pohađao je školu u franjevačkom manastiru Santa Kroče i tu upoznao Bruneta Latinija, koji ga je podučavao i savetovao. Ubrzo je počeo da se bavi poezijom i sprijateljio se sa pesnicima onog doba, a posebno sa Gvidom Kavalkantijem. Mladost je proveo učedi mnogo, boredi se u bitkama i proživljavajudi ljubav. Odlučujudi po njega bio mu je susret sa Beatričom iz roda Folka Portinarija, koja je dala svetlost njegovoj sudbini i ulila mu duhovnost koju nije mogla da uništi gorčina života. Sreo ju je prvi put godine, kada je imao devet godina, a drugi put posle novih devet godina godine i to je bilo presudno za njegov život pesnika. Beatriče se kasnije udala, za Simonea dei Bardi. Borio se, kao konjanik, godine u bici kod Kampaldina protiv Aretinaca. Oženio se, pošto ga je otac na to ugovorom obavezao, godine Đemom di Maneto Donati i imao decu Jakopa, Pijetra, Antoniju (koja se zamonašila pod imenom Beatriče) i, možda, Đovanija, koji je verovatno bio i njegov prvenac. Neki tvrde da je imao čak sedmoro dece. Između i godine aktivan je u političkom životu. Posle pada tribuna Đana del Bela i sitno plemstvo je moglo da učestvuje u političkom životu ako je upisano u neki ceh, pa se Dante upisuje u ceh lekara i apotekara. Od novembra do aprila bio je član Specijalnog saveta narodnog veda. Takođe godine izabran je u Savet mudraca z a izbor gradskih priora, a i u Savet stotinu odabranih. Firenca ga godine šalje kao svog izaslanika u San Điminjano, pa je posle te uspešno obavljene misije iste godine izabran i za jednog od šest gradskih priora sa mandatom od šest meseci, a bio je, među njima, prvi prior od 15. juna do 15. avgusta te godine. Dante je aktivno učestvovao u borbi protiv politike pape Bonifacija VIII i njegove želje da vlada i toskanskim gradovima, koji su tada bili samostalne komune. Pesnik Aligijeri istakao se kao borac protiv politike ekspanzije i aneksije koju je vodio papa podstičudi unutrašnje razdore da bi ostvario svoj cilj i svrstavajudi se na stranu crnih gvelfa. Nasuprot papi, Dante se zalagao za mir među zavađenim strankama i za odbranu slobode Firence. U vreme kada je bio prior izbačene su iz grada vođe i viđenije ličnosti zavađenih stranaka, a među njima i Danteov prijatelj, pesnik Gvido Kavalkanti. U to vreme u Firenci su bila dva suprotstavljena tabora: pristalice porodice Čerki, koje su se nazivale Belima, i pristalice porodice Donati, koje su se nazivale Crnima. Oko Crnih su se okupljali Stranica 6

7 bogati građani, a oko Belih siromašniji slojevi. Crni su koristili pomod pape Bonifacija VIII. Dante se priključio umerenim Belima i godine, kao njihov izaslanik, išao kod pape Bonifacija VIII da umiri papu. Međutim, papa je poslao u Firencu Šarla di Valoa, koji je savladao stranku Belih i naredio povratak vođa Crnih. Novi gradski načelnik Kante de Gabrijeli da Đubio počeo je da se sveti svima koji su se suprotstavljali stranci Crnih, pa i Danteu koji je 27. januara godine, u odsustvu, osuđen na kaznu od fjorina, na izgnanstvo iz Toskane i na izbacivanje iz javne službe. Pošto Dante nije platio kaznu, on je ved 10. marta iste godine osuđen na doživotno izgnanstvo i smrt na lomači ukoliko bude uhvaden. Optužili su ga, bez dokaza, da se bavio korupcijom, kao i da je protivnik pape i Šarla di Valoa. Dante je 8. juna godine u crkvi San Godenca u Muđelu među Belima i Gibelinima koji su se spremali da napadnu Firencu. Ubrzo se, međutim, razočarao i odvojio od stranke Belih pre bitke kod Lastre, gde su ovi potučeni. Od tada je Dante, kako i priliči pesniku, stranka za sebe, ali i izgnanik do kraja života. Prvo utočište našao je kod Skaligera u Veroni, a godine bio je u Luniđani kod markiza Moroela Malaspine. Posle i ustoličenja Henrika Luksemburškog za cara, Dante se ponadao da de modi da se vrati u Firencu. Posle četrdesetodnevnog opsedanja Firence Henrik Luksemburški je odustao i vratio se u Pizu. Spremao je novi pohod na Firencu, ali ga je smrt u tome omela. Dante godine odbija ponuđenu amnestiju, smatrajudi je ponižavajudom. Zato mu je potvrđena kazna progonstva uz konfiskaciju svih dobara i smrt na lomači, a dodatno je ta kazna proširena i na njegove sinove. Oko godine Dante se nalazi kao gost kod Kangrandea dela Skala u Veroni. Ne zna se tačno kada je iz Verone otišao u Ravenu kod Gvida Novela da Polenta. Vradajudi se iz Venecije, iz jedne misije za Novelov račun, razboleo se. Umro je u nodi između 13. i 14. septembra godine u Raveni, gde je i sahranjen uz velike počasti u odori pesnika i velikog filozofa (Đovani Vilani, Hronika Firence IX, 136), u kapeli blizu crkve koja se tada zvala San Pjer Mađore, a kasnije crkva Svetog Franje. 1903). O samom Danteu najlepše, možda, piše T. Karlajl u svojoj knjizi O herojima (SKZ, Beograd, Za mene je to vrlo dirljivo lice: možda najdirljivije od svih koje poznajem. Usamljen, slikan kao na praznini, s prostim lovorom, obavijenim oko Glave; besmrtna tuga i bol, poznata pobeda, koja je takođe besmrtna - sve to pokazuje celu istoriju danteovu. Ja mislim da je to najsumornije lice koje je ikad iz stvarnosti naslikano; jedno sasvim tragično lice, koje srce potresa. Tu su kao osnovne crte blagost, nežnost, mala ljubaznost kao u deteta, ali sve to kao da je smrznuto u oštru protivrečnost, u samoodricanje, usamljenost, u ponositu, očajnu tugu. Jedna blaga eterička duša Gleda tako strogo, neumoljivo, oštro kao iz kakve tamnice od debelog leda! Zajedno s tim to je neka tiha tuga, tiha i prezriva; usna je dignuta kao u nekom božanskom preziranju stvari koja mu srce Grize - kao da je to samo neka jadna, beznačajna stvar, kao da je on, kojega ona ima modi da muči i davi, vedi od nje. To je lice jednog čoveka koji potpuno protestuje i koji celog života vodi borbu protiv sveta bez predaje. Sva ljubav pretvorena je u gnev, u neumitni gnev, lagan, jednak, tih kao gnev kakvog boga! A i oko, i ono gleda kao začuđeno, kao pitajudi: zašto je svet takav? To je Dante; tako gleda on, taj glas deset dutljivih stoleda" i peva nam svoju tajanstvenu pesmu koja se ne da odgonetnuti". Stranica 7

8 O Danteovom karakteru takođe svedoči i jedno pismo firentinskoj upravi, pisano kao odgovor na predlog uslova pod kojima se može vratiti, a koji predviđaju da se opravda i plati kaznu. On u njemu ponosno odgovara: Ako se ne mogu drukčije vratiti nego da priznam da sam kriv, ja se nikada nedu vratiti - nunquam revertar. Da bismo bolje razumeli Dantea, odnosno njegov kaakter, citirademo još jednom T. Karlajla. Za Dantea nije bilo više zavičaja na ovom svetu. On je lutao od zaštitnika do zaštitnika, od mesta do mesta, dokazujudi svoje sopstvene Gorke reči - kako je težak put. Come e quro calle. Bedni nisu milo društvo. Dante, siromah i prognan, sa svojom ponositom, ozbiljnom prirodom, sa svojim sumornim raspoloženjem, nije bio čovek koji de se miriti s ljudima. Petrarka priča o njemu, kada je boravio u dvoru Kan dela Skale, da sug prekorili jednoga dana zbog njegove sumornosti i dutljivost i da on nije ponizno odgovorio na to. Dela Skala bio je među svojim dvorjanima, s lakrdijašima i budalama koji su ga slatko veselili; okrenuvši se Danteu, on mu reče: Zar to nije čudno da je ova sirota budala tako zanimljiva, dok vi, mudar čovek, sedite tu iz dana u dan, i nemate baš ničim da nas zanimate"! Dante odgovori gorko: Ne, to nije čudno, Vaše Visočanstvo treba da se seti poslovice 'Slični se druže - kad je tu zabavljač, mora biti i onoga koji se zabavlja!" Takav jedan čovek sa svojim ponosom i dutljivošdu, sa svojim sarkazmima i mukama, nije bio stvoren da uspe na dvoru. Postupno je njemu postalo jasno da za njega nema više odmorišta, ili nade na sredu na ovoj zemlji. Zemaljski svet odbacio ga je da luta, da samo luta; nikakvog živog srca nije bilo da ga sad ljubi; za njegove žalosne nevolje nije bilo više nikakve utehe na zemlji. Dante je u izgnanstvu napisao vedinu svojih dela. Skoro sva, takozvana manja (opere minori) Danteova dela napisana su pre Božanstvene komedije. Bez obzira na odrednicu manja, radi se o veoma značajnim delima, o brojnim proznim i poetskim ogledima, u kojima je Dante, između ostalog, eksperimentisao i sa raznim tehnikama pisanja, temama i stilovima, pišudi kako na narodnom tako i na latinskom jeziku. Novi život (Vita nouva) jedno je od najznačajnijih Danteovih dela, idealistička storija o njegovog ljubavi prema Beatriči. Ovaj roman, sastavljen od stihova i poglavlja u prozi, pisan je između i godine. Reč je, u izvesnom smislu, o ljubavnom romanu sa proznim delovima - između kojih su umetnuti soneti i kancone -u kome se opisuje Danteova ljubav prema Beatriči. Sa devet godina, pripoveda Dante, on susrede Beatriču. Ponovo ju je video kao osamnaestogodišnjak, godine, i tada piše prvu pesmu za nju. Posle njene smrti godine njegova ljubav raste i stvara kult Beatriče i on se zavetovao da nede više pisati o njoj dok ne bude u stanju da napiše ono što nikada nije rečeno ni o jednoj ženi. Rime (Rime) su Danteov kanconijer nastao istovremeno ili posle Novog života, u kome on peva o ljubavi prema Beatriči i drugim ženama, ali i o moralnim i filozofskim pitanjima. U Rimama se nalaze i mnogi stihovi iz Danteovog mladalačkog doba koji nisu našli mesto u Novom životu. Rime se mogu podeliti na tri dela: Mladalačke rime i 'polemika', Kamene rime i Filozofske rime i rime izgnanstva. Mladalačke rime sa-stavljene su od Danteovih mladalačkih stihova pisanih delom na toskanski način a delom u novom stilu i polemike sa Forezeom Donatijem pisane u stihovima. Kamene rime, napisane oko godine, sastavljene su od niza kancona i sekstina posvedenih ženi Stranica 8

9 kojoj je dato alegorijsko ime Petra (ital.pietra = kamen), sa jasnom aluzijom na njenu bezosedajnost i odbijanje ponuđene ljubavi. Ovde se, za razliku od novog stila, Dante iskazuje drugačijim osedanjima, koja idu od strasne telesne ljubavi gotovo do mržnje. Filozofske rime i rime izgnanstva sačinjene su od filozofskih pesama i pesama u kojima utehu zbog svog nezasluženog izgnanstva Dante traži u sopstvenom moralnom integritetu i čistoti. Tu se nalazi jedna od paradigmatičnih i najuzvišenijih Danteovih pesama Tri žene u moje srce su došle u kojoj pesnik razgovara sa tri žene proterane zbog svog visokog morala: to su Božja pravda, Ljudska pravda i Zakon. Gozba (Convivio), delo doktrinarnog karaktera, napisano je u izgnanstvu, između i godine, a ostalo je nedovršeno, verovatno zbog istovremenog obimnog rada na Božanstvenoj komediji. Knjiga je trebalo da ima petnaest rasprava (jednu uvodnu i četrnaest kao komentar za isto toliko pesama), ali je Dante napisao samo četiri, uključujudi i uvodnu. Delo je, a to je veoma značajno, pisano na tzv. vulgarnom, odnosno narodnom jeziku, što Dante opravdava sa mnogo logičnih, kulturnih, socioloških, sentimentalnih i drugih razloga. On tu potvrđuje da narodni jezik može potpuno da zameni latinski jezik.,danteova namera je bila - kako tvrdi poznati italijanski istoričar književnosti Frančesko de Sanktis - da od vulgarnog jezika učini ono što je bio latinski: ne jezik 'naroda', nego trajan i nepokvarljiv jezik učenih ljudi... Taj je idealni italijanski govor uzvišen po tome što se odvaja od lokalnih elemenata, gde pretežu dijalekti i približava se veličanstvu i dostojanstvu latinskog jezika..." O pisanju na vulgarnom jeziku (De vulgaria eloquentia) takođe je nedovršeno delo nastalo istovremeno sa gozbom, ali na latinskom jeziku. Ono se nadovezuje na Gozbu i razvija temu iz nje o dostojanstvu i prirodi vulgarnog jezika. Dante pokušava da odredi mogudi književni jezik blizak književnom idealu uzvišene poezije kome su težili svi pesnici trinaestog veka počev od takozvane sicilijanske škole. Dante je smatrao da nijedan od tadašnjih četrnaest italijanskih dijalekata ne ispunjava taj ideal i da nedostaju potrebni istorijski i politički uslovi da bi takav jezik mogao da se razvije. Politička usitnjenost, odnosno podela na gradove - države nije omogudavala napuštanje koncepta opštinskih jezika, svedenih samo na lokalnu i dnevnu upotrebu, odnosno nije bilo mogude okupljanje svih intelektualnih snaga italijanskog prostora na jednom mestu koje bi u tim uslovima stvorile jezik zasnovan na latinskom fundusu, zajedničkom svim italijanskim narodnim jezicima, oplemenjen na planu leksike i građenja reči, prilagođen pisanju i o najuzvišenijim temama, sa gramatičkim pravilima kao u latinskom jeziku. Taj jezik namenjen samo pisanoj knjižkevnosti Dante naziva illustre (slavan, poštovani), jer bi to bio jezik italijanskog dvora ako bi se našao vladar koji bi ujedinio tadašnju Italiju, i donosio bi slavu, odnosno poštovanje onome ko ga upotrebljava. O monarhiji (De monarchia), delo za koje se ne zna tačno u kom periodu Danteovog života je nastalo, pisano je u tri knjige na latinskom jeziku. U prvoj Dante dokazuje da je monarhija savršen oblik vladavine, u drugoj objašnjava kako je monarhija bila ostvarena u Rimskom carstvu, a u tredoj raspravlja o odnosu carstva i crkve, cara i pape. Smatra da je monarhija potrebna za ostvarenje mira, pravde i slobode, da je otelotvorenje monarhije u Rimskom carstvu bilo božja volja i da car ne zavisi od pape, ved direktno od Boga, a da ta dva vodiča ljudi moraju da delaju zajednički i u slozi da bi čovek imao mir na zemlji i blaženstvo na nebu. Zbog tih teza delo je bilo proglašeno za jeretičko i godine javno spaljeno po nalogu kardinala Bertranda del Pođeta. Stranica 9

10 Poslanice (Epistole), pisane na latinskom jeziku u raznim vremenskim periodima, čini trinaest pisama slavnim, ali i drugim ličnostima tog doba, a namenjenih i široj publici. Ekloge (Egloge) nastaju kao odgovor na jednu pesmu na latinskom koju je Danteu godine, dok je boravio u Raveni, uputio Đovani del Vergilije, gramatičar koji je predavao u Bolonji, a kojom ga poziva da napusti narodni jezik i da peva na latinskom. Dante mu je odgovorio alegorijskom eklogom, u kojoj kaže da se nada da de zaslužiti pesnički lovor svojim delom na narodnom, vulgarnom jeziku. Del Vergilije mu je napisao novu eklogu a Dante mu je odgovorio istom merom. Kroz Del Vergilijeva pisma se provlači slava koju je Dante ved uživao zbog svog dela, a u Danteovim se sagledava njegov čvrsti stav u pogledu narodnog jezika, kao i njegovo sjajno znanje latinskog. Prigovor na vodu i zemlju (Questio qe aqua et terra) je delo u kome Dante prepričava svoju tezu iznetu na jednoj raspravi u Mantovi na temu da li je voda na nekom delu viša od kopna. On je tu svoju tezu (qe situ forma aque et terre - Mesto i oblik vode i kopna) definitivno odbranio u Veroni godine pred veroneškim klerom u crkvi sv. Elena, dokazavši da je vodena površina uvek niža od kopna. Ovaj dokument nema neki veliki značaj u Danteovom opusu, ali govori o njegovom raznolikom interesovanju i širokoj kulturi. Božanstvena komedija (La divna Comedia) je delo koje je Dante pisao od godine pa do pred samu smrt. Pakao i Čistšlište je završio pre godine. Originalni naziv dela bio je samo Komedija, a Dante ga je tako nazvao jer su u srednjem veku još bili nejasni pojmovi o klasičnoj drami. Naime, pesme koje bi žalosno počinjale a sredno se završavale nazivane su komedijama, a one koje bi se i žalosno završile tragedijama. Naziv božanstvena" dali su joj potonji čitaoci. Najkradi sadržaj Božanstvene komedije je slededi: Na dan Jubileja, dok papa Bonifacije svima pokazuje svoju mod i dok se hrišdani okupljaju oko njega, Dante luta po mračnoj šumi. Spasava ga Vergilije, koji ga vodi da razgleda pakao i čistilište, a posle toga se sa Beatričom penje u raj i dopire do lica božjeg. Alegorijski, Dante je duša, Vergilije - razum, Beatriče - milost, ljubav. Drugi svet odslikava etički i moralni aspekt našeg sveta. On kazuje kakav bi ovaj svet morao biti prema zahtevima filozofije i morala; on je svet pravde i mira, svet božji. Dante je duša, ne samo individualno ved i kao kolektivno bide, kao celokupno čovečanstvo. Cela Božanstvena komedija je podeljena u tri dela: Pakao, Raj i Čistilište, sa po trideset tri pesme, s tim što prvi deo, odnosno Pakao, ima i uvodnu pesmu; dakle trideset četiri pesme (ima i onih koji tvrde da je, verovatno, jedanaesto pevanje neko kasnije umetnuo, ali dokaza za to nema). Prema srednjovekovnoj simbolici struktura se bazira na svetom broju 3 da bi se izrazilo sveto Trojstvo kao životni princip sveta (otuda i sumnja da bi teško sam Dante umetnuo jednu pesmu u Pakao i sa brojem trideset četiri pokvario taj princip). Zemlja je centar sveta, Bog je u najvišoj, a Lucifer u najnižoj tački. Bog je izvor svetlosti i života, a Lucifer je tama i izvor smrti i zla. Sva tri dela (Pakao, Raj i Čistilište) pisana su u tercinama, a u poslednjem stihu imaju reč zvezda" da bi podsetili na jedini pravi cilj, na težnju ka svetu svetlosti. Danteova Božanstvena komedija, ta sveta poema, obeležila je ne samo italijanski trečento (XIV vek), ved je prerasla svoje vreme i postala blago, po mnogima do sada neprevaziđeno, sveg čovečanstva. Stranica 10

11 BOŽANSTVENA KOMEDIJA NASLOV, NASTANAK I OSNOVNA STRUKTURA Dante je svoje delo nazvao samo Komedija o čemu svedoči u svom poznatom pismu Kangrandeu dela Skali, držedi se tadašnjih shvatanja da su tragedije dela koja počnu tragično i tragično se završe a komedije dela koja tragično počinju, a završavaju se sredno:...na početku ona je zastrašujuda i smrdljiva, jer govori o paklu, ali ima dobar kraj, poželjan i prijatan, jer govori o životu, ali ga, kao sastavni deo naslova izdanja, uvodi priređivač Ludoviko Dolde, a godine u Veneciji štampa Đovani Gabrijele Đolito de Ferari. Poema se sastoji od stiha u jedanaestercu i rimovanim tercinama, koje su lančano povezane. Podeljena je na tri dela: Pakao, Raj i Čistilište, sa po trideset tri pesme, s time što prvi deo odnosno Pakao ima i uvodnu pesmu, dakle trideset četiri pesme, odnosno ukupno sto pesama. Bazirana je na broju tri (simbol Svetog trojstva) i savršenom broju deset. Simetrična je i unutrašnja podela: Pakao ima devet krugova i predvorje, što čini deset delova. Čistilište ima devet delova (plaža, pretčistilište i sedam pojaseva), plus zemaljski raj, što takođe daje zbir deset. Raj ima devet neba, plus Empirej, što opet čini deset. Svaki od tri dela poeme završava se rečju zvezde. Svaka šesta pesma u tri dela poeme govori o politici, ali u sve širem smislu (prvo na nivou Firence, pa Italije, i na kraju na nivou Carstva). Duše grešnika razvrstane su u tri grupe, kao i duše pokajnika i duše blaženih. Tri zveri ometaju pesnika na početku puta. Tri vodiča ga vode na njegovom putu. To je priča u prvom licu o putovanju kroz tri onozemaljska kraljevstva, započetom, kako neki smatraju, na Veliki petak 7. ili 8. aprila, odnosno po drugima 25. marta godine, na dan prvog jubileja. Dante ima trideset pet godina i gubi se u šumi, a tri zveri ga sprečavaju da iz nje izađe. Pomaže mu Vergilije, kao simbol razuma, i vodi ga dobrim delom puta. Na tom putu Dante susrede više od petsto ličnosti. Dante je počeo da piše Pakao oko godine (možda i 1304), a završava ga oko Čistilište piše posle 1308, sve do 1315, a Raj posle 1316, pa skoro do godine. Stranica 11

12 STRUKTURA DANTEOVE BOŽANSTVENE KOMEDIJE Tri onozemaljska kraljevstva u Božanstvenoj komediji imaju strukturu usaglašenu sa shvatanjima grčkog astronoma, matematičara i geografa iz II veka nove ere Klaudija Ptolomeja. On je tvorac takozvanog Ptolomejevog planetarnog sistema, koji je zasnovan na geocentričnoj teoriji: Zemlja predstavlja određenu nepokretnu tačku - centar celokupnog Sunčevog sistema, planeta, zvezda i kometa, koji se oko nje i okrede. Taj sistem se održao sve do Kopernika, odnosno do XVI veka. Dakle, polazedi od geocentrične koncepcije sveta, Dante predstavlja Zemlju kao nepokretnu sferu u središtu sveta, podeljenu na dve hemisfere. U središte severne, nastanjene sfere Dante smešta Jerusalim, i to na jednakoj udaljenosti od njenih krajnjih granica, ušda Ganga i Herkulovih stubova. Dijametralno suprotno, u okean južne nenastanjene polulopte, postavlja breg čistilišta, a na njegov vrh zemaljski raj. Nastanak ovog brega, kao i simetrične paklene provalije, vezuje se za Luciferov pad iz raja, kada se strovalio u središte Zemlje. Zemlja je okružena sa devet koncentričnih sfera, koje se okredu jedna unutar druge i sve zajedno u desetoj sferi. Ova deseta sfera je nepokretna; to je nebo Empirej, boravište Boga, anđela i blaženih. Devet neba su po redu: Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter, Saturn, Zvezdano nebo i Prvo pokretno nebo. Prvih sedam neba ima u sebi odgovarajudu planetu (u ptolomejskoj koncepciji Mesec i Sunce su smatrani planetama). Osmo nebo je ispunjeno nepokretnim zvezdama sa sazvežđima, a deveto, potpuno transparentno, naziva se Prvo pokretno nebo, jer svojim brzim kretanjem prenosi rotaciju na niža neba i reguliše je. Stranica 12

13 Prikaz strukture Božanstvene komedije Stranica 13

14 PAKAO Provalija pakla ima oblik konusa ili levka sa užim delom u središtu Zemlje. Ivice tog levka imaju urezane ogromne horizontalne stepenike, koji formiraju devet koncentričnih kružnih ravni na kojima se kažnjavaju razni gresi. Te ravni, odnosno pakleni krugovi, sve su uže idudi ka središtu Zemlje. Njihove obale, koje su se obrušile zbog zemljotresa koji je pratio Hristovu smrt, omogudavaju silazak iz jednog kruga u drugi. Geometrija prvog onozemaljskog kraljevstva bazira se na trojnoj podeli grešnika: neumereni, nasilnici i varalice. Neumereni su smešteni u gornji pakao, između reka Aheronta i Stiksa, od drugog do petog kruga, i tu su razvratnici, proždrljivci, tvrdice, rasipnici, srditi i lenjivci. Nasilnici se nalaze u sedmom krugu, podeljenom na tri pojasa: nasilnici protiv bližnjega svoga, nasilnici protiv sebe samih i nasilnici protiv Boga. Varalice se nalaze u osmom krugu, podeljenom na deset zlih jaruga. Tu su podvodači, zavodnici, laskavci, simonijaci, vračevi, čarobnjaci, varalice, licemeri, lopovi, zli savetnici, sejači nesloge i krivotvorci. U devetom krugu su izdajice. Ovaj krug je podeljen u četiri pojasa, na Kainu, Antenoru, Tolomeju i Judeku. Tu su izdajnici rodbine, izdajnici otadžbine, izdajnici gostiju i izdajnici dobrotvora. Na dnu, u središtu devetog kruga, Lucifer sa tri čeljusti melje Judu, izdajnika Hrista, odnosno crkve, zatim Bruta i Kasija, izdajice carstva. To ukazuje da je najgora izdaja dve najvede vlasti: crkvene, odnosno duhovne i carske, odnosno svetovne. Van ove podele su strašljivci smešteni u predvorju pakla, dobri koji nisu kršteni, pa su u Limbu, odnosno prvom krugu, a jeretici su u šestom krugu. Raspored kažnjenih grešnika sledi preciznu logiku. Svako je večno kažnjen u krugu koji odgovara najtežem poroku među onima koje je imao. Svaka kazna je dvojaka, odnosno grešnik je kažnjen duševno (lišen je mogudnosti da vidi Boga) i fizički. Odnos između kazne i greha je strogo proporcionalan i ta proporcija je utoliko veda ukoliko se dublje silazi u pakao. Stranica 14

15 Pakao Stranica 15

16 ČISTILIŠTE Na čistilište, visoki breg koji se diže iz mora, Dante stiže kroz dugi podzemni hodnik koji polazi od Luciferovih nogu. Međutim, duše tu stižu čamcem kojim upravlja jedan anđeo, a polazište im je ušde reke Tibar. Plaža na ostrvu sa bregom čistilišta i prve padine brega su pretčistilište. Tu su grešnici koji su se pokajali tek u smrtnom času: isključeni iz crkve, lenjivci, žrtve nasilne smrti i nemarni vladari. Zatim duše ispaštaju svoje grehe u sedam krugova (oholi, zavidne duše, srditi, duševno lenji, tvrdice, rasipnici, proždrljivci i razvratnici). Gresi i odgovarajude kazne sve su manji što se ide bliže vrhu čistilišta. I tu je kazna moralna (patnja zbog nemogudnosti da se vidi Bog) i fizička, srazmerno počinjenom grehu. Ali, duše se čiste ne samo kaznom, ved i kroz molitve živih i kroz posmatranje pozitivnih primera na početku i na kraju svakog kruga. Na početku su to prizori koji podstiču na dobro i hvale vrlinu suprotnu počinjenom grehu, a na kraju prizori kažnjenog greha. Za razliku od pakla, gde razni demoni imaju različite uloge u paklenim krugovima, u čistilištu anđeo pokazuje očišdenim dušama prolaz ka slededem krugu, ka vrhu i konačnom očišdenju od greha. Duše prolaze kroz sve krugove, za razliku od pakla gde su stalno u istom, i, ako je potrebno, zadržavaju se u svakom da bi ispaštale grehe koje su počinile. Na vrhu, u šumi zemaljskog raja, duše završavaju svoje čišdenje od greha uranjajudi u vode Lete i Evnoje koje izviru iz zajedničkog večnog izvora: prva briše sedanje na greh, a druga oživljava sedanje na učinjeno dobro. U Edenu, odnosno u zemaljskom raju, Vergilije, simbol razuma, oprašta se od Dantea i njegov vodič postaje Beatriče, simbol milosti i ljubavi, koja de voditi Dantea u raj. Stranica 16

17 Čistilište Stranica 17

18 RAJ U raju je boravište blaženih duša. One su raspoređene u tri osnovne kategorije: svetovnu (na prva tri neba bliža Zemlji, Mesečevom, Merkurovom i Venerinom - duše onih koji nisu ispunili zavet, duše onih koji su radili za dobro da bi zaslužili zemaljsku slavu i duše onih koji nisu odoleli ljubavnoj želji), aktivnu (Sunčevo, Marsovo i Jupiterovo nebo - duše učenih ljudi, duše onih koji su se borili za veru i duše onih koji su voleli pravdu) i kontemplativnu (Saturnovo nebo - kontemplativne duše). Postoji hijerarhijski red u savršenstvu duša i to savršenstvo je utoliko vede ukoliko je više nebo na kome se nalaze. Samo na prvom nebu i na Empireju duše se pojavljuju pred Danteom u ljudskom obliku, a na ostalima su one predstavljene svetlima različite jačine, odnosno one su tu predstavljene kao čista suština. Na Zvezdanom nebu Dante vidi trijumf blaženih duša, odnosno Hristov trijumf, a na Prvom pokretnom nebu vidi Boga u središtu anđeoskih hijerarhija koje imaju zadatak da prenose pokret i svetlost na pojedina neba. Anđeli prve hijerarhije, serafimi, kerubini i anđeli prestolja nalaze se na odgovarajudim nebesima, odnosno na Empireju, Prvom pokretnom nebu i Zvezdanom nebu. Anđeli druge hijerarhije, odnosno anđeli poglavarstva, modi i gospodarstva borave na Jupiterovom, Marsovom i Sunčevom nebu, a anđeli trede hijerarhije, odnosno anđeli kneževi, arhanđeli i anđeli su na Venerinom, Merkurovom i Mesečevom nebu. Večno boravište izabranih duša je na nebu Empirej, u ogromnom amfiteatru koji formira Rajsku ružu otvorenu kraj božjeg prestola - izvora svetlosti i blaženstva. Kada je pesnik stigao u središte Rajske ruže, Beatriče ga prepušta svetom Bernardu koji mu objašnjava raspored blaženih duša. On moli Bogorodicu da pomogne Danteu kako bi mogao da vidi Boga u njegovoj suštini. Molba je uslišena i pesnik proživljava osedaj blaženstva. Stranica 18

19 Raj Stranica 19

20 SADRŽAJ BOŽANSTVENE KOMEDIJE Sadržajem Božanstvene komedije dominiraju red i enciklopedijski pristup svojstveni srednjovekovnoj kulturi. Delo ima čvrstu idejnu i konceptualnu strukturu; Dante snažno povezuje sve elemente biblijske vizije ljudske istorije: Bog, najvede dobro, i Satana, najvede zlo, suprotstavljeni su čak i u smislu fizičkog boravišta u svetu. Pad Lucifera, tog nekada najlepšeg božjeg anđela koji se pobunio protiv Boga, odredio je svu bududu sudbinu ljudskog roda sa zavođenjem Eve, ljudskim grehom i otkupom putem Hristove žrtve i stvorio paklenu provaliju u kojoj se kažnjava onaj što nije odoleo porocima i izazovima zla. Taj pad je takođe izazvao i stvaranje brega čistilišta kao instrumenta okajanja greha. Tako su onostrana kraljevstva koja je stvorilo hrišdanstvo čvrsto povezana sa ljudskom sudbinom, kao i sa nadljudskom sudbinom stvaranja, a zatim pobune anđela. Čovek je u središtu stvaranja i istorije. Bog ga je stvorio kada je stvarao svet, predodredivši ga za večitu sredu. Prognan na zemlju zbog Adamovog greha, čovek je središte sukoba između dobra i zla, dok oko njega i zemlje na kojoj živi kruže nebeske sfere. Bog je uzeo čovečje obličje i kroz Hristovo stradanje okajao pragreh. I politička istorija je božje delo: po božjoj volji je stvoreno Rimsko carstvo pod znakom orla, da bi se u ujedinjenom i mirnom svetu lakše širila božja reč. Ovaj antropocentrizam naglašava dostojanstvo čoveka odgovornog za slobodan izbor između dobra i zla, a tri onostrana kraljevstva ispod i iznad njega tu su da ga kazne, okaju i pruže mu blaženstvo. Dante silazi u jedno od tih kraljevstava u prolede godine, odnosno u godini jubileja. Godinu jubileja ustanovio je Mojsije tako što su svakih pedeset godina puštani na slobodu Jevreji u ropskom statusu, zemlja vradana starim vlasnicima i opraštani dugovi. Katolička crkva je nastavila tu tradiciju opraštanja i oslobađanja, pa 22. februar nazvala jubilejom, jer je data velika indulgencija, odnosno veliki oproštaj grehova. Papa Bonifacije VIII je utvrdio da se svakih sto godina proglašava jubilej sa opštim oproštajem svim vernicima koji poseduju, pod određenim duhovnim uslovima i određeni broj puta, glavne rimske bazilike. Kasnije su druge pape određivale i druge vremenske periode za jubileje. Dakle, Dante se, pošto je umrla Beatriče - žena koja ga je vodila ka ljubavi prema nebeskim stvarima - gubi u velikoj i mračnoj šumi, simbolu neznanja i zablude. Tu susrede Vergilija, koji predstavlja razum, a koga je Beatriče poslala da mu pomogne da savlada prepreke u vidu pantera, odnosno pohote i požude, lava, odnosno oholosti i vučice, odnosno pohlepe. Vergilije mu je objasnio da de morati da putuje kroz tri onostrana kraljevstva. Dante sa Vergilijem silazi u pakao, veliku provaliju čiji je ulaz blizu Jerusalima i koja se proteže do zemljinog središta, u kome je Lucifer. Provalija u obliku levka ima devet krugova u kojima grešnici ispaštaju grehe. Što je greh, vedi grešnik je dublje smešten, odnosno dalje je od Boga. Pesnici putuju kroz sve delove pakla do Lucifera, zatim prolaze kroz središte zemlje i izlaze na drugu zemljinu hemisferu da ugledaju zvezde. Tu stižu, na barci koju vozi anđeo, do brega čistilišta, mesta gde dospevaju duše dostojne odlaska na nebo posle ispaštanja i pokajanja. Dante se uspinje, sa Vergilijem, uz breg, gde posle predčistilišta idu uz čistilište koje ima sedam pojaseva kao simbol sedam glavnih grehova, a redosled im je obrnut od rasporeda koji imaju u paklu. Blaži grehovi se ispaštaju na vedoj visini odnosno bliže Stranica 20

21 Bogu. U svakom pojasu se nalaze grešnici koji ispaštaju određeni greh, a na kraju svakog pojasa je anđeo koji briše sa čela znak, slvo P, simbol greha (sedam slova P simbolizuju sedam glavnih grehova, a slovo P je početno slovo latinske reči peccata - gresi). Te znake plamenim mačem urezuje anđeo na ulazu u čistilište. Ovde, za razliku od pakla, grešnik nije osuđen na večno ispaštanje greha i nije vezan uvek za isto mesto, ved se krede kroz čistilište, zadržavajudi se da ispašta u onim pojasevima u kojima se ispašta neki od grehova koje je počinio. I kada se izbriše svih sedam P, stiže se na vrh gde se nalazi zemaljski raj, određen za čoveka koji ga je izgubio zbog Adamovog greha. Na vrhu se Dante oprašta od Vergilija, simbola zemaljske nauke, jer se očistio od greha, a i zato što Vergilije, pošto nije verovao ni u Hrista koji je došao niti u dolazedeg Hrista, ne može u raj. Njegovo večno mesto je u Limbu. Zato se u zemaljskom raju pojavljuje Beatriče, simbol ljubavi, božje i teološke nauke i otkrovenja. U zemaljskom raju Dante posmatra, zajedno sa Beatričom, simbolični prizor koji obuhvata najznačajnije trenutke ljudske istorije. Zatim uranja u vodu reke zaborava grehova, u vodu Lete, a potom i u vode Evnoje da osveži sedanje na dobra dela. Tek tada može da krene ka zvezdama i sa Beatričom se penje u raj. Njih dvoje prolaze kroz rajska neba. Duše u raju nisu raspoređene kao u paklu i čistilištu, jer stepenovanje zasluga je u suprotnosti sa rajskim blaženstvom koje podrazumeva puno uživanje, punu slobodu i oslobođenje od bilo kakve želje. Dakle, sve duše se nalaze na desetom nebu, Empireju, raspoređene u obliku rajske ruže oko Bogorodice, ali, kao i kod dva prethodna sveta - a i da bi ih Dante bolje video i da bi njegov uspon bio postepen - one mu se pojavljuju iz neba u nebo. Na osmom nebu Dantea ispituju sveti Petar i sveti Jovan o tri teološke vrline. Pošto je pokazao da potpuno shvata i prihvata veru, nadu i ljubav, prelazi preko Prvog pokretnog neba u Empirej, a tu ga ne vodi više Beatriče ved sveti Bernard. On tu posmatra tajanstvenu Rajsku ružu. Sveti Bernard moli Bogorodicu da oslobodi Dantea bilo kakve smrtne senke i tako pesnik može da se približi Bogu, da razume najvede tajne vere - duboko jedinstvo stvorenog sveta, jedinstvo tri božanske ličnosti u jednoj, spajanje božanskog i ljudskog u Hristu, sve dok se na vrhuncu ekstaze, izvan sebe, ne izgubi u Bogu i potpuno uklopi u harmoniju univerzuma stopivši se sa ljubavlju koja pokrede Sunce i ostale zvezde. Stranica 21

22 JEZIK I STIL BOŽANSTVENE KOMEDIJE Jezik Božanstvene komedije ima za osnovu toskanski, odnosno firentinski dijalekt, i to iskorišden u svim elementima, pa su u upotrebi svakodnevne a ne samo akademske reči, narodni izrazi, žargon, kao i neke reči svojstvene isključivo toskanskom, odnosno firentinskom dijalektu. Dante koristi i arhaične oblike firentinskog dijalekta, a upotrebom sinonima širi njegovu osnovu. Uključuje galicizme i neologizme, odnosno reči koje je sam iskovao. Koristi oko petsto latinizama, posebno kada je ton kazivanja svečan ili učen, odnosno kada se oslanja na klasične forme, a takođe i kada govori o plemenitim osobama ili zbivanjima. Iz drugih toskanskih i italijanskih dijalekata Dante koristi samo one reči koje su se ved tradicionalno upotrebljavale u poeziji. Dante pokazuje svoj veliki talenat u originalnom korišdenju svakodnevnih reči i u nijansiranju značenja. Njegova kreativnost posebno dolazi do izražaja pri kovanju rima, imajudi u vidu da su se drugi tadašnji pesnici vezivali za ustaljene rime tog vremena. Stilski je vrlo različit, ved prema potrebi kazivanja. Može se redi da koristi veliku skalu stilova - od tragičnog do komičnog, od poniznog do svečanog, od grotesknog do narodnog. Kroz svoj plurilingvizam i pluristilizam Dante uspeva da pokaže stvarne mogudnosti vulgarnog, odnosno narodnog italijanskog jezika. Taj jezik je ušao u upotrebu tek koju deceniju ranije, a pre Dantea korišden je samo za ljubavnu liriku, sa ponekim izuzetkom u stihovima fra Gvitonija, u doktrinarnim pesmama Gvinicelija i Kavalkantija, u religioznoj i didaktičkoj poeziji i u nekim proznim delima. Dante je zaslužan i za ime trede poetske škole trinaestog veka (ostale dve su sicilijanska i toskanska), odnosno za dolce stil nuovo (slatki novi stil), koji on pominje u Čistilištu, XXIV pevanje, stih 57, kroz usta Bonađunte iz Luke:...pa slatki novi stil nije mogao da nas raduje... Osnovna i jedina prava tema ovog stila je slavljenje ljubavi prema plemenitoj ženi koja može da pruži blaženstvo muškarcu. Ta ljubav je poduhovljena, unutrašnja i isključuje spoljne događaje, a izražava se kroz uzvišen i elegantan govor. Dante se s pravom smatra ocem italijanskog jezika, jer, iako nije prvi koristio narodni jezik za pisanje, on ga je osposobio da se na njemu može napisati bilo koje književno delo. Pojava Danteovog dela značila je pobedu toskanskog dijalekta, koji postaje zajednički jezik svih Italijana. Ostali do tada korišdeni dijalekti ostaju samo lokalni dijalekti. Instrument te pobede bio je trijumfalni uspeh Božanstvene komedije postignut kod široke publike. To je nova publika koju je Dante stvorio za sebe i za potonje pisce, a koja nije bila više ograničena samo na uske akademske krugove. Ugled ovog dela i njegovo kapilarno širenje kod čitalaca svih društvenih slojeva i u raznim geografskim regionima doveli su do jezičke unifikacije savremenog italijanskog jezika, čiji je, u stvari, osnov bio jezik Božanstvene komedije. Stranica 22

23 FILOZOFIJA I POETIKA BOŽANSTVENE KOMEDIJE Samo izvanredan um i pesnička mod mogli su da objedine u jedno delo tako širok i raznorodan svet. Danteov genije je uspeo da prevaziđe mehanizam tradicionalne simboličkoalegorijske forme doba u kome je živeo i da na pesnički način otelotvori ideale vere, morala, nauke, politike. U njegovo vreme poezija se još nije mogla osloboditi alegorije, pa je hrišdanstvo, kako tvrdi sjajni italijanski istoričar književnosti Frančesko de Sanktis, u ime spiritualnog boga objavilo rat ne samo idolima, nego i poeziji, koja se smatrala kao zabava i veština; tražilo je golu istinu... Stoga se poezija prihvatala samo kao simbol i odeda istine: alegorija je bila neka vrsta putne isprave, pomodu koje se poezija mogla pojaviti među ljudima. Bilo je pesnika koji su se nazivali učenim pesnicima, za razliku od narodnih, oni koji su figurativno ili direktno pesništvom izražavali učenost. Danteova vizija života i sveta je toliko široka i složena da on ne oblikuje umetnički jedan simbol, jedno stanje svesti ili bida ved život u celini i u njegovom raznorodnom iskazu. Danteova poetska duša pronašla je način da izrazi sva osedanja, sve prirodne pojave, sve žudnje duha. On je pesnik drame i lirskog načina kazivanja, pesnik komičnog iskaza i realizma, pesnik osedanja i neizrecivih pojmova. On zna da nas vodi jednako ubedljivo kroz paklene krugove i najmračnije slike, preko prostora nade u čistilištu do rajskih vizija svetlosti. Kratkim potezima slika likove i duševna stanja i u tome pokazuje vrhunsko umede sintetizovanja i mašte. U filozofskom smislu Dante smatra da je postojbina duše nebo, odakle ona silazi u nas. Dolazedi od Boga, ona ne zna ništa, ali ima dve osobine: razum i težnju, odnosno sposobnost da prima ono što joj se sviđa. Duša teži ka dobru, ali ne zna da razlikuje dobro. Neznanje rađa zabludu, zabluda rađa zlo. Zlo, odnosno greh, nalazi se u materiji, odnosno u čulnom uživanju. Dobro se nalazi u duhu, a najviše dobro je Bog, odnosno čisti duh. Čovek mora da se bori protiv tela i priklanja Bogu. Zato mu je dat razum, iz koga se rađaju slobodna volja i moralnosti njegovog ponašanja. Dobro i zlo se razlikuju pomodu filozofije; ona je put ka dobru i moralnosti, a moralnost je etika. Za filozofiranje je potrebna ljubav, odnosno težnja, a prava sreda se postiže kontemplacijom istine. Biti filozof znači odupreti se strastima i zadovoljstvu, pobediti sebe samoga, sačuvati duševni mir. Čovečanstvo je zapalo u ropstvo čula zbog greha praroditelja, a razum i ljubav nisu bili dovoljno jaki da ga spasu. Bog je zato uzeo ljudsko obličje u liku Hrista i iskupio ljudski greh svojim stradanjem na krstu, odnosno spasao je čovečanstvo. Zahvaljujudi toj žrtvi razum je dobio vrednost zbog vere, ljubav zbog milosti, dok se uz filozofiju vezuje teologija. Spasenjem čovečanstva svaki je čovek stekao mod da se spasi uz božju pomod. Vođen razumom i verom, ohrabren ljubavlju i milošdu, on može da se oslobodi čula i da se uzdigne sve do Boga, do najvišeg dobra. Čovek se u zemnom svetu nalazi u jednom od tri stanja o kojima govori moral: stanje greha, stanje kajanja i stanje milosti. Pakao je slika zla, odnosno poroka. Raj je slika dobra i vrline. Čistilište je prelaz od jednog do drugog stanja kroz pokajanje. A svako od nas nosi u sebi i svoj pakao i svoj raj. Spasenje društva ide istim putem kao i spasenje pojedinaca. Društvo koje živi u anarhiji i neslozi rob je materije, jer živi u zabludi i neznanju. Kao što čovek ne može idi ka spasu ako ne pobedi Stranica 23

24 telo, tako i društvo ne može živeti u slozi dok se ne pokori jednom vladaru koji de obezbediti vladavinu zakona, odnosno razuma. Na ovim filozofskim osnovama Dante objedinjava sve znanje svoga doba iz metafizike, morala, politike, istorije, fizike, astronomije, etike, retorike, lingvistike itd. Sveta pesma, odnosno Božanstvena komedija, univerzalno je delo koje ne pripada jednoj generaciji niti jednoj naciji. To je delo neprevaziđene dubine koncepcije, neverovatna harmonija forme, iskrena ispovest jednog čoveka, a istovremeno i opšteljudska, čime se uzdiže do plana univerzalnosti. U ovom delu pesnik silazi u tamu ljudskog greha i stiže do svetlosti oslobođenja od njega, a na svome putu kroz tri zagrobna carstva on obuhvata nebo i zemlju, vreme i večnost, božansko i ljudsko. To je traganje ljudske duše za apsolutnom sredom, slobodom, mirom i konačnim prosvetljenjem. Stranica 24

25 PAKAO (PEVANJA) Stranica 25

26 PEVANjE PRVO Uvodno pevanje u celu Božanstvenu komediju Dante ima trideset pet godina i započinje svoje putovanje 25. aprila godine. Ovaj datum nije izabran slučajno. Papa Bonifacije VIII je tu godinu proglasio jubilarnom i dao veliko opraštanje grehova, a 25. april je datum kada je Bog, po srednjovekovnom predanju, stvorio svet, dok je Isus Hristos, razapet na krstu, istoga dana iskupio svet. Pesnik je zalutao u gustu šumu (šumu greha). Uspeva čudom da se izbavi iz nje i krede put brega (dobra) obasjanog suncem. Ali, na putu mu se ispreče panter (pohota), lav (oholost) i vučica (pohlepa). Tada mu se ukazuje pesnik Vergilije 2 koji ga hrabri i nudi mu se za vođu obedavajudi mu spas posle dugog putovanja kroz tri kraljevstva onoga sveta. Sa Vergilijem treba da prođe Pakao i Čistilište, a Beatriče, njegova mladalačka ljubav, odvešde ga kroz Raj do spasa. Na pola našeg životnog puta nađoh se u šumi gde tama prebiva, jer noga sa staze prave zaluta. 3 Ah, teško je redi mučninu što skriva ta šikara šumska gusta na koju i pomisao strah izaziva! 6 Tako je mučna da je šala smrt pusta, al da bih kaz o šta se tu zgodi, o drugom de zboriti moja usta. 9 Ne znam šta bi da noga tamo hodi, san veliki me je tako obuzeo Da zaboravih kuda pravi put vodi. 12 Ali, kada sam u podnožje brega 3 dospeo, tamo gde bi kraj onoj dolini 4 gde mi srce prekri straha veo, 15 ugledah mu pleda u visini obasjana zracima 5 planete 6 što predvodi ostale u svakoj tmini. 18 Tada se smiri, baš kao dete, strah što je svu nod kroz jezero srca plivao, a ja je proveo pun mučne sete. 21 I kao onaj što se zadihao dok je isplivao, pa na žalu u opasnu vodu se zagledao, 24 tako duša moja, izmičudi još valu, okrenu se da gleda to gazište 2 Publije Maro Vergilije, pre n. e., rimski pesnik. Njegovo najpoznatije delo je spev Eneida". Dante uzima Vergilija za vođu kao predstavnika prosvetljenog ljudskog uma kakvim ga je smatrao srednji vek. 3 Breg dobra i vrline. 4 Dolina greha. 5 Božji zraci. 6 Pesnik pod planetom podrazumeva sunce. Stranica 26

27 gde niko živ ne izađe na obalu. 27 Opustih umorno telo što odmor ište, pa nastavih put po plaži pustoj tako da se penjah na više uporište. 30 Ali, tamo na toj stazi strmoj, panter laki, ta životinja ljuta, skoči u koži pegavoj i crnoj; 33 i ne sklanjaše mi se nikako sa puta ved mi se tako na njemu ispreči sav da htedoh da se vratim više puta. 36 Bejaše ranog jutra pozdrav i sunce se diže sa onim zvezdama što bejahu sa njime kada božja ljubav 39 pokrenu one stvari lepe u nama, pa dobru da se nadam razlog se javi od te zveri sa divnim pegama, 42 od jutra i prolednog dana što se plavi, ali ne toliko da strah me ne ukoči kada preda me lav se pojavi. 45 Činilo se da ka meni kroči uzdignute glave i od gladi pun besa, rek o bih: uplašile se i nebeske oči. 48 i vučica što s mršavosti stresa sve požude kojih je sita ta strava, zbog koje mnogo je tužnih do nebesa, 51 a toliko me uplaši njena pojava kada na nju pogled pade da poče da ističe nada iz mene da du stidi do vrhunca plava. 54 Kao što onaj koji rado stiče srce ima puno tuge i jada kada vreme dođe da bogatstvo izmiče, 57 tako i mene rastuži beštija sada što prilazedi poče da me ganja tamo gde sunca nije, ved samo hlada. 60 Dok sam silazio niže kroz granja preda me neko se pojavi naoko slab od dugog dutanja. 63 Kada ga videh u toj pustoj stravi, - Smiluj mi se - doviknuh njemu - ma ko da si, senka ili čovek pravi! 66 Odgovori: Ved nisam čovek u mnogo čemu, a roditelji moji lombardijskog su soja iz Mantove poreklom u svemu. 69 Za Julija 7 se rodi duša moja, živeh u Rimu u doba dobrog Avgusta 8, 7 Gaj Julije Cezar, pre n. e., rimski imperator. 8 Avgust Gaj Julije Cezar Oktavijan, 63. pre n. e n. e., okupljao genijalne pisce i obezbeđivao im život, a među njima Vergilija, Tit Livija i Ovidija. Stranica 27